Честитке, наравно, и репрезентацији Шпаније. Њен тријумф је такодје добра вест за фудбал. Финале није донело очекивани спектакл, изостали су  голови, али не и  узбудјења јер су оба тима играла преопрезн. Није без разлога одавно речено да  "финале не треба играти него добити".

Шпанија је, према очекивању, имала контролу на средини терена, али су прву велику шансу шансе имали Холандјани који су добро испланирали игру: појачана одбрана без "бункера" и контра-напади на бази Робенове брзине. Само је "Сан Икер" (Касиљас) у два наврата спаио Шпанце, али су и они имали две шансе, прво Виље а потом Рамос у акцији која је била копија Пујоловог гола (после корнера Ћавија) против Немачке. 

Улазак Хесуса Наваса освежио је напад Шпанаца, неколико његових продора десном страном  донело је неколико изгледних ситуација, али Шпанаце, генерално, на овом првенству кошта да дају гол. У првом наставку су имали једну идеалну и две лепе шансе, потпуно су преузели контролу и гол је висио у ваздуху. И стигао је три минута пре краја.У чињеwници да га је дао Андрес Иниеста било је више од правде и више од дивног геста јер испод дреса носио мајицу са поруком за Харкеа, трагично преминулог фудбалера Еспањола. 

Шеси пут у историји финала играно је додатних пола сата. У три прва случаја победник је одлучен у тих додатних пола сата: 1934. Италија-Чехословачка 2-1 (1-1), 1966. Енглеска-Немачка 4-2 (2-2), 1978.

Аргентина-Холандија 3-1 (1-1). У два последња случаја,

1994. Бразил Италија и 2006 Италија-Француска одлучивали су пенали.  

Док ово пишем у кварту Барселоне у коме живим трешти од петарди, само 24 сата после манифестација које су имале добру дозу сепаратизма са 1,1 милион учесника, славила се победа Шпаније која је ујединила титуле првака Европе и света у кошарци и фудбалу !

Заслужено време славља шпанског фудбала и шпанског спорта. 

На крају, желим да захвалим  РТС за прилику да током светског првенства износим своја запажања, размишљања и сећања. Такодје желим да се захвалим свим читаоцима који су слали своје коментаре, било да су се слагали са мојим констатацијама било да су их оспоравали. За мене је то била врло корисна размена мишљења.Такодје, захваљујем оним читаоцима који ме у неколико наврата исправили када сам, због брзине или недовољне пажње, правио неке грешке.

Поздрав свима до неке нове прилике за дружење.

Кројф је јединствена фигура у светском фудбалу. Уз Марадону, Платинија и Зидана најбољи од оних које сам имао прилике чешће  да гледам уживо. Пелеа не стављам на ову листу јер сам га директно видео само једном, у пријатељском мечу Звезда-Сантос 1968. у Београду (3-3). Први пут сам уживо видео Кројфа у Београду 30.маја 1973, у финалу Купа шамшпиона Ајакс-Јувентус. Да, била су то времена у којима се финале елитног такмичења играло у нашем главном граду... У јесен те године наљутио се на свој Ајакс зато што је хтео да га прода Реал Мадриду без његовог знања и за инат свима отишао у Барселону. Кажу да је имао плату од 12.000 долара, за оно време велике паре, али је сваки цент оправдао на терену. У Барселону се вратио 1988. као тренер без много искуства. Затекао је осредњи тим, са Зубизаретом на голу и Хулиом Салинасом у шпицу, са Еусебио, Бегиристаином и Караском на средини терена. У наредној сезони већ је имао Кумана, Бакера и Лаудрупа, за 90/91 стигли су Стоичков и Амор, за 91/92 у први тим је убацио голобрадог Гвардиолу и земљака Вичгеа. Круна четворогодишњег рада стигла је 20. маја 1992. када је „Барса" на Вемблиују победила Сампдорију Вујадина Бошкова голом Кумана у продужетку и освојила први титулу првака Европе. Убрзо затим стигла је титула првака Шпаније а доминација у шпанском фудбалу протегла се и на три наредне године.

Кројф је као играч био помало анархист у позитивном смислу те речи, није робовао никаквим шемамам. Кретао се тамо где га је водио инстинкт, играо по целом терену, час био бек, час везни играч, час опасни нападач. Имао је дриблинг у трку јер је био брз и стабилан упркос наизглед нежној грађи. Као тренер је тражио више дисциплине, али идеја му је била иста: имати лопту, контролисати ритам, држати средину терена јер, као што је пре једног века у Сплиту говорио Лука Калитерна, „гол даје игра а не играч".

И кад је отишао са места тренера, остао је да живи у Барселони. Није прихватио ни једну понуду да поново тренира а на клупу се вратио тек недавно, као селектор-Каталоније! Годинама већ једном недељно пише за каталонске новине, прво за „Ла Вангуардију" а од пре неколико година за „Ел Периодико". Шта год да напише, обавезно се пренесе, његово мишљење, па макар се и не слагали са њим, увек је занимљиво и мериторно. У последњем тексту, пред финале, написао је да је „Шпанија велики фаворит зато што је копија Барсе".

Барселона је, за разлику од Реал Мадрида (мада је и мадридски тим имао Леа Бенхакера за тренера) скоро 4 деценије под утицајем холандског фудбала, од гомиле играча до тренера јер су, осим Кројфа, у каталонском клубу радили Ринус Михелс (71-75,76-78) и Луис Ван Гал (1997-200,2002-2004).  У последњих 40 година 19 сезона на клупи „Барсе" били су Холанђани а кроз клуб је прошло најмање 30-так играча из Холандије. Сада је, пре свега захваљујући идејама и утицају Јохана Кројфа, ситуација таква да „холандска школа на шпански начин" може да надјача традиционални холандски стил чија је главна карактеристика офанзива. Холандија је својевремено, почетком 70-тих година прошлог века, лансирала „тотални фудбал", селекција која је играла два узастопна финала на светским првенствима 1974. и 1978. имала је надимак „механичка наранџа" због извесног аутоматизма са којим је играла, али чини се да су Шпанци, временом, усавршили  тај модел и сада би се могло говорити о „црвеној механици" јер „Ла Роха", како Шпанци зову своју селекцију, игра специфичћан фудбал који би многи да копирају, али једноставно не могу.

То је шпански фудбал са Кројфовим печатом.

Очито, комисија се уплашила великог броја Шпанаца па су цех платили Пике, Пујол, Касиљас, Серхио Рамос, можда чак и Бускетс који је сјајно одиграо цело првенство. 

Можда ће се неко од читалаца присетити „идеалног тима" о коме сам писао на почетку, још пре званичног старта мундијала. Заправо, цитирао сам избор 32 новинара из 32 земље учеснице који су за „Марку" саставили „идеалн тим" који је изгледао овако (у загради је број гласова који је сваки играч добио): 

Касиљас (Шпанија, 13 гласова) - Маикон (Бразил, 20), Пујол (Шпанија, 14), Тери (Енглеска, 14), Кол (Енглеска, 9) - Ћави (Шпанија, 23), Кака (Бразил,9), Иниеста (Шпанија, 19) - Кристиано Роналдо (Португалија, 15), Руни (Енглеска, 15), Меси (Аргентина, 29) 

Тада сам написао да на крају првенства у стварном идеалном тиму неће бити више од 3-4 играча тада изабраних на основу „минулог рада". Од поменуте 11-торице ФИФА је у 10 кандидата уврстила тројицу, Иниесту, Ћавија и  Месија, овог последњег, по мом мишљењу, неоправдано. 

Званично, идеални тим се неће бирати, али нема сумње да ће новине и агенције одабрати 11 играча који су им се највише допали. Мој избор би, пре финала, у систему 4-2-2 био следећи:

Касиљас (Шпанија) - Лам (Немачка), Пике (Шпанија), Жуан (Бразил, Капдевила (Шпанија) - Ћави (Шпанија), Иниеста (Шпанија), Снајдер (Холандија), Робен (Холандија) - Форлан (Уругвај), Виља (Шпанија).

Резерве: голман Нојер (Немачка), Серхио Рамос и Пујол (Шпанија), Маикон (Бразил), Швајнштајгер (Немачка), Бускетс (Шпанија), Клосе и Томас Милер (Немачка), Суарез (Уругвај). 

Признајем да сам мало померио позицију Робена како бих у нападу задржао имагинарни тандем голгетера Виља-Форлан. Наравнмо, сваки љубитељ фудбала саставиће према свом укусу свој најбољи тим шампионата.

А ко ће бити најбољи играч? Ко ће наследити Зидана из 2006?

Оливер Кан, голман Немачке, био је најбољи 2002, Роналдо (Бразил) 1998, Ромарио (Бразил) 1994, Скилаћи (Италија) 1990, Марадона (Аргентина) 1986 и Паоло Роси (Италија) 1982. године.

Занимљиво је да титула првака света екипе није гаранција за индивидуалну титулу. Последња три добитника нису била из селекције првака света, такодје ни Скилаћи 1990, само су Ромарио, Марадона и Паоло Роси били и шампиони света и најбољи играчи.

Шпанци Ћави, Иниеста и Виља озбиљно конкуришу за трофеј чак и ако Шпанија изгуби док је од Холандјана најближи Весли Снајдер мада би нека „екплозија" Робена у финалу такодје могла да утиче на коначну одлуку.

Од 10 номинованих мислим да само петорица имају реалну шансу да буду МВП.

Једном таквом "тики-така" игром Шпанци су у среду увече у Дурбану потпуно надиграли Немце и дошли на корак од највећег успеха. Истом игром су пре две године освојили Европско првенство а исти фудбал игра и Барселона чији играчи чине базу репрезентације.

У мечу са Немачком "тики-така" су интерпретирали Ћави, Иниеста, Бускетс и Педро, четворица играча Барселоне, плус Сеск Фабрегас који је поникао у њој и којој се, по свему судећи, после мундијала враћа. Позади су бриљирали централни бекови Пике и Пујол који је још стигао и да постигне историјски гол, напред је вукао Давид Виља, нови члан "Барсе". Какв ће то тим бити од јесени, сви поменути плус Меси, Дани Алвеш, Ибрахимовић...

Андрес Монтес је био коментатор, или како то шпанци кажу наратор. Имао је крајње необичан начин преноса, више прилагодјен радио него телевизијском репортерству, али је изградио особени стил по коме је постао познат.

Волео је да смишља надимке за играче, док је преносио НБА лигу готово свака звезда имала је "двојника" у Монтесовом вокабулару: неки добар шпутер био је "Вајат Ерп", чаробњак Сакрамента Вилијамс "чоколаде бланко", Владе Дивац "Виторио Гасман", Пеђа Стојаковић "Тирадор раса бланка" (шутер, бела раса)...

После сваке тројке испаљивао је свој радио-рафал: ра-та-та-та-та...Прошле године, после Европског првенства у кошарци, издало га је срце. Остала је празнина, али и "тики-така" наслеђе. Заувек.

Колика је супериорност шпанског тима у поседу лопте и броју додавања показује статистика: Шпанци су на 6 утакмица имали 3.387 додавања од којих је чак 81% било тачно. Друга Холандија, са истим бројем утакмица, има 2.434 а трећа Немачка 2.472. Можда се понекад чини да „шева" на средини терена  нема ефекта, али већина акција шпанског тима изгледа као да из сваке може да падне гол.

Можда понекад претерују, можда се повремено прекомбинују, али такав репертоар додавања, такво баратање лоптом, таква сигурност која прелази у позитивну дрскост одавно нису виђени. Шпанија на маестралан начин експлоатише једну златну генерацију која ће још много задовољства донети јер најстарији о квинтета на средини, Ћави, има 30 година, а Ћаби Алонсо 29.

Остали креативци су много млађи:  Иниеста  26, Давид Силва 24, Сеска Фабрегас 23, Серхио Бускетс 22...У одбрани има мало више искуства, Пујол и Капдевила имају по 32 године, Касиљас 29, Марћена 31, Сергио Рамос 26 али је напад још увек млад: Виља 29, Педро 23, Торес 26, Мата 22, Љоренте 25...

„Тики- така" за много година, са изузетном скромним селектором Висентеом дел Боскеом који је два пута довео Реал Мадрид до титуле првака Европе а онда био смењен у једној од највећих историјских неправди. Сада на челу селекције доживљава пуну реафирамацију. 

Шпанска штампа је, као и целокупна јавност, у еуфорији. „Ас" из Мадрида у наслову преко прве и последње стране каже: „Виска Барса, виска Каталуња" што би било нешто као „Живела Барса, живела Каталонија", узвик који се масовно користи у Каталонији после сваког успеха фудбалера или кошаркаша Барселоне.

„Ас" је, због гола Карлеса Пујола и доминанте улоге фудбалера Барселоне у селекцији, освануо са комбинацијом каталонске речи „виска" и наставка „Еспања" која се, као „јеретички хибрид", некима у Каталонији неће баш допасти, али у дану највећег успеха све  може да прође.

Каталонски спортски дневници „Мундо Депортиво" и „Спорт" имају исти наслов: „Пујоласо" што је опет игра речи од „голасо" (голчина, што бисмо ми рекли). "Марка" има велики наслов „Најбољи на свету",  „Ел Паис" каже да је „Најбоља Шпанија у финалу", „Мундо" извештава о „црвеном лудилу у Мадриду", док „Ел Публико" из Барселоне ситним словима каже. „Ла роха" (црвени) а онда преко селе прве стране огромно СИ (да).

„Ла разон" тврди да је „Шпанија победила уједињена" а „Ел Периодико" констатује да је „Шпанија дотакла славу". Једна телевизија са националном френквенцијом (није државна, ТВ Еспања је изгубила битку за куповину права!) почела је пренос из Дурбана у 18,30 а завршила дубоко иза поноћи.

Протагоности су били од играча до краљице, од селектора Дел Боскеа до Иниестиног деде у родном месту, од Виљиних другара из детињства у Хихону до Рамосових земљака из Андалузије...

Радио-програми су потрајали до зоре, пред микрофонима је продефилао читав један ешалон славних и познатих а све у славу фудбала и једне сјајне генерације фудбалера која има историјску шансу да обједини европску и светску титулу.

Шпанија се радује и нада. Има и зашто, има и чему.

Живео фудбал „тики-така".

И када су на старту шампионата изгубили од Швајцарске имали су 73 одсто посед лопте. Уласком Шпаније (и Холандије) у финале задовољена је фудбалска правда.

Свет ће добити новог првака, осмог по реду. "Седморо величанствених" (Уругвај, Бразил, Аргентина, Италија, Немачка, Енглеска, Француска) добиће и осмог члана, од недеље 11. јула и у фудбалу ће постојати Г-8. Ко је ближи, Холандија или Шпанија, бавићемо се наредних дана.

Вечерас сам мислио да  искључиво пишем о победнику другог полуфинала, али наметнула се још једна тема.О Шпанцима ћу сутра, кад изгустирам штампу, специјалне радио и тв-емисије и сву еуфорију коју је у земљи изазвао улазак у финале. 

ФИФА је учинила да се и ми, на неки начин, вратимо на овај мундиал али је то урадила прилично неспретно. Реч је о казни изреченој Радомиру Антићу који неће моћи да седи на клупи 4 мече и још ће морати да плати казну од 14.000 франака.

У овом тренутку не желим да улазим у суштину казне јер не знам ни образложење Дисциплинске комисије ФИФА, ни шта је и како је  Антић рекао - ако је рекао -уругвајском судији Хорхеу Ларионду после меча Србија-Аустралија, ни његову верзију догадјаја. С обзиром на Антићево одлично познавање шпанског, извесно је да је лако могао да се споразуме са Уругвајцем, али оно што чуди јесте да је вест дошла преко Фудбалског савеза Србије.

Дисциплинска комисија ФИФА заседала је још 3. јула, казна је објављена данас.  До вечерас у 22,30 нисам успео да је пронадјем на званичном сајту ФИФА. Србија јесте испала 23. јуна, али ако се казна односи на  прекршај направљен на Светском првенству, зашто на званичној  wеб-страници светске фудбалске организације нема ни слова о томе?

Током вечери сам разговарао са   колегама у "Мундо Депортиву" и "Ла Вангуардији", спортском и политичком дневнику из Барселоне, који нису имали информацију о казни Антићу јер ни једна светска агенција није емитовала ту информацију. 

Чини ми се да је неко у ФИФА, сасвим непотребно, направио грешку у корацима. Можда је у реду да се о казни прво обавести национална федерација, али зашто после тога није отишла у јавност?

Следеће питање које се намеће јесте колико ће бити кажњен Хорхе Лариондо. За онај пенал који није видео на мечу Србија-Аустралија награђен је суђењем меча осмине финала Немачка-Енглеска у коме је, заједно са помоћиком, дебело забрљао због чега је одмах послат кући.

Сеп Блатер, председник ФИФА, нашао је за сходно да се извини федерацијама Енглеске (због непризнатог гола за 2-2) и Мексика (због гола Аргентинца Тевеза из дубоког офсајда). Србији, колико знам, није упутио ни реч макар куртоазне утехе.

Не мислим да је реч о некој "теорији завере", али статус једне земље огледа се, готово једнако,  у третману на терену и у центрима моћи. У Јужној Африци мисмо имали добро суђење а начин на који је ова казна саопштена изазива сумње. Подржавам намеру ФС Србије да се жали јер је ФИФА недоследна.

Брани своје (слабе) судије по сваку цену а толерише испаде селектора према новинарима. Словак Владимир Вајс је извређао новинаре, једном колеги са телевизије у Братислави обећао је да ћему "поломити нос кад се врате кући", Марадона је морао да се извињава због неких изјава, Парагвајци су осули паљбу по ФИФА због одређивања судије из Гватемале за меч са Шпанијом, било је отворених критика суђења и, колико знам, нико није кажњен.

Не сумњам да је Антић нешто рекао Ларионду, али мало више такта никоме не би скинуло круну с главе, чак и ако је путер на њој. 

Пажњу су ми привукла два прва гола на утакмици, односно мајсторски шутеви Ван Бронхорста и Форлана. Јесте да су оба голмана помало кумовала ефектним погоцима, али шутеви су били изванредни.

Чини ми се, генерално, да данашњи фудбал нема "бомбардере" старог кова, шутера којима није био проблема да распале, и погодине, и са 40 метара. У некадашњој југословенској Првој лиги готово сваки тим имао је специјалисту за шут из даљине. Звездин тобџија Бора Костић део је наше фудбалске легенде, његов саиграч Душан Маравић није пуцао много слабије, у Вележу је за голмане страх и трепет био Кемал Шестић, Јосип Пирмајер у Партизану, у нишком Радничком Миле Јанковић, у Војводини  Петар Никезић, у Жељезничару Јосип Букал...

Неког ћу, овако на брзину, сигурно заборавити али за ову причу и ова имена су довољна. Таквих шутера у нашем фудбалу одавно нема, последњи велики мајстор, и по снази и по техници изводјења удараца, био је Синиша Михајловић. 

Великих шутера нема ни у светском фудбалу. Роберто Карлос је већ пензионер и заиста је данас мало играча који могу да постигну голове на на начин на који су то  у мечу Уругвај-Холандија урадили ветерани Ван Бронхорсти Форлан, један има 35 а други 31 годину.  Некада су у Европи страх и трепет за голмане били Пушкаш, Словак Адамец, Енглез Питер Лоример, сјајан шут имао је Норвежан Рисе, али у данашњим згуснутим одбранама готово и да нема простора за отворене шутеве.

И слободни ударци одавно нису за "бомбардере" већ за специјалисте који шутирају са много фелша. Фудбал се мења, али у сваком система добар шутер увек је добродошао. Мерења су показала да брзина лопте , после ударца ногом, може да достигне брзину и од преко 150 километара на сат.

Баш јуче је из САД стигла вест да се и америча свемирска агенција НАСА бавила испитивањем аеробичних особина "џабуланија", лопте на коју су се у Јужној Африци многи жалили, и закључила да "после брзине од 72 км. на сат њен пут постаје непредвидив".

Било како било, мени помало недостајуј некадашњи велики шутери. 

Упркос мом песимизму, који навијачи Уругваја сигурно не деле, осећам потребу да данас нешто напишем о овој географски (176.215 км2) и по броју становника  (3,4 милиона) малој али по фудбалској историји и традицији и те како великој земљи. Истина је да 4 највеће титуле , две олимпијске и две првака света, датирају од пре много година, али Уругвај је, преко играча које је стварао и извозио, и те како био присутан у врху светског фудбала.

Уругвајци су 1924. у Паризу и 1928. у Амстердаму  постали олимпијски шампиони што се у оно време изједначавало са титулом светског првака. Када је ФИФА , на Конгресу у Барселони у мају 1929, дефинитивно одлучила да се организује прво светско првенство, Уругвај се понудио за домаћина наводећи два јака разлога: своје олимпијске титуле и чињеницу да се 1930. навршавало 100 година независности земље.

Уругвајци су понудили свим учесницима плаћене трошкове пута и боравка за 20 људи, али су из Европе - и то после много напора Жила Римеа, председника ФИФА, и његових сарадника (рецимо, потпредседник ФИФА, Мадјар Мор Фишер боравио је у фебруару 1930. у Београду и врбовао наше функцуионере за одлазак у Монтевидео)-отишле само 4 репрезентације: Француска, Румунија, Белгија и Југославија, састављена само од српских играча из БСК-а,Југославије и Сокола јер су хрватски клубови бојкотовали селекцију због пресељења седишта Савеза из Загреба у Београд... 

Уругвај је за ту прилику изградио стадион „Сентенарио" на коме репрезентација и данас игра и на коме је музеј посвећен првом светском шампионату. Занимљиво је да је завршен у последњи час, званично је отворен утакмицом Уругвај-Перу (3-1) 18.јула 1930, пуних пет дана по почетку првенства света ! Кажу да је бетон још увек био толико влажан да су посетиоци металним предметима, за успомену,  уписивали своја имена. 

У деценији од 1920. до 1930. Уругвај је имао неколико истинских фудбалских звезда, од легендарног Андрадеа преко голгетера Скаронеа до капитена Насација и нападача Кастра који је био познат по томе што је био инвалид, није имао једну руку од лакта, али је „патрљак" знао да забије у стомак противника...Јесте да је у полуфиналу против Југославије те 1930. бразилски судија Рего био катастрофално пристрасан у корист Уругваја, резултат 6-1 никако није био реална слика догадјаја на терену, али и у регуларним условима тешко да би наши славни „Уругвајци", о чијем ћемо подвигу и бесмртној авантури од јесени гледати тв-серију, добили меч. 

Уругвај је поново био првак света 1950. у Рио де Жанеиру када је Кидјија победоносним голом шокирао око 200.000 Бразилаца на стадиону „Маракана" и милионе уз радио пријемнике. После су дошли асови попут Хуана Скиафина, Виктора Еспарага, Енца Франческолија, Рубена Сосе, Даниела Фонсеке, Алвара Рекобе, Марсела Залајете, све до Диега Форлана и Луиса Суареза. Ни мање нације ни већег извозника фудбалских мајстора. Занимљиво је да је највише утакмица на светским првенствима за Уругвај одиграо један голман, Ладислао Мазуркијевич.

Бранио је на 13. утакмица од 1966. до 1974. У Мексику 1970, у последњем полуфиналу које је Уругвај играо пре овога, Бразил  се реванширао за 1950. победивши са 3-1 а Пеле и Мазуркијевич били су протагонисти једне од најбриљатнијих акција у историји мундијала. Не знам да ли тај снимак постоји на „YуТјубу", али вреди га потражити.То је она акција у којој је Пеле финтом тела  на 16 метера избацио из игре Мазуркијевича, обишао га са неприродне стране, затим  стигао лопту и из немогућег угла послао је ка празном голу али је промашио за милиметар...Касније му је ипак дао један гол. 

Ако , којим случајем, Уругвај ипак 11. јула овде 2010. буде у финалу 19. светског првенства, биће у томе више од симболике јер је ова прелепа фудбалска историја која сваке четврте године паралише свет почела у овој малој/великој земљи 13.јула 1930. 

Да ли сте знали?

- У првој утакмицу у историји светских првенства, Француска-Мексико (4-1), играној 13.јула 1930, Француска је  од 26 минута играла са 10 играча јер се повредио голман Тепо. На гол је стао халф Аугустин Шантрел.

- Први двсотруки стрелци били су Француз Андре Машино који је Мексику дао два гола и Американац Берт Мекги који је у победи свог тима над Белгијом (3-0) такодје био двоструки стрелац.Мекги је свој други гол дао у 45.минуту а Машино у 87. тако да примат за први „доблете" припада Американцу

- Перу је 1930. извршио прву замену играча иако то правилима није било дозвољено! Повредјеног Луиса Алонса Фереиру заменио је  Нуе Лизардо а да то нико од судија и званичника није приметио !

- Румун Штајнер био је први озбиљно повредјени играч, њему је у мечу са  Перуом сломљена нога.

- Стрелац првог ауто-гола био је Мексиканац Росас у мечу Чиле-Мексико (3-0).

Шпанија    10 10 0 0 28-5

Холандија  8   0 0 0 17-2

Немачка   8  6  2 0 26-5

Дакле, на 26 утакмица 24 победе, два ремија, ни један пораз, гол-разлика 71-12. Шпанија и Холандија су добиле све утакмице, Немци су допустили два ремија. Сјајне серије настављене су у Јужној Африци и овај мали повратак у не тако давну прошлост потврђује да је у фудбалу мало шта случајно. Све три европске селекције од којих Шпанија и Холандија јуришају на своју прву титулу шампиона света показују изузетну стабилност, континуитет у резултату на које не утиче чак ни промена селектора. У све три земље постоји систем, постоји стил који се поштује, навике које се стичу од малена, фудбала као спорт има адекватни статус и огромну медијску пажњу. У Шпанији одлазак Луиса Арагонес (који није смењен 2006. јер је Шпанија стигла „само" де четвртфинала) није изазвао ни најмању трауму јер је Висенте дел Боске, као паметан човек, задржао све најбоље што је његов претходник створио а као нови квалитет донео своју мирноћу и искуство вођења звезда стечено у Реал Мадриду.Берт ван Марвијк нема импресивну тренерску каријеру, највећи успех му је освајање Купа УЕФА 2002 са Фејенордом, али када је наследио Марка ван Бастена такође ништа битно није променио. Стил игре Холанђана остао је исти: напад, дати гол више од противника, највећа амбиција. Када је почео да ради као селектор најозбиљније је изјавио да је његов циљ да „Холандија постане првак света". Помажу му Франк де Бур и Коку, два велика имена холандског фудбала. Јоаким Лев, селектор Немачке, такође је човек континуитета.Био је помоћник Јиргену Клинсману на мундијалу у Немачкој 2006, у тренерској биографији има један Куп Немачке, освојен са Штутгартом 1997 и аустријску лигу са Тиролом 2002, али као селектор већ има једнно финале на Европском првенству и (засад) полуфинале на светском.

Још један поглед на квалификације открива да је  Виља дао 7 од 28 шпанских голова, Клосе 7 од 26  немачких док су најбољи стрелци Холанђана у квалификацијама били Хунтелар и Кујт  са по 3 поготка испред којих је сада Весли Снајдер али су се обојица „уписала". Опет питање континуитета, и то у тежим условима јер су ривали на светском шампионату јачи од оних у квалификацијама.

Поглед на сјајну статистику коју реализује ФИФА такође потврђује да је мало шта случајно. Шпанија је убедљиво прва по броју додавања , на пет утакмица имала је 2.797 пасова од којих су чак 80% били тачни. Други на тој листи, Аргентина, има 700 додавања мање (2.294), трећи Бразил је остварио 2.254  додавања, Немачка 2.031 Холандија и Немачка  су такође у врху по прецизности , имају 74 односно 73% успешности. Бројке истовремено показују да је Уругвај ипак мало „залутао" у полуфинале: 10. је по броју пасова (1.261), његов најбољи играч (по индексу)  је Суарез на 9. месту, Уругвајци су, рецимо, извели 26 корнера према 41 Шпаније...Уругвај је једва стигао на Светско првенство, у јужноамеричкој лиги имао по 6 победа, ремија и пораза и морао је кроз бараж са Костариком да се избори за визу, али је у Јужној Африци изборио најбољи пласман од Мексика 1970. и бар делимично вратио славу некадашњег двоструког првака света и двоструког олимпијског шампиона, земље у којој је 14.јула 1930. одиграна прва утакмица (Француска-Мексико,4-1) у историји светских првенстава.

Листа од „Топ 10" играча по индексу успешности (за оне које занима формула израчунавања индекса препоручујем објашњење на сајту ) 

http://www.fifa.com/worldcup/statistics/castrolindex

открива доманицају играча из земаља полуфиналиста. Први је Филип Лам (Немачка) са 9,79, следе га Шпанци Серхио Рамос, Пике, Капдевила и Виља, потом је Холанђанин Снајдер па Немац Милер, осми је Бразилац Жуан, девити Уругвајац Суарез а дести други Бразилац, Жилберто Силва.

Може се стићи до полуфинала и уз помоћ среће која је пратила Уругвајце, али у највећем броју случајева одлучује квалитет. Или га имаш или га немаш. „Повремени" квалитет доводи до повремених резултата, нереалних нада и реалних разочарања.

Да ли сте знали ?

-Гол који је Томас Милер дао Аргентини у 3, минуту четвртфиналног меча најбржи је који је Аргентгина икада примила на светским првенствима.

-Утакмица Југославија-Француска (1-0,Милош Милутиновић у 14. минуту), играна 16.јуна 1954.  у Лозани, први је меч са светских првенстава директно преношен на телевизији.Процењује се да је утакмицу видело ко 4 милиона људи.

-Ни један играч који је у сезони која је претходила мундијалу освојио „Златну лопту" није у наредној години  постао првак света са својом селекцијом. Последњи пример је Лео Меси.

-Први гол за Немце на светским првенствима дао је 1934. у  мечу Немачка-Белгија (5-2) Станислаус Кобиерски.Стрелац 100. гола био је 1974. Герд Милер а 200. Томас Милер у мечу са Аргентином.

-Перуанац Пласидо Галиндо је први искључени играч у историји мундијала, избачен је у 70. минуту  меча Румунија-Перу (3-1)  14.јула 1930. у Монтевидеу.

Поглед на резултате Немачке на светским првенствима открива нешто што нема ни Бразил-констатнтност добрих резултата. Последњи слаб пласман, 10. место, датира из Француске 1938. Од првог појављивања после рата, 1954. у Швајцарској када су освојили прво место на опште изненађење, никада нису били испод 7 места ! Та два „слаба" пласмана датирају из 1962. и 1998, једном су били шести (1978),  једном пети (1994), једном четврти (1958),  два пута трећи (1970, 2006), 4 пута други (1966,1982,1986,2002) и још два пута први (1974,1990). Имају и треће место из Италије 1934.Ко зна можда ће се 11.јула увече поново потезеати чувена Фраза Герија Линекера који је давно рекао да је „фудбал дивна игра у којој учуствују 22 играча и у којој на крају увек победе Немци".

Пошто се Бразил зауставио на 97 одиграних утакмица на мундијалима, Немачка ће са две гарантоване утакмице које јој остају стићи до 99. Са 13 голова у Јужној Африци пробила је баријеру од 200 голова, први погодак Томаса Милера против Аргентине био је  200, али се цифра до краја меча попела на 204. Бразил је шампионат почео са 201 голом, дао је још 9 али ако Немци наставе са својим „четворкама" ето њих испред Бразилаца и на тој листи...

У контесту успеха Немаца и трагичног испадања Гане, наши резултати ипак добијају мало другачију димензију. Није за правдање, али је за утеху. Србија је, досад, једина победила Немачку а против Гане, која је била на 11 метара (у 121. минуту! ) од полуфинала, није била надиграна, изгубила је због сопствених грешака (два жута картона па „глупи" пенал 5 минута пре краја).

Првенство у Јужној Африци потврђује стару истину да није важно како се такмичење почиње него како се завршава. Сјајајн  старт јужноамеричких тимова и посртање Европљана били су тема многих анализа, у четвртфиналу Јужна Америка је први пут имала превагу, 4 тима против три из Европе, плус Гана као представник Африке, али  пред (некомплетно) полуфинале ситуација се драстично променила. Ако је Шпанија четврти учесник, однос је 3-1 за Европу са прилично великом вероватноћом да у Јоханесбургу 11. јула гледамо европско финале што се у прошлости десило 8 пута. Ако се то догоди, или ако Шпанија или немачке победе Уругвај у финалу, Европа ће повести у дуелима са Јужном Америком са 10-9 по броју освојених титула а први пут у историји европски светски првак освојиће титулу ван старог континента.

Још увек остаје отворено питање ко ће бити најбољи играч шампионата. Чини ми се да нема играча који изразито доминира што наводи воденицу на млин голгетера.Ако Виља, Форлан, Клосе или Весли Снеидер још који пут затресу мрежу биће близу двоструког трофеја док је Томас Милер озбиљан кандидат за најбољег младог играча. До пре годину дана играо је у Трећој лиги а сезону је завршио дуплом круном са Бајерном, финалом Лиге шампиона и полуфиналом светског првенства иако неће играти то полуфинале због престрогог жутог картона за сумњиво играње руком !

Да ли сте знали ?

-Фелипе Мело је мање од 24 часа био једини играч Бразила који је на 97 мечева на мундијалима дао ауто-гол. Наиме, ФИФА је, после анализе и мишљења своје Техничке комисије, први гол Холанђана приписала Веслију Снеидеру.

-Искључење Мела избацило је Бразил на прво место листе земаља по броју искључених играча. Сад их је 13, један више од Аргентинаца.

-Бразил је други пут у историји узастопно испао у четвртфиналу. Први пут се то десило 1986 и 1990, други пут 2006 и 2010.

-Немац Арне Фрирдих је 90. стрелац на Мундијалу, не рачунајући ауто-голове.

-Холандски селектор Берт ван Марвик прославио је против Бразила мали јубилеј-25. утакмицу на клупи „наранџастих". Изгубио је само прву а свих 25 мечева одиграо је Дирк Кујт док је Јорис Матијсен први пут, због повреде, изостао против Бразила.

„Пулга" („Палчић"), како га зову шпанска и аргентинска штампа, још није дао ни један гол али игра добро, врло је активан, и ако Аргентина стигне далеко имаће све шансе да буде најбољи играч турнира. Та титула му недостаје у бриљатној каријери а они који су га поредили са Ди Стефаном, Кројфом, Марадоном или Зиданом истицали су да му недостаје доказивање на светском првенству.

 Прилика је ту. Меси је најактивни у свом тиму, шутирао је 23 пута од тога 13 пута у оквир гола. Подело је 267 пасова од којих су 73 одсто били тачни. Против Немачке игра 50. утакмицу у националном дресу и цела Аргентина чека бар један његов гол који би био 14. Индекс вредности који , по програму чији је координатор био Арсен Венгер, примењује ФИФА открива да је Меси тек 4. играч у свом тиму са индекосом 8,84, испред њега су Демикелис (9,62), Игуаин (9,36), и Хајнце (9,00). Са 8,84 Меси је тек 46. на генералној листи, далеко од водећих Капдевиле (9,79), Серхиа Рамоса (9,74), Алкараса (9,70) или Лама (9,66).

Узгред, бацио сам поглед и на учинак наших. Једина шеторица са индексом преко 7 била су ова: Дејан Станковић (8,16), Бане Ивановић (7,66), Немања Видић (7,47), Милан Јовановић (7,37), Милош Красић (7,17) и Владимир Стојковић (7,04). Програм је радјен на бази свих кретања, додира са лоптом, успешних и неуспешних акција...Фудбал није математика, али кад се све сабере и одузме статистика ипак открива занимљиве и не увек видљиве детаље.

Да се, ипак, вратим Месију. Имам среће да га већ годинама гледам уживо у Барселони. Сигурно је да данашњи фудбал нема опаснијег дриблера. Лопта му је увек на 5 сантиметара од чаробне левице, подјенако успешно дрибла на малом простору и у трку, има прецизан ударац, лако улази у шансу и још лакше даје голове...

Снажни Немци су као створени за његове дриблинге и овај меч би могао да обележи његов почетак ка успону, можда и МВП титули али за то ће Аргентина морати да игра најмање у финалу.А пут је више него компликован.Прво упорни, подмнладјени и охрабрени Немци па онда, вероватно, (пре)јаки Шпанци са својом невероватном пас-игром и контролом лопте. Са друге стране, историја каже да кад год су на мундијалима медјусобно играли Бразил и Холандија победник је стизао до финала.

У Немачкој 1974. славили су Холандјани (2-0), у САД 1994. било је 3-2 за Бразил а 1998. у Француској одлучили су пенали, Тафарел је одбранио шут Роналда де Бура.

Читам да ће Шпанија бити „ослабљена" против Парагваја, њен „12. играч", Мануел Касерес, познатији као Маноло дел Бомбо, отишао је кући због грипа који га дрма већ 10-так дана. Прегледао га је лично лекар репрезентације Шпаније и препоручио повратак кући. Напустио је пре краја први мундијал од 1982. али је обећао да ће се вратити за финале...Срео сам га пред меч Шпанија-Хондурас, мало смо попричали и „склопили пакт" да Шпанија и Србија играју финале. Он се још увек држи договора...

Да ли сте знали?

- Бразил је последњи пут изгубио на јужној хемисфери 1950. када је код куће, у Рију, у финалу поражен од Уругваја 1-2.

- Анкета на сајту ФИФА даје минималну предност Бразилу (26,7%) у односу на Шпанију (26,2%) у шансама за титулу првака.Аргентина има 11,1% а Немачка 9,4% изгледа.

- Антони Анан, репрезентативац Гане, члан норвешког Росенборга, родјак је бившег генералног секретара УН Кофи Анана

- Андре Ајев , члан француског Реан, син је легендарног фудбалера Гане Абеди Пелеа

- Од 13 земаља које су играле на првом светском првенству у Уругвају 1930. само Боливија никада није играла (најмање) у четвртфиналу.

Све је у знаку фудбала и, наравно, наранџасте боје. „Хуп Холанд", нешто као „Напред Холандија", види се на сваком кораку, од излога радњи, преко балкона, прозора, на бројним бродићима који круже чувеним амстердамским каналима, на кућама на води (има их преко 2.000!)... Холандија ових дана живи за фудбал и нада се да ни Бразил није непремостива препрека.

Исто мисли и Јохан Кројф, најславнији, фудбалски најславнији Холандјанин, претводник генерације која је 1974. у Немачкој била вице-шампион света и која је због „тоталног фудбала", који је неку годину пре тога лансирао Кројфов Ајакс, крштена као „механичка наранџа".

Кројф је изјавио да „никада не би платио да види овај Бразил" уз додатак да су Бразилци „срамота за турнир, јер навијачи од Бразила очекују леп фудбал". Кројф каже: „Када се каже Бразил ја помислим на играче какви су били Жерсон, Тостао, Фалкао, Зико, Сократес... А данас има Фелипе Мела, Бастоса, Баптисту... Бразил има играче са талентом, али игра исувише дефанзивно и незанимљиво".

Мислим да је Кројф претерао. Истина је да Бразил не „умире у лепоти", али мени је, на две утакмице уживо и две на ТВ, деловао као тим који у сваком тренутку може да постигне гол. То је карактеристика шампионских екипа.

Сигурност, вера у сопствени квалитет, стрпљење, спретност. Одбрана Бразила делује врло сигурно, средина је против Чилеа, уласком Дани Алвеша, добила на квалитету, Луис Фабиано и Робињо лако дају голове...

Мислим да за турнир није добро што се већ у четвртфиналу састају Бразил и Холандија, две екипе које су, по мени, досад показале највише. Хвата прикључак и Шпанија која се после несрећног пораза од Швајцарске на старту сасвим опоравила и сви је већ виде у полуфиналу , Парагвај је већ ожаљен.

Чини ми се да ће победник дуела Бразил-Холандија бити фаворит у полуфиналу, све једно да ли ће на другој страни бити Уругвај или Гана Милована Рајевца. Пут са друге стране „костура" знатно је тежи, Шпанци у наредној рунди имају противника кога би и сами изабрали, али потом следи дуел са Немачком или Аргентином. Да ли је на помолу финале Бразил-Шпанија? Или можда Холандија-Шпанија? Да ли ће једна европска селекција први пут постати првак света ван Европе? Од сутра почињу да стижу одговори.

И да се вратим импресијама из Амстердама. Док ми је пред очима „орање", холандска национална наранџаста боја, неминовно ми се наметнуло поредјење...Зашто су бољи од нас? Јесте да имају дупло више становника, јесте да им ја бруто национални доходак 38.500 евра према непуних 5.000 евра у Србији, али и њихови играчи су расути по Европи као и наши, климатски услови су релативно слични.

Разлика је у сталној производњи играча, имају 1.138.000 регистрованих фудбалера према 132.000 наших, 4.856 клубова према 2.096 наших, свако село има низ терена, многи су са рефлекторима. Из такве базе и таквих услова произилази много више играча него код нас. У „личној карти" пише да су били прваци Европе 1988 и да су њихови клубови освојили 6 Лига шампиона, 4 купа УЕФА, један Куп купова и три Интерконтинентална купа.

Од времена када су Велибор Васовић и Паја Самарџић као играчи у Ајаксу и Фејенорду а Вујадин Бошков као тренер дизали холандски фудбал, много се тога променило. Њихов фудбал се дигао и опстао у европском и светском врху, наш је ослабио и остаје нам само да се радујемо када се уопште квалификујемо за неко велико такмићење.

Да ли сте знали?

- Трофеј који ће примити капитен првака света израдјен је 1973, тежак је 6 килограма и 175 грама од којих је 4,927 кг. од чистог злата. Висок је 36 сантиметара а основа му је широка 15 сантиметара.

- Аутор трофеја је италијански уметник Силвио Газанига који је победио на конкурсу ФИФА 1974. Комисија од 7 чланова изабрала је његов рад медју 53 пристигла.

- На трофеју има места за још 17 имена шампиона, што значи да ФИФА неће размишљати о новом трофеју све до 2.038.

- Први трофеј, за Светско првенство у Монтевидеу 1930, израдио је француски вајар Абел Лафлер. Био је висок 35 центиметара и тежак 4 килограма. Његова вредност била је 50.000 швајцарских франака.

- Тај трофеј носио је име Жила Римеа, председника ФИФА и оснивача светског првенства. Завршио је у витри ФС Бразила после треће титуле освојене 1970. у Мексику.

Гана је у четвртфиналу, то је огроман успех а може бити и већи јер Уругвај није фаворит у четвртфиналном мечу.Шансе су, у најмању руку, 50-50.Уколико продје Гана, биће прва афричка репрезентација у полуфиналу, довољно да се већ популарном Рајевцу "подигне споменик" у Акри. 

Када је баш он изабран за селектора, многи су били зачудјени јер су у игри била и много већа тренерска имена, али се Федерација Гане одлучила за Рајевца на основу доброг искуства са Ратомиром Дујковоићем пре 4 године а 2002. селекцију ове земље водио је и Милан Живадиновић.

Рајевац је био скромнији у финансијским захтевима, али амбициозан у програму. На сајту ЕСПН, у профилу Рајевца, надјох тврдњу да је Милован Рајевац "најуспешнији тренер у историји земље". Није ни чудо. Гана је у четвртфиналу светског првенства, друга је у Африци, јуниорски првак света...

Рајевац је био просечан фудбалер иако је догурао и до дреса Црвене звезде у генерацији која је 1979. играла у финалу Купа УЕФА. Тренерским послом бави се тек 15-так година, кренуо је од своје Слободе из Ужица, (он је Златиборац, родјен 1954. у Чајетини) па преко Борца (кога је увео у Куп УЕФА), Звезде, Војводине ,Кине и опет Борца из Чачка стигао до места на коме је данас.

Не верујем да ће Гана постати првак света, али успех је већ остварен. Може бити и већи али историја је већ исписана. Кад нема српских фудбалера утешно је да је бар један српски тренер у четвртфиналу.

Људи попут Рајевца и Боре Милутиновића дижу углед српског фудбала на Мундијалу а агилни и комуникативни амбасадор какав је Горан Вујичић, сјајајн домаћин нашој репрезентацији док је била овде, диже углед земље.

Да ли сте знали?

- Италија је рекордер по броју нереших игара, 21 од 79 утакмица Италијани су завршìли нерешено.

- Два играча добила су жуте картоне у првом минуту: Марини (Италија) 1982. и Горлукови (Русија) 1992. У Јужној Африци им је конкурисао Чилеанац Умберто Суазо који је пожутео у 2. минуту

- Највише пенала, чак 14, судјено је за Шпанију. Виља је против Хондураса промашио први.

- Луис Фабиано је 70. стрелац за Бразил на светским првенствима.

- Други гол Томаса Милера против Енглеске био је 199. на светским првенствима.

Прво је признао да се осећа непријатно када види грубу грешку судија, потом је рекао да је разговарао са федерацијама Енглеске и Мексика и извинио се због грешака које су оштетиле њихове селекције а потом је "легао на руду" рекавши да би, после искустава на овом Светском првенству "било глупо да се поново не отвори дебата о коришћењу модерне технологе за помоћ арбитрима".

Онда је најавио да ће "Интернационални борд", конзервативно тело задужено за промену правила игре, већ у јулу размотрити питање увођења електронике, али се одмах ограничио да ће се евентуалне промене односити само на ситуације код "фантомских" голова, дакле ситуација попут оне на мечу Немачка-Енглеска. Одбацио је могућност понављања ситуација на терену јер "фудбал није тенис".

Блатер не види могућност да се тимови и судија споре да ли је био аут или није...Иако мислим да би ову револуционарну промену требало унети ођедном а не на парче, задовољан сам што је председник ФИФА, коначно, попустио и наговестио бар могућност разговора на ту до данас табу тему...

Требало је да се у истом дану, и то у осмини финала светског првенства, десе два груба превида па да и први човек ФИФА коначно отвори очи. Никад није касно.

Што се фудбала тиче, велики тимови ретко кад киксирају. ОК, Италија је као светски првак отишла кући после првог круга, али свако правило има изузетке. Остали фаворити су у четвртфиналу, неки рутинским победама које сведоче о класи и спремности тима. Бразил се пола сата наизглед мучио са Чилеом а онда за 4 минута дао два гола као од шале и егзибиција у наставку.

На сајту ФИФА налазим податак да је на 96 мечева на светским првенствима Бразил 37 пута дао три или више гола. Ова победа била му је 67. што даје фантастичан проценат од 70 одсто добијених мечева. Холандија је нанизала 12 победа, рачунајући и квалификације.

Права је штета што ће се у четвртфиналу срести баш Холандија и Бразил, два тима која су, по мом мишљењу, до сада највише показала. Бора Милутиновић ми је још на почетку шампионата говорио о Холандији као потенцијалном фавориту, уз њих је сврстао још Бразилце, Аргентинце и Шпанце.

Међу осам великих је и неколико, у фудбалском смислу, малих: Гана, Уругвај, Паргвај али величина фудбала је управо у његовој непредвидивости. Ни у једном другом спорту теоретски аутасајдери не могу да направе изненађења која су могућа у фудбалу. Један од малих, Уругвај или Гана, биће и у полуфиналу.

Многи сада проклињу жреб који је у четвртфиналу саставио Немачку и Аргентину, односно Бразил и Холандију, али није само жреб "крив". Одлучивао је и пласман у групама, 5 од 6 првих четвртфиналиста заузело је прва места у групи, само је Гана прошла као друга.

Јапан и Паргвај одиграли су други продужетак, 53. у историји шампионата, али ни 120 минута није било довољно да се добије победник па смо први пут гледали пенале. Свака част Паргвајцима који су погодили свих пет и заслужено, први пут у историји, ушли и последњих 8. Пре 4 године у Немачкој видели смо три серије пенала, укључујући и финални меч. Чини ми се да ће овде бити још пенала.

Да ли сте знали?

- Холандија је против Словачке извела тима са бројевима играча од 1 до 11. У историји мундијала то је само урадио Бразил и Швајцарска 1994.

- Холандија је, рачунајуци и квалификације, везала 12 победа а укупно је непоражена на 23 утакмице.

- Робињо је на 8 утакмица Чилеу дао 6 голова.

- Победа против Чилеа била је 67. за Бразил на 96 мецева (70%).

- Бразил је на 96 мецева на 37 дао више од 3 гола

У сукобу два наглашена ега могући су, и логични, неспоразуми, различита видјења, али када је изнад свега општи циљ, разлике се морају превазићи. Сигуран сам да су Караџић и Антић, као људи који и те како знају свој посао, схватили да су заједно јачи и да један другоме требају. Фудбалском савезу Србије треба енергични председник какакв је Караџић, дуго у фудбалу, дуго у привреди, успешан на оба поља. Треба му, наравно, и стручњак профила Радомира Антића који је у протекле две године окренуо ситуацију око репрезентације за 180 одсто.

Не слажем се са свим Антићевим оценама око нашег учешћа у Јужној Африци јер мислим да је резултат неуспех, али се слажем да се Србија није обрукала и да је нико није надиграо, без обзира на две изгубљене утакмице. Већ сам написао да се ово учешче ни по чему не може поредити са оним у Немачкој 2006. јер и измедју испадања има разлика. У Немачкој смо били 32, овде смо 23. Ако у Бразилу 2014, под условом да се квалификујемо, напредујемо за 9 месета значи да ћемо бити (бар) у осмини финала.

Већ крајем лета почињу квалификавције за ЕП 2012. За наш фудбал, и касу Савеза, било би од великог значаја да веже два велика такмичења. Ми боље играче од ових који су ишли у Јужну Африку немамо, тешко да бисмо нашли и бољег селектора, према томе ваља се са истим снагама окренути ономе што предстоји. Јужну Африку ће свако од нас „сварити" онако како ће му бити најлакше, заједнички је осећај да је могло, па и морало, боље али није крај света. Ако пре четити године нисмо могли рећи да „има и горих од нас", сада можемо, мада је увек боље гледати у оне испред себе него у оне иза.

Антић ће сигурно извући искуство из ове три утакмице у Јужној Африци. Када сам га на аеродрому у Нелспруиту питао „да ли нам је недостајао прави голгетер" одговором „да се не бави оним што немамо него оним што имамо" заправо је признао да нам је недостајао играч који би знао да заврши акције.

Две последње класичне „деветке" које смо имали били су Саво Милошевић и Дарко Ковачевић. На тај тип играча од оних који су били у Јужној Африци највише личи Драган Мрдја, али шта бисмо рекли селектору да је у тим ставио Мрдју а ми прошли како смо прошли? Било је логично да се Антић ослони на играче који су изнели квалификације а око тога да ли је против Аустралије требало почети са више нападача можемо да се споримо колико хоћемо, али је исто тако неспорно да је постава која је почела направила неколико изразитих шанси али нисмо дали гол...

Знам да су и Караџић и Антић, као и свик ми, очекивали више, неки чак и много више, од овог Мундијала, али кад се наде нису оствариле ваља се окренути новим циљевима, изазовима па и надама.

Да ли сте знали ?

- Први меч у историји Мундијала играли су 14.јула 1930. Француска и Мексико (4-1).Стоти је био у Швајцарској 1954 (Аустрија-Уругвај), 250. СР Немачка против Немачке ДР (1974), 500. Аргентина и Бугарска (1994) а 750. Парагвај и Нови Зеланд (2010).

- Голом против Енглеске Мирослав Клосе је достигао Пелеа, сада обојица имају по 12 погодака на светским првенствима. Испред су само још Жист Фонтен (13), Герд Милер (14) и Роналдо (15).

- Са просеком од 24,9 година Гана је најмладји тим не само медју четвртфиналистима већ и на целом турниру.

- Немачка и Бразил одиграли су по 96 утакмица на светским првенствима, али чак и да додју до финала „стотку" ће прославити тек за 4 године у Бразилу.

- У Немачкој 19,8 одсто становништва игра фудбал, највише од свих учесника Мундијала у Јужној Африци. Најнижи проценат , само 2 одсто, има Јужна Кореја.

Ако се око тог гола и данас води полемика, око овог непризнатог данас нема никакве дилеме. Гол је био чист као суза, лопта је била бар пола метра у голу, видело се одмах и на ТВ и на стадиону, чак је и селектор Енглеске Фабио Капело стиснутим песницама прославио изједначење све док му на лицу није остао збланути израз када је схватио да судије нису виделе гол...

Сигуран сам да ће Сеп Блатер, председник FIFA, бранити судијску право на грешку и да ће по ко зна који пут одбацити видео-камеру као врховног арбитра, али фудбал ће преживети и Блатера и Платинија, који је такође против увођења технологије. За 5, 10 или 20 година на њихова места доћи ће млађи људи, са другачијим погледом на ову, признајем, деликанту тему али ако су многи спортови увели "електронског судију" зашто би фудбал био изузетак. Решење је релативно просто: четврти судија, који сада има "одговорни" задатак да показује замену играча и надокнаду времена, треба да седи уз тв-пријемник и сигнализира главном судији сваку спорну ситуациију. Главни судија треба да заустави игру, оде оде до телевизора и на успореном снимку види шта је судио или шта није судио. Идеја је да сам судија призна своју грешку и исправи се, или остане при одлуци коју је донео. Нико не треба да пресуђује изнад њега јер би два критеријума довела до хаоса.

Електроника је одавно присутна у америчком фудбалу, рагбију, тај-брејк је унео револуцију у тенис, у кошарци се већ годинама и титуле одлучују гледањем успореног снимка последњег шута... Зашто би фудбал био недодирљив? Зашто инсистирати на "праву на грешку" када може да постоји "право на исправку"? На страну 9 милиона долара које је Енглеска (можда) изгубила  (не значи да би добила меч и да је било 2-2) испадањем у осмини финала, али шта ћемо са живцима и осећањима британских навијача? Фудбалери сигурно имају осећај да им је нешто ускраћено, одузето, да су спречени у реакцији која је можда могла бити за историју, за велики преокрет...

Господ из FIFA, прст на чело. Време је, дефинитивно за електронику.

Дакле, Немачка и Гана, наши ривали из групе, стигли су међу 8 последњих. Једне смо победили, од других изгубили "глупим" голом из још "глупљег" пенала. Шта нам то говори? Неко ће закључити да нам је група била изузетно јака, други ће још више жалити јер ни у једном од та два меча наши играчи нису били надиграни а одавно су већ код куће... Међутим, не вреди медитирати "шта би било да је било". Боље нам је да се окренемо будућности и у том контексту врло ме занима шта ће Радомир Антић сутра у подне рећи на конференцији за штампу.

Искрено се надам да није оно што мислим.

П.С.

Први гол Тевеза у мечу Аргентина-Мексико, постигнут из дебелог офсајда, само је потврдио моју тезу о неопходности електртонике (и) у фудбалу. Две кастрофалне грешке у једном дану, у осмини финала Светског првенства ! Ако је и од судија-много је.

Двоструики прваци света , додуше пре 80 и 60 година, стигли су међу осам најбољих репрезентација света први пут после 1970. када су у четвртфиналу победили СССР са 1-0 да би у полуфиналу изгубили од Бразила 3-1 а у борби за треће место од Немачке са 1-0. Уз Суареза, Уругвај има и Диега Форлана, односно један од најубојитих тандема на 19. Светском првенству.

Обојица су дали по три гола. Виља би био на челу листе стрелаца да је искористио пенал против Хондураса, али његова три гола донела су Шпанији 6 драгоцених бодова. Аргентина има Игуаина док чека да проради Меси, Бразил Луис Фабиана, Холанђани Хунтелара и Робена, Португалци Кристиана Роналда...

Очито је да су даље прошли тимови који су имали завршницу, спретне голгетере који су шансе претварали у голове и изазивали одушевљење уместо уздаха и хватања за главу.

Признајем да ми је драго због Уругвајаца. Мала држава (3,4 милиона становника), свега 41.800 регистрованих играча, 1.122 клуба, 2.600 судија, али велика фудбалска традиција. Уз два мундијала, 1930. и 1950, освајали су две олимпијске златне медаље (1924,1928), 14 пута били су прваци Јужне Америке, први пут 1916, последњи 1995, њихови клубови побеђивали су 8 пута у „Копа Либертадорес", јужноамеричкој верзији Лиге шамшпиона, ту су и два Интерконтинентална купа.Имали су низ великих играча, од легендераног Андрадеа тридесетих преко Киђије педесетих до Франческолија 80-тих и данас Форлана.

Ако се не варам, међу 23 играча које је Оскар Табарез довео у Јужну Африку само један игра у Уругвају, Аревало јеје члан Пењарола, сви остали су ван земље, од суседних Чилеа и Бразила преко Турске, Португала и Фрфанцуске до Холандије,Италије и Шпаније.

Занимљиво је да су ухватили последњи воз за Јужну Африку, морали су, после 20 тешких мечева у јужноамеричкој лиги, да играју бараж са Костариком. Прошли су а сада су у четвртфиналу.Уз велики спортски успех иде и економски, каса федерације биће богатија за (најмање) 18 милиона долара.

Када смо код пара које ФИФА дели учесницима, чини ми се да систем расподеле није најправеднији. Свих 16 репрезентација које су отишле кући добиће су по 4 моилиона долара, милион за припреме и 3 милиона за учешће.

Чини ми се неправедним да исто добију, рецимо, Северна Кореја која је изгубила све три утакмице и примила 12 голова и, рецимо, Нови Зеланд који је отишао кући без пораза. Мислим да би било боље и стимулативније да се премира резултат у групи, независно од пласмана. Као у Лиги шампиона, бод вреди толико, победа толико, пласман у наредну рунду доноси толико...Слажем се да и за само учешће треба наградити тимове, али чини ми се да би између те фиксне суме и стимулативног дела могао да се нађе неки баланс који би задовољио а оба аспекта.

Јуче сам се бавио посртањем европских селекција. Сада је извесно да их је у осмини финала само 6 а још извесније да ће у четвртфиналу играти највише три јер се међусобно састају сви преостали европски тимови:

Немачка-Енглеска, Холандија-Словачка и Шпанија-Португал. Најмање Европљана међу последњих 8 било је у Шпанији 1982. и Кореји и Јапану 2002, по 4, а највише , чак 7, 1994. у САД док су пре 4 године у Немачкоњ само Аргентина и Бразил ушли међу Европљане..

Ни једног часа нисам рекао да нека од преосталих европских селекција не може освојити светско првенство, опсервација је била глобална јер је Европа континент који највише улаже у фудбал, има најјаче лиге и клубове, али можда се силна куповина играча одбија о главу националним селекцијама.

Док смо синоћ путовали заједно ка Преторији на меч Шпанија-Чиле Бора Милутиновић ме је питао колико Италијана игра у Интеру који је првак Италије и Европе.Рекох „Матераци, Балотели..." и стадох.

„И како онда да репрезентација Италије игра добро" упита Бора.

Коначно, мала шетња по лепом трговачком центру "Малрос арч". Навијачи у свим дресовима пратили су дуел Уругвај-Аргентина, колега Пеђа Милинковић је спојио једног Аргентинца и једног Мексиканца уочи сутрашњег дуела на "Сокер Ситију" , ваш извештач нашао је једног "црнопутог Хрвата" али је мистерија дреса брзо разјашњења, рече да га је добио од тренера, али је морао да погледа слику у мобилном телефону да бих ја препознао Славена Билића, селектора Хрватске. Србија више не учествује, али је остала бар понека заставица на ретровизору...

Да ли сте знали?

- Милован Рајевац је један од 17 тренера који су водили селекцију једне земље против своје матичне државе.

- Јон Дал Томасон (Данска) извео је против Јапана 200. пенал у историји светских шампионата.

- Енглеска, Немачка и Италија дошле су са играчима који искључиво играју у националној лиги.

- Уругвај има само једног играча из националне лиге, али је први пут после 40 година ушао у четвртфиунале.

- Ригоберт Сонг (Камерун) је први афрички играч који је играо на 4 шампионата света. Његов мундијалски стаж траје 16 година и 9 дана, испред њега су само Антонио Карбахал (Мексико) са 16 година и 25 дана, Уго Санчез (16 г, 17 д.) и Лотар Матеус (16 г, 14 д.)

Истовремено,  Јужна Америка је 1998. у осмини имала 4 тима, 2002. само два, 2006 -три а овде већ има 4 са могућношћу да Чиле комплетира подвиг. Осим тога, на 14 досадашњих утакмица јужноамеричке селекције још нису изгубиле утакмицу: 11 победа и три ремија без меча Шпанија-Чиле.

У прилог тези да Европа губи примат говори и чињеница да су два од четири светска првака из Европе већ код куће, Француска и Италија, а још један ће им се придружити после осмине финала јер међусобно играју Немачка и Енглеска.

Истовремено, Северна Америка има два представника (исто као и 2002), Азија такође два (идентично као у Јапану и Кореји 2002), Африка опет има само једну селекцију у последњих 16. У Француској је то била Нигерија, у Јапану и Кореји Сенегал, у Немачкој Гана која овде понавља подвиг.  Географска карта фудбала дефинитивно се променила. Многе репрезентације остварују своје најбоље резултате. Парагвај и Холандија су по први пут победили у сва три меча и освојили прва места у својим групама, Словачка се као дебитант пробила у осмину, Јапан је први пут на светском шампионату дао три гола, Нови Зеланд је отишао кући непоражен...

У контексту дебакла Италије и Француске, наше испадање  делује много достојанственије.За разлику од бивших светских првака који су игром и понашањем били далеко од некадашњег нивоа, ми заиста имамо за чим да жалимо јер је шанса била велика. Нисмо је искористили, резултатски учешће је неуспех јер смо игром показали да можемо са сваким, али нешто је недостајало. Срећа, боље суђење, спретнији стрелац, мање (других) жутих картона, од свега помало. Ипак, када се упореди Јужна Африка 2010. са Немачком 2006. закључак је да поређења нема, све је у корист садашње генерације „орлова". Видим на нашим сајтовима да су фудбалери топло дочекани и радујем се томе. Веза између фудбалера и фудбалског народа, негована током квалификација, мора бити настављена. Једна страница је затворена, окреће се нова-Европско првенство у Пољској и Украјини.Надам се са Радомиром Антићем на клупи и великом већином  играча који су били у Јужној Африци јер боље немамо. Заједно имају још доста тога да кажу. Изјава председника ФС Србије Томислава Караџића упућује на закључак да ФСС не размишља о промени селектора, остаје да се чује шта тим поводом има да каже сам Антић који би, као човек који воли изазове, требало да остане на кормилу брода који се насукао око Рта добре наде, али није потонуо. После „поправке" наставиће успешну пловидбу узбурканим фудбалским морима.

Да ли сте знали ?

-Парагвај је осмом уцешцу на светском првенству успео да освоји прво место у групи.

-Нови Зеланд је отишао куци без пораза.То се десило још само у ри слуцаја: Шкотска 1974,Камерун 1982 и Белгија 1988.

-У Јужној Африци се први пут десило да финалисти са претходног шампионата испадну у првој фази.

-Од 1986. најмање један дебитант поролазио је у осмину финала.Овде се то десило Словачкој.

-Швацарац Алфред Бикел и Швеђанин Ерик Нилсон играли су на првенствима света 1938. и 1950.

----------------

Да ли нам је недостајао прави гол-играч ? Селектор Антић неће о томе јер, вероватно с правом, неће хипотетичку причу „шта би било кад би било". Да ли бисмо били у осмини финала да имамо играча типа Виље, Форлана, Игуаина ? Мислим да бисмо били. Али,  играча  таквог голгетерског формата немамо и Антић је морао да комбинује са оним што је иамо на располагању.

Дакле, испали смо, разочарани смо јер смо очекивали више, али није крај света. Ти момци су наши, боље немамо,  и морамо да их поштујемо и кад побеђују и кад губе. Јасно је да  резултати диктирају емоције, али пошто нам реалност никада није била јача страна увек ћемо се у оваквим ситуацијама осећати фрустрирано, као да смо изгубили нешто што смо имали, или што нам је бло надомак руке.

А имали смо само илузије и не много реалну наду. Кад будемо способни да схватимо истину да нисмо (довољно) добри да будемо у светском врху, биће нам лакше. Светски врх је и бити у 32 земље које учествују на светском првенству.

 Да ли бих данас потписао да кроз 4 године играмо у Бразилу па макар опет испали у првом кругу ? Бих. Јер, то би значило да смо (опет) успешно прошли квалификације, да смо се радовали победама у њима, да ћемо опет бити на највећој смотри светског фудбала, да ће наш Савез зарадити пристојну суму новца...

Оно што ми се, међутим, није допало јесте чињеница да је наша репрезентација напустила Јохаесбург спакована за повратак кући ! Све разумем: и рационалност, и практичност, потребу благовременог планирања, није лако покренути експедицију са толико људи и више тона опреме, али ја лично-ако би мене неко питао-никада не бих на одлучујућу утакмицу пошао са идејом, макар и у подсвести и макар и у најбољој рационалној намери-да ћу после ње кући.

Да ли сте знали ?

