Инструментални албум „Illuminations” може се описати као спој амбијенталне, филмске и надреалне музике, прожете Јелићевом врхунском гитаристичком виртуозношћу. Албум чини десет композиција богатих аранжмана и продукције, на којима је Јелић потпун аутор.

Роман „Последњи џокер” природно се надовезује на визуелни и музички слој изложбе, нудећи дубоко интроспективно и филозофско искуство. Аутор смешта писца Џејмса Џојса у апокалиптичну будућност дајући његовој и сопственој личности ново лице и другачије тумачење и отвара важна питања душе и постојања са којима са сваки човек на овом свету пре или касније сусретне. (Из рецензије Марије Затезало)

Изложба ће бити отворена за посетиоце у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 13. априла 2026. године.

Bábbarra Женски центар основан је 1983. године као сигурно уточиште за жене, а данас делује као афирмисани уметнички центар са снажним фокусом на професионални развој и оснаживање уметница. Њихово текстилно одељење, Bábbarra Designs, представља једно од најстаријих аутохтоних текстилних предузећа у Аустралији које непрекидно послује.

„Оно што инспирише абориџинску уметност је, пре свега, њихова земља. У односу на различите регионе у радовима су присутни и различити мотиви. Абориџинска уметност је део најстарије живе уметности света, уметности староседелаца Аустралије, која датира од пре више десетина хиљада година. Цела Аустралија веома се поноси њоме“, каже Питер Трасвел, амбасадор Аустралије у Србији.

Текстили Bábbarra Designs-а налазе се у колекцијама значајних институција широм Аустралије и извозе се широм света. Назив Bábbarra потиче из језика Ndjebbana народа Kunibídji, на чијој се земљи налази заједница Maningrida. То је име једног billabonga, природног речног рукавца, односно лагуне, која припада клану Dukúrrdji. „Bábbarra“ se izgovara sa naglaskom na prvom slogu: bá.

Изложба је отворена за посетиоце у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 1. априла 2026. године.

Кроз пажљиво одабране кадрове, Пешићева бира тренутке достојанства, харизме и унутрашње снаге чиме бележи уметнице као јаке и аутентичне протагонисткиње сцене. Њен приступ почива на поверењу и препознавању тренутка, што фотографијама даје ефекат солидарности, разумевања и дубоке повезаности са женама које, пред хиљадама погледа, музику претварају у лични и колективни доживљај. На тај начин, изложба не представља само колекцију концертних тренутака, већ и визуелни приказ истрајности, талента и слободе израза жена на савременој музичкој сцени.

Фотографкиња Марина Пешић годинама предано бележи тренутке у којима уметнице на сцени откривају снагу израза, емоцију и покрет. Њене концертне фотографије хватају суптилност погледа, геста и атмосфере, претварајући тренутак у трајно сведочанство уметности.

Изложба „Звук женског срца 2“ отворена је за посетиоце у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 16. марта 2026. године. Одабране фотографије Марине Пешић доступне су на сајту www.mocmuzike.rs, као и на Фејсбук страници „Моћ музике".

Фотоуниверзум Горанке Матић, који броји десетине хиљада дела, репрезентативно је представљен у недавно објављеној раскошној монографији „Горанкаˮ аутора Уне Поповић и Небојше Грујичића, у којој се нашао избор од скоро хиљаду њених фотографија. На изложби „Сликати музикуˮ, која се у РТС Клубу отвара у среду 25. фебруара 2026, заступљен је избор из једног од њених најпрепознатљивијих тематских циклуса, оног који се односи на „рок фотографијуˮ.
Изложба „Сликати музикуˮ је непретенциозан покушај да се представи разноликост Горанкиног „џубоксаˮ. Акценат је на фотографијама протагониста новог таласа с почетка осамдесетих, затим представника поп-рок сцене, али и портретима певача и аутора који не припадају рок миљеу.

Слике музичара и бендова, фотографије са концерата и омоти плоча на овој изложби само на „блицˮ представљају Горанкин „музичкиˮ опус, којим је генерацијама које долазе оставила трајно визуелно сведочење о узбудљивој музичкој сцени Београда и Југославије осамдесетих година прошлог века.

Поставка „Сликати музикуˮ реализована je у намери Радио-телевизије Србије да ода поштовање раду Горанке Матић, која је свој радни век окончала у овој кући. Осим поменуте монографије, РТС је продуцирао и документарни филм „Горанкаˮ аутора Бориса Миљковића.

Реализација изложбе:

Тамара Брчић, Анђела Грабеж, Бранислав Ђурђевић и Милица Жебељан - Креативни тим РТС
Тања Ивановић, сценограф
Милица Петровић и Катарина Илић, РТС Клуб
Ана-Марија Симоновић, уредник сложених пројеката у Баштини РТС

Фотомонографија „Горанкаˮ је заједничко издање пет саиздавача: РТС Издаваштва, Службеног гласника, Музеја савремене уметности, Друштва љубитеља популарне културе „Popbooksˮ и Галерије Новембар. На последњем Сајму књига у Београду Удружење ликовних и примењених уметника Србије (УЛУПУДС) ово издање је прогласило издавачким подухватом године за 2025. Књигу су уредили Уна Поповић и Небојша Грујичић, а графички је обликовао Борут Вилд.

Документарни филм „Горанкаˮ
Продукција РТС
режија: Борис Миљковић

У оквиру пројекта је такође направљен и документарни филм „Горанкаˮ аутора Бориса Миљковића, урађен у продукцији РТС-а, који пружа интимни приказ живота и рада Горанке Матић, откривајући кроз разговоре с њом личне приче које стоје иза њених култних фотографија.

Изложба „Сликати музикуˮ биће отворена у РТС Клубу (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 5. марта 2026.

Посебну драгоценост изложбе представља експонат „Диптих деспотице Јелене” - ауторско дело примењене уметности рађено по узору на оригинал, израђено од слоноваче, те позлаћено. Јефимија или Јелена Мрњавчевић била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше. Сматра се и првом женом, писцем у Србији и њена три дела, од којих је једно „Запис на Хиландарској завеси”, сматрају се најзначајнијим делима српске средњовековне књижевности. „Туга за младенцем Угљешом” први је сачувани књижевни састав деспотице Јелене (монахиње Јефимије), изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Монахиња је тада живела у Серу на своме двору, а њен син био је сахрањен у Хиландару, у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој његове душе манастиру је послала ову сребрну иконицу. Иконица се и данас налази у Хиландару.

 
Запис је уписан на двоструку дрвену иконицу, са две синтаксичке целине у којима се обраћа Исусу и Богородици. У молитвену књижевност, која је према византијској традицији увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су њу родили и на ономе кога је она родила („на рождаших ме и на рожданом от мене младенцу”) треба да је вазда подстиче на бригу о одласку њене властите душе, тј. о њеној сопственој смрти; она, међутим, не може као хришћанка да суздржи бол због губитка сина јер је на то нагони њена властита материнска природа.

Диптих спада у ауторско дело примењене уметности, како су материјали од којих је рађен измењени. Сребрне позлаћене плочице, на којим је текст тужбалице, рађене су у слоновачи, а дрворезбарене минијатурне иконолошке представе су такође у ауторском делу израђене у слоновачи. Драго камење које је коришћено је црвени и плави кенди жад, као и ситни речни бисери. Метални окови израђени су у сребрном лиму који је позлаћен 24-каратним златом. Величина и све остале представе су рађене по узору на оригинал.

Изложба ће бити отворена за посетиоце у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 6. фебруара 2026. године.

„Изложба публици доноси богатство обредне традиције и симболике хлеба као једног од најстаријих културних симбола заједништва, дома и вере", наводи Димитрије Вујадиновић, културолог и аутор неколико књига посвећених хлебу у контексту културолошког феномена.

Током овогодишњег издања, Фестивал се организује у шест земаља: Република Србија, Северна Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Аустрија и Мађарска и укупно четрнаест градова. Прво издање Фестивал је обележио 2022. године, а 2025. године се знатно проширио на остатак региона, али и закорачио у средњу Европу, тиме потврђујући настојање Канцеларије за културу дипломатију да, као удружење грађана, допринесе међународној сарадњи у области културе, културној размени и очувању наслеђа.

Циљ манифестације је промоција културног наслеђа бројних заједница и народа. „ЧЕСНИЦА" представља изузетну платформу за комуникацију мултикултуралности и заједничких вредности, имајући у виду да сви европски народи, од Скандинавије до Грчке, као и један значајан број националних заједница на другим континентима, баштине традицију мешења обредних хлебова, нарочито у време божићних, васкршњих и других великих празника.
Изложба ће бити отворена за посетиоце у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 19. јануара 2026. године. 

Позајмљујући мотиве из источњачких традиција и смештајући их у призоре који као да извиру из стрипова научне фантастике, Крстић ствара синтезу различитих светова, идеја и утицаја – и настоји да постигне управо то: да кроз чин креације савлада препреке и пронађе оно за им он, а суштински и ми као посматрачи у заглушујућој буци данашњице трагамо – тренутак медитативне јасноће и унутрашњи мир.

Ћелија, организам, индивидуа, просторија, стан, град, држава, континент, планета. Обично смо навикли да размишљамо експанзивно, маштамо о сагледавању шире слике света и откривању космичких даљина. Радови Ненада Крстића, међутим, позивају нас да истражимо и кретање у супротом смеру. Да завиримо у сопствени скафандер личности и проверимо шта се налази изнутра. Ћуп са благом, скривена звезда или звер коју је потребно припитомити? Путовање у космос могуће је и ако се крене ка унутра.

Ипак, инверзивни ход до звезда подједнако је постут трњем и изазовима. Наш напредак готово увек пресреће унутрашњи Минотаур, који се каткад јавља и у облику архетипских звери: медведа, змије или тигра. Многе традиције говоре о „чувару прага”, бићу које је потребно умирити, надмудрити или припитомити како би се могло даље. У том светлу загонетка Сфинге можда крије једноставнији кључ: да се сила која нас застрашује претвори у нашу снагу, да се звер у нама симбиозом придобије за савезника и њена природна, дивља моћ преусмери ка стремљењима ума и духа.

 Изложба ће бити отворена за посетиоце у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 26. децембра 2025. године.

„Примарно препознат у јавности, чак и овековечен споменицимакао Краљ Иби и Радован Трећи (први, у препознатљивом кловновском костиму на пјацети испред Атељеа 212, други са пребаченим пешкиром преко рамена и чувеном беретом на глави, на Тргу у Зајечару), првенствено као позоришни глумац чије су амблемске улоге из театра прешле у урбану легенду и свакодневни сленг, Зоран Радмиловић имао је, током каријере, завидан опус на малим екранима „наших ТВ пријемника“, како се и сам изругивао и шалио кроз свог Радована.

На телевизији је дебитовао у време њених почетака на овим просторима, у време док је програм још ишао уживо (1959. у ТВ драми Кризантема, адаптацији истоименог позоришног комада Маријана Матковића) и до прераног одласка континуирано наступао у свим облицима културно-уметничког програма. Могло би се рећи да су му чак телевизија и радио пружили простор за амбициозније и изазовније глумачке креације него његови примарни стваралачки простори, позориште и филм. Парадоксално – Чехова је више играо на ТВ него у позоришту.“ пише Марко Мисирача, приређивач издања.

„Његово стваралаштво у ТВ програму може се поделити на неколико целина. Најмање три велике редакције унутар ТВ Београд стварале су играни програм у периоду о којем говоримо, током првих четврт века телевизије. Драмска, Хумористичка и Дечја редакција примарно су припремале и реализовале оригиналне ТВ драме, адаптације књижевних дела (прозних и драмских), те драме, комедије, ТВ „игре“ у оквиру драмских, хумористичких и дечјих циклуса.

Када помишљамо на Радмиловићев глумачки лик са малог екрана, у сећање, крајње субјективно, прво призивамо неколико улога у антологијским ТВ драмама и ТВ филмовима по Чехову (Ујка Вања и Павиљон 6) и Данилу Кишу (Дрвени сандук Томаса Вулфа), остварењима којима зуб времена ништа није одузео, и која, срећом, можемо и данас да видимо (за разлику од већине других ТВ остварења која, нажалост, нису сачувана, те нам од бројних наслова данас остаје само понека новинска најава, фотографија или понеки критички запис).“ наводи Марко Мисирача у књизи.

Књига садржи више од 200 фотографија и QR кодове путем којих читаоци могу да чују радио драме у којима је носеће улоге играо Радмиловић и виде инсерте из телевизијских остварења. Издање потражите у продавницама ПГП-а: РТС Клуб (Радио Београд, улаз из Светогорске) и на Зеленом венцу (Југ Богданова 2).

Изложба одабраних фотографија Зорана Радмиловића из Програмског архива РТС-а биће отворена у РТС Клубу до 10. децембра.

„Град Водњан, смјештен у самом срцу јужне Истре, познат је по врхунском маслиновом уљу, кажунима (сухозидним грађевинама) и, наравно, бројним црквама. Овдје смо како бисмо представили наш пројект, „Водњанске шторијице”, који кроз стрипове настоји очувати приче, легенде и усмена предања овог шармантног градића. Осим стрипа, донијели смо и наше производе, јер да бисте доиста осјетили неку дестинацију, морате је доживјети на више начина”, наводи Морена Смољан, директорка Туристичке заједнице града Водњана.

„Овај пројект изузетно је важан не само за јужну Истpу, већ и за цијелу регију. Србија је позната по својој стрип култури, и зато нам је велико задовољство што у РТС Клубу имамо прилику представити „Водњанске шторијице“. Вечерас доносимо дух Водњана у Србију, град у којем је живот спорији, гдје се ужива у укусима и чарима традиције. Управо зато вас позивамо да посјетите овај прелијепи град”, изјавио је Милан Рашула, директор Српског културног центра у Пули.

