Више од 20 љубитеља уметности окупило се у бару Котор, где су уз платно, четкице, боје, вино и музику провели вече посвећено сликању и дружењу. Овога пута тема и инспирација били су јесењи мотиви, па су учесници кроз различите боје покушали да пренесу атмосферу сезоне која управо почиње.

Сликање као повод за сусрет

Радионицу је водио сликар Александар Клопић, који је учеснике кроз процес сликања усмеравао и помагао им да своје идеје пренесу на платно.

Ипак, „Платно и вино“ од почетка није замишљено само као класична сликарска радионица. Управо је спој уметности, опуштене атмосфере и дружења оно што овај програм издваја од уобичајених креативних радионица.
За неке учеснике четкица и платно нису новост, док су други можда први пут покушали да насликају нешто своје. Заједничко им је било то што су неколико сати провели без свакодневне журбе и телефона, уз разговор, музику и креативни рад.

Резултат вечери зато није само оно што је остало на платнима. Једнако важан део радионице јесу нова познанства, разговори и могућност да се људи у Бечу упознају кроз један другачији облик дружења.

„Платно и вино“ улази у трећу годину

Радионица је покренута крајем 2024. године, као прва радионица овог типа на српском језику у Бечу. Од тада окупља како људе који већ имају искуства у сликању, тако и оне који желе да први пут узму четкицу у руке.

Организаторка Катарина Станисављевић истиче да је задовољство што је радионица за релативно кратко време постала препознатљиво место окупљања Срба у Бечу.

Идеја је да се у трећој години задржи управо оно што је постало заштитни знак програма – опуштена атмосфера, разговор, музика, креативност и дружење без телефона. Истовремено, очекује се да наредна издања донесу још нових сусрета, познанстава и радова.

Пројекат Клуба младих уметника Просвјете

„Платно и вино“ је пројекат Клуба младих уметника, који делује у оквиру Српског просвјетног и културног друштва Просвјета Аустрија.

За српску заједницу у Бечу овакви програми имају још једну важну димензију. Они не окупљају људе искључиво око традиционалних културних садржаја, већ стварају простор за савремене и неформалне начине повезивања.

Управо због тога „Платно и вино“ може да буде занимљиво и онима који се иначе не баве уметношћу. Није потребно претходно сликарско искуство, довољно је интересовање, мало времена и жеља да се једно вече проведе другачије.

Ново „Платно и вино“ већ у октобру

Прво јесење издање отворило је нову сезону, али и најавило наставак пројекта. Ново издање радионице „Платно и вино“ планирано је већ за октобар, па ће љубитељи сликања и дружења ускоро поново имати прилику да се окупе за истим столовима, уз нова платна и нове мотиве.

Од прве радионице крајем 2024. до уласка у трећу годину, „Платно и вино“ се развија управо кроз оно због чега је и покренуто – да уметност буде повод за сусрет људи.

У просторијама Факултета Ћирило и Методије, учествовали су представници из многобројних земаља света: Србије, Словачке, Аустрије, Швајцарске, Румуније, Мађарске, Словеније, Немачке, Црне Горе, Јужноафричке Републике и САД. Учесници су у својим излагањима изнели начин на који се користе и чува српски језик и ћирилица, у земљама из којих долазе.

Конференцију је отворио Владимир Кокановић, истичући да српски језик и ћирилица представљају много више од средства комуникације и да су важан део националног идентитета, културе и везе, која повезује српски народ, без обзира на то, у којем делу света његови припадници живе. Кокановић је подвукао: „Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону ће наставити да подржава појединце, организације, институције и медије, који раде на очувању и афирмацији српског језика, ћирилице и културне баштине, међу Србима у дијаспори и региону."

На самом почетку Конференције, проф. Светлана Матић, председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић" из Беча, уручила је Станету Рибичу, годишњу награду „Мина Караџић" за врхунска остварења у области јавних и културних делатности. Подсетила је да су досадашњи лауреати ове престижне награде др Небојша Родић, др Вјера Рашковић Зец, др Марко Лопушина и др Љиљана Никшић.

Другог дана Конференције, учесници скупа су посетили након официјелног дела Конференције, Српско војничко гробље у Великом Медару, који је већим делом, уз помоћ Владе Словачке, обновио Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој. По његовим речима,на њему је сахрањено преко 6000 српских мученика из Првог Светског рата.

„У нехуманим условима су били изложени великој хладноћи и болестима....дизентерија, тифус, колера. У логору поред железничке станице без барака, били су изложени великим хладноћама и у најтежим мукама умирали. Они који су преживели, копали су замрзнуту земљу, правили јаме где су легали и покривали се телима умрлих сабораца.

Гробље је било удаљено око три километра од логора. У периоду од новембра до фебруара 2015. је неким моментима сахрањивано и до 75 логораша. Захваљујући др. Небојши Кузмановићу, директору Архива Војводине и Станету Рибичу, председнику Удружења Срба у Словачкој војно гробље има данашњи изглед. Планирамо изградњу споменика и отварање музеја српским мученицима. Искрено се надамо да ће нам у томе помоћи и наша држава", закључује Стане Рибич.

Трећег дана Конференције, Стане Рибич је показао учесницима два споменика које су подигнути у Модри испред Лицеја, који су похађали Доситеј Обрадовић и Јован Јовановић Змај.Он је том приликом, нагласио: „Модра је оставила дубок траг у српској историји јер су се у њој школовали осим Братиславе и Трнаве, будући српски интелектуалци, од којих су многи касније постали истакнуте личности. Међу најпознатијима су Доситеј Обрадовић и Јован Јовановић Змај, којима су подигнуте бисте, испред зграде лицеја (гимназије) на ком су студирали. Бисте су рад нашег познатог вајара Ђорђа Лазића Ћапше из Сремских Карловаца. Изливене су у ливници "Станишић", а постављене су на молбу Удружења Срба у Словачкој. Доситеј је у Модру дошао далеке 1760 године из манастира Хопово у потрази за просветитељским идејама. Јован Јовановић Змај је читав век касније учио у Модри пре него што је наставио студије у Прагу, Бечу и Пешти."

Конференција о српском језику је била јединствена прилика за размену искустава, повезивање и могућности, како српски језик треба да буде заступљен у медијском простору.

Ова значајна манифестација, послала је поруку колико је важно сачувати српски језик и ћирилично писмо у расејању, јер су они симболи идентитета и културног наслеђа српског народа, ма где он живео, имајући у виду изазове који намећу дигиталне платформе, друштвене мреже и вештачка интелигенција.

Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ, члан Управног одбора Савеза Срба у Аустрији и први припадник Аустријске службе сећања у Србији, на немачком и српском је свим окупљенима још једном објаснио којом рутом ће шетња ићи, као и какав ће редослед бити када се буде стигло до Дианиног гроба.

Ове године су поред бројних парохијана Српске православне црквене општине Инзбрук и представника и чланова скоро свих културно-уметничких друштава из Тирола од којих су деца из КСУД-а „Братство“ и КУД-а „Острог“ из Инзбрука дошли у народним ношњама, у шетњи учествовали и представници из науке и разних институција.

Поред Леонарда Рашице, Дианиног праунука из Бразила, присутни су били и њени рођаци из Инзбрука/Тирола господин Михаел Норц из Инзбрука, са сином мр Флорианом Норцом и ћерком мр Мариом Шрекснадел Норц, госпођа Труде Кресен (рођ. Норц), са њеним сином др Штефаном Кресеном, као и њени рођаци из Беча, проф. Михаел Цимпфер и његов брат др Александер Пфлаум, из Панчева/Србије допутовао је Синиша Јеринић са супругом, чији је отац Душан Јеринић као мало дете спашен од Диане Будисављевић, а који и дан данас живи у Панчеву, из Беча је допутовала и Њ.Е. амбасадор Босне и Херцеговине, господин Синиша Бенцун са супругом, господин Бернхард Хефлер, посланик у аустријском парламенту, морао је непосредно пред шетњу да откаже свој долазак због болести, али је упутио најсрдачније поздраве свим присутнима, док су из Салцбурга допутовали госпођа Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије, као и Дејан Удовичић, конзул Републике Србије, госпођа Даниела Мајхтри, посланица у тиролском покрајинском парламенту, била је присутна и у име заменика председника покрајине Тирол, господина Филипа Волгемута, као и госпођа Селиха Арслан, посланица у тиролском покрајинском парламенту, у име бискупа инзбрушког Глетлера, био је присутан др Мартин Капферер, директор дијецезанског архива у Инзбруку, затим Георг Вили, заменик градоначелника Инзбрука, мр Бењамин Плах, одборник Скупштине града Инзбрука, који је био присутан и у име друге заменице градоначелника мр Ели Мајер, Андреа Денг,  одборница у Скупштини града Инзбрука, др Лукас Моршер, директор Градског архива Инзбрука, мр Александер Легнити, директор градских гробаља, као и др Андреас Мајслингер, оснивач Аустријске службе сећања у иностранству, Вера Меркел, почасна чланица СПОЈИ из Инзбрука која је годинама истраживала о Дианином животу, као и Милка Кајганић, председница удружења писаца „Златно перо“ која је између осталог писала сценарио документарно-играног филма „33 анђела“ о страдању српске деце из тадашње НДХ у нацистичким логорима у Норвешкој, др Јулијана Вукашиновић и њен муж Драган Вукашиновић, који су допутовали из Цириха и Солотурна у Швајцарској, и др Мирјана Премовић, представница Баварско-српског академског форума из Минхена, као и Миле Торлаковић, председник Заједнице Срба Тирол.

Затим се кренуло од цркве према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер испод свода под бројем 48. Тамо су Леонардо Рашица и Владимир Влајић у име свих учесника шетње упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима. Владимир Влајић испричао је затим најважније чињенице о Диани и њеној акцији спашавања и подсетио на залагање СПОЈИ-а, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.

Затим је свим присутнима мр Александер Легнити, директор градских гробаља Инзбрука, прочитао песму о Диани, коју је написао ујутро тог дана док је ишао ка Српској православној цркви где је један значајан број званица присуствовао Светој Литургији. Он је до сада написао велики број песама посвећеним Диани Будисављевић.

Затим се присутнима на енглеском обратио Дианин праунук, Леонардо Рашица, који је после 2024. године и ове године током августа месеца боравио у Србији, Хрватској и Инзбруку, како би завршио истраживање о историјским и личним подацима о својој прабаби Диани за књигу коју о њој пише. Његово обраћање Вам преносимо у целости:

„Као праунуку Диане Будисављевић, често ми постављају два питања. Прво је једноставно: „У каквом си тачно сродству са Дианом?“ Диана и њен супруг, Јулије Будисављевић, имали су две ћерке. Њихова старија ћерка Јелка рођена је овде у Инзбруку 1918. године. Јелка је била моја бака. Породица се 1919. године преселила у Загреб, где је рођена њихова друга ћерка Илзе.

Током рата, док је Диана спроводила своју хуманитарну акцију, Јелка се удала за мог деду, Марија Рашицу. Када је сазнао да је Јелка трудна, одлучили су да напусте Југославију. Према речима мог деде, није желео да одгаја дете у комунистичкој земљи. Тако је мој отац рођен у Ђенови, у Италији, 1947. године. Непуних годину дана касније, породица је емигрирала у Бразил, где сам се, једну генерацију касније, родио ја, у Сао Паулу 1972. године. Сродство је, дакле, сасвим непосредно: Диана и Јулије били су моји прабака и прадеда; њихова ћерка Јелка била је моја бака; а ја сам Дианин праунук.

Друго питање је сложеније: „Како се осећате као праунук Диане Будисављевић? Мора да сте веома поносни.“ Очекивани одговор делује готово саморазумљиво: понос и част. Ипак, то никада нису била баш осећања која сам доживљавао. Када сам открио размере Дианине акције, моје прве реакције биле су много ближе изненађењу и збуњености. На то питање вратићу се на крају.

За Дианину акцију сазнао сам сасвим случајно 2002. године, али то је предуга прича да бих је сада испричао. Касније, решен да напишем књигу о Диани и њеној хуманитарној акцији, дошао сам 2013. године у Србију и Хрватску, а пре две године у Србију, Хрватску и Аустрију, па и овде у Инзбрук.

Моје садашње путовање и даље је део тог процеса откривања. Разговори са историчарима, поновни сусрети са преживелом децом, истраживања у Јасеновцу и његовој околини, као и још једно путовање у Инзбрук, треба да обезбеде неопходну основу за књигу коју намеравам да завршим 2027. године. После више од двадесет година, међутим, схватио сам да ово истраживање никада не може заиста бити „завршено“. Увек ће постојати још неки документ, сведочење, потомак или питање без одговора.

На крају, књига мора бити завршена не зато што више нема шта да се открије, већ зато што аутор одлучи да је дошао тренутак да је објави, али таква књига не може настати без туђе помоћи. Уз Божју помоћ и великодушност оних који су са мном поделили своја сећања, знање, документе, време и пријатељство, надам се да ћу довршити најбољу књигу о Диани коју сам способан да напишем. На њеним корицама можда ће стајати име једног аутора, али она је уједно и заједнички подухват. Њен настанак зависи од преживеле деце која су ми поверила своја сећања, историчара који су са мном поделили своје знање и многих људи који су ми помогли да следим Дианин пут.

И то ме враћа на питање којим сам започео: како се осећам као праунук Диане Будисављевић? Изненађење и збуњеност и даље су много ближи ономе што осећам него понос. Бити Дианин потомак није достигнуће. Нисам учинио ништа да то заслужим. Ако за неколико година будем могао да погледам објављену књигу и осетим да је уложени труд бар у малој мери био достојан њеног завештања, да је помогао да се сачува сећање на оно што је учинила, на оне који су радили уз њу и, пре свега, на децу, онда ћу можда осетити да сам наставио бар нешто од њеног дела.

Морам да попуним и празнину која још увек постоји у начину на који многи људи доживљавају Дианину причу. Иако је то истакнуто у њеном дневнику, као и у књигама, документарним и играним филмовима, многи још увек не схватају у потпуности да је Дианин рад имао два дела.

Први је био да се деца физички спасу из логора, да се што брже изведу како би имала прилику да преживе, али постојао је и други део који је за Диану био подједнако важан: да та српска деца буду поново спојена са својим првобитним породицама.

То се веома јасно види у Дианином дневнику. Тиме се објашњава зашто је направила своју изузетно детаљну картотеку. Кад год је то било могуће, бележила је име детета, место порекла, датум рођења и имена родитеља. Када су деца била сувише мала да пруже те податке, бележила је све што би једног дана могло да помогне у њиховом препознавању: ожиљке, младеже, белеге од рођења и друге упечатљиве особине. Сваки детаљ могао је једног дана да помогне породици да пронађе своје дете, али Диани никада није било допуштено да заврши овај део свог рада.

Убрзо после рата, нове комунистичке власти заплениле су њену картотеку и пратећу документацију. Из њеног дневника јасно се види колико је то за њу било поражавајуће. У почетку није желела добровољно да преда документацију. Када су јој представници власти показали званично наређење, на крају је поступила по њему.

Диана је инсистирала да, ако већ узимају картотеку, морају да узму све: фотографије, белешке и пратеће податке, јер би у супротном евиденција била непотпуна. Надала се да ће неко у новом систему наставити рад. Понудила је да и сама настави да ради са документацијом. Понуда је одбијена. Затим је предложила да неко од њених сарадника ко је познавао појединости садржане у архиви помогне онима који су преузимали рад. И тај предлог је одбијен.

Последице су биле трагичне. После рата, родитељи су наставили да траже своју децу, а браћа и сестре једни друге. Људи су долазили у Дианин дом и писали јој, тражећи податке о сину, ћерки, брату или сестри.

Диана, која је годинама прикупљала управо оне податке који су могли да им помогну, није могла ништа да учини јер документација више није била код ње. Не знамо тачно зашто су нове власти одлучиле да не наставе Дианин рад онако како је она намеравала. Историчари указују на идеолошке и политичке разлоге: у послератном окружењу наглашаван је заједнички југословенски идентитет уместо ранијих етничких и верских идентитета, под паролом „братство и јединство“. Могуће је да за нови режим није било много важно ако је српско дете одрастало у хрватској породици, јер су сада сви били Југословени, иако то није била првобитна породица детета, а његови сродници су га можда још увек очајнички тражили. Без обзира на разлоге, многе породице никада нису поново спојене.

Посебно желим да нагласим ово јер, ма колико то било несхватљиво, мањина и даље окривљује саму Диану зато што су српска деца остала код хрватских породица, одрастала не знајући своје порекло и, у неким случајевима, умрла а да никада нису сазнала праву историју своје породице.

Докази нам говоре супротно. Поновно спајање те деце са њиховим првобитним породицама било је основни циљ Дианиног рада.

Трагедија се, дакле, није завршила ратом. Неки очеви и мајке никада нису пронашли своју децу. Браћа и сестре остали су раздвојени. Чак и данас, више од осамдесет година касније, људи и даље траже своје најмилије. Познајемо изузетну жену која се приближава деведесет другој години и још увек тражи свог брата.

Огромне размере Дианиног подвига у физичком спасавању деце из логора имале су неочекивану последицу: засениле су тај други део њеног рада. Спасавање њихових живота било је најхитнији задатак, али за Диану се спасавање није завршавало када би дете било изведено из логора.

Требало је да се заврши тек када то дете пронађе пут назад до своје породице. И то је за Диану било једнако важно као и физички спасити децу.

Њен дневник је објављен пре више од две деценије. Од тада су књиге, документарни и играни филмови испричали њену причу на српском, хрватском, немачком и енглеском језику. Зато се данас, 2026. године, тврдња да Диана није намеравала да та деца буду поново спојена са својим првобитним породицама више не може објаснити недостатком доступних информација.

У овом тренутку, то је или незнање или злонамерност.

И тако, враћајући се последњи пут на питање како се осећам: ако овом књигом успем да њену праву причу испричам исправно, целовито и без изостављања, и ако та прича подстакне друге да помажу људима у невољи, без обзира на националност, етничку припадност или вероисповест, онда ћу можда себи дозволити мало оног поноса и части за које други претпостављају да морам да их осећам.

До тада ћу вероватно наставити да допуштам да ме изненађење и збуњеност подстичу да разумем, сачувам и испричам причу о овој изузетној жени која је, стицајем околности, била моја прабака", испричао је Леонардо Рашица на гробу његове прабаке, пред свим окупљеним учесницима овогодишње шетње сећања.

Затим је у име организације СПОЈИ, Владимир Влајић Леонарду Рашици уручио почасну плакету, којом се озваничава његово почасно чланство у организацији СПОЈИ, са којом се Леонардо зна од 2013. године и са којом је свих ових година сарађивао на култури сећања, пре свега на очувању лика и дела његове прабаке Диане Будисављевић. 

    Диана Будисављевић, девојачки Обексер

Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол.

Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету.

Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци.

Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941 и 1945 заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“.

Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.

Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

По повратку у Србију купио је хотел у Бањи Врујци који је био у стечају, са намером да га у потпуности обнови, а истовремено је изградио и нови, савремени хотелски објекат, рекао је министар Милићевић и додао да је знање, искуство и капитал који је стекао током живота и рада у иностранству одлучио да уложи у Србију.

Ово није само прича о једном човеку који се вратио, ово је прича о томе шта добијамо када се човек врати у своју земљу са знањем, искуством, капиталом и жељом да ствара, рекао је министар Милићевић и додао да посебну вредност овој причи даје чињеница да се повратак наставља кроз више генерација.

Један од Томиних унука већ се вратио у Србију са својом породицом, док други свој повратак планира, истакао је министар Милићевић и додао да то желимо када говоримо о повратку наших сународника у матицу.

Желимо да се враћају породице, да се враћају знање и искуство, инвестиције и капитал, али и оно што је најважније - наша деца и наши унуци, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да Србија за њих не буде само земља порекла, већ земља живота и будућности.

Министар Ђорђе Милићевић је поручио да је један од важних задатака државе да људима који живе ван Србије покаже да су њихова земља и њихов повратак добродошли, али и да им понуди конкретне могућности за живот, рад, инвестиције и покретање послова.

Желимо да нашим људима у дијаспори и региону покажемо да их Србија чека, да овде имају своју кућу, своју прилику и своју будућност, рекао је министар Милићевић и додао да капитал који су створили ван Србије могу да уложе овде, да своје знање пренесу новим генерацијама и да својој деци и унуцима омогуће да упознају и заволе земљу својих предака.

Када се врати једна породица, Србија не добија само једну породицу више, тада добијамо нову енергију, нове инвестиције, нова радна места и, што је најважније, једну породичну причу која може да се настави и у следећој генерацији, рекао је министар Милићевић.

То је Србија којој тежимо, Србија у коју се људи враћају, у којој стварају и у којој виде будућност за своју децу, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Песмом "Пјеват ћемо шта нам срце зна" започела је ова промоција, препуна емоција, а извели су је учесници у програму: Томислав Џими Перић, Драгана Јовановић, Лепосава Симић, Јадранка Станојевић и ауторка, који су рецитовали стихове из наведене збирке поезије.

Присутне је поздравила проф. Светлана Матић, говорећи о протеклим активностима и обележеним годишњицама истакнутих чланова српског расејања, које је друштво организовало.

Поздравила је Немању Јоксимовића, првог саветника амбасадора Марка Благојевића и захвалила се на подршци коју пружају друштву свих ових година.

О Катарини Каћи Стевовић и њеној биографији, говорио је Томислав Џими Перић, који је прочитао осврт проф. Светлане Матић на поезију ауторке. У рецензији, између осталог стоји:

"Књига поезије која је пред нама, заинтригирала ме је својим називом „Из мог угла". Ауторка се на тај начин ограђује од евентуалних туђих углова, тј. погледа на живот и одређених душевних стања сваког од нас, наглашавајући сопствени однос према појавама и свету који нас окружује, без потребе да се било коме правда због свега што је кроз песме, пренела као поруку. Да је солидарност и помоћ другима у невољи, једна од најзначајнијих људских врлина, ауторка доказује својом песмом „Отвори своје очи." Увек постоји неко ко се налази у тежој животној ситуацији од нас самих, па нас ауторка подсећа својим стиховима, да погледамо добро око себе и не затварамо очи пред сиромахом. У песми „Живот зна да заболи", Катарина говори о потреби да се захвалимо што имамо прилику да живимо, што мирно спавамо.

Ова мисао је посебно актуелна данас, с обзиром на то да живимо у веома сложеним геополитичким приликама, где се мир и право на живот, налазе у сталној борби између добра и зла. У песмама Катарине Стевић Титовић, наилазимо и на појмове као што су: Дунав, Голубачка тврђава, „Сумњиво лице" Бранислава Нушића, јесен, сунце, ветар, природа, птице, трава, вода, морнар, брод, љубичице, птице селице, пролеће. Ово непобитно говори о љубави песникиње према животу, природи и свему што се око ње налази", рекла је, између осталог, проф. Светлана Матић.

У музичком делу програма, публика је имала прилику да слуша текст ауторке кроз музику генерисану вештачком интелигенцијом. Ауторка је потписивала књиге, а публика је имала приликју да се упозна и са њеним ликовним радовима који су били изложени у свечаној сали.

Више од три стотине учесника из осам земаља представили су оно најбоље а то је игра, песма и фолклор у циљу очувања српске традиције, културе и идентитета.

Гостима су се обратили представници Српске православне цркве као и Амбасаде Републике Србије у Словенији.

Копарски градоначелник или како се на словеначком језику каже жупан, господин Алеш Бржан обишао је представнике српских друштава, удружења и школа.

Али и поред тога, посетиоци Сабора могли су да уживају у још много чему. Као на пример да на ћирилици напишу своју омиљену реч. Најмлађи су свакако били највећа атракција.

“Први пут смо у организацији Савеза српских друштава Словеније организовали Сабор српске дијаспоре овде у Порторожу у Словенији. Организација овог пројекта трајала је око годину дана. Мислим да смо успели у намери да Сабор буде место где ће се људи из дијаспоре упознати дружити и имати једно незаборавно искуство. Ово је манифестација без такмичарског карактера. Учествује око три стотине учесника са тринаест ансамбала. То је изузетан успех за нас и поносни смо због тога. Колико смо успели у томе показаће време И следећа година. Уколико буде више учесника значи да смо на добром путу", каже, између осталог, Милан Гламочанин, председник Савеза српских друштава Словеније.

Порторож је овога пута био место сусрета, али се прича ту не завршава. Наставља се тамо где свако од нас живи, у дијаспори. У Бечу, Винтертуру, Љубљани и многим градовима широм света.

Учествовали су: КУД Немањићи - Linth, КУД Завичај – Wintertur Швајцарска, КУД Дрина - Аугсбург, КУД Дунав – Hocheim, КУД Бамби - Беч, КУД Младост- Leobersdorf, Удружење Срба Круна - Скио – Италија, СКУД Јован Лазић Бели Манастир - Хрватска, КУД Осјечани - Република Српска, КУД Димитрије Катић - Свилајнац - Србија, КУД Ђура Јакшић – Маглић – Србија, КД Брдо – Крањ – Словенија, КУД Младост – Љубљана - Словенија.

У свечано уређеној друштвеној сали која је недавно реновирана наступио је и овдашњи Хор Бранко Радичевић, предвођен диригентом Јеленом Стојаковић.

Протојереј ставрофор Добривоје Милуновић је честитао славу: "Заиста нисте могли лепши празник да одаберете, него управо овај празник, јер је Пресвета Богородица идеална мајка, на коју свака мајка треба да се угледа."

Кумови славе били су Милутин и Мира Ђорђевић, привредници из Чикага.

Мира Ђорђевић каже да је рођена и крштена у Чикагу. Била је председница Кола једно 5,6 година и наглашава да јој је то била велика част. Отац јој је из села Жупањца близу Београда, мајка је из Власотинца, а супруг из Тополе.

Како је било одрастати овде?

"Ја сам цели живот провела овде, у цркви смо били можда пет до седам дана у недељи и ту сам друштво збирала а и наша школа је била у комшилуку где има доста наших", каже Мира.

Додељена су и признања чланицама Кола српских сестара и њиховим фамилијама.

Коло српских сестара овде при Српском Саборном Храму у Чикагу постоји већ 111 година. Наравно, чланови се надају да ће трајати још барем толико времена.

Реч је о годишњој конференцији Комитета за музеје књижевности и музеје композитора Међународног савета музеја (ICOM). То је једина глобална организација која окупља музеје и музејске стручњаке посвећена промоцији и заштити светске природне и културне баштине, основан 1946. године у Паризу.

„Значај ове мреже са скоро педесет хиљада чланова у 142 земље света, тешко је пренагласити, зато сам веома поносан што је у  званичном програму конференције предвиђена посета Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, уз обилазак Музеја Иве Андрића", изјавио је Виктор Лазић председник УО Адлигата.

Караван гостију стигао је у Београд, а у Адлигату су се задржали неколико сати. Фасцинирани богатством Адлигатових фондова Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности, заустављали су се крај многих експоната и са одушевљењем истраживали лавиринт саткан од књига и драгоцености.

„Сати су пребрзо пролазили, чинило се као да би у нашем књижевном царству желели заувек да остану. Отворили су се путеви бројних сарадњи, позиви да посетимо Азербејџан, Киргистан, Оренбург, Јасну Пољану...", додао је Лазић и истакао да су музеалци посебна врста људи, добре душе и истински посвећеници који деценије проведу спасавајући и презентујући значајну грађу која данас чини темељ културе у срединама из којих долазе.

На конференцији је госпођа Аља Бајрамова из Азербејџана, која председава овим комитетом, говорила о Музеју музичке културе Азербејџана. Госпођа Росела Молаши одушевила је присутне мапама музеја Ђузепеа Вердија и Франческа Петрарке широм Европе, али и веома детаљном приказом Моцартових путовања.

Путем видео-линка укључио се и господин Чен Хсуан-Ју са Тајвана (Кина), који је говорио о сарадњи институција на пројекту очувања књижевне баштине. Дугачак је низ озбиљних тема које су обрађене на високом научном нивоу и по први пут представљене српској и светској јавности у Крагујевцу. Било је речи о Пушкину, о писцу и дипломати Александру Грибоједову, о каталонској књижевности као и о Добрици Ћосићу и Филипу Давиду – два својеврсна антипода, а обојица чланови Адлигата који су овом удружењу даровали део својих библиотека.

„Изузетно ми се допало и излагање Жамби Џусубалијеве, директорке музеја из Киргизије. Она са својим оцем, славним писцем и филозофом Кубатбеком Џусубалијевим, води инспиративну музејску резиденцију у киргиским планинама. Колегиница Галина Алексеева из Толстојевог музеја говорила је о Толстојевој богатој библиотеци и његовом снажном утицају на Гандија. Док сам слушао, искрено сам желео да ова предавања никада не престану", изјавио је Лазић.

Конференција је, једном речју, у центру Крагујевца окупила необичне зналце, искусне професионалце и праве чуваре културне баштине из целог света.

Комитет за музеје књижевности и музеје композитора основан је 1977. године са циљем да повеже и унапреди рад музеја посвећених историји књижевности, биографијама писаца и музичким ствараоцима. Данас броји више од триста чланова у 45 земаља, а Адлигат је добио званичан позив да му се придружи. Комитет блиско сарађује са Унеском на програму „Памћење света" ради заштите светске документационе и књижевне баштине.

Колеге из Крагујевца одабрали су да конференцију одрже згради Старе скупштине. Да подсетимо, баш је у тој просторији донет Сретењски устав 1835. године; ту је 1878. године јавно проглашена независност Србије; у тој просторији је донето стотине одлука које су обликовале данашњу Србију, одатле су почели ратови за ослобођење, а ту је основано и Српско учено друштво (претеча САНУ). Пригодно место за окупљање водећих људи културе и историјских стручњака са свих меридијана.

„Захвалан сам Музеју Шумадије, захвалан директорки Катарини Бабић и искусном музејском раднику Милошу Јуришићу што су Србији, Крагујевцу и Адлигату приредили овакав светски догађај и свима нам постали узор и пример", истакао је Лазић.

Концерт је организован у знак подршке организацији Life's WORC, а приход од вечери намењен је наставку и унапређењу њеног рада на пружању помоћи и подршке особама са аутизмом, интелектуалним и развојним тешкоћама, као и њиховим породицама. Life's WORC већ више од пет деценија пружа различите видове подршке, од програма становања и дневног боравка до запошљавања, стручног оспособљавања и подршке породицама.

Посебна пажња током вечери била је усмерена на значај солидарности и помоћи деци и младима са аутизмом, као и свим особама и породицама које се свакодневно суочавају са изазовима које носе аутизам и друге развојне тешкоће.

Марина Арсенијевић приредила је мултимедијални наступ, у којем је виртуозно клавирско извођење повезала са синхронизованим филмским и визуелним пројекцијама, водећи публику кроз класична дела, познате музичке теме и сопствене композиције.

Централни и један од најемотивнијих тренутака вечери било је извођење њене ауторске композиције „Tesla Rhapsody", посвећене Николи Тесли. Према званичном програму, реч је о њујоршкој премијери овог дела, које обједињује клавир, дигитални оркестар и видео-пројекцију посвећену животу и делу великог српско-америчког научника.

Извођење „Tesla Rhapsody" било је посебно снажно и симболично, јер Теслино наслеђе и данас представља један од најсветлијих и најтрајнијих симбола историјских веза, међусобног поштовања и заједничког наслеђа Србије и Сједињених Америчких Држава.

Специјалан гост вечери био је генерални конзул Републике Србије у Њујорку, Владимир Божовић, који редовно посећује све значајне догађаје српске дијаспоре на североистоку САД.

Министар Ђорђе Милићевић је члановима клуба уручио дресове и спортску опрему и нагласио значај заједништва у спорту кроз стварање правих вредности које обликују генерације које долазе.

Посета селу Тромеђа била је прилика да се разговара са мештанима, чују њихове потребе и сагледају могућности за даље јачање веза са матицом Србијом, рекао је министар Милићевић и додао да брига о нашем народу ван граница наше земље није само обавеза, већ трајно опредељење.

Наш народ не сме да се осећа заборављено, рекао је министар Милићевић и додао да где год живе Срби, тамо је и њихова Србија, њихова матица и њихов дом.

Након посете фудбалском клубу, министар Милићевић је разговарао са представницима и члановима културно уметничког друштва “Српски вез” који су припремили садржајан програм.

Посебан део посете био је сусрет са члановима КУД-а „Српски вез“ из Куманова, који су организовали заједничко дружење испуњено спортом, културом и заједништвом у селу Доње Коњаре, рекао је министар Милићевић и додао да је у оквиру програма одржан мини-фудбалски турнир за најмлађе, уз учешће деце из српске заједнице и ФК “Биџо“, као и културно-уметнички програм који је окупио више од 200 деце и младих.

Министар Ђорђе Милићевић је, такође, присуствовао свечаном отварању реконструисаног фудбалског терена где је истакао да је то само још један доказ колико је континуирано улагање у спортске садржаје за децу и младе важно, јер су то тачке сусрета у којима наши најмлађи сународници стварају пријатељства за цео живот.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да овакви сусрети показују да се припадност српском народу не чува само речима, већ свакодневним окупљањем, радом са децом, неговањем традиције и преношењем вредности на нове генерације.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су деца наша највећа одговорност и наша највећа нада и додао да када их видимо на спортском терену, када певају, играју и друже се, знамо да смо на правом путу.

Национални идентитет се најбоље чува онда када га живимо заједно, рекао је министар Милићевић и додао да ће Кабинет наставити да подржава српска удружења, културно-уметничка друштва и иницијативе које повезују наше људе, јачају осећај припадности и граде мостове између матице и наших сународника који живе изван Србије.

Током догађаја, свету литургију је служио старешина Храма Светог Николе, протојереј-ставрофор Милорад Орлић. Председник Црквеношколске општине је Иван Живковић. Генерални конзул Божовић је са њим разговарао животу и потребама српске заједнице, очувању вере, националног идентитета, језика, културе и традиције, као и о даљем унапређењу сарадње са Генералним конзулатом Републике Србије у Њујорку.

Током фестивала велики број наших људи прилазио је генералном конзулу са изразима поштовања, подршке и поверења, али и са конкретним питањима из области конзуларних послова и остваривања њихових права пред институцијама Републике Србије. Посебно су се интересовали за процедуре стицања српског држављанства, издавање нових и замену старих пасоша, овере докумената, као и питања у вези са остваривањем бирачког права на предстојећим парламентарним изборима.

„Генерални конзулат Републике Србије у Њујорку је кућа свих наших грађана. И ја, као генерални конзул, као и читав дипломатско-конзуларни тим на чијем сам челу, ту смо не само да пружимо информацију, већ да саслушамо грађане, помогнемо им и омогућимо остваривање сваког њиховог захтева који је заснован на закону и важећим прописима Републике Србије. Наша је обавеза да будемо њихов истински, професионални и јавни сервис", поручио је конзул Божовић.

Посебно интересовање односило се на остваривање бирачког права. Генерални конзул је појаснио да сви држављани Републике Србије који желе да гласају у иностранству треба благовремено да се пријаве у складу са законом и прописаном процедуром. Та тема је посебно актуелна ових дана када је у току пријављивање за ванредне парламентарне у Србији изборе који су заказани за 25. октобар.

Тако је настао Радио Круг, чији је слоган „Из Круга, о Кругу, у Круг“ временом постао и својеврсна филозофија рада. У емисијама су се сусретали и сусрећу уметници, књижевници, музичари, глумци, професори, новинари, спортисти, представници културних друштава, али и људи чије приче можда нису биле довољно познате широј јавности. Програм се емитује на Каналу К, кроз сарадњу са партнерским медијима чује се и ван Швајцарске.

Поводом осам година постојања Радио Круга, са Виолетом Алексић која заједно са Тањом Радојевић уређује и реализује емисије, разговарали смо о програмској концепцији, изазовима у раду, сарадњи са слушаоцима и плановима за будућност.

 Шта је Радио Круг, за оне који до сада нису имали прилике да буду са вама?

"Радио Круг је, пре свега, простор сусрета. Настао је из идеје да креативном разменом повежемо људе, уметничке групе, њихово стваралаштво, знање и различите погледе на свет.

Када смо 2018. године почели, желели смо да направимо емисију која неће бити ограничена једном уметничком врстом или једном темом. Зато смо је и назвали Круг. Круг подразумева повезивање, размену, кретање и повратак, али и отвореност према људима који долазе из различитих средина и носе различита искуства.

За нас култура никада није била само музика, књижевност, филм или позориште. Култура су и наука, спорт, историја, сећање, занимљивости, људи и догађаји који обогаћују живот. Важно нам је да представимо и оне који су већ познати, али и оне који тек треба да буду откривени.

Наш слоган „Из Круга, о Кругу, у Круг“ управо говори о томе — да из сусрета настаје нова прича, да се она дели са слушаоцима и да се на тај начин круг непрестано шири", каже Виолета.

 Како је све почело?

"Све је почело 16. септембра 2018. године, из чистог ентузијазма и потребе да своје искуство, идеје и љубав према радију преточимо у једну нову причу. Тања Радојевић и ја смо већ имале дугогодишње новинарско искуство и желеле смо да направимо емисију која би била другачија по приступу, али озбиљна у односу према гостима, темама и слушаоцима. У том тренутку нам је била веома важна подршка медијске куће Канал К, која је препознала нашу идеју и дала нам простор да је развијамо.

Канал К има дугу традицију и представља значајну медијску кућу у Швајцарској, па нам је било важно што смо добиле поверење и могућност да наш програм реализујемо управо тамо.

Временом су нам се придруживале колеге и сарадници, па је Радио Круг растао. Није то био неки унапред замишљен велики пројекат са великим планом и буџетом. Све је настајало корак по корак, из разговора, познанстава, рада и жеље да се нешто добро уради.

Данас, када погледамо иза себе, видимо да је из једне идеје настало више од 850 емисија, преко 1.000 сати програма и приближно 1.000 гостију и учесника. Али, без обзира на бројке, најважније нам је што су иза свега остали људи, њихове приче, пријатељства и сусрети."

 Ко данас чини екипу сарадника Круга?

"Радио Круг је тимски рад. Данас редакцију сем мене чине и Тања Радојевић, Јован Арсенијевић, Мирослав Динић, Дејан Грујић, Љиљана Црнић. Иван Маринковић је од недавно део нашег тима и драго нам је што је постао део ове приче.

Свако од нас има своје афинитете, искуство, интересовања и начин рада. Управо је у томе и вредност Круга. Не покушавамо да сви будемо исти, већ да различитости претворимо у квалитет програма.

Неко је више усмерен на музику, неко на књижевност, неко на историју, спорт, друштвене теме или разговоре са гостима. Али сви заједно делимо исту идеју — да радио треба да буде жив, отворен, садржајан и близак људима."

 Каква је уређивачка концепција ваших емисија?

"Наша уређивачка концепција почива на креативној размени и широком схватању културе. У емисијама разговарамо о музици, филму, позоришту, књижевности, сликарству, плесу, али и о науци, спорту, историји, занимљивим људима и догађајима.

Посебно нам је важно да подржимо културне догађаје и стваралаштво наших људи у Швајцарској, Србији и другим крајевима света. Не правимо строгу поделу између „великих“ и „малих“ тема. Некада разговарамо са познатим уметником или професором, а некада са младим човеком који тек почиње да ствара.

За нас није пресудно колико је неко медијски присутан, већ шта има да каже и шта својим радом може да понуди другима. Наше емисије се емитују недељом и уторком од 19 часова, а петком од 20 часова. Врло често наши сусрети прерасту и у двочасовна дружења, јер се занимљив разговор не може увек сместити у строго одређену минутажу.

У емисијама готово увек имамо госте. Некада је то један саговорник са којим разговарамо дубље и детаљније, а некада се у програму нађе и тридесетак људи. Све зависи од теме, догађаја и идеје коју желимо да представимо.

У емисијама има разговора, музике, најава културних догађаја, спортских актуелности, занимљивости, али и тема које нас подсећају на људе који су својим радом оставили траг.

Посебно место имао је наш „Историјски кутак Круга“, кроз који смо се трудили да сачувамо сећање на значајне личности из културе, науке, спорта, медицине и других области. Сматрамо да је важно да се такви људи не забораве, јер друштво без сећања лако изгуби сопствени правац."

 Какви су услови за рад – технички, финансијски, кадровски?

"Радио Круг је настао и опстаје захваљујући ентузијазму, личном ангажовању и доброј вољи људи који га стварају. То не значи да је посао једноставан. Напротив, радио захтева време, припрему, одговорност, техничку организацију, договоре са гостима, истраживање и континуиран рад.

Велику подршку имамо од Канала К, који нам обезбеђује простор и техничке услове за емитовање. Без такве подршке било би много теже одржати континуитет програма.

Финансијски, Радио Круг није настао као комерцијални пројекат који би био вођен зарадом. Наш главни мотив је стварање програма, повезивање људи и представљање културе. То, наравно, подразумева и одређена одрицања, јер се велики део посла обавља из љубави према радију и према ономе што радимо.

Кадровски смо ослоњени на људе који имају искуство, али и на сараднике који доносе нове идеје. Наш највећи ресурс нису скупа техника или велики буџети, већ људи, њихово знање, време, одговорност и спремност да допринесу."

 Где видите место Радио Круга у актуелном систему информисања, како глобалном, тако и локалном?

"Данас живимо у времену у којем информације стижу брже него икада, али брзина не значи увек и квалитет. Имамо огромну количину садржаја, али је све теже пронаћи простор за разговор, контекст, проверене информације и људску причу.

У таквом окружењу видимо место Радио Круга као простора који не жели да се такмичи у буци, већ да понуди садржај. Не покушавамо да будемо најгласнији, него да будемо корисни, занимљиви и поуздани. Посебно нам је важно повезивање људи из дијаспоре са Србијом, али и повезивање различитих средина унутар саме дијаспоре.

Наши људи живе у различитим земљама, раде различите послове и имају различита искуства, али култура, језик, музика, сећање и потреба за комуникацијом често представљају заједничку тачку.

Радио има посебну снагу управо зато што ствара осећај блискости. Глас допире директно до слушаоца. Добар разговор не мора да буде спектакуларан да би оставио траг. На локалном нивоу, Радио Круг жели да буде подршка културним догађајима, уметницима, удружењима и људима који стварају.

На ширем нивоу, желимо да будемо мали, али препознатљив мост између различитих средина."

 Да ли имате повратне реакције од слушалаца – ко су они и имате ли подршку с те стране?

"Да, повратне реакције постоје и веома су нам важне. Некада су то поруке после емисије, некада јављање путем друштвених мрежа, а некада разговор са људима које сретнемо уживо. Често нам слушаоци кажу да су кроз Радио Круг чули за неког уметника, догађај или причу за коју раније нису знали.

Наши слушаоци су различити. Има их у Швајцарској, Србији, међу људима из дијаспоре, али и у другим земљама. То су људи који воле музику, културу, разговор, занимљиве саговорнике и садржај који не потроши пажњу за неколико секунди, већ остане у сећању.

Посебно нам значи када нам се јаве људи који кажу да су емисију слушали заједно са породицом, да су преко ње упознали некога из свог краја или да су се подсетили неког догађаја, песме или личности.

Слушаоци су она невидљива, али најважнија карика која држи сваки радио у покрету. Без њих емисија не би имала пуни смисао. Зато им дугујемо велику захвалност."

 Какви су вам планови за наредни период?

"План је да наставимо да радимо оно што смо радили и до сада, али са новом енергијом, новим гостима и новим идејама. Желимо да наставимо да представљамо уметнике, књижевнике, музичаре, професоре, културне раднике, младе ствараоце и људе који својим радом доприносе заједници.

Важно нам је да останемо отворени за различите теме и да не изгубимо оно због чега је Радио Круг и настао — непосредност, радозналост и креативну размену. Волели бисмо да наставимо и са организовањем културних догађаја, јер Радио Круг не доживљавамо само као емисију у етру. Он је током година прерастао у мрежу људи, сарадњи и пријатељстава.

У претходном периоду имали смо прилику да сарађујемо са различитим културним друштвима, уметницима и медијима. Радио Круг се слуша и у оквиру програма Радија Мост у Македонији, сарађујемо са Инфо Сокоцем и Промотивом из Минхена, а важне су нам и везе са културним и медијским простором Србије.

Не бисмо желели да унапред обећавамо велике ствари само зато што је годишњица. Више волимо да рад покаже шта смо урадили. Наш план је да наставимо да стварамо, да упознајемо људе, да отварамо простор за добре приче и да одржимо оно најважније — квалитетан однос према гостима, слушаоцима и самом радију."

 За крај, шта бисте поручили слушаоцима и свима који су током ових осам година били део Радио Круга?

"Осам година Радио Круга није само осам година емитовања. То је осам година сусрета, разговора, музике, пријатељстава, нових познанстава, идеја и успомена. То су људи који су нам поклонили своје време, своје приче, знање и таленат. То су слушаоци који су нас пратили, подржавали и враћали нам веру да оно што радимо има смисла.

Зато желим да захвалим сваком госту, сваком учеснику, сваком сараднику и сваком слушаоцу који је на било који начин био део нашег круга. Посебну захвалност дугујемо Каналу К, који је препознао нашу идеју и омогућио јој да траје.

Ако бих морала да издвојим једну поруку, она би гласила: не потцењујте мале идеје које настају из искрене потребе да се нешто добро уради. Оне можда почну тихо, без великих најава и великих очекивања, али ако су засноване на људима, раду и доброј намери, могу да трају и да повежу много више људи него што смо у почетку могли да замислимо.

Ми још не желимо да затварамо овај круг. Пред нама су нови разговори, нови гости, нове приче и нова дружења. Јер Радио Круг никада није био само емисија. Радио Круг су људи, сусрети, трагови који остају када се светла студија угасе, а разговор настави да живи у нечијем сећању. И зато идемо даље — из Круга, о Кругу, у Круг. На многаја љета, драги наши Кругаши!", каже Виолета Алексић.

Министар Ђорђе Милићевић је током разговора истакао значај српских допунских школа и наставе на српском језику ван матице и додао да очување српског језика представља један од најважнијих услова за очување националног, културног и духовног идентитета српског народа.

Када говоримо о српским допунским школама онда говоримо о томе да наша деца, без обзира где су рођена и одрастају, имају прилику да упознају своје корене, историју и културу, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да сваки наш најмлађи сународник има право да зна ком народу припада и да јача везу са својом матицом.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су наставници и координатори српских допунских школа најважнији партнери државе у очувању и преношењу националних вредности генерацијама које долазе.

Ваш рад има значај који превазилази само рад у учионици, рекао је министар Милићевић и додао да наши наставници у српским допунским школама граде мостове између генерација, породица и матице.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио значај повезивања наших најмлађих сународника кроз конкретне програме и садржаје и додао да Кабинет који предводи узима активно учешће у реализацији свих пројеката који се тичу наших сународника у иностранству.

Наша деца не смеју да буду само посматрачи живота у Србији, већ њени активни учесници, рекао је министар Милићевић и додао да је зато важно да српске допунске школе буду повезане са нашим сународницима.

Наша политика је политика присуства и континуитета, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да наша деца у иностранству знају да су део Србије и да у држави имају партнера и ослонац.

Министар Ђорђе Милићевић је захвалио координаторима и наставницима на раду и труду који улажу у раду са децом и додао да је очување српског језика заједничка одговорност државе, образовних институција, породица и српске заједнице која живи изван матице.

Када чувамо српски језик, ми чувамо наше људе, ма где они да живе, рекао је министар Милићевић и додао да улагањем у наше најмлађе сународнике из света ми заправо улажемо у будућност Србије.

Србија се не гради само унутар својих граница, него на свим местима где живе Срби, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Пријаве се могу поднети најкасније пет дана пре дана закључења јединственог бирачког списка, односно до поноћи 3. октобра (локално време у Србији), односно до 03. октобра до 18 часова по локалном времену у Вашингтону.

За гласање у иностранству потребно је поднети пријаву, без обзира на то да ли су се грађани пријављивали за гласање на ранијим изборима.

"Попуњен и потписан формулар, заједно са копијом важећег пасоша или личне карте, односно очитану личну карту са чипом, потребно је доставити Амбасади Србије у Вашингтону на e-mail izbori@serbiaembusa.org; путем поште слањем захтева на адресу Амбасаде или лично у просторијама Амбасаде, радним данима, од понедељка до петка, од 09:00 до 17:00 часова", наведено је у обавештењу на сајту Амбасаде.

Адреса Амбасаде је Embassy of the Republic of Serbia, 1333 16th Street NW, Washington DC 20036.

Из Амбасаде додају да уколико се грађани одлуче да шаљу пријаву за гласање у иностранство електронским путем, моле се да да комплетна документација буде у форми скенираног фајла, у имејлу додата као прилог (attachment) и у ПДФ формату.

Амбасада Србије у Лондону такође је објавила обавештење у коме се наводи да држављани Србије који имају бирачко право, а нису уписани у јединствени бирачки списак (ЈБС) неопходно је да поднесу захтев за упис у ЈБС у Србији истовремено са захтевом за упис у бирачки списак података да ће бирач гласати у иностранству.

Захтев за упис у ЈБС се може поднети и директно преко портала еУправе, уколико особа има налог на порталу еУправе и истом приступа квалификованим електронским сертификатом или путем мобилне апликације ConsentID.

Држављани Србије који имају бирачко право, а уписани су у јединствени бирачки списак у Србији могу да поднесу захтев за упис у бирачки списак података да ће бирач гласати у иностранству.

Уз уредно попуњен и потписан захтев потребно је приложити и копију важеће биометријске личне карте Републике Србије или копију важећег биометријској пасоша Републике Србије.

Захтеви се достављају Амбасади Србије у Лондону на e-mail:izbori.london@mfa.rs или алтернативно се могу доставити лично или препорученом поштом на адресу Амбасаде - 28 Belgrave Square, London, SW1X 8QB).

Из Амбасаде Србије у Немачкој поручују грађанима да пре пријаве провере које је дипломатско-конзуларно представништво надлежно за њих (Берлин, Франкфурт, Минхен, Диселдорф, Штутгарт или Хамбург) и да на основу места боравка у Немачкој поднесете пријаву.

На овај начин моћи ће да гласају у најближем дипломатско-конзуларном представништву Србије.

 Држављанин Србије може гласати у иностранству само ако је уписан у Јединствени бирачки списак Републике Србије.

Уколико није уписани у бирачки списак, треба прво да поднесе Захтев за упис у Јединствени бирачки списак Републике Србије, а истовремено и да попуни и поднесе и други Захтев за гласање у иностранству.

Поред захтева, потребна је и копија прве странице важећег пасоша или обе странице важеће личне карте или очитана важећа лична карта Србије уколико има чип.

Уколико су грађани уписани у Јединствени бирачки списак, треба да поднесу само Захтев за гласање иностранству.

Захтев се може поднети путем мејла: izbori@botschaft-serbien.de, лично у Амбасади (радно време са странкама: 09,00-13,00), путем поште-адреса: Botschaft der Republik Serbien, Taubertstr. 18, 14193 Berlin.  

Амбасада Србије у Црној Гори наводи у саопштењу да сви држављани Србије који имају пријављено пребивалиште у Србији и који своје бирачко право желе да остваре у Црној Гори - Амбасади Републике Србије у Подгорици, који поседују важеће документе Републике Србије- пасош или личну карту имају право да поднесу Захтев за упис у бирачки списак података да ће бирач гласати у иностранству.

Попуњен и потписан образац Захтева са копијом личног документа се Амбасади Србије у Црној Гори може доставити на један од следећих начина: лично - доласком у представништво на адреси Булевар Ивана Црнојевића 10, путем поште, телефакса: +382/ 20-664-301 или електронским путем на адресу: embassy.podgorica@mfa.rs, podgorica.konzularno@mfa.rs.

За додатне информације заинтересована лица се могу обратити Амбасади Србије у Подгорици, Булевар Ивана Црнојевића 10, путем поште, телефакса: +382/ 20-664-301 или електронским путем на адресу: embassy.podgorica@mfa.rs, podgorica.konzularno@mfa.rs.

Амбасада Србије у Републици Северној Македонији саопштила је да грађани захтев за гласање у иностранству могу поднети Амбасади Србије у Скопљу.

Попуњен и потписан захтев, заједно са копијом важећег пасоша или личне карте, односно очитану личну карту (за личне карте са чипом), потребно је доставити Амбасади Републике Србије у Скопљу: e-mail consulate.skopje@mfa.rs или лично у периоду од 08:30 до 16:30 часова.

Адреса Амбасаде Републике Србије је Самоилова бр. 34, 1000 Скопје, Република Северна Македонија.

Обавештења су до сада објавиле и амбасаде Србије у Бугарској и Швајцарској.

Министарства државне управе и локалне самоуправе саопштило је у четвртак да држављани Србије који имају боравиште у иностранству могу до 3. октобра у поноћ поднети захтев да се у јединствени бирачки списак упишу да ће, на предстојећим ванредним парламентарним изборима заказаним за 25. октобар, гласати и искористити своје бирачко право у иностранству.

Аврам Федорович Јофе, руски физичар и члан Академије наука СССР-а је у октобру 1955, неколико месеци након Албертове смрти, објавио чланак посвећен успомени на Алберта у водећем руском журналу за физику. Он је написао да су у септембру 1905. у Аналима физике објављена три чланка која су утемељила три основна принципа на којима се развијала физика 20. века. Судбина је уредила да Јофе те 1905. ради као асистент код Вилхелма Рендгена који је тада био у уређивачком одбору Анала физике, те је читао радове пре објављивања. Јофе пише да је тада видео сва три епохална рада чији је аутор био извесни „Ајнштајн-Марић“, до тада непознати службеник у Заводу за патенте у Берну.

Брачни пар Ајнштајн поново (по други пут) долази у Србију у септембру 1907. Када су стигли у Нови Сад, нова кућа Марићевих већ је красила Кисачку бр. 20.

Алберт је обожавао да се вози трамвајем по „српској Атини,“ како су звали Нови Сад. Без водича, потпуно сам, упознао је град, док је Милева често остајала код куће у разговору са мајком и сестром Зорком. Предвече би Алберт, Милева и син Ханс заједно шетали по граду, док је Алберт фото-апаратом забележио многе дивне тренутке. Тај Албертов фото-апарат и необична лула са дугом дршком данас се налазе у Србији, у Музеју града Новог Сада.

Са Милевиним братом – Милошем, Алберт је неколико пута посетио елитну кафану хотела „Царица Јелисавета", где су се састајали са Милошевим пријатељима, међу којима је био и др Александр Моч, председника Матице српске.

Ова луксузна кафана била је традиционално место окупљања аристократије и отменог света. Милева је понекад одлазила у кафану са мужем и братом, волела је да слуша музику и да се весели. По писању мр Живка В. Марковића, наручивала је народне песме по свом избору, а омиљена јој је била „Кад те видим на сокаку познајем те по кораку… Ходи, ходи, моје луче, за тобом ми срце пуче“. Једне вечери је током разговора, Алберт рекао присутнима: „Моја је жена мени потребна. Она мени решава све математичке проблеме“, а Милева се сагласила са његовом изјавом.

Они поново долазе у Србију у септембру 1913. Био је то Албертов трећи долазак у Србију, пети за Ханса и први за малог Едуарда. Сви су се обрадовали овој посети, а Милевини родитељи нарочито – овога пута видели су оба унука!

Милева и Алберт су синове оставили у Новом Саду и са Милевиним оцем отпутовали у Каћ 15. септембра. Понешто су заједнички писали и озбиљно разговарали, што је осталима на салашу било прилично досадно. Највероватније су радили на припреми Албертовог предавања у Бечу. Она је умела снажно да утиче на њега – да прионе на рад, да му се сав преда. По властитом признању, Алберт радних навика никада пре Милеве није имао.

Када би Милева одлучним гласом (примера ради) предложила паузу, сели би на бицикле и сатима се возили по војвођанској равници… Посетили су Тител неколико пута, да Милева посети своје родно место и породицу Ружић, где се фотографисала са својим нећаком (Емил Ружић, рођ. 1913) у наручју. Били су и на венчању Милевиног рођака (Милевин брат од тетке Ђулке – Мија Мишков) у селу Вилову, на пола пута између Каћа и Титела.

Већ 20. септембра Алберт и Милева су се дописницом јавили пријатељу у Цирих. Алберт је написао: „Драги господине, од понедељка сам овде у сеоској тишини код моје таште и таста… Сутра са женом путујем за Беч. У уторак имам наступ на трапезу (предавање). Затим ћу посетити неке рођаке у Немачкој, а у Цирих се враћам почетком октобра.“

И тако су Алберт и Милева, пет година након отварања хотела Москва у Београд коначили у престоници. Међутим, и данас се апартман у хотелу Москва зове „Алберт Ајнштајн“ уместо „Милева и Алберт Ајнштајн“.

Један од важних септембарских догађаја у њиховом животу свакако је било крштење њихових синова у Николајевском храму преко пута Кисачке улице, бр. 20. Црквени обред је обавио парох Теодор Милић, а кум на крштењу био је познати новосадски лекар др Лаза Марковић, звани Мргуд. Лист Застава је о томе извештавао 23. септембра 1913.

Милевини родитељи су повремено финансијски помагали ћерку и зета. Писали су им: „Ми смо се договорили да се ви задовољите с' тим да вам пошаљемо 1.000 круна, па ви тамо купите, по вашој вољи…“ Од тог новца, млади супружници су купили две софе, две столице и сто на развлачење, а то стоји у бележници трговца намештаја из Берна од 24. септембра 1908.

Када је у августу 1929. Алберт дошао у Цирих на 16. Конгрес циониста, као потпреседник тог удружења, недељу дана је боравио код Милеве и свима се хвалио: „Одсео сам код прве жене!“ Били су разведени већ 10 година...

Убрзо након тога, ћерка Руже Шај пише Милани Бота Стефановић из Цириха 2. септембра 1929: „Мица се помало одмара, била је сва уморна од тих многобројних посета за време ционистичког конгреса.“ Иначе, Ружина ћерка Ева је код Милеве похађала часове клавира и тврдила да никада није јела тако укусне крофне као код тетка Мице.

Због прогона Јевреја у Хитлеровој Немачкој, Алберт је 9. септембра 1933. прешао у Енглеску, а неколико недеље после тога је са Елзом (другом супругом, која му је била сестра од тетке, прво колено), у највећој тајности отпутовао у Америку. Са њима су отпутовали и млађа Елзина ћерка Маргот са супругом и Албертова секретарица Хелен Дукас.

"Било је достојно и велелепно сабрање, на којем смо могли да се поново сретнемо са бројном браћом и сестрама из разних крајева, што нас посебно радује. Могло је и требало нас је бити много више, али смо у сваком тренутку имали осећај да смо тог дана на правом месту у право време, баш где и требамо да будемо.

Посебно нас радује што су многи први пут посетили споменик Диани Будисављевић, који смо пре годину дана даровали манастиру Јасеновац. Међу њима и група ђака средње школе из Холандије која је у оквиру пројекта из историје боравила у Босни и Херцеговини и у Славонији (Хрватској)", кажу чланови организације СПОЈИ.

Са њима је био и Леонардо Рашица из Бразила, Дианин праунук, који ће 20. септембра бити почасни учесник Шетње сећања у Инзбруку.

Чланови организације СПОЈИ разговарали су и са ученицима из Холандије, међу којима је био и млади Американац, и упознали их са страдањем српског народа, као и ликом и делом Диане Будисављевић.

Истичу да им је била посебна част да упознају оца Јована Шаулића, учесника првог празничног сабрања Светих новомученика Јасеновачких које је одржано давне 1984. на том светом страдалном месту.

Вече је отворила дванаестогодишња виолинисткиња, добитница кантоналних награда, Марта Адамовић нумером "Пукни зоро".

На самом почетку, председница Удружења ликовних уметника Урош Предић Швајцарска, Марија Баришић срдачно је поздравила све госте, и истакла да су уметници поносни да имају прилику да се након петнаест година поново представе у нашој амбасади у Берну.

После њених топлих речи добродошлице, уследио је кратак културни програм.

Гостима су представљени исечци из филма "Урош Предић: Живот посвећен лепоти и уметности" Галерије Матице српске, своју поезију на тему "Време" уз пратњу гитаристе Ива Трајковића прочитала је чланица, Моника Alexia, а приказан је и колажни филм Марије Баришић о раду актуелних уметника, као и о досадашњим активностима удружења.

Пред сам крај његова екселенција, амбасадор Иван Трифуновић обратио се свим гостима захваљујући се на богатом програму и указао на важност уметности у достојанственом представљању нашег народа у иностранству.

Једно од изненађења вечери био је калиграфски поклон гостима. Душан Мишић, младих уметник који се посвећено бави средњовековном калиграфијом првих сат времена исписивао је имена гостију на пергаменту и тиме допринео да успомена на ово вече културе у Амбасади Републике Србије у Берну остане још упечатљивија.

Већ сам улаз у свима познату зграду амбасаде привлачио је изванредном скулптуром и графичким дизајном урамљеног плаката – гости су имали утисак да улазе у неки уметнички павиљон, а не у амбасаду. О идеји и реализацији ове вечери сазнајемо од Марија Баришић, председнице удружења:

"Бавили смо се концептом времена и тако је настала идеја да направимо најкраћу изложбу до сада и створимо догађај за памћење. Ово није била обична изложба, већ један мултимедијални догађај. Желели смо да гости науче нешто из историје уметности, да имају интерактивни контакт са уметницима, као и да виде део нашег дугогодишњег рада – од презентације на великом екрану до спорих потеза калиграфског рукописа на пергаменту, перфектно исписаних те исте вечери.

Мене лично највише је радовао контакт са новим уметницима заинтересованим да нам се придруже, а моје омиљене слике те вечери биле су призори деце и младих испред наших дела, који покушавају да их „одгонетну". То чини ову нашу инспирацију временом још дубљом и значајнијом и помера њене границе."

Након програма гости су могли да погледају изложбу 15 уметника. Уз изворну српску музику и закуску имали су прилику да међусобно размене утиске, али и да се обрате ауторима дела и сазнају нешто више о истима.

Од посетилаца сазнајемо да нашим суграђанима у Берну недостаје више оваквих догађаја, а уметници и гости су за овај међусобни сусрет имали само речи хвале.

О томе како је постао претходница српског и европског неосимболизма и модернизма у српским, југословенским и европским оквирима и о његовом великом делу говоре – академик Јован Делић и песникиња Злата Коцић.

Уредник емисије је Владан Ракић

Редитељ Драгица Гачић

Монтажер Марија Арсенијевић

Продуцент Срђан Праљак. 

„Четврту годину заредом овај велики национални празник обележавамо заједно са нашим народом ван Србије. После Франкфурта, Минхена и Беча, данас смо овде. Важно нам је да најважније датуме наше државе и нашег народа обележавамо и са нашим сународницима који живе ван Србије, јер где год да живимо и колико год километара било између нас, припадамо истом народу“, рекао је Милићевић.

Он је истакао да српска тробојка није само симбол државе и сећање на славне странице националне историје, већ и знак припадности и веза између генерација.

Међу нашим људима у дијаспори има оних који су из Србије отишли пре тридесет или четрдесет година, оних који су отишли пре десет или двадесет, оних који су дошли недавно, али и много младих који су рођени и одрастају ван Србије. Различите су животне приче, али је оно што нас повезује исто. Наша је заједничка одговорност да године и километри не ослабе везу са Србијом“, нагласио је министар.

Посебно је поручио да Србија жели да младе генерације у дијаспори познају свој језик, порекло, историју и културу и да Србију не доживљавају само као земљу својих родитеља, бака и дека.

„Припадност једном народу не престаје преласком границе. Не престаје ни после десет, двадесет или педесет година и не мора да престане ни у другој или трећој генерацији“, рекао је Милићевић.

Министар је упутио и јасну поруку онима који размишљају о повратку у Србију.

„Србија жели и ваш повратак. Не као обавезу и не као услов да бисте били део свог народа. Желимо да Србија буде земља у коју можете да се вратите онда када то пожелите - не само место у које долазите на одмор, већ место у којем можете успешно да наставите свој живот. Наш посао је да повратак у Србију не буде само жеља, већ реална животна могућност. Врата Србије су вам отворена“, поручио је Милићевић.

Осврћући се на актуелни друштвени амбијент у Европи и свету, Милићевић је рекао да се поново чују гласови који људе деле према томе одакле су дошли, где су рођени, како се презивају или којем народу припадају и да је управо зато важно да српски народ буде још повезанији.

„Желимо да наши људи буду добри и успешни грађани земаља у којима живе, да доприносе друштвима у којима су створили своје домове и буду поштовани по свом знању, раду и резултатима. И да истовремено буду поносни на то што су Срби. Једно другом не противречи“, истакао је министар.

Милићевић је поручио да Дан српског јединства, слободе и националне заставе није само празник прошлости, већ и празник будућности српског народа.

„Питање је шта ћемо оставити генерацијама које долазе после нас - само причу о Србији или живу везу са Србијом. Наш избор мора бити јасан: да будемо што ближи, да једни другима помажемо и да оно што смо наследили од својих предака сачувамо и предамо својој деци“, рекао је Милићевић.

Он је обраћање завршио поруком српском народу широм света:

„Ма где живели, Србија вам је близу. Србија вас никада неће заборавити. Србија рачуна на вас. И Србија вас увек чека.“