Када се наши људи врате, они са собом не доносе само личну одлуку да живот наставе у Србији, рекао је министар Милићевић и додао да они доносе знање, искуство, контакте и нове идеје које могу да буду важне за развој наших локалних средина.

Пре две и по године покренули су сопствени посао и отворили туристичке апартмане “Чалане“, рекао је министар Милићевић и додао да оно што је посебно важно јесте да нису стали само на томе, већ кроз свој посао повезују госте са овим крајем, а производе локалних произвођача пласирају даље.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је то управо Србија коју желимо, Србија у коју се људи враћају, у којој се покреће посао, у којој једна породица својим радом ствара прилику и за друге.

Као министар задужен за дијаспору, желим да сваки наш човек који живи ван Србије зна да су врата његове земље увек отворена, рекао је министар Милићевић и додао да се наши сународници који живе у свету све више одлучују да живот наставе у својој матици.

Србија је земља у коју се враћа, која има потенцијал, привредни капацитет, знање и оно што је важно - зна да цени потенцијале својих људи, где год да живе, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Ова црква иначе има јако дугу традицију и основана је још 1911. године. Срби су ту дошли због индустријских послова којих је у то време било све више у том делу САД.

Град Саут Бенд је удаљен два сата од Чикага. Један од његових значаја је што је управо ту смештен Нотр Дам Универзитет, традиционално један од најпрестижнијих у Америци и ту долазе студенти из целог света. Поред града пролази један од главних ауто путева у Сједињеним Државама.

Фестивал се одржава у суботу 15. августа од 16 сати до поноћи. Очекује се музика уживо уз све обавезне српске специјалитете. 

Организатори припремају аутентичну српску храну направљену по старим породичним рецептима. За целу породицу припремљене су разне активности уз освежење, дружење и забаву, у коју је укључена музика уживо.

Сви су позвани да уђу унутар храма Светог Саве у Милвокију и виде његову задивљујућу архитектуру и чувене мозаике. Сматра се да је ова величанствена црква једно од добро скриваних блага у Милвокију па ће бити организоване и редовне туре обиласка цркве. Наводи се да је то могућност да се сазна више о богатој историји, вери и традицији.

Фестивал траје од пет увече у петак 21. августа до 11 увече, а у суботу и недељу почиње већ у подне и добродошли су сви.

Црква Светог Саве у Милвокију основана је још 1912. године а на садашњој локацији у јужном Милвокију је од 1958. године. Црква има велико имање, са паркингом, српском школом и неколико друштвених сала које је посетило више америчких председника током година.

Председник Црквеношколске oпштине је Мирослав Јовић.
 

Од 2012. године Наташа живи са породицом у Бечу. Каже да јој је требало 5 година да се прилагоди животу у страној земљи, али и да је имала срећу да упозна бројне уметнике и ради у инспиративном окружењу на дунавској променади, у оквиру културне организације "Das Werk".

О уметности, животу у Бечу и подршци коју јој пружа породица, чућемо од саме уметнице…

Аутор емисије "Све коцкице Наташиног мозаика" је Вања Васић, реализација Ернестина Глигоријевић.
 

Од студента се очекује да ће докторски рад припремити, а потом и објавити у облику штампане књиге, а као коиздавач, Удружење крајишких Срба Прело ће са пола износа финасирати трошкове штампања и одржати промоцију у Чикагу.

Заинтересовани кандидати у пријави, поред мотивационог писма, требају да приложе доказ о упису докторских студија, наслов и тему докторског рада са посебним нагласком на одабране крајишке регије, препоруку ментора, краћу биографију, доказ о успеху у досадашњем школовању, попис објављених научних радова и чланака, доказ о учешћу у активностима српске заједнице и завичајним удружењима, као и друга документа на захтев Конкурсне комисије.

Пријаве кандидата, уз коју је потребно приложити сву тражену документацију, примаће се искључиво путем електронске поште на адресу konkurs@uksprelo.org .

Марковићи се баве грађевинским радовима, вредно раде и својим рукама стварају за своју породицу и своју будућност, рекао је министар Милићевић и додао да планирају да започну изградњу Етно насеља.

И оно што је најважније, имају четворо деце, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да имамо породице, да имамо децу и да стварамо услове да они своју будућност виде управо овде, у Србији.

Министар Ђорђе Милићевић је упознао и у пријатној атмосфери разговарао да породицом Поповић која планира да се из Аустрије врати у Србију.

Породица Поповић, заједно са три сина, планирају да се трајно врате у своју матицу, рекао је министар Милићевић и додао да је Србија завршила са расељавањем својих људи по свету - сада је фаза трајног повратка.

