Иако су прве читаонице у Зворнику постојале још од 1903. године, одлучили смо да као годину оснивања узмемо 1946. годину, када је установа званично названа Народном библиотеком - Зворник. Поносна сам на људе који су након Другог светског рата схватили да су нам реч и књига неопходне за опоравак и визионарски кренули неким бољим стазама. Желели смо да ова прослава буде мост који спаја почетак и будућност. Зато смо се осврнули на значајне, а неправедно скрајнуте Зворничане који су прославили наш град много пре нас. Истовремено, уз помоћ модерне технологије, снимили смо кратки филм којим смо приказали шта библиотека ради данас и шта ће радити сутра. Све смо то ујединили под мотом „На почетку бијеше реч”. Реч је оно што нас чини умним људима, што нас обавезује и што се памти – то је главна порука нашег јубилеја.

Претпостављам да није било лако одабрати лауреате за признања поводом јубилеја, с обзиром на бројне пријатеље и сараднике које библиотека има. Којим критеријумима сте се водили приликом ове, увек незахвалне, дужности?

У праву сте, то је заиста најнезахвалнији део посла. Ипак, критеријуми су били врло јасни. На првом месту је наш оснивач, Скупштина града Зворника, јер колико год ентузијазма имали, без институционалне подршке не можете стварати велике приче. Следећи критеријум били су наши пријатељи из савремене историје установе. Пријатељи су некада значајнији и од саме породице. На крају, али не и најмање важно, желели смо да искажемо дубоко поштовање према нашим читаоцима. Они су живи сведоци нашег постојања и без њих ова библиотека апсолутно не би имала смисла.

Упознат сам са тиме да сте недавно реализовали пројекат деценије намењен својим корисницима и читаоцима, а то је ексклузиван приступ бази Руске државне библиотеке. Како је дошло до ове невероватне сарадње и шта она конкретно доноси вашим члановима?

У децембру 2025. године потписали смо билатерални споразум о сарадњи са чувеном Руском државном библиотеком из Москве, популарном „Лењинком”. Иницијатива је, након моје посете Москви у новембру 2023. године, потекла управо од њих, што ми је у први мах звучало потпуно нестварно. Захваљујући том споразуму, отворили смо руску виртуелну читаоницу у нашој установи. Наши суграђани, али и сви људи из региона, сада имају приступ бази од преко два милиона различитих публикација, књига, географских карата, фотографија и научних радова. Да вам илуструјем колико је то значајно: само укуцавањем појма „Зворник” у њихов претраживач, добили смо 260 књига и огроман број докумената за које нисмо ни знали, а које нисмо имали ни у нашој завичајној збирци. То је заиста нешто на шта сам неизмерно поносна.

Јасно је да је ово огромна предност за истраживаче, студенте и ђаке. Али, да појаснимо нашим читаоцима како то изгледа у пракси – која је процедура ако, на пример, ја желим да пронађем и прочитам неку од тих књига?

Постоје две врло једноставне могућности. Прва је да дођете код нас у библиотеку, отворите свој налог, претражујете све што вас занима и то бесплатно одштампате. Добили смо ексклузивно право да се све што се претражи може штампати и понети кући у физичкој форми. То је, по мом мишљењу, најбоља опција јер свако најбоље зна шта га тачно занима. Друга могућност је да позовете неког од наших библиотекара, кажете шта вам је конкретно потребно, а ми ћемо то претражити и послати вам у електронској или штампаној форми. Верујем да је ово ресурс који заиста може да користи цео регион.

Већ је познато да сте као установа веома посвећени децентрализацији културе и инклузији свих генерација, од школараца до корисника Дома за стара лица. Након свих ових успеха, шта је следеће што припремате у овом јубиларној години?

Ова година јубилеја се тек захуктава и не завршава се само једном манифестацијом. Управо припремамо девети Међународни фестивал хумора и сатире који ће се одржати 10. и 11. јуна. Затим нас у августу очекује велика изложба посвећена сарадњи са Руском државном библиотеком, где ћемо јавности приказати све оне фасцинантне документе о Зворнику које смо пронашли у њиховој бази. У септембру планирамо изложбу посвећену искључиво развоју наше установе кроз осам деценија, док је у припреми и монографија „Осам деценија Народне библиотеке Зворник”, коју ћемо представити и на Сајму књига у Београду у октобру.

