Од 1. октобра 1924, на таласној дужини 1.650 m, уторком, четвртком и суботом од 18.45 до 19.45 емитован је програм „Концерти, берзански извештаји и остале новости”.

Радио Париз почео је са радом само шест месеци раније, а истог дана када и Радио Београд први пут се огласио и Радио Беч. Тек годину касније настали су Радио Москва и Радио Токио.

У периоду од 1924. до 1929. године радијски посленици постепено су овладавали техникама преноса и креирања програма.

У недељу, 24. марта 1929. године, из просторија на другом спрату здања САНУ, почело је редовно емитовање програма Радио Београда. Програм у тадашњој Краљевини Југославији најавила је Јелена Билбија Лапчевић чувеном реченицом ‒ ,,Овде Радио Београд!”

Хор певачког друштва „Обилић” отпевао је националну химну, а глумци Народног позоришта одиграли су прву српску радио-драму „Ђакон Стефан и два анђела”. Исте године емитован је први радио-пренос фудбалске утакмице, само три године после првог спортског радио-преноса у свету.

Почетак утакмице БСК–Југославија преносио је репортер Раде Стоиловић, секретар Београдског лоптачког подсавеза, а касније Димитрије Стефановић Маратонац, службеник Радио Београда.

Током 1937. године почело је емитовање десетоминутне информативне емисије Радио Београда „Актуелни час”, а исте године основан је Симфонијски оркестар Радио Београда.

У немачком нападу на Београд 6. априла 1941. године био је бомбардован и Радио Београд, који се налазио у згради Српске академије наука и уметности, а током Другог светског рата је престао са радом. Током рата, немачка окупациона станица „Sender Belgrad” емитовала је програм из просторија некадашње Краткоталасне станице Централног пресбироа Краљевине Југославије.

После ослобођења, 10. новембра 1944. године, глумац Народног позоришта Љубиша Јовановић огласио је почетак рада станице речима ‒ „Говори слободни Радио Београд. Смрт фашизму – слобода народу!”

Једна од најслушанијих и најдуготрајнијих емисија „Весело вече” први пут је емитована 6. марта 1949. Почетком педесетих година двадесетог века настале су и емисије „Дневник” и „Спортски журнал”.

Од 9. фебруара 1958. у етру се јавља Други програм Радио Београда, а Трећи програма  почиње са радом 1965. године. Програм Београд 202 први пут се огласио 1969. године.

Радио Београд је до данас задржао квалитетни дечји, драмски, културни, информативни и музички програм, али и све остале програме који чине суштину радија. Од 18. септембра 2019. године тематски канали Радио Београда ‒ РТС Плетеница (народна музика), РТС Рокенролер (поп и рок музика), РТС Џубокс (евергрин музика) и РТС Вртешка (канал за децу) ‒ емитују се на мултимедијалној платформи РТС Планета. Покретање те медијске услуге прати дигитализацију Звучног архива Радио Београда.

Програми тематских канала Радио Београда емитују се и у мрежи DAB+. Од 2023. године доступни су и на апликацији РТС Звук, где се на једном месту може чути оно најбоље из продукције звука Јавног медијског сервиса Србије. Апликација је бесплатна и доступна свим корисницима мобилних телефона који имају оперативне системе Аndroid или iOS.

У години јубилеја покреће се пети тематски канал Радио Београда ‒ РТС Џезер (џез музика) 18. септембра 2024. године.

Kорачајући у други век свог постојања, Радио Београд представља респектабилну медијску кућу која испуњава своју улогу у оквиру Јавне медијске установе РТС.

Радио Београд негује језичку и говорну културу, свакодневно информише о свим друштвеним феноменима и на тај начин наставља да одржава постојеће и поставља нове стандарде радиофонијског стваралаштва.

Уторак, 24. септембар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Хоћу да знам” Радио Београда 2

 
Четвртак, 3. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Соларис” Радио Београда 2

 
Субота, 12. октобар, 18.00 ч.

Реконструкција првог пробног емитовања Радио Београда из 1924. године

 
Четвртак, 17. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Дигиталне иконе” Радио Београда 2

 
Недеља, 20. октобар, 10.00 ч.

Радионица радио-аматера „Корак у нови век” у сарадњи са Београдским радио-аматерским клубом и Савезом радио-аматера Србије

 
Четвртак, 24. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Невидљиви људи” Радио Београда 2

Музеј науке и технике налази се у Скендербеговој 51.

Oбласт радиофоније, за коју је прво била заинтересована војска због својих потреба (безбедног и брзог слања порука), брзо је препозната као област од ширег, државног и политичког, а затим и културног и економског значаја.

Од краја Првог светског рата, ресорно министарство за област радиофоније било је Министарство пошта и телеграфа. Министарство је, у име државе, давало концесије за изградњу радио-станица, прописивало услове експлоатације и рада станица, склапало уговоре и доносило правилнике и друге законске регулативе из области.

Први радијски спикери у Србији били су инжењери Министарства, Михаило Симић и Добривоје Петровић. Они су учестовали у првом, пробном емитовању радијског програма, 19. септембра 1924. године, као и у поновљеној емисији 24. септембра. На основу њиховог рада, одобрен је редовни радио-програм „Главног радио телеграфа Београд – Раковица – Врачар”, од 1. октобра 1924. године.

Ова двојица инжењера заслужна су и за емитовање програма из радио-станице изграђене у згради Министарства ПТТ. Наиме, после прекида емитовања редовног програма, да би премостили време до отварања нове београдске станице, у згради Министарства ПТТ у Делиградској улици, инжењери поште направили су студио, из кога је, од децембра 1927. године, емитован редовни програм. Пробна радиофонијска станица Министарства Пошта и Телеграфа емитовала је програм који се састојао од музике са плоча, концерата из студија и предавања.

Емитовање је прекинуто 18. 3. 1929. године, када је пробне емисије започео „Радио Београд”. Михаило Симић и Добривоје Петровић учествовали су и у емитовању пробног програма „Радио Београда”, као и у свечаном отварању програма, 24. марта 1929. године.

Према садржају појединих докумената из архива ПТТ музеја, идеја и иницијатива за оснивање „Радио Београда” потицала је од Министарства ПТТ односно, од појединих чиновника, од којих, поред поменутих инжењера, можемо навести и начелника, а затим и директора у Министарству, Милана Ж. Ђорђевића, који је пропаганду за радиофонију вршио и преко свог часописа „Телеграф и телефон”, касније штампаног под називом „Радио, телеграф и телефон”.

Министарство ПТТ је одржало лицитацију, за оснивање модерне радиофонијске емисионе станице – „Броадкастинг” у Београду у септембру 1926. године.

Уговор са Друштвом Радио Београд А.Д, потписан је у фебруару 1928. године, а у члану 15. нацрта уговора било је наведено: „Све станице намењене су јавној радиофонској служби за неговање и унапређење националне културе и просвете, за привредне и опште државне и народне потребе. Сви циљеви једне радиофонијске службе постижу се неговањем књижевног језика, ширењем наука, књижевности и уметности, васпитавањем народа путем предавања, преношењем државних, националних и уметничких приредби општег значаја, приређивањем и преношењем музичких извођења и позоришних представа, репродукцијом одабраних грамофонских плоча и слично, објављивањем метереолошких, берзанских, економских, спортских и других вести од интереса за нашу привреду и ширу јавност и ширењем дневних вести од општег државног и народног значаја.”

Овај члан показује колико је за државу било значајно отварање радио-станица односно, емитовање редовног, разноврсног и квалитетног програма, у циљу информисања, образовања, забаве и културе.

Аутор изложбе је Љиљана Ђорђевић, виши кустос.

ПТТ Музеј налази се у Мајке Јевросиме 13, Београд.

Програм је припремио тадашњи директор Опере Стеван Христић, а извели су га чланови Опере и Драме Народног позоришта, о чему је дневни лист „Политика” овако известио:

После великих припрема и то се најзад остварило… Нешто после седам сати у просторијама Хрватске штедионице сви уметници су били на окупу. Тада је објављен почетак.

Г. Михајловић је сео пред микрофон и бројао пет минута од 1 до 220.

Ало! - Ало! - Ало! (почео је затим) – Добро вече, госпође и господо. Први концерт радио-телефоније београдске станице сад ће почети. Ево дневног билтена метеоролошке станице на Врачару.

И билтен је прочитан врло разговетно да се лепо могло разумети свугда. Требало је после тога дати још извештај са берзе и дневне вести, но како су наши уметници, већ били изгубили стрпљење почео је одмах сам концерт.

Гђа Роговска! - представио је г. Михајловић кроз микрофон, и госпођа запева познату арију из Тоске, уз дискретну пратњу г. Брезовшека на клавиру. Њен соноран глас је затреперио предапаратом и радио-таласи су га носили далеко у свет.

Они који су слушали концерт у Београду изјављују изјављују да се певање гђе Роговске чуло врло лепо.

Затим је г. Богић с пуно полета рецитовао из Ростановог Сирана ону лепу Тираду о пољупцу.

После њега је отпевао г. Томић композицију г. Христића Бехар. Његов меки тенор уз пратњу самог аутора на клавиру слушао се веома пријатно. Али најлепше се чула виолина г. Холуба, свирао је други део виолинског концерта од Менделсона, уз пратњу гђе Холуб на клавиру. Потом је опет дошао г. Богић с рецитацијом Дубровачког мадригала г. Дучића…

Онда је опет г. Томић отпевао последњу арију Каварадосија из Тоске уз пратњу г. Брезовшека и после њега је г. Гођевац одсвирао на клавиру Етиду у еф-молу од Шопена. Најзад је г. Холуб с највећом виртуозношћу извео на виолини Песму љубави Сука, уз пратњу своје супруге.

С тим је завршен овај први радио-концерт у Престоници.

На крају је г. Михајловић прочитао извештај с берзе и неколико вести са јучерашње седнице владе о политичкој ситуацији уопште. У току концерта сви учесници су у другој сали слушали кроз радио-апарат наизменично један другога. А данас у подне сликаће се управа заједно са њима за успомену на овај лепи почетак једне нове епохе београдског уметничког и културног живота.

Инжењери Михаило Симић и Добривоје Петровић су, током две године, емитовали програм, најпре уторком, четвртком и суботом, а он се састојао превасходно од музике са плоча, вести добијених из редакције листа „Политика” и музичких извођења из радијског студија.

У недељу, 24. марта 1929. године започело је редовно емитовања програма „Радио Београда”, из зграде Српске академије наука у Кнез Михаиловој улици, а исте године забележени су и први преноси из Опере из Народног позоришта, београдских кафана, предавања с Коларчевог народног универзитета, литургија из београдских храмова, али и први пренос једног спортског догађаја.

НОВА РАДИО-ТЕЛЕГРАФСКА СТАНИЦА

Кад ступате у ову необичну салу, која представља свет, вас обузимају чудновати осећаји. Изгледа вам да сте ништавни наспрам овог невидљивог колоса, који вам представља овај мали затворени простор. У први мах осећате да се налазите у једном центру у којем се усредсређују сви снопови радио-електрицитета и звукова, који непрестано вибрирају по бескрајној васиони, или као да сте у центру одакле се звуци пријатних мелодија вокалне и инструменталне музике шаљу на све стране света, док се, најзад, помоћу апарата за бежично телефонирање, не нађу у човечијем уху, тамо, далеко.

Сва је сала застрта у свим правцима и зидови су тапетовани вуненим габардином каки-боје. Под је застрт дебелим и тешким засторима, а таваница је сва покривена белом полусвиленом материјом у таласастом облику.

Пред великим микрофоном, који виси у једном углу, пред којим се изводе концерти, и који је тако осетљив да може примити и бестрага далеко отправити и најмањи шум у сали, стоје пултови за ноте. Резервисано је место за клавир који ће се ускоро поставити. И замислите ову слику: певачки хор, или музика, стане пред микрофон и отпочне са концертом. Звуци песме заталасају металну мембрану у овом микрофону, као прибогу и код микрофона у рогу код обичног телефонског апарата, она, мембрана, у свима нијансама, у најфинијим нијансама, да се може чути и мува кад зуји, покреће се, вибрира и верно преноси боју гласа и све његове особине, на апарате раковичке радио-станице, одакле их, помоћу јаке струје са видоком ичесталошћу, снажно баца преко високе антене у бесконачност. Заталасани етар, пролазећу поред свију радио-станица на свом путу, утиче на све пријемне апарате преко антене, где се амплифицира (увеличава) глас на нарочитом апарату (амплификатору), као што се код микроскопа увеличава геометријска фигура, а онда у потпуној форми и боји затрепери песма или реч у телефонској слушалици на ваше ухо…

Предајник ове радио-телеграфске станице налазио се у Раковици, прецизније на Миљаковцу, негде на простору између данашњих улица Димитрија Котуровића, Борске, Варешке, Велизара Станковића и Миљаковачке шуме. На ретким фотографијама из тог периода виде се масивни стубови који су носили антене и сведочили о снази предајника. Поред Централног бироа у Улици Кнеза Михаила, емисиона станица у Раковици била је везана и са пријемном станицом на Западном Врачару.

Од 1929. г. – зграда САНУ, Кнеза Михаила 35

Од марта 1929. године, са новим капиталом и знатно већим програмским и економским амбицијама, Радио Београд А.Д. је у нову епоху свог развоја званично ушао 24. марта 1929. године из зграде Српске академије наука и уметности. Поред подршке Министарства пошта и телеграфа и других ресорних тела, Акционарско друштво је новац за покретање савременије станице обезбедило и захваљујући инжењеру Роберту Вегеу и др Густаву Брауну, који су заступали бечку фирму Mihael AG, али је разлику доплатио и Џулијус Ханау, уводећи у посао лондонску фирму Маркони која је убрзо постала први финансијер, што је остала све до подржављења Радио Београда 1939. године.

Два решеткаста гвоздена стуба, сваки висине 20 метара, причвршћена су челичним ужадима за кров зграде, а служили су као носачи антене. Између стубова разапет је хоризонтални део тзв. Т – антене, састављене од неколико уплетених жичаних проводника… На другом спрату Академије наука, у једној мањој просторији, налазили су се појачавачи и сва остала студијска техника. У поткровљу је постављен предајних снаге 2,5 KW, што је у оно време било изнад снаге просечних европских средњеталасних предајника.

Изнад микрофона марке „Маркони-Рајс” који је био опремљен црвеном сигналном лампицом, било је написано упозорење:

 
ЦРВЕНО СВЕТЛО КАДА СИНЕ

ВАСИОНЕ ТАЛАСИ БРЗИ

ТВОЈ ВЕЋ ПРОНОСЕ ГЛАС.

ЦЕО СЛУША ТЕ СВЕТ!

 
Од 1944. г. – зграда Министарства шума и руда и Министарства спољних послова, угао Кнеза Милоша и Немањине

На овој адреси најпре је, од 1936. године била смештена Краткоталасна радио-станица Централног пресбироа Краљевине Југославије. Пошто је тридесетих година прошлог века радио био једно од најзначајнијих средстава пропаганде, у државном интеерсу било је и да има радио-станицу која ће се обраћати на другим језицима слушаоцима у иностранству, а на нашем дијаспори. Краткоталасна станица, у којој су професионалне каријере градили неки од доајена Радио Београда, попут Мирослава Митровића или Радивоја Марковића, била је задужена и за припремање вести за Радио Београд. У то време је Београд био једини град на Балкану који је имао чак две радио-станице.

У шестоаприлском бомбардовању Београда погођена је и оштећена палата Српске краљевске академије у којој се налазио Радио Београд, који тада престаје са радом. Окупациона станица Soldatensender Belgrad врло брзо по капитулирању Југославије почела је са радом управо у просторијама Краткоталасне станице, у згради Министарства шума и руда (сада Министарству иностраних послова) у Улици Милоша Великог. Ова станица, која ни на који начин не наставља континуитет Радио Београда, оставила је печат како у уметничком животу окупираног града, тако и као својеврстан поп-културни феномен у општем вихору Другог светског рата.

Радио Београд се одмах по ослобођењу јавио са исте адресе, 10. новембра 1944. речима глумца Љубише Јовановића: „Говори слободна Радио-станица Београд! Смрт фашизму, слобода народу”. Послератно консолидовање програма текло је упоредо са обновом разрушене земље. Већ 1945. године постављен је поново предајник на зграду Академије наука, а обновљен је и предајник велике снаге у Макишу.

Од 1947. г. – зграда Занатског дома у Хиландарској 2

Иако је формално одлука о пресељењу донета још 1947. године, адаптација зграде Удружења занатлија, дела архитекте Богдана Несторовића из 1933. године, трајала је скоро годину дана, тако да је Радио Београд на овој адреси од јула 1948. године. У згради у самом срцу Београда некадашње самачке и хотелске собе су преуређене у студије и канцеларије. Током претходних 76 година спикери Радио Београда су најважније вести читали са ове адресе, то је место где су настајали вољена и радо слушана музика, радиофонијски експеримент, одакле су се слушаоци упознавали са токовима савремене литературе, са најсвежијим актуелностима у политици, спорту, уметности…

Свих ових година, без обзира на локацију са које се слушаоцима обраћао, Радио Београд је био и остао један од носећих стубова овог друштва, храм културе и лепог и правилног говора, кућа проверене и брзе информације, генератор добре забаве и најквалитетније музике. Из века у век.

Подизање зграде Занатског дома (чији је Фонд основан 1911), по угледу на друге друштвене домове, имало је за циљ да се на једном месту окупе све до тада основане занатске установе. Таква могућност указала се 1914. године, када су различити занатски фондови прикупили средства и започели зидање дома према пројекту архитекте Данила Владисављевића из 1912. године. Рат и неповољни услови одложили су изградњу Занатског дома све до 1931. године, када је пројектовање поверено архитекти Богдану Несторовићу, истакнутом поборнику модернистичке безорнаменталне архитектуре, као победнику конкурса за изградњу овог здања. Зграда је завршена 1. маја 1933. године.

У овој згради некада је био биоскоп „Авала” у који се улазило из Хиландарске улице. Зграда је била вишенаменска. Функционисала је као пословни простор, имала је ресторан, хотел и самачке собе. Хотел „Гранд” је за оно време био првокласан у сваком погледу. Собе су биле са топлом и хладном водом, телефоном и купатилима, а постојало је и централно грејање.

Одлука о пресељењу Радио Београда у овај простор донета је 1947. године. После годово годину дана адаптације простора, од 1948. се Радио Београд налази на овој локацији. Адаптација за потребе радио-станице подразумевала је да се ресторан у приземљу пренамени у музички и драмски студио, а некадашње хотелске собе у редакције. Како се Радио Београд ширио и технологија усавршавала, тако су се додавали студији за емитовање и монтажу. У простору некадашњег биоскопа „Авала” данас је велики музички Студио 6 у којем се одржавају јавна снимања.

Када је реч о архитектонском решењу, објекат је конципиран као угаона грађевина са два бочна крила дуж улица Хиландарске и Светогорске. Однос залученог централног и равних бочних делова потенциран је средишњом двостепеном кулом. Масивност угаоног дела зграде олакшана је колонадом у приземљу и завршном спрату. Над главним улазом налази се скулптура „Ковач”, рад каменоресца Н. Лукачека.

Посебан акценат на фасадама представљају низови ритмично распоређених прозора дуж виших етажа, оригиналних дрвених рамова, профилације и карактеристичне поделе. Пратећи материјализацију и начин стилизације, аутор је истим третманом вешто спојио приземну зону објекта и спратне делове, остварујући јединствен ликовни ефекат у општем сагледавању зграде.

У делу објекта дуж прометне Светогорске улице доминирају велике површине транспарентних тзв. дуплих излога, у чијем делу зиданог парапета су смештене вентилације, као и спорадично постављени улази у локале. Изузев масивних, декоративно обликованих дуплих врата помоћних улаза у објекат дуж бочних фасада и раскошног, главног портала на чеоној фасади, која су наменски направљена од метала, аутор је свуда употребио природни материјал – дрво, што представља оригиналну замисао архитекте Богдана Несторовића, која мора бити и очувана. За разлику од овог приземног дела објекта, зона приземља дуж Хиландарске улице је у складу са унутрашњом наменом простора добила другачији изглед, са наглашеним сегментним површинима сачињеним од мат призми.

Извор: Завод за заштиту споменика културе Града Београда

Министарство ПТТ, које је преко претплата једним делом финансирало рад станице у Раковици, укинуло јој је субвенције 1926. године с образложењем да станица није испунила очекиване резултате.

Акционарско друштво ,,Радио А.Д.” добило је 4. фебруара 1928. године од државе концесију за изградњу радио-станице и емитовање програма на 15 година. Друштво је на себе преузело следеће обавезе:

- да изгради станицу система ,,Маркони” и јачине 2, 5 кw;

- да емитује програм сваког дана најмање 3 сата, од чега за државне извештаје мора издвојити 30 минута;

- да након 5 година премести просторије на властито земљиште;

- да се обезбеди државна контрола над целокупним радом Радија;

- да после 15 година бесплатно преда станицу држави.

Надокнада држави износила је 60 % од прикупљене радио-претплате. Обавеза државе била је да брине о мрежи радио-станица у земљи, да снизи цене радио-апарата и претплате, као и да изврши електрификацију земље у целини.

 У недељу, 24. марта 1929. године, из закупљених просторија на другом спрату здања Академије наука, у 10.30, зачуле су се фанфаре, које су означиле почетак редовног емитовања програма Радио Београда на таласној дужини од 455 метара. Свечаном отварању београдске радио-станице присуствовало је око 300 званица из културног и јавног живота.

 Јачина предајника била је 2,5 kW у складу са захтевом државе да се програм јасно и добро чује у пет часова поподне преко апарата-пријемника. Тај уређај је имао две лампе и ваздушну антену на одстојању од 500 километара. За ове потребе закупљене су просторије на трећем спрату и на мансарди зграде Академије наука, на чијем је крову високом 28 метара монтирана антена висине 25 метара.

 У пролеће 1934. године предајник је пресељен из Академије наука у Макиш, одакле је почео да се емитује програм од 16. маја исте године. Радио Београд је захтевао да се на овој локацији постави јачи предајник, што је одобрено 2. октобра 1936. године. Преко компаније ,,Маркони” набављен је нови предајник снаге 20 kW, који је почео да се користи 2. августа 1937. године.

 Први радио-пренос фудбалске утакмице емитован је 7. априла 1929. године – три године након првог спортског радио-преноса у свету. Иницијатива је потекла од спортског уредника ,,Политике” Боре Јовановића. Утакмицу БСК – Југославија преносио је репортер Раде Стоиловић, а уз њега и Димитрије Стевановић.

 За првих десет година Радио Београд је директно преносио 145 спортских такмичења у једанаест дисциплина. Највише је било фудбалских преноса (67), затим преноса тениских мечева (27) и такмичења у веслању (19) итд. Спортска такмичења преносила су се из четири града у Југославији и петнаест у иностранству. Телефонске везе су тих година биле слабе јер нису постављени специјални каблови за радио-везе, због чега је организовање преноса ван Београда била отежана.

Први радио-пренос хорског певања било је извођење дела Јозефа Сука у извођењу Академског музичког друштва ,,Станковић”, којим је дириговао Михаило Вукдраговић, са солистом М. Шахматовом и клавирском пратњом Емила Хајека и Бориса Зорка. Оно је снимано у студију Радио Београда у Академији наука 19. маја 1929. године.

Прво оперско извођење снимљено је 2. јуна 1929. године у главном студију Радио Београда. Било је посвећено делу Рихарда Вагнера, док су у њему учествовали оркестар и мушки и женски хор Опере под диригентском палицом Ловра Матачића. Солисти су били: Марија Жалудова, Марио Шименц (тенор), Павле Холодков (баритон) и Драгослав Петровић (тенор).

Од априла 1929. године па све до почетка Другог светског рата, путем телефонских линија преносило се преко 400 музичких концерата, најчешће из Београдске опере и Народног позоришта, али и из познатих кафана, као што су: „Коларац” и „Савиначка Касина” у Београду, „Европа” у Нишу, „Балкан” у Сарајеву и др.

Радио Београд је у згради садашње Академије наука имао три студија – говорни, музички и резервни, а затим и главну техничку собу у којој је уз краткоталасни предајник био разделник и појачање MF степена. У сваком студију се налазио по један микрофон од угљене прашине марке ,,Маркони-Рајс”.

Читав други програм ишао је уживо. Већ прве године извучене су независно од линија ПТТ посебне телефонске линије које су непосредно повезивале Народно позориште и Саборну цркву с радио-станицом.

У току 1930. године набављена су два нова грамофона, а убрзо и седам тада најмодернијих микрофона. Пошто тада није било довољно плоча народне музике, јер тада у Југославији није било фабрике плоча, Радио Београд је набавио два резача фолија (грамофонских плоча од лакованог желатина). Поред нових грамофона набавио је још два преносна резача-репродуктора за снимање на терену и репродукцију. Помоћу њих су, поред музике, снимани и важни говори водећих политичара тога времена.

Радио Београд је 11. маја 1931. године први пут из свог студија организовао концерт за европске радио-станице. Након тога је сваке године, све до почетка Другог светског рата, организовао целовечерњи музички програм за велики број националних европских радио-станица. За оне станице које нису могле директно да преносе концерт, снимао се програм на грамофонским плочама како би се емитовао касније.

Репортери Радио Београда су 16. и 23. децембра 1936. године преносили су ваздушне маневре изнад Београда. Налазили су се на четири различите локације у граду (у авиону, на крову Академије, у Земуну). Посебан микрофон налазио се у згради Пожарне команде како би се чуо звук сирене.

У току лета 1938. године Радио Београд је опремио један „аутокар” који је ишао по подручјима покрвеним радио-таласима ради промовисања радиофоније, давања техничких савета претплатницима и поправке њихових апарата. Специјална намена овог возила била је снимање музике и говора на терену. У ту сврху користио се у то време најмодернији резач грамофонских плоча. Преко ,,аутокара” преносиле су се и музичке емисије и вести с Радио Београда.

Радио Београд је снимао и уживо преносио и говоре суверена и политичара. Међу њима се издваја снимак говора краља Александра Карађорђевића у Пироту 1934. године, непосредно пред атентат у Марсељу.

Окупиравши Југославију, Немци су у Београду преузели Радио Београд. Kако је зграда Академије наука била оштећена током бомбардовања, они су пренели неоштећену студијску опрему у зграду у улици Кнеза Милоша број 16. Тако је настала станица „Wehrmacht Sendergruppe Südost Sender Belgrad”, која je постала главнo нацистичко гласило за Балкан и Северну Африку.

Након ослобођења Радио Београд је поново почео с редовним емитовањем програма из зграде САНУ све до 1948 године, када се преселио у зграду Занатског дома, одакле се и данас емитује његов програм.

