У пензију је отишао из РТБ, 1. априла 1987. Пише повремено и за новине. У Јутелу је радио 1989. године. На Б92 је од 1996. радио видео касету Знање на поклон, која је давана за емитовање локалним станицама чланицама АНЕМ-а. Од 1998-99 ова "видео касета" емитује се на Б92, све до данашњих дана. Добитник је многобројних награда: Награде за дугогодишнии допринос развоју РТБ, 1986; Добитник највишег признања за новинарство "Светозар Марковић", 1987; Награде "Моша Пијаде" и награде за животно дело Савеза новинара СЦГ, 2003.

Преминуо је 13. јануара 2016. године, у Београду.

Зa емисију "Новинар посредник", у сенци топола у Белегишком риту, у сојеници Каменка Катића, вођен је осми по реду "разговор ветерана". Трнавчевић говори се о свим телевизијским ТВ студијима у којима је радио, о искуству стеченом на том путу и мисији новинара-посредника, односно позицији за коју се сам Захарије определио, да у свему што ради на телевизији буде посредник између оних који знају и оних којима је знање потребно.

Учесници: Захарије Трнавчевић, Каменко Катић

Снимано 14. априла 2007; премијерно емитовано 07.02.2008, Редакција за историографију
Премијерно емитовано 07.02.2008, Редакција за историографију

Школовала се у Шибенику, а енглески језик и књижевност је дипломирала на Београдском универзитету. У ТВ Београд радила је од њеног оснивања. Била је синоним за добар говор. Савршеном дикцијом и шармом она је своје знање преносила млађим колегама и успоставила стандарде за телевизијске посленике. Генерације ће је памтити и поистовећивати са Телевизијом Београд.

Као глумица се окушала 1961. године у играном филму „Не дирај у срећу", Мила Ђукановића, где је играла са Павлом Вуисићем, Иреном Колесар, Слободаном Перовићем и Бориславом Пекићем.Одликована је Орденом заслуга за народ са сребрним венцем.

Преминула је у Београду 12. марта 2010. године.

Од 2010. године Удружење новинара Војводине додељује новинаркама, водитељкама или спикеркама награду „Press витез - Душанка Калањ".

Дипломирао режију на Академији за позоришну уметност у Београду. Његове драме и филмови оставили су неизбрисив траг у нашој културној заоставштини.

Аутор је седам краткометражних филмова, према сопственим сценаријима. Дебитантски кратки играни филм Милиција снимио је 1956, а дугометражни Звиждук у осам, 1962.

У Телевизији Београд делује као редитељ од самог почетка, 1958. године. У прво време режира музичке и шоу програме, затим популарне квиз емисије, касније се опредељује за телевизијску драму, најчешће с историјском садржином. Најпознатије режије: "Слом", "Време злочина", "Бањица", "Одлазак ратника - повратак Маршала", "Последњи чин", "1948.". Велике режије, током деведесетих биле су о Доситеју Обрадовићу, Династији Обреновић, а последње дело "Пролеће у Лимасолу", 1998. године. 

Сава Мрмак предавао је ТВ режију на Факултету драмских уметности у Београду и на Академији уметности Универзитета "Браћа Карић".

Рођен је 19. августа 1922. године, у Крушевцу. Овај доајен спортског новинарства био је иницијатор, аутор уредник и водитељ спортских емисија Радио Београда "Време спорта и разоноде" и "Спортски журнал" и реализатор првог телефонског међународног "радио-моста" у Радио Београду.

Кнежевић је био вишеструки шампион државе у спортском аутомобилизму, хокејаш београдског "Партизана", а касније је постао први међународни хокејашки судија у југоисточној Европи. Објавио је више од 1.000 прилога о безбедности саобраћаја, а издао је, са сарадницима, и школски приручник "Деца у саобраћају", написао је и неколико књига - веома је била запажена "Како возити јефтино-како штедети гориво", аутомобилску читанку и "Фићин буквар".

Добитник је великог броја награда - на Интернационалном фестивалу европских радио-станица у Монте Карлу (1974), четвороструки победник Светског радио-тв такмичења "Премио ондас интернатионал" у Барселони (1974, 1975, 1977 и 1978). Предраг Кнежевић добитник је и више награда Савеза и Удружења новинара Југославије и Србије, струковних признања и трофеја спортских и друштвених организација, Мајске награде Србије, Октобарске награде Београда.

Један сегмент емисије "Невидљиви људи", Другог програма Радио Београда, аутор Ранко Стојиловић, посветио је сећањима Предрага Кнежевића Кнеже о некадашњем функционисању програма Радио Београда (од 26. до 39. минута, на линку).

За спикера Радио Београда постављен је 1961. године, а 1967. године прелази у Други програм Радио Београда. Јануара 1975. године постаје новинар-водитељ и сценариста емисије „Сунце, море, бит и хит", која је заједно са емисијама "Минимакс", "Пријатељ звезда" и "Дежурни студио" представљала прекретницу у забавном радио-програму.

Затим је био водитељ емисије „Музика, спорт, музика", са којом је касније прешао на Први програм Радио Београда. Звање уредник-водитељ добија 1978. године, а 1981. постаје уредник и водитељ емисије „Време спорта и разоноде". Истичу се и две серије ауторских емисија, најпре, „Асови ЈУ фудбала", а потом и „Југословенске олимпијске легенде".

Значајан је и његов рад на телевизији. Почетком шездесетих година, годину дана радио је као водитељ емисија у оквиру научног програма, а потом је , седамдесетих година уследио серијал о ствараоцима југословенске забавне музике - "Чезнем да сам са вама". Били су то портрети Радослава Граића, Војкана Борисављевића, Ђела Јусића, Мојмира Сепеа, Александра Кораћа и других. Био је и косценариста и водитељ серије. Познати су и серијали"Сећаш ли се оног сата", "Сабори у Србији" и "Чаша воде са извора".

Такође, на телевизији је водио или преносио концерте класичне, забавне и народне музике, емисије и директне преносе значајних државних празника и историјских датума.

Почев од 1965. године, написао је око хиљаду текстова песама забавне, народне и дечје музике и сарађивао са многим композиторима и извођачима. Међу најпознатијим забавним песмама се издвајају „Љубав је само реч", „Одисеја", „Кад бих знао да је сама".

Марковић је новинарством почео да се бави 1957. године, а највећи део каријере провео је у Радио-телевизији Београд (1962 -1995). Током радног века преносио је велики број фудбалских утакмица и извештавао са 40 шампионата Европе и света и Олимпијских игара. Био је аутор и водитељ култне ТВ емисије "Индирект", више радио и ТВ емисија о спорту, великог броја интервјуа и шест монографија.

Марковић је био и одговорни уредник Спортског програма ТВ Београд, одговорни уредник Спортског програма РТС-а, као и председник Удружења спортских новинара СРЈ.

Добитник је награде "Светозар Марковић" Удружења новинара Србије, Октобарске награде Београда, Годишње награде РТС-а, Награде за животно дело Удружења спортских новинара Србије.

Преминуо је 23. децембра 2011. године, у Београду.

Рођен је 3. септембра 1937. године, у Крушевцу, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а потом апсолвирао енглески језик и књижевност. Најпре се појавио у књижевној јавности, причама у НИН-у, а потом је писао у књижевном часопису "Дело". У његов литерарни опус спадају и књиге "Путовање на крај језика", "Ти можда мислиш другачије" и документарни роман "Као мехур од сапунице". Аутор је неких од најбољих телевизијских емисија и серија, где спада и непоновљиви "Двоглед" с почетка његове телевизијске каријере, који је био намењен деци и емитован је у више циклуса.

Његова успешна телевизијска остварења су и "Кино-око", "То сам ја", "Умеће живљења", "Крај епохе", "У сенци", "Национална географија"... Његови интервјуи на телевизији представљали су посебан догађај. Разговарао је са Џоном Хјустоном, Лијем Стразбергом, Глендом Џексон, Шели Винтерс, Ингмаром Бергманом, Ерландом Јозефсоном, Лив Улман... Био је први новинар из некадашње Југославије који је добио позив да ради на Би-Би-Сију, али је уместо понуђених пет година остао само пола године и вратио се, јер се сусрео са администрацијом којој није био вичан, пошто га је занимао ауторски, а не чиновнички посао. Цео радни век је провео у Телевизији Београд, где је најпре отишао на принудни одмор, а током бомбардовања 1999. године добио је отказ и отишао у пензију, наводи се у Бабићевој биографији коју је 2005. године објавио НИН. Његове емисије које су мењале динамику социјалног живота и остављале снажан одјек у јавности, остаће заувек стандарди у нашем новинарству.

Југословенска ТВ серија "Двоглед" снимана је, у продукцији Телевизије Београд, у периоду од 1968. до 1978. године. Поред Драгана Бабића, аутор је био и Љубивоје Ршумовић. Годину дана од почетка емитовања "Двоглед" су радили заједно, а онда су због обима посла емисију радили наизменично, као самостални аутори, до јесени 1972.године, када Драган Бабић наставља сам, пред крај уз помоћ млађих сарадника, све до 1978. године.

Из опуса серијала "Двоглед", издвојили смо Новогодишњу емисију, у којој деца из Бранковине говоре своје жеље за наступајућу 1972. годину.

Уредила је програме и познате телевизијске серије "Сиви дом'', "Лаку ноћ децо", "Заборављени'' и организовала велики број међународних гостовања, у Београд је довела Џозефину Бејкер, Нила Армстронга и посаду Апола 13. Донка Шпичек била је члан радне групе Програма за децу и младе Евровизије као представник југословенске радио-телевизије од 1982. до 1990. године.

Волела је децу и она су волела њу. Цео живот посветила је њиховом образовању. Донка Шпичек осмислила је низ културно-образовних програма који су оставили неизбрисив траг у одрастању многих генерација. Говорила је да се увек тешко радило на телевизији зато што се морало размишљати да ти програми допру до деце, да их деца могу слушати и да је исто тако важно да деца кад одгледају одређен програм могу у школи, са својим родитељима или са својим друговима да разговарају о ономе што су гледали.

Добила је многа признања и награде, међу којима су Плакета Уницефа, Орден осмеха деце Пољске, Златни Беочуг, Змајева награда, "Грозданин кикот'' и "Мали принц''.

Одликована је Сребрном медаљом председника Србије Томислава Николића за заслуге у јавној и културној делатности, нарочито у несебичној промоцији стваралаштва деце и за децу.

Луткарски серијал са сонговима "Лаку ноћ, децо", остаће само мали део баштине Донке Шпичек, која је велики део свог радног века провела у РТС-у радећи за децу.

Из опуса овог серијала гледамо епизоду "Четка".

Текстове су писали Бора Савић, Новак Новак, Бане Ђуричић, Станислав Винавер, Радивоје Лола Ђукић, Гута Добричанин и Миодраг Петровић Чкаља.

Редитељи су били Јован Гец и Милан Ракић, Лола Ђукић... Први уредник "Веселе вечери" био је Мирослав Митровић, затим Жика Живуловић Серафим, Радивоје Лола Ђукић, Слободан Кића Станковић.

Глумци који су учествовали у стварању емисије били су врсни комичари Миодраг Петровић Чкаља, Мија Алексић, Драгутин Гута Добричанин, Мића Татић, Петар Словенски, Бранка Веселиновић, Драган Лаковић, Љубиша Бачић...

Још пре Другог светског рата радио је у Краткоталасној станици Централног пресбироа Краљевине Југославије, а после ослобођења био је спикер чијим се говором и гласом идентификовао програм Радио Београда. Мира Митровић био је у Радио Београду и глумац, редитељ, репортер, уредник Забавно-хумористичке редакције, руководилац у програмским колегијумима Радија, дуго година водећа фигура забавно-хумористичких и сатиричних програма, аутор и покретач многих култних емисија, међу којима је и "Весело вече". Мирослав Митровић био је и један од најзначајнијих хроничара историје радија, па су његове књиге „Смехотворци - пола века радио хумора, сатире и забаве" и „Невидљиви сапутник", аутобиографска сећања и цртице на цео свој радни век проведен у радију, незаобилазно штиво за свакога ко жели да осети дух једног времена у великој историји Радио Београда.

У емисији „Невидљиви људи", Другог програма Радио Београда, моћи ћете да чујете тонске снимке његових сећања и размишљања о радију. У причи о Мирославу Митровићу помогли су његови дугогодишњи сарадници, радијски посленици, Владимир Јокић, Бранислав Тодоровић Клинић и Слободан Радошевић.

Аутор емисије: Ранко Стојиловић.

На Би-Би-Сију је остао до 1971. године када је дошао у ТВ Београд, радећи копродукцију с драматургом Милом Станојевић.

Радио је серије за Дечју редакцију, Забавни програм и Школску редакцију.

Добитник је више признања за свој рад, а Међународни центар књижевности за децу "Змајеве дечје игре" доделио му је повељу за свеукупно стваралаштво и безграничну оданост детињству.

Од 2011. године био је саветник у Редакцији дечјег и школског програма Радио-телевизије Србије.

РТС и Студио Б заједно су снимили филм "Питам се, питам ко је Тимоти Џон Бајфорд", чији је аутор Веља Павловић.

"Ја сам још увек дете у души захваљујући животу проведеном са децом", говорио је Тимоти Џон Бајфорд.

Његов живот оплемењивали су музика, поезија, природа. Није се одвајао од фотоапарата. До последњег дана борио се за срећнији живот деце и боље школство у Србији.

На иницијативу његове супруге Зорице и грађана, а одлуком Скупштине града Београда, подручје Бањичке шуме од 15. септембра 2015. године носи име споменик природе „Бајфордова шума".

У редакцији "Веселе вечери" окупио се велики број добрих глумаца: Мира Ступица, Бранка Веселиновић, Јован Гец, Милан Ајваз, Драгутин Добричанин, Жарко Митровић, Мија Алексић, Миодраг Петровић Чкаља, Љубиша Бачић, Љубомир Дидић, Мића Татић, Љубиша Јовановић, Петар Словенски, и други. Текстове су писали Бора Савић, Новак Новак, Бане Ђуричић, Станислав Винавер, Радивоје Лола Ђукић, Гута Добричанин и Миодраг Петровић Чкаља.

Редитељи су били Јован Гец и Милан Ракић, Лола Ђукић... Први уредник "Веселе вечери" био је Мирослав Митровић, затим Жика Живуловић Серафим, Радивоје Лола Ђукић, Слободан Кића Станковић.

На програму Радио Београда "Весело вече" престало је да се емитује 2001. године.

У Програмском архиву сачувани су делимични снимци "Веселе вечери" из 1967. и 1969. године.

Бранка Веселиновић одазвала се 2009. године, позиву за разговор са театрологом и публицистом Феликсом Пашићем, да у емисији изнесе своја сећања на дугогодишње учешће у емисијама "Весело вече".

Учесници: драмска уметница Бранка Веселиновић; новинар, позоришни критичар и публициста Феликс Пашић

Дежурна посада Студија XI и реализатор: Драган Ковачевић; организатор: Гордана Грдановић; графичка обрада: Драган Владисављевић; монтажер: Александар Андријевски; уредник: Бојана Андрић

Снимано 16.02.2009, премијерно емитовано у "Трезору" 06.03.2009, репризирано 06.03.2019. само ноћу; 07.10.2019. и 10.04.2020.

Реализовала Редакција за историографију РТС.
Уреднице: Бојана Андрић, Милена Јекић Шотра, Маријана Цветковић, Весна Дошен. 

Поред рада на телевизији, представама за децу, као и плоча за децу у издању ПГП РТС, била је ангажована као председник Дома пионира и Оснивачког одбора „Радост Европе", члан савета позоришта „Душко Радовић", „Политикиног Забавника"...

Преминула је 8. јуна 2015. године, у Београду.

Узлет у каријери Новака Новака представља његово ангажовање у пионирским корацима београдске телевизије. Након неколико година проведених у Радио Београду, где је био уредник рекламних емисија и јутарњег програма, од 1957. године налазио се на месту уредника Хумористичког програма Телевизије Београд, на ком ће остати до 1988. године, кад је пензионисан.

Изузетно плодан опус Новака Новака најпре се остваривао кроз сарадњу са редитељем Радивојем Лолом Ђукићем. Многе хумористичке серије овог тандема владале су малим екранима шездесетих година 20. века, као што су: "Сервисна станица", "Нема малих богова", "Срећа у торби", "На тајном каналу", "Музеј воштаних фигура", "Лицем у наличје", "Црни снег", "Људи и папагаји","Леђа Ивана Грозног", "Дежурна улица".

Слабо здравље, изазвано срчаним проблемима који су га већ дуго мучили, утицало је на његово повлачење из јавног живота. Неуморан, бавио се писањем мемоара које је назвао „Позориште у срцу". Пред крај живота комуницирао је са Срђаном Ваљаревићем, савременим књижевником и својим даљим рођаком, преносећи му животна искуства ТВ писца.
Новак Новак преминуо је 6. априла 1995. године, у Београду.

У знак сећања на Новака Новака, гледамо емисију из мини серијала „Заводљива телевизија-Креатори серија", коју је приредила Редакција за културу и уметност Културно-уметничког програма РТС-а.

