Ранко Крстајић: VER SACRUM VIVENDUM - Завет пролећног жртвовања

Ранко Крстајић уметник је из породице метафизичара. На својим сликама он призива магични свет који проналазимо у његовој прози, али и у причама и романима Поа и немачких романтичара Хофмана и Еверса. Крстајић респектује класичну сликарску технику и класични фигурални концепт. Осамљен, интровертан, усредсређен на свој рад, изван свих струја и мода, овај уметник већ дуго истрајава у свом фантасмагоричном свету. Он слика споро, темељито, увек имајући на уму онај Волтеров наук – да нам ваља „обрађивати свој врт“.

Дубока склоност ка фантастичном, чудноватом, чудесном, постала је временом ненарушиви image Ранка Крстајића. Овај необични стваралац који уме да, како се то каже „оре у две бразде“ – ону књижевну и сликарску, јесте, могуће, адепт једног тајног братства сањара и леутара, способан да свему чега се дотакне пружи један фантастичан обол. А по Роже Кајои, фантастично се рађа у страху пред необјашњивим. Крстајићев дар имагинирања (тако знан из његових фантастичних романа и прича) даје његовим планинским пејзажима изузетно богату личну оркестрацију. Усавршавајући годинама своју ликовну синтаксу, Ранко Крстајић је доспео до префињених, пастелно меких хроматских спојева и чисте лирске сублимације. Зато мислим да нећемо погрешити ако кажемо да је Крстајић сликар продуженог романтизма, који нас враћа лепоти благословене пра-природе.

Овај уметник већ дуги низ година опстаје у домену реализма који дотиче оно фантастично, тајанствено и захуђено. Сликарски призор се овде мотри продорно оштро, детаљ је изоштрен будним погледом, а особена диспозиција планинских маса даје овим ониричним пејзажима обол нечег скулпутуралног. У тим Крстајићевим пределима који носе нечег од мистике са слика Каспара Давида Фридриха, осећамо и препознајемо кулисе за апокалипсу која ће тек наступити. Замрзнути у једном каталептичном стању између сна и стварности, то су предели тишине у којој се очекује крик. А на једној од својих најпотреснијих слика Крстајић је насликао људско свемесо у хладној модрини космичке тмине, на крају тужне драме људског постојања, као да је одискона заказан сусрет са крајем света. Као да нам Крстајић жели предочити да се већ назиру магловити обриси једне ониричке представе сабласти и пророчанства у којем се каже како ће свет бити уништен огњеним потопом над којим је нека џиновска звер већ разјапила своју чељуст.

Симбол планине (Дурмитора) има пресудан значај у Крстајићевом сликарском бављењу. Било да је окована снегом или обасјана златним праскозорјима и хелиотропним таласима ливадског цвећа које уметник памти из детињства, за њега та планина за самоспознају није пуки физички камени масив, већ једно сакрално место спасења и тишине, блиско трансценденталном и божанском.

У циклусу својих нових слика, Крстајић усложњава своју иконографију градећи тајанствене мостове према симболу. Овај уметник је кроз фантастичну транспозицију стварности и кроз дугогодишње занимање за митолошко, магијско и неосветљене слојеве подсвести отворио читав један корпус сликарских и метафизичких проблема. Поједини пејзажи сликани су као да су залеђене nature morte. Осетљивом валерском модулацијом, Ранко Крстајић размекшава форму, откривајући посматрачу фино нијансиране, али сурове планинске пределе Дурмитора утонуле у ауру осамљености и меланхолије. Њега занима мистика пејзажа, магија предмета, пре свега камена. Он на самосвојан начин преноси на платно чулне утиске и вибрације које је доживео и запамтио у тим готово неземаљским пределима, упућујући на речи Честертона да човек у души има нијанси много чудноватијих, безбројнијих и безименијих него боја у јесенској шуми.

Насупрот физиса стена и трошних рушевина утонулих у некакву нерањиву тишину, заустављених чаролијом поезије, код Крстајића стоји метафизис неба и чисте, смаргадне воде која пробија кроз уске теснаце. На Крстајићевој слици стрме, стеновите литице огледају се у тамним, воденим дубинама, отеловљујући животодајну и творачку моћ и силу. Осећамо међу овим рахлим масама стења нечег од ветровитих хујања на Дурмитору, оне језе која продире у нашу заветрину, ушушканост и заклоњеност бића. То су у исти мах и архетипски, рајски пејзажи, предели преосвештани топлином успомена, саживљеношћу са којом их је уметник посматрао очима дечака, уздрхталог и силно присутног под звездама. Зато су Крстајићеви предели „предели изгубљене душе“. Хтедох рећи изгубљене и поново пронађене душе.

На појединим сликама Ранко Крстајић своје сликарско поље гради на агломерацијама фигура хотећи да покаже дестабилизовану стварност, један френетични свет у вртлогу. Том свету је придружен свет митова, чудесних травестија и култ умрлих предака. На тим сликама Крстајић заправо варира једну своју опсесивну тему – скупину људи изгубљених у неком прапејзажу и безвремљу, људи разапетих између земаљских и небеских сила.

Изван вулгаризоване литарарне дескрипције, пиктурална материја са Крстајићевих слика крије у себи сложене регистре светлости и таме, игру лазура и фактуре, подстичући посматрача осетљивог духовног и душевног састава на мисао о пролазности света и исконским енергијама битка. Крстајић заправо истражује мистичну везу између камена (рушевине) воде и времена и то по налогу једне фантастичне парадигме збиље и дубоко личне топографије и сеизмографије. Зато се код њега наслућује оно „нешто“ иза слике, упућеност на оно надчулно и на смисао једног вишег реда.