Паралелно са тим, настављамо са интензивним радом. Организујемо едукативно-забавне радионице по свим школама на територији града, радећи на дигиталној писмености деце, али са циљем да их увек вратимо књизи. Наравно, не заборављамо ни наше најстарије. Недавно смо у Дому за стара лица у Кисељаку приредили изложба старих фотографија зворничких села. Пошто тамо борави углавном рурално становништво, људи су на сликама препознавали своја села, комшије и пријатеље. Било је толико емоција да су ме и сада, док о томе говорим, преплавиле. Њихов хорски позив да им дођемо поново нешто је што се не заборавља. Трудимо се да наша библиотека заиста буде место за све генерације, где се сви осећају добродошли.

Просвјетини сусрети и разговори у Бечу још једном су показали колико је важно повезивање институција из матице са српским организацијама у дијаспори, како би се додатно ојачале културне и духовне везе српског народа широм Европе.

Председник СПКД Просвјета Аустрија Марко Сарић поздравио је присутне и говорио о историјском значају Беча за српски народ, наглашавајући важност очувања културног и националног идентитета Срба у Аустрији и дијаспори.

Директорка Матичне библиотеке Љубомир Ненадовић Виолета Милошевић представила је богат историјат библиотеке и њену улогу у очувању српске културне баштине, истичући значај сарадње са српским организацијама ван граница Србије.

О животу и делу Љубомира Ненадовића говорио је професор Горан Максимовић, председник Одбора за објављивање целокупних дела овог великог српског писца, док је новинар Радован Лазаревић публици приближио историјат ваљевског новинарства и значај културног наслеђа западне Србије.

Велико интересовање и присуство угледних званица потврдили су значај који Просвјетини сусрети и разговори имају за српску заједницу у Аустрији и очување српског културног идентитета у дијаспори.

СПКД Просвјета Аустрија годинама активно ради на очувању српске културе, традиције, језика и духовности кроз бројне културне програме, трибине, изложбе и промоције. Организација оваквих догађаја представља важан допринос јачању веза између Србије, Републике Српске и српског народа у расејању.

Обележавање 200 година од рођења Љубомира Ненадовића у Бечу послало је снажну поруку да српска култура, књижевност и традиција имају важно место широм Европе, а сарадња СПКД Просвјета Аустрија и Матичне библиотеке Љубомир Ненадовић из Ваљева представља темељ будућих пројеката који ће још више повезати матицу и расејање.

Верујем да ће овогодишњи камп за младе бити бољи и садржајнији него претходних година, рекао је министар Милићевић и додао да Смедерево има све оно што је потребно како би програм за децу био свеобухватнији и садржајнији.

Наша највећа награда, моја лично и мог Кабинета, јесу задовољна деца која дођу и посете Србију, учествују на кампу, и питају ме да ли ће и следеће године бити кампова, рекао је министар Милићевић и додао да је то доказ да радимо добар посао за све наше сународнике који живе изван матице.

Министар Ђорђе Милићевић је напоменуо да су критеријуми за одржавање летњег кампа били строжи него претходних година и додао да је то у циљу боље организације и саме реализације летњих тематских кампова.

Наш задатак је да нашој деци и младима из дијаспоре и региона пружимо најбоље од себе, рекао је министар Милићевић и додао да су зато ове године локалне самоуправе могле да бирају тематски за који ће се камп одлучити: од еколошко - образовног, културно-уметничког до спортско-образовног кампа.

Поред теме кампа, деца ће имати прилику да упознају културу, историју и унутрашњост Србије, рекао је министар Милићевић и додао да је то начин да се додатно заволи Србија.

Министар Ђорђе Милићевић је напоменуо да је све више деце заинтересовано да учествује на летњим камповима и додао да често питају да ли могу да поведу и своје другаре из иностранства да дођу и посете Србију.

Важно је јачати двосмерну комуникацију са нашим сународницима у свету, рекао је министар Милићевић и додао да су они наш највећи ресурс.

Потребно је осмишљавати и реализовати програме који ће везу са нашим људима чинити природном, рекао је министар Милићевић и додао да само заједничким снагама можемо успети у реализацији циља: да се наши људи трајно врате у Србију, да наша деца из света нису гости у својој земљи, већ мост који повезује.

Традиционално одржавање те,атских летњих кампова није трошак, већ улагање у будућност, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Ова љубавна прича, обележена дубоким емоцијама, неоствареним сновима и друштвеним околностима које су јој стале на пут, и данас снажно дотиче публику. Љубав између великог песника и младе Ленке, ћерке Лазара Дунђерског – једног од најутицајнијих и најимућнијих Срба у аустроугарској царевини – остала је упамћена као симбол чисте, али болне чежње, која је своје коначно уточиште пронашла у бесмртној поезији.

Кроз упечатљиву глуму Ервина Хаџимуртезића, Јоване Радовановић и Миодрага Петровића, уз сугестивну режију Зорана Суботичког, који је уједно и писац и аутор ове драме, представа је публици приближила не само интимну драму двоје заљубљених, већ и дух времена у којем су лична осећања често била жртвована пред друштвеним нормама и очекивањима. Ова емотивна прича оставила је снажан утисак на присутне и још једном потврдила значај неговања културе, уметности и историјског наслеђа као темеља очувања идентитета заједнице.

Извођење представе у Трсту носи и додатну симболику, на коју указује и сам аутор и редитељ Зоран Суботички: „Споменик – реплика историјског новчића постављен је на Понте Росу с разлогом. Трст је по свом духу део средњоевропског, аустроугарског културног простора, којем припадају и Беч, Будимпешта, Темишвар и Нови Сад. Свим тим градовима заједничка је снажна улога Срба у њиховом развоју и културном уздизању.“

Он ову представу види као другу страну тог симболичног „новчића“.

„Прича о породици Дунђерски и великој љубави Лазе Костића и Ленке долази из српске Атине и природно се разуме у српском Трсту. Дунђерски ту стоје раме уз раме са знаменитим српским породицама које су обележиле историју овог града", каже Суботички.

Управо кроз ову симболику, уметници су имали прилику да се додатно упознају са српским наслеђем у Трсту, уз вођство Данице Крстић, професионалног водича Регије FVG, историчара уметности и чланице ACGS-а, која је приближила трагове знаменитих Срба уткане у идентитет града. Овакво урањање у историјски и културни контекст продубило је разумевање простора у којем се представа одвија, што се природно одражава у сценском решењу заснованом на аутентичним историјским амбијентима.

У томе се огледа препознатљив уметнички рукопис Зорана Суботичког: уместо класичне позоришне сцене, амбијент извођења прилагођен је аутентичним просторима, попут црквених и културних здања од великог значаја за српску заједницу. На тај начин простор постаје активни део приче, појачавајући емотивни доживљај публике и стварајући снажну, готово опипљиву атмосферу епохе, због чега се представа не изводи у позоришним салама.

Публика у Трсту имала је прилику да доживи овакав сусрет уметности и историје, у којем се простор и прича стапају у складну целину, потврђујући трајне културне везе српског народа са овим градом. Организатори догађаја – Лидија Радовановић, председница Савеза Срба у Италији, затим Данијела Чуљковић, главна организаторка и чланица ACGS-а, и Маја Беровић, председница ACGS-а – истакле су да овакви програми повезују уметнички израз са историјским наслеђем и додатно учвршћују улогу Трста као важног места сусрета српске културе.

Овогодишња реализација тематских летњих кампова ће подићи лествицу како садржаја за младе, тако и организације, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да су претходне године потврдиле да су кампови за младе потребни нашим људима који живе изван матице.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да очекује више од пет хиљада деце и младих да дођу и посете своју земљу и додао да верује да ће локалне самоуправе учинити све да успомене које ће понети из Србије бити најлеше могуће.

Деца и млади који учествују у камповима долазе из различитих крајева Европе и региона, рекао је министар Милићевић и додао да кроз учешће на камповима имају прилику да уче српски језик, проучавају своју културу, развијају спортски дух и остварују пријатељства са својим вршњацима из отаџбине.

Кампови за децу имају континуитет и постају традиција, рекао је министар Милићевић и додао да реализација тих пројеката нису само број, већ улагање у будућност, у генерације које ће сутра доносити одлуке о свом животу и о својој вези са Србијом.

Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да програм за децу из дијаспоре и региона има три тематске области: еколошко – образовни, затим културно-образовни камп, као и спортско – образовни камп и додао да свака локална самоуправа може да се определи за област коју ће организовати и реализовати.

Веома сам поносан на партнерски однос који градимо са локалним самоуправама, рекао је министар Милићевић и додао да реализација тематских летњих кампова потврђује опредељеност да заједничким снагама јачамо однос са дијаспором и регионом.

Гледаоци су имали прилику да уживо виде српско коло, које се с поносом налази на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа, док је пратећа изложба народних ношњи додатно приближила аутентични српски колорит свим присутнима.

Овај догађај није био само уметнички наступ, он је био мост између генерација.

За нашу заједницу на Флориди, 10. мај је био прилика да деца и млади виде своје корене на делу, док су наши суграђани других култура могли да осете гостопримство и дух Србије - културна дипломатија на делу.

Посебно радује чињеница да је догађај био хуманитарног карактера, јер је сав приход од улазница намењен цркви Светог Симеона, кажу организатори.

Основна музичка школа „Војин Комадина” у Зворнику постоји и успешно ради већ седамдесет година. Сваке године кроз њу прође око 260 ученика, а интересовање је увек такво да се тражи место више. Отварање средње школе је нешто чему смо дуго тежили и на чему смо активно радили протекле две године. До сада су та изузетно млада и неискусна деца, након завршене основне школе, морала да се селе у друге градове како би наставила своје музичко образовање. Сада напокон имају прилику да своје знање надограде код куће, у свом граду.

 Где су до сада одлазили ти млади виртуози? Колико је било тешко гледати их како свој таленат развијају стотинама километара далеко од породице?

Наши ученици су школовање најчешће настављали у Београду, Новом Саду и Бијељини, у зависности од породичних могућности и тога да ли у тим градовима имају некога ко би бринуо о њима. На пример, имали смо сјајну ученицу која је отишла у чувени „Мокрањац” и тамо остварила најбољи резултат на пријемном испиту за виолину. Наш фантастични кларинетиста је школовање наставио у Новом Саду , док се за Бијељину ученици најчешће опредељују јер нам је географски најближа.

 Дрина одавно није граница већ река која спаја. Очекујете ли да ће нове, модерне учионице привући и таленте са десне обале реке?

Апсолутно. Ми већ деценијама, уназад сигурно седамдесет година, имамо децу из Малог Зворника и околних места све до Лознице, која прелазе мост како би похађала нашу основну музичку школу. Сада им се отвара могућност да ту наставе и средњошколско образовање, било да се определе искључиво за музику, или да упоредо похађају неку другу средњу школу и наше стручне предмете. Већ су нам се јавила два сјајна ученика из Лознице који излазе на пријемни испит и верујем да ће бити наши сјајни ђаци.

 Поред о новој школи, цео Зворник прича о једном посебном инструменту. Прича о набавци дуго очекиваног полуконцертног клавира звучи готово филмски – од импровизоване дрвене бине до инструмента врхунске класе. Причајте нам о том подухвату.

Та прича је заиста посебна. Када сам дошла на место директора, у школи је била једна стара дрвена бина и одмах сам помислила: „Ако једног дана набавимо клавир, где ћемо га ставити?”. Пре десетак година смо уредили хол, направили праву концертну салу и чврсту бину, али нам је недостајао тај кључни инструмент. Преокрет се десио прошле године када смо први пут организовали Фестивал виолине, охрабрени успесима наших ђака, међу којима је и ученица која је освојила друго место на такмичењу у Паризу. За потребе фестивала смо изнајмили полуконцертни клавир и цео дан смо уживали као да је наш. Када смо га на крају дана морали да вратимо, били смо тужни. Нисмо ни сањали да ћемо, само годину дана касније, уз подршку градске управе Зворника која је препознала значај отварања средње уметничке школе, добити свој инструмент који ће нас служити годинама. Реч је о европском клавиру марке „Хофман” (Hoffmann), који се производи под окриљем чувеног „Бехштајна” (Bechstein). То је круна нашег труда, посебно када се сетимо да су наши талентовани пијанисти раније освајали награде вежбајући на обичним електричним клавирима. Можда им је управо тај недостатак правог инструмента био додатни ветар у леђа да раде још више.

 Сада, када имате и школу и врхунски инструмент, какви су планови за будућност? Шта ће се чути са оне фантастичне терасе коју сте поменули док смо се припремали за разговор?

Наш први задатак је да сачувамо чврсте темеље које смо изградили у основној школи, где се одувек радило пуним капацитетом. Што се тиче средње уметничке школе, на нама је да оправдамо поверење и покажемо колико ценимо оно што смо добили. Ђаци ће се школовати у изузетно модерно опремљеним учионицама, у несвакидашњим условима. Имају и прелепу терасу са фантастичним погледом где могу да уживају. Све је технички и материјално обезбеђено, а на ђацима и професорима је да створе једну лепу, креативну атмосферу из које резултати сигурно неће изостати.

Након два узбудљива полуфинала, добили смо листу од 25 финалиста. Међу њима и наша „Лавина" која ће наступити под редним бројем девет.

Вечерашњи програм отвориће прошлогодишњи победник Џеј Џеј перформансом The Queen of the Night. Након званичног дела програма и затварања линија за гласање, следе ревијални наступу.

Поводом 70 година такмичења, на сцени ће се окупити легенде: Verka Serduchka, Alexander Rybak, Руслана, „Лорди" и Хелена Папаризу.

Пред само проглашење победника, познати аустријски продуцент и ди-џеј Паров Стелар, и некадашњи представник Аустрије Цезар Сампсон, приредиће визуелно-музички омаж Бечу.

Публику пред екранима, као и ону у дворани, кроз програм финала, ће водити Викторија Сваровски и Михаел Островски, као што су то чинили и током обе полуфиналне вечери.

Систем гласања

Гласање почиње пре извођења прве такмичарске композиције, траје током извођења свих песма, и завршава се 40 минута након извођења последње нумере. Из Србије је могуће гласати путем СМС поруке али и онлајн на www.esc.vote. Свако може гласати највише десет пута.

Србија не може да гласа за свог представника, али то могу остали, пратећи упутства јавних сервиса, као и упутства током емитовања финала. Навијамо за „Лавину" и број 9!

Из родне Козарске Дубице запутио се почетком 90-тих, најпре у Шведску, затим у Чешку. Предосећајући да ће се пронаћи преко океана, убрзо одлази у Њујорк, како каже "главни град света". По савету професора, за потребе седме уметности Жељко је изменио име у Џек Димич. Остварио је више од осамдесет улога у позоришту, на филму и телевизији, на српском, руском, чешком, италијанском и енглеском језику. Издваја га то што је акценат усавршио до најситнијих нијанси, па је до сада одиграо осам рођених Американаца!

Најпре је остварио сан из детињства добивши диплому на једној од најпознатијих глумачких школа у свету "Ли Страсберг", а онда су почеле да се нижу улоге. Играо је у популарним серијама као што су CSI, Low & Order и Castle, глумио са звездама попут Билија Зејна, Армана Асантеа, Тома Хардија, Теда Денсона, Џефа Голдблума...

Са Жарком Лаушевићем играо је у представи "Емигранти" у препуном њујоршком Линколн Центру! Његов таленат препознала је и руска публика која му је недавно доделила признање за најбољег глумца на фестивалу Арткино...

Димић са поносом истиче и улогу Николе Тесле у документарном филму Жељка Мирковића "Теслин народ" који је 2020. био кандидат за Оскара.

Уредник емисије Тамара Дрезгић
 

Велики део његовог рада везан је и за нашу прву земаљску сателитску станицу у Ивањици, на чијем одржавању ради до данашњих дана, као и на одржавању антена и сателитског пријема у Абердаревој и у Кошутњаку.

Као експерт је учествовао у низу телекомуникационих пројеката широм света и на значајним међународним симпозијумима. Инжењер Милан Орлић тврди да је Вуко Лабан један од петорице водећих експерата у свету у области телекомуникација. Буквално – светски а наш! 

Уредник емисије је Владан Ракић.

Редитељ, Драгица Гачић, сниматељ Вукашин Вељић, монтажер Зорица Благојев.

У прилогу говоре отац Драган Гороњић, Душан Магазин, председник Удружења Херцеговац Чикаго, отац Драган Арсић и Васо Мркајић.

"Оно што могу да приметим је да је из године у годину све бољи и све организованији. Домаћини се труде, а они су у томе веома вешти, да сваком сликару буде пријатан и угодан боравак, а дружење конструктивно и плодоносно. Тамо се стичу пријатељи и граде мостови пријатељства, спајају се две обале. Лепо је срести драге људе и упознати нове. Из Србије је било радова наших 9 уметника на заједничкој изложби. На монитору на ком је била моја слика, коју сам урадила на фестивалу, писало је на енглеском: Лепенски Вир, место на ком сунце два пута излази, јер сам тако назвала слику. Осим те слике, урадила сам и петла", каже Татјана Карабашевић.

 Поново сте украсили Урбино?

"Ове године у Урбину обрадила сам Лепенски Вир. Била је за мене огромна част да наше најстарије археолошко налазиште бојама дочарам и покажем свету богатство. Прошле године је то био Хиландар, претпрошле године - култ певца у Срба. Увек покушавам да представим Србију свету, да им откријем лепоте које нигде нема. Каталог са ове манифестације шаље се у велике галерије, као што је на пример, Албертина у Бечу. Лепо је знати да на таквом месту може да се види моја слика. Излагала сам у Француској, али ми је жеља да излажем у Паризу. Надам се ускоро", истиче Татјана.

 Откуд љубав према бојама?

"Још од раног детињства носим у себи таленат и љубав према цртању, које се касније развило у сликање бојама. Иначе, завршила сам средњу архитектонску школу и архитектура је уметност. Радила сам у струци 18 година. Кад сам остала без посла радила сам многе послове, мењала градове и после седам претешких година поново сам се обрела у Мајданпеку. Тад, без пара, посла, родитеља, са дететом од 17 година и мужем... И поред тога што је наш језик богат, ја не налазим адекватан израз да опишем у ком сам стању била. Случајно проналазим старе папире, четкице и акварел боје...И, тако, у безнађу, насликам две вазе са цвећем. Објавим их на Фејсбук страни и продам их у истом трену. Нисам се надала. Једино чега сам била свесна, да ћу за те паре имати три ручка...тако сам наставила да сликам. Лечила сам душу разливеним бојама и зарађивала за конкретне ствари."

 Послали сте слику на Бијенале акварела СКЦ?

"У то време сам открила и конкурсе. Први на који сам послала слику био је Бијенале. Добила сам награду и наградну изложбу. Нико није био срећнији од мене. Али је тешко ишло на конкурсима у мојој Србији - одбијали су ме уз образложење да немам Академију. И тад ме пријатељица пита - има ли конкурса за изложбе у свету, батали Кучево и Велику Плану... Пронашла сам их и својом уметношћу освојила свет. За сликање акварела није потребан папир у виду дипломе, само сигурна рука и брз потез. Многи велики сликари нису имали тај папир.
Имала сам сигурно преко тридесет самосталних изложби. Увек нова тематика, а обрађивала сам петлове, Мајданпек (Кикандонска посла), Ниш, Кладово, Русију, брезе, цвеће, акт, народне обичаје и ношњу, стару Србију, понајмање пејзаже, али сликам и њих. Свака нова боја, четкица или папир су нов изазов. Урадила сам решења за етикете вина винарије Грабак из Врњачке бање."

 До сада сте имали више од 30 самосталних изложби, реците нам нешто о њима...

"Моје стваралаштво је у континуитету задњих петнаестак година. Почело је међународном изложбом "Lamine D' Acqua, un successo" у Бреши, стецишту акварела у Италији. Наставило се многобројним изложбама, заједничким и самосталним. Била сам једини представник Србије на фестивалу у Костарики 2016. године. У септембру наредне године била сам позвана на фестивал IWS Albanije "Albania super" и у децембру 2019. на фестивал IWS India "1st. Olympiart 2019". После тога изложбе су се низале једна за другом: Москва, Француска, Бангладеш, Пољска, Јапан, Аустрија, Филипини, Малезија, Измир (Турска), Италија, Чиле, Мадрид (Шпанија) и многе друге.

Лидер сам IWS организације за Србију. IWS Globe је највећа светска организација која се бави искључиво акварелом. Лидер сам Србије у Урбину. То је фестивал акварела посвећен Рафаелу Сантију. На "Urbino In Acquerello 2019" радила сам демо. Наредне године 2020. цела Италија је славила 500 година од смрти Рафаела Сантија, мој рад је био и на тој изложби. Такође је мој рад био саставни део пројекта у Италији посвећен Дантеу и Божанственој комедији. Углавном сликам петлове који заузимају битно место у културном наслеђу моје Србије. Радим технику акварел, уље и акрил. У књизи професора Каменка Марковића о савременим српским сликарима, он пише о мојим петловима. На изложби акварела 2016. у СКЦ -у добитник сам признања и наградну изложбу коју су ми приредили 2017. Звала се "Година петла"."

 У Урбину се осећате као код куће?

"Радила сам 2024. радионицу са децом "Поздрав сунцу" на тргу у Урбину, у Италији. Године 2025. сам била у тиму који је осликавао змајеве које смо у склопу фестивала пуштали да лете као симбол мира. Прошле године сам имала самосталну изложбу у Нишу. Сликала сам Београдску капију. Радила сам налепнице за колекцију вина винарије Грабак из Врњачке Бање. На Новосадсом сајму 2022. године добила сам дуплу златну награду за тај пројекат. Сликовница за коју сам радила идејно решење и илустрацију. Зове се "Побуна", а издао је доктор политиколог Зоран Милошевић. Већ четврту годину радим ауторску изложбу "Омаж" посвећену нашој IWS организацији, као и две изложбе које имају за тему културно наслеђе Србије. Била је "Обредни хлеб", "Вуна-Пређа-Преља" и ове године ће бити "Огњиште".

Доста својих радова посветили сте проблему злостављања жена?

"Насиље над женама је постао проблем савременог, модерног и еманципованог друштва, које је узело, нажалост, маха. Моји радови су саставни део изложбе "Soul in exhibition" коју је подржавало Министарство културе у Лими, изложба која апелује на престанак насиља над женама. Иста је била и у Пољској и Србији. Радила сам онлајн демо за неколико школа у Индији. Била сам на више колонија у земљи и иностранству. Радим радионице са школском децом."

 Имали сте изложбу посвећену деди козаку. У Вашим венама тече и руска крв?

"Ја у себи носим руске гене и поносим се тиме. Значајну самосталну изложбу имала сам прошле године у Руском дому, била је посвећена мом деди Алексеју Максимовичу Шаталову. Он је био кубански козак (рођен је у Кубану). Њега су ухапсили и обрео се на острву Лемнос, у Грчкој. Код себе је имао само три златне копејке, а у Краснодару су остале три кћерке и жена. Жена је умрла од глади, а кћерке је подигла Православна црква. На Лемносу су га питали да ли би пошао у Србију да гради пут. Сад се то зове "Руски пут". Ја сам истраживала и контактирала Русе који су знали податке.То је пут преко Криве Феје. По завршетку изградње тог пута он се обрео у Врању, као слободан човек - удовац.Био је машинбравар, по струци, и нашао је посао у Нишу. Тамо је срео моју баку, мајку моје мајке, питао ју је зна ли да кува; родила се љубав и тако су створили породицу. У Русију није могао да се врати, за тадашњу комунистичку Русију био је издајник. Сваке године је слао молбу. Први пут је отишао 1972. године", завршава своје излагање сликарка Татјана Карабашевић.

