Јелена Билбија Лапчевић (1902–1964) била је прва и једина спикерка у Радио Београду у току прве две године његовог рада. Била је и српска књижевница, преводилац, глумица, новинарка. Студирала је на Филозофском факултету у Загребу и истовремено похађала Државну глумачку школу, на којој је дипломирала 1928. године. Следеће године почела је да ради као спикерка у Радио Београду.

Спикери Јелена Билбија Лапчевић и Иван Ковачевић с акционарима и гостима пред сам почетак емитовања програма Радио Београда 24. марта 1929. г. 

На табли у студију у коме је радила стајало је поетски срочен натпис: ,,Црвена светлост кад сине / васионе таласи брзи / твој већ преносе глас / цео слуша те свет”, а управо је она захваљујући свом сигурном гласу јединствене боје постала препознатљива на простору Југославије. Уживала је углед и популарност најбољег југословенског спикера, доприносећи афирмацији професије и обучавању младог спикерског кадра. Из Радио Београда прешла је у ,,Филмске новости”. Затим је била први уредник листа ,,Полетарац” и сарадница других дечјих часописа. Објавила је више књига: ,,Приче за децу”, ,,Деца у селу и граду”, ,,Село и град”, ,,Јесењи путници” и друге.

Спикери Драга Илић Јонаш и Зоран Петровић

На Радио Београду радила је четири деценије. У програмима Радио Београда и емисијама Телевизије Београд учествовала је и после пензионисања, 1. јануара 1985. године. Имала је најпрепознатљивији спикерски глас, по коме је остала упамћена због изврсне и тачне дикције, као и правилног акцентовања. Узорно поштовање норме једно је од најважнијих обележја њеног рада. Своје неисцрпно знање преносила је стотинама младих људи који су се бавили и који се и данас баве телевизијским и радијским новинарством. Добила је бројне награде за свој рад, међу којима су „Вукова награда” 2004. године за унапређење српске културе, просвете и науке и „Златни микрофон”, највише признање Радио Београда.

Звучни архив: у аудио запису из 1966. године можете чути разговор спикерке Драге Илић Јонаш са саговорником др проф. археологије Бранком Гавелом о значају праисторијског, неолитског насеља Винча у близини Београда.

Хенрих Фингерхут (1910–1941) рођен је у Чехословачкој. После завршеног Економског факултета у Белгији, уписао је студије права у Београду, где је и дипломирао 1940. године.

Беспрекорно је говорио француски, немачки, енглески и српски језик. Као резервни поручник у 47. пешадијском пуку, погинуо је 6. априла 1941. године, на дан када је почело немачко бомбардовање Београда.

У почетку је био ,,резервни” спикер, а касније је редовније наступао пред микрофоном, нарочито у јутарњим часовима. Наиме, у радио-недељнику од 14. јула 1938. године, у репортажи под насловом ,,Добро јутро, драги слушаоци”, он се дословно помиње као ,,јутарњи спикер који спикерски посао обавља од установљења јутарње емисије”.

Учествовао је у раду једне од напопуларнијих емисија на Радио Београду – ,,Весело вече”. Најпознатија улога коју је одиграо била је улога Ђенерала Степе Степановића у филму ,,Марш на Дрину” . Био је глумачки члан ансамбла Народног позоришта у Београду и Народног казалишта у Загребу. Његово име данас носи велика сцена Шабачког позоришта. Био је добитник више награда за глуму на Стеријином позорју и других признања.

Извор: Звучни архив Радио Београда 

Послератни спикери Златица Балтић и Мирослав Митровић у студију Радио Београда

Звучни Архив: У Краљевини Југославији још увек је мир. Златица Балтић, спикерка Радио Београда, чита вести из последње недеље августа 1940. године; новости из законодавства, привреде и међународне сарадње Југославије, вести из Мађарске, Румуније и Европе.

Спикери Мирослав Митровић и Златица Балтић у студију Радио Београда након ослобођења Београда

Митровић је у историји Радио Београда оставио велики траг и као програмски стваралац и уредник. Митровић је био дугогодишњи уредник Забавно-хумористичке редакције, а такође је био и аутор изузтно популарне емисије ,,Весело вече”.

 Извор: Звучни архив Радио Београда

„Била је перспективни асистент у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора код професора Александра Белића и Ђорђа Костића. Међутим, њу је динамика рада са непосредним извођачима привукла Радио-телевизији. На први дан рада Телевизије Београд, 1958. године, она је прегледала и дотеривала текстове које су затим читали спикери. Касније је дала суштински допринос развоју и угледу Образовног програма Телевизије. У Драмском програму Радио Београда стала је на браник најчистијих вредности језичког израза (…) Била је мисионар лепоте говора. Била је члан Језичког савета РТС-а. Радмила Видак је двапут одликована за своје стваралаштво. Добитник је повеље 'Витомир Богић' за животни допринос развоју радиофоније” (из текста ,,Лекторка Радмила Видак – ка језичком просветитељству” Ђорђа Малавразића).

Радио Београд сваке године додељује награду ,,Радмила Видак”, која се додељује са циљем да подстиче рад спикера, водитеља, презентера и новинара на очувању лепоте говора на радију и телевизији.

