Надежда Петровић 1873 - 2023: у сусрет обележавању 150 година од рођења

Галерија РТС од 9. фебруара до 10. марта 2023. Изложба "Надежда Петровић - у сусрет обележавању 150 година од рођења" у Галерији РТС документарна је прича о животу и стваралаштву Надежде Петровић и оквирна илустрација уметничког опуса једне од најпознатијих српских сликарки. Кроз њих су заступљена два периода Надеждиног сликарства: Минхенски период и његова прва фаза, Србијански период и његова прва фаза и трећа, колористичка фаза Део слика долази љубазношћу Народног музеја у Београду, а део слика и поставка је баштина Уметничке галерије "Надежда Петровић" у Чачку. Ауторке поставке у Галерији РТС су историчарке уметности Мирјана Рацковић и Драгана Божовић, музејске саветнице Уметничке галерије "Надежда Петровић".

Пред наступајућу 2023. годину, када ће значајан јубилеј - 150 година од рођења сликарке Надежде Петровић - бити обележен великом ретроспективном изложбом и многим пратећим програмима и садржајима, као уводни програм у простору Галерије РТС-а приређује се ликовно-документарна изложба Надежда Петровић 1873-2023: у сусрет обележавању 150 година од рођења са циљем подсећања шире јавности на величину личности и дела Надежде Петровић, на њену светлу биографију и интелектуалну и уметничку баштину коју нам је подарила.

Програми, којима се обележава ова важна годишњица, биће приређени у земљи, региону и иностранству уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, УНЕСКО-а и Националног комитета УНЕСКО-а Републике Србије. Уједно, 2023. године обележићемо још један велики јубилеј везан за породицу Петровић - 125 година од рођења Надеждиног брата Растка Петровића, великана српске и европске модерне књижевности.

Живот и уметност без компромиса

Без обзира на све тешкоће које је имала као жена у вртлогу бурних историјских догађаја и друштвених збивања балканских простора, Надежда Петровић је постала својеврсни предводник свега значајног што се дешавало у првих петнаест година прошлог века - изборила се за сопствене ставове у уметности, зближавала уметнике јужнословенског простора, радила на образовању и еманципацији борећи се са традиционализмом и предрасудама и на крају дала живот у борби за част и слободу свог рода. Годинама након преране смрти Надеждин уметнички рад потпуно је био засењен алтруизмом и родољубљем толико да се скоро искључиво њена личност перципирала кроз жртву велике хероине!

Надеждин приступ слици несумњив је резултат школовања у Минхену и боравака у Француској и Италији, а стални повратак традиционалној Србији изражен је у виду тема које носе предзнак националног. У том сликарству препознат је модел бескомпромисности у свом модернизму, што је постигнуто одсуством допадљиве слике предела и натуралистичког детаљисања. Разбијањем строгог схематизма реалистичке слике, користећи пастуозну фактуру и крајње неуобичајен колорит, српско сликарство је приближила европским правцима. На њеним сликама, пуним изражајности и јачине, доминирају акценти зелене, црвене и беле на лицима портретисаних, неочекивано црвено или љубичасто небо, маестрални пренос сопствене егзалтираности наизглед уобичајеним призорима - од ресничког сокака и жетве, преко језера у Булоњској шуми до грачаничких купола. Врхунац изражајности постигнут је у приказу мрља купача на плажи и узбурканом, пенушавом воденом масом једног морског таласа. У том тренутку патријархална Србија, ограничена на свим пољима у времену друштвених, политичких и ратних криза, апсолутно није била у стању да прихвати бескомпромисност њеног сликарства!

Поглед на уметност у Србији значајно је промењен у годинама између два рата. Тадашњи млађи критичари наводе да се слика мора схватити као уметников свет и доживљај са сопственим законима - говори се о аутономији уметности, о новим теоријама и новој естетици, па је са те позиције стављено до знања да се српска уметност заувек променила са Надеждиним минхенским сликама, раскидом са старим канонима и да авангардне појаве никако нису биле могуће без оштре радикализације на плану деконструкције реалистичке слике, односно Надеждиног приклањања тзв. ''антикласичној естетици''.

Од тада се њено сликарство високо позиционирало у историји српске модерне са различитим погледима везаним за дефинисање припадности неком од уметничких праваца - без јасних стилских и хронолошких граница између импресионистичког и експресионистичког, уз елементе сецесије, симболизма и фовистички колорит, као доминанта издиже се Надеждина фасцинираност призором коју је на такав начин на слику могла пренети искључиво енергија једног експресионисте.

Пре Надежде уметничкa ангажованост се мерила националним патосом у романтичарским и реалистичким представама па је јасно да, осим визуелно-појавног, заправо истовремено перципирање „етичког и естетичког" као и елемента ангажованости издваја њену пионирску и визионарску улогу. Из перспективе савременог доба Надеждин радикализам у посматрању и схватању слике, као и њен друштвени активизам, толико су изазовни да непрестано дају нове осврте и студије, нове начине и аспекте читања авангардног визуелног израза и тематски ангажованог приступа, потврђујући утврђену позицију њеног сликарства као граничног између старих и нових схватања.

Колоритно и енергично

Уметнички опус Надежде Петровић несумњиво је померио границе српског сликарства, охрабрио генерације уметника са почетка 20. века ка новим уметничким дометима и усмерио касније генерације. Иако су је у току ликовног развоја водили зрели ставови да буде особена и отворена ка свему новом што јој се пружи, неминовна је била постепеност у грађењу ликовног израза. Њено стваралаштво је подељено на четири периода: Минхенски (са две фазе напредовања у време сликарских студија), Србијански (са три фазе: периодом када ствара експресионистичка дела у Реснику и Сићеву, када слика у стилу импресионизма и када ствара упечатљива дела богата колоритом), Париски (са фазом којом наставља са усвојеним колоризмом и фазом у којој њен сликарски правац достиже потпуну зрелост) и Ратни када у новонасталим околностима из чина сликања црпи моралну и емотивну снагу, а њене слике, уз уметничку вредност, носе тежину узвишеног дела подареног Србији.

Дела представљена на овој изложби оквирно илуструју њен уметнички опус. Кроз њих су заступљена два периода Надеждиног сликарства:

- Минхенски период и његова прва фаза која обухвата време похађања сликарске школе Антона Ажбеа у Минхену („Воденица" и „Читање")
- Србијански период и његова прва фаза којој припада Надеждино активно сликање по околини Београда и у време уметничке колоније у Сићеву и настају дела јаке енергије и богатог колорита, али и она где је бирала умеренију палету боја, те доминирају смиреност и контемплација („Предео са колибом" и „Девојчица у белом")
- Србијански период и његова трећа колористичка фаза када је учврстила експресионистичку обраду и употребу богатог изнијансираног колорита. („Предео" и „Портрет старице").

Тематски су заступљени Надеждини најчешћи мотиви - пејзаж и портрет. Пошавши од мотива воденице која осликава Надеждине прве године сликања директно у пејзажу, преко истраживања светлости кроз умерену палету у пределу насталом у околини Београда до колористички и композиционо разиграног призора српског села смештеног под брдом, изабрана дела сведоче о односу сликарке према екстеријеру и изазовима које носи, а које је савладавала кроз модернистички концепт и непосредност. Да је снага Надеждиних портрета у преносу емоција (личних и портретисаних особа) сведочи и портрет девојчице где доминира умеренија палета боја и лазурно сликање (и не смета што је остао у радној фази) и портрет старице рађен енергичнијим потезима, богатим колоритом и пастуозније. Тематски се издваја слика „Читање" јер обрађује један од ређе заступљених мотива у Надеждином опусу. Иако представља интимни призор из свакодневног живота, сликарка у њега уноси динамику акцентовањем централне површине (блузе жене која чита) јарко црвеном бојом и указује да се већ кроз ране школске радове Надежда формирала као колориста енергичне сликарске личност.

Организатори се захваљују Милошу Коларжу из Београда.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе