Седмог марта 1924, пре званичног покретања програма, београдска радио-станица се, услед великих поплава које су задесиле Србију и на молбу надлежних министарстава, огласила извештајима о водостању. Она има велики значај за хидрологе, капетане бродова, лађаре и риболовце...

Извештај се и даље емитује на Првом програму Радио Београда у 12.05 часова. Подаци се ажурирају свакодневно у 11.30 часова.

Ово су речи из текста Миље Милосављевић, дугогодишње уреднице емисије ,,Код два бела голуба”, којима она започиње причу о историјату ове емисије. То је једна од безбројних прича о прошлости и традицији које су се чуле у овој емисији.

Емисија „Код два бела голуба” на Првом програму Радио Београда траје од 1968, а њен оснивач и први уредник био је Драгослав Батица Савић. Емисија се на почетку звала ,,У пола четири код два бела голуба”. Назив емисије потиче отуда што је на програму била сваке недеље у пола четири, а оно ,,код два голуба” упућује на име кафане која се налазила на месту на коме је подигнута зграда Занатског дома, у којој се данас налази Радио Београд, као и на име улице Код два бела голуба, која се данас зове Светогорска.

Драгослав Батица Савић уређивао је ову емисију тринаест година. Представљајући стари Београд, његове људе, атмосферу и традицију, он је у оквиру емисије реализовао интервјуе са више од стотину истакнутих личности града. Стари Београд, његови житељи, појаве и догађаји, били су и остали темељ емисије, а током година и прошлост осталих градова Србије заузела је своје место у њој.

Драгослава Батицу Савића на уредничком месту наследила је Миља Милосављевић, која је емисију уређивала више од три деценије. Заслугом многих сарадника, али пре свега зналачким уредничким вођењем и ауторским доприносом Миље Милосављевић, ,,Голубови” су постали емисија по којој се Радио Београд препознаје.

Након Миље Милосављевић, емисију ,,Код два бела голуба” уређивала је Тамара Крстић, а после ње Војислав Карановић, који је и актуелни уредник ове култне емисије Радио Београда.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Велики успех ове емисије постигнут је захваљујући томе што је на хумористичан и сатиричан начин приказивала актуелне догађаје, и што је успевала да на духовит начин саопшти и оно што не би смело јавно да се каже, најчешће у форми скеча и наменски писаних сонгова.

Текстове су писали: Слободан Кића Станковић, Станислав Винавер, Бора Савић, Новак Новак, Бане Ђуричић, Радивоје Лола Ђукић, Гута Добричанин и други. Душа музичког програма „Веселе вечери” од првог дана био је Мирослав Бепо Рамбосек, велики познавалац музике, вешт импровизатор, аранжер и композитор „по потреби”. Наследили су га Стеван Маркићевић, Радмила Трифуновић, Михајло Мелеш и Маријан Каран.

Редитељи су били: Јован Гец, Милан Ракић, Лола Ђукић и други. Први уредник ,,Веселе вечери” био је Мирослав Митровић, затим Жика Живуловић Серафим, Радивоје Лола Ђукић и Слободан Кића Станковић.

Мирослав Митровић, један од твораца емисије, казао је:

,,Реална база у Радио-Београду за покретање нове емисије била је група младих новинара, спикера, сниматеља, музичара, даровитих чланова радио-драмскога ансамбла (…) И емисија је кренула. Успех је био изнад очекивања. Стизало је сијасет писама са речима поздрава, одушевљења и ободрења (…) Невероватно увећану публику, која је недељом увече заседала покрај радио-апарата, често и у комшилуку, у разним клубовима и синдикалним, фронтовским и омладинским просторијама, увесељавали су и опомињали на будност и правилно постављање јунаци емисије: Чика Прока, Тривун и Мијајло, Курир Панта, Фрајер” (из књиге „Време Радија“ Ж. Симовића).

Прву редакцију „Веселе вечери“, која је образована после кратког времена, сем уредника Митровића, чинили су: Мирко Срећковић, Александар Павловић, Жика Живуловић, Бранислав Бане Ђуричић, Бора Савић, Шпиро Будимир и Душан Глигоријевић.

Популарности „Веселе вечери“ немерљиво је допринео дуо Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић.

 „Весело вече“ престало је да се емитује 2001. године, а његов последњи уредник био је Драгомир Гале Јанковић.

Мија Алексић (1923–1995) глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Био је члан Народног позоришта у Београду и Југословенског драмског позоришта. Играо је и у Атељеу 212 и на другим позоришним сценама. Аутентичан позоришни, филмски, естрадни, радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Играо је у много филмских остварења и освојио бројне награде – међу њима ,,Добричин прстен” и специјалну ,,Стеријину награду”.

Миодраг Петровић Чкаља (1924–2003) био је позоришни, филмски, радијски и ТВ глумац и комичар. Каријеру је започео у Драмском студију Радио Београда 1946. године. Заједно с Гутом Добричанином, Бранком Веселиновић и Мијом Алексићем наступао је у најпопуларнијој хумористичкој емисији тога времена – ,,Весело вече”. Глумио је у великом броју емисија Драмске, Хумористичке и Дечје редакције Радио Београда (,,Народни посланик” 1949, ,,Ревизор” 1949, ,,Џон Пиплфокс” 1953. и многе друге).

Бранка Веселиновић (1918–2023) била је награђивана позоришна, телевизијска и филмска глумица, истакнута добротворка. Веселиновић је у матичном Југословенском драмском позоришту играла од 1948. до 1978, остваривши преко 40 улога, а за Гину у Нушићевој „Ожалошћеној породици” добила је ,,Стеријину награду” 1964. године. Била је добитница „Ордена рада са златним венцем”, Нушићеве награде за животно дело, Вукове награде, награде „Мали Принц” за животно дело Међународог фестивала позоришта и других. Глумила је у више од 100 представа у позоришту, и више од 50 телевизијских серија и филмова. Добитница је многобројних награда и признања за свој глумачки и хуманитарни рад.

Легат глумице се од 2018. године налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Драгутин Гута Добричанин (1922–1988) био је српски глумац и драмски писац. Најпознатији је по улози Васе С. Тајчића у серији ,,Позориште у кући”. Студирао је архитектуру. Рано се определио за глуму наступајући у дечјем позоришту ,,Бошко Буха”, затим на сцени Атељеа 212. Тамо је одиграо низ комичних улога домаћег драмског репертоара, а глумио је и на радију и телевизији. Написао је популарну комедију ,,Заједнички стан”, која је играна у већини југословенских и око 250 совјетских позоришта. Преведена је на 30 језика и приказана у многим земљама. Написао је више комедија и драмских текстова за децу.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Идејни творац ове емисије био је легендарни спикер Радио Београда – Радивоје Раћа Марковић. Мало ко је као он умео да својим гласом дочара слику на стадиону, динамику игре, узбуђење на трибинама, зебњу и радост које су део свих спортских „драма”.

Многе изразе који су данас уобичајени у спортским преносима, попут „ивице казненог простора” смислио је управо Марковић. Оно по чему га препознају и слушаоци млађих генерација свакако је његов чувени усклик: „Гол, гол, гол”, после трећег изједначења на фудбалској утакмици Парагвај – Југославија на Светском првенству у Шведској 1958. године. Данас су та Раћина „три гола” део шпице ове популарне емисије.

Осим Радивоја Марковића, који се сматра једним од најбољих радио-коментатора, златним словима у историји Радио Београда уписано је и име још једног Марковића – Марка. Он је такође био спортски новинар и уредник. Фотографија на којој њих двојица седе на крову камиона и преносе утакмицу Црвене звезде и данас краси зидове спортске редакције у Радио Београду.

У спортском алманаху забележено је и име Предрага Кнежевића који је био први уредник и водитељ ове емисије, а затим и Светислава Вуковића – водитеља, новинара, песника и текстописца, који је ову емисију водио дугих шеснаест година.

Они којима фудбал није био баш „најважнија споредна ствар на свету”, могли су (и могу) да у емисији „Време спорта и забаве” слушају и добру музику, a својевремено су могли уживати у скечевима наших славних комичара – Миодрага Петровића Чкаље и Мије Алексића.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Када је пре скоро седам деценија Душко Радовић осмислио и на таласе Радио Београда поставио „Добро јутро децо”, вероватно није слутио да ће ова емисија трајати толико година. Сви који пишу, уређују, режирају, глуме и снимају овај програм и данас чувају и негују његов квалитет.

Баш као што су многе генерације одрасле уз „Добро јутро, децо”, и садашњу и будућу поштовану децу свако јутро са таласа Радио Београда буди и будиће приче написане посебно за њих.

Душан Душко Радовић (1922–1984) био је велики књижевник, афористичар, уредник Програма за децу Радио Београда и Телевизије Београд. Он је сценариста једне од најлепших серија за децу на нашим просторима – „На слово на слово”, као и емисије ,,Лаку ноћ, децо”. Радио је и као новинар ,,Борбе” и уредник Студија Б, а остаће упамћен по легендарној емисији „Добро јутро, Београде”.

Представа ,,На слово, на слово”, по поезији Душка Радовића, извођена је у позоришту за децу у Београду, које је на Дан позоришта (23. октобра 1984. г.), добило име управо по овом великом писцу.

Извор: Звучни архив

,,Новости дана”, централна информативна емисија Првог програма Радио Београда, емитује се од јесени 1958. године. Још од тада, представља релевантан и свеобухватан преглед најважнијих информација и догађаја из земље и света. Уређивање емисије сматрало се врхунцем у информативном радио-новинарству.

Још од настанка емисије, за новинаре, продуценте и тон мајсторе, била је привилегија бити део тима ,,Новости дана”. Дугогодишњи слушаоци и данас, 66 година од првог емитовања емисије, знају да ће од 15.00 до 15.30 бити информисани о свему што се догађа широм света, захваљујући разгранатој мрежи дописника и добро постављеној сарадњи с јавним медијским сервисима, посебно у региону. Кроз прилоге, интервјуе, вести, репортерска јављања, у ,,Новостима дана” забележени су догађаји попут слетања на Месец, Самита несврстаних, Олимпијских игара, као и кризне ситуације које је редакција проживљавала са слушаоцима: земљотрес у Краљеву, ратови у бившој Југославији, поплаве у Обреновцу, пандемија коронавируса...

Иако су се навике слушалаца промениле, ,,Новости дана” остале су најслушанија емисија на Радио Београду. Свакога дана, уз фреквенције Радио Београда, апликацију РТС Звук или платформу РТС Планета, десетине хиљада слушалаца у 15 часова, чује гонг који најављује почетак емисије. Новости дана се емитују сваког дана, без обзира на празнике или ванредне догађаје. Данас ову емисију уређује и води троје уредника уз подршку комплетног информативног програма радија.

Извор: Звучни архив Радио Београда

 У чему је била тајна успеха „Јовановића”?

Вероватно у идеји Бранислава Ђуричића, у бриљантно погођеној петоминутној форми радио-стрипа, у разиграним текстовима, одличној глумачкој екипи, вештој режији и у вешто приказаним друштвеним приликама.

„Јовановићи“ су почели да се емитују на Првом програму Радио Београда 5. јануара 1981. године, да би живот наставили сваког радног дана у 5.45 ујутро уз две дневне репризе. Животно уверљива, драмски разиграна, породица Јовановић је својим садржајем брзо освојила слушаоце и ушла у многе породице, да с њима подели свакодневне бриге и радости.

До краја 1987. године текстове је писао углавном Бранислав Ђуричић, а од 1988. до 1994. „Јовановиће” је креирало шездесет троје састављача. Пера су оштрили и они којима писање није занат.

„Јовановићи” су преко главе претурили распад државе и стварање нове, рат, инфлацију, политички плурализам, али су остали без страначког опредељења, што им је давало за право да се непристрасно оглашавају о збивањима.

С причама из живота породице Јовановић слушаоци су могли лако да се поистовете, што је значајно допринело томе да ова емисија постигне велику популарност.

Чланови породице Јовановић били су: Ђорђе Јовановић, графички радник (Душан Антонијевић и Михајло Викторовић), Меланија Јовановић, његова супруга (Љиљана Крстић, Олга Спиридоновић и Радмила Савићевић), Јован Јовановић, њихов син, ВКВ радник (Зоран Радмиловић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Иван Бекјарев, Мики Манојловић, Марко Николић), Стана Јовановић, Јованова супруга, медицинска сестра (Рената Улмански, Љиљана Благојевић) и њихова деца Весна Јовановић, ученица (Зорица Јовановић, Татјана Пујин, Наташа-Рајчел Ћосовић), Зоран Јовановић, ученик (Вера Обрадовић, Добрила Матић – Комадина, Милан Родић, Вук Матић и Петар Алимпијевић).

Редитељи су били Александар Пантелић и Владимир Путник.

„Јовановићи” су на таласима Првог програма Радио Београда емитовани до лета 2000. године.

Зоран Радмиловић (1933–1985) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац, који је одиграо неке од најупечатљивијих улога у историји југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи ,,Радован III”, због које је добио титулу краља хумора и импровизације.

Поступно је апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и након тога започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962–1968), у коме је првобитно наступао у мање значајним представама.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић је добио насловну улогу у представи „Краљ Иби” (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе, његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.). На филму је одиграо двадесетак улога. Добитник је великог броја награда: ,,Златна арена”, ,,Добричин прстен”, Стеријина награда и многих других.

Награда ,,Зоран Радмиловић” додељује се од 1988. у оквиру ,,Стеријиног позорја” у Новом Саду, а додељује је компанија „Новости”, док се награда „Зоранов брк” додељује сваке године у част Зорана Радмиловића на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару. Награда је установљена 1991. године.

 Извор: Звучни архив Радио Београда

Други сат емитовања поклапао с такође култном хумористичком емисијом ,,Индексово радио-позориште”. Емисија је за то време била прилично револуционарна – по специфичном хумору, као и по промоцији неких звезда популарне музике. 

Извор: Звучни архив Радио Београда

Најпознатији вишедеценијски уредник и водитељ ове емисије био је Владимир Јанковић Џет, који је овакав начин гласања назвао „првим слободним и демократским изборима” у Србији и некадашњој СФРЈ. Први хит недеље, који су те 1979. године изабрали слушаоци, била је песма ,,Sultans of Swing” коју изводи група ,,Dire Straits”.

Емисија је постала изузетно популарна од 80-их година прошлог века када је често почела да „излази” из студија и била реализована пред публиком на концертима широм Србије, како у већим градовима, тако и малим местима. Уживо су наступали и познати музичари и још неафирмисани млади извођачи, а у самом финалу избора песме која постаје хит недеље, присутни посетиоци су бирали победника тако што су производили буку. Мерен је ниво буке и нумера на коју би публика најбучније реаговала – постајала је хит недеље.

Напредак технологије, промене у начину слушања музике и комуникације са слушалачком публиком, донео је промене и у емисији „Хит недеље”. Годинама уназад емисија носи назив „Хит 202”, а за избор песме која ће понети ову титулу слушаоци гласају преко друштвених мрежа, Вајбер и СМС сервиса. Ова емисија и даље је на програму Радио Београда 202 радним данима од 19 часова када се бира хит дана, а финале за избор хита недеље је суботом од 19 часова.

Највећи број победничких песама које су понеле ову титулу у досадашњој историји емисије имала је група ,,Рибља чорба”.

На таласима Радио Београда емитовала се радио-драма ,,Капетан Џон Пиплфокс”, по тексту Душка Радовића, а у режији Вере Белогрлић 1953. године. Музику је написао Бепо Рамбосек, док је тон-мајстор био Петар Гаковић, а уредница Злата Видачек Микић.

Извођачи су били: Мира Ступица, Ружица Сокић, Бранка Митић, Љуба Тадић, Мића Татић, Драган Лаковић, Павле Минчић, Љубиша Бачић, Љуба Дидић и Милан Панић.

Радња радио-драме: Џон Пиплфокс звани Звоно, пензионисани капетан гусарског брода, на вест о појави страшног седмоглавог чудовишта, окупља своју распуштену гусарску посаду. Од власти добија назад свој једрењак и оружје и креће у авантуру пут Кинеског мора, с намером да савлада чудовиште...

Душан Радовић је рекао о свом писању: „Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао и себи и другима да сам само друкчији, а не гори од њих. Има и изузетака, али ја мислим да је уметност посао за оне који имају проблема са собом. Они развијају чула и особине који нису потребни здравим и успешним људима. Нико боље не познаје људе од уметника. А то драгоцено знање стиче се драматичним познанством са самим собом.”

Библиотека града и град Београд сваке године додељују награду ,,Душан Радовић” за најбоље дело за децу и младе.

„Индексово радио-позориште” малтене је преко ноћи достигло популарност након емисије Саше Д. Ковачевића „Компликовани пренос” из 1983. године. Захваљујући успеху „Компликованог преноса“, у коме су се први пут чула горућа политичка питања, као и имитације типичних представника братских народа и народности – аутори почињу да се баве искључиво таквим темама, којима се (осим омладинских и студентских медија) у то време нико није бавио. У „Индексовом радио-позоришту” најчешћа форма су биле пародије тада популарних ТВ серија и филмова.

„Индексово радио-позориште” полако постаје култна радио-емисија у тадашњој Југославији иако је могла да се чује само са предајника Београда 202 на Авали. На Другом програму ТВ Београд 1987. године емитована је емисија из студија ТВ Сарајево, коју су заједно направили „Индексово радио-позориште” (Београд), „Топ-листа надреалиста” (Сарајево) и „Злочести дјечаци” (Загреб), на текстове Петра Лазића и Нелета Карајлића.

Последња емисија „Индексовог радио-позоришта“ на „Београду 202" емитована је маја 1996. јер је руководство РТС-а и Радио Београда закључило да више нема програмских потреба за таквом емисијом. Део екипе угашеног „Индексовог радио-позоришта” правио је у време грађанских и студентских протеста 1996-97. култни сатирични лист „Наша крмача”. У време НАТО бомбардовања 1999. део екипе „Индексовог позоришта” креирао је популарне сонгове „Ја сам ја” , „Ел Кондор пада” и „Они су они”, користећи назив „Индексово ПВОзориште”.

Извор: Звучни архив Радио Београда

О радију Винавер је казао следеће: ,,У свим својим емисијама полазим пре свега од техничких могућности микрофона и од искустава које сам задобио у своме већ дугом раду на радију (...) Микрофон даје јаче него позорница велику видљивост догађајима. Та видљивост песничке је врсте, она је визионарство (...) Сматрам да ће радио пружити многе могућности да се из српске историје и српскога живота изнесу она велика зрачења која су тек с радијом омогућена" (одломак из текста ,,Радио и чуло вида", у књизи ,,Књижевност и радио" Ђ. Малавразића). 

Први уредник емисије био је Бора Ољачић, а у почетку су емитовани скечеви домаћих и страних аутора попут Бранислава Нушића, Марка Твена, Бранка Ћопића, Душка Радовића, Гордана Михића, Славомира Мрожека, Бране Црнчевића, а у извођењу великих глумачких имена као што су Миодраг Петровић Чкаља, Мија Алексић, Ђуза Стојиљковић, Бора Тодоровић и Бранка Веселиновић.

Седамдесетих година прошлог века концепција се мења па „Караван” постаје емисија колажног типа и окреће се хумористичко-сатиричним освртима на дневне догађаје.

У то време заштитни глас „Каравана” био је глумац Петар Словенски, да би га почетком деведесетих заменио Небојша Миловановић. Након њега дубок водитељски траг оставио је и легендарни Ђорђе Ненадовић с којим је неколико година и готово увек на јавним снимањима „Караван” водила новинарка Милена Шишкин. У једном краћем периоду водитељ је био Миленко Павлов, а данас емисију води глумац Милан Милосављевић.

Занимљиво је да је „Караван“ за све ове године имао само четворицу уредника: Бору Ољачића, Мирка Лазића, Сашу Д. Ковачевића и актуелног уредника, Зорана Николића Зозона.

Најпознатије рубрике ,,Каравана” су: ,,Ха-ха, коментар”, „Стигла нам је пошта” и „Вести дана сa таласа Каравана”, а и они који нису његови редовни слушаоци с осмехом препознају вишедеценијски уводни поздрав: „Добар дан, подравља вас Караван!”

Посебну ноту „Каравану” даје народна музика, углавном изворна, али и она новијег датума, компонована у духу традиционалне српске народне песме.

Према незваничним подацима, „Караван” је најстарија хумористично-сатирична емисија на свету која се емитује у континуитету.

„Караван” се емитује сваког радног дана на таласима Првог програма Радио Београда од 14.05 ч. и траје 50 минута.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Прва емисија ,,Сусретања” емитована је 5. јануара 1981. године. Од тада па до данас слушаоци су били у прилици да је слушају сваког радног дана, а данас је на програму од 18 до 19 часова. Од почетка то је била јединствена емисија по својој концепцији. Свакодневно информисање о музичким догађајима, којима је дат значајан простор на програму Радио Београда 1, велики је програмски захтев, који је од уредника подразумевао свакодневну информисаност о концертним активностима и њихово праћење. То је емисија која се бави актуелним догађајима из света уметничке музике, како у нашој земљи, тако и у иностранству. За нешто више од 40 година постојања готово да не постоји ни један еминентни домаћи уметник који у њој није гостовао, а многи од њих су своју прву јавну промоцију имали баш у ,,Сусретањима”.

Емисија се бави и презентацијом домаћих музичких издања – некада плоча, данас компакт-дискова и онлајн продукције, и књига. Дневно су актуелизована различита питања из домена музичке уметности, односа јавности према култури, дискутовало се са гостима о различитим проблемима музичких институција, промовисали су се таленти.

Уредници ,,Сусретања” били су присутни на свим значајним музичким фестивалима у земљи и иностранству, а данас, током појединих, емисије се реализују из градова домаћина, чиме овај сегмент програма има значајну улогу и у децентрализацији културе.

Уредници и водитељи емисије ,,Сусретања”, од почетка до данас, били су еминентне медијске личности Радио Београда 1. Прва уредница била је Гордана Ранчић, а уредници у редакцији, током година, били су: Јасмина Зец, Марија Ковач, Ружа Рудић, Милена Милорадовић, Катарина Томашевић, Марија Масникоса, Бранислав Јарић, Ивана Бандић, Чедна Хоџић, Горица Пилиповић, Теа Димитријевић, Александра Паладин и многи други. Једни као стално запослени у Радио Београду, а други као хонорарни сарадници – сви су имали само један циљ: да на брз и медијски модеран начин промовишу актуелне музичке догађаје до свих слушалаца!

Емисија „Сусретања” посвећена 57. Мокрањчевим данима:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-1/5270464/57-mokranjcevi-dani.html

„Гост Другог програма” је емисија коју је Милош Јевтић осмислио и предложио 1974. године тадашњем руководству Радио Београда – Момчилу Баљаку, као главном и одговорном уреднику Другог програма и Милану Вукосу, тада директору Радио-телевизије Београд. Предложио је један, за то време неуобичајени формат – читавих сат времена разговора са најугледнијим ствараоцима из области културе. Такав, за то време радикални експеримент, не би могао бити прихваћен да Милош Јевтић није за саговорнике предложио највредније што је српска и југословенска култура у то време имала.

Од тога дана, недељно поподне и предвечерје, од 6 до 7, били су резервисани за разговоре Милоша Јевтића са гостима Другог програма, њих преко 860, у више од 1.500 емисија, све до у освит 2003. године. Дакле, безмало три пуне деценије.

О успеху ове емисије, можда и на најбољи начин сведочи чињеница да је у монументалној колекцији „Одговори” током протеклих 47 година објављено више од 230 књига ових разговора, јер, Милош Јевтић је и по одласку у пензију, радозналог духа, наставио да разговара, да пита и да трага за одговорима.

Већ после неколико месеци емитовања, није било громаде наше културе која није слушала ове разговоре, и која, ако држи до себе, не би прихватила да своја размишљања о уметности, науци, животу, друштвеном контексту, подели са радијским аудиторијумом. То нас доводи до другог услова за дуговечност ове емисије. Наиме, тако је било, из разлога што је Милош Јевтић са својим саговорницима РАЗГОВАРАО. Дакле, дијалог – то је кључна реч и основа успеха ових емисија. Ти интервјуи се нису сводили на прозаична питања, већ су од саговорника, најчешће запањених темељном и опсежном припремом Милоша Јевтића и његовим вештим кретањем кроз различите области људског духа и стваралаштва, захтевала врло озбиљно понирање у оно најдубље у њиховим стваралачким бићима.

Разговори које је пред микрофоном Радио Београда водио Милош Јевтић теже једном интегралном, слободном изражавању саговорника, изношењу целовитих и комплексних промишљања о неком питању, па се чак кроз слушање или читање тих одговора може пратити и сам ток тог промишљања, механизам саговорниковог трагања и изналажења одговора. Јер, како је то више пута примећено, Јевтићева питања нису типична. Уствари, тај тип питања не можемо наћи ни у једном уџбенику новинарства. Неки их, попут Првослава Плавшића зову „ланцима питања”, неки ,,гроздовима” или „батерија питањима”, како их је означио професор новинарства Зоран Јевтовић. Али, у сваком случају, реч је о низу питања који имају функцију подстицаја да саговорник пружи свој целовит поглед на назначену тему. Како то да је овај модел са понекад и седам-осам питања заредом, мимо сваког канона, правила или школског упутства у новинарском приручнику, сврсисходан? Као по правилу, прво питање је општијег карактера, а наредна су прецизнија и упућују саговорника, и то суптилно, а не директивно, да понире у област о којој би требало да говори нудећи му више могућности и приступа том одговору. Није чудно да онда готово сваки од целовитих и пажљиво структурираних одговора на Јевтићева питања добија форму посебне приче, то је као звучна књига ауторским, донекле исповедним рукописом исписана. То је основа специфичне методологије интервјуисања Милоша Јевтића.

Готово исповедно, са посебним надахнућем, великани наше културе и науке представљали су своје стваралачке биографије, своја размишљања о најважнијим актуелним друштвеним питањима, своје сумње, страхове, предвиђања и надања. Сви ти разговори имају одређену униформност, што је за радио изузетно важно, јер без обзира на то што овај медиј доноси бројна изненађења, слушалац има и одређена очекивања. Зато, након уводних, скоро лексикографски прецизних биографских података, они почињу сећањима саговорника на детињство, школовање, формативни период, универзитетско доба и стваралачке почетке, настављају се увидима у професионална достигнућа госта и особености оног поља којим се бави, завршавајући се одговорима на питања о очекивањима од будућности. Па ипак, сваки разговор је био посебан, другачији и занимљив. И зато га је требало овековечити и у другом медију – књизи.

Одговори на питања Милоша Јевтића су аутентичним гласовима извајане бисте најзначајнијих наших уметника и научника, али и немерљиви прилози за изучавање читаве једне епохе културне историје нашег друштва. Зато се и ми у Радио Београду према њима односимо као према преданом вишедеценијском прегалаштву једног радозналог, упорног и вредног човека који својим деловањем стоји на бранику одбране памћења.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Прву емисију водили су Никола Нешковић (тада познат по емисијама „Пријатељ звезда”, „Музички рели”, „Музички клуб”) из београдског и Војо Шиљак („Такси за Бабилон”) из загребачког студија. Неки од уредника и дугогодишњих водитеља „Мегахерца” били су Михајло Тошић, Јован Арежина, Марио Михаљевић, Ксенија Урличић...

Емисија је укључивала и разне друге радијске центре некадашње Југославије тако да је у једном тренутку крајем 1973. године у исто време било укључено 11 студија са 11 водитеља.

„Зелени мегахерц” је 1974. године стигао са Корни групом у Брајтон који је био домаћин „Песме Евровизије”, тако да су слушаоци у Југославији у суботу 6. априла 1974. године први пут могли да чују и будуће победнике чланице и чланове групе АББА. Они су били гости у студију.

Извор: Звучни архив Радио Београда