АУДИЦИЈА - АКО ЗНА ТЕ ДА ПЕВАТЕ, ЦВРКУЋЕТЕ, СВИРАТЕ, УДАРАТЕ - ЈАВИТЕ НАМ СЕ! ИМАТЕ ШАНСЕ ДА ПОСТАНЕТЕ ЧЛАН ОРКЕСТРА ! ДАНАС У 17 ЧАСОВАНА КЕСТЕНУ КОД ПОШТЕ, КУНГЕР

Вест се муњевито пронела међу голубовима писмоношама. Сви су летели 100 км на сат како би испоручили пошту и стигли на аудицију. Небо су испарали голубови писмоноше у бришућем лету. У 17 часова све је било спремно за аудицију. Кестен се претворио у цвркутав облак голубова. Накашљао сам се. „На прави ће мо бенд"*********, рекао сам. „Звали смо вас да нам покажете шта знате!" Настао је урнебес.

Сви су хтели одмах да се покажу. Звиждало се, цврчало, пиштало, бубња ло! Ухватио сам се за главу. Нисам знао да је посао око бенда овако бучан. „Дум, трас, бум!", чуло се. „Сјајно!", дрекнуо сам у нади да ће ућутати. „Које то био?", на ставио сам изнена ђен тишином која је настала. Милер је иступио: „Ја сам бубњао!" „Одлично", рекао сам. „Милер је бубњар." Перје ми се раштркало од језивог писка. Био је то Скорле са пиштаљком. „И ти си члан", рекао сам. Три шарене голубице гледале су ме са дивљењем. „Ви сте певачице!", уперио сам крилом у њиховом правцу. У оркестру је било још места за клавијатуристу, тј. мене и гитаристу, Валфија. Одлучили смо да се оркестар зове БУМ,ТРАС БЕНД.

Одмах смо почели да се спремамо за концерт. Напи сао сам песму „Један сив поштански дан". Валфи је рекао да је песма мало тужна. Милер мисли да је ОК што је спора - лакша је за свирање. Скорле је био незадовољан - хтео је не што живље. Негде је нашао песму „Правац - запад". Била је брза и тешка за клавијатуру. Лако је њему! Само пишти на пиштаљку!

Договорили смо се да наступимо у пошти после радног времена. Вежба ли смо код мене викендом. Једнога дана ишчупао сам перо из Скорлетовог репа и на сликао леп плакат за концерт. Нацртао сам оркестар и на писао: БУМ ТРАС БЕНД СВИРА У ПОШТИ У 20 ЧАСОВА - УЛАЗНИЦА - ПЕТ СЕМЕНКИ.

У 19 и 30 била је гужва на улазу. Циле је издавао карте. У пошти је било загушљиво. Упалио сам климу. Пробали смо инструменте. „Бум,бум,бум!" Милер је бубњао из све снаге. Скорле је звизнуо толико да су се прозори затресли. „Срушићете пошту!", рекао је шеф.

Врата нису могла да се затворе. Перје је летело на све стране. Неки радници су кијали. Изгледа да су алергични на перје. Укључио сам појачала. Дао сам знак. „Ајде да свирамо!" Грунуо је бубањ, па клавијатура. Скорле је пиштао. Певачице су се примакле микрофону. Валфи је откинуо све жице на гитари. Свирка је прошла. Сви су цупкали. Само што су прозори попуцали. Лустер се љуљао, али није пао. „Браво, Кунгеру!", рекао је шеф. „Ви сте први који сте срушили пошту, овај оборили је с` ногу!" По хвалио нас је! Не могу да верујем! До следећег бум, трас виђења!

(Одломак из књиге Данијела Ћоровића „Поштареве приче") 

Пољопривреда - петица, техничко - пет, телескопологија - пет. Добра ствар у вези моје оцене из математике је то што је наставник рекао да ће да понавља онај ученик који има јединицу, а пошто ја имам нулу, нећу понављати. Из стрељаштва имам лошу оцену јер сам наопако окренуо базуку, а иза мене је стајао Жиле и ја сам га погодио. Из књижевности сам добио четворку јер је наставница задала састав: „Које је најбоље место за живот?" Почео сам са овом реченицом: „(псовка!)" Из географије ми се учинило да ме наставница питала: „Где се одржава парада писаца?", па сам јој одговорио: „На Тргу зечева!" Из физичког имам два јер сам кинуо, па ме је наставница ставила на клупу и написала ми двојку. Из хемије ми је закључена тројка зато што сам помешао неке две супстанце и дигао учионицу у ваздух!

(Одломак из књиге Данијела Ћоровића „Црвено светло")

Изгледа да имам осигурано светло. Излазим напоље. Хладно је, па сам обукао јакну. Најгора ствар је да зечије уши служе за хлађење, а не за грејање! Ћале стоји и нешто рачуна. Виче ме: „Сине, знаш ли колико је пет пута пет?!" „Двадесет...осам, ваљда!" Ћале настави да рачуна: „А петсто пута петсто?!"Ја: „Дванаест хиљада!"Не знам, осећам се као идиот који не зна колико је пет пута пет! Морам да провежбам таблицу множења и то хитно да ме наставник не убије! Кад смо већ код математике, зар сутра немамо контролни? Мислим да имамо и да је наставник рекао: „Ко не буде добио макар деведесет поена (ја једва скупим два), добиће толике батине да неће жив остати!"Јао, морам да учим! Трчим до своје собе, стигао сам. Упалио сам свећу, и почињем да учим. Да видимо, пет пута пет је... двадесет...два! Ма, биће геометрија, па да провежбам да цртам углове, шта?! Поломио ми се угломер! Јој, морам да купим или нађем нови и то брзо! Убиће ме наставник, заклати и направити зечетину од мене! Чекај и он је зец! Зашто би онда јео зечетину?! Јој, да ја скокнем до најближе књижаре?! Добра идеја! Само да узмем паре, један угломер кошта тридесет зечијих пара. У својој касици имам шездесет, то вам је око пет динара. Идем до канклеара, треба да брзо дођем до књижаре, али још је мрак! Добро, бакар треба да одбија сваки зрачак светлости. Ускочио сам у канклеар, и сад сам на путу до књижаре. Само да купим тај угломер па да вежбам да не вежбам на другоме свету! Па, бакар је мало нераван, ал' је кул возити по њему! Имам и свећу у мом канклеару, па ми је и светло, али сам морао доста да радим да бих то стабилизовао, да свећа не би пала и све побила...

 
Данијел Ћоровић

Немојте никога да вређате, да се свађате, да кудите и грдите, немојте да псујете, јер... није лепо. А осим тога - нећемо објавити. ;)

А ако хоћете нешто тајно да нас питате, такозвано анонимно, обавезно нагласите у мејлу да не желите да то ваше писмо објавимо и о њему причамо јавно током емисије. Ми ћемо, наравно, испоштовати ваше жеље.