Прва студија за емитовање програма позиционирана су на другом спрату зграде, уз први Мастер Радио Београда. Музички програм се све до 1954. године, када су набављени први магнетофони, изводио уживо из студија 8.

Биоскопска дворана Занатског дома је почетком 50-тих година пренамењена у музички студио – студио 6 Радио Београда.

Након реконструкције 1978. године, студио 6 добио је нови изглед и у њега је уграђен вишеканални систем за снимање музике, аудио миксета и 24-канални магнетофон компаније MCI. На трећем спрату су се налазили студио 17 и 22 за потребе информативног програма. У Македонској улици налазио се студио 10, првенствено намењен за снимање драмског програма Радио Београда.

Пратећи технолошка унапређења у европским јавним сервисима, Радио Београд је 1970. године опремио Електронски студио, јединствен у региону. За генерисање електронских тонова користио се Synthi 100 који је конструисала енглеска компанија EMC по захтеву Радио Београда.

Седамдесетих година 20. века монтиран је нови Мастер, други по реду. Почетком 90-тих монтиран је трећи по реду Мастер Радио Београда, чију је окосницу чинила аудио-матрица фирме NTP контролисана VAX рачунаром.

Током 2005. године почео је са радом рачунарски систем за припрему и емитовање програма, Jutel RadioMan, који је омогућио централизовано скупљање вести, припрему прилога, музике и емитовање свих програма Радио Београда.

У току 2018. године покренут је систем за дигитализацију тонског архива Радио Београда. За потребе музичких, али и говорних преноса и снимања на терену користила су се репортажна кола. Заједно са Телевизијом Србије Радио Београд је 2009. набавио модерна репортажна кола, док је у мају 2021. године Радио Београд набавио мали мултимедијални репортажни ауто.

Прва дигитална аудио-миксета монтирана је 2006. у студију 2, а потом је 2008. студиио 21 дигитализован. Године 2014. обновљен је и дигитализован студио 1, највећи говорни студио Радио Београда.

Током година радијски систем је због увођења нових програмских садржаја и сервиса унапређен. Након готово 40 година у студију 6 замењена је стара аналогна аудио-миксета новом дигиталном конзолом STUDER VISTA X. Свечано је отворен концертом Биг бенда Музичке продукције РТС-а с гостима 25. децембра 2017.

У периоду од 2018. до 2022 године у свим студијима Радио Београда аналогна студијска техника замењена је новом дигиталном.

Експериментални програм радио-станице био је повод за уводни коментар првог броја часописа:

НОВА БЕОГРАДСКА РАДИО-СТАНИЦА И ЊЕН РАД

Тренутак када су се са крова Академије наука распрострли први пут невидљиви кругови који говоре и певају и свирају у свим палатама и свим кућицама света, тај тренутак је био један од најзначајнијих у историји Београда и наше земље. Он је раван ономе часу када је пре четири века прва штампарија у Београду отиснула ћирилска слова на белом листу хартије.

Јер до сада и није било у Београду једне праве радио-станице са једним широким програмом рада, са добрим основама за тај рад и са људима који знају да све препреке које ваља савлађивати јесу велике и многе али се, тих препрека, не боје јер верују да ће са њима сарађивати и њиховом успеху се радовати читав народ… Свакодневни програм који ћемо слушати за претплату мању него динар дневно, богат је и разноврстан. У Академији наука подигнута су за то три студија: један велики, један средњи и један мали. Главни програм сачињаваће се у сопственој режији, али ће се преносити такође и из Народног позоришта, Мањежа и концертних дворана. Програм се углавном дели на ове врсте: на музику, књижевност, науку и новости.

Књижевност, од лирске песме до драме, слушаћемо тако што ће наши најбољи лирски песници читати своје радове пред микрофоном, приповедачи своје новеле и одломке романа, есејисти своје огледе.

У студију изводиће наши први глумци дела припремљена тако да се могу лепо разумевати само слушањем без гледања.

Ови први дани програма београдске станице од понедељка до идуће недеље још увек не представљају редовни програм. Једно, што се особља станице тиче, које се још није потпуно спријатељило са новим апаратима и са новим послом (за добро пријатељство није довољно само неколико дана).

Зато ће Радио-станица десетак дана ћутати. На почетку рада радио-станица ће ћутати шест сати после подне, од два до осам. Те сате посвећује сама себи како би била, ускоро, што боља, што јача и што јаснија.. Из тог разлога одложено је свечано отварање радио-станице за недељу 24. марта. Та свечаност разликоваће се већ много од садашњег програма који је без драмских, образовних и оперетских дела. Она ће углавном значити и почетак редовног рада.

Књижевници су били и на челу програма Радио Београда – Вељко Петровић је био програмски директор, а после њега на чело радио-станице дошао је Станислав Краков; литерарни референт био је Винко Витезица; за Библиотеку Радио Београда књиге је бирао Станислав Винавер; у реализацији програма за децу пре рата врло активно је учествовао Гвидо Тартаља, посебно активан пред Други светски рат, али и по избијању ратних сукоба био је аутор „Српске трилогије” Стеван Јаковљевић…

После рата, дах слободе, обнове и велике наде од 1944. године запљуснуо је и књижевне ствараоце који су се све директније везивали за Радио Београд. Међу првима на овом послу били су Душан Костић и Душан Матић. Костић је већ од 1946. начелник Литерарног одељења и уредник рубрике „Књижевни прилог”, а познати надреалиста Матић уредник „Културне хронике” и „Филмског прегледа”.

Овај замах подстакао је књижевнике да све чешћа долазе пред микрофоне Радио Београда или њихове текстове тумаче најбољи интерпретатори уметничке речи. Форме у којима се књижевност представља слушаоцима све су богатије и разноликије, често са адекватном музиком као посебним елементом који оплемењује књижевну реч – у драмској или играно-режираној форми.

Већ педесетих година Литерарна редакција имала је око 12 чланова, међу којима су књижевници: Михаило Ражнатовић, Миодраг Поповић, Радомир Константиновић, Стеван Раичковић, Нада Маринковић, Никола Дреновац, Миодраг Протић и други.

Одговорни уредници Културно-уметничког сектора педесетих и шездесетих година прошлог века били су Владимир Пешић, Стеван Мајсторовић, Милан Булатовић и Божидар Божовић, који су подстицали (у духу одговарајућих друштвених стремљења) нове идеје и давали иницијативе за подстицање књижевног стваралаштва на Радио Београду. У садејству са Драмским, али и са Програмом за децу, створен је простор за деловање бројних књижевника у радијској свакодневици. Томе у прилог говоре и сведаочења Иве Андрића и Исидоре Секулић о сарадњи са Радио Београдом.

Историографија бележи и емисије и рубрике као што су „Необјављени рукописи” (најновија остварења наших савремених писаца), „Лирика у Јутарњем програму” (краћи, „лакши” избор стихова домаћих и страних аутора), „Музичко-литерарни програм”, „Наши нови преводи”, „Одабрана проза”, „Студио модерне литературе”, „Хиљаду година лирике” (вид могуће антологије поезије, превасходно давних времена), „Поезија и музика”, „Претпоноћни тренуци” (музичко-поетска емисија пригодног карактера у интерпретацији наших познатих драмских уметника)…

Литерарни и Културно уметнички програм Радио Београда постао је богатији за такве књижевне величине као што су: Ђорђе Костић, Милорад Павић, Љубомир Симовић, Младен Марков, Павле Зорић, Данило Николић, Братислав Милановић, Владимир Арсић, Слободан Џунић и многи други. Импулсе Редакцији за децу посебно су давали књижевници као што су Душан Радовић, Драган Лукић, Воја Царић, Злата Видачек, Душица Манојловић, Љубивоје Ршумовић, Петар Жебељан; Забавно-хумористичка редакција врвела је од писаца првог реда, од самог Мирослава Митровића, преко Бранислава Тодоровића Клинића, Драгана Алексића, Драгомира Галета Јанковића, Владимира Јокића, Зорана Николића... У оквиру Драмског програма радили су Александар Обреновић, Небојша Николић, Звонимир Костић, Војислав Донић… О књижевности су, у оквиру Редакције Другог програма, извештавали и књижевну реч интерпретирали Петар Пајић, Драгомир Брајковић, Владимир Буњац, Радомир Андрић, Ратомир Дамјановић, Зоран Станојевић, Радоман Кањевац; на Трећем су, поред Радомира Константиновића, који је био и члан изворне послератне Литерарне редакције, радили и Раша Попов, Радмила Глигић, Раде Кузмановић, а на програму Београд 202 Светозар Влајковић, Слободан Станишић, Бранислав Ђуричић, Момо Капор…

Делови неких од најзначајнијих књижевних остварења су нестајали у беспућима етра и пре но што су штампана на папиру, јер су пред микрофонима Радио Београда читана док су настајала, из необјављених рукописа, што је и сада пракса. На срећу, гласови неких од наших најзначајнијих књижевних аутора сачувани су управо захваљујући ризници Тонског архива Радио Београда. Веома вредан прилог изучавању присуства књижевности на таласима Радио Београда је и зборник „Књижевност и радио” који је о осамдесетогодишњици Радио Београда приредио Ђорђе Малавразић.

Данас су програми Радио Београда не само канал за пласман и тумачење књижевности, већ и један од стубова вибрантног књижевног живота у граду, о чему сведочи и циклус песничких вечери „Поезија, уживо!” који Радио Београд 2 реализује у сарадњи са Задужбином Илије Милосављевића Коларца и у оквиру којег наши најпознатији савремени песници, у директном преносу казују своје стихове.

Улоге су тумачили прваци драме београдских позоришта Јован Ђедо Антонијевић, Добрица Милутиновић, Дара Милошевић, Сава Тодоровић и Радомир Раша Плаовић, а на виолончелу их је пратио г. Фриц, чиме је у интерпретативну целину уведена и музика као преко потребни слој у новом драмском жанру. Овим стваралачким чином у српској култури успостављена је једна нова уметничка епоха. Зато је 24. март у нашој култури убележен и као Дан радио-драме.

У раној фази нове уметности носиоци радио-драмског репертоара били су прваци Драме националног театра, али и глумци путујућих и булеварских позоришта, који су често део својих потврђених уметничких багажа с позорница представљали слушаоцима. То је, разумљиво, захтевало извесне интервенције, промену приступа, јер је радио-драма жанр у којем су драмском уметнику одузета бројна уобичајена глумачка средства – костим, гег, мимика, фацијална експресија, шминка, сценографија… Учивши да пред микрофоном наступају искључиво гласом својим и непатвореном емоцијом, глумци су добили најтежи задатак – да у слушаоцу пробуде машту и дочарају им звуком најлепше и најверодостојније слике.

Међу првим радио-глумцима били су и: Власта Антоновић, Петар Христић, Олга Илић, Никола Митић, Жанка Стокић, Никола Гошић, Чича Илија Станојевић, Александар Рашковић, Драга Милојевић, Милица Бандић, праве глумачке звезде свога доба. Неки од њих окушали су се и као писци комада креираних специјално за радио извођење. Први драматург на радио-програму, ангажован са јасном идејом да профилише развој радио-драме, био је угледни комедиограф Бранислав Нушић.

Крајем тридесетих година прошлог века редитељ Јован Бата Коњовић оформио је и професионалну групу радио-глумаца који су били посвећени првенствено радио-драми. Све до Другог светског рата, а и неколико година по ослобођењу, када су магнетофони ушли у ширу употребу, радио-драме су махом извођење уживо, што је захтевало посебну виспреност и концентрацију читавог ансамбла.

„Магнетофонска револуција” и појава снимљеног звука променила је и естетику радио-драмског израза и подстакла интересовање стваралаца који су препознали нове могућности уметничког израза и увидели већу моћ „размишљања звуком”, укључујући и принцип колажирања и радио-монтаже. Тада настају нова, до тада у уметности мање позната или сасвим непозната занимања – радио-редитељ који трага за могућим или потребним звучним изразом, сниматељ и дизајнер звука, музички сарадник, ефектоман, радио-драматург…

Доласком редитељке (која је најпре запослена као спикер!) Мире Траиловић на чело Драмског програма, посебно су подстакнути писци који ће стварати оригиналне драме специјално за радио. Доба пионира и истраживача у српској радио-драматургији (до средине шездесетих година прошлог века) бележи златним словима имена Богдана Јовановића, Душана Радовића, Миодрага Ђурђевића, Александра Обреновића, Ђорђа Лебовића, Небојше Николића, Радомира Константиновића, Миодрага Павловића, Јована Христића, Свете Лукића, Ивана В. Лалића, Данила Николића и многих других.

Већ педесетих година почела је прва књижевна продукција специјално писана за радио-драмско извођење. Драма за децу Душка Радовића „Гусарски капетан Џон Пиплфокс звани Звоно” премијерно изведена 1953, дела „Лекција” Богдана Јовановића, „У кругу кривице” Ивана Ивањија и „Повратак” Миодрага Ђурђевића (1954/55) представљала су велики искорак у овом смислу. У годинама које су следиле радио-драма привлачила је све већи број књижевника, а многи међу њима остали су трајно везани за радиофонијско стваралаштво, ма куда су их водили уметнички путеви и циљеви. Даљем развоју новог књижевног жанра у многоме је допринео и Југословенски фестивал радио-драме (1957-1991).

Продукција радио-драме подстакнута је почетком шездесетих променом организационе структуре у оквиру куће и пројектом формирања Редакције Драмског програма Радио Београда који је иницирао главни уредник Културно-уметничког програма Милан Булатовић, а у дело спровела Неда Деполо, драматург, уредник руководилац Одељења радио-драме. Редакцијом су тих година, поред Неде Деполо непосредно руководили Радивоје Лола Ђукић, Мира Траиловић, Миодраг Ђурђевић, Владимир Царина и Владимир Стаменковић, који су, успостављајући високе стандарде уносили нови ентузијазам и обезбеђивали континуирани развој ове уметности. Касније је из Редакције Књижевни бум пратила су, уз већ поменута, редитељска имена Мирослава Беловића, Огњенке Милићевић, Слободана Бате Седлара, Василија Поповића, познатијег по уметничком имену Павле Угринов, да би замах кулминирао многобројним планетарним успесима остварења створеним у чувеном Студију X која су режирали доајени Дарко Татић, Слободан Бода Марковић, Олга Брајовић Петровић, Владан Радовановић, Петар Теслић, Нада Бјелогрлић, Арсеније Јовановић…

Током свих претходних деценија радио-драма била је омиљено место сусрета бардова нашег глумишта, али и доајена позоришне и филмске режије.

Данас, Драмски програм, као редакција у оквиру Другог програма Радио Београда, програма културе и уметности, своју поетички и жанровски богату продукцију емитује на таласима Првог, Другог и Трећег програма, у 11 жанровски специјализованих серија током свих 7 дана у недељи. Продуцирају се радио-драме настале или на основу оригиналних радио-драмских текстова или на основу драматизација прозних дела као и адаптације позоришних дела, а такође се сарађује са композиторима и ауторима спремним за истраживања у области радиофоније и звучних експеримената. Највећи део продукције обавља се снимањем у тонском студију 8 Радио Београда и монтажом дијалога, музике и звучних ефеката.

На Другом програму емитује се укупно шест серија и то:

1. Мала сцена (понедељком од 18.32 – оригинална или драматизована/адаптирана дела домаће и светске књижевности жанровски најчешће профилисана као комедија)

2. Паукова мрежа (уторком од 18.32 – оригинална радио-драмска дела домаћих аутора или драматизације класичних дела домаће и светске књижевности у жанровима фантастике, хорора, научне фантастике, крими-приче)

3. Радио игра (средом од 18.32 – експерименталнији облик драмских дела који подразумева истраживања у граничним жанровима као што су: есејистичко-филозофски или поетски наративи, некласичне и отворене драмске форме, пост-драмска драматургија)

4. Драма Другог програма (четвртком од 18.32 – оригинални радио-драмски текстови или драматизације прозних и адаптације позоришних текстова домаћих аутора, са акцентом на савременије теме и савремене ауторе, жанрови – драма, мелодрама, породична или социјална драма, и историјска драма)

5. Звездани часови (петком од 18.32 – најчешће оригинална радио-драмска дела - драматизовани животописи или значајне животне епизоде знаменитих личности домаће и светске културно-научне баштине, уз наглашен поетски одмак у односу на едукативну ноту коју овакви наративи доносе сами по себи)

6. Документарно-драмски програм (суботом од 18.00 – тежи ка хибридној форми документаристичке фикције и подразумева комбиновање о-тона са наративним пасажима који припадају фикцији, или пак најпрочишћенији облик о-тонског материјала на коме аутор сам врши монтажну и драматуршку интервенцију и тако твори аутентичну драмску причу)

На Првом програму Радио Београда емитују се серије:

1. Радиотека (недељом у 23.00 – драматизације дела прозне класике домаћих и светских аутора или адаптације класичних позоришних текстова или античких предложака, укључујући и почетак 20.века)

2. Драмски програм за децу (недељом у 12.15 – оригинална радио-драмска дела савремених аутора или драматизације књижевних дела за децу као и адаптације позоришних текстова за децу, уз истраживања атрактивних (и истовремено едукативних) наратива посебно осетљивој групи – тинејџерима и адолесцентима)

3. Драмске минијатуре (суботом у 20.00 – оригинална или адаптирана/драматизована дела свих жанрова у трајању до 10 минута)

Коначно, на Трећем програму емитују се серије:

1. Драма Трећег програма (суботом око 21.00 – оригинални или адаптирани текстови домаћих или светских аутора авангарднијих и експерименталнијих поетика)

2. Радионица звука (недељом око 23.00 – компоноване акустичке форме и радиофонски експерименти у пољу истраживања звука – музике, шума, говора)

Драмски програм донео је, не само Радио Београду већ и нашој култури уопште, велики број међународних признања. Највећи успеси забележени су у златном периоду седамдесетих и осамдесетих година прошлог века али успеси су остварени још далеке 1958. До почетка 21. века, освојено је чак седам награда на реномираном фестивалу PRIX ITALIA:

- ,,Птица” Александра Обреновића у режији Мирослава Беловића, 1958.

- ,,Мсје Жозеф” радио-драма за децу Небојше Николића у режији Бранислава Обрадовића, 1961.

- ,,Крајпуташи” и ,,Ресавска пећина” – радионице звука Арсенија Јовановића 1971. и 1977.

- ,,Мислио сам да се руше брда” документарна емисија Наде Бјелогрлић и Звонимира Костића, 1979.

- ,,Оно мало чега се сећам” Иване Тришић у режији Дарка Татића 1983.

- ,,Мало вечно језеро” Владана Радовановића и Неде Деполо 1984. (награда GIANFRANCO ZAFRANI у категорији Радиофонијске музике)

- ,,Трагање по пепелу” Ђорђа Лебовића у режији Боде Марковића 1985.

Ту је и 7 награда PREMIOS ONDAS (,,Ресавска пећина” Арсенија Јовановића, ,,Camposanto” Јулије Најман, Дарка Татића и Душана Величковића, ,,Hzdrodialectica alias Aquarondo” Наде Старчевић, Дарка Татића и Петра Марића, ,,Дуж дуге, дуге улице” Неде Деполо у режији Арсенија Јовановића, ,,Госпођица” Иве Андрића у режији Дарка Татића, ,,Урлик ума” Алена Гинзберга у режији Олге Брајовић, ,,Живот и дело Алфонса Каудерса” Александра Хемона у режији Дарка Татића) затим PRIX JAPAN за ,,Глас свуда присутни” Соње Малавразић у режији Мирослава Јокића, URTNA PRIZE за ,,Дуња ли је, душа ли је” Драгослава Девића и Мирослава Јокића. Драмски програм и даље сваке године учествује на међународним фестивалима као што су PRIX ITALIA, PRIX EUROPA, PREMIOS ONDAS, PRIX MARULIĆ, PRIX EX AEQUO, PRIX BOHEMIA.