„Моја прича носи назив „Бумбари” , јер је, по легенди, цар Франц Јосиф приликом посете Водњану назвао мештане Барбари, али су они чули Бумбари, па се тако и дан-данас међусобно зову. Надам се да ће се ова идеја проширити и да ће и друге туристичке организације кренути нашим стопама, јер се овакав приступ лепо може применити и на друге дестинације”, рекао је аутор стрипа Алекса Гајић из Београда.

„Шторијице су настале по Морениној идеји да кроз стрип оживимо разне кратке анегдоте и повијесне причице везане уз Водњан и његову околицу. Мој брат и ја, заједно са сурадницима, упустили смо се у ову авантуру која је с временом прерасла у један заиста лијеп и инспиративан пројект”, истиче аутор стрипа Вјеран Јухас из Пуле.

Изложба „Водњанске шторијице” биће отворена до 22. новембра у РТС Клубу.

Изложба „Сликам, сањам, дишем” нови је висок домет београдског фотографа Ненада Тубића - Wооd RS-а. Фотографије, снимане од 2015. до 2025. године, откуцаји су великог, топлог рокенрол срца Срђана Гилета Гојковића и његове групе. „Електрични оргазам” створио је и артикулисао дух београдског новог таласа, а онда је решио да дуго траје; отприлике онако како трају „The Rolling Stones”, за које и „Оргазам” и Wооd RS имају много љубави и поштовања.

„Уз много осећаја за тренутак и смисла за кадар, Wооd слика музику, а не тек људе који је изводе. Дотле стижу једино фотографи способни да осете магију креације исто онолико колико је осећа група на бини. А „Електрични оргазам” и Wооd RS, то је – са „Стонсима” као шифром и симболом – једно, заједничко надахнуће, заједничка емоција, заједничка мисао, идеја и дух, заједнички стил и став. Креација је положила своју чаробну руку и на групу која слави четрдесет пети рођендан и на фотографа који је више од сведока. Он је, изнова се уверавамо, учесник с добрим разлозима да буде поносан на свој рад”, наводи музички критичар Иван Ивачковић.

Сваки снимак је више од слике, он је забележени тренутак музичког израза, место где се уметност фотографије сусреће са снагом музике, што ствара сасвим ново искуство за све чула.

Аутор изложбе, Wood RS, истиче да му је инспирација и част да фотографише „Електрични оргазам”, а да приликом фотографисања у мањим клубовима више осећа не само атмосферу, него и енерију и емоције извођача, у односу на велике позорнице. 

Његове фотографије су коришћене и за омот „живог” албума поводом 35 година бенда „Електрични оргазам”, чији је и званични фотограф. Изложене фотографије су више од документа времена, оне су, сматрају критичари, сама музика.

Фотографија које је Ненад Тубић - Wood RS - направио на наступу „Електричног оргазма” пре неколико година у Дому омладине налази се и на плакату за концерт у децембру на истом месту, којим ће група прославити 45 година постојања.

Изложба ће бити отворена до 1. новембра 2025. године у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске).

Ми људи знамо бити врло домишљати, свашта смислимо, поправимо, али и покваримо. Тако је било и у историји млинарства. Од када је света века постоје небројене варијанте разних млинова. Тешко је то све описати и повезати у једну историјску нит. Вероватно није ни могуће.

Текстови и илустрације приказаних тема различити су према дубини обраде теме, као и литерарним досезима. Али, управо то дочарава динамику и колоритни мозаик, а истовремено и калеидоскоп, историјског, техничког и културног наслеђа млинарства. Посебно је наглашено млинарско наслеђе Србије и Војводине.

„Млин није само објекат, од млина се живело и са млином се живело, и код нас и у свету. Млин никада није престајао да ради, и ноћу и дању. Не постоји ниједно оруђе или објекат који је носио толико тајанствености, толико зачаја и егзистенцијалног и есенцијалног за човека, о коме је толико митова, веровања и сујеверја причано. Велики број водених немани су управо везани за млинарство и звук млина, од вампира до лептирица. Млин је велики део наше културне баштине и представља кључни симбол људске цивилизације" рекао је Димитрије Вујадиновић.

У монографији се паралелно прате индустријска и културна баштина, илустрована бројним цртежима и фотографијама. Наратив индустријске баштине почиње од праисторијског каменог жрвња, првих воденица и ветрењача до савременог парног млина.

„Књига нам пружа упоредни увид у историју млинарства на различитим просторима и меридијанима, у њихове специфичности, али и у његову непрекинуту културолошку релевантност, и то без улажења у вероватно сувишне техничке детаље производње брашна. На тај начин књига „Тајне трајања" постаје веома значајан извор за проучавање нематеријалног културног наслеђа многих људских заједница света." (из рецензије Саше Срећковића, музејског саветника Етнографског музеја у Београду)

Изложбу можете погледати у РТС Клубу до 30. јуна 2025. године.

Спајајући ћилим шаре (које је ткала и њена бака) са новим кројевима одевних комбинација, ауторка упечатљиво, на савремен начин, промовише културно наслеђе и традицију, не само Пирота већ и Србије. Историчари уметности, етнолози, историчари... оценили су да је шарама ћилима, Силвана дала форму за 21. век и удахнула им нови живот. То је потврђено и у научном часопису „Пиротски зборник” у коме се нашао рад под називом „Пиротски ћилим као визуелни симбол у савременом модном дизајну“ (ауторке Драгане Фрфулановић).

„Обичаји и све оно што нас окружује није окамењено, оно се мења, структура се препознаје, али се усаглашава са временом у којем се живи. Употребом шара са ћилима на текстилу а потом на одевним предметима, Силвана је удахнула нов смисао баштињене културе и показала колико је традиција флуидна“ рекла је др Весна Марјановић, етнолог.

Модна прича ове ауторке имала је свој почетак и ток - од једноставнијих туника од српског платна са шарама ћилима (машински вез на платну) и понча од чоје - до дугих гламурозних хаљина. Креације су презентоване углавном на модним ревијама, већином самосталних, а било их је 10-так у Пироту и на туристичким манифестацијама. Ипак, ћилим шаре су почеле да освајају модни свет када су се 2018. године појавиле на Serbia Fashion Week-у у Новом Саду, што се поновило и 2022. и 2023. године, а затим на Paris Fashion Week-у 2019. године и у доба пандемије на Torino Fashion Week Digital-у 2021. године.

Изложба ће бити отворена до 7. јуна 2025. године.

„Као што нам Софиjине слике пиктурално највише доносе управо на тим малим, чедним форматима на којима је овековечила опустеле градске пејзаже којима је прохујао живот, људе што хоперовски осамљени седе на клупи загледани у пучину, баке у сеоским крајлолицима, купусасте руже, зумбуле што откривају своју душу кад последњи снег нестаје у рано пролеће, тако нам Софиjине приче највише пружају тамо где јој се посрећило да у њих унесе транскрипцију властитог искуства и јединствен флуид доживљаја сједињен са особеном медитативном рефлексијом" поручио је књижевни критичар Драган Јовановић Данилов.

„Изгледа да се уметница руководи посебном путањом где не само њени изразити, графизмом снажни прикази и атмосфере најчешће екстеријера доказују да уз све тешкоће свет не мора да се доживљава као негостољубива хладна и празна соба већ да дивоте препознавања одају мисли и осећања крајње истине из света и живота. Серије слика и записи се тако прожимају и допуњују кроз трагање за стабилношћу" рекао је Никола Шуица.

Изложбу можете погледати у РТС Клубу до 18. маја.

Чудесна лепота и мистерија предела Кине обухваћена је објективом професора Марка Ступара, ададемског сликара, док је тиховање вечности и жубор традиције самосталне уметнице у парковима Шангаја овековечен на цртежима Душице Милановић Марике.

„Вечност тихује у парковима Шангаја" кроз цртеже оживљава мистичну лепоту шангајских паркова, испуњених древним симболима – змајевима, змијама, пауновима и историјом прошлих векова. „Светлописи из Кине" кроз фотографије приказују динамику савременог Шангаја, где се природни пејзажи и урбани простор преплићу у савршеној хармонији. Баш као што змија мења кожу, Шангај се непрестано преобликује, спајајући прошлост, садашњост и будућност.

„Вечност тихује у парковима Шангаја”

Док Шангај збори свим језицима, у његовим парковима тихује вечност. Можда стога што су кроз векове упили ситне, бешумне кораке и осмехе жена царских и великашких породица; и безгласне сузе; што су тајили мисли и намере оних који су њима ходали... И лепоту - жена, дрвећа, цвећа, птица, паунова, змија и змајева... Свега онога што су древни кинески богови делили са људима. Симболи су пролаз, врата кроз која закорачимо у минуло, у долазеће или чак, у неки паралелни, а недохватни свет, у онострано... Као што се змај у Јујанг гардену, парку са срцем од жада, из доба династије Минг, надахнут минулом годином змаја, снова оватрио око куће коју чува вековима. Неми чувара паркова су скулптуре од необрађених, пажљиво поређаних громада камења, без везивног материјала, сраслих.

„Светлописи из Кине”

Одрази савремене Кине која израста из баштињених миленијума и хрли у висине, пресретнути су објективом Марка Ступара. На њима се комотно башкаре громаде зграда у загрљају егзотичних, преплетених грана, као што се у Шангају преплићу културе Истока и Запада; шуме небодера, витке куле у космичком плесу, чудновате планине које доказују да природа поседује више од онога за чим трага људска фантазија, заслепљујући бљесак градова ноћу... Склад. У колоплету грађевина, зеленила, шума у сред града или обрнуто, није увек лако разлучити шта је сама природа, а шта је зделао човек који је део те неодвојивости. Као узрок и последица, као градитељ и уживалац, он задржава своју јединственост и кад је окружен мноштвом; негде је сам, али не и усамљен; иако издвојен, он се покретом, бојом и истоврсном животном енергијом утапа у окружење. (Душица Милановић Марика)

Изложбу можете погледати до уторка, 11. марта, у простору РТС Клуба, зграда Радио Београда (улаз из Светогорске).

Јединствени формат манифестације спаја музеје и институције културе са локалним удружењима жена које својим рукама и умећем чувају и негују живо културно наслеђе. У оквиру сваког фестивала поред изложених обредних, божићних хлебов била су организована и стручна предавања стручњака на тему „културе хлеба“.

Фестивал божићног колача у Зрењанину спровден је у партнерству са Kултурним центром Зрењанин, Народним музејом Зрењанин, Туристичком организацијом Зрењанина и градом Зрењанин. У Неготинској Kрајини домаћин је био Музеј Kрајине којем се придружио и Музеј рударства и металургије Бор, док је у централној Србији партнер фестивала био Народни музеј Шумадије у Kрагујевцу.

У Републици Српској партнери Kанцеларије за културну дипломатију били су Музеј Републике Српске и удружење грађана „Светионик“, док су манифестацију подржали Министарство просвјете и културе РС, Туристичка организација Бања Лука, Министарство трговине и туризма РС, Подручна привредна комора Бања Лука, Туристистичка организација Републике Српске.

Пета и последња манифестација одржана је у Лозници у Музеју Јадра, где је домаћин био Центар за културу „Вук Kараџић” у Лозници, док су стратешки парнтери Фестивала били град Лозница и Туристичка организација града Лозница.

Изложба ће бити отворена до 29. јануара 2025. године.

Изложба, између осталог, приказује прву и једину копију жезла византијског цара Алексија Комнина III (1195-1203), којим је Алексије Комнин даривао је монаха Саву Немањића око 1182. године, за време боравка у манастиру Мар-Саби на Синајској гори. По благослову хиландарског братства, аутор израђује копију овога жезла, које је, по важности, можда и најзначајнија реликвија коју Срби као народ поседују. Налази се поред чудотворне иконе Богородице Тројеручице и чува се као прворазредна инсигнија и светиња.

Жезло је облика дуге палице кружног пресека, које је из комада изведена од абоносовог дрвета; на палицу су навучена четири профилисана сребрна прстена који деле палицу на пет сегмената са лежиштима за ситно камење и бисере. Испод главе постављен је дужи сребрни, позлаћени цилиндар који је истовремено и рукохват.

Изложба ће бити отворена до 28. јануара 2025. године.

Звук и фотографија, иако су две различите уметничке форме, деле одређене сличности у перцепцији и доживљају. Фреквенција звука и фреквенција фотографије савршено складно пружају публици комплетно искуство, које је истовремено визуелно и звучно. Фотографија овде не само што бележи тренутке музике, већ их и преноси на начин који омогућава да се чује и осети ритам. Сваки снимак је више од слике – он је забележени тренутак музичког израза, место где се уметност фотографије сусреће са снагом музике и ствара сасвим ново искуство за сва чула.

Ова изложба не документује само музичке догађаје, већ ствара и јединствен визуелни саундтрек кроз објектив аутора. Свака фотографија је прича у којој се музика може осетити кроз слике, готово као да звук излази из кадра и допире до публике. Спој музике и фотографије овде функционише као неодвојива целина, стварајући симфонију емоција.

(Зоран Јовановић Мачак, фотограф)

Шасина Сулејмани, самоука је сликарка која се бави осликавањем горанских мотива. Рођена у СФР Југославији, у Драгашу, АП Косово и Метохија, 13.06.1972. Основну школу „Вељко Влаховић“ похађала је од 1979. до 1987. Средњу текстилну школу, смер кројача, похађала је од 1987. до 1989. године.

Прву награду добила је са само 11 година на Савезном конкурсу за основне школе. Од 2023. члан је престижног уметничког удружења у Берлину, „Neuer Berliner Kunstverein 1969“. Прво учешће на уметничкој изложби у Словенском дому у Загребу имала је у јануару 2024, са сликом „Старац са сеном“. Друго учешће на изложби „Жене сликари“ у Мајданпеку у септембру 2024. године. У јулу и августу исте године имала је две изложбе слика у свом родном крају, а том приликом добила је и две завалнице од своје заједнице за допринос развоју горанске културе у области сликарства. Супруга је и мајка три сина.

