Пауновић знао шта жели против Холандије, али Србији за овај ниво недостаје квалитет

Вељко Пауновић је на место селектора Србије стигао пред новембарске мечеве прошле године, када се против Енглеске и Летоније упознавао са играчима, након већ јасног дебакла и пропуштања Мундијала.

У марту ове године је тестирао идеје против Шпаније и Саудијске Арабије, док су нова два пријатељска сусрета – она јунска, против Зеленортских Острва и Мексика – донела две катастрофе са саставом који би се пре могао окарактерисати као трећи тим Србије.

На старту Лиге нација против Грчке није било добро, нити је било најјасније које замисли је Пауновић имао, како у стартној постави, тако и са изменама које је касније вршио.

Али да је некадашњи тренер Чикага, Рединга и Овиједа из тог пораза нешто научио постало је видљиво и пре него што су "орлови" у недељу изашли на терен стадиона "Рајко Митић" против селекције Холандије.

Већ по стартној постави је било јасно да Пауновић жели мобилнији састав, са играчима који могу да играју у вишем и јачем темпу, нарочито без лопте, што је било за очекивати против селекције коју води Ћави Ернандез, данас можда и најснажнији следбеник "гвардиолизма" са његових почетака.

Флуидна решења у одбрани

Пауновић је променио велики део састава у односу на меч са Грцима, а флуидност у одбрамбеним решењима је била најупадљивија.

Док су против Грчке два класична штопера били Страхиње – Ераковић и Павловић – сада су на тим местима превасходно били Срђан Бабић и Немања Гудељ.

Уз њих је био и сам Павловић, који је добијао посебну слободу за "излете" на противничку половину, где је могао да доноси квалитет у игри на лопти који га раздваја од других штопера. Спуштање Александра Станковића из везног реда у креирању напада је Павловићу давало додатну сигурност да повуче нападе унапред.

Србија је била прилагодљива ситуацији на терену, па је без лопте играла у дефанзивној линији са пет играча – тројици штопера су се придодавали Коста Недељковић и Алекса Терзић.

Тиме је био сужаван простор између линија за холандске играче, што је била јасна селекторова замисао од почетка сусрета и у највећој мери је то отежавало прилазе голу Вање Милинковић-Савића.

Више смисла на средини терена

Србија је против Грчке стартовала у централном везном реду са тандемом Немања Максимовић и Сергеј Милинковић-Савић, што се показало као недовољно добар избор.

Далеко компатибилнији против Холандије су били Саша Лукић и Александар Станковић, као играчи који могу више да понуде "на лопти" од Максимовића, а без ње могу да покрију већи део терена него Сергеј.

То је старијем брату Милинковић-Савић и омогућило да игра на њему дражој, офанзивнијој позицији, где је ослобођен значајног дела дефанзивних задатака.

Код Станковића се нарочито видела корисност у раној фази напада, када би се спуштао по лопту, па је са оваквим профилом играча било и за очекивати да "орлови" изгледају смисленије када дођу у посед лопте, као што је био случај у појединим деловима меча.

Промене на полувремену се исплатиле

Пауновићеве две измене у полувремену биле су такође логичне, и не само зато што су Душан Тадић и Лука Јовић имали важну улогу у изједначујућем поготку већ у првом минуту наставка.

Тадић је на прагу 38. рођендана и очекивано је да ће више да се води рачуна када ће се његова енергија најбоље искористити, док је и Јовић годинама уназад показивао да далеко већи утицај на мечеве остварује када улази свеж са клупе.

Док је против Грчке био готово неприметан, сада је на старту другог полувремена био на правом месту у право време да постигне гол за 1:1. Уз то, Тадићево искуство и свежина били су значајан импулс након слабих 45 минута које је претходно одиграо Сергеј Милинковић-Савић.

Због свих промена и јасне идеје коју је Пауновић имао за овај сусрет, намеће се размишљање да ли би са њима ствари биле другачије против Грчке. Али, авај.

Кад се све подвуче, проблем је квалитет

Главни утисак меча је да је Србији недостајао квалитет. После Грчке је требало бити критичан и према селектору и према партијама играча, али након Холандије је ствар једноставнија.

Холанђани су до вођства дошли голом из пенала који је Алекса Терзић олако скривио. Пауновић је после тврдио да се "такав пенал не свира на овом нивоу" – и ту је легитимно дискутовати – али се и у тој ситуацији видело како јаке репрезентације кажњавају ваше недостатке и лимите у игри.

Други гол Холандије показао је слично. Гус Тил је поред Гудеља олако асистирао, а Мекс Мердинк се у дуелу решио Срђана Бабића као да овог није ни било поред њега.

Па и шансе Србије, попут оне коју је Дејан Јовељић имао у првом полувремену, показале су да је "орловима" опет недостајало нешто више, у овом случају већи квалитет у завршници напада какви се против Холандије не могу често очекивати.

Додајмо на то и да је Србија била без Александра Митровића и Душана Влаховића у нападу, и Николе Миленковића у одбрани, и јасно је да простора за напредак има и у том аспекту.

Пауновићеви "орлови" су против Холандије показали већу организованост, борбу и јаснију идеју како желе да се супротстави ривалу, што ће бити пресудно и на гостовању Немачкој у Минхену, нарочито након поруке Јиргена Клопа да не зна на који начин ће се његов тим супротставити Србији.

Само, за овакве ривале је потребан и већи квалитет.