Страдање српског народа на Козари 1942. године

Подручје Козаре и Поткозарја, смјештено између ријека Уне, Сане, Врбаса и Саве, заузимало је површину од око 2500 км², на којој је према попису из 1931. године живјело око 200.000 становника. Градишка је имала око 70.000 становника, а размјери почињених злочина су учинили да тај број у будућности више никада не достигне!

Послије окупације Градишке од стране Нијемаца и њихових квислиншких поданика из НДХ, која је услиједила уласком Нијемаца у град 15. априла 1941. године, црни дани су се надвили над српско, ромско и јеврејско становништво. Послије терора и убијања у граду, почиње се развијати устанак у Босанскоградишком срезу, а као најпогоднији терен за такву врсту активности било је подручје Козаре, гдје је устанак и званично почео 31. јула 1941. године. На савјетовању у Лисини је одлучено да се формира Козарски партизански одред, на челу са командантом др Младеном Стојановићем. У октобру 1941. године дотадашњи Козарски НОП одред мијења име у Други крајишки НОП одред. Поменути одред је 23. октобра 1941. године извршио први напад на Горње Подградце у којем их је ослободио, након чега се повукао у Козару.

Усташке власти у граду су под командом котарског предстојника Маркана Мостарчића, у знак одмазде за поменути напад, на мосту преко Саве, на обали Саве и у Старој Градишци крајем октобра 1941. године убили 275 мушкараца и 5 жена. Партизани су у ноћи између 16. и 17. децембра 1941. године ослободили Турјак, што је условило повлачење окупатора из Подградаца, као и из већ донекле опкољене Орахове 26. децембра 1941. године. Сутрадан су партизани умарширали у Орахову. Успјеси партизана су довели до Опатијског протокола у 12 тачака, донесеног почетком фебруара 1942. године, гдје је у тачки једанаест дефинисан напад на Козару. Мјесец дана након Опатијског протокола је задат нови ударац партизанским јединицама на Козари - тешко рањавање др Младена Стојановића 8. марта 1942. г. у селу Липовцу, одакле је рањен пренесен у Горњу Јошавку! Егзекуција над тешко рањеним др Младеном Стојановићем је извршена 2. априла 1942. године, близу потока Млинска ријека, са два хица из пушке.

Командант њемачких оружаних снага за ЈИ - Валтер Кунце је 20. маја 1942. године издао наређење за операцију Западна Босна, чији је циљ био уништење устаничког покрета на Козари. Операциони план за офанзиву на Козару израдио је командант њемачких трупа у Србији, генерал-мајор Паул Бадер, предвиђајући да ће за његово извршење бити потребно 15 дана. Ослобађање Љубије и Приједора 16/17. мај 1942. године је само убрзало унапријед договорени напад на Козару. Офанзива на Козару је почела 10. јуна 1942. године у јутарњим часовима (у 4:30) на потезу Ивањска - Приједор, са приближно 30.000 војника под командом генерала Фридриха Штала, команданта 714. Њемачке пјешадијске дивизије. Многи борци и цивили су погинули на Козари током офанзиве, која је трајала до 7. јула 1942. године. У зору 7. јула преостале јединице повлачиле су се дубље у планину Козару, неспособне да пруже организован отпор непријатељу.

Једна јача непријатељска колона продрла је долином ријеке Мљечанице до мјеста гдје су били рањеници, и звјерски их побили (од 500 рањеника 50 је измакло покољу). Пошто више није било никаквог изгледа за пробој, Оперативни штаб одлучио је да се преостале јединице подијеле у мање групе, посакривају у шуми или провуку кроз обруч, избјегавајући сукоб са непријатељем.Од 7. до 17. јула непријатељ је детаљно претресао планине Козару и Просару, а операција је названа „Шталове грабље".

Народ са Козаре, њих око 68.000, одведен je у логоре НДХ, првенствено Јасеновац, Млаку, Стару Градишку, Јабланац, Градину, Кошутарицу...Од овог броја дјеце је било између 23.858 и 25.000. Са подручја Козаре је број убијене дјеце (до 14 године старости), према подацима које је објавио Драгоја Лукић 1988. године, износио 11.219, од чега са подручја Босанскоградишког среза 4439. Са подручја Босанскоградишког среза, број убијене дјеце који је донедавно узиман као мјеродаван је био 4.792 дјетета (подаци Душана Лукача објављени у књизи „Историја Босанске Градишке и њене околине", Градишка 2008), а по изласку књиге „Жртве усташко - нацистичког геноцида 1941-1945. године са подручја општине Градишка/Босанска Градишка", Градишка 2020. године (чији је главни уредник проф. др Раде Михаљчић, а коју је приредио Небојша Иваштанин), број се повећао на 5.415 дјеце. Укупан број цивилних жртава Босанскоградишког среза се са 11.206 (према Драгоји Лукићу), повећао на 14.463 (према Н. Иваштанину), док је број погинулих бораца и сарадника НОП-а 2081.

Дјеца у логору!

Геноцидна политика НДХ је нарочито дошла до изражаја у опхођењу према дјеци са Козаре, за коју је нацистичка офанзива значила пут у пакао. Само мањи дио њих ће успјети преживјети одвођење у логоре, болести и одвојеност од својих мајки. Усташе су дјецу спроводили у дјечије логоре, по којима ће НДХ бити позната као прва и једина у свијету која је ту врсту логора имала. У логор Стара Градишка је у јулу 1942. године допремљено 12.263 дјеце, која су смјештана у тзв. „оборе" за дјецу. Нешто више од 6.000 (тачније 6.230) их је извучено из логора и транспорта уз помоћ загребачке партијске организације и Црвеног крста (проф. Камило Бреслер), у чему велике заслуге припадају Диани Будисављевић.

Ово је спровођено уз дозволу усташких власти да могу тзв. „избјегличку дјецу" (дјецу фамилија избјеглих пред НОВ-ом!?) смијештати у породице на селу. Дјеца су допремана на колодвор у Загребу, гдје су прихваћана од родољуба, раскуживана и удомљавана. Прављена је и картотека у коју је заведено око 12.000 малих Козарчана. На подацима ове картотеке је свој рад заснивао и Драгоја Лукић, који је са обрадом ове грађе почео 1957. године. Према Лукићевим истраживањима до 1988. године, највише дјеце је страдало у логору Јасеновац - 5.683, затим у родном мјесту - 2474, у транспортима, загребачким прихватилиштима, болницама и дјечијим логорима у Горњој Ријеци код Крижеваца, Сиску и Јастребарском - 1691, у збјеговима на Грмечу - 248, у логору на сајмишту код Земуна - 234 и у Њемачкој 19.

У логору Јастребарско је умрло 768 дјеце, што значи да је дневно умирало у просјеку од 25-30 дјеце! Укоп је вршио гробар Фрањо Иловар, што је и забиљежио у своме дневнику.

У знак сјећања на страдалу дјецу Козаре и Поткозарја у Другом свјетском рату, на Јокином брду у Горњим Подградцима је 23. октобра 1983. године свечано откривен споменик Рањена птица, аутора Тоне Светине.

Каталог изложбе можете погледати овде.