Енглеска полиција је објавила да су ухапшена четворица навијача.

Они су остављали расистичке коментаре на Фејсбуку, Инстаграму и Твитеру.

Непознати починиоци су вандализовали мурал посвећен Рашфорду у његовом родном граду. Убрзо након тога, међутим, велики број навијача је облепио увредљив натпис порукама подршке и захвалности.

Енглески играчи су и пре шампионата клечањем пре почетка сусрета скретали пажњу на важност борбе за расну равноправност, што је наишло на осуду дела јавности у Енглеској.

Премијер Борис Џонсон је најавио жестоку борбу против злоупотребе друштвених мрежа на овај начин, али су он и чланови његовог кабинета оптужени за лицемерје, јер управо они нису пружили подршку фудбалерима на старту турнира.

Полиција је објавила да је до сада било 897 инцидената који се повезују са фудбалом и 264 хапшења у 24 часа око финала. 

Енглеска полиција је објавила да је 19 њених припадника повређено, док је 86 особа, од чега 53 на самом стадиону, ухапшено.

Уефа је отворила истрагу због сукоба и нереда уочи утакмице, као и због великог броја навијача који је насилно и без карте ушао на стадион.

"Разговарао сам са својим оцем, каже да је био јако уплашен. Нико не треба да пролази кроз тако нешто, посебно не на фудбалској утакмици", рекао је Мегвајер енглеским медијима.

Енглеска фудбалска федерација је истакла да ће покрнеути детаљну истрагу у вези са инцидентима и осудила је понашање навијача на њиховом путу ка стадиону.

Процењује се да је најмање 5.000 навијача ушло на стадион без карте. Наводи се да су навијачи улазили директно иза навијача са картама, односно да су пробијали баријере на улазима предвиђеним за навијаче са посебним потребама.

Мегвајеров случај није усамљен. Чланови породице и пријатељи фудбалера Италије, укључујући и Жоржињову супругу, били су присиљени да се премештају са својим места, а наводи се и да су чланови породица неколико чланова енглеског тима трпели увреде од навијача који су, мимо права, ушли на стадион.

У идеалних 11 нема капитена нових европских шампиона, Италијана Ђорђа Кјелинија, као ни првог стрелца турнира Кристијана Роналда.

"Мислим да су селекције Италије и Енглеске заслужено играле у финалу. Мислим да су највише показале у овом периоду. Остао је тај тренд високог пресинга појединих екипа. Италијани су направили неки нови тренд игара као у њиховом национално првенству", рекао је Александар Станојевић, тренер ФК Партизан.

Много контроверзе изазвала је и чињеница да је турнир први пут одигран у 11 земаља. 

"Више сам лично очекивао од Белгијанаца, који су пре седам година направили велике резове у свом фудбалу и словили су за велике фаворите, баш као и Французи, које смо сви видели у завршници шампионата", истакао је Ивица Краљ, некадашњи репрезентативац Југославије. 

Оба полуфинала и финале одигран су у Енглеској, на Вемблију.

"Италија и Енглеска су много утакмица одиграле код куће. Енглези су пет мечева играли у својој домовини, само један сусрет одиграли су у Италији, на Олимпику у Руму. И Италијани су играли читаву групну фазу код куће. Мислим да им је то много помогло да се опораве и припреме за наредне мечеве", нагласио је Љубинко Друловић, фудбалски тренер.

Наредни Европски шампионат у фудбалу играће се 2024. године у Немачкој. 

Он је први голман у историји који је добио ово претижно признање.

За најбоље стрелца шампионата проглашен је Португалац Кристијано Роналдо, који је на четири меча постигао пет голова, исто као и Чех Патррик Шик, али је фудбалер Јувентуса имао и једну асистенцију и одиграо мање минута

Пехар су из авиона националне авио-компанија "Алиталија" изнели селектор Роберто Манчини и капитен Ђорђо Кјелини.

Са круном на глави, Кјелини је пехар потом изнео и из аутобуса испред хотела у којем је шампионска делегација смештена по доласку у земљу, након којег ће уследити пријем код председника државе, а касније (можда) и свечани дочек. 

"Били сте нам пред очима, били сте нам у срцима. Осећали смо бол оних који су патили и проблеме оних који су бачени на колена због пандемије", поручио је Кјелини.

Све до зоре улице и тргови градова широм земље били су препуни света, младих и старих који су прослављали победу уз плес, музику, игре, вику, звукове сирена, туба, националну химну.

"Заиста нам је требало нешто што ће нас поново ујединити у слављу, да поновно можемо уживати у тренутку среће", рекла је грађанка Рима, преноси Ројтерс.

Како преноси, италијански Скај Спорт, неће бити уприличена прослава на улицама, како би се избегла масовна окупљања, пошто локалне власти (још увек) нису дале зелено светло.

Италија је славила у финалу ЕП након што је била боља у извођењу пенала од Енглеске на испуњеном лондонском "Вемблију" – 1:1 (3:2).

Енглеска је рано, у другом минуту, стигла до вођства, а стрелацје био Лук Шо. Након поготка фудбалера Манчестер Јунајтеда утакмица је ушла у онај природан ток који намеће резултат. Међутим, Италија, иако свакако екипа која је стремила томе да контролише утакмицу како би се у њу, резултатски, што пре вратила, није била претерано успешна у томе. Свакако не колико је била током остатка турнира, свакако највећим делом.

Међутим, након одређених промена на полувремену, Италија је успела да стигне до изједначења. То је урадила после прекида, како се неретко "преламају" и много мање значајне и стресне, а опет неизвесне утакмице попут ове.

Леонардо Бонучи је постигао погодак и тиме постао најстарији стрелац у историји финала Европских првенстава.

До краја није било голова (чак не ни превише значајнијих прилика), те је стога меч отишао у продужетке, како ваљда и приличи једном финалу на Вемблију (сва досадашња су ишла у продужетке).

Како ни тамо није било голова, приступило се пеналима, који су показали сву силину притиска какву доноси једна оваква утакмица, каква се, сасвим дословце, игра најчешће једном у каријерама, ако и тада.

Белоти и Жоржињо су промашили за Италију (овај други када је имао прилику да реши меч), али су за Енглеску погодили само Кејн и Мегвајер. Рашфорд и Санчо су промашили, а они су, практично једино и ушли да би шутирали пенал.

Донарума је одбранио, напослетку, и пенал који је извео Сако, којим је ово финале и окончано.

Ово је шеста титула за Италију (четири пута су били прваци света). Међу европским земљама, само Немачка (седам) има више.

Енглеска, са друге стране, која је сасвим јасно демонстрирала да има предивну будућност, овога пута није стигла до трофеја због познатих мањкавости – овај тим је успео да слави у мање од четвртини (22 одсто) мечева у којима се стизало до једанаестераца. Ниједна европска селекција, која је играла барем три таква меча, нема лошији скор. 

Италија је у овај меч ушла са низом од 33 дуела без пораза (најдужи у њиховој, сасвим јасно, импресивно историји). За све то време губили су, све скупа, 44 минута. Дуже од сат времена су губили у дуелу са Енглеском. Постигли су 86 голова, примили свега десет.

Није могуће очекивати да ће се једна екипа, која је толико дуго била веома комотна на сваком терену где се налазила, баш лако снаћи у овим околностима. И није било лако...

Истина, Енглеска је постигла гол из контранапада (контранапад је она офанзивна транзиција која почне у првој трећини терена, не даље од тога) тако што је један крилни бек центрирао другом, који је, недвосмислено, на сјајан начин напао простор друге стативе.

Све ово није неочекивано када екипа, баш као Енглеска у финалу, игра у 1-3-4-3 облику, офанзивном 3-2-5/3-2-4-1.

Стиче се утисак, који може бити погрешан, да Италија није очекивала Енглеску у овом систему. Против Белгије, која се такође бранила у 5-2-3 средњој зони, Италија је имала три или четири сасвим јасна механизма којима су доста лако решавали какав год би им проблем противник поставио.

Италија игра у 4-3-3 облику, али у другој и трећој фази поседа праве тројку у последњој линији, спуштају једног везног и увлаче бочног нападача. Тајминг ове ротације може и често варира од околности на терену, што Италији даје увек јасну и често оптималну структуру у свим фазама и моментима игре. Али тако, у 3-2-2-3 офанзивном облику, Италија уме да оптерети последњу линију противника, а њихово нападање дубине је без дилеме најбоље на турниру.

Енглеска је то двојако предупредила. Прво поменутим обликом, са пет дефанзиваца, није дозволила Италији да без труда ствара нумеричку предност. И друго, вероватно важније, Енглеска се бранила искључиво у високој и ниској зони. У средњој зони готово да нису проводили време. Када би били ниско, уз изврстан притисак на носиоца лопте који су вршили Рајс и Филипс (који је играч Марсела Бијелсе и коме је притисак на носиоца лопте нешто најприродније на свету), они су напросто неутралисали простор који би Итлаијани желели да нападну. Не можете нападати дубину ако дубина не постоји.

Истина, Италија је, делује, себи отежала посао жељом, која је била приметна, да до оне контроле утакмицом коју су имали углавном до сада на турниру, дођу са мање ризика. Тиме су структурално себе лишавали једног или два решења, у нападу а то је у фудбалу огромна ствар.

Шпанија је против Италије играла у 4-3-3 систему, али се Дани Олмо спуштао као централни нападач у везни ред, док су бочни нападачи остајали широко, дакле нису се завлачили у простор између централног бека и бека противника, што је обично случај.

Тражећи дијаогнални пас у првој фази поседа, углавном од Лапорта као левог централног бека, Шпанија је користила чињеницу да је Жоржињо веома оријентисан на противника у тренуцима притиска, као и да се наслања на страну лопте у мери да је, практичноу увек са њом у равни. Шпанија би оптерећивала даљег офанзивног везног фудбалера Италије са два играча (Олмо и још један) и тако лако решавала притисак Италије. Шпанија је прва и једина екипа која је надиграла Италију.

Нешто слично је радила и Енглеска, само са Маунтом и Стерлингом у квадратима, да не спомињемо, јасно, уобичајена Кејнова спуштања ка лопти. Можда није било подједнаке јасноће у структури Енглеске као у екипи Шпаније, али свакако јесте било доста учинковито у неколико наврата.

Италија је у наставку сусрета, структуром и механизмима у игри, заличила на раније виђено. Да, нападана је дубина чешће и са много више синхронизације (која је есенцијална када се екипа брани са пет играча у последњој линији, јер се, просто, отварају друге мале дубине за нападање него против система за четири дефанзивца). Више играча је било у завршници, такође. Али гол је донео прекид...

Италија има најбољег тренера за прекиде на планети (господин је, иначе, бивши банкар), њихове рутине на офанзивним корнерима су изузетно сложене и тешке за брањење и, у утакмици у којој им у отвореној игри не иде све по вољи, било је природно да овако постигну гол. Гол је постигнут како се чешће и постижу голови на корнерима, после освојене друге лопте, у трећој фази прекида (прекиди, иначе, имају четири фазе).

Са 34 године и 71 даном Леонардо Бонучи је постао најстарији стрелац у финалима Европских првенстава, престигавши легендарног Бернда Хелценбајна за четири године.

Италија је свакако била доминантнија екипа на овом сусрету, али не толико да од тога сазда још неки гол, па чак ни превише прилика. У мечу два тима који су дозволили далеко најмање удараца на свој гол на овом турниру (Енглеска 2,2 а Италија 2,3 по мечу) можда и није требало очекивати превише великих прилика.

У међувремену је Италија изнова прешла у 1-4-1-4-1, али то није донело претерано значајнијих тренутака. 

Сходно томе, није необично што је и треће финале једног великог такмичења на Вемблију отишло у продужетке (пре тога продужеци играни 1966. на Мундијалу, потом 1996. године на Европском првенству). После продужетака, како обично бива када у њима нема победника, прешло се на пенале.

Давно је један шпански економиста схватио да екипа која прва шутира пенале има 60 одсто шансе да победи. Италије је заиста шутирала прва. Када томе придодате и да Енглеска јако ретко слави у пеналима (ово је еуфемизам), свакако је, макар мало, моментум меча тада прешао на страну Италије.

Било како било, она је напослетку тријумфовала. Енглеска има предивну будућност, али у овом тренутку она није најбоља екипа у Европи. Најбоља је Италија, а као таква и носи трофеј кући... 

Управа лондонског стадиона огласила се овим поводом крактим саопштењем.

"Изашли смо на крај са изгредницима и побринули се за нереде који су се догодили на спољнем сигурносном прстену око стадиона, уз подршку полиције. Безбедносне мере су брзо активиране у релевантним деловима и није дошло до упада људи без улазница".

Толико чекано и одлагано Европско првенство броји "ситно". Остало је још 90 минута (можда и мало више) најбољег европског фудбала.

У финалу специфичног и изузетног турнира састају се Енглеска и Италија.

Пола века чекања да се "фудбал врати кући"

Тешко да, поред Енглеза, постоји иједан спортски тим који о себи има тако високо мишљење, а нити један успех да исто потврди. 

Читавих 55 година је било потребно Енглеској да се домогне финала великог такмичења.

Европско првенство никада нису освојили, трећи на континенту су били 1968. године, а 1996. су се домогли полуфинала.

То само подгрева еуфорију која је, чини се, на историјском максимуму.

Послодавци су на Острву пуштали запослене раније са посла, давалу су слободне дане, деца су касније ишла у вртиће и школе, премијер Борис Џонсон размишља да понедељак прогласи за нерадан дан уколико Енглеска освоји трофеј...

Чак се огласила и краљица Елизабета и пожелела успех репрезентацији.

Пут до финала 

Енглеска је завршила групну фазу као првопласирана испред Хрватске, Чешке и Шкотске. 

Победили су Хрватску и Чешку, док су са Шкотима одиграли без голова.

Први велики испит Енглези су имали у осмини финала. 

Савладали су Немачку, и већ тада доказали да су на турнир дошли са највишим амбицијама. 

У четвртини финала били су силовити против Украјине, а у полуфиналу су, после продужетака, савладали Данску.

Уз дужно поштовање Немачкој, Украјини и Данској, Енглези се ипак нису на турниру срели са изазовом какав представљају Италијани...

За разлику од гласних и бучних Енглеза, Италијани су радили претходних година и месеци у тишини - са стилом.

Без буке са ивице понора до финала ЕП

Пре почетка турнира Италију нико није сврставао међу фаворите. Заправо, нико је није ни спомињао када се говорило о екипама које могу далеко догурати.  

Роберто Манчини је направио невероватан посао откако је преузео национални тим 2018. године, у тренутку када је Италија пропустила Светско првенство и била најлошије пласирана на Фифиној ранг-листи у својој историји. 

Италијани су протутњали кроз квалификације које су завршили са максималних десет победа и невероватном гол разликом 37:4.

Често оспоравани Манчини је потпуно препородио "азуре" и претходних недеља његов рад коначно добија потврду и о њему се говори у суперлативима.

Последњи пут Италијани су поражени крајем 2018. године, а на овом турниру су показали невероватну зрелост и менталну снагу.

Пут до финала

Италијани су завршили групну фазу као првопласирани у групи А.

Три победе из три меча против Швајцарске, Турске и Велса.

У осмини финала су савладали Аустрију, после продужетака. 

У четвртфиналу су без превише муке победили Белгију, једног од фаворита. 

Европски класик смо гледали у полуфиналу, где је Италија савладала Шпанију, после пенала. 

Улазница за "Вембли" злата вредна

Ове вечери на лондонском "Вемблију" ће бити око 60.000 срећника. 

Цена улазнице на званичном сајту кретала се од 95 до 945 евра. 

Наравно, сада су цене "одлетеле", па су тако на сајтовима који се баве препродајом, две улазнице достигле цену од чак 15.000 фунти!

И док ће готово читав "Вембли" бити уз Енглеску, делује да ће читава Европа бити на страни Италијана.

На насловној страни шкотског листа Насионал, налази се Роберто Манчини, обојеног лица ратничким бојама из Храброг срца уз наслов: "Спаси нас Роберто, ти си нам последња нада", уз додатак: "Не можемо да издржимо још 55 година да нас гњаве овим".   

Утакмица се игра од 21.00, а текстуални пренос можете пратити на нашем порталу. 

Правду у финалу ће делити Холанђанин Бјорн Кујперс. 

Британска краљица је истакла да је видела шта играчима значи победа на великом турниру пре 55 година, када је Бобију Муру предала трофеј намењен прваку света

Тим Герета Саутгејта игра у финалу Европског првенства против Италије на Вемблију.

Шмахјел је одбранио пенал, али је Кејн натрчао на одбитак и потом постигао гол.

Такође, домаћин је кажњен зато што су навијачи звиждали химни Данске и користили пиротехничка средства.

Фудбалери Енглеске победили су Данску са 2:1 после продужетака и тако изборили пласман у своје прво финале на Европском првенству.

У недељу од 21.00 час на стадиону "Вембли" у Лондону, Енглези се састају са селекцијом Италије, која је након бољег извођења пенала, елиминисала Шпанију.

Холандски арбитар који има 48 година, током своје богате каријере судио је шест финала у Уефиним такмичењима.

Интернационални судија је од 2006. године, а на овогодишњем издању Европског првенства судио је три утакмице, две групне и једне нокаут фазе (Данска - Белгија 1:2, Шпанија - Словачка 5:0 и Данска - Чешка 2:1).

Помоћ ће имати у сународницима Ван Рекелу и Ервину Зеинстри, док ће четврти судија бити Шпанац Карлос дел Церо Гранде.

Немац Данкерт ће бити главни судија у ВАР соби, а помоћи ће му сународници Гителман и Фриц, као и Холанђанин Ван Бекел.

Енглеска је под истрагом и због "понашања током интонирања данске химне", као и због пиротехнике.

Звиждање и погрдни повици чули су се током интонирања химне Данске, а то је критиковао и портпарол премијера Бориса Џонсона.

"Не желимо погрдне повике усмерене против фудбалских тимова и њихових навијача. Желимо да видимо подршку свом тиму и националној селекцији".

"Невероватан је осећај, била је ово сјајна и тешка утакмица. Честитам Данцима, отежали су нам посао, али смо се потрудили и учинили оно што је требало у правом тренутку. Момци су били сјајни на терену, добро смо реаговали после примљеног поготка. Финале ЕП код куће... Какав осећај", изјавио је Кејн после утакмице.

Енглеска ће у финалу, у недељу 11. јула од 21 сат играти против Италије, која је у првом полуфиналу после пенала била боља од Шпаније.

"Чека нас веома тешка утакмица против Италије. Имали смо сјајан турнир до сад, преостаје још једна утакмица код куће коју једва чекамо", заклучио је Кејн.

Контакт (ако га је уопште и било) Јоакима Мелеа над Рахимом Стерлингом арбитар је окарактерисао као довољно јак да се досуди казнени ударац, а све то потврдио после консултација са ВАР собом.

Лопту је на белу тачку ставио Хари Кејн, Каспер Шмајхел је одбранио његов ударац, али се лопта одбила управо у правцу Кејна, који је нову шансу искористио и донео круцијалну предност од 2:1.

Дански селектор Каспер Хјумланд је спорни пенал после меча описао као ”танак” и додао да је све на мечу било подрђено Енглезима. ”Ту не мислим само на навијаче, него на целу поставку. Све је урађено да се они осећају као домаћини”, рекао је Хјумланд непосредно после дуела.

Данска јавност и пре свега дански навијачи, поред беса због надасве лако досуђеног пенала у корист ”гордог Албиона”, наводе још неколико спорних момената: две лопте на терену у тренутку одсудног напада енглеског тима и ласер у лице голмана Каспера Шмајхела пре Кејновог једанаестерца који није санкционисан.

Дилеме нема, Данци ће због свега виђеног и доживљеног јуче у недељном финалу навијати за Италију против Енглеске. А ви?  

Данска је повела прелепим голом Дамсгарда из слободног ударца у 30. минуту. Девет минута касније Енглеска је изједначила, а стрелац је био Симон Кјер. Његовом аутоголу је претходила такође веома лепа акција Енглеске.

Домаћи тим у Лондону је имао нешто већи посед, који му је донео и више удараца на гол противника, али би вероватно било претерано рећи да је доминирао. Данска јесте изашла на терен да игра нешто сведеније него током већег дела турнира, али свакако није у некаквом подређеном положају, свакако не у већем делу сусрета.

Енглеској свакако није било пријатно у продужецима. Овај национални тим је био елиминисан у шест од седам таквих дуела који су претходили овом.

Но, овога пута, Енглеска је одиграла значајно боље од свог противника у додатних пола сата игре, а управо тада је и стигла до другог гола. Рахим Стерлинг је пао у казненом простору Данске, пенал је извео и промашио Хари Кејн, али је фудбалер Тотенхема први стигао до лопте коју је накнадно послао у мрежу.

Екипа коју предводи Гарет Саутгејт ће у финалу турнира, у недељу на истом стадиону, играти против Италије. 

На уткамици са Енглеском, за разлику од дуела са, рецимо, Белгијом, Данска није притискала високо. Њен високи пресинг, из 1-3-4-3 облика, са већим или мањим оријентацијама на противника, вероватно је најбољи пресинг систем на турниру. Пресинг је, такође, доста тешко „наместити" јер је у питању тактички веома захтеван елемент.

Екипа коју предводи Каспер Хјулманд је умела на овом турниру да промени систем у току утакмице (још једном, нешто што није нимало једноставно), па је тако против Велса прешла у 1-4-3-3 у иницијалној фази утакмице, у идентичној интерпретацији оној коју има Ајакс (3-1 структура у прве две линије, бекови као „џокери", четири играча оптерећују последњу линију противника, прављење "тројке" на страни лопте, али са широко постављеним беком), што је негде и прикладно, јер је и чувени Danish Dynamite, легендарни дански тим из осамдесетих, играо под великим утицајем холандске школе.

Овде су све време били у 3-4-3 облику, бранећи се у 5-4-1 средњој зони. Тумачили су је веома добро. Играње са петорицом у линији омогућава слободу дефанзивцима изласка у притисак на играча између линија, али и то мора да буде урађено са избегавањем стихије. Правило је да играч тек на пасу, дакле када лопта крене ка противнику, изађе у притисак. Сваки ранији излазак отвара простор иза његових леђа који се може искористити.

Неколико пута је Вестергард изврсно реаговао у овим ситуацијама, а овде је одузео лопту Харију Кејну, који је, делује, на овом мечу имао већу слободу него иначе да циркулише противничком дефанзивном формацијом и да тражи простор за себе.

Ту је и чињеница да Данци са великом сигурношћу играју у ниској зони. У првој трећини терена идеја је да дефанзивна екипа и не иде на одузимање лопте, јер је ризик од испадања превелики, већ се успехом сматра када се противник натера на повратни пас, па још један, по могућству још један... То изискује много стрпљења и вере у саиграче и себе, што играчи овог тима Данске свакако имају.

Са лоптом, Данска је стајала у 3-2-2-3/3-2-4-1 облику, у коме је умела да прави немали број проблема Енглеској, која није успевала најбоље увек да негира бројчану предност противника у три централна коридора (ужа прва линија, притисак на носиоца лопте, јаснија одбрана на линији паса су могли да помогну у овим ситуацијама, без превеликих структуралних тумбања).

Такође, крилни бекови Данске су готово све време стајали веома прецизно, у првој фази поседа, било да је лопта била слободна или да је стајала на пет и по метара. Били су решење за кратку дијагоналу, директан пас од ближег централног бека, а увек су креирали угао да буду активирани кроз игру на трећег играча – иза леђа енглеских бочних нападача (али никада превише, да не буду одсечени од саиграча), а увек предалеко од Шоа и Вокера, за које је ова пресинг дистанца била превелика.

Данска је и земља где се прекиди раде вероватно најбоље на свету. Неке легендарне екипе, као Митјиланд из 2015. године, који је предводио Глен Ридерсхолм, освајале су титуле постизавши преко 50 одсто голова из прекида.

Да, овде су гол постигли директним ударцем из фронталног прекида, али је томе претходио бочни прекид и једна карактеристична рутина на њему, коју, делује, Енглези нису најбоље припремили.

Ово је први гол који је Енглеска примила од марта ове године, а низ без примљеног гола трајао је 691 минут. Џордан Пикфорд је на овом мечу стигао до 721 минута без примљеног гола, чиме је престигао Гордона Бенкса, који од маја до јула 1966. године није примио гол 720 минута.

Уједно, ово је и први гол постугнут директно из слободног ударца на овом шампионату. 

Након примљеног гола, Енглеска, као и до сада у 1-4-3-3/1-4-2-3-1 систему (осим, наравно, у дуелу са Немачком где су играли у систему противника), заиграла је свакако боље.

Почели су јасније да нападањем дубине ремете противника, а до најбоље прилике на мечу (пре гола, који није постигнут тако да се много разликује од овог) су дошли на начин који је недвосмислено један од основних за играње против система са пет дефанзиваца.

Сака је, са десног бока, унео лопту унутра, што је био сигнал Кејну да нападне дубине иза четвртог дефанзивца. Да Сака није унео лопту у десни полупростор овај пас би морао да иде око два данска фудбалера, што је изнимно тешко. Потом је Стерлинг, као леви бочни нападач, био тачно тамо где треба да буде да постигне погодак (постоје четири виталне тачке у казненом простору противника у завршници напада) – с тим да је, наравно, шутирао баш онако како не треба да би постигао поменути погодак.

Аутогол Симона Кјера био је први од кога је корист имала Енглеска на једном Европском првенству, укупно трећи на великим такмичењима (против Чехословачке и Парагваја, на Мундијалима 1982. и 2006. године).

Меч је отишао у продужетке, у којима Енглези ретко када стижу до жељеног резултата, али овога пута су играли видно боље од противника у додатом времену и управо су тада постигли још један погодак.

Некако је и прикладно да тај стаклени свод енглеског фудбала, а то играње великог финала свакако јесте (још једном, од 1966. године то нису играли), пробије управо разбијање још неких мањих непријатних традиција.

Сада, наравно, оно главно, у финалу са Италијом... Утисак је да ће против овог тима, баш као и против Немачке, морати да спреме нешто мало другачије како би стигли до трофеја.