Друго место на ВН Чешке освојио је возач екипе Трекхаус Јапанац Аи Огура, који је за победником каснио 0,421 секунду. Трећи је био возач Дукатија Италијан Франческо Бањаја, који је за Маркезом заостао 2,255 секунде.

Прво место у генералном пласману држи возач Априлије Италијан Марко Бецеки са 180 бодова, док је други Шпанац Хорхе Мартин такође из Априлије са 172.

Бецеки није возио на ВН Чешке, пошто је у суботу дисквалификован са главне трке. Он је после излетања са стазе током спринта на стази у Брну одгурнуо и ударио редара који је покушавао да дође до његовог мотоцикла.

Наредна трка у Мото ГП шампионату биће одржана 28. јуна за ВН Холандије у Асену.

Други је био возач Трекхауса Аи Огура, који је заостао 0,241 секунд.

Актуелни шампион Марк Маркез из Дукатија заузео је треће место са 0,794 секунде заостатка у односу на победника спринта.

Фабио ди Ђанантонио је трку завршио на четвртом месту, а бодове су још освојили Хорхе Мартин, Раул Фернандез, Енеа Бастијанини, Фермин Алдегер и Бред Биндер.

Главна трка Велике награде Чешке биће вожена у недељу од 14.00 часова у Брну.

Марко Бецеки је водећи у генералном пласману са 180 бодова, други је Хорхе Мартин са 165, а трећи Ди Ђанантонио са 144 бода.

Возач Дукатија Франческо Бањаја заузео је треће место са 0,244 секунде разлике у односу на победника квалификација.

Водећи у генералном пласману Марко Бецеки био је четвртопласирани, док је на петом месту завршио актуелни шампион Мото ГП Марк Маркез.

Спринт трка за ВН Чешке возиће се данас од 15 часова, док је главна трка сутра у 14 сати.

Бецеки има 180 бодова у генералном пласману, други је Хорхе Мартин са 160, а трећи Ди Ђанантонио са 138 бодова.

Британац је постао најстарији победник једне трке Формуле 1 још од Џека Брабама пре више од пола века.

Име Луиса Хамилтона налази се у самом врху, раме уз раме са великанима које је овај спорт икада имао.

Као седмоструки светски шампион, изједначен је на врху вечне листе са легендарним Михаелом Шумахером. Оборио је готово све релевантне рекорде у најбржем циркусу на свету, а још једном је показао због чега га милиони навијача сматрају једним од најбољих возача свих времена.

Његова прва победа у црвеном болиду након преласка из Мерцедеса догодила се годину и по дана од потписивања уговора са италијанском екипом.

Као први и за сада једини тамнопути возач у такмичењу, пробио је бројне баријере.

Британски возач је апсолутни рекордер по броју победа (106), пол позиција (104) и пласмана на победничко постоље (206), а током каријере је сакупио и највише поена у историји такмичења.

Три тима – 106. победа

Највећа вредност Луиса Хамилтона никада није била само у брзини. Брзих возача је Формула 1 имала много. Шампиона, такође. Али, мало је оних који су успели да преживе толико различитих ера, промена правила, успона и падова, а да притом остану толико брзи да побеђују.

Од дебитантске сезоне 2007. у Мекларену, Хамилтон је прошао кроз неколико потпуно различитих генерација болида.

Возио је атмосферске моторе (мотор са унутрашњих сагоревањем који зависи од усисавања спољног ваздуха), доминирао у хибридној ери (комбинација мотора са СУС и електричног мотора), а затим дочекао и нову револуцију правила која је многе шампионе бацила у други план.

После драматичног губитка титуле 2021. године у Абу Дабију, многи су веровали да се никада неће опоравити. Био је надомак рекордне осме титуле, а онда је у једном кругу остао без ње. Уследиле су две сезоне без победе, нешто што је до тада деловало незамисливо за човека који је годинама рушио рекорде.

Хамилтон није одустао. Није тражио изговоре. Није напустио спорт када је постало теже. Прелазак у Ферари многи су сматрали романтичним потезом на крају каријере, али је Британац још једном показао да није дошао у Маранело да би уживао у статусу легенде, већ да би поново побеђивао.

Управо због те менталне снаге аргумент да је Луис Хамилтон највећи возач свих времена има све већу тежину.

Тешко је поновити то да двадесет година останете гладни успеха, да након највећих разочарања поново устанете и победите. Нисмо у његовим ципелама, ни у седишту, али заиста делује да је тешко.

Зашто је његова каријера импресивна

Хамилтонова каријера представља синоним за врхунску класу, константност и способност прилагођавања. Због чега баш овакав опис?

Седам освојених титула светског првака, рекордан број победа, пол-позиција и подијума забележио је са три различите екипе - Мекларен, Мерцедес (највећи успех) и Ферари.

Међутим, издваја га чињеница да је две деценије у самом врху, без обзира на промене правила, генерације ривала и технолошке револуције кроз које је Формула 1 пролазила.

Направимо малу дигресију код "две деценије у самом врху", како би боље резумели суштину Луисове каријере - четвороструки шампион Макс Ферстапен већ у другој узастопној сезони без трофеја размишља о повлачењу, услед промене правила (као што је и сам рекао), приватних разлога, мањка мотивације, итд.

Једноставно, то само говори колико је Хамилтон дуготрајан.

Зато победа у Барселони није била само још један тријумф у низу. Била је то потврда да шампионски инстинкт никада није нестао, иако су многи већ то одавно помислили (као и сам аутор овог текста).

Хамилтон је током читавог викенда демонстрирао врхунску брзину, а у трци је, заједно са Фераријем, одрадио готово савршен посао.

Многи су сумњали да ће након одласка из Мерцедеса успети да поново побеђује, јер ни у последњим годинама у немачком тиму није се превише радовао.

У ери у којој се Формула 1 убрзано мења, Луис Хамилтон је остао мерило величине.

А, ова сезона још није готова. Ако стигне до магичне "осмице", дилеме неће бити.

Да ли је највећи икада? Одговор ће увек зависити од укуса, генерација и навијачких симпатија. После свега што је прошао и после још једног повратка на врх у 42. години, све је мање аргумената против такве тврдње.

Подијум је припао тројици Британаца ,јер је треће место заузео Ландо Норис из Мекларена

Хамилтон је током већег дела трке био близу свог сународника, да би га у завршници, захваљујући другачијој стратегији и свежијим пнеуматицима, претекао и забележио историјску победу за тим из Маранела.

Трка на стази у Барселони, познатој по томе што не прашта грешке и захтева савршен баланс болида, протекла је у знаку тактичког надмудривања Ферарија и Мерцедеса.

Расел је одлично стартовао са пол позиције и држао вођство током првог дела трке. Хамилтон га је пратио у стопу, али је на стази где су претицања изузетно тешка било јасно да ће стратегија одлазака у бокс бити пресудна.

Док се Мерцедес држао плана са једним заустављањем, Ферари се одлучио на, како се испоставило, победнички ризик.

Кључни тренутак догодио се двадесетак кругова пре краја, када је Хамилтон други пут отишао у бокс. Вратио се на стазу са значајним заостатком, али на знатно бржим гумама. Из круга у круг смањивао је предност Расела, који је на истрошеним пнеуматицима постајао "лака мета".