Рецентни успеси су „Кошмар једног дрвета” Александра Протића 2002.године у категорији компоноване музике на фестивалу PRIX ITALIA, прва награда на Фестивалу у Техерану за 

„Лифт” Александре Урошевић 2007. године као и специјална награда за глумачка остварења у „Писму из 1920.” Иве Андрића у режији Нађе Јањетовић 2008., затим специјална награда Међународног одбора за дечју књигу на фестивалу PRIX EX AEQUO у Братислави за радио-драму за децу „Ветрушкина ледина” Угљеше Шајтинца у режији Бојане Лазић 2010. године, награда Миленији Стаменковић за кратку форму радиофонијског дела „Еко-реквијем” у Ирану 2014. године као и још једна PRIX ITALIA награда за музичко дело композиторке Иване Стефановић „Велики камен” 2017. године.

Сваке године редакција Драмског програма расписује традиционални Јавни анонимни конкурс Радио Београда (најстарији књижевни конкурс код нас, који датира из 1929. године) за радио-драму у категоријама Оригинална радио-драма (две награде), Радио-драма за децу, Драмска минијатура, Документарна драма и предложак за Експериментално радиофонијско дело. Награђена дела се потом продуцирају и емитују.

Музичка продукција РТС данас је модеран систем кога чине Симфонијски оркестар, Хор, Дечји хор, Дечји хор „Колибри” , Народни оркестар, Народни ансамбл и Биг бенд.

Област њиховог деловања обухвата извођење и снимање симфонијске, хорске, вокално-инструменталне, народне, забавне и џез музике домаћих и иностраних аутора, посебно националне музичке баштине и савремених дела српских аутора и уметника извођача, као и остваривање трајних снимака и њихово архивирање у Звучном архиву Радио Београда.

У надлежности Музичке продукције данас је и организовање јавних приредби и концерата у земљи и иностранству, самостално или у сарадњи са сродним културним организацијама и институцијама, јавно извођење и снимање музичко-сценских дела, одржавање програма намењених деци и младима, сарадња са европским и светским културним институцијама, сарадња са домаћим и страним диригентима, извођачима, ауторима и аранжерима, као и производња и продаја музичких записа на носачима звука и слике, као и издавачка делатност.

Посебност у комуниколошком значају деловања ансамбала Музичке продукције чини афирмација националне културе, која даје ексклузивитет програму јавног сервиса, а њени ансамбли се позиционирају као стратешки значајни у циљу промоције и јавне презентације националног културног наслеђа. Томе посебно доприноси транспарентност рада ансамбала како кроз медије, тако и кроз континуирану присутност на концертним подијумима.

Из поменутих разлога Музичка продукција РТС, њени продукти и рад ансамбала данас се дефинишу као кључни модератори музичког и уопште културног живота Србије и нераскидиво су повезани са мапирањем културолошких садржаја у целој земљи.

 Извор: Звучни архив

Многи значајни и славни теоретичари, научници и уметници били су представљени у емисијама које се емитују на таласима Трећег програма, а највреднији прилози релеватних иностраних и домаћих аутора објављени су у истоименом часопису који је покренут 1969. године. Притом је поштован принцип отворености за све духовне оријентације, без идеолошких и других ограничења, изузев оних која се односе на уважавање људских права и поштовање личности.

Кроз своје садржаје Трећи програм настоји да понуди спектар идеја неопходних за разумевање актуелних глобалних и локалних друштвених и културних феномена и процеса, а избор тема и аутора од почетка је подразумевао неговање критичког мишљења, толеранције, аргументовано излагање ставова и културу дијалога.

Путем музичких емисија слушаоци Трећег програма имају могућност да се упознају са врхунским остварењима и интерпретаторима на светској и домаћој музичкој сцени.

У том погледу посебно су значајни циклуси директних и одложених преноса европских музичких фестивала, као и овдашњих концерата.

Својим избором актуелних и често провокативних тема, праћењем других, као и и организацијом властитих трибина, радијских предавања, различитих музичких догађаја и целокупним специфичним медијским приступом, Трећи програм, после готово шездесет година постојања, данас се приближава и млађим генерацијама, настојећи да их сензибилизује за различите интелектуалне и уметничке садржаје.

То је и разлог зашто је ова група радио аматера одлучила да Београдски радио-аматерски клуб YУ1АНО користи посебне јубиларне позивне знакове YТ100РБ и YУ1924РБ и додељује диплому за одржане аматерске радио-везе са јубиларним позивним знацима.

Заузврат, Радио Београд је окупио екипу својих посленика која је реализовала пројекат под називом „Радио Београд и радио-аматери заједно – корак у нови век”, сачињен од прича у којима се пре свега промовише овај хоби и појашњава значај радио-аматеризма у Србији.

Радио-аматери Снежана Батрићевић, Станислава Козакијевић, Лука Јовановић, Синиша Радуловић, Душан Ћеха и Иван Мастиловић говорили су о својим успесима, али и почецима, начинима остваривања веза са удаљеним колегама у свету, катастрофама и ратовима који су нам се дешавали, а у којима је њихова улога била непроцењива.

Саговорници аутора пројекта Дејана Грујића, новинара Радио Београда 202, трудили су се да мотивишу слушаоце да се јаве, учлане у неки од бројних радио-клубова и на тај начин и сами једног дана постану радио-аматери.

Ауторски тим су, осим Дејана Грујића, чинили и тонски сниматељ Дејан Јухас, музички уредник Снежана Грујић и продуцент Милан Стоиљковић.

Пројекат „Радио Београд и радио-аматери – корак у нови век” има 18 тонских сегмената у којима по три радио-аматера одговарају на питања којима се радио-аматеризам афирмише и препознаје као драгоцена делатност, али и чују приче о искуствима током тешких времена за грађане када су радио-аматери били једина веза са завичајем, рођацима и пријатељима.

Овај популарни музички студио је отворен пре седамдесет година. Треба напоменути да се у данашњој згради Радио Београда, средином четрдесетих година прошлог века налазио Занатски дом, у оквиру ког се налазио биоскоп, хотел и два угоститељска објекта. Од биоскопа је направљен Студио 6, као највећи студио. Претходна реконструкција Студија рађена је 1977. године, када је, између осталог, купљена и легендарна MCI миксета. У то време она је представљала последњи „крик” технике. У прилог квалитета ове миксете говори чињеница да је пуних четрдесет година радила без престанка. До недавно је била коришћена у музичким снимањима и директним преносима концерата из Студија 6. Прва нумера која је на њој снимљена, била је песма „Битанга и принцеза” групе „Бијело дугме”. Кроз овај чувени студио прошла је плејада чувених тон мајстора и дизајнера звука. Неки од њих су: Стева Боротић, Франо Супило, Раде Ерцеговац, Тоша Андрин, Бобан Петровић, Зоран Марић, који и дан-данас с успехом снима музику Биг бенда РТС-а.

Реконструкција овога студија има велики значај за све програме Радио Београда, посебно за програм Београд 202 који је претежно музички радио и чија се програмска политика базира на привлачењу млађих и средњих генерација слушаоца. Управо отварање дигиталног Студија 6 је инсипирација за бољи, квалитетнији рад овог програма.