И после скоро 30 година од његове смрти, и даље га описују као човека благе нарави и врхунског професионалца.

„Помислим на човека који је знатижељан, који је храбар и спреман да стално улази у неке нове изазове. Тај знатижељни дух га је послао да оде напоље да види шта је телевизија, како се то прави“, истиче Здравко Шотра.

Био је први и једини човек, каже Шотра, који је могао да им објасни шта је то телевизија, да их  одведе на сајам у недовршени студио и покаже им шта је камера, светло.

„Ово је телевизијска слика“, наставља, „ми смо, у ствари, гледали у нешто што ће испунити наш животни век. Новак Новак и он као аутори седе, причају, смишљају реплику по реплику, сцену по сцену, док дактилографкиња куца ја узимам матрицу извлачим на гештетнеру и носим глумцима који морају то да науче, јер то већ сутра мора ићи уживо. Лола Ђукић је има времена да може да одржи пар проба. Није било снимања, ни магнетоскопа.“

Лола Ђукић је створио не само телевизијски програм, он је створио и ТВ гледаоце, наглашава Здравко Шотра, будући да се у Београду телевизор могао видети само у излозима неколико радњи, где се публика са одушевљењем окупљала и гледала омиљене серије, што је подстакло и већу продају телевизора.

„Дакле, Лола Ђукић је створио комплетно телевизијско гледалиште, баш као и телевизијски програм. Научио ме је да будем ефикасан у послу, те је тако позната анегдота Драгана Николића да ја не дозвољавам други дубл и мој одговор на молбу глумаца који је гласио: ‘Да си могао боље ти би то већ у првом дублу то урадио’. Ето то сам научио од Лоле, да наш посао не може бити траћење времена и новца, већ се мора ефикасно одрадити оно што је планирано у току дана и по тим принципима сам радио читавог живота“, нагласио је Здравко Шотра.

Била је част радити са Лолом, јер се од њега могло много научити, истиче Чедо Филиповић, дугогодишњи сниматељ и директор фотографије Телевизије Београд.

„Он је имао и дивну нарав, никада није подигао глас“, присећа се се Филиповић сарадње са Лолом Ђукићем. „Са Лолом сам радио серије На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Лицем у наличје, Огледало грађана покорног. Преко дана се вежбало и по три дана су се увежбавали глумци, камермани, људи у контроли камере, у тонском одељењу, а увече – када је време за емитовање – серија би ишла у етар, у термину одмах после Дневника.“

Био је нежан човек, пун разумевања за све, за децу, родбину, пријатеље, истакла је Јелена Ђукић, супруга Радивоја Лоле Ђукића.

„Мој живот са њим је био бајка. Не само што су људи куповали телевизоре, него испред радњи где је био укључен телевизор, били су увек велики редови. Невероватно је колико су веровали емисијама које су се емитовале. Један од глумаца, Чкаља или Мија Алексић, једном приликом је изјавио да има главобољу јер је много попио и да му треба расол, те је хиљаде литара расола стигло у Телевизију“, присећа се Јелена Ђукић, и додаје:

„Он није био строг уредник, већ само уредник који захтева да се посао уради како ваља и није дозвољавао пропусте у раду, али будући да је био велики ауторитет, то му је полазило за руком.“

Радивоје Лола Ђукић је један од оснивача Телевизије Београд и творац бројних домаћих играних серија. У Радио-телевизији Београд радио је од 1953. до 1976. године. Био је помоћник директора за продукцију, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма.

Написао је и режирао више од двеста хумористичких емисија и ТВ комедија, међу њима и прву играну домаћу ТВ серију Сервисна станица, која се емитовала уживо.

Почетком шездесетих година прошлог века, Југословени су куповали ту чаробну кутију, чудо технологије, само да би сазнали шта се то дешава са ликовима у Сервисној станици.

Лола Ђукић створио је и гледалиште Хумористичког позоришта. Ипак, највише је волео рад на ТВ серијама. На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Сервисна станица, Огледало грађанина покорног, Црни снег, Невидљиви човек…

Осим дела сатиричног и хумористичког садржаја, писао је и песме и позоришне комаде. Радивоје Лола Ђукић преминуо је 7. септембра 1995. године у Београду.

До петка, 7. априла 2023. године, сваког дана од 13 до 15 часова, уз мини изложбу ликовних радова Лоле Ђукића, публика ће имати прилику да кроз разговоре са колегама и ТВ критичарима са којима је сарађивао и пројекцију његових телевизијских остварења упозна бар мали део стваралаштва овог свестраног уметника.

Књиге, као и серијал, разматрају идеје и праксе значајнијих позоришних уметника који стварају у региону. Свако поглавље је посвећено једном од уметника и представља приницпе рада, начин размишљања и креативне процесе сваког од  њих. То су вансеријски уметници, са великим и значајним делима и признањима не само у срединама у којима стварају, већ много шире, у европским и светским оквирима. Идеја је да ове књиге буду огледало савремене позоришне уметности и друштвених околности у региону.

Ова романтична и сетна, забавна и духовита љубавна прича, истовремено ће нас расплакати и насмејати, изненадити, узбудити, забавити и зачудити. Услед неочекиваног сплета околности и ненаданих открића, прича бива прожета авантуристичким духом, преплићући се са истинитим догађајима који су уздрмали светску јавност.

Занимљивост и аутентичност романа доприноси и богатство илустрација у виду писама, песама, фотографија, новинских чланака, страница из дневника и поверљивих докумената.

Поред љубавних, другарских, поморских и породичних тајни, књига разоткрива још једну „мистерију“, која је често нерешива загонетка за савремене тинејџере. Kако се у прошлости уопште могло живети без друштвених мрежа и паметних телефона?

Кроз исповест главне јунакиње, откривамо да су се, и без свега тога, млади некада добро забављали: скитали, дружили, дописивали; лудо се заљубљивали и ретко досађивали; незаборавно проводили и љубав водили...

Биографија ауторке

Лидија Николић рођена је 1960. године у Београду. Дипломирала је на Филолошком факултету на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Пише за децу и одрасле. Заступљена је у неколико антологија и читанки, као и у лектири. Објавила је књиге за децу и младе: Нећу више да лажем (1987, 1994), Анино животињско царство (2002, Трећа награда дечјег жирија „Доситеј"), Бувље хваталице (2012, Награда „Политикин забавник"), Мамин дневник, (2013, Прва награда „Доситејево перо"), На Рогу Африке (2018), Врдничка вила (2020, Награда едицији на Међународном сајму књига у Херцег Новом, Награда „Даница Марковић" за издавачки подухват и Награда едицији Дечја књига године на Сајму књига у Београду 2022).

Написала је књиге за одрасле: Бити ничији (1992), Душе дивље и самотне (2000, 2021), Осећања. О. Сећања. (2011, 2012, 2014, 2017, 2019; Признање „књига године" 2011), Post scriptum (2017) и Сусрети (2021).

Приредила је књиге: Драгомира Ђорђевића Није лако бити дете (2009) и Благо граду Београду (2015), Антологију о ЕКВ-у Сав мој бол (2019, 2021), као и по две књиге из заоставштине супруга Зорана Новаковића и оца Данила Николића: Дани без Стевана (2016) и Фрагменти о пролазном лудилу (2020).

Превела је са словеначког књигу Јелене Кљајић Терапија покретом и плесом детета са аутизмом (2003). Неколико њених дела имало је сценске приказе, међу којима су дуодрама Мамин дневник и монодрама Осећања. О. Сећања. о Маги из ЕКВ-а. Радио Београд је емитовао шест њених серија прича за децу, као и пет радио-драма међу којима је и радио-игра за децу Принц на белом облаку.

Заједно са Весном Видојевић Гајовић, написала је сценарија за серије Школског програма Телевизије Београд Прваци у знању и Књижевна школица.

Монографија и мини изложба „Фотографске експресије", Бранислава Стругара, биће представљене, у уторак, 11. октобра 2022, у 18. 00 часова, у РТС клубу, Хиландарска (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске улице).

О књизи ће говорити: Станко Црнобрња, Петар Пеца Поповић, Мирко Магарашевић и аутор. У музичком делу програма ће наступити Ана Стругар са пратњом.

Бранислав Стругар рођен је у Београду 1949. године. Фотографијом се бави од 1968. године. Као члан фото-клуба „Електромашинац" од 1970. до 1979. године учествовао је на 107 изложби и на њима освојио око 40 награда и диплома. Има звање Мајстор фотографије ФСЈ.Више од две деценије био је запослен као фоторепортер у Информативном програму ТВ Београд, где је пратио већину значајнијих политичких догађаја и државних посета. Члан је Савеза новинара Србије, а 1990. године примљен је у Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС). Године 2002. додељено му је звање Истакнутог метника фотографије УЛУПУДС-а, а 2008. године добио је НАГРАДУ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО „за целокупно стваралаштво и допринос развоју примењених уметности и дизајна". Монографија је обједила пола века његовог рада.

Књига Здравка Маљковића „Школа звука Радио-телевизије Србије", у издању РТС Издаваштва, ће бити представљена у среду, 12. октобра 2022, у 14 часова.

На промоцији ће говорити: проф. др Александра Паладин, професор Велибор Хајдуковић, Драган Инђић и аутор. Модератор: Ранко Стојиловић.

Музички програм: Соња Калајић (тестера и виолина) и Дражен Тиквеша (кларинет).

Иновативна, модерна, занимљива, али и провокативна књига „Школа звука Радио-телевизије Србије" отвара нове погледе на звук, али и на занимања код којих је он кључно изражајно средство. Први део, „Поглед на историју и теорију", на једном месту, хронолошки, сублимира слику развоја медија на нашем простору, дефинише основне елементе звука у медијима и сагледава њихову примену у аудио и аудио-визуелним делима. Други, „Разговори", обликују 46 интервјуа, по принципу „један аутор - једно занимање". Трећи, „Уместо речи аутора" јесте интервју са аутором, неуобичајени али ефектан завршетак, у којем објашњава зашто РТС препознаје као специфичан образовни систем.

У сусрет обележавању јубилеја 150 година од рођења Надежде Петровић (1873-2023), биће промовисана публикација „Породица Надежде Петровић кроз 19. век", у четвртак, 13. октобра 2022, у 12 часова.

О књизи ће говорити: Драгана Божовић, ауторка - историчарка уметности, кустоскиња у Уметничкој галерији „Надежда Петровић" у Чачку и проф. др Драган Булатовић, рецензент књиге - историчар уметности, професор Филозофског факултета у Београду на Групи за историју уметности (данас у пензији).

Публикација представља стручно штиво уобличено као историјски преглед са акцентом на културу и уметност, настало после вишегодишњег истраживања. Хронолошки прати три генерације породице наше славне сликарке Надежде Петровић кроз професионални, приватни и јавни живот. Доказује да је Надеждина породица (Петровићи са очеве и Зорићи са мајчине стране) несумњиво припадала даровитим породицама које су током 19. века допринеле формирању српске интелектуалне елите. Књига садржи низ издвојених достигнућа, пионирских подухвата и професионалног напредовања чланова породице, али и занимљивих прича, описаних лепих тренутака и тешких животних судбина. Ставља у фокус многе мање познате чињенице из живота чланова Надеждине породице и презентује низ нових података. Књига је проглашена за најбољу публикацију објављену у Чачку 2020. године. Такође, сврстана је међу 5 најбољих публикација за 2020. годину у избору Националног комитета ИКОМ Србија.

Улаз на све програме је слободан.

О дигиталној проширеној реалности, дигиталним асистентима (четботовима) и етичким изазовима примене ових нових технологија говориће Филип Банковић, извршни директор за развој иностраних тржишта и извршни директор за развој технологија компаније Roaming Networks, и др Машан Богдановски, професор на Одељењу за филозофију, Филозофског факултета у Београду. Проширена стварност представља све комбинације реалног и виртуелног окружења, у којима корисник може да урони у дигитални свет и интерагује са виртуелном околином помоћу информатичког интерфејса и мобилних уређаја.

Системи за обраду природних језика (NLP - Natural Language Processing) односе се на грану информатичких наука у којима је вештачка интелигенција заокупљена покушајем да омогући рачунарима да препознају, разумеју и створе текстове или изговорене речи као што то људи успевају да ураде. Ове технологије омогућују рачунарима да људски језик процесуирају у форми текстуалних или гласовних података и да „разумеју" њихово пуно значење, заједно са изговореним или писаним интенцијама и афекцијама.

На овом кафеу говориће се о дигиталној проширеној реалности, етичким дилемама коришћења четботова, и начинима на које се ове технологије могу употребити у здравству, образовању и индустрији.

У среду, 21. септембра, од 17 часова, о теми „Етика и климатски инжењеринг", присутни ће моћи да продискутују са др Владимиром Ђурђевићем, ванредним професором метеорологије на
Физичком факултету Универзитета у Београду, о етичким проблемима у вези са климатским инжењерингом представљеним у филму "Угљеник и заточеништво" аустријског уметника и активисте Оливера Реслера. Филм је снимљен на локацији највећег светског постројења за тестирање технологија прикупљања угљеника у Технолошком центру Монгстад у
Норвешкој, а кроз разговоре са експертима, радницима постројења и климатским активистима покреће бројна етичка питања која се тичу нових технологија. Сви актери Научног кафеа покушаће да донесу закључке на кога све треба утицати да би се обезбедило увођење етичких стандарда у развој нових технологија климатског инжењерства.

Научни кафеи о етичким изазовима нових технологија организују се у оквиру међународног пројекта TechEthos (Horizon 2020) и део су програма јавних активности у шест држава чији је циљ да поспеше дијалог између науке и друштва. Овакви догађаји, осим у Србији, током септембра ће бити реализовани и у Аустрији, Чешкој, Румунији, Шпанији и Шведској.

Током своје каријере, у емисији "Устанак" реализовао је "Цртице 202", кратке хроничарске коментаре наше збиље. Ова рубрика емитована је од 2010. до 2018. године. Реч је о ауторским текстовима којима је Грујић мотивисао слушаоце да се јаве путем СМС-а или друштвених мрежа и својим коментарима обогате емисију. Обрађиване су разне теме, од социјалних, преко економских, спортских и политичких.

Књига "Други живот на цртицу" прати дешавања у Србији од новембра 2011. до пролећа 2013. године, будући да је жеља уредника да се направи едиција од свих цртица које су икада објављене на популарној Двестадвојци.

Крос РТС успео је да уђе и у календар Европске атлетске федерације и био је је прави расадник талената. Уз Крос РТС ове године је одржан и Шампионат Србије.

Посебну захвалност на дугогодишњој подршци организатори ове традиционалне манифестације упутили су матичној кући, Радио - телевизији Србије. Подршка је, такође, стигла и од Министарства за омладину и спорт, Министарства просвете, Министарства културе и информисања и Министарства спољних послова Републике Србије. Локалне самопуправе Рековца, Зајечара и Сомбра ове године стале су уз Крос РТС.

Рекорд по броју такмичара остварен је на 8. кросу, када је циљем прошло 7386 учесника.

Данас је промовисана и нова, трећа, књига оснивача Кроса РТС, Стевана Ковачевића, "Трчим и пишем плус два", која говори о трећој деценији Кроса РТС. Са много фотографија књига је својеврсна историја досадашњих такмичења.

Свесни значаја Кроса РТС огранизатори обећавају дуго трајање манифестације која је синоним за трчање и здрав живот. Пандемија вируса ове године смањила је обим надметања, али чим услови дозволе, враћа се стари проверени систем, крос који живи целе године и привлачи све већи број заљубљеника у атлетски спорт.

Након пројекције у трајању од 35 минута, уследиће разговор са публиком, који ће забележити камера „Трезора". Разговор ће водити Владимир Јокић, дугогодишњи уредник Забавно - хумористичке редакције и програма Радио Београда и Владимир Путник, дугогодишњи редитељ серије „Јовановићи". Пратиоцима наших друштвених мрежа, Инстаграма и Фејсбук странице РТС Клуб, биће омогућено да програм гледају уживо, 7. октобра 2021. године, од 18 часова.

Ауторски тим: Добривоје Илић, продуцент; Ранко Стојиловић, уредник; сараднице Бранка Грковић и Милена Јекић Шотра; Ема Тасан Лукић, дизајнер; Гордана Грдановић, организатор; Снежана Поповић, сценограф; Бојана Андрић, уредник „Трезора".

Ко има жита, топови му се најдаље чују!

У књизи "Хлеб у Великом рату", аутор Димитрије Вујадиновић, наводи руску пословицу која каже „да је хлеб највећи савезник, што га може имати нека војска". Битке су се водиле на бојном пољу, али рат много шире. У најтежим егизстенцијалним условима какав је рат, хлеб преставља сведочанстава о симболичким вредностима и падовима људи. Без хлеба, рат се не води...

Кроз изложбу документарних фотографија на 22 паноа, у РТС клубу, током представљања репрезентативне књиге, у издању РТС-а, ИК „Прометеј" и ИК „Тиски цвет", Вујадиновић нам представља ратне приче, сведочанства војника, учесника једног од најтежих периода човечанства почетком прошлог века - Великог рата. Циљ аутора је не само да прикаже значај хлеба као хране, већ и чудесност хлеба као живе ризнице колективног памћења и сведочанстава о симболичким вредностима и падовима људи и у најтежим егзистенцијалним условима какав је рат. У том смислу ова изложба има антиратну поруку коју шаље аутор.