Британац је потом дошао до првог места и рутински привео трку крају, на одушевљење бројних навијача италијанског тима.

Посебан печат Хамилтоновој победи дало је присуство Новака Ђоковића. Освајач 24 гренд слем титуле, познат као велики љубитељ ауто-мото спорта, виђен је на стази пре почетка трке, а фотографије његовог присуства брзо су се прошириле друштвеним мрежама.

Занимљиво, медији су пренели да је Ђоковић при доласку имао мањи проблем са уласком, јер је на тренутак заборавио пропусницу.

Српски тенисер је махап заставом, односно означио крај трке. 

Победа у Шпанији, шеста за Хамилтона на овој стази чиме се изједначио са Михаелом Шумахером, представља огроман подстрек за Ферари у наставку сезоне. 

Шампионат Формуле 1 наставља се за две недеље трком за Велику награду Аустрије на стази "Ред Бул Ринг".

Листа са трке у Барселони:

1. Луис Хамилтон (Ферари) – 1:32:28.105
2. Џорџ Расел (Мерцедес) – 1:32:47.666 (+19.561)
3. Ландо Норис (Мекларен) – 1:32:51.824 (+23.719)
4. Макс Ферстапен (Ред Бул) – 1:33:08.602 (+40.497)
5. Оскар Пјастри (Мекларен) – 1:33:26.766 (+58.661)
6. Исак Хаџар (Ред Бул) – +1 круг
7. Пјер Гасли (Алпина) – +1 круг
8. Франко Колапинто (Алпина) – +1 круг
9. Лијам Лосон (Рејсинг булс) – +1 круг
10. Арвид Линдблад (Рејсинг булс) – +1 круг
11. Габријел Бортолето (Ауди) – +2 круга
12. Карлос Саинц (Вилијамс) – +2 круга
13. Естебан Окон (Хас) – +2 круга
14. Серхио Перез (Кадилак) – +3 круга
15. Шарл Леклер (Ферари) – није завршио трку (62 круга)
16. Кими Антонели (Мерцедес) – није завршио трку (61 круг)
17. Оливер Берман (Хас) – није завршио трку (60 кругова)
18. Александер Албон (Вилијамс) – +11 кругова (некласификован)
19. Фернандо Алонсо (Астон Мартин) – није завршио трку (37 кругова)
20. Нико Хилкенберг (Ауди) – није завршио трку (29 кругова)
21. Валтери Ботас (Кадилак) – није завршио трку (15 кругова)
22. Ленс Строл (Астон Мартин) – није завршио трку (5 кругова)

Њој се и Макс Ферстапен радује јер је види као „праву стазу“ и као место где, како истиче, Формула 1 постаје жива.  

Последњих година, трке на каталонској стази биле су кључне у календару шампионата, како због својих техничких изазова, тако и због доприноса развоју болида и других аспеката савременог аутомобилизма.

Па ипак, после 36 година у Формули 1 без прекида, тркање на стази Барселона-Каталонија постаје „бијенале“ и место у шампионату убудуће ће делити са још једном европском стазом.

Историјат стазе Барселона-Каталонија

Велика награда Шпаније једна је од најстаријих трка у ауто-мото спорту, чији корени сежу до почетка 20. века. Барселона и њена стаза Педралбес биле су део другог шампионата Формуле 1 1951. године. Током седамдесетих, трке су пребачене у Херез.

Средином осамдесетих, каталонске власти почеле су да раде на томе да Барселону врате на мапу Формуле 1. Обезбеђено је земљиште северно од Барселоне, у месту Монмело, а камен темељац положен је у фебруару 1989. године.

Стаза Каталонија или стаза Каталоније завршена је 1991. године. Првобитно планирана за промоцију ауто-мото спорта и локалне аутомобилске индустрије, стаза је била резултат сарадње каталонске владе, Краљевског аутомобилског клуба Каталоније и Градског већа Монмела.

Први болиди Формуле 1 загрмели су стазом у септембру 1991. године, убрзо након њеног званичног отварања. После првог издања Велике награде Шпаније на новој стази и филмског надгорњавања Ајртона Сене и Најџела Менсела, било је јасно да је у питању занимљива траса на којој неће мањкати узбуђења.

Своју примену нашла је и на Олимпијским играма у Барселони 1992. године када је стаза коришћена за бициклистичке трке.

Од септембра 2013. године, када се Град Барселона укључио више у организацију трке, стаза Каталонија добила је назив стаза Барселона-Каталонија, што јој одмах доноси већу препознатљивост код међународне публике.

Током година, постала је синоним за тестирања у Формули 1, а као ретко која стаза, Барселона-Каталонија дочекивала је болиде у континуитету од отварања 1991. године све до 2025. године када је на њој организована последња Велика награда Шпаније, која се ове године преселила у Мадрид.

Током три и по деценије постојања, најнеизвесније је било 2020. године када је због пандемије корона вируса трка померена са 10. маја на 16. август. Према најавама Међународне аутомобилске федерације (FIA), Велика награда Барселоне-Каталоније и Велика награда Белгије смењиваће се у календару наредних година, тако да ће болиди на каталонској стази бити парних година, а Спа-Франкоршамп ће од 2027. бити домаћин Формули 1 непарним годинама.

Ове године такмичење на стази Барселона-Каталонија чини седму рунду шампионата, а главни догађај ће се одржати данас у 15 часова по нашем времену. Велика награда Барселоне-Каталоније има своје премијерно издање, а трка Формуле 1 на траси у Монмелу возиће се 36. пут.

Особине стазе  

Динамична стаза дуга 4.657 метара, већ деценијама, тестира равнотежу аутомобила, хабање гума и самопоуздање возача кроз 14 кривина и 66 кругова.

На њој нема опуштања, јер прва одлична прилика за претицање је већ у првој кривини коју од стратне линије дели 613 метара. То је један од најдужих почетних сегмената у Формули 1 који пружа огроман простор за убрзавање али захтева опрез јер сваког момента треба бити спреман на кочење. Слична шанса за обилазак колега наилази тек на почетку трећег сектора, то јест у кривини број 10, уској Ла Каиши.

Друга и трећа кривина су широки, дуги завоји који стижу уз благи успон, али ипак омогућавају убрзавање до просечних 285 километара на сат.

Али већ ту се треба припремити за најспорију кривину стазе. Укосница је пета кривина, уска и на благој низбрдици па не дозвољава развијање брзине преко 95 километара на сат. 

Кампса је најбржа кривина стазе, носи број 9, а возачи јој прилазе „наслепо“. Она возача води узбрдо и допушта кретање брзином до 250 километара на час.

Каталонска стаза има две деонице предвиђене за додатно убрзање – стартно-циљни правац дуг 1.047 метара који пружа могућност развијања брзине од 340 километара на час, и правац пред кривину 10.

Највиша тачка на стази је код кривине 12, након чега надморска висина опада 29,6 метара до најниже тачке у кривини 1.

Под пуним гасом може се возити на 57 одсто стазе у Каталонији, што је чини средње брзом. 
Траса Барселона-Каталонија, дакле, комбинује брзе и споре кривине, кривине дугог и кратког (укоснице) радијуса и вишеструке промене надморске висине и нагиба. Због свега тога одавно важи за идеално место за тестирање разних функционалности и способности у Формули 1.

Стратегије за Велику награду Барселоне-Каталоније

Позната по комбинацији дугих праваца и разноврсних кривина, стаза Барселона-Каталонија непрекидно испитује лимите аутомобила Формуле 1.

Последица асиметричног дизајна трасе, са шест левих и осам десних кривина, је неравномерна деградација гума, што је проблем који постаје још израженији уз високе температуре.  

Уопште није лак задатак суочавати се при великим брзинама са врелом стазом површине загрејане и на више од 48 степени Целзијуса. То приморава тимове да мењају стратегије из темеља. Проналажење праве равнотеже између брзине, дужег трајања гума и поузданости система пресудно је у Каталонији.

Тимови су често у дилеми да ли да одаберу два одласка у гаражу да би возачима омогућили веће брзине, односно боље време, или приступ са једним заустављањем како се не би реметила позиција на стази упркос ризику од већег хабања гума.

Будући да сваки одлазак у пит-стоп возача „кошта“ 22 секунде, колико укупно одсуствује са стазе, тимови који су ниже на табели неретко се опредељују за једно заустављање уз похабане гуме током већег дела трке.

Хлађење болида, а посебно мотора и мењача на врелом шпанском сунцу, још једна је мозгалица за инжењере. Модерни системи примењују расхладне течности које помажу у успостављању равнотеже између задржавања аеродинамичке ефикасности и одвођења топлоте.

Рачун додатно компликује потрошња горива и енергије које треба прилагодити условима захтевне трке каква је, без сумње, свака на стази Барселона-Каталонија.

Уписано у историју Формуле 1

Током протеклих деценија, стаза Барселона-Каталонија била је поприште кључних тренутака у историји ауто-мото спорта.

Већ премијерно издање Формуле 1 на каталонској стази донело је трку по влажној подлози током које се редослед болида константно мењао. Најџел Менсел и Ајртон Сена кренули су са дуге, односно треће позиције, али су се за водеће позиције надметали и Герхард Бергер, Михаел Шумахер, Алан Прост.

И поред спектакуларног Сениног окретања, његов дуел са Менселом на водећем правцу, при брзини већој од 300 километара на час, оставио је дубљи траг у Каталонији јер се и дан-данас наводи као култни тренутак у историји Формуле 1.

Михаел Шумахер је, 1996. године, овде остварио прву победу за тим Ферарија на асфалту натопљеном кишом и под невероватним условима.

Мика Хакинен већ добијену трку изгубио је када му је болид отказао послушност у последњем кругу. Шумахер је победнички пехар у Каталонији 2001. добио практично на поклон, а овај тренутак остао је синоним за окрутност са којом спортиста мора да се носи у аутомобилизму.

Две победе Фернанда Алонса на овој стази одушевиле су шпанске навијаче можда и више него било који други успех који је постигао током каријере. Алонсов трофеј из 2006. године био је део узлазне путање којом се кретао већ месецима.

С друге стране, 2013. године Алонсо је управо на овом месту остварио оно што је, за сада, његов последњи тријумф у Формули 1. Фернандови навијачи су славили као да је освојио титулу.

После грешака фаворита, кажњеног Луиса Хамилтона, лоше стратегије Ферарија и огромног притиска којем је Алонсо био изложен на домаћем терену, возач Вилијамса Пастор Малдонадо тријумфовао је на стази Барселона-Каталонија 2012. године. Шокантна победа била је Малдонадова прва и једина у каријери, а у историју је уписана и као прва победа представника Венецуеле на шампионату.

Историјски моменат имао је 2016. године и тада 18-годишњи Макс Ферстапен, дебитант у тиму Ред була. Победом у Шпанији Макс је постигао рекорд као најмлађи победник трке у Формули 1.

Победе на Великој награди Шпаније

Први победнички пехар на стази Каталонија, 1991. године, подигао је Најџел Менсел након легендарног надметања са Сеном. И следеће године након трке био је на истом месту.

Тешко је рећи ко је апсолутни краљ ове стазе јер по шест тријумфа имају Михаел Шумахер и Луис Хамилтон, али немачка легенда аутомобилизма има „само“ четири узастопне победе (од 2001. до 2004. године), док Хамилтон, који је немилосрдно остављао конкуренцију иза себе од 2017. до 2021. године, има једну више.  

Шумахер је на Великој награди Шпаније воженој у Каталонији неприкосновен када је реч о заузимању пол позиција и са најбољег места на гриду започео је чак седам трка.

Ако му Џорџ Расел који је освојио пол позицију или млади Кими Антонели не помрсе планове, Хамилтон на првом издању Велике награде Барселоне-Каталоније, има прилику да изједначи број пол позиција са Шумахеровим рекордом, али и да га престигне у броју победа на овој стази.

И Макс Ферстапен могао би да поправи своју статистику у Каталонији и кући оде са петим пехаром.

Од када је, пре тачно 20 година победио на овој стази, за шпанске обожаваоце Формуле 1 нема важнијег возача од Фернанда Алонса. Ове године такмичи се 23. у каријери на стази надомак Барселоне и очекује да то опет буде магично. Уколико први буде прошао поред кариране заставе имаће три пехара са стазе Барселона-Каталонија.

Међу конструкторима Ферари држи рекорд са осам победа на стази у Каталонији, што би Мерцедес врло лако могао да стигне ове године.

Са по шест тријумфа, Вилијамс и Ред бул их прате у стопу и прижељкују да тај број повећају на седам. Сличне планове кује и прошлогодишњи победник Оскар Пјастри са Меклареном, тимом који је из Барселоне однео пет пехара. 

Стаза Барселона-Каталонија данас

Због захтевног распореда и конфигурације, стаза Барселона-Каталонија дуго се користи као главно место за пролећно тестирање тимова Формуле 1. Њена комбинација брзих, глатких кривина, техничких деоница и дугих праваца пружа идеалан показатељ перформанси и равнотеже аутомобила. То је један од разлога зашто се стаза често назива „правим тестом“ могућности аутомобила.

Поред саме стазе, у понуди је богат садржај за љубитеље тркања, укључујући више трибина, ВИП апартмане и музеј који слави богато наслеђе ауто-мото спорта читавог региона.

Барселона је близу, а Каталонци у пријатељској атмосфери дочекују обожаваоце Формуле 1, што су додатни разлози да стаза буде омиљена.

С друге стране, управо најјаче особине које јој доносе одличну репутацију међу Ф1 стазама, све више се наводе као мане трасе Барселона-Каталонија. Будући да се на овој стази изводи много тестирања, возачи и механичари Формуле 1 познају сваки њен милиметар. Неки то виде као проблем јер се превише добрим познавањем стазе, наводно, смањује количина активности на њој, а тиме и узбуђења током трка.

Барселона-Каталонија из године у годину доказује да и те како уме да изненади и упркос критикама и променама, мешавином техничке сложености, историјског значаја и страствене публике, осваја симпатије како возача, тако и публике, и остаје једна од најцењенијих и најкомплетнијих стаза на свету.

