Вратио бих се због дреса, грба, Србије...

Након заиста дуге паузе, Дејан Станковић се вратио фудбалу. Током опоравка од повреде тетиве, који је трајао девет месеци и током којег је био подвргнут двема операцијама, Станковић је размишљао чак и да се опрости од изузетно успешне професионалне каријере.

Али убрзо је одагнао такве мисли.

"Рафаел Надал је једном рекао да је најсрећнији кад игра тенис. Тако сам и ја најсрећнији кад играм фудбал. Свашта ми је пролазило кроз главу тих девет месеци, време као трудноћа... Био сам близу да одустанем, али, хвала богу, нисам. Дао бих повреди и операцији победу, али то не бих био ја. Хтео сам што пре да се вратим, да одиграм бар још једну утакмицу. Било је као оно у песми Аце Лукаса 'нешто против болова'. Докторе, дај нешто, само да играм. Нисам хтео да се предајем већ да крај буде онда кад ја кажем, а не повреда. Треба играти док се лопта не издува!", рекао је Станковић.

Ово је премијерни разговор са медијима српског фудбалера у претходних девет месеци. Како сам истиче, једноставно није имао шта да каже. То се променило оног тренутка када је истрчао на терен и одиграо последњих петнаестак минута против Кијева.

"Деловао ми је као да сам опет дебитовао за Интер или као онда када сам први пут играо за Звезду. Нисам могао да спавам до пет ујутру од узбуђења. Навијачи су ме дочекали овацијама и сви су устали када сам улазио у игру. Предиван осећај", присећа се Станковић.

Још једном је поновио да жели да дочека крај каријере у Интеру. Наравно, све у зависности од квалитета игара које буде пружао. Уговор са клубом из Милана му траје до лета 2014. године.

"Видећемо. Ако ја не будем задовољан, ако не будем на нивоу, пружићу руку Моратију и захвалити му се на свему. Али, верујем да могу још да играм онако како умем. Можда не свих 60 утакмица у следећих годину дана, али тридесетак сигурно. Оно што је добро јесте што сам 'сачувао' мишиће", рекао је Станковић.

Питање свих питања када је Дејан Станковић у питању у овом тренутку јесте да ли ће он поново обући дрес националног тима.

"Синиша (Михајловић) ме је својим изјавама притерао уза зид", рекао је Станковић уз осмех и наставио: "Колико волим и поштујем Србију не бих могао да кажем 'не'. Али, рекао сам и Михи, односно селектору: 'Пре свега, ја морам да будем задовољан својом кондицијом, спремом, да почнем да играм, па тек онда ако се свидим селектору, онда може. Име и презиме не игра. Хвала селектору на указаном поверењу, на жељи да ме види на Максимиру против Хрватске (22. марта), али ја прво морам да почнем да играм утакмице у континуитету, да играм свих 90 минута. Само од тога зависи да ли ћу се, условно речено, 'вратити', јер ја, заправо никад нисам ни одлазио", каже Станковић.

"Ако се будем вратио то неће бити ни због траке, ни због броја наступа, не! То ће бити само због дреса, грба, због тима, Србије, због Михе и због себе. И да се разумемо – не плашим се да истрчим на Максимир, не долазим ништа лоше да урадим већ само да играм фудбал и покушам да дам допринос. Ако будем могао, ако будем задовољан кондицијом и игром, Србији не могу да кажем 'не'!".

Станковић је као члан репрезентације Југославије играо против Хрватске давне 1999. године.
"Било је паклено, стварно. Био је такав притисак, осећало се у ваздуху. Кад су они дали гол, малтене смо се и ми радовали, јер смо сви били у фазону: 'Е, добро, сад можемо да почнемо да играмо'. Не верујем да ће сада бити такав притисак, прошло је много година. Тензије ће бити, али не онакве", истиче он.

Станковићев повратак је нешто што посебно занима и медије у Хрватској.

"Не верујем да ме се плаше, можда имају неки респект према мени, мојој каријери. А можда им мој повратак донесе додатну напаљеност. Знате, причао сам са озбиљним, врхунским спортистима, освајачима олимпијских медаља, мојим пријатељима. Њих бар 80 одсто, можда и више ми је рекло да не будем луд и да се не враћам. Јер, тим Србије може да победи или изгуби и без мене. Највише ћу, сматрају они, да изгубим ја. Ја сам свестан тога, али некад у животу мора да се преузме тај ризик. Страх ме није, то је сигурно", истиче Станковић.

Он, за разлику од дела домаће јавности, верује да садашња генерација репрезентације Србије има огроман потенцијал.

"Екипа је суво злато! Било је утакмица које су одиграли без притиска у којима су показали сав потенцијал и здрав квалитет. Једино што ми се није допало била је она утакмица у Скопљу, али наиђе такав дан, поготово после утакмице са Белгијом где смо могли ми да водимо бар 2:0 у првом полувремену. Оно што је код нас проблем јесте то што јавност нема стрпљења. Немамо времена ни за шта. Све мора одмах, сутра најкасније. Кад бисмо дали бар мало времена тој екипи да удахне... Немојмо да плашимо ту нову генерацију, да им се не долази или да долазе у репрезентацију са страховима".

О евентуалном повратку Немање Видића не зна много, пре свега јер се није чуо са капитеном Манчестер Јунајтеда.

"Он је најбољи дефанзивни играч на свету у последњих десет година и свакако је да бисмо са њим били јачи бар 80 одсто. Али, не знам шта он мисли о тој идеји, нисам се чуо са њим".

Разговор са Дејаном Станковићем није комплетан без дотицања Црвене звезде. Спомињао се и повратак, али...

"Звезда је увек ту, ја сам дете Звезде и увек ћу бити. Али, не размишљам о ономе што није реално. Кад завршим уговор са Интером имаћу 35, 36 година, а шта бих онда ја тада могао да јој пружим? Није реално да се вратим у тим годинама. Звезда је институција и са њом не можеш да се играш. Звезди су потребни ратници, они који ору терен. Могуће је да у Звездином дресу одиграм једну утакмицу, ону ревијалну, опроштајну. Свашта бих дао за то", рекао је Станковић.

Али, ако је искључио могућност да се врати као играч, није искључио и опцију да се можда врати у другачијој улози.

"Верујем да ће се после играчке каријере наћи неки нови изазов преда мном у вези са фудбалом. Да ли ћу бити тренер, директор, председник, можда, не знам, али знам да ће се појавити нешто што ће ми пробудити исту ону страст коју осећам док играм фудбал".

За крај, однос за Жозеом Мурињом...

"Када је дошао срели смо се и рекао ми је да све оно што се пише није изашло из његових уста. Рекао ми је да, ако дође Френк Лампард, онда за мене неће бити места, али да не верује да ће Лампард доћи у Интер. Рекао ми је и да не види разлога да не будемо пријатељи, јер је остао пријатељ и са Дрогбом, Лампардом... И ето, сада смо пријатељи, чујемо се сваких петнаестак дана. Док сам био повређен, звао ме је и питао ме је: 'Цигане (тако ме зове), кад се враћаш на терен? Недостајеш'", испричао је Дејан Станковић.