Наша обавеза је да наставимо да стварамо Србију у којој ће породице имати сигурност, подршку и перспективу, без обзира на то да ли су свој живот градиле овде или негде далеко од матице, рекао је министар Милићевић и додао да су породице Марковић и Поповић добар пример како се одговорношћу, упорношћу и марљивом радом гради будућност земље.

Министар Ђорђе Милићевић је након посете и разговора са породицама посетио и цркву светог Архангела Гаврила, познату као цркву Захвалницу, у Радовању.

На овом месту посебно осећате колико су дубоки наши корени и колику обавезу имамо према онима који су се борили за слободу Србије, рекао је министар Милићевић и додао да историју морамо да памтимо, наше људе да чувамо, а будућност да градимо.

Најлепша Србија је она Србија у којој се памти прошлост, живи достојанствено у садашњости и у којој наша деца желе да остану и граде своју будућност, закључио је министар Милићевић.

У богатом програму Колоније, на сценама „Бора Ђорђевић" и „Арте", ће учествовати Драган Станић, председник Матице српске, глумци Бода Нинковић и Јелица Ковачевић, поп певачица Ивана Јордан, песници Гордана Влајић, Јелена Ћирић, Маја Херман Секулић, Илија Шаула, Душица Ивановић, Јелена Гавриловић, Наташа Бундало Микић, Александра Шаренац, Сњежана Ђоковић, Владимир Пешић, Весна Фекете, Владимир Благојевић, Сања Недељковић, Јованка Лепхерц, Татјана Димитријевић, Мирјана Аврамовић Поповић, Крстина Кика Стојковић и Љиљана Косар, музички састав „Мића Јакшић и Ориендо", вокално инструментални састав „Пелинов мед" из Источног Сарајева, Дуо гитара "Магични близанци", уметница на фрули Биљана Пауновић, као и певачка група "Гледанице". Током програма биће изведена монодрама "Марија Трандафил" у извођењу глумице Јелене Срећков, у част 200 година од оснивања Матице српске и 210 година од рођења велике српске добротворке Марије Трандафил (1816-1883).

Програм ове године носи назив "Наћи ћеш цвет што по мени мирише" по стиховима недавно преминулог песника Радомана Кањевца (1960-2025), који је први песник који је говорио стихове на првој Уметничкој колонији у Крчедину, 2008. године. У знак сећања на Радомана Кањевца биће приреређен омаж његовом делу, а у пратећем делу овогодишње Колоније биће отоврена "Ниша Раше Попова" својеврсна спомен соба, чувеног српског књижевника Радивоја Раше Попова (1933-2017) који је отоврио прву Уметничку колонију у Крчедину у Дому породице Јакшић 2008. године. "Нишу Раше Попова" отвориће писац Мирко Чавић из Мокрина, Рашиног родног места.

Популарном српском глумцу Боди Нинковићу, великој српској књижевници Маји Херман Секулић, професорки сликарства Дани Петков из Темишвара и популарном музичару Филипу Жмахеру, биће додељене традиционалне титуле „Ја, Крчединац", које су до сада, међу осталима, добили, Раша Попов, Брана Црнчевић, Бора Ђорђевић, Матија Бећковић, Перо Зубац, Иван Бекјарев, Слободан Ракитић, Бане Крстић, Миња Субота, Марко Николић, Милован Витезовић, Биља Крстић, Милутин Дедић, Слађана Милошевић, Бора Дугић, Јанош Месарош, Драган Стојков, Рада Ђуричин, Миленко Павлов, Вања Булић, Бруно Лангер, Гојко Ђого, Вицо Дардић, Паулина Манов, Зоран Дашић Даша и други.

Име лаурета сликарске награде „Синиша Попов" за најбољег младог сликара, која је устновљена 2024. године, у сећање на великог сликара и уметничког педагога Синишу Попова (1962-2023) биће објављено током програма.

У петак 14. августа биће приређени музичко-поетски програми "Пеђа и пријатељи" са Предрагом Безбрадицом, Живком Николићем, Јованком Јелић, Илинком Г. Вуковић, Арсенијем Божовићем и Лазаром Станојевићем уз арије оперског певача Илије Гранда, као и музичко-поетски кабаре "С ове стране сна" Сњежане Ђоковић и Владимира Пешића.

У пратећем делу програма биће организован интерактивни програм за децу "Неће ноге да се смире" професорке Љиљане Косар, затим изложба и модна ревија "ханд маде" ексклузивних женских капута и капа креаторке Јелена Габрић из Новог Сада.

Током пет дана на обронцима Фрушке горе, сликаће и вајаће, 58 уметника из 8 држава, међу којима Мариана Георгиева и Красимир Георгијев из Бугарске, Јелена Тијанић Савић, Дана Петков из Румуније, Гордана Ана Мирков, Јелена Бодрожић, Софија Јечина из Русије, Тања Ђокић, Угљеша Цолић, Небојша Ђурановић, Мики Кршанин, Бојан Савић, Младен Ралев из Шкотске, Алмедина Цифрић из Босне и Херцеговине, Синиша Чолаковић, Дамјан Мартиновић, Татјана Димитријевић, Невена Вуксановић, Живорад Милосављевић, Јелена Савић из Босне из Херцеговине, Зорица Нићифоровић Сарић, Ивана Вукајловић Симић, Светлана Цеца Крстић, Илија Шаула из САД, Никола Габрић, Јелена Тишма, Милан Дрча из Фанцуске, Милорад Кнежевић, Јелица Ковачевић, Кристина Ђуришић Маркуш, Зоран Милошевић, Жељка Ћурчин, Асја Симић, Снежана Величковић, Добринка Шашић, Гордана Радишић, Бранислав Јовићић, Весна Главашевић, Лена Љуковчанин, Теодора Вујовић, Александра Валента Кралик и други, а селектор сликарског сазива и уредник програма је књижевник Миодраг Мића Јакшић.

У пратећем програму Колоније биће отворена изложба скулптура ауторке Невене Вуксановић и изложбе слика "Бивствовања" аутора Владимира Прице и „Ђура - инспирација" аутора Владимира Кепића, Јелене Бодрожић, Иване Вукајловић Симић, Милорада Кнежевића и Синише Чолаковића. .

Као и сваке године организатори Колоније показаће друштвено одговорни и хумани карактер манифестације, укључујући се у програм „Чеп за хендикеп", као и програм организације „Наша кућа", прикупљања паклица од цигарета за даљу прераду и израду сликарских папира.

Колонија се одржава у организацији удружења „Мој Срем" из Крчедина и Уметничке групе „Арте", уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.

 Весна Рац-Петин Веимола добила петогодишњи мандат

Највише пажње привукао је избор директора Српског образовног центра „Никола Тесла" у Будимпешти. За место руководиоца конкурисале су досадашња вршитељка дужности Весна Рац-Петин Веимола и Аница Пандуровић, која је установу водила у периоду пре ње.

Обе кандидаткиње предале су стручно образложене програме са донекле различитим концепцијама даљег развоја највеће српске образовне установе у Мађарској. Након разматрања предлога надлежног одбора и скупштинске расправе, обе су имале прилику да се појединачно обрате члановима Скупштине.

Портал „Српских недељних новина" преносио је седницу уживо до тренутка када је, на захтев једне од кандидаткиња и у складу са процедуром, овај део заседања затворен за јавност. Потом се приступило тајном гласању.

Са осам према седам гласова, поверење за наредних пет година добила је Весна Рац-Петин Веимола, која је до сада обављала функцију вршиоца дужности директора.

У краткој изјави, непосредно након гласања, захвалила се на указаном поверењу и поручила да је сада циљ да се петогодишњи програм који је представила и оствари.

Посебан акценат у њеном програму стављен је на проналажење правог односа између традиционалних вредности српске образовне установе и нових технологија и потреба савременог образовања.

„Наравно да тај баланс треба да се одржи, али свакако морамо да уведемо и нове технологије", истакла је Рац-Петин Веимола.

Како је објаснила, школа, поред српског језика и наставе на српском језику, ученицима мора да понуди и нова знања и компетенције које захтева 21. век. То је, према њеним речима, важно и родитељима и ученицима, али и за њихово даље школовање, како би из „Николе Тесле" понели што бољу основу за наставак образовања.

Говорећи о кадровским и техничким условима са којима је имала прилику да се детаљније упозна током досадашњег в.д. мандата, оценила је да школа основне предуслове има, као и да већ постоје конкретни прорачуни потребних улагања. Поред сарадње са постојећим институционалним партнерима, најавила је и настојање да се пронађу нови партнери који би се укључили у живот и развој школе.

 Аница Пандуровић: „Ми нисмо противници"

Аница Пандуровић је након објављивања резултата истакла да изборни поступак не доживљава као лично сучељавање две кандидаткиње.

„Мислим да је то сасвим нормално, јер ми нисмо противници. И она има своје предности, а мислим да и ја имам своје. Скупштина је сада донела одлуку о томе шта сматра важнијим за наредних пет година", рекла је Пандуровићева.

Она је посебно нагласила значај чињенице да новоизабрана директорка сада добија прилику да свој програм реализује током читавог мандата.

„Ако говоримо са стручне стране, Весна је млада и амбициозна и сада има прилику да испуни све оно што је обећала у свом програму рада. Имаће пет година за то, што је веома важно. Када се некоме прекине рад усред мандата, тешко је остварити све постављене циљеве и спровести стратешке одлуке", истакла је Пандуровићева.

Осврнула се и на резултат гласања 8:7, подсећајући да су и бројне друге одлуке Скупштине у претходном периоду доношене сличним односом гласова.

„Можда би било време да једном не буде осам према седам, већ да се ствари сагледају и из неког другог угла", поручила је Пандуровићева.

По завршетку поступка Аница Пандуровић је срдачно честитала Весни Рац-Петин Веимола на избору. И поред различитих концепција са којима су изашле пред Скупштину, било је видљиво да су пре свега колегинице и педагози који деле одговорност према истој установи, њеним ученицима и српској заједници. Тако је на колегијалан начин окончана процедура која је претходних недеља привлачила велику пажњу српске јавности у Мађарској.

 Габријела Дохањош Роцков годину дана на челу школе у Батањи

Скупштина је одлучивала и о Батањској двојезичној српској основној школи и забавишту, а за вршиоца дужности руководиоца на период од годину дана изабрана је Габријела Дохањош Роцков.

Она је након гласања истакла да је задовољна указаним поверењем и да ће се у свом раду у великој мери ослањати на стручни колектив школе.

„Важно је да наставимо оно што смо до сада добро радили. Мислим да ћемо добро сарађивати са колегама и да ћу од њих добити велику помоћ", рекла је Дохањош Роцков.

Једно од најважнијих питања које школу у Батањи очекује у наредном периоду остаје решавање дугогодишњег проблема фискултурне сале. Нова вршитељка дужности изразила је наду да ће ово питање бити решено, иако у овом тренутку није могла да говори о конкретним роковима.

Недавни сусрети представника српске заједнице са званичницима мађарских власти ипак дају одређени разлог за оптимизам, јер показују да је потреба за решавањем овог питања препозната и на институционалном нивоу.

 Наталија Дукић-Станић добила петогодишњи мандат у Сегедину

Поверење Скупштине за наредних пет година добила је и Наталија Дукић-Станић, која је изабрана за руководиоца Српског образовног центра у Сегедину.

Пред овом релативно младом образовном установом налази се изузетно важан период развоја. Следе даље ширење образовних капацитета, укључивање средњошколских ученика и прелазак у нове просторе, па ће пред новом руководитељком и њеним колективом бити бројни организациони, кадровски и стручни задаци.

 На почетку промењен редослед дневног реда

На самом почетку седнице вођене су кратке консултације о редоследу предложених тачака дневног реда.

Позивницом је било предвиђено да се најпре разматрају кадровски услови и расподела задужења за школску 2026/2027. годину, док су конкурси за руководиоце образовних установа били предвиђени у наставку заседања.

На предлог Милана Ђурића одлучено је да садржај дневног реда остане непромењен, али да се измени редослед одлучивања и да се питање избора руководиоца Српског образовног центра „Никола Тесла" стави на прво место. Усвајање кадровских услова и расподеле задужења померено је за крај, уз образложење да оно непосредно зависи и од тога ко ће руководити образовним установама.

 Српске школе спремније дочекују нову школску годину

Избором руководилаца три образовне установе, Скупштина Самоуправе Срба у Мађарској испунила је једну од својих најважнијих обавеза пред почетак нове школске године.

Отворени део девете редовне седнице протекао је у коректној атмосфери, а донете одлуке омогућавају да српске образовне институције у Будимпешти, Батањи и Сегедину у нову школску годину уђу са јасно утврђеним руководством.

После периода неизвесности, избори руководилаца донели су извесност ученицима, родитељима, наставницима и запосленима, али и широј српској заједници у Мађарској.

Скупштина ССМ је тиме, када је реч о једном од најважнијих задатака пред почетак школске године, положила важан испит и створила услове за несметано функционисање српских образовних установа у Мађарској.
 

На крају је уследила порука нашој дијаспори, где постоји низ огранака „Вукове задужбине“ и конкретан предлог да једна улица у Берлину или још боље у Лајпцигу (где је Вук докторирао) понесе име по овом горостасу српске и европске културе - Вуку Стефановићу Караџићу.

Уредник емисије је Владан Ракић, редитељка Драгица Гачић

Министар Ђорђе Милићевић истакао је да је Петровачка цеста место на ком су страдали невини и недужни Срби – цивили, жене, старци и деца, чије су животе прекинуле бомбе испаљене на избегличку колону.

И након тридесет и једне године нико није одговарао за један од најсуровијих злочина почињених над српским цивилним становништвом, рекао је министар Милићевић и додао да су пилоти који су извели напад јасно видели да је реч о избегличкој колони у којој није било војске, већ људи који су спас тражили бежећи од рата.

Једини “грех” убијених Срба био је то што су покушавали да сачувају голе животе и животе својих најмилијих, рекао је министар Милићевић и додао да су најдубља и најболнија рана тог злочина деца којој је ускраћено право на детињство, живот и будућност.

Њихови прерано прекинути животи најснажније сведоче да не постоји ниједан политички, војни или било који други циљ који може оправдати напад на невине људе, рекао је министар Милићевић и додао да зато Петровачка цеста није само место страдања, већ трајни симбол страдања читавог једног народа и вечна опомена човечанству шта се дешава када се изгубе границе између рата и злочина.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је обавеза Србије да сваке године, са истим пијететом и истом одговорношћу, говори о Петровачкој цести, чува имена невино страдалих и истраје у захтеву да злочини над цивилним становништвом никада не буду прећутани, релативизовани или препуштени забораву.

Србија ће наставити да чува успомену на Петровачку цесту као неодвојиви део свог историјског памћења, свог националног достојанства и своје културе сећања. То дугујемо жртвама, њиховим породицама и генерацијама које долазе. Наша је дужност да их учимо шта се догодило, не да бисмо живели у прошлости, већ да бисмо знали колико су мир, слобода и људски живот непроцењиве вредности које се морају чувати, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да народ који заборавља своје жртве одриче се сопственог памћења, а народ који се одрекне памћења препушта другима да пишу његову историју. Србија то никада неће дозволити. Наставићемо да достојанствено чувамо истину о сваком невино страдалом Србину, да се боримо за правду и да негујемо културу сећања као један од темеља нашег националног идентитета.

Само истина, правда и памћење могу бити темељ трајног мира и будућности у којој се овакви злочини више никада и нигде неће поновити, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Од пре пар година, вече уоче фестивала, организатори посвећају донаторима, добротворима и медијима који прате ову манифестацију као знак захвалности за подршку која им се пружа, тако и ове године.

“Овај фестивал постаје значајнији по броју учесника и људи који долазе, који посећују, који се овде представљају, не само нашој заједници од Индијане до Милвоке и Вискансина, него и широј америчкој заједници. Град Чикаго има дугу и широку традицију музичких и етничких фестивала и наш српски фестивал при Саборном храму постаје један од тих значајних фестивала у самом граду. који представи широј публици, не само српској него и америчкој, српску културу, духовност, на коме се представљају разни послодавци, бизниси и нашем народу као и америчком народу. И у томе видимо значај фестивала, по броју људи који га посвећују сваке године, а тај број расте, као и по броју Американаца који долазе из шире заједнице”, каже Дарко Спасојевић, старешина Саборног храма Св. Васкрсења Христовог.

Понуда посетиоцима Србфеста је из године у годину све богатија и разноликија. Нуди се аутентичан прозор у српску традицију, уметност, историју, забаву, као и могућност да се испробају наши кулинарски специјалитети. Самим тим, Србфест гради мостове међу културама и јача локални дух заједништва далеко од отаџбине.

“Ми почињемо да планирамо Србфест у фебруару месецу. Комитет од 10 људи и за викенд ћемо имати преко 300 волонтера за сваку област са печењем, роштиљем, конобарима за бар и кухињу. Ово је највећи српски фестивал у Америци, и ово је 34. година и сваке године све је већи и већи и ове године очекујемо преко 5000 људи”, каже Тома Стојаковић , председник Црквеношколске општине при Саборном храму Св. Васкрсења Христовог.

Овај летњи фестивал који се одржава у порти и холу саборног храма је место сусрета и доноси вишеструке културне, друштвене и економске погодности и добити како српској дијаспори, тако и широј локалној заједници.

“Увек пробамо нешто ново да имамо за сваког ко дође на Србфест, оно што ми кажемо од 7 до 77. Могу бити и млађи од 7 и старији од 77, увек има нешто за сваког овде. Могу да уживају сва 3 дана, да дођу једно после подне или као неки 3 дана, има нешто за сваког”, Јелена Стојаковић, копредседница одбора Сербфеста.

Србфест у Чикагу је временом од поподневног дружења за породице из парохије Саборног храма од пре 35 година израстао у један од централних догађаја окупљања нашег народа у САД.

Овај фестивал се већ годинама одржава почетком августа, а последњих година привлачи све више људи.
Иако црква има огроман паркинг, на десетине околних улица буде такође попуњено возилима посетилаца који долазе са разних страна Чикага и шире околине, од Индијане до Висконсина, а увек буде и посетилаца из Србије, посебно родитеља који су у посети код деце.

Највећа посета је у суботу увече. Све на фестивалу је везано за све шта Србија нуди, укључујући и носталгију, а базиран је на раду волонтера јер се тада скупљају средства за разне трошкове које црква има током целе године.

Храна је једна од већих атракција фестивала. Очекује се и наступ фолклорног ансамбла Око соколово који обично припреми и нове игре за овај догађај.

Уз интепретаторе народне музике на једном делу фестивала, у сали унутра наступа и рок бенд који свира хитове Бајаге, Рибље Чорбе и других група. Продају се и разни сувенири.

Једна од најважнијих ствари за све је могућност да се сретну пријатељи и познаници, јер због заузетости и великих раздаљина немају увек могућности за то.

Имање се налази близу чикашког аеродрома Охер и близу је раскрснице ауто путева и у ствари је једна од најповољнијих локација за српску заједницу у Чикагу и широј околини, што је још један разлог за добру посету.

Интересантно је да се у Чикагу и широј околини одржава и низ других српских фестивала, а исто тако се током године одржавају многи фестивали широм Америке и Канаде, који су све више посећени из године у годину. 
 

Аутор емисије Владан Ракић

“Јако ми је драго да је доста деце дошло, да је доста родитеља се одазвало, људи су препознали потребу за оваквим програмом. Програм који није класично образовање, који није класична школа и настава која се одржава у школи, ово је програм који је додатак том образовању, програм који ради тренинг за мозак, најпростије и најлакше речено. Са овим програмом ми учимо децу да помоћу ове древне рачунаљке Абакус, ментално сабирају и одузимају множе и деле, јако пуно бројева, јако великим брзинама и на тај начин користе обе хемисфере мозга", каже Николина Бурило, "Малац генијајалац".

“Јако су лепи утисци. Ово је школа “Малац генијалац” која ће почети сада овде код нас крајем августа, почетком септембра и врло сам узбуђена да моје дете крене ту. Програм је на српском језику, што је овде за нас веома важно, да се наша деца поново спајају, да уче заједно нешто на свом језику и то ће их онако приближити још додатно”, каже Лидија Милићевић.

Часови окварио програм “Малац генијалац”, прате овдашње школске календаре и трају од почетка септембра до краја маја.

Маријана Недовић Радуловић в. д. секретарка Секретаријата за локалну самоуправу и друштвене делатности Општине Зета, поздравила је присутне речима добродошлице, а посебно се осврнула на досадашњу сарадњу Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“ и Општине Зета, истичући допринос академика проф. Светлане Матић на очувању српског језичког и културног наслеђа.

Програм је водила проф. Весна Кљајић. Сандра Радоњић, в.д. директора КИЦ-а Зета захвалила се Светлани Матић, што је својим делом допринела обележавању 170 година од рођења великана Николе Тесле, истичући да је култура најлепши мост међу људима, а управо је КИЦ Зета место на којем уметност, наука и стваралаштво проналазе свој заједнички дом.

Музички програм украсила је флаутом Милена Дракић. Андреј Маркуш и Николина Пеличић су се представили у улози великог научника и визионара Николе Тесле и новинарке који су кроз разговор, приближили публици његов живот, идеје и непресушну стваралачку енергију.

О богатом стваралачком и књижевном опусу Светлане Матић, Весна Кљајић, истакла је следеће: „Ја ћу ово излагање завршити познатом Теслином реченицом, која свједочи о његовој дубокој духовној укоријењености и поштовању традиције, а која гласи: „Моја је вјера – вјера оца мога.“

Проф. Светлана Матић се захвалила домаћинима на срдачном пријему и у врло емотивном говору, истакла да се у Зети осећа као код куће, а да је Црна Гора, уз Србију и Аустрију, њена трећа домовина. Посебно је истакла досадашњу успешну културну сарадњу и захвалила се Славки Кликовац што својим неизмерним културним доприносом заједно са својим тимом, ствара мостове пријатељства и културе између Црне Горе и дијаспоре. 

Ауторка је истакла да је Одбор за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Републике Србије, прогласио 2026. годину Теслином годином Теслиног народа, а да је АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“ низом манифестација, изложбом и књигом које су представљене у Бечу, Београду и Франкфурту, на достојанствен начин представило Теслин лик и дело.

„Као припадник српске академске дијаспоре, након што сам дала свој скроман допринос мојом књигом о Милеви Марић Ајнштајн, генију из сенке свог славног мужа, Алберта Ајнштајна, поводом 150 година од њеног рођења, привилегија је написати књигу, посвећену најистакнутијем члану српске научне дијаспоре свих времена, о човеку, који је задужио читаву Планету и допринео прогресу цивилизације. Теслина филозофија живота је једна још увек недовољно испричана прича и мало тога је познато из његовог приватног живота.  На тему Рекли су о Николи Тесли, писала сам о генију, који је осветлио планету, коме се диви читава светска и научна јавност. Међутим, с обзиром да се ове године навршава 170 година од рођења једног од  највећег изумитеља свих времена, задовољство ми је да са Вама, који читате ове редове, поделим размишљања о Србину и грађанину Света, без чијих проналазака би човечанство већ одавно ишчезло, у борби против невидљивих сила и неоткривених закона природе. Овај мој скромни запис је израз поштовања и дивљења бриљантном уму, иноватору и добротвору, који је имао преко 700 проналазака.

На почетку мог виђења животног пута научника, који је ишао испред времена у коме је живео, писаног у виду епистоларне форме, где му се обраћам из садашњег времена и коментаришем његов лик и дело, приказани су следећи периоди његовог постојања: рођење, школовање, породица, боравци у Марибору, Грацу, Стразбуру, Будимпешти, Паризу, посета Београду, однос према женама, Теслине мудре поруке, проналасци и патенти, заштићени у Америци, па све до одласка у легенду. Разговор који водим са генијем, доприноси да сагледамо његове погледе на уметност живљења и свет науке. Тесла, као човек идеја, уметник науке, чије су умне способности сијале јаче од сваке сијалице, један је од највећих умова које је човечанство икада имало. Његове идеје су премашиле време и данас су остале непознаница за многе научнике, а биографска прича и психолошки профил научника без премца,  оставља сваког читаоца без даха. Ненадмашни геније, често несхваћен међу својим савременицима, донео је нашој епохи открића у следећим областима: радио-техници, машинству, технологији, наизменичној струји, бежичном преносу енергије, електромагнетизму и радију, геофизици, медицини. Допринео је напретку на пољу бежичне комуникације, ласера, x-зрака, радара, расвете, роботике, рендгенске фотографије, радио-таласа, неонског светла, даљинског управљања и турбина без лопатица, полифазног система, обртног магнетног поља, асинхроног мотора, синхроног мотора и Теслиног трансформатора.  Осмислио је индукциони мотор, ласерску и радарску технологију, допринео појави електричних аутомобила. Изумео је Теслин калем, који  се деценијама касније користио у радио предајницима.

Портрет Николе Тесле, виђен очима оних који су га познавали, као и оних који су проучавали његов живот и дело, интересовања и идеје, никога не оставља равнодушним. Другим проналазачима, Тесла је даривао надахнуће и инспирације. На једном месту су сакупљени коментари, виђења, размишљања, осврти на проналаске ванвременског човека, који је утабао пут науке за генерације које долазе. Никола Тесла је био иноватор и визионар, постављајући темеље савременог начина употребе технологије. Имао је необичне навике. Био је радознао и проницљив. Поседовао је генијалне идеје. Водио је специфичан начин живота и практиково здрав режим исхране. Он је обасјао читав свет светлошћу и електричном енергијом, поседујући фотографско памћење. У себи је носио проналазачку страст и могао је да визуализује своје проналаске у глави. Променио је живот на Земљи. Био је еколог. Његово научно наслеђе је од непроцењиве вредности“, закључила је проф. Светлана Матић.

Програм је завршен пријатељским разговорима, размени искустава и заједничким фотографисањем присутних културних посленика из Црне Горе, Србије, Америке и Француске.

Иза дела која је оставио, постојао је и један много интимнији свет. Стотине страница личних записа, цртежа и бележака сачувале су мисли, дилеме и погледе уметника који је непрестано трагао за одговорима. Управо сагледавајући ту заоставштину и архиву коју годинама чува његов пријатељ и сарадник Мирољуб Стаменковић, упознајемо Небојшу Митрића из другачијег угла. Фотографије, сећања и лични записи отварају причу о човеку чија дела говоре о трајности, док његов живот и данас буди бројна питања.

Емисија „Небојша Митрић – небески вајар” доноси причу о уметнику који је обликовао неке од најзначајнијих симбола нашег културног простора — међу њима и крст на Храму Светог Саве — о човеку чији је живот био дубоко повезан са Студеницом, вером и средњовековним наслеђем, којима се непрестано враћао.

Уредник емисије: Наташа Митрић
Сниматељ: Васко Васовић

Монтажа: Марија Арсенијевић

Редитељ: Драгица Гачић

Место догађаја је био Српски правословни храм Светог Јована Крститеља у северном предграђу Чикага Белвуд, а организатор скупа непрофитна хуманитарна организација Крајшких Срба “Прело”.

“Одређење Крајских Срба Прело као непрофитна организација у Чикагу организује разноразне манифестације у вези одржавања културе Срба Крајишника. Најбитнија манифестација сваке године нам је то да обељажавамо 4. август као сећање на оно што се десило у Олуји и као сећање на то шта се све десило за време деведесетих година и на жртве које смо ми као Срби Крајишници поднели”, каже Душко Чучковић, председник удружења "Прело".

У присуству највиших званичника конзулата Републике Србије, Босне и Херцеговине, као и представника Републике Србске и чланова удружења “Прело”, након свете литургије парастос пострадалима служио је епископ Серафим. Један од главних акцената академије која је уследила након парастоса била је 35. годишњица од прогона Срба из градова у Хрватској, ван ратних дејстава.

“Нажалост, први егзодус Срба из Хрватске кренује већ деведесетих и деведесет прве године, поготово после такозване Задарске кристалне ноћи. Задарска кристална ноћ се прелила на све крватске градове у којима је живила бројна заједница такозваних лојалних Срба, градских Срба и у само шест месеци и пола године, од маја деведесет прве до јануара деведесет друге године, из хрватских градова је избегло више од 200.000 Срба. По извештају Генералног секретара УН из 1993. године из подручја под хрватском контролом протерано је 251.000 Срба”, каже Светозар Данчуо, новинар.

Дан сећања у Чикагу, као и достојанствена академија, имали су садржајне беседе уважених званица, сведочења преживелих и службу фотографија и докумената, а овом приликом емитована су и два краћа документарна филма.

Поезију, текстове сведочења као и програм академије водили су глумци Српског позоришта у Чикагу Игор Обрадовић и Милован Глоговац.

“Била сам беба у колони, тако да се не свећам тих догађаја али васпитана сам да ценим наше људе и нашу историју и мислим да као млађе генерације стварно треба да одржимо те приче и све што се десило, али још посебно овај датум. Било где живели стварно треба да се не заборави и да се цени”, каже Сузана Тесла , потпредседница удружења "Прело".

Страдање и нестанак огромног броја српског становништва са територије данашње Хрватске представљају најмасовније етничко чишћење у Европи у другој половини 20. века. Српска заједница у Чикагу сваке године са пијатетом обележава овај датум.

Разговарали смо са неким од чланова српске заједнице који су били ту да помогну у организацији овог догађаја.

Питамо Драгицу Миљковић колико је трајала шетња од манастира Нове Грачанице до Светог Саве. 

"Два и по сата. Није било тешко. Било је облачно, па није била врућина. Диван дан, имаш леп осећај, шеташ и са пријатељима и упознаш нови народ. Предивно је", каже Драгица.

Чланови овдашње српске заједнице кажу да ће нови објекат бити значајан за све.

"Овакве ствари треба подржавати и треба се ангажовати да се што пре покуша завршити. То је у интересу свију нас", истиче Љубинко Шпегар.

"Да ли је то нешто што је значајно за Србе не само овде у Чикагу и Америци него свуда на свету практично?"

"Баш тако. Није ово значај од локалног интереса него је интерес у читавој Америци и шире."

"Мислим да је ово велика ствар за нас Србе у Америци, да смо напокон приметили да треба да имамо неко место за свој мир у души и да дођемо ту да се одморимо и помолимо моштима. И наравно, ко долази негде из далека да има конак", каже Стево Марјановић.

"Ја имам троје деце тако да их обучавам да буду у том српском кругу, да настављају нашу традицију, тако да је велика ствар када има људи у свом окружењу цркве. Оне су нам водиље", каже Петко Голуб.

Овај објекат у којем ће бити и дечији камп и манастирски конак као и разне друге просторије постаће ускоро зборно место за српску заједницу овде у Чикагу али и са територије целе Америке и Канаде. 

По њему у Јасеновцу је уморено више од милион Срба, што је заправо резултат великохрватске политике, а велику одговорност за великохрватску политику, која датира још од Јосипа Јураја Штросмајера, сноси тадашња српска интелигенција, тврди академик Крестић.

Уредник емисије је Владан Ракић

Редитељка Драгица Гачић.

"Први пут сам на кампу, очекујем добро дружење, добре тренинге и упознавање нових пријатеља. Лепо је упознати нове другаре из других земаља, а српског порекла", рекла je Настазија Бабић из Добоја.

Вук Ђурић из Бањалуке додао је да од кампа очекује јаке тренинге, да научимо неке нове ствари и наравно дружење.

Долазак у Београд посебно значи деци из дијаспоре.

"Срећан сам што сам дошао овде и што могу да упознам другаре из дијаспоре и прије свега да играмо заједно фудбал", каже Александар Николић из Беча.

Све је добро, и другари, тренери и тренинзи, додаје Стефан Савић из Чикага.

Камп је свечано отворио председник Владе Србије Ђуро Мацут.

"Наша је обавеза да сваком детету које носи Србију у срцу, да покажемо да је овде увек добродошла, да има своје место и да је део велике породице", рекао је Мацут.

Током боравка у Београду, деца ће имати прилику да тренирају под вођством истакнутих спортских стручњака и прослављених српских репрезентативаца, међу којима су Ненад Перуничић, Милан Гуровић, Богдан Обрадовић и Жељко Танасковић.