Обрачевић је по струци дипломирани инжењер рударства. Као студент је почео да ради у радијском програму и у емисијама ,,Новости дана”, ,,Дневник”, ,,Радиоскоп”. Био је спикер многих документарних емисија на Јавном сервису Србије.

Радио-телевизија Србије је 2014. године установила награду за лепоту говора, која носи име Радмиле Видак, њеног првог лектора, а први добитник тог признања био је Жарко Обрачевић. У образложењу за доделу награде је наведено да слушаоци препознају његов начин интерпретације, снагу, јасноћу и чистоту изговора, чиме је оплеменио многе емисије на радију и телевизији. Добитник је и значајне награде ,,Златни микрофон” коју додељује Радио Београд.

Извор: Звучни архив

Припада плејади врсних послератних спикера међу којима су и: Јелена Билбија, Драга Јонаш, Мирослав Митровић, Иван Ковачевић, Бранислав Сурутка и други.

За свој дугогодишњи рад у току ког је изузетно неговала лепоту говора у програмима Радио Београда, добила је посебно признање – награду ,,Радмила Видак”.

 Извор: Звучни архив

 У емисији „Код телефона 60 безбрижних минута” редитељ Петар Богићевић, глумци Предраг Лаковић, Олга Станисављевић, Драган Лаковић и Дејан Ђуровић

Био је члан глумачке екипе серије „Невен”, у којој је била запажена његова улога Чика Петронија. Осамдесетих година водио је емисије посвећене популаризацији класичне музике Телевизије Београд. 

У емисији „Драгстор озбиљне музике” Радио Београда 202 емитована је композиција Стевана Стојановића Мокрањца 1983. г. Водитељ: Дејан Ђуровић, диригент: Војислав Бубиша Симић

На почетку каријере играо у омнибус филму Владимира Погачића „Суботом увече”. Средином шездесетих играо и у познатој серији из војничког живота „Кад сам био војник”.

Добитник је награде за лепоту говора „Радмила Видак” 2016. године.

Извор: Звучни архив

Први спортски пренос имао је 1. децембра 1937, када се јавио с фудбалске утакмице градских репрезентација Београда и Загреба. Најдужи пренос у новинарској каријери остварио је 1946. године, када је извештавао непрекидно 7 часова и 36 минута.

 Извор: Звучни архив

Извор: Звучни архив Радио Београда 

Био је уредник спортског програма РТС-а, као и председник Удружења спортских новинара СРЈ. Добитник је награде ,,Светозар Марковић” Удружења новинара Србије, ,,Октобарске награде”, Годишње награде РТС-а, Награде за животно дело Удружења спортских новинара Србије.

Извор: Звучни архив

Уређивао је и водио и многе специјализоване емисије из најразличитијих области. Био је и уредник културне рубрике Радио Београда 1. Добитник је награде Радио Београда ,,Златни микрофон”, која му је додељена за животно дело.

У новинарству га је красила изузетна професионалност, а остаће забележено да је за стил добио похвале чак и од нобеловца Иве Андрића. Био је дописник многих глобално значајних часописа. Добитник је награде ,,Златни микрофон”.

Извор: Звучни архив

За спикера Радио Београда постављен је 1961. године, а 1967. године прелази у Други програм Радио Београда. Јануара 1975. године постаје новинар, водитељ и сценариста емисије „Сунце, море, бит и хит”, која је заједно са емисијама ,,Минимакс”, ,,Пријатељ звезда” и ,,Дежурни студио” представљала прекретницу у забавном радио-програму.

Затим је био водитељ емисије „Музика, спорт, музика”, која се емитовала на Првом програму Радио Београда. Године 1981. постаје уредник и водитељ емисије „Време спорта и разоноде”.

Значајан је и његов рад на телевизији. Почетком шездесетих година, годину дана радио је као водитељ емисија у оквиру научног програма. Такође, на телевизији је водио или преносио концерте класичне, забавне и народне музике, емисије и директне преносе значајних државних празника и историјских датума.

Почев од 1965. године, написао је око хиљаду текстова песама забавне, народне и дечје музике и сарађивао са многим композиторима и извођачима. Међу најпознатијим забавним песмама се издвајају „Љубав је само реч”, „Одисеја”, „Кад бих знао да је сама”.

Извор: Звучни архив

Био је један од најистакнутијих српских и југословенских хумориста и сатиричара, а његов најуспешнији пројекат била је популарна забавно-хумористичка радио-емисија ,,Породица Јовановић”, која је емитована први пут на Радио Београду 1981. године. Био је аутор преко 1.400 текстова за емисију ,,Весело вече”, у којој су учествовали неки од наших најпознатијих глумаца. За тај и друге медијске пројекте добио је многобројне награде и признања: Годишњу награду Радио-телевизије Београд (1982), Награду „Светозар Марковић” Удружења новинара Србије (1982), Октобарску награду Скупштине Београда (1985). На анонимном конкурсу Радио-телевизије Београд 1969. добио је прву награду за радио-комедију ,,Рођаци за готово”. По оцени критичара био је један од најистакнутијих представника ангажованог хумора и сатире на југословенском простору.