Димитрије Вујадиновић је историчар културе хлеба из Сремских Карловаца. Написао је и објавио више од десет књига. Од тога више од половине су о хлебу: „Хлеб на 200 начина", „Девети миленијумски циљ", „Хлеб са пивом", „Обредни и обичајни хлеб у Војводини", „Атлас музеја хлеба у Европи", „Циповка - хлеб који се смеје на Месец", „Хлеб у Великом рату", а у припреми је и монографија „Историја и култура хлеба".

Изложба фотографија „Хлеб у Великом рату" у РТС Клубу, Хиландарска 2 (улаз из Светогорске), траје од понедељка 26. до суботе 31. октобра 2020. године.

#ostanikodkuce#citajneskitaj#citajknjigu#rtsizdavaštvo

Ауторка у свом научном раду покреће расправу односа идентитетске политике и музике.

Посвећеност теми жена, жена које су у историји и данас преузимале идентитете који се у стереотипним приказима не сматрају женским, и посебно то пропуштајући кроз музику, као извођачку праксу и као одређени уметничко-животни етос, ауторка је начинила значајан пробој, не само у релативно малој и на нашим просторима недовољно развијеној области студија рода, већ и у шире постављеном теоријскоми историјском разматрању положаја жена у Србији и на Балкану.

(Из рецензије Адриане Захаријевић)

Претходно објављена књига овог аутора, "Планина која ме је волела", доживела је до сада два издања и веома позитивне критике читалаца.

Највећи комплимент неком путопису би био да читалац одмах после читања пожели да оде тамо негде. Али, то овде није случај. Овде не пожелите да одете - ви ЈЕСТЕ тамо. Чудновата платна успевају да осетите мирис, чујете шумове и музику, видите боје, осетите структуру материјала, угреје вас топлота ваздуха, знате и које је доба дана и са ким сте.

Пајевић остаје доследан аутентичности својих дела. Како каже Драгиша Живковић у чувеној Теорији књижевности: „Он (писац, прим. приређ.) нам ту не даје измишљену слику живота, већ описује стварни живот, онакав какав се стварно приказао пред њим."

Умерени оптимиста, враћао се Завичају, у коме је поред својих предака и родитеља и сам рођен, носећи у свом ранцу ону звездану прашину коју је препознавао код Егзиперија, Р. Баха, Маркеса, Коеља, Булгакова, Киша, али понајвише Црњанског. Ово нису Андрићеви Знакови поред пута које сматра својом Библијом, али су ово ипак изистинска, чудновата, а могла би бити и чаробна платна ако читалац пожели да их чита онако како су написана.

Тешко да књига може да има већу амбицију од те да вас забави, а уз то још и да научите понешто. Чудновата платна то довитљиво успевају. Она нам ненаметљиво, са великом лакоћом као свеж кроасан у париском бистроу (једнако мекано и мирисно), откривају слој по слој: има ту и идеологије, и чињеница до којих се дошло озбиљним истраживачким радом, и социолошких посматрања, и психолошких анализа... Бићете путник, али не само кроз просторе, већ и кроз време, машту, културе, слике, светове.

Милан Пајевић нас води кроз галерију ликова вешто и мисаоно, интригира, а пре свега уводи у речи, богат колорит и тонове страсног мужевног живљења, слојевитог виђења у више нивоа и студиозног приступа свакој причи.Чудновата платна на врло деликатан и дискретан начин обећавају наставак неиспричаних прича, коме се унапред радујемо и очекујемо га.

Аналитички приступајући трима својим позоришним представама - Аријадна, Шапутаве девојке I и Шапутаве девојке II, Зорица Јевремовић у књизи је свеобухватно разложила њихову концепцију, учинила их блиским кроз дате текстове и онима који нису имали могућност да их виде, теоретски образложила своје редитељске поступке. Описала је време њиховог настанка (поратно и насилно) уз социолошко разматрање феминистичких особености. Из својих јунакиња Тање, Драгане, Весне, Лее и Урше је на дискретан начин извлачила лиричност, топлину, еротичност и племениту снагу. Она их је са љубављу и знањем водила кроз тесне, доцније и ускогруде, просторије Женског аутономног центра против насиља у породици, у првом феминистичком позоришту ПУТ 5а - у Тиршовој улици, а затим и у љубљанској Капелици.

Чак и онима који нису гледали ни представу Аријадна, ни Шапутаве девојке 1 и Шапутаве девојке 2 захваљујући ауторкином приповедачком дару, сликовитом, чулном језику ауторка речима успева да оживи сложени сценски језик, што је својеврстан подвиг.

У причу о настанку позоришта смештено је и ауторкино разумевање положаја жена са инвалидитетом. Стварајући позориште, прихватила је причу да су инвалидкиње посебно угрожене жене у породици. Схватила је и шири контекст, да жена своју снагу налази у себи, њена територија је њена сопствена, унутрашња, не освајачко-посредничка. И да су њене потребе усмерене ка долажењу до средишта властитог бића.

Зорица Јевремовић је драматичарка, српска и југословенска позоришна и видео редитељка,  драмуршкиња, интермедијална теоретичарка, историчарка културе и феминисткиња. Рођена је у Ражњу 1948, одрасла у Београду. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности 1975. године. Драматургијом се бавила у алтернативним и неформалним групама позоришта и филма: КПГТ (1980-1990), Арт-филм (1981-1983), Нова осећајност (1984-1985), Предузеће за позоришне послове (1992).

Као заговорница југословенског културног простора истраживала културну историју и теолошко обичајно право мултинационалних и вишеконфесионалних средина у СФРЈ.Об јавила је књиге из мултимедијалне теорије и позоришне драме, а уређивала је и научне зборнике из књижевне историје.

Оснивала алтернативна позоришта која су радила као „позоришта кварта" у гетоизованим заједницама, на местима која раније нису била позоришно активна: Перформативно „Улично дечије позориште" у Скадарлији (1985), „Џепно позориште М" у психијатријској болници „Др Лаза Лазаревић" (1993-1995), „ПУТ 5а", феминистичко позориште у Аутономном женском центру против сексуалног насиља (1997-1999).

Интерпретације Дебисија, Равела и Фореа на овом музичком издању настале су и снимљене у сарадњи са Трећим програмом Радио Београда, на отварању Арт Линк фестивала 2018. године, у "Ноћи клавира", којом је обележена стогодишњица завршетка Првог светског рата.

Објављивање компакт диска "Ноћ клавира" подржало је Министарство културе Републике Србије.

Савремени критичари Радована Крагуља сврставају у мултимедијалне уметнике и та констатација је прихваћена у контексту савремених ликовних кретања и нове уметничке праксе у свету. Без обзира да ли је реч о графици, цртежу, скулптури, видеу или перформансу код Крагуља увек остаје препознатљив његов уметнички печат стечен на сопственом искуству уважавајући основна начела постмодернизма.

Централна тема његових уметничких рефлексија је поларизам природе и друштва, угроженост природних и животворних основица, кроз самог човека. Ту линију доследно спроводи и у Монографији КРАГУЛY на српском и енглеском језику. 

Рецензенти књиге су: Владимир Величковић, Миливоје Унковић, Едвард Л. Смитх. 

Уводни текст о животном и професионалном путу написала је Ирина Суботић. Све то уз двадесетак текстова реномираних интернационалних критичара и вешто изабраним најрепрезентативнијим радовима овог значајног уметника са прилогом о аутобиографији и исцрпном библиографијом на 360 страница у колору, сложено је у јединствену причу која превазилази оквире ликовне уметности и сурово додирује нашу друштвену стварност. Од својих почетака кад је Крагуљ указивао да индустријска и рекламна експанзија у потпуности мењају наш урбани пејзаж, он верује да се све пореметило услед несклада човековог односа са природом, посебно односа према животињама и исхрани. Ту доследност заговара уметник током свог вишедецнијског уметничког искуства и то је успео својим дизајном да подцрта и у Монографији КРАГУЛY.

Издавач је ХЕРА ЕДУ из Београда у сарадњи са Академијом наука и уметности Републике Српске. Монографија је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије суфинансирана као капитално дело.

