Читај ми!

Владимир Дуњић - „Слика као вео“

Галерија РТС, Таковска 10, од 22. новембра до 23. децембра 2022. Дела Владимира Дуњића на изложби "Слика као вео" у Галерији РТС  увод су у предстојећу ретроспективну изложбу аутора чија експресивна  фигурација снажно комуницира са појединцем данас. Дуњић промишљено и упорно изграђује своју поетику свестан шта значи дух традиције и због чега се данас тако лако пренебегавају основне вредности. Његово сликарство је сликарство тишине у којој се звук чује, приказује невидиво. У свету његовог сликарства се све истовремено догађа - јуче, данас и сутра, али ту је и свет који до сада још нико није видео. Свет тајни и то баш оних које указују на могући мир, спокој, радост и склад.

У Галерији РТС Владимир Дуњић публику прво уводи у Прокрустов музеј у коме води дијалог са светом са којим сви данас живимо. Посебан акценат је на раду под називом "Светски рат", потпуно новом делу урађеном управо за изложбу у Београду. У наставку аутор показује да је слика заправо вео, односно да раздваја два света - свет илузије и свет реалности и да не може да постоји без човека, посматрача. У наставку, текст Николе Миркова за каталог изложбе:

Копрена Међу јавом и међ сном

(аутор текста: Никола Мирков)

Слика не представља, она јесте!

Она се бави собом, чуди се и узноси својим постојањем.
Свој поглед усмерава и на свет око себе.
Жижа тајне којом одише утрнула је, бар на трен, пред све очитијом разарућом истином. Свет је, изгледа, пред уништењем.
Дух се материјализовао у лопту, у земаљски глоб, целом површином запоседнутим фигурама ратника.

И пре настанка глобуса, она је наговештавала излазак у простор.

Са магленог, етеричног попришта исказивала се, под посебним углом, волуменом у простору.
„Имао сам једну, помало ироничну идеју да слици, односно површини слике, отворим очи. Да слика не буде само прозор у свет, да не гледамо ми у неки имагинарни простор, него да тај простор испитује нас, истражујући нашу реалност, свет наше интиме. Слика је постала глава коју сам ја замотао и покрио велом. Ово су слике са очима и које посматрају вас, а не ви њих."
Срећом, од тог чина, може бити зебње и сумње у дејство слике, сликар је одустао. Та сугестија би нарушила чедност утиска да гледајући његове слике, ми гледамо његовим сликама.
Што је горе, то је доле! Што је испред, то је иза!

То што видиш, то је лик слутње.
Застирући га велом, он спаја овоземаљско са оностраним, предочавајући затританим велом дамаре стваралачког императива. Он твори твоју слутњу којом си собом носио пре сусрета са сликом, али је ниси прозирао.
Вео је веза маште и јаве, искра која плане као недефинисани подстрек мисли која се уобличава.
Вео је веза између мене и себе, суштаство сопственог ја, копрена коју лахор мисли лако зањише.
Без обзира на мотив, на објекте, ликове, призоре или сплетове ликовних знакова, вео титра свим Дуњићевим сликама.
Иако мистериозан, езотеричан, алхемичан, прожет непрозирном тајном, утисак се чини непосредним и чедним, заогрнут вечношћу.
Слике као да су настале у дотицању сна и јаве, када тек што смо то сазнали пониремо у сан, јер то хоћемо.

Слике су Дуњићеве копрена међу јавом и међ' сном, а објекти опредмећење сурове реалности.

Дух математике и музике лебди овим делима.
Хармонија, склад и равнотежа одзвањају и еманирају време које тече.
„Слика значи - сликати невидљиво." И доиста, гледајући фигуре налегле на сто, посматрач „види" подношење терета, туробност тегоба, нужност трпљења и одолевања и запретени наговештај преображаја. Замрзнут је тако фрем филма живота који се врти и тече незаустављиво и неумитно.
Тишина свеобухватна, као и ћутање, јер у њему су све речи, обујмљује све звуке, сву буку и бес, све шумове,све грмљавине. Онострана светлост, опредмећена геометрија и питагорејски третман, вајају доживљај слике.
Иако, када се пренеш и промишљаш, разазнајеш ауторове намере и планове. Поимање и утисак остају посве другачији, самобитни и исконски.

Портрети „службеника", прецизни, а унифомни не представљају ликове него појам - одрицање од себе, подастирања, слугерањства.
Вео предодређења и неизбежне међузависности обележавају неке дуњићеве слике.
Повезивање - „паковање" (са и без знакова навода), историјских догађаја, алудирају на закономерност зла и разарања.
Запитаност над сопственим настојањима и путем, уметник испољава и цитатима великих претходника, маљевичеви, клеови и мондријанови знаци и партије сведоче о преиспитивању њихових начела.

Као што ни мисао, као што ни осећања нису једнодимензионални и једнобразни, тако, сматра дуњић, ни слика не треба да буде плошна.
Свођењем на први план, она одбацује човекову моћ и вештину да дочара дубину и простор.
Није ли и мисао, дубока и свепростирућа, искра и сев-слика?
Нису ли изазване асоцијације слика слике?
Нису ли ти концентрични кругови „вртоглавице"?
Слика дакле није поглед у свет, она је свет!

 

 

 

петак, 29. март 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво