Јер, како другачије објаснити чудо да једна афричка репрезентација игра са четири од пет најбољих европских репрезентација на Светском првенству и притом ни од једне не прими гол. Шпанија није успела да им да гол чак ни из три пенала.

Мароко је зато прва афричка репрезентација у полуфиналу; Мароко је прва арапска репрезентација у полуфиналу Светског превенства.

Јер, Светско првенство је почело тако што је су испод најмодернијег шатора на планети, на Стадиону Ал Бајт, на отварању Светског првенства у фудбалу један поред другог седели катарски емир шеик Тамин бин Хамад ел Тани, саудијски принц Мухамед бин Салман и египатски председник Абдел Фатај ел Сиси.

Мухамед Абутрика, Египћанин који је својим играма за катарске клубове зарадио надимак „Марадона Блиског Истока" тих дана је објашњавао да Катар сигурно неће променити своја правила и начин живота због месец дана фудбала. 

Као и у Србији и вероватно другде у свету највећи број људи после своје земље у фудбалу навијају за Бразил или Аргентину. Тако је и у Катару. Али кад су трећег дана Првенства сви почели да навијају за Саудијску Арабију против Аргентине ту се није могла видети само жеља да фудбалски Давид победи Голијата већ нешто много више. Нешто у шта ћемо се уверити истог дана на утакмици: Тунис - Данска када смо имали утисак да се утакмица игра у Тунису а не у Дохи.

У најбогатијој арапској земљи, на прелазу из јесени у зиму Арапи су почели да сањају арапско фудбалско пролеће.

„Наставите да сањате, наставите да се молите", изјавио је марокански селектор Реграги кад је сан постао стварност и Мароко ушао у полуфинале Светског првенства. Колико је само у глави овог мароканског навоијача у зеленом дресу Марока трајало оних осам минута надокнаде на „Ел Тумама" стадиону у Дохи? Колико му је пута срце прескочило, колико је пута он поскочио док није чуо последњи звиждук аргентинског судије. И каква га је само срећа обузела! Њега и још бар 35 од 45 хиљада људи који су на стадиону навијали за Мароко.

Због Марока Катар је променио своје мирно лице. Кад игра Мароко метро се тресе, кад игра Мароко полиција на коњима мора да спречава стампедо навијача који би са или најчешће без улазнице да се докопају стадиона. Први пут пред утакмицу Марока и Шпаније видели смо озбиљно наоружане поилицајце на коњима који заустављају хорде навијача; сада пред Португал су постављали и заштитне ограде. У вечери кад су Енглези испали просечан навиојач са Балкана би могао да каже: It is coming home. Ако му је овде у Катару недостајало мало гужве, тензије и сукоба са полицијом пре или после утакмице.

А кад смо захваљујући искуству са наших терена али и висини и снази ушли на стадион „Ел Тумама" само је фалило да нас дочека транспарент : Добродошли у Казабланку! Или Маракеш.

Све је било у знаку Марока. Неупућени гледалац с обзиром на исте националне боје и Португала и Марока би наивно помислио да су навијачи равномерно распоређени али само до почетка утакмице када сваки контакт са лоптом Португалаца изазове звуждуке скоро целог стадиона а сваки добар пас Мароканаца песму и еуфорију. Очигледно да су, иначе безнадежно завађени арапски народи, пронашли су бар на извесно време тачке уједињења. Спојио их је фудбал и навијање за Мароко. Палестинци, Катарани, Саудијци, Мароканци, Египћани и сви остали Арапи су здушно навијали за Мароко и против Португала, још једне репрезентације са запада Европе.

Још један заједнички именитељ свих Арапа у Катару била је Палестина, чије су заставе још једном окачили по трибинама стадиона, узвикујући "Слобода Палестини" - слоган који деценијама представља део политичког декора у наступима арапских владара и политичара.

„Очи су ми пуне суза вољена Палестино, Док Арапи спавају најлепша међу земљама се бори, Нека те Бог чува", речи су коју су на Ел Тумами певали не само Мароканци.

За невероватну борбу играча Марока који једноставно не могу да приме гол заслужан је и један човек са наших простора. Вахид Халилхоџић заправо је оригинално требало да игра„генијалног Професора" али у животу и фудбалу за разлику од серија и филмова људи не пристају на све што се од њих тражи. Мароканцима је ипак био дражи њихов тажин од јагњетине из Јабланице иако и саундтрек серије, песма италијанских партизана коју је прославио један филм Хајрудина Крвавца, много боље иде уз Ваху него Реграгија.

Али све то више није битно. "Иншалах, идемо у финале", викали су Арапи у еуфорији испред стадиона Ел Тумама, док су махали заставама славећи велику победу. Са платоа испред стадиона, славље се прелило на улице Дохе и даље, све до Марока, Сомалије, Омана, Либије и Појаса Газе. И у европским градовима Мароканци ове ноћи праве хаос.

Не дозвољавају јачима од себе да играју фудбал. Не дозвољавају им да им дају гол. Побеђују их њиховим оружјем. Славе највећу пљачку у историји фудбала.

Између њих, улицом ишла је маса људи, огрнута иранским, америчким, алжирским и многим другим заставама. За разлику од екипа које су ишле плочником, певали су, сликали се и клицали својим репрезентацијама. Успут ирански навијачи су се огртали у америчке, Американци у иранске заставе. Многи су, за сваки случај, понели обе.

Подела међу иранским навијачима, како се чини, на прилично је веран начин осликала стање у тој држави, деценијама изолованој безбројним пакетима санкција, те дубоким поделама које су последњих месеци прерасле у озбиљне сукобе на улицама иранских градова.

"Сан је окончан", рекао је ирански селектор Карлос Кеирош после пораза од Американаца и са екипом отпутовао за Техеран, где се није дуго задржао. Већ дан касније напустио је иранску престоницу.

За њега, а чини се и добар део иранске репрезентације, пораз је представљао олакшање, јер је Кеирошова екипа од тренутка када је стигла у Катар била под огромним притисцима. Власти су тражиле победе, а део навијача да се јасно сврстају на њихову страну.

Једина су селекција чију је химну пратило више аналитичара него утакмице. Пред прву утакмицу против Енглеске, остало је забележено да већина играча није певала химну. Неколико дана касније, било је тешко прогласити победника овог бесмисленог надметања.

Речи "Изнад хоризонта диже се Сунце Истоке" могле су се прочитати са усана десет, ако не и свих 11 играча који су почели меч против Америке, чиме се интонирање седам стихова дуге химне сврстало међу најзначајније догађаје досадашњег тока Светског првенства – раме уз раме са играма Бразилаца, херојским наступима Марока и раним испадањем Немачке и Белгије.

Пошто су играчи певали о Истоку, верницима, мученицима и Исламској Републици, селектор Кеирош постао је мета оптужби да ради за Револуционарну гарду, верске вође Ирана, те да је без икаквог разлога уопште и изабран да води "Тим Мели". "Ајатолах фудбала", називале су га присталице иранске опозиције.

"Живимо у свету испуњеном глупостима, бесмислицама и лажима. Потпуна глупост може се претворити у истину за свега неколико сати. Нисам новинар, али из свега овога морамо извући поуку", била је последња реченица коју је Кеирош изговорио у Катару.

Једанаест година пошто је, на изричит захтев тадашњег председника Махмуда Ахмединежада, стигао у Техеран и постао селектор Ирана, португалски тренер Карлос Кеирош упао је процеп политичких струја које се боре за превласт у тој држави и бар накратко постао централна тачка сукоба присталица и противника режима.

Његов одлазак, па чак и смрт прижељкују присталице покрета отпора, који је на улице извео хиљаде Иранаца после смрти Махсе Амини – девојке која је умрла под контроверзним околностима пошто ју је ухапсила "исламска морална полиција".

Иако власти у Техерану тврде да Махса Амини није ни ухапшена ни убијена, већ је "умрла природном смрћу", њена смрт представљала је окидач серије протеста у којима је, од септембра, убијено неколико стотина и ухапшено пар хиљада људи.

Стање у држави додатно се погоршало после акција полиције против група људи, махом Курда, који су у неколико иранских градова славили победу репрезентације САД.

Најмање једна особа убијена је у сукобима који су уследили након меча, а неколико дана касније ухапшен је шеф локалне полиције и оптужен за то убиство.

Непосредно после утакмице на стадиону Ел Тумана у Дохи забележен је и суштински једини озбиљан инцидент током досадашњег тока Светског првенства, када су бесни ирански навијачи напали жену која је викала "Слобода Ирану".

Причало се и о државном удару унутар иранске репрезентације, па су противници режима, позивајући се на наводне тајне извештаје, наводили да је Кеирош устоличен на место селектора после озбиљне "координације" челника Револуционарне гарде и верских вођа. Пуштани су наводни извештаји о индоктринацији португалског тренера.

Готово истовремено са утакмицама иранског тима, израелски и амерички авиони увежбавали су акције бомбардовања објеката контроверзног нуклеарног програма, који већ више од 15 година представља огроман проблем у односима Исламске републике и Запада.

"Можемо да нападнемо циљеве у Ирану... Али је потребно и да јако добро размислимо пре него што то учинимо", рекао је израелски министар одбране Бени Ганц, пре него што су борбене летелице Ф-35, летећи танкери и сва остала подршка неопходна за овакве акције били су употребљени у трећим великим маневрима од почетка године.

Односи Техерана и Запада погоршани су због испоруке иранских дронова Русији, изостанка било каквог напретка у преговорима око нуклеарног програма и акција проиранских милиција на границама Израела. Од септембра, на списак нерешивих проблема уписани су и протести у Ирану.

Реакције обе групе иранских навијача, који су у кључним тренуцима утакмица скакали са седишта заборављајући којој од страна припадају, у великој мери одредиће судбину португалског тренера. Према наводима из Ирана, проблем је већ решен – Карлос Кеирош.

У Танџеру и све популарнијем Маракешу су шездесетих година прошлог века свој мир тражили и Мик Џегер и Кит Ричардс, а у прелепој Есауири опуштао се Џими Хендрикс.

Само 45 километара од Танџера на територији Африке налази се Сеута, једна од две шпанске енклаве које су убачене на територији Марока. Много шта је шпанско у Мароку и око Марока као што су монденска шпанска Канарска острва тачно наспрам престоног Рабата.

Мароканци обожавају фудбал; на њиховим улицама клинци пикају фудбал у копијама дресова пре свега Реала и Барселоне али и Севиље. За Севиљу брани Буну, марокански голман коме шпанска репрезентација није могла да дâ гол ни из три пенала ни у 120 минута игре.

Често и по много чему Шпанија је потцењивала Мароко; последњи пут видели смо то када је против Јапана играла таман толико колико јој треба да уместо са Хрватском на стадиону у „Образовном граду“ у Дохи игра са Мароком. Али их је голман Севиље Буну (резерва му је наш резервни голман Дмитровић) научио да се не исплати калкулисати.

Старији фудбалофили ће се сетити како је сличном калкулацијом против Северне Ирске пре тачно 40 година Шпанија са Светског првенства на којем је била домаћин елиминисала Југославију. А сада да би после 48 година да поново буду домаћини.

И тек овде следи калкулација која је надмашила и Ирску пре четири деценије и Јапан пре четири дана. Поред природног партнера за домаћинство Светског првенства Португалије, Шпанија је кандидатуру за заједничког домаћина поднела и са – Украјином!?

А од Мадрида до Кијева има само 3.660 километара.

Ривали за Мундијал 2030. године биће им још једна бизарно састављена кандидатура. Наиме, заједно би да организују Светско првенство – Грчка, Саудијска Арабија и Египат. Државе на три континента.

И трећи кандидат је – Мароко. Од Танџера на северу до Агадира на југу већ годинама Мароканци већ имају модерне стадионе. Велику земљу Бербера и Арапа, пустињских Туарега и урбаних становника Казабланке, пребогатих возача најбољих аутомобила и сиромашних продаваца на суковима, уједињује љубав према фудбалу.

Славили су против Шпаније највећу победу у историји, а права и највећа победа у историји било би Светско првенство 2030. У Мароку.

Навијачко лудило захватило је и навијаче који су ка Образовном стадиону у Дохи кренули без карата, надајући се да ће на неки волшебан начин успети да се ушуњају на трибине.

Испред стадиона остало је неколико хиљада присталица Марока, умотаних у заставе, који су ток меча пратили на мобилним телефонима. Даље ка стадиону нису могли, јер су организатори свуда наоколо распоредили јаке полицијске снаге и први пут од почетка Мундијала, специјалце у опреми за разбијање демонстрација.

Поскакали су и путници метроа, као и листом сви људи који су меч гледали у кафићима широм Дохе. И један Египћанин који је на стадион стигао у групи мароканских навијача.

Победа Марока је тако бар на неколико дана продужила арапско јединство, које је у Дохи васкрсло као чудна мешавина поноса јер је Катар домаћин Светског првенства, али и добрих игара – прво Саудијаца који су на старту турнира победили Аргентину, те мароканског фудбалског чуда.

У Дохи су Катарани навијали за Саудијце, према којима ван фудбала имају озбиљне резерве. Катарани и Саудијци су навијали за Мароканце. Алжирци, који се уопште нису пласирали на Мундијал, пратили су све утакмице арапских селекција.

Махало се заставама Ирака и Египта. На сваку утакмицу носили су и по неколико застава Палестине, земље која представља заједнички именитељ патње арапског света.

Сви заједно, здушно су навијали против селекција које долазе са Запада – од подршке коју су пружали иначе не претерано популарним Иранцима против Америке, па све до велике победе Марока над Шпанијом.

Фудбал је, тако, драматично поправио односе међу навијачима арапских држава и у запећак бацио повремене нетрпељивости – па у Дохи више нико и не помиње донедавну саудијску блокаду Катара.

Регионалне, верске и политичке размирице већ деценијама представљају извор нејединства међу арапским народима и неретко прерастају у озбиљне сукобе. Неки још трају – Либију и Либан само чудо дели од потпуног расула, док ни најнадобуднији међу дипломатама не виде какво ваљано решење конфликата у Јемену и Сирији.

На отварању првенства, један поред другог седели су катарски емир Шеик Тамим бин Хамад ел Тани и саудијски принца Мухамед бин Салман. Недалеко од њих седео је египатски председник Абдел Фатах ел Сиси.

За Арапе одржавање Светског првенства у фудбалу дошло је попут благослова, или како је то рекао шеик Мухамед бин Рашид ел Мактум, владар Дубаија: „Ово је прекретница за читав арапски свет.“

Као и многе друге ствари у Катару, и боје се полако мењају. Из безбројних варијација беж боје полако промаљају нијансе зеленог, мањим делом због подршке коју су почетком првенства имали саудијски фудбалери, а делом због поља траве која је последњих година постављена по градским парковима и шеталиштима.

Све нијансе које су испливавају из пустиње, међутим, немају претераног утицаја на чињеницу да у Катару нису само поставили позорницу за овај догађај, већ су у част фудбала изградили читав нови град.

Фудбал, гас и помало пројектили променили наратив о Катару

Критике на рачун односа према страним радницима некако су утихнуле у исто време када је администрација америчког председника Џозефа Бајдена одобрила продају милијарду долара вредног система за одбрану од беспилотних летелица, који укључује пројектиле, електронску опрему и пет година техничке подршке.

"Ова продаја представља подршку спољној политици и циљевима националне безбедности кроз помоћ у побољшавању безбедности пријатељске земље која представља значајан покретач политичке стабилности и економског напретка на Блиском истоку", навео је Стејт департмент.

Скретању реторике са права радника и капитенских трака дугиних боја фудбалу је додатно помогла и одлука катарских власти да 30 милијарди долара уложе у повећање капацитета за производњу течног гаса, чиме ће укупна производња овог енергента до 2026. године бити повећана за 40 одсто.

Од 2026. године, према договору склопљеном прошле седмице, Немачка ће добијати два милиона тона течног гаса са катарског Северног поља, једног од најбогатијих извора гаса, које власти у Дохи деле са Ираном, у чијој верзији се то место зове Јужни Фарс.

Немачки фудбалери су, готово истовремено, испали са Мундијала, па је и у тој земљи утихнула прича о људским правима у Катару.

У готово исто време, Катар је потписао двадесетседмогодишњи уговор са Кином према којем ће Пекингу бити испоручивано четири милиона тона течног гаса годишње.

Оптужбе и одговори

У Катару живи око два милиона страних радника. Долазе махом из Африке и јужне Азије и њихова судбина била је кључна тачка критика које је Запад приписивао организаторима Светског првенства.

Домови су им на Истоку – у Авганистану, Пакистану, Ираку, Бангладешу, Шри Ланки, Индији, Непалу, Вијетнаму. Понеки, пред спавање, гледају пут Југа, ка Сенегалу, Анголи, Етиопији, Уганди...

Возе такси, раде у обезбеђењу, неки су баштовани, кућепазитељи, спремачи и спремачице, чистачи, слажу блокове од којих, касније, настају велелепне грађевине пустињске метрополе.

У беж је огрнут и Непалац, радник локалног обезбеђења, који у Дохи ради тек неколико месеци. Долази из земље у којој радници зарађују долар дневно и са 300 до 400 долара, уз плаћен стан, храну и превоз, скоро сав новац који заради шаље кући.

"Свиђа ми се у Катару, али ћу се вратити кући када се заврши првенство". Његова прича слаже се са исповестима десетина таксиста, радника, особља на утакмицама и ресторанима са којима сам током претходне две седмице разговарао о статусу који имају у Катару.

Истовремено, вероватно се никада неће знати колико је страних радника страдало од тренутка када је Фифа одлучила да Катар буде домаћин Светског првенства. Британски Гардијан је, позивајући се на биланс који су начиниле западне амбасаде у Дохи, објавио да их је умрло више од 6.500.

Власти у Дохи су пак саопштиле да је од тог тренутка у Катару умрло 37 странаца, укључујући тројицу који су страдали у несрећама на радним местима. Пред почетак турнира, тај број је ревидиран на око 500.

Блештави окер и пустињске нијансе

Увијене у блештави неон и ЛЕД екране, окер зграде центра Дохе, или већине делова града које се, после година изградње сматрају центрима, делују импозантно, попут малог Менхетна посађеног на пустињски песак.

Бројне зграде још нису ни завршене, јер представљају део дугорочног пројекта катарских власти да Доху претворе и пословни и финансијски центар Блиског истока и додатно увећају богатство које им деценијама доносе гас и нафта.

На неким од облакодера, неон тек овлаш прекирива недовршене конструкције које помало подсећају на Емпајер стејт билдинг, или зграде других светских метропола.

Уз пут који води ка саудијској граници, у чемерној мешавини песка и камења, постављени су шатори начињених од светлобеж платна. Далеко од било какве назнаке цивилизације, те настамбе окружене су платненим оградама и тендама испод којих су се од сунца склониле камиле и коњи.

Уколико се занемаре огромни амерички џипови паркирани уз шаторе, помислило би се да овде живе последњи преостали бедуини, или каква сиротиња, која је срећа напустила приликом поделе богатства ове нације.

У ствари шатори побацанима по беспућима катарске пустаре нека су врста викендица, које слободним данима походе најбогатији Катарани, одајући почаст наслеђу и местима на која су се, током зима, њихови преци склањали.

Овакви викенди укључују лов соколовима, гозбе, док млађе генерације користе време за дивљање пешчаним динама у разноразним теренским возилима. Последњих година, камиле и коњи су ту више ради декорације.

Арапски коњи су пак опстали у шталама богатих Катарана, али и као инспирација приликом дизајнирања композиција подземне железнице, укопане дубоко у песку испод Дохе.

Очи тих коња, једнако цењених у рату и миру, послужиле су као инспирација за предњи део једног од возова, док изглед осталих композиција, према избору емира Шеика Тамима ел Тана, потиче од изгледа бродова које су Катарани користили за лов на бисере.

Због 21 машине за бушење употребљене приликом изградње, метро у Дохи је поставио рекорд, који је признала и Гинисова књига рекорда. До тренутка када је завршен, ископано је укупно 600 милиона метара кубних песка и кречњака.

Нове боје у Катару

На стадионима на којима се игра Светско првенство постављена је трава која је, посебно за ово прилику узгојена у Америци и допремљена бродовима до Катара. Сваки од терена сваког се дана залива са 10.000 претходно десалинизоване воде. Дрвореди су посађени и дуж ауто-пута, али је њихова судбина, због окрутне пустињске климе, крајње неизвесна.

Катар је од мора "отео" и око 800 хектара површине на којој се, сада, налазе аеродром Хамад и Бисерно острво, чија је изградња коштала око 15 милијарди долара.

И иза баријера постављених око нетом завршених стадиона, радници настављају да граде, као што се у Дохи ради непрекидно већ двадесетак година, због чега је рибарско насеље израсло у вишемилионску метрополу у којој живи 65 различитих нација.

Милион људи дошло је у Доху на утакмице Светског првенства, што је присталице мира и комфора које у редовним околностима нуди овај град натерало на бекство у неке мирније делове света. Неке је пак страх од најезде странаца натерао да на прозоре кућа поставе решетке, или уграде безбедносне камере.

У последњих десет година, број становника Катара повећао се за око милион – махом усељеника чији је рад омогућио да из песка никну фасцинантне грађевине, те да се у плићаку Персијског залива поставе темељи новог града.

За тренутак се чинило да ће четвртак бити један од најлуђих дана у историји Светских првенства, али се чудо задржало "само" на још једној невероватној победи Јапана, овај пут против Шпаније.

Од потпуног лудила, светски фудбал је удаљила Немачка, која је победом против Костарике спасила Шпанце. "Фурија роха", пак, није показала претерану жељу да узврати услугу и спаси "Маншафт" од новог разочарења на Светским првенствима.

Јапан је Шпанију победио 2-1, што је у извесној мери распалило варнице у теорији завере која се заснива на тексту немачког Билда, који је пред меч објавио текст о уговору о сарадњи шпанског и јапанског савеза о сарадњи у развоју фудбала за девојке и омладице, те обуку судија.

Немци су, тако, остали милиметар далеко од пролаза у наредно коло, пошто је тачно толико фалило да лопта изађе ван терена пре Танакиног гола за коначних 2-1.

Али, ово је прича о јапанским навијачима, који три целе утакмице нису престајали да бију бубњеве и песмом бодре свој тим, истим ритмом и једнаким тоном без обзира на резултат и развој ситуације на терену.

Један од њих, који се представио као Сузуки, једини је бескућник на улицама Дохе, јер до утакмице са Немачком није успео да нађе смештај у катарској престоници, иако је, претходно, купио карте за масу утакмица, укључујући и велико финале.

Да је, којим случајем, тако нешто покушао пре 20 година, када се Светско првенство одржавало у Јужној Кореји и Јапану, то му, свакако, не би пошло за руком, јер је Токио, тада, бескућнике "извезао" у суседну Јокохаму. Ваљда да гостима не кваре поглед.

Тим који озбиљним противницима даје полувреме "форе" направио је, до сада, највеће изненађење на Светском првенству, пошто је такмичење у групи у којој су играли Немачка и Шпанија заслужио прво место, иако је на имао по гол заостатка на оба меча против фаворита.

Традиционално, Јапанци су се после утакмице латили плавих пластичних кеса и у њих потрпали ђубре које су остали гледаоци оставили за собом.

"Када одлазиш са неког места, треба да га оставиш чистијег него што си га затекао", објаснили су јапански навијачи.

И за крај, са стадиона Ел Калифа насмејана је изашла и принцеза Такамодо од Микасе, почасни покровитељ јапанске фудбалске федерације.

Светско првенство у фудбалу, некада давно замишљено као такмичење које окупља свет око овог спорта, успело је, бар накратко, да уједини бар један његов део - арапски.

Победе Саудијске Арабије и Марока, те чињеница да је Катар добио част да организује овај шампионат, унели су нови талас енергије међу дозлабога посвађане Арапе, који последњих дана заједничким снагама бодре све арапске репрезентације.

„Катар је место где и слеп човек може да види свет", написао је слабовиди Саудијац Кајран ел Хајри на Твитеру, хвалећи организаторе Светског првенства који су људима са различитим хендикепима омогућиле да без проблема прате утакмице. Његове речи, као доказ сјајне организације, одмах су пренеле све новине у Дохи.

Светско првенство у фудбалу, уз бројне контроверзе које прате ово такмичење, успело је, бар накратко, да уједини становнике арапских земаља на начин на који то, донедавно, није било замисливо.

Од Техерана до Либана

Људи одевени у традиционалну арапску одећу скакали су од среће сваки пут када би нека од арапских земаља постигла гол на Светском првенству. Прослављали су тако сваки добар потез репрезентативаца Ирана, док је победа Саудијске Арабије против Аргентине покренула талас одушевљења широм арапског света. Катарани су навијали за Саудијце, Саудијци за Тунишане, Мароканци за Катаране и на концу сви заједно носили су на стадионима заставе Палестине, заједничког именитеља патње арапског света.

Подршка борби за људска права, пре свега за права жена, која су уз корупцију била главни извор критика упућених организатору, арапским фудбалским препородом потпуно је бачена у запећак. Арапски свет, бар накратко, уједињен је у подршци Катару као организатору првенства и арапским репрезентацијама током лоптања против тимова са Запада.

Суштински, гро новоствореног јединства произилази из овде нашироко распрострањене тезе да Запад критикује арапске земље због конзервативизма и недостатка западних демократских вредности, ограничавања точења алкохолних пића и забране истополних веза, док истовремено њихови званичници походе земље овог полуострва нудећи модерно наоружање и мољакајући за још више природног гаса како би надоместили енергенте који су донедавно стизали из Русије.

Или како је то недавно написао професор политичких наука из Дубаија Абдулкалек Абдула: „Ми можда немамо толико политичких и сексуалних слобода, али смо доказали да можемо успешно да организујемо најзначајнији светски догађај, такмичимо се са најбољима и све то радимо на најбољи начин."

„Цркните неоколонијалисти, оријенталисти и западни лицемери", написао је Абдула, чије речи на најбољи начин осликавају поглед на остатак света из арапског угла.

Или, како кажу умеренији међу Арапима: „Када одемо на Запад поштујемо њихове законе и обичаје. Тако би морали да се понашају и западњаци."

Одлучнији међу овдашњим аналитичарима, однос арапских држава према истополним паровима пореде са правилом „Не питај, не причај", које је до администрације Барака Обаме важило у америчким оружаним снагама. У суштини, ово неписано правило, служило је као својеврсна димна завеса, како би се истовремено задовољили конзервативци у САД и одбранила права за које се вашингтонске администрације, мање или више искрено, залажу.

У Катару истополни парови нису реткост. Без проблема раде у државним установама, банкама, болницама... На проблеме су, пак, наишли навијачи Велса којима није било дозвољено да на стадион уђу носећи ЛГБТ симболе. Готово истовремено, присталице Данске су на меч против Туниса ушли носећи капитенске траке са натписом „One love".

Нема прецизног објашњења за различит однос обезбеђења према ове две групе навијача осим чињенице да 50.000 људи, ангажованих са свих страна света како би такмичење протекло без проблема, нема јасно дефинисана правила службе. Или их она, једноставно, не интересују.

Одијум према симболима ЛГБТ заједнице, рецимо, најтоплије је поздрављен у Оману, па их је тамошњи верски лидер назвао „ознакама најстрашнијег међу ужасним греховима".

Емоције, заставе и Палестина

Победе Саудијске Арабије против Аргентине и једнако сензационалан резултат Марока у мечу са Белгијом узбуркали су национална осећања и послале снажну емотивну поруку свим Арапима да упркос свим проблемима могу да победе.

„Слобода за Палестину", слоган који деценијама представља део политичког декора у наступима арапских владара и политичара, истовремено не представља препреку за развој трговине између држава Арапског полуострва и Запада, али има снажан утицај на обичне људе.

Управо због тога, велики број пролазника одбија да разговара са израелским новинарима, показујући на тај начин солидарност са Палестинцима, чије су заставе саставни део навијачког декора на свим мечевима арапских тимова.

Игнорисање Израелаца, истовремено, представља и знак протеста против посебног договора организатора и Фифе, којим је израелским новинарима омогућено да, посебним авионима, допутују у Доху како би пратили мечеве Светског првенства.

Као и све арапске државе, и Катар има сложене односе са Израелом, који прате развој ситуације на палестинским територијама, па дипломатија често уступа место критикама на рачун односа Дохе према организацијама попут Хамаса.

Уосталом, дипломатски престиж Дохе обрнуто је пропорционалан величини Катара. Катарска дипломатија је последњих година играла кључну улогу у преговорима између талибана и Сједињених Америчких Држава и покушала да заузда ривалитет између Хамаса и Фатаха у Појасу Газе и на Западној обали. Релативни мир на палестинским територијама, тврде западне дипломате, готово је искључиво резултат катарских донација, којима се плаћају јавне службе, гориво и храна за најсиромашније.

Почетак једног дивног пријатељства

Фудбал је, истовремено, у запећак бацио и нетрпељивост између арапских земаља, која је својевремено резултирала саудијском блокадом Катара, што је објашњено подршком коју Катар пружа разноразним групама радикалних исламиста. Блокади су се прикључили и Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, а од Катара је затражено да затвори телевизијску мрежу Ал џазира и прекине везе са Ираном. 

У јануару прошле године, Катар је у потпуности нормализовао односе са Саудијском Арабијом, док је Бахреин остао негде у прикрајку ове политичке гимнастике. Абу Даби се, пак, налази негде на пола пута између блокаде и нормализације. Иранске банке у Дохи и даље раде без икаквих проблема.

Нови политички замах најбоље се, као се чини, видео на церемонији отварања, коју је катарски емир Шеик Тамим бин Хамад ел Тани гледао у друштву свог вршњака, саудијског принца Мохамеда бин Салмана. Тај двојац гро западних аналитичара види као осовину будућег спољнополитичког наступа арапских држава. Недалеко од њих седео је и египатски председник Абдел Фатах ел Сиси, са којим је Катар донедавно, имао озбиљне размирице око будућности Либије.

И да не буде дилеме, иако су сви муслимани, међу Арапима постоје бројне разлике. Неки су сунити, неки шиити. Обе групе су додатно подељене унутрашњим разликама, док се на крају спектра налазе организације којих се сви највише и плаше - радикални исламисти. Регионалне, верске и политичке размирице резултирале су, током деценија, бројним конфликтима, од којих неки још увек трају: у Либији, на северу Африке, у Јемену и Сирији. Палестина је вечито нерешено питање, док само чудо чува Либан од потпуног распада.

За Арапе одржавање Светског првенства у фудбалу дошло је попут благослова, или како је то рекао шеик Мухамед бин Рашид ел Мактум, владар Дубаија: „Ово је прекретница за читав арапски свет".

За утеху земљама које са подозрењем гледају на овакав развој ситуације, јединство међу Арапима никада не траје дуго. Можда тек до следеће утакмице....

Био је то једини инцидент на утакмици највишег могућег ризика, због којег је катарска полиција ангажовала до сада невиђен број полицајаца - први пут од почетка Светског првенства опремљених и пендрецима. Злу не требало.

Како би спречили евентуалне инциденте, катарске власти су километрима око стадиона чипком обавијеног Ел Тумама зауставиле саобраћај, те просто натерали групе навијача на предуго пешачење до најближих улаза.

Свега три особе протестовале су до почетка утакмице. Једна жена ненаметљиво је молила пролазнике за подршку како би се укинуле америчке санкције против Ирана, држећи транспарент на којем је писало да "иранска деца оболела од рака можда неће доживети следеће Светско првенство".

Неколико стотина метара даље, још једна девојка залагала се, такође тихо, за права жена, помињући да су "Иранке слободне". Убрзо затим, огрнула се иранском заставом и ушла на стадион.

Протестовао је и један мушкарац, који је улетао у кадрове телевизијских екипа, показујући своје писмо америчком председнику Џозефу Бајдену, од кога тражи да се укине ембарго на извоз лекова у Иран. Осим њих, навијачи две репрезентације заједно су улазили на стадион. Неки су имали обележја оба тима.

Десет од једанаест иранских фудбалера, који су истрчали на савршен терен Ел Тумаме, певало је химну, којој су тек понеки гледаоци звиждали. Истовремено, Американци су се из петних жила драли певајући "Star Sprangled Banner", после чега су обе стране до краја меча бодриле своје тимове.

Жена умотана у америчку заставу стајала је усред групе навијача Ирана. До ње госпођа са заставом Саудијске Арабије. На трибинама су се некако нашле и заставе Сомалије, Ирака и Либана. Подршку су имали и Палестинци. Без икаквих инцидената.

Са врха трибина, негде на половини терена тешко је било проценити да ли су гласнији навијачи Ирана, или они на супротној страни стадиона који су клицали Америци.

Америка је победила са 1:0.

Меч одлуке о учеснику наредне рунде Светског првенства имао је прилично бурну увертиру, пошто су челници иранске фудбалске федерације затражили од Фифе да избаци Американце са турнира јер су на Твитеру подржали демонстранте у Ирану. Порука подршке је, у међувремену, обрисана па је утакмица могла да почне без икаквих проблема.

Да се не би створили нови, катарске власти су тихо уклониле иранске заставе које су употребљаване у време када је том земљом владао шах Реза Пахлави. Уместо руских песама, које су свирачи изводили пред остале утакмице, овај пут свирали су "О бела ћао", покушавајући да смање ионако високе тензије.

Ова утакмица довела је организаторе Светског првенства у прилично незгодну ситуацију, јер Катар одржава добре односе са Техераном, док се на његовој територији налази велика америчка војна база.

Смрт Махсе Амини, која је под контроверзним околностима умрла пошто је привела "исламска морална полиција", била је окидач за серију протеста који, широм Ирана, трају од средине септембра. До сада је у сукобима супротстављених страна страдало неколико стотина људи, док су хиљаде ухапшене.

Техеран за нереде оптужује Сједињене Америчке Државе, Израел и Саудијску Арабију, тврдећи да несрећну девојку није ухапсила ни убила полиција, већ је напросто умрла.

Американци су недавно реагујући на "кредибилне обавештајне податке о нападу из Ирана", подигли борбене авионе Ф-22 и Ф-16 из база у Саудијској Арабији. Обрачуни Американаца и Израелаца са проиранским групама готово су свакодневна појава широм Блиског истока.

Врхунац тензија између Ирана и Запада временски се подударио са почетком Светског првенства у Катару, па је ћутање иранских фудбалера током интонирања химне пред меч са Енглеском распалило спекулације о стању у тиму и држави уопште.

После пораза и елиминације са Светског првенства, ирански Курди су славили победу Америке. Ни навијачи који су утакмицу гледали на Ел Тумами нису деловали претерано тужно.

"Катар је место где и слеп човек може да види свет", написао је слабовиди Саудијац Кајран ел Хајри на Твитеру, хвалећи организаторе Светског првенства који су људима са различитим хендикепима омогућиле да без проблема прате утакмице. Његове речи, као доказ сјајне организације, одмах су пренеле све новине у Дохи.

Светско првенство у фудбалу, уз бројне контроверзе које прате ово такмичење, успело је, бар накратко, да уједини становнике арапских земаља на начин на који то, донедавно, није било замисливо.

Од Техерана до Либана

Људи одевених у традиционалну арапску одећу скакали су од среће сваки пут када би која од арапских земаља постигла гол на Светском првенству у фудбалу. Прослављали су и сваки добар потез репрезентативаца Ирана, док је победа Саудијске Арабије против Аргентине покренула талас одушевљења широм арапског света.

И то на начин, који донедавно, није био замислив. Катарани су навијали за Саудијце, Саудијци за Тунишане, Мароканци за Катаране и на концу, сви заједно носили су ка стадионима заставе Палестине, заједничког именитеља патње арапског света.

Подршка борби за људска права и пре свега права жена, која су уз корупцију била главни извор критика упућених организатору, је арапским фудбалским препородом потпуно бачена у запећак. Арапски свет, бар накратко, уједињен је у подршци Катару као организатору првенства и арапским репрезентацијама током лоптања против тимова са Запада.

Суштински, гро новоствореног јединства произилази из овде нашироко распрострањене тезе да Запад критикује арапске земље због конзервативизма и недостатка западних демократских вредности, ограничавања точења алкохолних пића и забране истополних веза, док истовремено њихови званичници походе земље овог полуострва нудећи модерно наоружање и мољакајући за још више природног гаса како би надоместили енергенте који су, донедавно, стизали из Русије.

Или како је то недавно написао професор политичких наука из Дубаија Абдулкалек Абдула: "Ми можда немамо толико политичких и сексуалних слобода, али смо доказали да можемо успешно да организујемо најзначајнији светски догађај, такмичимо се са најбољима и све то радимо на најбољи начин.

"Цркните неоколонијалисти, оријенталисти и западни лицемери", написао је Абдула, чије речи, суштински, на најбољи начин осликавају поглед на остатак света из арапског угла.

Или, како кажу умеренији међу Арапима - када одемо на Запад поштујемо њихове законе и обичаје. Тако би морали да се понашају и западњаци.

Одлучнији међу овдашњим аналитичарима, однос арапских држава према истополним паровима пореде са правилом "Не питај, не причај", које је до администрације Барака Обаме важило у америчким оружаним снагама. У суштини, такво, неписано правило, служило је као својеврсна димна завеса, како би се истовремено задовољили конзервативци у САД и одбранила права за које се администрације у Вашингтону, мањи или више искрено, залажу.

У Катару истополни парови нису реткост. Без проблема раде у државним установама, банкама, болницама... На проблеме су, пак, наишли навијачи Велса којима није било дозвољено да на стадион уђу носећи ЛГБТ симболе. Готово истовремено, присталице Данске су на меч против Туниса ушли носећи капитенске траке са натписом "One love".

Нема прецизног објашњења за различит однос обезбеђења према ове две групе навијача осим чињенице да 50.000 људи, ангажованих са свих страна света како би такмичење протекло без проблема, нема јасно дефинисана правила службе. Или их она, једноставно, не интересују.

Одијум према симболима ЛГБТ заједнице, рецимо, најтоплије је позрдрављен у Оману, па их је тамошњи верски лидер назвао "ознакама најстрашнијег међу ужасним греховима".

Емоције, заставе и Палестина

Победе Саудијске Арабије против Аргентине и једнако сензационалан резултат Марока у мечу са Белгијом узбуркали су национална осећања и послале снажну емотивну поруку свим Арапима да упркос свим проблемима могу да победе.

"Слобода за Палестину", која деценијама представља део политичког декора у наступима арапских владара и политичара, истовремено не представља препреку за развој трговине између држава Арапског полуострва и Запада, али има снажан утицај на обичне људе.

Управо због тога, велики број пролазника одбија да разговара са израелским новинарима, показујући на тај начин солидарност са Палестинцима, чије су заставе саставни део навијачког декора на свим мечевима арапских тимова.

Игнорисање Израелаца, истовремено, представља и знак протеста против посебног договора организатора и Фифе, којим је израелским новинарима омогућено да, посебним авионима, допутују у Доху како би пратили мечеве Светског првенства.

Као и све арапске државе, и Катар има сложене односе са Израелом, који суштински прате развој ситуације на палестинским територијама, па дипломатија често уступа место критикама на рачун односа Дохе према организацијама попут Хамаса.

Уосталом, дипломатски престиж Дохе обрнуто је пропорционалан величини Катара. Катарска дипломатија је последњих година играла кључну улогу у преговорима између талибана и Сједињених Америчких Држава и покушала да заузда ривалитет између Хамаса и Фатаха у Појасу Газе и на Западној обали. Релативни мир на палестинским територијама, тврде западне дипломате, готово је искључиво резултат катарских донација, којима се плаћају јавне службе, гориво и храна за најсиромашније.

Почетак једног дивног пријатељства

Фудбал је, истовремено, у запећак бацио и нетрпељивост између арапских земаља, која је својевремено резултирала саудијском блокадом Катара, што је објашњено подршком коју Катар пружа разноразним групама радикалних исламиста. Блокади су се прикључили и Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, а од Катара је затражено да затвори телевизијску мрежу Ал џазира и прекине везе са Ираном.

У јануару прошле године, Катар је у потпуности нормализовао односе са Саудијском Арабијом, док је Бахреин остао негде у прикрајку ове политичке гимнастике. Абу Даби се, пак, налази негде на пола пута између блокаде и нормализације. Иранске банке у Доху и даље раде без икаквих проблема.

Нови политички замах најбоље се, као се чини, видео на церемонији отварања, коју је катарски емир Шеик Тамим бин Хамад ел Тани гледао у друштву вршњака, саудијског принца Мохамеда бин Салмана. Тај двојац гро западних аналитичара види као осовину будућег спољнополитичког наступа арапских држава. Недалеко од њих седео је и египатски председник Абдел Фатах ел Сиси, са којим је Катар донедавно, имао озбиљне размирице око будућности Либије.

И да не буде дилеме, иако су сви муслимани, међу Арапима постоје бројне разлике. Неки су сунити, неки шиити. Обе групе су додатно подељене унутрашњим разликама, док се на крају спектра налазе организације којих се сви највише и плаше - радикални исламисти. Регионалне, верске и политичке размирице резултирале су, током деценија, бројним конфликтима, од којих се неки још увек воде у Либији, на северу Африке, у Јемену и Сирији. Палестина је вечито нерешено питање, док само чудо чува Либан од потпуног распада.

За Арапе, одржавање Светског првенства у фудбалу дошло је попут благослова, или како је то рекао шеик Мухамед бин Рашид ел Мактум, владар Дубаија - "ово је прекретница за сав арапски свет".

За утеху земљама које са подозрењем гледају на овакав развој ситуације, јединство међу Арапима никада не траје дуго, можда тек до следеће утакмице.

Само је певач недостајао јуче на „Ел Џануб" стадиону док су играли Камерун и Србија.

Наиме, док су Катарани били сиротиња, преживљавали су тако што су ронећи на дах тражили бисерне шкољке. Многи од ронилаца не би испловили, многи су од претеране соли и сунца делимично или потпуно губили вид тако да је обавезан члан посаде чамаца који су данима пловили тражећи шкољке био и певач. Он је својом песмом бодрио исцрпљене рониоце да издрже; он је као некада бубњари на галијама, на много слабијим чамцима покушавао да подигне морал у тешкој борби становника овог дела пустиње да преживе.

Чувена ирачко енглеска архитекткиња Заха Хадид дизајнирала је стадион „Ал Џануб" као стари катарски чамац за лов на бисере. Налази се 20 километара јужно од Дохе и после Светског првенства биће двоструко смањен јер за локални клуб Ал Вакра биће довољан капацитет и од 20 хиљада гледалаца.

Први пут на „Стадион југа", како би могао да се преведе „Ал Џануб", отишао сам како бих навијао за Камерун у утакмици против Швајцарске. Било је топло, један поподне и очекивао сам да Камерунци, као што праве карневал по граду, то исто ураде и на „Ал Џанубу". Није било тако. У односу на Тунишане и Мароканце били су неупоредиво тиши; једнако бучни као и не толико бројни Швајцарци којима бука свакако није нешто са чим живе.

Утакмица је завршена 1:0; као што је Србији пре четири године у Русији „пресудио" Ђердан Шаћири, Швајцарац рођен на територији Србије, тако је и сада Камеруну пресудио Емболо, Швајцарац рођен у главном граду Камеруна. Увек сам се чудио људима који излазе са утакмице пет или десет минута раније, али сам на овом мечу и сам то урадио, не само због огромних гужви на путу за метро или такси већ због тога што се на терену видело да Камерунци физички баш и нису најспремнији и да немају никакве шансе да изједначе. Само да поведемо до средине другог полувреме и лагано добијамо, наивно сам размишљао о следећем мечу који ћу гледати на „Ал Џанубу".

Голман из Камеруна 

Видео сам и само два играча који одударају високом класом; један је сјајни дефанзивни везни Ангуиса, други је голман Онана. Свако ко гледа овог тренутка најбољи италијанкси тим Наполи знао је каква је „осмица" Ангуиса, а да Камерун има најбоље голмане у Африци то је већ традиција. Сећамо се уосталом како је у Италији 1990. бранио Томас Н'Коно, вероватно најбољи афрички голман свих времена.

А откуд баш врхунски голмани у Камеруну? Ово је једно од могућих објашњења. У ову некада немачку колонију средином седамдесетих отишао је да тренира репрезентацију Владимир Беара.

„Велики Владимир" вероватно је највећи голман кога смо икада имали. Беара је мислио да ће да буде селектор Камеруна, а постао је „Мајстор", како су га тамо звали. Јер, морао је да своје фудбалере прво учи да фудбал не може да се игра бос или у јапанкама, да се једе прибором а не рукама, како да се понашају у авиону. Све их је то Владимир Беара научио; добро, мало их је увредио кад је за награду одбио да ожени тадашњу мис Камеруна коју му је великодушно понудио министар спорта али је формирао тим који ће се први пут квалификовати на једно Светско првенство: у Шпанију 1982.

Напослетку је Беара ипак на фору побегао из Камеруна и вратио се у Сплит. „Африка је прелепа, али живот у њој за мене је био претежак", рекао је.

„Утакмица је била прелепа, али гледати је као навијач Србије заиста је било претешко", могао би да гласи коментар утакмице: Србија-Камерун одигране на стадиону у облику старог катарског чамца за лов на шкољке. 

Пуштали су на „чамцу" пре утакмице „Свилен конац", што је велики напредак у односу на кошаркашки прашки и берлински „коктел љубави", али ни Павароти лично нам не би помогао после оног сулудог слања лопте у корнер Андрије Живковића (који је, узгред одиграо одличну утакмицу), из којег смо, наравно, добили гол, или после оних силних промашаја Александра Митровића.

Свилен конац, нано

Не знам како је било Катарцима пре пола века када изморени, са или без улова шкољки, удахну ваздух али знам да су после оне две неуспеле офсајд замке на два гола разлике многи Срби на трибинама остали без ваздуха. 

Ни Абубакар, „отац малих камила", како би могло да гласи српски превод његовог имена, вероватно не би покушавао да лобује великог Вању Милинковића Савића да није мислио да је увелико у офсајду. Али српска одбрана му је, баш као и Ришарлисону помогла да постигне један од најлепших голова на Првенству.

Иначе, Вања Милинковић Савић је први наш голман који је у два меча на Светском првенству добио пет голова али поред њих и салву похвала. Што говори много о њему али и о његовим колегама из одбране.

Певали су Камерунци после тих голова, окретали се и фоткали њиховог најбољег играча свих времена Самјуела Етоа који је славио у свечаној ложи, али имали су и они тренутака кад им је био неопходан певач који на чамцу подиже „борбену готовост".

Јер, замислите екипу која игра против боље од себе па још европске репрезентације, игром случаја постигне гол и онда прими два гола у судијској надокнади првог полувремена.

Или кад су се у њиховом шеснаестерцу Живковић, Сергеј и Митровић додавали убеђујући један другог да асистенција обрадује два човека а гол само једног.

Напослетку, ФИФА је овај меч прогласила за најбољи на шампионату а навијачи Србије већ одавно не само у фудбалу би радије да живе у неким досадним временима. Доста нам је узбуђења на свим пољима. 

Канадски голман и хрватски навијачи

Кад смо код тих других поља за узбуђења се побринула једна навијачка застава која је снимљена у нашој свлачионици. „Нема предаје" писало је преко мапе аутономне покрајине Србије по важећем Уставу Србије, али и мишљењу већине чланица УН-а (мада не и Катара, који је признао Косово). Ипак, био је то повод не само за реакцију Фудбалског савеза Косова, кога је ФИФА признала за званичну чланицу, већ и саме Светске фудбалске асоцијације. Немају ових дана, када пуцају по њима са свих страна, пречих ствари него се ФИФА бави и навијачком заставом у српској свлачионици. А уместо „Нема предаје" на ћирилици, „Једна љубав", и то на енглеском, много је актуелнија тема.

Хрватски навијачи, као ни српски овде у Дохи, не буне се превише због забране истицања ЛГБТ обележја али нису пропустили прилику да сликама трактора подсете на етничко чишћење Срба из Хрватске, међу којима је био и тада осмогодишњи дечак Милан Борјан.

Милан Борјан није голман квалитета Владимира Беаре; Беара је уосталом два пута бранио у четвртфиналу Светског првенства, Борјану је ово први и вероватно последњи Мундијал, али оно што их спаја је то што су рођени у пречнику од 50 километара; што су обојица врхунац каријере имали у Црвеној звезди и што су обојица након рата у Хрватској имали проблема због своје националне припадности.

Али спаја их још нешто: Африка. Беара је, дакле утемељио фудбал у Камеруну а Борјан замало да заврши у Зимбабвеу. Наиме, породица Борјан после изгона из Хрватске аплицирала је за избеглички статус у многим земљама од Америке до Аустралије али добила је само два потврдна одговора. Из Зимбабвеа и из Канаде. Борјанов отац изабрао је Канаду; следећи домаћин Мундијала је добио голмана за репрезентацију а Зимбабве је остао ускраћен да после чувеног Бруса Гробелара може да се подичи још једним врхунским голманом.

Надамо се само да садашњи голман Камеруна Онана неће правити чуда против Бразила као некада Н'Коно против Аргентине и да ће о ривалу Португала у осмини финала Светског првенства одлучити утакмица: Србија-Швајцарска.

Швајцарска је и у фудбалу баш као и другим стварима: одлично организована, уиграна, без узбуђења и непредвидивих потеза која су својствена земљама као што је Србија. Србија је до сада играла и на најбољем и на најпосећенијем мечу на Светском првенству. Време је да одигра мирно, контра свог менталитета. И да коначно победи.

„Гледајте у будућност, састаћемо се у будућности, ви и ја". Лусаил, данас други највећи град у Катару, заправо је пре стотинак година изабрао шеик Џасим бин Мухамед ал Тани, отац-оснивач Катара и родоначелник владајуће катарске породице Ал Тани. Имао је 56 деце - 37 ћерки и 19 синова - а на његов 146. рођендан на најбољем стадиону у Катару играће се финале Светског првенства.

У тој блиској будућности у финалу вероватно се неће састати Бразил и Србија, али је по много чему и овај меч деловао као путовање у будућност.

Гледао сам, пре ове, неколико утакмица на Светском првенству у Катару али у односу на меч Бразил-Србија све то је деловало као Лига конференција наспрам Лиге шампиона. Незадовољни навијач би рекао да је такав био однос снага и на терену али је још бруталније било на трибинама.

Жута боја доминирала је на свих 89 хиљада попуњених столица на Лусаилу (рекорд стадиона и Светског првенства до сада) изузев три велике црвене флеке које су направиле хиљаде навијача Србије, и две велике беле флеке, које су обојили шеици у две свечане ложе овог луксузног стадиона.

Краљевска ложа, наравно, била је намењена пре свега за владајућу породицу Ал Тани, иако су ту били и чланови других моћних породица као што је породица Доналда Трампа, а на стадион се и из других ложа излази из богато украшених ресторана где се све време утакмице служе најквалитетнија јела и пића (наравно и она чија је забрана поред ЛГБТ права постала тема број један у бројним моћним западним државама).

Навијати за Србију 

Оно што је Бразил био на трибинама - а сви осим нас Срба су навијали за Бразил - то је био и на терену. Бразил је једноставно постао синоним за фудбал и ако сам помислио да је могуће да се понови ситуација са утакмице: Немачка-Јапан - да сви „неутрални" гледаоци почну да навијају за слабијег, овде за то није било шансе. Како Каземиро отме лопту нашем везном реду, Винисијус продре по страни, Нејмар ма само пипне лопту или падне,  тако креће хук од 70 хиљада људи који сви виде лопту у голу Србије. У таквом амбијенту није лако играти. Иако је то и велика привилегија.

Србија је највећи тим на Светском првенству; то боље звучи него написати тачно - највиши. Само један играч, Андрија Живковић, нижи је од 180 цм. Можда нам и то говори много о будућности фудбала, али бразилска брзина и техничка супериорност једноставно су немилосрдна садашњост. И то не само за Србију, из утакмице у утакмицу ћемо добијати све више доказа за то.

Наравно да је на Србији сада да уочи своје недостатке  а не бразилске врлине, али у њихову одбрану мора да се каже да они против оваквог противника још нису играли.

Ова утакмица нам је и добра слика како ће Светска првенства да изгледају од следећег, 2026. године. Наиме, на њему ће учествовати чак 48 репрезентација, 16 група по три државе, од којих две најбоље иду у нову рунду, шеснаестину финала. Баш као сад. Србија је изгубила од Бразила; ако изгуби од Камеруна испада, ако победи (или игра нерешено) иде у шеснаестину финала што ће нам заправо бити утакмица са Швајцарском.

И то нам постаје заправо најважнија утакмица на шампионату. Меч са репрезентацијом која има искуство и континуитет (само једно прескочено велико такмичење у последњој деценији), али која нема боље фудбалере од Србије. Напротив. Квалитет је на страни Србије и имамо право да се надамо повратку у Лусаил, у ову катарску будућност јер би онда ту требало да играмо утакмицу осмине финалу против победника групе Х - Португала или Уругваја, можда и Јужне Кореје. И то ће, а не Бразил, бити заправо меч генерације Стојковићеве репрезентације. И то ће бити фер испит.

Чекајући шеиков рођендан

Лусаил јесте Катар будућности јер је заправо реч о потпуно новом граду, део пројекта „Катар 2030". Лусаил је замишљен као град од 200 хиљада сталних становника, 170 хиљада радника „на привременом раду" и 80 хиљада гостију или туриста. А све је то део пројекта вредног 45 милијарди долара, који је отпочео пре само 20 година.

„Пројекат" је почео 1903, кад је шеик Џасим Ал Тани стигао у овај део пустиње и кренуо да гради тврђаву за себе и своје племе. Британски историчар и овдашњи колонијални управник Џон Гордон Лоример је о Лусаилу 1908. године писао:

„Село на источној обали Катара, око 15 миља северно од Дохе. Лусаил се састоји од око 50 великих кућа од камена и блата, селу припада девет чамаца за „лов на шкољке", два друга морска пловила и три рибарска чамца. Транспортне животиње су 20 коња и 70 камила. Шеикова кућа се налази око 200 метара јужно од села: представља четворострану, високозидану грађевину од камена и гипса, уз коју се граничи неколико дворишта и помоћних кућа и мала џамија. Из љубазности се зове тврђава, али не садржи оружје."

Шеик Џасим, који је сахрањен у Лусаилу 1913, наравно да није могао да замисли у шта ће да се претвори овај комад пустиње а камоли да изговори познату Ђиниђићеву реченицу: „Гледајте у будућност, састаћемо се тамо ви и ја".

Јер, 114 година касније Лусаил је једно од најбогатијих места на планети; место где ће се, на шеиков рођендан, играти финале Светског првенства у фудбалу, место где се одржавају трке Формуле 1 и мото ГП шампионата. Надамо се и место где ће поново, у правом мечу генерације, играти и фудбалска репрезентација Србије.

"Изнад хоризонта диже се Сунце Истока", речи су које се готово нису ни чуле током интонирања иранске химне пред меч са Велшанима, пошто су се са трибина проламали измешани тонови негодовања и одушевљења.

Свега седам стихова дуга химна у којој се помињу Исток, верници, вечност, мученици и Исламска република, изненада постала је централни догађај Светског првенства због низа догађаја после којих се Иран нашао на мети озбиљних критика - од обрачуна са демонстрантима широм државе, дронова које је Техеран испоручио Русији, те нуклеарног програма због којих је Исламска република већ петнаестак година на ивици сукоба са Западом.

Смрт Махсе Амини, која је под контроверзним околностима умрла пошто је привела "исламска морална полиција", била је окидач за серију протеста који, широм Ирана, трају од средине септембра. До сада је у сукобима супротстављених страна страдало неколико стотина људи, док су хиљаде ухапшене.

Техеран за нереде оптужује Сједињене Америчке Државе, Израел и Саудијску Арабију, тврдећи да несрећну девојку није ухапсила ни убила полиција, већ је напросто умрла.

Американци су недавно реагујући на "кредибилне обавештајне податке о нападу из Ирана", подигли борбене авионе Ф-22 и Ф-16 из база у Саудијској Арабији. Обрачуни Американаца и Израелаца са проиранским групама готово су свакодневна појава широм Блиског истока.

Два Ирана у Катару

Врхунац тензија између Ирана и Запада временски се подударио са почетком Светског првенства у Катару, па је ћутање иранских фудбалера током интонирања химне пред меч са Енглеском распалило спекулације о стању у тиму и држави уопште. Иран је меч изгубио 6-2.

Испред стадиона и "фан зонама" појавиле су се групе иранских навијача који су носили мајице на којима су биле исписане поруке подршке демонстрантима и заставе из времена када је Ираном владао шах Реза Пахлави.

Наспрам њих, без икаквог међусобног контакта, у неколико наврата, нашли су се навијачи Исламске републике Иран.

Ни једна група се не чини претерано отвореном за разговор. Није сасвим јасно ни одакле су дошли у Доху, у којој према званичним подацима живи око 30.000 Иранаца.

Приближавање два Ирана, како се чини, могуће је само у надокнади времена, када групе навијача и активиста не успевају да зауздају емоције и бурно реагују на голове које постиже њихов тим.

Или, како је то објаснио Кеирош после победе над Велсом: "Ово је повратак фудбалу, играчи заслужују подршку... Ово смо урадили за навијаче".

Иран је већ оборио рекорд по броју голова на Светском првенству, јер су играчи Карлоза Кејроша против Енглеза и Велшана постигли четири поготка. Још их очекује меч против највећег од свих противника - Сједињених Америчких Држава.

Ипак најбољи и најнеочекиванији гест направила је фудбалска репрезентација Немачке, која је успела да изгуби од Јапана. У првом полувремену "мексички таласи" које су правили навијачи чинили су се као једина занимљива ствар с обзиром на то да је деловало да је Немачка неупоредиво боља од Јапана и да је једино неизвесно колико ће голова постићи.

Али онда јапански селектор одлучује да Немце победи "Немцима". У игру уводи фудбалера Фрајбурга Доама, а онда и играча Бохума, кога ми наравно памтимо у црно-белом дресу Партизана, Такуму Асана, и њих двојица праве нови невероватни преокрет на Мундијалу.

Асановом голу радовао се чак и Либанац са капом "Маншафта", који је претходних педесетак минута здушно навијао за Немце. Голу су се радовали и Бразилци, Мароканци, два Тунишанина, па чак и једини навијач огрнут кинеском заставом.

Јапански навијачи, чак и кад је њихов тим средином првог полувремена деловао изгубљено, нису престајали да бодре свој тим, а како је уласком "Немаца" Јапан почео да побеђује Немце, они су полако падали у транс.

Навијачи у плавим дресовима подивљали су после велике победе, укључујући до полувремена тужног самураја, госпође у кимону и гомилу људи лица обојених у боје јапанске заставе. Наравно, све то након што су почистили стадион на којем су постигли један од највећих успеха у историји јапанског фудбала.

Највећи изазов, чини се, представљала је жена одевена у туниску народну ношњу, која је неуморно махала заставом, предводећи групу сународника у походима на ивицу галерије.

На срећу, почетком другог полувремена, преселила се неколико редова даље, па је притисак на "човека у жутом" полако попустио.

Једнако ненаметљиво, после утакмице, пред стампедо навијача искорачио је његов колега, не би ли масу људи спречио да се изломе на степеништу локалне станице подземне железнице.

Зачудо, навијачи су обојицу послушали, пропустили жене, децу и људе у инвалидским колицима, те се у изненађујућем миру довукли до композиције.

Обојица су део обезбеђења Светског првенства које су Катарани регрутовали свега неколико недеља пре прве утакмице, суочени са чињеницом да су постојеће "снаге" недовољне да се изборе са више од милион навијача који ће у наредних неколико седмица походити Доху.

Последњих дана били су на мети озбиљних критика да немају знања, искуства да раде као обезбеђење десетинама хиљада људи, који ће, после сваке од утакмице, покушавати да се што пре дохвате каквог превоза и напусте стадионе.

Као и возачи, чистачи, домари и махом сви остали радници у Дохи, дошли су из Бангладеша, Индије, Пакистана или Уганде, прошли кратку обуку и упутили се на сва кључна места у граду.

Укупно их је око 50.000 тврде организатори, који у последњих неколико дана нису били суочени са озбиљнијим изазовима, уколико се изузме кратка блокада једне од градских улица, коју су изазвали навијачи Гане како би поздравили своје репрезентативце.

Блиски сусрет насмејаних полицајаца и распеваних навијача завршио се после пола сата без озбиљнијих инцидената, иако су се припадници снага реда у једном тренутку нашли између две групе људи у жутим дресовима.

Око 50.000 људи које је Катар ангажовао за обезбеђење Светског првенства, тек је део шире безбедносне операције у коју су укључени полицајци и специјалци из укупно 13 држава.

Последњи који су стигли су Доху су Пакистанци, док су пре њих Французи послали око 200 припадника жандармерије, махом бивших припадника Легије странаца.

Мароко је у Катар послао екипу стручњака за сајбер безбедност, док је Турска за обезбеђење најзначајнијег догађаја у свету фудбала издвојила око 3.200 људи, укључујући око 200 припадника јединица за борбу против тероризма. О безбедности ће се бринути и посебни тимови из Сједињених Америчких Држава и Италије.

Специјалци и припадници анти-терористичких јединица су остали далеко ван очију јавности. "Батице од поверења" су, бар за сада, поднеле највећи део терета обезбеђивања Светског првенства.

„Све се догађа сада", слоган је Ла'ееба, маскоте Светског првенства. „Ла'ееб" на арапском значи „изузетно талентован играч" и Катар то дефинитивно јесте. Можда не за фудбал али за неке битније игре свакако.

И ако гледамо оно што се дешава сада, Катар јесте боље место за живот него већина земаља Запада. С друге стране, неки западни медији никако не могу да се помире с тим да се Светско првенство у фудбалу одржава у Катару. Тако Би-Би-Си први пут није директно преносио свечано отварање. Не допада им се политика државе Катар. Одбила је да наступи Дуа Липа. Напослетку и Шакира. Уосталом, иако се говорило о његовом повратку из пензије, у Катару неће бити ни Пикеа. Неколико дана пред почетак Светског првенства објављено је да неће бити пива на стадионима. Милиони „Бадвајзера" ипак нису јачи од правила државе Катар.

Каква је то онда држава!? То је земља где тек 15 одсто становништва чине Катарци, људи са држављанством ове земље. Све друго су странци и 85 одсто становништва ове земље може кад год пожели да је напусти. Али, занимљиво, нико не одлази. Напротив, кажу да им се свиђа у Дохи. Разговарали смо са много људи, са таксистима, конобарима, радницима, рецепционерима, новинарима, IT стручњацима. Из Уганде, Пакистана, Шри Ланке, Бангладеша, Индије, Судана, Филипина,  Аустралије, Србије. И сви су нам рекли да им се свиђа у Дохи. Из најразличитијих разлога.

Западни медији, међутим откривају да им се не свиђа. Тако можете прочитати, а уколико имате ајфон, и он ће да вас обавести да помоћу Хаyyа апликације, која је неопходна за улазак у земљу, држава Катар може да прати ваше кретање. Амнести интернешенал је објавио да је сто хиљада радника експлоатисано током изградње инфраструктуре за Светско првенство; часопис „Cardiology" је објавио да би се чак 200 од 571 смрти непалских радника у Дохи могла спречити да су поштоване мере заштите од превелике топлоте.

Другим речима, у савршене путеве Дохе, у осам стадиона који су тако брзо изникли у граду и околини, у метро који одлично функционише уграђени су животи радника, углавном из азијских и афричких сиромашних земаља.

Здравствена заштита

Али и ти Непалци који раде физички најтеже послове на највишим температурама, и Пакистанац који вози Убер, и Угађанка која на крову луксузног хотела служи најбоља вина, џин тонике и мартиније има бесплатно здравствено осигурање све док ради у Катару. Тачније, годишње је картица осигурања кошта 100 ријала или три хиљаде динара. С том картицом сва државна здравствена заштита је на располагању свима, без обзира да ли си држављанин Катара или странац на привременом раду. За све њих доступан је чувени медицински центар Хамад, који има 20 хиљада запослених од којих су многи од њих светски признати стручњаци у својим областима.

Хамад, на пример, у односу на Клинички центар Србије изгледа као најмодернији свемирски брод а њиме од 2007. управља Ханан Ал Кувари, докторка која се образовала у Великој Британији а која је од 2016. године и министарка здравља Катара. Ал Кувари је иначе своју каријеру почела као новинарка здравствене рубрике а данас се сматра једном од најмоћнијих жена на Блиском истоку.

Да ли је до бивше колегинице, постављеног здравственог система или новца, тек Катар је од свих земаља на планети најбоље прошао кроз пандемију корона вируса; вакцинација је почела још у децембру 2020, а на њу су имали право сви становници Катара без обзира да ли су у привилегованих 15 одсто који имају држављанство. Наравно, немојте имати дилему да ових 350 хиљада Катараца са пасошем има много већа права него остали; већина њих има и приватна осигурања која омогућавају и боље болнице од Хамад центра, а циници би рекли да за њих не важе закони који важе за „дођоше".

Узгред, гостима Дохе данас није тако лако ових дана пронаћи држављанина Катара. Они обично не раде услужне послове а многи од њих су и напустили град док „све ово не прође". Да не сметају. Или да силни туристи не сметају  њима. Све школе у Катару сада су прогласиле ванредни распуст тако да је земља апсолутно препуштена фудбалу.

Протоколи и навике

Катар води рачуна о сваком детаљу на Првенству. А кад смо код здравства, нестварно делује податак да је чак 740 здравствених кадрова ангажовано за сваку утакмицу. Постоји протокол шта ако се повреди играч, судија, гост, много битан гост, превише битан гост.

Као што су судије на утакмицама добили налог да надокнаде сваки секунд изгубљеног времена тако је хиљаде људи по Дохи распоређено да усмеравају госте да се не би изгубили. На прометним раскрсницама људи са мегафонима вичу на коју страну се иде за метро а на коју за град. Ако било где застанете постоји реална опасност да се испред вас створи човек који вас пита где идете и да ли вам може помоћи. 

За неке навике просечног Европљанина нема помоћи, па су нас тако угоститељи у „Старој Катари" чудно гледали када смо их питали да ли у ресторану имају телевизор и можемо ли истовремено вечерати и гледати утакмицу Светског првенства? Иначе, тај простор око старе плаже у Дохи претворен је у велики културни центар, у којем се одржавају изложбе, концерти, приредбе за децу а велики видеобимови који су постављени, на пример у средиште амфитеатра не служе за гледање фудбала, како су то наивно помислили гости из Србије па су отварање и прву утакмицу Првенства уместо на обали међу локалцима морали да гледају у хотелу.

Главни утисак је да су стручни консултанти катарске телевизије Кака и Алесандро Дел Пјеро у оделима сишли на терен, били би неупоредиво продуктивнији од момака који су своје државе репрезентовали у националним дресовима. 

Иначе, и на самом отварању, Катар је указао на проблем људи са хендикепом пре свега кроз наступ амбасадора Првенства јутјубера Ганима Ал Муфтаха који има синдром каудалне регресије, али и великог глумца Моргана Фримена, који је све време носио компресијску рукавицу због паралисане леве руке.

Пиво у Дохи

Међутим, у Катару је хомосексуализам забрањен и како та земља може да организује Светско првенство? И не само то, него чак бране слободоумним земљама да у знак подршке ЛГБТ популацији која живи у Дохи њихови капитени носе траке у дугиним бојама. Узгред, на улицама Дохе није тако ретка сцена да се двојица мушкараца држе за руке, али овде ипак није реч о кршењу закона већ о обичају по којем ти пријатељ чини част узимањем и држањем руке.

И алкохол је забрањен на стадионима током Светског првенства. Да, као и у Србији и Западној Европи. Недавно су нас у Монте Карлу упозорили да последњу туру алкохола можемо да наручимо у 15 часова јер се у 19 сати у том граду игра утакмица Лиге Европе. Истина, алкохола у Дохи нема ни ван стадиона осим у специјализованим радњама и појединим кафићима и хотелима. На 11. спрату хотела с којег се Доха види као на длану можете на великом видео биму гледати фудбал а ако вам се пије пиво то ће вас задовољство коштати од 50 до 60 ријала у зависности врсте пива што је од 1.500 до 1.800 динара.

Онај ко је мислио да је Светско првенство заиста светско а не да се само тако зове може се насмејати и на примедбе што се мундијал игра на прелазу из јесени у зиму. Да, за половину света је сваки мундијал до сада игран на прелазу из јесени у зиму. С тим што ће овај пут услови заиста бити савршени. Ако температура ваздуха буде већа од пријатних двадесетак степени супер модерни стадиони имају расхладне уређаје који ће брзо температуру вратити на идеалну.

Катар је дефинитивно изузетно талентован играч. За сада је утисак да игра на позицији задњег везног и да квари игру неких моћнијих земаља којима се не свиђа што и Светско првенство није по њиховим правилима. Ипак, за земљу чија је популација за само 50 година, од када су добили независност, нарасла од 29 хиљада на 350 хиљада, колико их данас има пасош Катара, само је питање тренутка када ће почети и да постижу голове.

Јер, како каже Ла'ееб, све се догађа сада. 

Замандаљена решеткама, које кречи мушкарац одевен по кабулској моди, скривена је талибанска кројачка радња у којој се, донедавно, могло купити још штошта.

Одмах поред, налази се кројач за жене, или кројачица. Кроз прашином замрљане прозоре се не види. Унутра се пак не може јер је на врата окачена порука на којој пише да, суштински, мушкарци без преке потребе не треба да улазе.

Обе радње отворене су пре четрдесетак година, у време када су талибани слављени као победници рата против совјетске окупације, али су се ствари септембра 2001. године драматично промениле, па су дојучерашњи јунаци постали отпадници. Име радње у четврти Мунтазах је, међутим, опстало.

Талибански кројач налази се петнаестак километара од стварне канцеларије талибана, отворене још 2013. године, како би се успоставио било какав контакт те организације са Западом. Пет година касније, администрација тадашњег америчког председника Доналда Трампа у Дохи је покренула прве директне преговоре са талибанима.

Недуго пошто је, крајем јула, пројектилом испаљеним из беспилотне летелице убијен лидер Ал каиде Ајман ел Завахири, у Дохи су се састали заменик шефа Централне обавештајне службе Дејвид Коен и шеф талибанских обавештајаца Абдул Хак Васик.

До овог сусрета дошло је јер су Американци оптужили талибане за "флагрантно кршење" споразума постигнутог у Дохи 2021. године, којим су се владари Авганистана обавезали да неће пружати гостопримство терористима уколико се снаге САД повуку из те државе.

Уз свеопшти хаос, Американци су августа те године напустили Авганистан, сматрајући да ће локалне снаге успети да одрже ред бар неко време, али су ствари кренуле наопако, па су талибанске патроле стигле до кабулског аеродрома усред повлачења америчких снага.

Изостанак директног сукоба талибана и Американаца око аеродрома приписује се дипломатској вештини катарских власти, које су у Дохи организовале серију преговора, који су водили крају двадесетогодишњих сукоба у Авганистану.

После састанака са Американцима, Катарци су за преговарачки сто довели и представнике некадашњих власти у Кабулу, што је Дохи донело огроман дипломатски престиж и једну од кључних улога у међународним односима.

Талибанска канцеларија у Дохи тврди да је у контакту са 16 светских држава, али претераних успеха у настојањима да постане центар логирања за интересе Исламског емирата Авганистана.

Избор Дохе као центра дипломатских контаката био је заједнички избор Катара и САД пошто су талибани преостала два кандидата, Ријад и Анкару, сматрали превише блиским тадашњим властима у Кабулу.

Историја односа Катара и талибана прилично је сложена јер Доха од 1988. до 2001. није признавала њихову власт у Авганистану, али је одржавала неку врсту веза, па је десетак година касније у катарској престоници живело најмање двадесет високих званичника талибана.

Неутрални однос Катара према "идеолошки блиским" представницима талибана, донео је Дохи талас похвала са Запада, од хвалоспева некадањег немачког министра спољних послова Хајка Маса због спречавања слома на аеродрому у Кабулу, до захвалница америчког председника Џозефа Бајдена због помоћи током евакуације 55.000 људи из Авганистана.

Дипломатски успеси Катара нису прошли без последица, па су Египат, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин и Саудијска Арабија озбиљно заоштрили односе са Дохом, тврдећи да катарске власти помажу терористе и штите одбегле дисиденте.

Власник кројачке радње у Дохи, Салим Кан, не припада ниједној од тих група, јер име "Талибанске радње" користи како би привукао радознале посетиоце.

Недалеко од радње испред које мачке буље у излог чекајући да им неко баци комаде о куке окаченог меса, у запећку прашњаве улице нимало налик блештавилу Дохе, две су необичне продавнице.

Замандаљена решеткама, ту је скривена је талибанска кројачка радња у којој се, донедавно, могло купити још штошта, а коју сада кречи мушкарац одевен по кабулској моди.

Одмах поред, налази се кројачка радња за жене, или кројачица. Кроз прашином замрљане прозоре не види се ништа, а унутра се пак не може јер је на врата окачена порука на којој пише да у њу мушкарци без преке потребе не треба да улазе.

Обе радње отворене су пре четрдесетак година, у време када су талибани слављени као победници рата против совјетске окупације Авганистана, али су се ствари 11. септембра 2001. године драматично промениле, па су дојучерашњи јунаци постали отпадници. Име радње у четврти Мунтазах у Дохи је, међутим, опстало.

Талибански кројач налази се петнаестак километара од стварне канцеларије талибана, отворене још 2013. године, како би се успоставио било какав контакт те организације са Западом.

Пет година касније, администрација тадашњег америчког председника Доналда Трампа у Дохи је покренула прве директне преговоре са талибанима.

Успостављање контакта

Недуго пошто је, крајем јула ове године, пројектилом испаљеним из беспилотне летелице убијен лидер Ал Каиде Ајман ал Завахири, у Дохи су се састали заменик шефа Централне обавештајне службе Дејвид Коен и шеф талибанских обавештајаца Абдул Хак Васик.

До овог сусрета дошло је јер су Американци оптужили талибане за „флагрантно кршење" споразума постигнутог у Дохи 2021. године, којим су се владари Авганистана обавезали да неће пружати гостопримство терористима уколико се снаге САД повуку из те државе.

Уз свеопшти хаос, Американци су августа прошле године напустили Авганистан, сматрајући да ће локалне снаге успети да одрже ред бар неко време, али су ствари кренуле наопако, па су талибанске патроле стигле до кабулског аеродрома усред повлачења америчких снага.

Изостанак директног сукоба талибана и Американаца око аеродрома приписује се дипломатској вештини катарских власти, које су у Дохи организовале серију преговора који су водили крају двадесетогодишњег рата у Авганистану.

После састанака са Американцима, Катарци су за преговарачки сто довели и представнике некадашњих власти у Кабулу, што је Дохи донело огроман дипломатски престиж и једну од кључних улога у међународним односима. 

Заједнички интереси

Експлозија пројектила „хелфајер" којим је Ал Завахири пре четири месеца убијен у предграђу Кабула, међутим, није донела никакве промене у односима Американаца и талибана, иако је непосредно после напада вођена озбиљна дипломатска полемика уз чију је помоћ Ал Завахири својевремено нашао уточиште у авганистанског престоници.

Стога, његова смрт није изненадила никога, али је Американцима дала разлог за славље после поражавајућег повлачења из Авганистана, док је талибанима донела олакшање, јер више не морају да брину о евентуалним будућим акцијама најтраженијег међу радикалним исламистима.

Талибани и Американци јесу разменили оптужбе за кршење споразума који је 2020. године потписан у Дохи, на начин на који су после убиства Осаме бин Ладена то учинили Вашингтон и Исламабад, али modus vivendi, чији је део Споразум из Дохе, наставио је да се развија према матрици која је устаnовљена неколико година раније.

За талибане, ионако, већи проблем представљају припадници Исламске државе Корасана, док је Бајденова администрација заокупљена проблемима које види у Русији и Кини.

Вашингтону је  мир у Авганистану преко потребан пре свега како би дипломатске и ине снаге могао да усмери на друга места на Истоку - пре свега ка Пекингу и Москви.

Катар и талибани 

Талибанска канцеларија у Дохи тврди да је у контакту са 16 светских држава, али nema претераних успеха у настојањима да постане центар лоbирања за интересе Исламског емирата Авганистана.

Избор Дохе као центра дипломатских контаката био је заједнички избор Катара и САД пошто су талибани преостала два кандидата, Ријад и Анкару, сматрали превише блиским тадашњим властима у Кабулу.

Историја односа Катара и талибана прилично је сложена јер Доха од 1988. до 2001. није признавала њихову власт у Авганистану, али је одржавала неку врсту веза, па је десетак година касније у катарској престоници живело најмање двадесет високих талибанских званичника.

Неутрални однос Катара према „идеолошки блиским" представницима талибана, донео је Дохи талас похвала са Запада, од хвалоспева некадањег немачког министра спољних послова Хајка Маса због спречавања слома на аеродрому у Кабулу, до захвалница америчког председника Џозефа Бајдена због помоћи током евакуације 55.000 људи из Авганистана.

Дипломатски успеси Катара нису прошли без последица, па су Египат, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин и Саудијска Арабија озбиљно заоштрили односе са Дохом, тврдећи да катарске власти помажу терористе и штите одбегле дисиденте.

Власник кројачке радње у Дохи, Салим Кан, не припада ниједној од тих група, јер име „Талибанске радње" користи како би привукао радознале посетиоце.

„Никако немојте возом до Јоханесбурга, није безбедно", говорила нам је, на скромном доручку у великој кући газдарица апартмана на ободу Порт Елизабета, милионског градa на Индијском океану. Имали смо среће да је то чула Јоли, која је претходне вечери стигла из родног „Џобурга" па смо тог јутра у „Халак гест хаусу" добили најбољег могућег водича кроз занимљиву и изазовну Јужну Африку.

Јоли се штрецнула кад смо јој превели име града из којег долазимо. „Бели град, шта то значи? Да људи црне боје коже не смеју да дођу?" Апартхејд је и те 2010. био тема број 1 у Јужној Африци а Светско првенство у фудбалу и симболично je требало свету да представи једну, другачију, бољу Јужну Африку.

На сам југ ове фасцинантне земље Јоли је допутовала из родног Јоханесбурга само да би гледала утакмицу Немачка Србија. Толико је тешко било пронаћи карту за утакмице у Јоханесбургу и Преторији да је Јоли прешла 900 км да би одгледала утакмицу Светског првенства. Двојица Срба прешла су 10 пута више, скоро девет хиљада километара да остваре сан и уживо гледају Светско првенство у фудбалу.

„Једном у животу" - Once in a life time - био је слоган тог Светског првенства и заиста све је деловало да је само тада и никада више. Чак и резултат те утакмице на стадиону у Порт Елизабету. Србија-Немачка 1:0. Милан Јовановић дао је гол и прослављајући га скочио у канал. Дуго је српском фудбалу требало да се из тог канала извуче.

„Србин на двору виљушком боц, а Швабо рукама, уста га јебем" - реплика из култног филма била је на једном од духовитијих транспарената међу нашим навијачима. И све је на том мечу било како обично није бивало кад фудбал играју Срби и Немци.

Немци су играли боље, Срби су победили. Али, веровали смо да је Африка место где се из темеља мењају ствари. За 13 дана боравка тамо схватили смо да то и није баш тако.

Из Порт Елизабета аутобусом смо кренули за Јоханесбург; нас двојица били смо једини путници беле боје коже у најбољем афричком „грејхаунд" аутобусу. Возили смо се целу ноћ до „Џобурга"; 12 сати по реду вожње и још бар два сата због замене гуме негде усред ноћи у афричкој дивљини. А онда још четири сата из Јоханесбурга до Нелспруита. 

Аустралија у Африци

У Нелспруиту смо играли са Аустралијом. То је град близу границе са Мозамбиком. Неки од наших нових пријатеља саветовали су нам да обавезно одемо у Мозамбик јер су тамо најлепше жене у Африци а нама је, наравно кључни циљ био Кругер, највећи национални парк у Африци. Заправо, сафари нам је постао кључни циљ након што смо у Нелспруиту изгубили од Аустралије и испали са Светског првенства.

Било је то ужасно вече; Аустралија није имала никакве шансе за пролаз даље, нама је требала победа. Србија је играла одлично прво полувреме, још ми је у глави онај промашај Красића. А онда је све стало када је Кејхил са 30 метара погодио за вођство Аустралије. Какав је то шок био. Ушли смо у последњих пет дана у Јужној Африци и схватили смо да ће ствари, ипак, врло споро да се мењају. Укључујући и фудбал и наш менталитет у овом спорту.

Срећа у спортској несрећи је била та што нисмо морали да смишљамо како стићи и где одсести у 800 километара удаљеном Блумфонтејну, већ смо могли да се посветимо најбољем што Африка има. А то је Кругер. Били смо смештени у лоџевима, практично у самом парку. Нисмо испунили циљ да на сафарију видимо свих „великих пет" дивљих животиња - лава, слона, носорога, бизона и леопарда - али јесмо да у повратку од ресторана до куће не сретнемо ни једну од тих пет а ни нилског коња који од свих животиња убије највише људи у Африци.

То „моје" Светско првенство, на крају је освојила Шпанија; ја сам финални меч гледао у Београду а први меч будућег светског првака сам дочекао у Швајцарској; преко Цириха смо летели за Јоханесбург, било је довољно времена да са аеродрома одемо до града и банемо на неочекивано славље које је настало после победе Швајцарске над Шпанијом 1:0. Све је почело како није очекивао. Тако је и на нашем путу „једном у животу" било неочекивано и другачије него што смо мислили да ће да буде кад смо Светско првенство гледали од куће. 

Мундијалске слике

Моје прво сећање на било коју слику на телевизији је Светско првенство у Мексику. То је нешто прво што памтим да сам гледао а због Хуга Санчеза који је правио салто након постигнутог гола навијао сам за репрезентацију Мексика. Хуго Санчез један је од мојих првих фудбалских јунака и кључних разлога због којег сам заволео Светска првенства.

Не сећам се овог симпатичног Мексиканца који се некада бавио гимнастиком у црвено белом дресу Атлетика али га памтим када је мање од годину дана након тог Светског првенства у белом дресу Реала из Мадрида, у Београду дао два гола Црвеној звезди. Али је Звезда победила 4:2.

Прво Светско првенство које сам, заиста гледао тако је било оно у Италији. И почело је спектакуларно; на отварању Камерун и Аргентина. Отац ме је научио да и у атлетици а поготово у фудбалу где су аутсајдери, увек навијам за афричке представнике. Искључили су Камерунцима два играча али су голом Омана Бијика победили и направили једну од већих сензација у историји мундијала победивши светског првака. Најбољи играч Камеруна тада био је Роже Мила; заправо он је требало да се презива Милер али је неко у овој бившој немачкој колонији погрешно уписао презиме.

Мила је, иначе, био најбољи камерунски фудбалер и већ се био опростио од фудбала, али га је уочи Светског првенства у Италији позвао камерунски председник и убедио га да се реактивира. Мила је тако тотално физички неспреман дошао прво на припреме у Врњачку бању а после, тек нешто спремнији, на Светско првенство у Италију где је Камерун био хит првенства.

Мили се успех поново осладио па не само да је наставио да игра фудбал након овог Светског првенства него је играо и на Мундијалу у Америци четири године касније и са 42 године успео је чак и да постигне гол.

То моје прво Светско првенство, у Италији 1990, освојила је Немачка, која је у групи победила Југославију. Ја се сећам наслова у „Темпу" „Браво, Јозићу", јер је овај Сарајлија који је играо за Ћезену био наш најбољи стрелац у групној фази. А био је одбрамбени играч. Онда је уследила осмина финала против Шпаније, Верона и дан кад се нација заљубила у Драгана Стојковића. Или све нације које су тада чиниле Југославију.

Чинило се да тада можемо све па и да победимо Аргентину са Марадоном у четвртфиналу. Уосталом, то је урадио Камерун у групи са девет играча. Можемо и ми са десет. Надали смо се томе када је због ударања Марадоне искључен Рефик Шабанаџовић. Али су снови остали на пречки. Коју је погодио Драган Стојковић. Или пре тога у стопостотној шанси коју је промашио Дејан Савићевић.

Да је погодио гол а не ту пречку, Пикси би 1990. био оно што је био Лука Модрић 2018. године. Али није имао среће. Ни на тој четвртфиналној утакмици, у Фиренци, баш као ни после, у Олимпику из Марсеја и „његовој" Верони. Његов „Реал" тек касније постала је Нагоја. 

Шта ће Катар донети?

Заправо, имао је Драган Стојковић одличну каријеру; освојио је олимпијску медаљу, играо на два европска првенства, био капитен репрезентације Југославије и на Светском првенству 1998, када је Комљеновић био Јозић из 1990. а Мијатовић Пикси, па је као најбољи играч погодио пречку из пенала против Холандије; играо је у финалу Купа шампиона, у Јапану је умало устоличен у фудбалског цара. Али ми, његови навијачи, мислимо да је све то мало. С обзиром на то колико је могао.

Карма је у спорту правило; Србија се нада да би се Стојковићу као селектору могло вратити оно што му се није дало као фудбалеру. Једнако је самоуверен, као пре 32 године. Како да не буде? Има одличан тим, има играче који могу много. Има тешку групу али и повољан распоред ако се прође група. Осмина финала са Уругвајем, Португалом, Јужном Корејом или Ганом? Потенцијално четвртфинале са Белгијом, Хрватском, Шпанијом или Немачком?

Катар је доказ да су чуда могућа. Да све може. Земља која је настала пре 50 година и која би, да гас и нафта нису прокувљали испод земље, данас била сиромашнија од Албаније. А тренутно је по глави становника најбогатија земља на свету.

Та земља у свој главни град позвала је све. И обећала да може. Да организује оно што нико није пре ње. Осам стадиона су повезани метроом и трамвајима, а ни стадиони, ни метро, ни трамваји нису постојали пре овог такмичења. Све је ново и све тек почиње да ради. 

Радници из целог света одавно су ту; стижу навијачи из 32 земље. И још много оних чије земље не учествују. Стотине хиљада људи. Ако буде онако како се Катар нада, биће ово најлуђа и најдужа журка на свету. Ако ствари измакну контроли, а толики број људи на малом простору биће сувише тешко контролисати, чак и без алкохола, настаће потпуни хаос.

„Once in a life time". Други пут. 

Катарска полиција је блокирала улицу која води до хотела у којем је смештена репрезентација Гане, десетак минута пошто постало извесно да саобраћај неће бити могућ, јер су навијачи из те државе већ увелико заузели коловозе.

Држећи се за руке катарски полицајци су покушали да спрече присталице Гане да се приближе хотелу, али су се убрзо нашли између две групе навијача. И даље нису пуштали руке.

Током перформанса навијача из Гане није било инцидената, али су власти постепено на место догађаја довукле најмање десет аутобуса полицајаца и још неколико теренских возила.

До пре десетак сати миран главни град Катара претворио се у навијачку лудницу - прво су се на шеталишту, недалеко од Музеја исламске уметности, скупили навијачи репрезентације домаћина. Прилично стидљиво, уз певање и мало трубљења, развили су велику катарску заставу и певајући прошетали променадом.

Одмах затим, стигла је маса навијача Камеруна која је просто прегазила пролазнике и урлајући направила простор за кратку параду на обали Персијског залива.

Гужва се полако пренела у центар града, а недуго затим и у метро. Мир и тишину која су, до пре свега неколико сати владали у подземној железници, сменио је хаос који је владао неколико станица. Људи су остајали заглављени у вагонима, службеници су залуд позивали на разум.

Турци, Французи и Американци

Катарске власти су најавиле да су предузеле све мере како долазак више од милион навијача не би потпуно загушило иначе миран град.

Осим низа организационих маневара, катарске власти су мобилисале све расположиве снаге, како би обезбеђење Светског првенства у фудбалу одговарало значају догађаја.

Катар је на неколико месеци из дипломатских мисија у САД, Русији и Кини повукао део особља, док је Турска, као помоћ, у ту државу послала око 3.250 турских полицајаца и припадника специјалних снага. Анкара је у катарске воде послала и фрегату.

Осим Турака, о безбедности играча и више од милион навијача бринуће се Британци, Американци, Французи, Италијани и Пакистанци.

Власти у Катару, ФИФА и листом све обавештајне службе у великој су мери забринуте су за безбедност током одржавања Светског првенства, али још није забележена ни једна кредибилна претња по учеснике или навијаче који полако пристижу у Доху.

Британска обавештајна служба МИ6 је навела да напади "нису искључени", иако Катар већ година са свима одржава прилично добре односе.

За сваки случај, катарске власти су у склопу припрема за све евентуалности, купиле сву могућу опрему како би се обезбедиле од евентуалних "безбедносних изазова" са мора, из ваздуха и са земље.