Режирао је више играних филмова. Поред тога снимао је документарне, наставне и лутка-филмове, као што је и писао песме и позоришне комаде за децу. Писац је многобројних комедија: „Златни мајдан", „Бог је умро узалуд", „Човек са четири ноге", „Морам да убијем Петра", „Усрећитељ", „Једна љубав и пет покојника", „Крадем, крадеш, краду", и мјузикл „Уби или пољуби".

Као комедиограф, Ђукић је један од најигранијих домаћих аутора шездесетих и седамдесетих година на југословенским театарским сценама. Највећи део свога комедиографског стваралаштва посветио је телевизијском медију. Аутор је око 200 серијских хумористичких емисија и ТВ комедија и сатира које је најчешће сам режирао.

Аутор је хумористичких сећања објављених у књизи "Склеротични мемоари".

Преминуо је 7.септембра 1995.године у Београду.

Из серијала "Трезора": „Кад сам био мали", издвојили смо емисију посвећену Радивоју Лоли Ђукићу. Слушамо његове приче о породици, очевој библиотеци, дечјем позоришту у дворишту. Премијерно емитовано 22.јануара 1967.године; репризирано 2002., 2003. и 2011.године у „Трезору".

Реализовала Редакција за историографију РТС
Уреднице: Бојана Андрић, Милена Јекић Шотра, Маријана Цветковић, Весна Дошен.

Првог телевизијског дана био је дежурни уредник на програму и водио први ТВ интервју.

У току каријере радио је као скупштински извештач, уређивао недељни дневник "Седам дана", реализовао документарну серију "Времеплов", водитељ "Дневника", на Другом програму уређивао је серију "Круг", уређивао је документарне серије "С камером кроз свет", "Двадесет милиона", "То је то", затим специјалне и пригодне емисије, преносе најважнијих догађаја, биографске емисије значајних личности; аутор серија "Ти дани, те године, Југославија - како нас други виде"...

На Телевизији Србије био је активан и после пензионисања 1986. године.

Преминуо је у Београду 1. априла 2008. године.

У главним улогама били су Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић, којима је после тих улога уследила изузетна глумачка каријера. Серија прати живот Јордана и Раке као и њихово стално међусобно надметање, како на послу тако и ван њега.

Због велике популарности снимана су и три филма који представљају наставак серије. Године 1961. снимани су „Срећа у торби " и „Нема малих богова" док је ТВ-драма "Сервисна станица" снимљена 1966. године.

Памтимо га по комичним ликовима које је маестрално тумачио у бројним ТВ серијама и филмовима, а старије генерације причају да су улице бивале празне када би се приказивале серије у којима игра Чкаља.

Новинари су га називали „Чкаља национале", „Краљ смеха" и „Српски Чаплин".

Погледајмо скеч из популарне југословенске ТВ серије „Образ уз образ", у коме су му легендарни Милена Дравић и Драган Николић испунили жељу да се „први пут" појави на телевизији и подестимо се зашто толико волимо Чкаљу.

Објавио је велики број грамофонских плоча са дечијим песмама, на стихове Душка Радовића и Љубивоја Ршумовића, а на музику Александра Кораћа и Војкана Борисављевића. Захваљујући компилацијама на којима су сакупљене и објављене, уз његове песме одрастају и данашња деца.

Oмиљенa дечијa песмa "Заклео се бумбар", у извођењу Драганa Лаковића са хором "Колибри" и хором Дома пионира Београда, снимљенa давне 1974. године.

Након тога прелази у секцију документарног програма где је као аутор и водитељ урадио преко 300 репортажа. Међу бројним емисијама и репортажама које је радио издвајају се "Узгред будин речено", "Живот је живот", "Салашари", "Мечкари", "Партизанка Славица", "Планински месец над нашим сокаком", "Светлани у знак признања" и друге. Аутор је кратког документарниог филма "Реквијем за Јована Аћанског" (1991, у продукцији Дунав филма). Играо је и у телевизијским серијама ТВ Буквар (1969, водитељ) и Седам плус седам (1978). Каменко је био једно од најомиљенијих телевизијских лица некадашње Југославије и гледаоци су га често звали „наш Каменко".

Добитник је и четири награде за животно дело које су му додељење од стране Удружења новинара Србије, Савеза новинара Југославије, Радио-телевизије Србије и ИНТЕРФЕР-а. Легендарни Каменко Катић преминуо је 31.марта 2018.године.