ОБЈАШЊЕЊЕ ИСПРЕД ДНЕВНИЧКИХ ЗАПИСА*

Оно што следи испод овог курзива** није узорак књижевног журнала попут Тишминог дневника из окупираног Новог Сада. Није ни „непосредни пратилац свакодневног живота и стваралачког процеса значајног истраживача, књижевника, политичара" у једном судбоносном раздобљу. То је, у ствари, пуки почетак дневника који сам стао да водим 1941. после шестоаприлског бомбардовања као завршени а безизгледни гимназијалац vulgaris пред затарабљеним Универзитетом. Низали су се отада један за другим неминовни дневнички записи са спорадичним прекидима (због одласка на рад у тзв. националној служби, али и на онај други, принудни, у немачким логорима на Црном врху), практично, све до краја рата, кад сам и сам одахнуо као ваздушни стрелац са јуришника Ил-2. 

Мене и моје тај рат је затекао у Официрским становима, гломазној београдској петоспратници наспрам чијег се прешироког прочеља у Ресавској простире парк Мањеж. Били смо једна од стотину тамошњих породица које су, док си пуцнуо прстима, све до последње истовремено
остале без отаца, неславно допалих немачког ропства. Ту сам, дакле, у тој сценографији три и пô године и дâнио и (уз полицијски час) ноћио.
Па и пунио дневник.

У којем, зачудо, једва да се и помиње оријашки догађај звани Шести април. Да ли само зато што је прва страница дневника исписана тек у лето те злосрећне године? Истини за вољу, нема гa ни другде. Па се, затечен, питам постоји ли икакво сродство између чињенице да је спомен на тај удес закопан у ћутању (не и у забораву) и оне (тада можда још утробне) Андрићеве мисли да најлепше и најстрашније ствари „нисуникад казане". Него, да додам.

За минулих седам деценија, узалуд сам (опет и опет) покушавао да докучим не зашто сам водио дневник - чинили су то и други (да не забораве оно што би иначе заборавили; да забележе своје мисли и осећања; да прочисте ум, успоставе перспективу, разлабаве лигаменте) - него зашто сам то радио у грчу, без одлагања, малтене фанатично.

Као да је у питању био сâм живот. Што се исхода тиче, и сад је исто: одгонетке нема. Сем ако дневник нисам тако предано и особењачкиводио да не бих полудео.

Воја Чолановић

* Реч је о уводнику који је Воја Чолановић написао нарочито за Београдски књижев-
ни часопис. Одломак из Дневника и Објашњење објављени су у двоброју 36-37, из 2014.
године.
** Изворно, овај текст је у Београдском књижевном часопису био штампан курзивом.

Рођен је 6. јула 1936. године у селу Мартинићи код Даниловграда. Гиманзију је завршио у Титограду (данашњој Подгорици) 1955. године. Исте године уписао је Природно-математички факултет у Београду. Дипломирао је на Одсеку за физику 1959. године, међу најуспешнијим из своје генерације.

После завршених студија физике запошљава се у Институту за нуклеарне науке у Винчи. Након две године прелази у XIV гимназију где предаје физику до 1966. године.

Математичка Гимназија

Професор Распоповић је скоро цео радни век (38 година) узидао у Математичку гимназију у Београду. Био је један од чланова Матичне комисије за израду Пројекта за оснивање ове Школе. Гимназија је почела са радом 1966. године, где је до 1970. године изводио наставу физике и електронике. За директора Математичке гимназије изабран је 1970. године и на тој дужности остаје 31 годину, све до одласка у пензију 2001. године.
Упоредо са радом у Математичкој гимназији, професор Распоповић уложио је велику енергију и знање у писање уџбеника. Аутор је или коаутор око 80 књига и уџбеника са тиражом преко 10 милиона примерака.

Научно-истраживачки рад професора Распоповића започиње у области нуклеарне физике и физике елементарних честица. Седамдесетих година прошлог века Распоповић прелази на изучавање односа конкретних наука (физике) и филозофије, методологије науке и методике наставе. Докторирао је 1977. године на Електротехничком факултету у Београду са темом "Утицај учења и схватања Лудвига Болцман на физику и филозофију". У својству спољашњег сарадника држао је наставу методике физике, историје физике и филозофије природних наука (физике): у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду (1981-1990), на Универзитету у Титограду (1980-1990) и Филозофском факултету (сада Природно-математички) у Нишу (1982-2000).

Основна његова научно-филозовска истраживања се синтетизују у научним монографијама:

Физика и дијалектика, Београд 1974.
Лудвиг Болцман у физици и филозофији, Београд, 1978.
Детерминизам у науци и филозофији, Београд, 1985.
Друштво, наука и техника, Београд, 1987.

Фебруара 2015. године добио је Сретењски орден трећег степена за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у просветној и педагошкој делатности.

О КЊИЗИ: