Звук и фотографија, иако су две различите уметничке форме, деле одређене сличности у перцепцији и доживљају. Фреквенција звука и фреквенција фотографије савршено складно пружају публици комплетно искуство, које је истовремено визуелно и звучно. Фотографија овде не само што бележи тренутке музике, већ их и преноси на начин који омогућава да се чује и осети ритам. Сваки снимак је више од слике – он је забележени тренутак музичког израза, место где се уметност фотографије сусреће са снагом музике и ствара сасвим ново искуство за сва чула.

Ова изложба не документује само музичке догађаје, већ ствара и јединствен визуелни саундтрек кроз објектив аутора. Свака фотографија је прича у којој се музика може осетити кроз слике, готово као да звук излази из кадра и допире до публике. Спој музике и фотографије овде функционише као неодвојива целина, стварајући симфонију емоција.

(Зоран Јовановић Мачак, фотограф)

Шасина Сулејмани, самоука је сликарка која се бави осликавањем горанских мотива. Рођена у СФР Југославији, у Драгашу, АП Косово и Метохија, 13.06.1972. Основну школу „Вељко Влаховић“ похађала је од 1979. до 1987. Средњу текстилну школу, смер кројача, похађала је од 1987. до 1989. године.

Прву награду добила је са само 11 година на Савезном конкурсу за основне школе. Од 2023. члан је престижног уметничког удружења у Берлину, „Neuer Berliner Kunstverein 1969“. Прво учешће на уметничкој изложби у Словенском дому у Загребу имала је у јануару 2024, са сликом „Старац са сеном“. Друго учешће на изложби „Жене сликари“ у Мајданпеку у септембру 2024. године. У јулу и августу исте године имала је две изложбе слика у свом родном крају, а том приликом добила је и две завалнице од своје заједнице за допринос развоју горанске културе у области сликарства. Супруга је и мајка три сина.

Изложба ће бити отворена до 13. децембрa 2024.

Горан Косановић је ликовни уметник који се кроз своју каријеру бавио истраживањем веза између популарне културе и ликовне уметности, с посебним нагласком на утицај рокенрола. Његова дела често користе препознатљиве симболе из музичког света како би пробудила колективне успомене и подстакла нова промишљања о музичкој и уметничкој револуцији тог периода. Косановићево стваралаштво укључује јасну визуелну нарацију о култним албумима и бендовима који су обликовали популарну културу од шездесетих година па надаље.

Поставка „Рокенрол календар“ састоји се од слика и колажа који симболично представљају кључне моменте у историји рокенрола. На сликама су приказане стилизоване верзије омота најутицајнијих албума, као што су Never Mind the Bollocks групе Sex Pistols, The Velvet Underground & Nico са познатом бананом Ендија Ворхола, Dark Side of the Moon Pink Floyd-а, и други. Ови албуми су не само музички драгуљи, већ и културни артефакти који су редефинисали границе уметности, политике и друштва.

Косановићеви радови су прецизни у свом минималистичком, али експресивном стилу, који осветљава суштинску симболику сваког албума. На пример, бананасти мотив на омоту албума The Velvet Underground & Nico није само уметничко дело Ворхола, већ и симбол авангардног приступа музици и уметности те групе. Косановић интерпретира овај омот с фокусом на једноставност линија и облика, наглашавајући његову иконографску снагу у музичкој историји.

Слично томе, Never Mind the Bollocks Sex Pistols, чији омот доминира живим и пркосним бојама, приказује панк бунт, директну конфронтацију са друштвеним нормама и политичким системом. Косановић користи визуелне елементе албума како би приказао овај момент културног преокрета, где музика постаје средство за изражавање политичког и социјалног неслагања.

Естетика и идеолошки слојеви

Косановићева уметничка визија поставља рокенрол не само као музичку струју, већ као свеобухватан културни феномен који је редефинисао појмове слободе, идентитета и креативности. Изложба „Рокенрол календар“ користи минималистичке, али снажне ликовне форме које рефлектују кључне идеје и вредности рокенрола. На платнима се налазе елементи који подсећају на једноставне цртеже или облике, али који носе снажну симболичку поруку. У свом раду, Косановић користи апстрактне форме и колоритне контрасте како би скренуо пажњу на идеолошке и естетске аспекте албума, што његовим делима даје додатну димензију значења.

Омот албума Dark Side of the Moon Pink Floyd-a са чувеним призором призматичне светлости, у Косановићевим радовима добија једноставан, али ефектан приказ, који евоцира не само музичку сложеност и експерименталност албума, већ и његов филозофски слој који се бави питањима пролазности, лудила и универзалних људских искустава. Овај омот, као и многи други приказани на изложби, симболизује тежњу рокенрола да пређе границе жанра и постане културни покрет који истражује дубље људске истине.

Рокенрол у Југославији

Изложба „Рокенрол календар“ има и посебну димензију у контексту југословенског рокенрола. Уметник евоцира време када је ова музичка струја имала снажан утицај на младе генерације широм Југославије, постајући симбол друштвених промена. Југословенска рокенрол сцена, с почетком у шездесетим и експлозијом у осамдесетим годинама кроз Нови талас, одиграла је кључну улогу у редефинисању младалачког бунта, политичке слободе и уметничке експериментације. Косановић успева да повеже глобални феномен рокенрола са локалним контекстом, рефлектујући на утицај који су музичке иконе попут Дисциплине кичме, Деце лоших музичара и Идола имале на културни пејзаж региона.

„Рокенрол календар“ Горана Косановића је визуелни дневник музичких преокрета и културних револуција које су дефинисале друго половину 20. века. Његова дела су омаж не само музичким иконама, већ и трансформативној снази рокенрола, која је прешла границе жанра и постала покретач друштвених и политичких промена. Кроз стилизоване приказе албума, Косановић нас подсећа на то како су ови музички моменти постали културни симболи, истовремено пружајући прилику посетиоцима да преиспитају своје сопствене односе према музици, уметности и времену када је рокенрол обликовао свет.

Изложба оживљава осећај носталгије, али и интелектуалну радозналост, стварајући простор за нова промишљања о рокенролу као уметничком, социјалном и културном феномену. Косановићева уметност, иако минималистичка, носи дубоку симболику, евоцирајући сложене слојеве историје рока и његовог глобалног и локалног утицаја.

Вреди напоменути да Косановић има рубрику „Рокенрол календар“ на порталу РТС-а, у којој већ годину дана црта и пише о рокенролу. С обзиром на то да је урадио подкаст „Рокенрол календар“, у којем се бави историјом домаћег рокенрола, онда је изложба логичан наставак целога пројекта.

РТС Клуб, од 18. до 30. новембра 2024.

Прве речи које су се чуле пре тачно 100 година на таласима Радио Београда биле су: „Ало, ало, ало“.

Ранко Стојиловић, уредник изложбе, истиче да је 19. септембар 1924. године познат по томе што је изведен први пробни радио-концерт из зграде Прве хрватске штедионице, из Кнез Михајлове 42, и тада је приређен богат културно-уметнички програм. Наступили су солисти Београдске опере, наши угледни глумци и то је најавило на велика звона да радио улази на велика врата у јавни, друштвени и културни живот тадашњег Београда.

У току изложбе Из века у век, тај први концерт биће реконструисан са данашњим уметницима.

„Наше некадашње колеге, чија имена смо помињали свих ових дана током припрема ове изложбе, заиста су оставили једно велико богатство, не само за нас који данас радимо у Радио-телевизији Србије, већ заправо за све медијске посленике у нашој земљи“, рекла је Ана-Марија Симоновић, уредница изложбе.

Према њеним речима, 19. септембар је врло важан у историји наше земље: „То је почетак радиодифузије и баш на данашњи дан, на три локације у самом центру Београда, отваримо изложбу која се зове наравно Из века у век. Једна поставка биће у ПТТ музеју, друга у Музеју науке и технике. Ранко је поменуо да ћемо тамо имати управо и реконструкцију овог данашњег дана када је одржано пробно емитовање, а овде, баш у згради Радио Београда, у Клубу Радио-телевизије Србије, је једна мала, али мислим богата, изложбена поставка са којом ћемо ући у 101. годину постојања Радио Београда“.

Изложба је подељена у четири тематске цилине и то није био лак задатак да се на једном месту, на малом простору, обједине све личности, емисије, догађаји, историјски тренуци који су обележили историју Радија уназад 100 година.

„Посебну вредност ове изложбе чине QR кодови. Са њима смо желели да дођемо до оних млађих, пре свега, млађих колега. Само мало смо загребали историју и поставили је на сајт Радио-телевизије Србије, тако да сви посетиоци изложбе у Клубу РТС-а, једним покретом мобилног апарата, односно укључењем камере, могу директно да оду на сајт РТС-а и да прочитају, односно чују тонски запис, чују глас неког од својих омиљених водитеља, или рецимо да чују сегменте из својих омиљених емисија или можда историјских догађаја које је забелажио само Радио Београд“, истакла је Симоновићева.

Ранко истиче да су поставке обогаћене и колекцијом старих радио-апарата колекционара Миодра Глигорића, тако да посетиоци могу да уживају и у амбијенту за слушање радија из 20-тих, 30-тих и 40-тих година прошлог века.

„У једном таквом амбијенту можемо да се вратимо на Мићу Татића. Не знам да ли знају људи да је емисија Добро јутро, децо почињала увек од 1955. године у седам ујутру једном шпицом која је цвркут птице који је генерисао сам Мића Татић“, истакао је Ранко Стојиловић.

Поставка у РТС Клубу (Хиландарска 2) посвећена је личностима које су својим делима исписале златне странице историје радиофонијског стваралаштва. Пре свега, то су појединци који су у протеклих стотину година стварали програм Радио Београда и постављали његове стандарде. У исто време, посетиоци изложбе могу се подсетити професионалних подвига радијских великана и ослушнути делове легендарних емисија, радијске програме који су обележили протекле деценије и трајно утицали на животе многих генерација. Могу чути најразноврсније снимке: почев од најстаријег тонског записа који се чува у Фонотеци Радио Београда ‒ говор енглеског композитора Артура Саливана, који је снимљен на фонографу 1888. године, преко свима добро познате реченице „Овде Радио Београд”, коју је изговорила Јелена Билбија Лапчевић, па све до спортских коментара маестралних познавалаца фудбалске игре, антологијских радио-драма, емисија и догађаја које је забележио само Радио Београд. Посетиоци могу чути и дигитално усавршене разговоре великана српског радијског новинарства, глумаца, редитеља, академика и политичара, композиција и музичких остварења. Све наведено део је ове поставке која је тематски класификована, а приликом њене поставке одабирани су најважнији материјали из иначе веома богате историје Радио Београда. Сва дела из архивске ризнице РТС-а данас су део културне баштине Србије. Са поставком у РТС Клубу, изложбом у ПТТ Музеју и радионицама/трибинама у Музеју науке и технике у наредних месец ипо дана Радио Београд улази у други век постојања сећајући се најважнијих тренутака и појединица из своје стогодишње историје.

Осим фотографија, тонских и видео записа из Звучног архива, Документације и Библиотеке Радио Београда, посетиоци ће моћи да сазнају више о историји радиофоније пратећи развој радио-апарата од двадесетих година прошлог века, које је за изложбу изабрао колекционар и заљубљеник у радио-технологију инжењер Миодраг Глигорић.

Архивску баштину која се чува у Звучном архиву и Документацији Радио Београда чине тонски записи и фотографије важних личности, великана радијске историје на нашим просторима. Део наше богате архиве поводом јубилеја добио је савремено рухо, те му се на изложби може приступити преко QR кодова који воде до одговарајућих текстова на сајту РТС-а. Путем мобилног телефона, једним кликом на одговарајући код који се налази на фотографији у самом изложбеном простору, моћи ћете да прочитате информације из биографије одређене личности, да послушате тонски запис њеног гласа у контексту историје Радија и наше земље, као и да се подсетите како су звучале неке од чувених емисија Радио Београда.

Радио Београд је данас у потпуности дигитализован и савремен медиј. Има графичка и видео одељења, у којима се користи и слика, а не само звук. Путем друштвених мрежа својим слушаоцима нуди обиље садржаја и тако своју мисију шири и до најмлађих. Захваљујући различитим технолошким
могућностима, Радио Београд жели да се слушаоци оплемене, забаве, те да им буде омогућено да чују правилан говор, вредну музику и добију
веродостојне и правовремене информације.

Изложба „Стотину година Радио Београда” пре свега треба да буде подстрек будућим истраживачима радија као медија да се њиме баве, као и
будућим колегама да чувају ову институцију која представља национално благо.

Радио Београд је био и остао информативни прозор у свет, храм културе и сигурни простор за медијску авангарду, који чува темељ мудрости у
јавном медијском простору Србије.

------
Изложбу „Стотину година Радио Београда” у РТС Клубу и Холу РТС-а реализовао је тим људи из Радија и Телевизије:

Уредници: Ранко Стојиловић и Ана-Марија Симоновић

Сарадник: Миодраг Глигорић

Стручни консултант: Саша Ковачевић, извршни директор сектора

Програмска подршка Радио Београда: Ђорђе Бркић, руководилац Звучног архива Радио Београда

Стручни сарадник: Милана Гајовић

Подршка на сајту: Ненад Пешић

Организатор: Бојана Туфегџић

Креативни тим: Милица Жебељан, Ивана Радмановац, Тамара Брчић и Бранислав Ђурђевић

Сарадници: Уна Живановић, Софија Марковић, Огњен Шкрбовић (Техника и продукција Радио Београда, Мултимедијални системи) Драгољуб Здравковић  (РТС Клуб)

Сценограф-реализатор: Милица Ивков Михајловић

Лектор: Наташа Шуљагић

Седмог марта 1924, пре званичног покретања програма, београдска радио-станица се, услед великих поплава које су задесиле Србију и на молбу надлежних министарстава, огласила извештајима о водостању. Она има велики значај за хидрологе, капетане бродова, лађаре и риболовце...

Извештај се и даље емитује на Првом програму Радио Београда у 12.05 часова. Подаци се ажурирају свакодневно у 11.30 часова.

Од 1. октобра 1924, на таласној дужини 1.650 m, уторком, четвртком и суботом од 18.45 до 19.45 емитован је програм „Концерти, берзански извештаји и остале новости”.

Радио Париз почео је са радом само шест месеци раније, а истог дана када и Радио Београд први пут се огласио и Радио Беч. Тек годину касније настали су Радио Москва и Радио Токио.

У периоду од 1924. до 1929. године радијски посленици постепено су овладавали техникама преноса и креирања програма.

У недељу, 24. марта 1929. године, из просторија на другом спрату здања САНУ, почело је редовно емитовање програма Радио Београда. Програм у тадашњој Краљевини Југославији најавила је Јелена Билбија Лапчевић чувеном реченицом ‒ ,,Овде Радио Београд!”

Хор певачког друштва „Обилић” отпевао је националну химну, а глумци Народног позоришта одиграли су прву српску радио-драму „Ђакон Стефан и два анђела”. Исте године емитован је први радио-пренос фудбалске утакмице, само три године после првог спортског радио-преноса у свету.

Почетак утакмице БСК–Југославија преносио је репортер Раде Стоиловић, секретар Београдског лоптачког подсавеза, а касније Димитрије Стефановић Маратонац, службеник Радио Београда.

Током 1937. године почело је емитовање десетоминутне информативне емисије Радио Београда „Актуелни час”, а исте године основан је Симфонијски оркестар Радио Београда.

У немачком нападу на Београд 6. априла 1941. године био је бомбардован и Радио Београд, који се налазио у згради Српске академије наука и уметности, а током Другог светског рата је престао са радом. Током рата, немачка окупациона станица „Sender Belgrad” емитовала је програм из просторија некадашње Краткоталасне станице Централног пресбироа Краљевине Југославије.

После ослобођења, 10. новембра 1944. године, глумац Народног позоришта Љубиша Јовановић огласио је почетак рада станице речима ‒ „Говори слободни Радио Београд. Смрт фашизму – слобода народу!”

Једна од најслушанијих и најдуготрајнијих емисија „Весело вече” први пут је емитована 6. марта 1949. Почетком педесетих година двадесетог века настале су и емисије „Дневник” и „Спортски журнал”.

Од 9. фебруара 1958. у етру се јавља Други програм Радио Београда, а Трећи програма  почиње са радом 1965. године. Програм Београд 202 први пут се огласио 1969. године.

Радио Београд је до данас задржао квалитетни дечји, драмски, културни, информативни и музички програм, али и све остале програме који чине суштину радија. Од 18. септембра 2019. године тематски канали Радио Београда ‒ РТС Плетеница (народна музика), РТС Рокенролер (поп и рок музика), РТС Џубокс (евергрин музика) и РТС Вртешка (канал за децу) ‒ емитују се на мултимедијалној платформи РТС Планета. Покретање те медијске услуге прати дигитализацију Звучног архива Радио Београда.

Програми тематских канала Радио Београда емитују се и у мрежи DAB+. Од 2023. године доступни су и на апликацији РТС Звук, где се на једном месту може чути оно најбоље из продукције звука Јавног медијског сервиса Србије. Апликација је бесплатна и доступна свим корисницима мобилних телефона који имају оперативне системе Аndroid или iOS.

У години јубилеја покреће се пети тематски канал Радио Београда ‒ РТС Џезер (џез музика) 18. септембра 2024. године.

Kорачајући у други век свог постојања, Радио Београд представља респектабилну медијску кућу која испуњава своју улогу у оквиру Јавне медијске установе РТС.

Радио Београд негује језичку и говорну културу, свакодневно информише о свим друштвеним феноменима и на тај начин наставља да одржава постојеће и поставља нове стандарде радиофонијског стваралаштва.

Ово су речи из текста Миље Милосављевић, дугогодишње уреднице емисије ,,Код два бела голуба”, којима она започиње причу о историјату ове емисије. То је једна од безбројних прича о прошлости и традицији које су се чуле у овој емисији.

Емисија „Код два бела голуба” на Првом програму Радио Београда траје од 1968, а њен оснивач и први уредник био је Драгослав Батица Савић. Емисија се на почетку звала ,,У пола четири код два бела голуба”. Назив емисије потиче отуда што је на програму била сваке недеље у пола четири, а оно ,,код два голуба” упућује на име кафане која се налазила на месту на коме је подигнута зграда Занатског дома, у којој се данас налази Радио Београд, као и на име улице Код два бела голуба, која се данас зове Светогорска.

Драгослав Батица Савић уређивао је ову емисију тринаест година. Представљајући стари Београд, његове људе, атмосферу и традицију, он је у оквиру емисије реализовао интервјуе са више од стотину истакнутих личности града. Стари Београд, његови житељи, појаве и догађаји, били су и остали темељ емисије, а током година и прошлост осталих градова Србије заузела је своје место у њој.

Драгослава Батицу Савића на уредничком месту наследила је Миља Милосављевић, која је емисију уређивала више од три деценије. Заслугом многих сарадника, али пре свега зналачким уредничким вођењем и ауторским доприносом Миље Милосављевић, ,,Голубови” су постали емисија по којој се Радио Београд препознаје.

Након Миље Милосављевић, емисију ,,Код два бела голуба” уређивала је Тамара Крстић, а после ње Војислав Карановић, који је и актуелни уредник ове култне емисије Радио Београда.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Уторак, 24. септембар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Хоћу да знам” Радио Београда 2

 
Четвртак, 3. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Соларис” Радио Београда 2

 
Субота, 12. октобар, 18.00 ч.

Реконструкција првог пробног емитовања Радио Београда из 1924. године

 
Четвртак, 17. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Дигиталне иконе” Радио Београда 2

 
Недеља, 20. октобар, 10.00 ч.

Радионица радио-аматера „Корак у нови век” у сарадњи са Београдским радио-аматерским клубом и Савезом радио-аматера Србије

 
Четвртак, 24. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Невидљиви људи” Радио Београда 2

Музеј науке и технике налази се у Скендербеговој 51.

Ове године се навршава 100 година од како се први пут огласио радио у Краљевини СХС. Исте те године, 1924. почео је да емитује програм и радио Беч, док је ВВС кренуо са емитовањем само две године пре него београдска станица. Министарство ПТТ-а је са француском компанијом ТСФ (Телеграфија Без Жица) сачинило уговор за изградњу модерне радио-станице. За ту прилику, франсцуска компанија је купила земљиште преко пута железничке станице Раковица и направила је зграду у којој су смештени предајници. Снага предајника је била 10 КВ.

Такође, по истом уговору, предвиђено је да се поред пријема и слања депеша (телеграма,) емитују и радио-фонски концерти и то три пута недељно у трајању од 90 минута. Програм би се емитовао уторком, четвртком и суботом на таласној дужини од 1650 метара, са почетком у 17:30 ч. и састојао би се од дневних вести, извештаја са београдске берзе, метеорололошких извештаја, тачног времена и наравно, музике. Почетак емитовања био је предвиђен за 1. октобар, док је пробни концерт одржан 19. септембра 1924. године.

Новинар Уредник Ранко Стојиловић у разговору са Миодрагом Глигорићем у емисији „Невидљиви људи“, Радио Београд, 2019.

„Уз радио програме су се некада окупљали чланови породице, пријатељи, комшије, чак и случајни пролазници. Емисије су се слушале, ишчекивале, препознавале, водиле се дискусије али и сукобљавала мишљења. Умео је да расположи, насмеје, да зближи, васпита, образује, да подстакне машту. Дешавало се да се слушаоци окупљају и око бандера на којима су били постављени звучници из којих се чуо радијски програм. Понекад су негодовали ако није било струје или су морали да журе на посао, те су остали ускраћени за слушање емисије. Радио концерти, веселе вечери и спортски преноси биле су им омиљене емисије“ истиче инжењер Миодраг Глигорић.

Интересантно је описати како је пробни концерт изгледао. Наиме, како је програмом било предвиђено, Михаило Симић, техничар у радију, започео је своје јављање бројањем 1 до 220, али се претпоставља да је ипак било негде око 100. Ово бројање имало је двоструку улогу. Прва је је била да се изврши потребно подешавање у самом предајнику (ниво модулације), а друга улога је била да се код малобројних имаоца радио - апарата нађе најбољи пријем.

Након тога, Михаило Симић се обратио слушаоцима речима: “Ало ! Ало ! Ало ! Добро вече госпође и господо. Први концерт радио-телефоније београдске станице сада ће да почне. Ево билтена метеоролошке станице на Врачару.“ И билтен је прочитан врло разговетно да се могао лепо разумети свуда. Требало је да се прочита извештај са београдске берзе и дневне вести али како су уметници изгубили стрпљење, почело се са концертом.

На почетку је госпођа Роговска, првакиња београдске опере отпевала арију из опера “Тоска“, уз клавирску пратњу г-дина Брезовшека. Након тога је господин Богић, такође из београдског позоришта, рецитовао тираду о пољубцу из Ростановог “Сирана“. Господин Томић је отпевао Христићеву композицију “Бехар“ уз ауторову пратњу. Други став виолинског концерта од Меделсона одсвирао је на виолини г-дин Холуб, уз клавирску пратњу г-ђе Холуб. Дучићеву песму “Дубровачки мадригал“ одрецитовао је такође г-дин Богић. Затим, г-дин Томић је отпевао још једну арију из Пучинијеве “Тоске“. На крају концерта одсвирани су на клавиру дела Сука и Шопена. Након овога прочитан је извештај са београдске берзе и дневне новости које је припремио часопис “Политика“.

Као што је наведено овај пробни концерт био је врло обиман и садржајан, те се допао свим слушаоцима. Почетак емитовања имао је за потребу производњу све већег броја радио-апарата и детектосрких пријемника. Међу првим произвођачима су били Радио Блажек и Викинг из Београда, Конрад из Суботице, Телеоптик из Земуна и други. Велики број радио-пријемника се продавао као комплет за самоградњу или су се наручивали апарати по платежној могућности плаћања купаца. Поред ове мануфактуре, у тадашњој Краљевини СХС постојао је велики број заступника страних произвођача као што су Филипс, Телефункен, ГЕЦ, РЦА, Балтик итд. Радио је полако улазио у све домове и постао је члан породице, комшија, пријатељ, учитељ, васпитач, носилац лепог и чистог говора, забављач и много тога што није поменуто, па није никакво изненађење што се и после једног века и даље цени и слуша.

После једног века намеће се питање : Шта је радио ?

Поред уобичајених одговора да је то први електронски медиј, најједноставнији и свеобухватнији одговор би био : Радио су људи. Овом, као и будућим и претходним изложбама, одајемо само малу захвалност ономе који нас држи у лепом расположењу, информише, учи нас да будемо део његове културе и да у наредном веку заједно слушамо и ослушкујемо једни друге“ - напомиње Миодраг Глигорић.

Велики успех ове емисије постигнут је захваљујући томе што је на хумористичан и сатиричан начин приказивала актуелне догађаје, и што је успевала да на духовит начин саопшти и оно што не би смело јавно да се каже, најчешће у форми скеча и наменски писаних сонгова.

Текстове су писали: Слободан Кића Станковић, Станислав Винавер, Бора Савић, Новак Новак, Бане Ђуричић, Радивоје Лола Ђукић, Гута Добричанин и други. Душа музичког програма „Веселе вечери” од првог дана био је Мирослав Бепо Рамбосек, велики познавалац музике, вешт импровизатор, аранжер и композитор „по потреби”. Наследили су га Стеван Маркићевић, Радмила Трифуновић, Михајло Мелеш и Маријан Каран.

Редитељи су били: Јован Гец, Милан Ракић, Лола Ђукић и други. Први уредник ,,Веселе вечери” био је Мирослав Митровић, затим Жика Живуловић Серафим, Радивоје Лола Ђукић и Слободан Кића Станковић.

Мирослав Митровић, један од твораца емисије, казао је:

,,Реална база у Радио-Београду за покретање нове емисије била је група младих новинара, спикера, сниматеља, музичара, даровитих чланова радио-драмскога ансамбла (…) И емисија је кренула. Успех је био изнад очекивања. Стизало је сијасет писама са речима поздрава, одушевљења и ободрења (…) Невероватно увећану публику, која је недељом увече заседала покрај радио-апарата, често и у комшилуку, у разним клубовима и синдикалним, фронтовским и омладинским просторијама, увесељавали су и опомињали на будност и правилно постављање јунаци емисије: Чика Прока, Тривун и Мијајло, Курир Панта, Фрајер” (из књиге „Време Радија“ Ж. Симовића).

Прву редакцију „Веселе вечери“, која је образована после кратког времена, сем уредника Митровића, чинили су: Мирко Срећковић, Александар Павловић, Жика Живуловић, Бранислав Бане Ђуричић, Бора Савић, Шпиро Будимир и Душан Глигоријевић.

Популарности „Веселе вечери“ немерљиво је допринео дуо Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић.

 „Весело вече“ престало је да се емитује 2001. године, а његов последњи уредник био је Драгомир Гале Јанковић.

Мија Алексић (1923–1995) глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Био је члан Народног позоришта у Београду и Југословенског драмског позоришта. Играо је и у Атељеу 212 и на другим позоришним сценама. Аутентичан позоришни, филмски, естрадни, радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Играо је у много филмских остварења и освојио бројне награде – међу њима ,,Добричин прстен” и специјалну ,,Стеријину награду”.

Миодраг Петровић Чкаља (1924–2003) био је позоришни, филмски, радијски и ТВ глумац и комичар. Каријеру је започео у Драмском студију Радио Београда 1946. године. Заједно с Гутом Добричанином, Бранком Веселиновић и Мијом Алексићем наступао је у најпопуларнијој хумористичкој емисији тога времена – ,,Весело вече”. Глумио је у великом броју емисија Драмске, Хумористичке и Дечје редакције Радио Београда (,,Народни посланик” 1949, ,,Ревизор” 1949, ,,Џон Пиплфокс” 1953. и многе друге).

Бранка Веселиновић (1918–2023) била је награђивана позоришна, телевизијска и филмска глумица, истакнута добротворка. Веселиновић је у матичном Југословенском драмском позоришту играла од 1948. до 1978, остваривши преко 40 улога, а за Гину у Нушићевој „Ожалошћеној породици” добила је ,,Стеријину награду” 1964. године. Била је добитница „Ордена рада са златним венцем”, Нушићеве награде за животно дело, Вукове награде, награде „Мали Принц” за животно дело Међународог фестивала позоришта и других. Глумила је у више од 100 представа у позоришту, и више од 50 телевизијских серија и филмова. Добитница је многобројних награда и признања за свој глумачки и хуманитарни рад.

Легат глумице се од 2018. године налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Драгутин Гута Добричанин (1922–1988) био је српски глумац и драмски писац. Најпознатији је по улози Васе С. Тајчића у серији ,,Позориште у кући”. Студирао је архитектуру. Рано се определио за глуму наступајући у дечјем позоришту ,,Бошко Буха”, затим на сцени Атељеа 212. Тамо је одиграо низ комичних улога домаћег драмског репертоара, а глумио је и на радију и телевизији. Написао је популарну комедију ,,Заједнички стан”, која је играна у већини југословенских и око 250 совјетских позоришта. Преведена је на 30 језика и приказана у многим земљама. Написао је више комедија и драмских текстова за децу.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Oбласт радиофоније, за коју је прво била заинтересована војска због својих потреба (безбедног и брзог слања порука), брзо је препозната као област од ширег, државног и политичког, а затим и културног и економског значаја.

Од краја Првог светског рата, ресорно министарство за област радиофоније било је Министарство пошта и телеграфа. Министарство је, у име државе, давало концесије за изградњу радио-станица, прописивало услове експлоатације и рада станица, склапало уговоре и доносило правилнике и друге законске регулативе из области.

Први радијски спикери у Србији били су инжењери Министарства, Михаило Симић и Добривоје Петровић. Они су учестовали у првом, пробном емитовању радијског програма, 19. септембра 1924. године, као и у поновљеној емисији 24. септембра. На основу њиховог рада, одобрен је редовни радио-програм „Главног радио телеграфа Београд – Раковица – Врачар”, од 1. октобра 1924. године.

Ова двојица инжењера заслужна су и за емитовање програма из радио-станице изграђене у згради Министарства ПТТ. Наиме, после прекида емитовања редовног програма, да би премостили време до отварања нове београдске станице, у згради Министарства ПТТ у Делиградској улици, инжењери поште направили су студио, из кога је, од децембра 1927. године, емитован редовни програм. Пробна радиофонијска станица Министарства Пошта и Телеграфа емитовала је програм који се састојао од музике са плоча, концерата из студија и предавања.

Емитовање је прекинуто 18. 3. 1929. године, када је пробне емисије започео „Радио Београд”. Михаило Симић и Добривоје Петровић учествовали су и у емитовању пробног програма „Радио Београда”, као и у свечаном отварању програма, 24. марта 1929. године.

Према садржају појединих докумената из архива ПТТ музеја, идеја и иницијатива за оснивање „Радио Београда” потицала је од Министарства ПТТ односно, од појединих чиновника, од којих, поред поменутих инжењера, можемо навести и начелника, а затим и директора у Министарству, Милана Ж. Ђорђевића, који је пропаганду за радиофонију вршио и преко свог часописа „Телеграф и телефон”, касније штампаног под називом „Радио, телеграф и телефон”.

Министарство ПТТ је одржало лицитацију, за оснивање модерне радиофонијске емисионе станице – „Броадкастинг” у Београду у септембру 1926. године.

Уговор са Друштвом Радио Београд А.Д, потписан је у фебруару 1928. године, а у члану 15. нацрта уговора било је наведено: „Све станице намењене су јавној радиофонској служби за неговање и унапређење националне културе и просвете, за привредне и опште државне и народне потребе. Сви циљеви једне радиофонијске службе постижу се неговањем књижевног језика, ширењем наука, књижевности и уметности, васпитавањем народа путем предавања, преношењем државних, националних и уметничких приредби општег значаја, приређивањем и преношењем музичких извођења и позоришних представа, репродукцијом одабраних грамофонских плоча и слично, објављивањем метереолошких, берзанских, економских, спортских и других вести од интереса за нашу привреду и ширу јавност и ширењем дневних вести од општег државног и народног значаја.”

Овај члан показује колико је за државу било значајно отварање радио-станица односно, емитовање редовног, разноврсног и квалитетног програма, у циљу информисања, образовања, забаве и културе.

Аутор изложбе је Љиљана Ђорђевић, виши кустос.

ПТТ Музеј налази се у Мајке Јевросиме 13, Београд.

Идејни творац ове емисије био је легендарни спикер Радио Београда – Радивоје Раћа Марковић. Мало ко је као он умео да својим гласом дочара слику на стадиону, динамику игре, узбуђење на трибинама, зебњу и радост које су део свих спортских „драма”.

Многе изразе који су данас уобичајени у спортским преносима, попут „ивице казненог простора” смислио је управо Марковић. Оно по чему га препознају и слушаоци млађих генерација свакако је његов чувени усклик: „Гол, гол, гол”, после трећег изједначења на фудбалској утакмици Парагвај – Југославија на Светском првенству у Шведској 1958. године. Данас су та Раћина „три гола” део шпице ове популарне емисије.

Осим Радивоја Марковића, који се сматра једним од најбољих радио-коментатора, златним словима у историји Радио Београда уписано је и име још једног Марковића – Марка. Он је такође био спортски новинар и уредник. Фотографија на којој њих двојица седе на крову камиона и преносе утакмицу Црвене звезде и данас краси зидове спортске редакције у Радио Београду.

У спортском алманаху забележено је и име Предрага Кнежевића који је био први уредник и водитељ ове емисије, а затим и Светислава Вуковића – водитеља, новинара, песника и текстописца, који је ову емисију водио дугих шеснаест година.

Они којима фудбал није био баш „најважнија споредна ствар на свету”, могли су (и могу) да у емисији „Време спорта и забаве” слушају и добру музику, a својевремено су могли уживати у скечевима наших славних комичара – Миодрага Петровића Чкаље и Мије Алексића.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Када је пре скоро седам деценија Душко Радовић осмислио и на таласе Радио Београда поставио „Добро јутро децо”, вероватно није слутио да ће ова емисија трајати толико година. Сви који пишу, уређују, режирају, глуме и снимају овај програм и данас чувају и негују његов квалитет.

Баш као што су многе генерације одрасле уз „Добро јутро, децо”, и садашњу и будућу поштовану децу свако јутро са таласа Радио Београда буди и будиће приче написане посебно за њих.

Душан Душко Радовић (1922–1984) био је велики књижевник, афористичар, уредник Програма за децу Радио Београда и Телевизије Београд. Он је сценариста једне од најлепших серија за децу на нашим просторима – „На слово на слово”, као и емисије ,,Лаку ноћ, децо”. Радио је и као новинар ,,Борбе” и уредник Студија Б, а остаће упамћен по легендарној емисији „Добро јутро, Београде”.

Представа ,,На слово, на слово”, по поезији Душка Радовића, извођена је у позоришту за децу у Београду, које је на Дан позоришта (23. октобра 1984. г.), добило име управо по овом великом писцу.

Извор: Звучни архив

,,Новости дана”, централна информативна емисија Првог програма Радио Београда, емитује се од јесени 1958. године. Још од тада, представља релевантан и свеобухватан преглед најважнијих информација и догађаја из земље и света. Уређивање емисије сматрало се врхунцем у информативном радио-новинарству.

Још од настанка емисије, за новинаре, продуценте и тон мајсторе, била је привилегија бити део тима ,,Новости дана”. Дугогодишњи слушаоци и данас, 66 година од првог емитовања емисије, знају да ће од 15.00 до 15.30 бити информисани о свему што се догађа широм света, захваљујући разгранатој мрежи дописника и добро постављеној сарадњи с јавним медијским сервисима, посебно у региону. Кроз прилоге, интервјуе, вести, репортерска јављања, у ,,Новостима дана” забележени су догађаји попут слетања на Месец, Самита несврстаних, Олимпијских игара, као и кризне ситуације које је редакција проживљавала са слушаоцима: земљотрес у Краљеву, ратови у бившој Југославији, поплаве у Обреновцу, пандемија коронавируса...

Иако су се навике слушалаца промениле, ,,Новости дана” остале су најслушанија емисија на Радио Београду. Свакога дана, уз фреквенције Радио Београда, апликацију РТС Звук или платформу РТС Планета, десетине хиљада слушалаца у 15 часова, чује гонг који најављује почетак емисије. Новости дана се емитују сваког дана, без обзира на празнике или ванредне догађаје. Данас ову емисију уређује и води троје уредника уз подршку комплетног информативног програма радија.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Програм је припремио тадашњи директор Опере Стеван Христић, а извели су га чланови Опере и Драме Народног позоришта, о чему је дневни лист „Политика” овако известио:

После великих припрема и то се најзад остварило… Нешто после седам сати у просторијама Хрватске штедионице сви уметници су били на окупу. Тада је објављен почетак.

Г. Михајловић је сео пред микрофон и бројао пет минута од 1 до 220.

Ало! - Ало! - Ало! (почео је затим) – Добро вече, госпође и господо. Први концерт радио-телефоније београдске станице сад ће почети. Ево дневног билтена метеоролошке станице на Врачару.

И билтен је прочитан врло разговетно да се лепо могло разумети свугда. Требало је после тога дати још извештај са берзе и дневне вести, но како су наши уметници, већ били изгубили стрпљење почео је одмах сам концерт.

Гђа Роговска! - представио је г. Михајловић кроз микрофон, и госпођа запева познату арију из Тоске, уз дискретну пратњу г. Брезовшека на клавиру. Њен соноран глас је затреперио предапаратом и радио-таласи су га носили далеко у свет.

Они који су слушали концерт у Београду изјављују изјављују да се певање гђе Роговске чуло врло лепо.

Затим је г. Богић с пуно полета рецитовао из Ростановог Сирана ону лепу Тираду о пољупцу.

После њега је отпевао г. Томић композицију г. Христића Бехар. Његов меки тенор уз пратњу самог аутора на клавиру слушао се веома пријатно. Али најлепше се чула виолина г. Холуба, свирао је други део виолинског концерта од Менделсона, уз пратњу гђе Холуб на клавиру. Потом је опет дошао г. Богић с рецитацијом Дубровачког мадригала г. Дучића…

Онда је опет г. Томић отпевао последњу арију Каварадосија из Тоске уз пратњу г. Брезовшека и после њега је г. Гођевац одсвирао на клавиру Етиду у еф-молу од Шопена. Најзад је г. Холуб с највећом виртуозношћу извео на виолини Песму љубави Сука, уз пратњу своје супруге.

С тим је завршен овај први радио-концерт у Престоници.

На крају је г. Михајловић прочитао извештај с берзе и неколико вести са јучерашње седнице владе о политичкој ситуацији уопште. У току концерта сви учесници су у другој сали слушали кроз радио-апарат наизменично један другога. А данас у подне сликаће се управа заједно са њима за успомену на овај лепи почетак једне нове епохе београдског уметничког и културног живота.

Инжењери Михаило Симић и Добривоје Петровић су, током две године, емитовали програм, најпре уторком, четвртком и суботом, а он се састојао превасходно од музике са плоча, вести добијених из редакције листа „Политика” и музичких извођења из радијског студија.

У недељу, 24. марта 1929. године започело је редовно емитовања програма „Радио Београда”, из зграде Српске академије наука у Кнез Михаиловој улици, а исте године забележени су и први преноси из Опере из Народног позоришта, београдских кафана, предавања с Коларчевог народног универзитета, литургија из београдских храмова, али и први пренос једног спортског догађаја.

 У чему је била тајна успеха „Јовановића”?

Вероватно у идеји Бранислава Ђуричића, у бриљантно погођеној петоминутној форми радио-стрипа, у разиграним текстовима, одличној глумачкој екипи, вештој режији и у вешто приказаним друштвеним приликама.

„Јовановићи“ су почели да се емитују на Првом програму Радио Београда 5. јануара 1981. године, да би живот наставили сваког радног дана у 5.45 ујутро уз две дневне репризе. Животно уверљива, драмски разиграна, породица Јовановић је својим садржајем брзо освојила слушаоце и ушла у многе породице, да с њима подели свакодневне бриге и радости.

До краја 1987. године текстове је писао углавном Бранислав Ђуричић, а од 1988. до 1994. „Јовановиће” је креирало шездесет троје састављача. Пера су оштрили и они којима писање није занат.

„Јовановићи” су преко главе претурили распад државе и стварање нове, рат, инфлацију, политички плурализам, али су остали без страначког опредељења, што им је давало за право да се непристрасно оглашавају о збивањима.

С причама из живота породице Јовановић слушаоци су могли лако да се поистовете, што је значајно допринело томе да ова емисија постигне велику популарност.

Чланови породице Јовановић били су: Ђорђе Јовановић, графички радник (Душан Антонијевић и Михајло Викторовић), Меланија Јовановић, његова супруга (Љиљана Крстић, Олга Спиридоновић и Радмила Савићевић), Јован Јовановић, њихов син, ВКВ радник (Зоран Радмиловић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Иван Бекјарев, Мики Манојловић, Марко Николић), Стана Јовановић, Јованова супруга, медицинска сестра (Рената Улмански, Љиљана Благојевић) и њихова деца Весна Јовановић, ученица (Зорица Јовановић, Татјана Пујин, Наташа-Рајчел Ћосовић), Зоран Јовановић, ученик (Вера Обрадовић, Добрила Матић – Комадина, Милан Родић, Вук Матић и Петар Алимпијевић).

Редитељи су били Александар Пантелић и Владимир Путник.

„Јовановићи” су на таласима Првог програма Радио Београда емитовани до лета 2000. године.

Зоран Радмиловић (1933–1985) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац, који је одиграо неке од најупечатљивијих улога у историји југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи ,,Радован III”, због које је добио титулу краља хумора и импровизације.

Поступно је апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и након тога започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962–1968), у коме је првобитно наступао у мање значајним представама.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић је добио насловну улогу у представи „Краљ Иби” (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе, његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.). На филму је одиграо двадесетак улога. Добитник је великог броја награда: ,,Златна арена”, ,,Добричин прстен”, Стеријина награда и многих других.

Награда ,,Зоран Радмиловић” додељује се од 1988. у оквиру ,,Стеријиног позорја” у Новом Саду, а додељује је компанија „Новости”, док се награда „Зоранов брк” додељује сваке године у част Зорана Радмиловића на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару. Награда је установљена 1991. године.

 Извор: Звучни архив Радио Београда

Други сат емитовања поклапао с такође култном хумористичком емисијом ,,Индексово радио-позориште”. Емисија је за то време била прилично револуционарна – по специфичном хумору, као и по промоцији неких звезда популарне музике. 

Извор: Звучни архив Радио Београда

НОВА РАДИО-ТЕЛЕГРАФСКА СТАНИЦА

Кад ступате у ову необичну салу, која представља свет, вас обузимају чудновати осећаји. Изгледа вам да сте ништавни наспрам овог невидљивог колоса, који вам представља овај мали затворени простор. У први мах осећате да се налазите у једном центру у којем се усредсређују сви снопови радио-електрицитета и звукова, који непрестано вибрирају по бескрајној васиони, или као да сте у центру одакле се звуци пријатних мелодија вокалне и инструменталне музике шаљу на све стране света, док се, најзад, помоћу апарата за бежично телефонирање, не нађу у човечијем уху, тамо, далеко.

Сва је сала застрта у свим правцима и зидови су тапетовани вуненим габардином каки-боје. Под је застрт дебелим и тешким засторима, а таваница је сва покривена белом полусвиленом материјом у таласастом облику.

Пред великим микрофоном, који виси у једном углу, пред којим се изводе концерти, и који је тако осетљив да може примити и бестрага далеко отправити и најмањи шум у сали, стоје пултови за ноте. Резервисано је место за клавир који ће се ускоро поставити. И замислите ову слику: певачки хор, или музика, стане пред микрофон и отпочне са концертом. Звуци песме заталасају металну мембрану у овом микрофону, као прибогу и код микрофона у рогу код обичног телефонског апарата, она, мембрана, у свима нијансама, у најфинијим нијансама, да се може чути и мува кад зуји, покреће се, вибрира и верно преноси боју гласа и све његове особине, на апарате раковичке радио-станице, одакле их, помоћу јаке струје са видоком ичесталошћу, снажно баца преко високе антене у бесконачност. Заталасани етар, пролазећу поред свију радио-станица на свом путу, утиче на све пријемне апарате преко антене, где се амплифицира (увеличава) глас на нарочитом апарату (амплификатору), као што се код микроскопа увеличава геометријска фигура, а онда у потпуној форми и боји затрепери песма или реч у телефонској слушалици на ваше ухо…

Предајник ове радио-телеграфске станице налазио се у Раковици, прецизније на Миљаковцу, негде на простору између данашњих улица Димитрија Котуровића, Борске, Варешке, Велизара Станковића и Миљаковачке шуме. На ретким фотографијама из тог периода виде се масивни стубови који су носили антене и сведочили о снази предајника. Поред Централног бироа у Улици Кнеза Михаила, емисиона станица у Раковици била је везана и са пријемном станицом на Западном Врачару.

Од 1929. г. – зграда САНУ, Кнеза Михаила 35

Од марта 1929. године, са новим капиталом и знатно већим програмским и економским амбицијама, Радио Београд А.Д. је у нову епоху свог развоја званично ушао 24. марта 1929. године из зграде Српске академије наука и уметности. Поред подршке Министарства пошта и телеграфа и других ресорних тела, Акционарско друштво је новац за покретање савременије станице обезбедило и захваљујући инжењеру Роберту Вегеу и др Густаву Брауну, који су заступали бечку фирму Mihael AG, али је разлику доплатио и Џулијус Ханау, уводећи у посао лондонску фирму Маркони која је убрзо постала први финансијер, што је остала све до подржављења Радио Београда 1939. године.