-Чак 17 од 32 тренера на светском првенству имало је неко искуство са овог такмичења:Шестоорица као играчи, деветорица као тренери а двојица са оба искуства, Мотртен Олсен (Данска) и Хавиер Агире (Мексико).

-736 играча на овом светском првенству игра за више од 300 клубова широм света.

-По први пут од 1954. Уругвај је победник групе.

-Аргентина је по трећи пут-после 1930. И 1998, добила сва три меча у групи.

-Мартин Палермо је са 36 година и 227 дана најстарији Аргентинац који је играо на светском првенству.

Шта се десило у полувремену са нашим играчима? Где је нестала она иницијатива, где су отишли они напади? Шта је Аустралијанце охрабрило да они нападну нас? Много питања, много дилема, много ће болети јер су нам повређени и фудбалски и национални понос, али живети се мора...Од јесени почињу квалификације за Европско првенство 2012. и нећемо ваљда бојкотовати момке које смо до вечерас величали ?

И да се вратим парафразираном наслову из „Ситизена" И ми смо „аут" али нисмо „прауд".Напротив, повређени смо и помало посрамљени, љути на судију и цео свет, али понајвише морамо да се љутимо на саме себе. Али, ни једна љутња не траје вечито...

Иако је извршио две измене, Радомир Антић се заправо држао девизе да тим који побеђује не треба мењати. Улазак Обрадовића уместо Коларова и повратак Луковића на место Суботића имали су више карактер превентиве и освежења (Коларов и Суботић су били двојица од шесторице наших играча са жутим картонима који се бришу ако се не добије други) . У тактичкој поставци није се променило ништа, формација је била 4-5-1, са појачаном средином терена, Кузмановић и Нинковић остали су у стартних 11 а Жигић у нападу и није био тако усамљен јер су Красић и Јовановић по физиономији више нападачи него везни играчи. То се потврдило већ од првих минута, Красић је био врло активан али се брзо „завадио" са аустралијским навијачима због једног пада у 16 метара који су они оценили као симулирање.

У првих 45 минута играли смо боље, али смо на полувреме отишли са овереним картама за повратак кући. У мечу Немачка-Гана такође је било 0-0, али остало је још 90 минута, 45 наших, 45 на другој утакмици. Поподневна драма у Ц групи, где је Словенце од осмине финала делио тек неки минут, потврдила је да се снови остварују (и губе) док се игра. Американци су 90. Минуту били елиминисани, у 91. су ушли у осмину финала и послали кучи Словенце...Срећа ? Можда, али треба је заслужити, пре свега срцем, упорношђћу, жељом...

Мало шта је могло да се замери нашим играчима после тих првих 45 минута.Недостајао је само гол. А шанси је било. Да су тако пришли утакмици са Ганом, овај трећи мећ могао је бити „плезир" али не вреди причати „шта би било да је било"...

Коначно, гол. У Јоханесбургу. Немачка-Гана 1-0. Да ли нам одговара? Нама треба НАШ гол. Или бар још један гол Немаца. Али, зашто би Немци играли за Србе ? Онда још један гол. У нашој мрежи. И није био последица неке контре после великог притиска нашег тима. Аустралијанци су у наставак меча ушли са идејом да нас нападну и победе, ако могу. А показало се да могу. За пар минута дали су нам два школска гола-један главом у енглеском стилу, други ногом, са 25 метара, на клаичан фудбалски начин, шутем мкоји се можда може бранити али нико није дао гол а да није шутнуо лопту...

Наш гол је био трачак наде, недосуђени пенал тренутак велике неправде а крај меча и крај наших илузија.

Идемо кући.

За утеху, ако је има, остаје Гана Милана Рајевца.

Да ли сте знали?

- Пораз Италије од Шведске 1950. у првом мечу био је једини случај да је владајући шампион почео поразом. Истина, Италија је у Бразилу бранила титулу освојену још 1938.

- Француска 1998. у Кореји и Јапану, као владајући шампион, није прошла први круг, није добила ни једну утакмицу и није дала ни један гол.Овде се попрацвила, освојила је бод и дала један гол.

- Више од 100.000 гледалаца било је на 17 утакмица у историји мундијала а рекорд држи финале 1950-Бразил-Уругвај (1-2) са 173.850 гледалаца.

- Две селекције дале су по 5 голова и изгубиле...Пољска је 1938. поражена од Бразила са 5-6 а Аустрија од Швајцарске 1954 (5-7).

- Први меч одлучен серијом пенала био је Немачка-Француска (5-4) 1982. у Шпанији.

Због свих тих околности са знатижељом сам очекивао данашњи пут колима у Нелспруит, град удаљен неких 360 км. од Јохансбурга. Екипу РТС-а возио је локални момак по имену Кени. По изласку из Јохансебурга нашли смо се на суженом ауто-путу јер се изводе велики радови, кад буду завршени две траке имаће свака по 4 стазе и личиће, по ширини, на аеродромску писту. Убрзо смо  са леве и десне стране пута видели огромна поља, као на некој висоравни. Због доба године тешко је било  утврдити да ли се обрађују, утисак је да је земља била погодна да се нешто на њој гаји а повремени црни траг спаљене траве  укизивао је на овај познати начин "обогаћивања" земље.

Негде на пола пута пејсаж је почео да се мења, било је све више зеленила, појавила су се и брдашца а што смо више одмицали терен је био питомији, питорескнији. После три сата вожње, на 100 км. од циља, стали смо на једној бензинској пумпи да се сви мало одморимо и протегнемо ноге. Уз малу продавницу, типичну уз ауто-пут и чист WЦ  као "fast food" видели смо понуди за пилетину на разне начине и тезгу са воћем које је продавала жена чију је старост тешко било одредити.

Нелспруит је на око 660 метара надморске  висине, око 1000 метара нижој  од Јоханесбурга, клима је суптропска, готово непроменљива целе године што омогућава гајење разних култура. Базичне активности су производња тропског воћа, папира, дрвна индустрија Град  су 1905. основала три брата Нел по којима је добио име. Река која протиче поред града зове се "Крокодил ривер" и не би требало да буде сумње по коме је добила име. Град је окружен брдима, разуђен, са релативно ниским зградама. На улицама је много палми, посебно око веома луксузног "Касина" испред кога је диван мали базен  са каскадама у природном амбијенту са великим рибама разних боја.

Наша репрезентација слетела је око подне на аеродром "Кругер" који носи име као и  један од најпознатијих националних паркова Јужне Африке који посећују стотине хиљада туриста годишње. Аерором се такође користи за одлазак у Мозамбик јер је граница на само 90 км. У хотелу нас је затекао неки локални лист који пола на енглеском а пола на португалском који се користи у Мозамбику. У време бурских ратова Нелспруит је био главни град Јужноафричке републике, независне афричке државе.

Иако на први поглед делује идилично, овај градо од 221.000 становника имао је због "Мундијала" много више главобоља него што ће имати користи. Диван стадион који носи име "Мбомбела"  што на једном од  11 локалних језика (СиСвати дијалект) значи "много људи заједно на малом простору", коштао  је 172 милиона долара, али је пре и током градње изазвао много полемика, двоје људи је убијено, а репови ће се још дуго повлачити јер се многи питају шта ће граду који нема професионални фудбалски тим овакав стадион. Толика инвестиција за 4 утакмице Светског првенства чини се неоправданом, тим пре што нека насеља у околини стадиона још увек немају ни струју ни воду...

На месту на коме је изграђен стадион биле су две школе које су срушене уз обећање локалних власти да ће бити изграђене нове. Куповина земљишта за израдњу стадиона претворила се у корупционашку аферу која је коштала живота  Џомија Мохла, председника градске скупштине, и која се још повлачи по судовима са милионским одштетним захтевима. Мохла је истраживао неправилности у великом послу а завршио је тако што су га убили маскирани разбојници. Нешто касније убијен је и Сани Мпатлајан, помоћник директора за културу, спорт и рекреацију у провинцији Мпумаланфа чији је Нелспруит главни град. Он је убијен на спавању. Током изградње локално становништво је жестоко протестовало, радници су били гадјани свим и свачим, било је спаљивања гума, читавих аутомобила, сукоба са полицијом која је користила гумене метке против демонстраната...

Обећања о новим школама, које су морале бити завршене до јуна 2008,  остала су мртво слово на папиру све до прошле године када су радови коначно почели...

Стадион  је оригиналан, са трибина "вири" челична конструкција која неодољиво (и намерно) подсеча на жирафу, животињу која је симбол овог краја и једна од атракција парка "Кругер". Међутим, многи становници Нелспруита отворено критикују све што је у вези са светским првенством јер мисле да је било много бољих начина да се потроши 172 милиона долара уместо  на "споменик жирафи" и нечијем политичком ћефу.

П.С.

Француска иде кући. Заслужено. Није требало ни да долази. Анријева "божја рука" у мечу са Ирцима претворила се у бумеранг. Први од седам светских првака испада још у групи, као у Јапану и Кореји 2002. али су сада "триколори" напредовали: дали су један гол у три меча, пре 8 година ни један. Истовремено, ни један од три остала европска светска првака, Немачка, Италија, Енглеска, није пре последњег кола био сигуран да остаје овде за осмину финала.

Истовремено, свака част Уругвају и Мексику на спортском моралу. Кладионице у Србији, а вероватно и у свету, нису примале опкладе на нерешено (које је водило обе селекције у осмину финала) али "свезналице" нису рачунале на поштење и једних и других и жељу да се у осмини финала избегну моћни Аргентинци.