Нема сумње да ће догодине недостајати љубитељима тркања, као и сваке године када не буде у календару Формуле 1 због алтернације са белгијском стазом Спа-Франкоршамп. 

Расел је успео да се опорави после неколико разочаравајућих резултата и у квалификацијама постави најбрже време - 1:14.679.

Његов некадашњи тимски колега, а сада возач Ферарија Луис Хамилтон, заостао је свега 0,064 секунде.

Ово је трећа пол-позиција за Расела у текућој сезони и десета у каријери, чиме је настављена доминација Мерцедеса, јединог тима који је ове године освајао пол-позиције.

Четврто место припало је Ланду Норису из Мекларена, испред возача Ред Була Макса Ферстапена и Исака Хађара. Норисов тимски колега Оскар Пјастри стартоваће са седме позиције, испред Лијама Лосона из Рејсинг Булса и Ника Хулкенберга у болиду Аудија.

Квалификације је обележио и инцидент Шарла Леклера, који је у завршном делу излетео са стазе, ударио у зид и изазвао прекид. Возач Ферарија ће због тога трку почети са десетог места.

С друге стране, Хамилтон је остварио најбољи квалификациони резултат од доласка у Ферари.

Унапређења на болиду италијанског тима очигледно су дала резултат, па ће седмоструки светски шампион први пут после Велике награде Велике Британије 2024. године стартовати из првог реда.

Трка за Велику награду Барселоне вози се у недељу од 15.00 часова.

Од старијег Веснића Милована, који вози „ауди РС3 ЛМС“ прерађен за погон на сва четири точка, у Групи 3 био је бољи само домаћи тркач Марек Рибничек.

Млађи Ђорђе Веснић је за воланом „рено клиа ИВ РС“ тек други пут у животу изашао на тркачку стазу и одмах оборио рекорд и попео се на подијум.

Од њега је бржи био такође чешки возач Војтех Бејда.

Четврто место заузео је возач Мекларена Оскар Пјастри, а бодове су још освојили Лијам Лосон (Рејсинг Булс), Арвид Линблад (Рејсинг Булс), Пјер Гасли (Алпина), Александар Албон (Вилијамс), Естебан Окон (Хас) и Серхио Перез (Кадилак).

Трку није завршило седам возача, међу којима и Макс Ферстапен из Ред Була, Ландо Норис из Мекларена и Шарл Леклер из Ферарија.

Прво место у генералном пласману возача држи Антонели са 156 бодова, док је Хамилтон други са 90.

Наредна трка у Ф1 биће одржана 14. јуна у Барселони.

Друго место освојио је Педро Акоста, који је кроз циљ прошао са заостатком од 1,343 секунде за победником.

Трећи је био Маркезов тимски колега из Дукатија Франческо Бањаја, са 11,362 секунде заостатка.

Трку је обележио инцидент већ у првом кругу, када је Хорхе Мартин изгубио контролу над мотором и оборио Фермина Алдегера, Марка Бецекија, Раула Фернандеза и Фабија ди Ђанантонија. Од петорице возача једино је Ди Ђанантонио успео да се врати на стазу и настави трку.

У генералном пласману и даље води возач Априлије Марко Бецеки са 180 бодова, док је други његов клупски колега Хорхе Мартин са 160.

Наредна трка у шампионату биће вожена 21. јуна за Велику награду Чешке.

Трка на улицама Монака често се сматра најгламурознијом у сезони Формуле 1. На њен аристократски сјај, последњих година, пада сенка због бројних критика да је борба за Велику награду Монака постала предвидљива и досадна.

Главни кривац за то је изостанак претицања због незгодних кривина и уских улица. Ипак, чини се да итересовање за овај гламурозни спортски догађај на обали Кнежевине Монако не јењава. Ове године уочи шесте рунде шампионата главна питања била су која ограничења ће важити у Монаку, шта то значи када је брзина болида у питању и да ли ће до краја трке бити промена у редоследу у односу на стартни или ће као 2003. такмичење проћи без претицања.

Историјат стазе у Монаку

Стаза у Монаку, позната и као траса Велике награде Монака, има историју као мало која стаза у ауто-мото спорту. Будући да су улице настале у 13. веку, у време формирања града-државе Монака као колоније Републике Ђенове, најчешће се 1215. узима као година изградње ове стазе.

Веза монегашких улица и аутомобилских трка почела је много пре него што су болиди Формуле 1 јурили њима. Прва ауто-трка, прва Велика награда Монака одржана је давне 1929. године захваљујући предузетнику Антонију Ногесу који је, преко Аутомобилског клуба Монака, успео да обезбеди и подршку монарха, кнеза Луја Другог.

Иницијално замишљена да подигне статус Аутомобилског клуба Монака са регионалне организације на ниво националне институције, манифестација је током деценија обезбедила статус „краљевског драгуља“ Формуле 1.

Велика награда Монака део је Светског првенства Формуле 1 од првог издања шампионата организованог 1950. године. Први је са Ф1 пехаром из Монте Карла отишао Хуан Мануел Фанхио, легендарни Фанђо.

Изглед стазе за који је заслужан Ногес, није много мењан тако да је и данас задржана захтевна конфигурација која укључује оштре кривине, промене нагиба и тунел.

Ипак, да би се прилагођавала новим безбедносним стандардима, стаза је претрпела неколико преправки, укључујући додавање шикане и заштитних баријера.

Током година, Велика награда Монака је постала симбол Формуле 1, гламура и престижа, привлачећи светску елиту без изузетка на сваком издању. Од уласка у свет Формуле 1, трке у Монаку одржавају се у континуитету са свега два прекида. После инаугурационе трке 1950. болиди су се вратили у Монако 1955. године. Следеће испадање из Ф1 календара забележено је тек 2020. године, а изазвано је пандемијом корона вируса. Према актуелном уговору, Монако ће бити редовна станица за Формулу 1 до 2035. године.

Ове године такмичење у Монаку чини шесту рунду шампионата, а главни догађај ће се одржати данас у 15 часова по нашем времену. Велика награда Монака у оквиру шампионата Формуле 1 возиће се 72. пут. 

Особине стазе

Можда јесте кратка, али стаза у Монаку је толико технички захтевна да би се данас тешко квалификовала за шампионат Формуле 1. Улице Монте Карла и Ла Кондамина чине трасу којом се скоро век вози Велика награда Монака. Реч је о уској стази са незгодним кривинама и великом висинском разликом од чак 42 метра. Оваква конфигурација стазу у Монаку можда чини и најтежом у првенству.

Са просечном брзином од око 150 километара на час, монегашка улична стаза чврсто се држи тоталног зачеља листе Ф1 стаза јер има убедљиво најспорији круг у целом такмичењу.

Возачи се током трке у Монаку не могу уздати у брзину јер само 34 одсто круга могу да возе пуним гасом. То је далеко мање него на другим стазама на којима се вози Формула 1 јер први следећи је Аутодром браће Родригез у Мексику са 43 одсто круга са могућношћу вожње максималном брзином.

Технички захтеви додатно су појачани специфичним деловима стазе који тестирају вештину и прецизност возача.

Улице Монака озлоглашене су и као траса на којој возач има најмање могућности за напредовање током првог круга трке. Разлог лежи у томе што ова стаза има најкраће растојање од пол позиције, односно од стартне линије до зоне кочења уочи прве кривине, које износи тек 114 метара. Стаза ту скреће оштро удесно и сведок је бројних инцидената првог круга.

Успон који је почео још на стартној линији постаје лакши тек после друге кривине, али се ту не завршава. Након највише тачке код Трга Казино (четврта кривина), стаза прелази у кривудаву низбрдицу.

Када им заштитне баријере не би заклањале видик, возачи би пролазећи кроз четврту кривину, могли да уоче најнижу тачку стазе, која се налази непосредно пре Ла Раскаса (кривина 17).

Укосница (позната и као Укосница Фермонт или Укосница Гранд хотела) позната је као најужа и најспорија кривина у Формули 1. Легендарна окука неретко приморава возаче да брзину спусте и до 45 километара на час. Да би се кроз шесту кривину стазе у Монаку безбедно прошло, неопходна је апсолутна контрола болида и максимална концентрација возача.

Након Укоснице, стаза вијуга и улази у тунел, јединствену карактеристику стазе Формуле 1 где возачи доживљавају привремену промену у светлости и приањања гума. Излазећи из тунела, возачи морају снажно да коче због Нове шикане (Nouvelle Chicane), коју чине кривине 10 и 11, пре него што прођу кроз изазовну деоницу Базена – серију брзих шикана које тестирају окретност аутомобила и живце возача.

Последњи део круга укључује Ла Раскас, уску десну кривину праћену Антонијем Ногесом, делом који води назад на стартно-циљни правац, који иако није без завоја рачуна се у једини правац стазе.

Опуштања нема јер после само 3.337 метара све почиње испочетка, а заштитне баријере непрекидно опомињу да је претицање огроман ризик. 

Стратегије за Велику награду Монака

У односу на друге стазе Формуле 1, у Монаку квалификације имају много већи значај управо због готово неизводљивог претицања током трке.

Стаза је веома уска, постоји само једна зона за активно претицање, а, осим тога, мало је дугих правих деоница и зона где је обилажење колега могуће. Због тога тимови највише пажње посвећују беспрекорно осмишљеној стратегији трке, као начин за побољшање пласмана.

У кривине у Монаку улази се веома малим брзинама, а и неравнине на путевима нису реткост па су тимови принуђени да додатно прилагођавају аутомобил.

За стазу у Монаку није карактеристична изражена деградација гума, док је приањање прилично слабо. Таквим условима највише одговарају меке гуме.

Међутим, важна варијабла у стратешкој рачуници увек је време, односно влажност подлоге тако да је на Великој награди Монака у игри све од меких до специјалних гума за изразито мокре путеве.   

Један одлазак у пит-стоп је некада била најчешћа стратегија. То се променило увођењем правила о обавезна два заустављања, али је Монако у својој дугој ауто-мото историји видео трке током којих је већина возача имала и три одласка на замену гума.

Такође, најновија правила ограничавају употребу појединих функционалности болида (попут Фераријеве Макарене) на стази у Монаку, што додатно компликује планирање стратегије.

Уписано у историју Формуле 1

Улице Монака за протеклих седам и по деценија биле су позорница на којој су се одиграли незаборавни догађаји шампионата Формуле 1, а возачи стекли легендарни статус демонстрирајући невероватно возачко умеће на овој тешкој стази.

Од седам стаза на којима су одржане трке у првој сезони Ф1 1950. године, само четири су опстале у календару Формуле 1 за 2026. годину: Силверстон (Велика награда Велике Британије), Спа-Франкоршамп (Велика награда Белгије), Монца и стаза у Монаку.

Монако је био друга трка у историји Светског првенства Формуле 1. Победио је Фанђо, то јест Хуан Мануел Фанхио, који је касније постао једна од највећих легенди спорта.

Грејам Хил је био апсолутни владар улица Монте Карла јер је пет пута између 1963. и 1969. године одлазио са пехаром из овог града. Остао је упамћен као Господин Монако (Mr. Monaco).

Најуспешнији возач на монегашким улицама у историји био је Ајртон Сена. Легендарни Бразилац први је пролазио поред кариране заставе од 1987. до 1993. године, са изузетком 1988. године – када је одустао у 66. кругу док је водио. Међутим, и пре него што је тријумфовао први пут у Монаку, Сена је имао величанствене моменте на овој стази.

По киши која је немилосрдно натапала улице Монте Карла, 24-годишњи Бразилац у не тако сјајном болиду, са 13. позиције започео је фантастичну борбу за Велику награду Монака 1984. године. Трку је завршио као други, али је пре тога добро презнојио Алана Проста. Тог дана свет је схватио да се појавила нова суперзвезда Формуле 1.

Две недеље након погибије Ајртона Сене и Роланда Раценбергера у одвојеним инцидентима на трци у Имоли 1994. године, прва два места на стартном гриду Велике награде Монака остављена су празна. То је био један од најемотивнијих дана у историји Формуле 1.

Тријумф француског возача Оливијеа Паниса 1996. године слови за једну од најнеочекиванијих победа у историји Формуле 1, пошто су само три аутомобила завршила трку.

И седмоструком шампиону Формуле 1 Луису Хамилтону Монако се урезао у памћење. Након што је имао блиски сусрет са зидом у петом кругу трке 2008. године, Хамилтон је морао у гаражу да би заменио задњу десну гуму. На циљ је стигао први.

Принц од Монака, али не прави него Шарл Леклер, титулу је понео 2024. године када је победивши на Великој награди Монака постао први монегашки возач којем је то пошло за руком у ери Светског шампионата Формуле 1. У години испуњеној пеховима, кваровима и несрећним околностима, тријумф пред својим суграђанима био је један од најемотивнијих тренутака модерне Формуле 1.

Победе на Великој награди Монака

Са шест тријумфа Ајртон Сена је од 1993. године недостижан по броју победа на Великој награди Монака. Бразилски возач био је бољи од колега и када је реч о освојеним пол позицијама. Пет пута је започињао трку са најбољег места на гриду, а укупно је у Монаку на подијуму био чак осам пута.

Господин Монако Грејам Хил и Михаел Шумахер уписали су се по пет пута у историју Велике награде Монака.

Активни возачи далеко су од обарања ових рекорда јер је Луис Хамилтон на стази у Монаку забележио тек три тријумфа, а Фернандо Алонсо и Макс Ферстапен по два. По свој други пехар, ове године дошли су Шарл Леклер, Ландо Норис и Серхио Перез, али питање је да ли ће то успети јер је пол позицију освојио Кими Антонели.  

Хуан Мануел Фанхио, познатији као Фанђо, победио је у Монаку на првом шампионату Формуле 1 1950. године, а на победничко постоље попео се поново 1957. године.

Са 16 првих места на Великој награди Монака Мекларен је неприкосновен. Не прати их баш у стопу, али Ферари прети да ове године зграби 11. пехар у Монте Карлу. Ред бул са седам, и Мерцедес са пет победа такође се припремају да побољшају статистику на легендарној стази Формуле 1.

Шарл Леклер, први и једини монегашки возач који је славио победу у Монаку, увек је додатно мотивисан пред домаћом публиком. 

Стаза у Монаку данас

Велика награда Монака је више од трке, то је велики друштвени догађај и стаза је место око којег се богати и славни окупљају на јахтама и у луксузним хотелима како би сведочили спектаклу.

Јединствена атмосфера, у комбинацији са тежином стазе, чини победу у Монаку веома цењеним достигнућем за сваког возача.

Задивљујућа сценографија коју пружају Средоземно море, грађевине Монте Карла и Ла Кондамина, као и луксузна пловила у луци, појачавају шарм и лепоту стазе. Све то доприноси да Велика награда Монака остаје врхунац сезоне Формуле 1, обједињујући брзину, вештину у вожњи и софистицираност овог спорта уз печат луксуза. 

Победник квалификација одлучен је у последњим тренуцима. Прво место је неколико пута мењало власника, а најбржи круг на крају је поставио деветнаестогодишњи Италијан, који је тако стигао до једне од најзначајнијих пол позиција у досадашњој каријери.

Ферстапен је потврдио добру форму Ред Була и обезбедио место у првом стартном реду, док је Хамилтон донео Ферарију трећу позицију после квалификација у којима је италијански тим важио за једног од фаворита.

Леклер је имао прилику да се умеша у борбу за пол позицију, али је у завршном покушају ударио у заштитну ограду на уласку у кривину Табак и остао без шансе да поправи резултат.

Пето време остварио је Исак Хаџар, а иза њега се пласирао Џорџ Расел у другом болиду Мерцедеса. Возачи Мекларена Оскар Пјастри и Ландо Норис заузели су седмо и осмо место, пошто нису успели да се укључе у борбу за сам врх.

Антонели је овим резултатом наставио добру сезону у којој се налази у самом врху генералног пласмана. Пол позиција у Монаку има посебан значај због специфичности стазе на којој је претичење веома тешко, па добар резултат у квалификацијама често представља кључан корак ка победи.

Трка за Велику награду Монака на програму је у недељу.

"Одушевљени смо што ће Формула 1 остати у Лас Вегасу још много година. Увек смо веровали да ће Лас Вегас бити угаони камен нашег присуства у САД и ово продужење нас дугорочно везује за важно тржиште", рекао је председник и извршни директор Формуле 1 Стефано Доменикали.

Досад су вожене три трке у Лас Вегасу. У две је победио Макс Ферстапен, а у једној Џорџ Расел.

"Наставићу да пружам максимум како бих помогао тиму да се врати на позиције које му припадају. Посебну захвалност дугујем навијачима чија подршка представља важан мотив за цео тим", рекао је Леклер након потписивања уговора.

Леклер је члан Ферарија од 2019. године и током тог периода остварио је више победа и пласмана на подијум. Монегашанин је на 155 трка за Ферари победио на осам трка, остварио 27 пол позиција и 52 подијума.

Упркос повременим несугласицама и критикама изреченим током трка путем радио-комуникације, две стране су одлучиле да наставе сарадњу, што потврђује поверење које тим има у једног од својих најважнијих возача.

После досадашњег дела сезоне, Леклер заузима треће место у генералном пласману возача са 75 освојених бодова.

Испред њега је водећи Кими Антонелли са 131 бодом, док његов тимски колега Луис Хамилтон има три бода мање.

У генералном пласману Бецеки води са 173 бода, 17 мање има Мартин.

Наредна трка Мото Џи Пи шампионата возиће се на стази "Балатон парк" у Мађарској од 5. до 7. јуна.

Други је био његов сународник Хорхе Мартин из Априлије, а треће место је припало возачу ВР46 тима Италијану Фабију ди Ђанантонију.

Четврту позицију је освојио Италијан Марко Бецеки из Априлије, а пето место је заузео возач Дукатија Шпанац Марк Маркез.

Бецеки је тренутно водећи у генералном пласману возача са 148 бодова, други је Мартин са 136, а на трећем месту се налази Ђанантонио са 123.

Млади Италијан је до циља дошао испред Луиса Хамилтона, који је забележио најбољи резултат у Ферарију, и Макса Ферстапена из Ред Була.

Џорџ Расел, други возач Мерцедеса, који је кренуо са пол позиције, завршио је трку пре времена због техничких проблема.

Други возач Ферарија Шарл Леклер заузео је четврто место, а међу десет најбољих су још Исак Хађар (Ред Бул), Франко Колапинто (Алпина), Лијам Лосон (Рејсинг Булс), Пјер Гасли (Алпина), Карлос Саинс (Вилијамс) и Оли Берман (Хас).

Антонели води у генералном пласману са 131 бодом, Расел има 88, а Леклер 77 бодова.

Наредни трка у шампионату Формуле 1 вози се 7. јуна у Монте Карлу.

Иза њих су се пласирали  Оскар Пјастри (Мекларен) и  Шарл Леклер (Ферари), док су бодове освојили и возач Ферарија Луис Хамилтон, Макс Ферстапен у Ред Булу и Арвид Линдблад из Рејсинг Булса.

Антонели је водећи у генералном пласману са 103 бода, други је Расел са 88, док је на трећем месту Леклер са 68 освојених бодова.

Квалификације су на програму вечерас од 22 сата, док је главна трка сутра у истом термину.

Овогодишњи „изрешетан“ календар шампионата Формуле 1 у петој рунди има забележену Велику награду Канаде и њену славну стазу која носи име Жила Вилнева и болиде дочекује 45. пут. Као и читава сезона, и такмичење и Монтреалу обојено је бројним непознаницама, само што је то манир тамошње стазе која организаторе, тимове и публику често до доделе пехара држи у неизвесности, понајвише тиме какве временске прилике и неприлике им се могу сручити на главе.   

Умирујући пејзаж околине стазе је опасан јер, осим што крије незване госте који се неретко без претходне најаве и дозволе укључе у трку и направе хаос, он не припрема посетиоце на адреналински шок који следи када болиди изађу из гаража.

Порука „Добродошли у Квебек“ (Bienvenue au Quebec) још једна је варка ове стазе, али првенствено Зида шампиона. Заштитни зид назив је добио по светским шампионима као што су Жак Вилнев, Михаел Шумахер, Дејмон Хил, Џенсон Батон и Себастијан Фетел, који су имали блиски сусрет са њим.

Упркос свему томе, монтреалску стазу подједнако воле и возачи и љубитељи тркања. Да видимо зашто.

Историјат стазе Жил Вилнев

Ауто-мото спорт има дугу традицију на канадском тлу. Велика такмичења у овој земљи почињу још средином прошлог века, а 1961. године вожена је прва Велика награда Канаде у Моспорт парку у Карлингтону код Торонта. Формула 1 у Канаду стиже већ 1966. године и, после неколико сезона такмичења одржаних у Карлингтону и Мон Трамблану, јавља се потреба за новом, модернијом, али безбеднијом стазом која ће бити приступачнија публици.

Истовремено, Монтреал је имао скоро спремну стазу на Богордичином острву. Требало је само прерадити мрежу путева и објеката који су остали након светске изложбе ЕКСПО 1967. године и Летњих олимпијских игара у Монтреалу 1976. године.

Велики део успеха који траје готово пет деценија, стаза дугује идејном творцу Роџеру Пирту. Возач, механичар и део организационог тима ауто-мото догађаја, добио је задатак да дизајнира своју прву Ф1 стазу, то јест да за шест месеци од павиљона и саобраћајница направи место где ће се одржати трка Формуле 1.

Званично отворена 1978. као Стаза Ил Нотр Дам, исте године дочекала је прве аутомобиле Формуле 1 на Великој награди Канаде. После трагичне смрти Жила Вилневa, 1982. године, стаза је понела име ове канадске тркачке легенде.

Првобитно једноставни коловози вештачког острва, током година, трансформисани су у једну од најзахтевнијих стаза Формуле 1. Деценије побољшавања и реконфигурација, који не престају да гурају и возаче и њихове машине до крајњих граница, и последично узбудљиве и непредвидљиве трке, донели су стази репутацију симбола Формуле 1.

Обожаваоци Формуле 1 окупљају су на стази у Монтреалу на пролеће, почетком јуна. Изузетак су биле четири године након отварања када су трке одржаване у завршници сезоне, у септембру и октобру.

Од доласка Формуле 1 у Монтреал, стаза Жил Вилнев није била домаћин такмичења тек неколико пута. Велика награда Канаде није одржана 1987. због спора локалних спонзора па је пауза искоришћена за реновирање стазе. Промене у календару шампионата, условиле су изостанак Велике награде Канаде 2009. године. Пандемија корона вируса отказала је трке 2020. и 2021. године.

Од дебија 1978. године, стаза Жил Вилнев унапређивана је много пута. Одређене кривине су модификоване како би се аутомобилима омогућио лакши пролазак. Затим, користећи паузу 1987. године, власник стазе Град Монтраел померио је стартно-циљну линију како би додао гараже и боксове. Раније је старт био одмах после Укоснице, а тимови су били смештени у привременим или грађевинским контејнерима. Нова инфраструктура понудила је простор намењен представницима медија.

Након смрти Ајртона Сене 1. маја 1994. године у Сан Марину, из безбедносних разлога, уметнута је вештачка шикана после Укоснице, где се некада налазила стара стартна линија. Затим је 1996. шикана укинута, као и кривина Казино која се налазила на пола пута између Укоснице и улаза у боксове. Тако је настао спектакуларан Казино правац, где возачи достижу брзине веће од 300 километара на час, а која се нагло завршава на уској шикани оивиченој зидом који је постао познат као Зид шампиона. 

Ове године такмичење у Монтреалу чини пету трку шампионата, а главни догађај ће се одржати 24. маја у 10 часова увече по нашем времену. Пре тога возачи ће проћи кроз два динамична дана са спринт трком и двоструким квалификационим вожњама. Велика награда Канаде као део све популарнијег шампионата Формуле 1 возиће се на стази Жил Вилнев 45. пут. 

Особине стазе  

Дуж 4.361 метра кроз 14 кривина и три главна правца, својим захтевним распоредом, стаза у Монтреалу тестира и возаче и њихове аутомобиле. Ова делимично улична стаза захтева фино подешен однос између брзине на правцу и перформанси у кривинама. Ако за нешто може да се каже да не задаје јаде возачима за време Велике награде Канаде, то је висинска разлика стазе од тек 5,2 метра. 

Прва кривина диктира темпо целог круга, јер захтева снажно кочење после великих брзина пред лакат завој. Друга кривина позната је и као Сенина кривина, а у ствари односи се на брзи S завој који формирају прве две кривине. На другом крају, у „репу“ стазе, налази се кривина 10, уска Укосница која је најспорији део стазе, где аутомобили успоравају са око 290 на мање од 80 километара на час.

Последња шикана, кривина 13, доноси поглед на озлоглашени Зид шампиона, који је окончао трке многих искусних возача. Касно кочење и неодговарајућа брзина на овом месту плаћају се папрено и зато је неопходна изузетна прецизност, посебно током интензивних борби за бољу позицију у завршници трке.

Деоница је симбол изазова које Монтреал поставља чак и пред највештије возаче Формуле 1, јер и најмања грешка може довести до ударца у заштитни зид.

Оно што стазу Жил Вилнев издваја од других је њена хибридна, полу-улична конфигурација, која оставља мало простора за грешке због минималних површина за излетање.

Стаза у Монтреалу спаја осећај вожње уском уличном стазом са узбуђењем које доносе велике брзине које омогућавају наменске стазе. Дизајн стазе приморава возача да јури максималне брзине на правцима, али то долази на наплату у техничким деоницама јер их чини захтевнијим. Непредвидљиво време додатно компликује рачуницу и захтева тренутно прилагођавање.

Са зидовима, заштитним баријерама, дрвећем и гледаоцима постављеним тик уз тркачке линије, стаза ствара интимну, енергичну атмосферу. Њен распоред такође подстиче претицање, посебно у зонама јаког кочења, а резултат су узбудљиве трке пуне акције.

Стратегије за Велику награду Канаде

Стаза у Монтреалу и 2026. године биће поприште узбудљиве битке међу возачима, тимовима, али учеснике Велике награде Канаде очекује и рвање са сопственим болидима и константним изменама правила нове ере Формуле 1.

У најбржем спорту на планети сваки детаљ је важан, али три добро позната фактора у великој мери ће одредити исход 45. трке у Монтреалу: вештина претицања, беспрекорно заустављање у боксу и флексибилност у погледу стратегије.

Стаза Жил Вилнев је за инжењере и пре нове ере Формуле 1, коју карактеришу константне измене, била озбиљна главоломка. Свака трка у Монтреалу захтева пажљив баланс између брзине и контроле, а комбинација дугих праваца и тесних шикана стазе наводи тимове да праве компромисе који могу да буду мач са две оштрице.

Крени-стани вожња, коју намеће монтреалска стаза, у Формули 1 подразумева смењивање брзих праваца и изузетно спорих кривина. То је начин вожње који знатно оптерећује задње гуме, посебно током јаког кочења и наглог убрзања при изласку из шикана. Са тако високим степеном хабања гума и подлогом која није идеална у погледу приањања, тимови морају пажљиво да планирају кораке.

Иако је теоретски могуће да се Велика награда Канаде вози са једним одласком у пит-стоп, очекивано брзо трошење гума налаже да је боље планирати две посете гаражи. Подаци о потрошњи гума у првих неколико кругова могу да помогну у доношењу одлука, али у случају да се време промени, што је чест случај у Канади, стратегија мора да се прилагођава изнова.

Непредвидљиво време у Монтреалу често је држало тимове Формуле 1 на опрезу. Током година, изненадне падавине умеле су да окрену све наглавачке. У таквим условима способност прилагођавања одвајала је победнике од губитника.

Честа појава безбедносних возила, временске прилике, животиње на стази и друге непредвиђене околности уз 52 промене брзине по кругу које уништавају гуме задају једначину чије решење би инжењери платили сувим златом.

Уписано у историју Формуле 1

Од прве Велике награде Канаде 1978. године у Монтреалу стаза је пружила све, од рекордних победа до хаоса изазваног временским условима, учвршћујући сигурну позицију у историји аутомобилизма.

На историјске тренутке није се чекало дуго. Премијерно коришћење стазе донело је одушевљење домаће публике због победе Канађанина Жила Вилнева.

Трку 1982. године засенила је трагична смрт овог канадског возача који је погинуо месец дана раније након несреће у Белгији. Стаза је преименована у "Circuit Gilles Villeneuve" у његову част. Речи „Здраво, Жиле“ (Salut Gilles) исписане су и данас на стартно-циљној линији стазе.

Двојица највећих возача Формуле 1, Михаел Шумахер и Луис Хамилтон, деле рекорд за највише победа у Монтреалу – по седам.

Током само једне трке чак четворица искусних и вештих возача ударила су у зид након изласка из тадашње кривине 13. Најпре је са стазе, у другом кругу Велике награде Канаде 1999. године, излетео Рикардо Зонта, а потом су у заштитну баријеру ударила и три шампиона Дејмон Хил у 14, Михаел Шумахер у 30, а Жак Вилнев у 35. кругу.

Место где су болиди ударили у баријеру од тада носи назив Зид шампиона, а шампионски низ није се зауставио на тој тројици већ су им се придружили и Џенсон Батон и Себастијан Фетел.

Монтреал је такође био место изузетних повратака, преокрета и почетака. Француски аутомобилиста Жан Алези готово да је летео те 1995. године и на свој 31. рођендан са пете позиције стигао до победе у ферарију са бројем 27, који је својевремено имао и канадски херој Жил Вилнев, који је такође возио за Ферари. Била је то једина Алезијева победа у каријери возача Формуле 1.

Веза Луиса Хамилтона са Монтреалом почела је 2007. године када је забележио прву победу у Формули 1. Тај тренутак описује се као кључни и за Хамилтона и за Формулу 1 јер је покренуо легендарну каријеру британског шампиона.

Победа Роберта Кубице 2008. године на Великој награди Канаде, само годину дана након што је преживео судар на истом месту, истиче се као један од најинспиративнијих тренутака у овом спорту.

Прва победа Данијела Рикарда у Формули 1 2014. године, на стази Жил Вилнев, пример је непредвидљиве, напете трке.

У историју Формуле 1 уписана је и трка из 2011. године као најдужа. Трајала је четири сата, четири минута и 39 секунди због одлагања услед јаке кише. Као победник из „потопа“ изашао је Џенсон Батон.

Победе на Великој награди Канаде у Монтреалу

Први победнички пехар на стази Формуле 1 у Монтреалу подигао је канадски аутомобилиста чије име стаза и носи – Жил Вилнев, коме је то била и прва победа у каријери.

Најуспешнији возачи Формуле 1 на овој стази су Михаел Шумахер и Луис Хамилтон који су у Монтреалу тријумфовали по седам пута.

Иако је минут и 10,240 секунди, са квалификација за Велику награду Канаде из 2019. године, и даље најкраће време за које је ико прешао стазу Жил Вилнев, власник овог рекорда Себастијан Фетел само два пута је овде први пролазио кроз циљ. Макс Ферстапен је, до сада, у Монтреалу славио три пута, као и Бразилац Нелсон Пике.

Осим Хамилтона, који има прилику да постави нови рекорд у броју победа у Монтреалу, редослед на листи најтрофејнијих могу да промене и Макс Ферстапен, Фернандо Алонсо и Џорџ Расел.  

Фераријев тим самоуверено се из године у годину враћа на стазу Жил Вилнев јер са 11 победа држи рекорд међу конструкторима. Међутим, та доминација је нешто старијег датума, као што је случај и са тимовима Мекларена и Вилијамса, који имају забележених девет, односно шест тријумфа.

У последњих седам година Мерцедес и Ред бул смењивали су се на победничком степенику и велика је вероватноћа да ће један од ова два тима, 24. маја, са пет пехара прећи на шест.

Стаза Жил Вилнев данас

Велика награда Канаде највећи је спортски догађај у Монтреалу у години. Док се најбољи светски возачи такмиче на стази Жил Виленев у парку Жан Драпо, енергија најбржег циркуса на планети шири се по целом граду. Такмичење привлачи из године у годину стотине хиљада посетилаца, а у град доноси тродневну прославу ауто-мото спорта, ноћног живота и фестивалске културе.

Трке Формуле 1 са трибина око стазе Жил Вилнев може да прати око 100.000 посетилаца. Најбољи поглед на стазу пружају три трибине које окружују Укосницу.

Возачи и публика воле Велику награду Канаде због комбинације стазе познате по драматичним завршницама трка и јединствене атмосфере коју пружа Монтреал. За разлику од неких модерних стаза на којима је тешко претицати, Монтреал омогућава много борби „точак уз точак“, што трке чини узбудљивим и за возаче и за гледаоце.

Временом, Зид шампиона постао је симбол ризика и мимо адреналинских догађаја организованих на стази коју љубитељи ауто-мото спорта поштују због дуге традиције и богате историје.

Захваљујући зеленилу којим је прекривено острво на којем се налази стаза у Монтреалу, Велика награда Канаде важи за један од најопуштенијих догађаја у календару Формуле 1. Руку на срце, није баш јасно како би неко могао да се опусти док је у близини аутомобила који се крећу брзинама изнад 300 километара на сат и окружен је десетинама хиљада људи.

Током претпоследњег круга спринт трке на стази Ле Ман, док се налазио на седмој позицији, Марк Маркез је доживео један од најтежих падова ове сезоне. Његов Дукати ГП26 га је силовито збацио са седишта у такозваном "хајсајд" инциденту у кривини 13, након чега је Шпанац полетео и снажно ударио о асфалт. Иако је успео да устане и сам напусти стазу, било је очигледно да се креће уз велике болове.

Одмах након инцидента пребачен је у медицински центар, где је дијагностикован прелом пете метатарзалне кости десног стопала. Његов тим Дукати потврдио је да неће учествовати на наредној трци у Барселони.

У недељу ујутру, Маркез је у болници у Мадриду успешно подвргнут двострукој хируршкој интервенцији. Прва операција је била фокусирана на стабилизацију сломљене кости у стопалу. Друга је била корективна процедура на десном рамену, која је првобитно била заказана за период после Велике награде Каталоније.

Током те операције уклоњена су два шрафа из претходне интервенције из 2019. године, који су се померили и вршили притисак на радијални нерв, узрокујући бол и нестабилност при вожњи. 

Пад у Ле Ману је тако, иронично, дошао у "право време", омогућивши му да реши два проблема одједном, иако га је то коштало бодова и одбране титуле.

Овај пех представља наставак тешког почетка сезоне за деветоструког светског шампиона. Иако је у Ле Ману показао делић старе магије освајањем другог места у квалификацијама, лош старт у спринту и каснији пад само су продубили кризу.

У недељној трци, коју је Маркез пропустио, славио је возач Априлије Хорхе Мартин, испред свог тимског колеге и лидера шампионата, Марка Бецекија. Овим резултатом, предност Бецекија у генералном пласману смањена је на само један бод. Маркез је пао на седмо место у поретку, са заостатком од 71 бода за водећим.

Његов повратак на стазу очекује се тек за Велику награду Италије крајем маја, али ће коначна одлука зависити од брзине опоравка. Следећа трка у Мото ГП шампионату вози се наредног викенда за Велику награду Каталоније.