Изложба ће бити отворена до 13. децембрa 2024.

Горан Косановић је ликовни уметник који се кроз своју каријеру бавио истраживањем веза између популарне културе и ликовне уметности, с посебним нагласком на утицај рокенрола. Његова дела често користе препознатљиве симболе из музичког света како би пробудила колективне успомене и подстакла нова промишљања о музичкој и уметничкој револуцији тог периода. Косановићево стваралаштво укључује јасну визуелну нарацију о култним албумима и бендовима који су обликовали популарну културу од шездесетих година па надаље.

Поставка „Рокенрол календар“ састоји се од слика и колажа који симболично представљају кључне моменте у историји рокенрола. На сликама су приказане стилизоване верзије омота најутицајнијих албума, као што су Never Mind the Bollocks групе Sex Pistols, The Velvet Underground & Nico са познатом бананом Ендија Ворхола, Dark Side of the Moon Pink Floyd-а, и други. Ови албуми су не само музички драгуљи, већ и културни артефакти који су редефинисали границе уметности, политике и друштва.

Косановићеви радови су прецизни у свом минималистичком, али експресивном стилу, који осветљава суштинску симболику сваког албума. На пример, бананасти мотив на омоту албума The Velvet Underground & Nico није само уметничко дело Ворхола, већ и симбол авангардног приступа музици и уметности те групе. Косановић интерпретира овај омот с фокусом на једноставност линија и облика, наглашавајући његову иконографску снагу у музичкој историји.

Слично томе, Never Mind the Bollocks Sex Pistols, чији омот доминира живим и пркосним бојама, приказује панк бунт, директну конфронтацију са друштвеним нормама и политичким системом. Косановић користи визуелне елементе албума како би приказао овај момент културног преокрета, где музика постаје средство за изражавање политичког и социјалног неслагања.

Естетика и идеолошки слојеви

Косановићева уметничка визија поставља рокенрол не само као музичку струју, већ као свеобухватан културни феномен који је редефинисао појмове слободе, идентитета и креативности. Изложба „Рокенрол календар“ користи минималистичке, али снажне ликовне форме које рефлектују кључне идеје и вредности рокенрола. На платнима се налазе елементи који подсећају на једноставне цртеже или облике, али који носе снажну симболичку поруку. У свом раду, Косановић користи апстрактне форме и колоритне контрасте како би скренуо пажњу на идеолошке и естетске аспекте албума, што његовим делима даје додатну димензију значења.

Омот албума Dark Side of the Moon Pink Floyd-a са чувеним призором призматичне светлости, у Косановићевим радовима добија једноставан, али ефектан приказ, који евоцира не само музичку сложеност и експерименталност албума, већ и његов филозофски слој који се бави питањима пролазности, лудила и универзалних људских искустава. Овај омот, као и многи други приказани на изложби, симболизује тежњу рокенрола да пређе границе жанра и постане културни покрет који истражује дубље људске истине.

Рокенрол у Југославији

Изложба „Рокенрол календар“ има и посебну димензију у контексту југословенског рокенрола. Уметник евоцира време када је ова музичка струја имала снажан утицај на младе генерације широм Југославије, постајући симбол друштвених промена. Југословенска рокенрол сцена, с почетком у шездесетим и експлозијом у осамдесетим годинама кроз Нови талас, одиграла је кључну улогу у редефинисању младалачког бунта, политичке слободе и уметничке експериментације. Косановић успева да повеже глобални феномен рокенрола са локалним контекстом, рефлектујући на утицај који су музичке иконе попут Дисциплине кичме, Деце лоших музичара и Идола имале на културни пејзаж региона.

„Рокенрол календар“ Горана Косановића је визуелни дневник музичких преокрета и културних револуција које су дефинисале друго половину 20. века. Његова дела су омаж не само музичким иконама, већ и трансформативној снази рокенрола, која је прешла границе жанра и постала покретач друштвених и политичких промена. Кроз стилизоване приказе албума, Косановић нас подсећа на то како су ови музички моменти постали културни симболи, истовремено пружајући прилику посетиоцима да преиспитају своје сопствене односе према музици, уметности и времену када је рокенрол обликовао свет.

Изложба оживљава осећај носталгије, али и интелектуалну радозналост, стварајући простор за нова промишљања о рокенролу као уметничком, социјалном и културном феномену. Косановићева уметност, иако минималистичка, носи дубоку симболику, евоцирајући сложене слојеве историје рока и његовог глобалног и локалног утицаја.

Вреди напоменути да Косановић има рубрику „Рокенрол календар“ на порталу РТС-а, у којој већ годину дана црта и пише о рокенролу. С обзиром на то да је урадио подкаст „Рокенрол календар“, у којем се бави историјом домаћег рокенрола, онда је изложба логичан наставак целога пројекта.

РТС Клуб, од 18. до 30. новембра 2024.

Поставка у РТС Клубу (Хиландарска 2) посвећена је личностима које су својим делима исписале златне странице историје радиофонијског стваралаштва. Пре свега, то су појединци који су у протеклих стотину година стварали програм Радио Београда и постављали његове стандарде. У исто време, посетиоци изложбе могу се подсетити професионалних подвига радијских великана и ослушнути делове легендарних емисија, радијске програме који су обележили протекле деценије и трајно утицали на животе многих генерација. Могу чути најразноврсније снимке: почев од најстаријег тонског записа који се чува у Фонотеци Радио Београда ‒ говор енглеског композитора Артура Саливана, који је снимљен на фонографу 1888. године, преко свима добро познате реченице „Овде Радио Београд”, коју је изговорила Јелена Билбија Лапчевић, па све до спортских коментара маестралних познавалаца фудбалске игре, антологијских радио-драма, емисија и догађаја које је забележио само Радио Београд. Посетиоци могу чути и дигитално усавршене разговоре великана српског радијског новинарства, глумаца, редитеља, академика и политичара, композиција и музичких остварења. Све наведено део је ове поставке која је тематски класификована, а приликом њене поставке одабирани су најважнији материјали из иначе веома богате историје Радио Београда. Сва дела из архивске ризнице РТС-а данас су део културне баштине Србије. Са поставком у РТС Клубу, изложбом у ПТТ Музеју и радионицама/трибинама у Музеју науке и технике у наредних месец ипо дана Радио Београд улази у други век постојања сећајући се најважнијих тренутака и појединица из своје стогодишње историје.

Осим фотографија, тонских и видео записа из Звучног архива, Документације и Библиотеке Радио Београда, посетиоци ће моћи да сазнају више о историји радиофоније пратећи развој радио-апарата од двадесетих година прошлог века, које је за изложбу изабрао колекционар и заљубљеник у радио-технологију инжењер Миодраг Глигорић.

Архивску баштину која се чува у Звучном архиву и Документацији Радио Београда чине тонски записи и фотографије важних личности, великана радијске историје на нашим просторима. Део наше богате архиве поводом јубилеја добио је савремено рухо, те му се на изложби може приступити преко QR кодова који воде до одговарајућих текстова на сајту РТС-а. Путем мобилног телефона, једним кликом на одговарајући код који се налази на фотографији у самом изложбеном простору, моћи ћете да прочитате информације из биографије одређене личности, да послушате тонски запис њеног гласа у контексту историје Радија и наше земље, као и да се подсетите како су звучале неке од чувених емисија Радио Београда.

Радио Београд је данас у потпуности дигитализован и савремен медиј. Има графичка и видео одељења, у којима се користи и слика, а не само звук. Путем друштвених мрежа својим слушаоцима нуди обиље садржаја и тако своју мисију шири и до најмлађих. Захваљујући различитим технолошким
могућностима, Радио Београд жели да се слушаоци оплемене, забаве, те да им буде омогућено да чују правилан говор, вредну музику и добију
веродостојне и правовремене информације.

Изложба „Стотину година Радио Београда” пре свега треба да буде подстрек будућим истраживачима радија као медија да се њиме баве, као и
будућим колегама да чувају ову институцију која представља национално благо.

Радио Београд је био и остао информативни прозор у свет, храм културе и сигурни простор за медијску авангарду, који чува темељ мудрости у
јавном медијском простору Србије.

------
Изложбу „Стотину година Радио Београда” у РТС Клубу и Холу РТС-а реализовао је тим људи из Радија и Телевизије:

Уредници: Ранко Стојиловић и Ана-Марија Симоновић

Сарадник: Миодраг Глигорић

Стручни консултант: Саша Ковачевић, извршни директор сектора

Програмска подршка Радио Београда: Ђорђе Бркић, руководилац Звучног архива Радио Београда

Стручни сарадник: Милана Гајовић

Подршка на сајту: Ненад Пешић

Организатор: Бојана Туфегџић

Креативни тим: Милица Жебељан, Ивана Радмановац, Тамара Брчић и Бранислав Ђурђевић

Сарадници: Уна Живановић, Софија Марковић, Огњен Шкрбовић (Техника и продукција Радио Београда, Мултимедијални системи) Драгољуб Здравковић  (РТС Клуб)

Сценограф-реализатор: Милица Ивков Михајловић

Лектор: Наташа Шуљагић