Два решеткаста гвоздена стуба, сваки висине 20 метара, причвршћена су челичним ужадима за кров зграде, а служили су као носачи антене. Између стубова разапет је хоризонтални део тзв. Т – антене, састављене од неколико уплетених жичаних проводника… На другом спрату Академије наука, у једној мањој просторији, налазили су се појачавачи и сва остала студијска техника. У поткровљу је постављен предајних снаге 2,5 KW, што је у оно време било изнад снаге просечних европских средњеталасних предајника.

Изнад микрофона марке „Маркони-Рајс” који је био опремљен црвеном сигналном лампицом, било је написано упозорење:

 
ЦРВЕНО СВЕТЛО КАДА СИНЕ

ВАСИОНЕ ТАЛАСИ БРЗИ

ТВОЈ ВЕЋ ПРОНОСЕ ГЛАС.

ЦЕО СЛУША ТЕ СВЕТ!

 
Од 1944. г. – зграда Министарства шума и руда и Министарства спољних послова, угао Кнеза Милоша и Немањине

На овој адреси најпре је, од 1936. године била смештена Краткоталасна радио-станица Централног пресбироа Краљевине Југославије. Пошто је тридесетих година прошлог века радио био једно од најзначајнијих средстава пропаганде, у државном интеерсу било је и да има радио-станицу која ће се обраћати на другим језицима слушаоцима у иностранству, а на нашем дијаспори. Краткоталасна станица, у којој су професионалне каријере градили неки од доајена Радио Београда, попут Мирослава Митровића или Радивоја Марковића, била је задужена и за припремање вести за Радио Београд. У то време је Београд био једини град на Балкану који је имао чак две радио-станице.

У шестоаприлском бомбардовању Београда погођена је и оштећена палата Српске краљевске академије у којој се налазио Радио Београд, који тада престаје са радом. Окупациона станица Soldatensender Belgrad врло брзо по капитулирању Југославије почела је са радом управо у просторијама Краткоталасне станице, у згради Министарства шума и руда (сада Министарству иностраних послова) у Улици Милоша Великог. Ова станица, која ни на који начин не наставља континуитет Радио Београда, оставила је печат како у уметничком животу окупираног града, тако и као својеврстан поп-културни феномен у општем вихору Другог светског рата.

Радио Београд се одмах по ослобођењу јавио са исте адресе, 10. новембра 1944. речима глумца Љубише Јовановића: „Говори слободна Радио-станица Београд! Смрт фашизму, слобода народу”. Послератно консолидовање програма текло је упоредо са обновом разрушене земље. Већ 1945. године постављен је поново предајник на зграду Академије наука, а обновљен је и предајник велике снаге у Макишу.

Од 1947. г. – зграда Занатског дома у Хиландарској 2

Иако је формално одлука о пресељењу донета још 1947. године, адаптација зграде Удружења занатлија, дела архитекте Богдана Несторовића из 1933. године, трајала је скоро годину дана, тако да је Радио Београд на овој адреси од јула 1948. године. У згради у самом срцу Београда некадашње самачке и хотелске собе су преуређене у студије и канцеларије. Током претходних 76 година спикери Радио Београда су најважније вести читали са ове адресе, то је место где су настајали вољена и радо слушана музика, радиофонијски експеримент, одакле су се слушаоци упознавали са токовима савремене литературе, са најсвежијим актуелностима у политици, спорту, уметности…

Свих ових година, без обзира на локацију са које се слушаоцима обраћао, Радио Београд је био и остао један од носећих стубова овог друштва, храм културе и лепог и правилног говора, кућа проверене и брзе информације, генератор добре забаве и најквалитетније музике. Из века у век.

Подизање зграде Занатског дома (чији је Фонд основан 1911), по угледу на друге друштвене домове, имало је за циљ да се на једном месту окупе све до тада основане занатске установе. Таква могућност указала се 1914. године, када су различити занатски фондови прикупили средства и започели зидање дома према пројекту архитекте Данила Владисављевића из 1912. године. Рат и неповољни услови одложили су изградњу Занатског дома све до 1931. године, када је пројектовање поверено архитекти Богдану Несторовићу, истакнутом поборнику модернистичке безорнаменталне архитектуре, као победнику конкурса за изградњу овог здања. Зграда је завршена 1. маја 1933. године.

У овој згради некада је био биоскоп „Авала” у који се улазило из Хиландарске улице. Зграда је била вишенаменска. Функционисала је као пословни простор, имала је ресторан, хотел и самачке собе. Хотел „Гранд” је за оно време био првокласан у сваком погледу. Собе су биле са топлом и хладном водом, телефоном и купатилима, а постојало је и централно грејање.

Одлука о пресељењу Радио Београда у овај простор донета је 1947. године. После годово годину дана адаптације простора, од 1948. се Радио Београд налази на овој локацији. Адаптација за потребе радио-станице подразумевала је да се ресторан у приземљу пренамени у музички и драмски студио, а некадашње хотелске собе у редакције. Како се Радио Београд ширио и технологија усавршавала, тако су се додавали студији за емитовање и монтажу. У простору некадашњег биоскопа „Авала” данас је велики музички Студио 6 у којем се одржавају јавна снимања.

Када је реч о архитектонском решењу, објекат је конципиран као угаона грађевина са два бочна крила дуж улица Хиландарске и Светогорске. Однос залученог централног и равних бочних делова потенциран је средишњом двостепеном кулом. Масивност угаоног дела зграде олакшана је колонадом у приземљу и завршном спрату. Над главним улазом налази се скулптура „Ковач”, рад каменоресца Н. Лукачека.

Посебан акценат на фасадама представљају низови ритмично распоређених прозора дуж виших етажа, оригиналних дрвених рамова, профилације и карактеристичне поделе. Пратећи материјализацију и начин стилизације, аутор је истим третманом вешто спојио приземну зону објекта и спратне делове, остварујући јединствен ликовни ефекат у општем сагледавању зграде.

У делу објекта дуж прометне Светогорске улице доминирају велике површине транспарентних тзв. дуплих излога, у чијем делу зиданог парапета су смештене вентилације, као и спорадично постављени улази у локале. Изузев масивних, декоративно обликованих дуплих врата помоћних улаза у објекат дуж бочних фасада и раскошног, главног портала на чеоној фасади, која су наменски направљена од метала, аутор је свуда употребио природни материјал – дрво, што представља оригиналну замисао архитекте Богдана Несторовића, која мора бити и очувана. За разлику од овог приземног дела објекта, зона приземља дуж Хиландарске улице је у складу са унутрашњом наменом простора добила другачији изглед, са наглашеним сегментним површинима сачињеним од мат призми.

Извор: Завод за заштиту споменика културе Града Београда