У духу највећег хришћанског празника, Васкрса, у сарадњи са Центром за социјални рад у Бањој Луци и Фондацијом „Свети Вукашин“ Епархије захумско-херцеговачке и приморске у Требињу, обезбеђени су значајни пакети са основним животним намирницама за више од 90 породица којима је потребна помоћ. Лајфлајн Чикаго изражава искрену захвалност својим партнерима на драгоценој подршци и сарадњи.

„Васкрс је време наде, саосећања и заједништва. Увек морамо имати на уму оне којима је помоћ потребна и дати све од себе да их подржимо, посебно током великих празника. Дубоко сам захвална нашим донаторима, партнерима и волонтерима, чија доброта и великодушност доносе утеху и достојанство многим породицама. Заједно настављамо да пружамо подршку и делимо радост Васкрса са онима којима је она најпотребнија“, изјавила је принцеза Катарина.

Ова иницијатива одражава трајну посвећеност Лајфлајн Чикага пружању подршке угроженим породицама и заједницама, посебно током празничних периода. 

"Ова трибина има посебан значај, јер је одржана на Дан победе над фашизмом - 9. мај, али и Дан Европе", рекао је министар Милићевић и додао да је важно да говоримо о истини, сећању и улози Србије и српског народа у историји Европе.

Српски народ је у борби против фашизма поднео огромне жртве и био на страни слободе, правде и антифашизма, рекао је министар Милићевић и додао да се оваквим манифестацијама боримо за праву истину о нашој улози у историји, против лажи, ревизионизма и покушаја да се српске жртве умање или забораве.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио значај ове теме са нашим сународницима у Италији, као и са представницима италијанске јавности и додао да је дијаспора важан мост између Србије и света, јер наши сународници који живе изван матице имају велику улогу у томе да се истина о Србији чује и разуме.

Очекујемо од наших сународника који живе изван матице да наставе да шире истину о својој земљи још јаче и снажније, рекао је министар Милићевић и додао да народ који чува истину чува и себе.

Борба против историјског ревизионизма није питање прошлости, већ питање наше будућности, рекао је министар Милићевић и додао да се на темељима истине и правде градила модерна српска држава: наше национално достојанство и наше постојање.

Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да је Кабинет реализовао трибине “Истином за Србију” у многим градовима у Европи где живе наши сународници и додао да је важно јачати и неговати односе са дијаспором и регионом, јер су они наш највећи ресурс.

Истина није идеолошка, није на продају, нити је питање моде, рекао је министар Милићевић и додао да је истина наша обавеза, јер не смемо да дозволимо да се стидимо онога што нисмо учинили, а да се други не стиде онога што јесу учинили.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да ово радимо због наших предака, али још више због наших потомака.

Србија је данас снажна, мирољубива, модерна држава, али та слика мора да се чува и кроз истину о себи, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Гости фестивала су уметници светског реномеа: пијаниста и диригент Ричард Октавиано Коџима (Бразил), пијаниста Жереми Конус (Швајцарска) и аутор фестивала, наш истакнути пијаниста Иван Башић. 

Три дана клавира је тродневни клавирски фестивал у организацији УК Гварнеријус и осмишљен је као простор сусрета, размене и заједничког музичког искуства. Фестивал окупља младе пијанисте, педагоге и уметнике у интимном и подстицајном окружењу, у којем су клавир, разговор и лични контакт једнако важни.

Мисија фестивала је да подстакне развој пијанизма кроз едукацију, отворени дијалог и стварање трајних професионалних и личних веза. За разлику од класичних фестивалских формата, Три дана клавира ставља акценат на блискост, доступност и квалитет сусрета, полазећи од уверења да се највреднија уметничка искуства често рађају управо у мањим, пажљиво обликованим заједницама.

Програм фестивала обухвата концерте, мастеркласове, радионице и разговоре са истакнутим уметницима и педагозима, као и неформална дружења која омогућавају размену искустава и идеја. Програм фестивала осмишљен је као јединствено тродневно искуство у којем се уметнички, едукативни и друштвени аспекти природно прожимају, пружајући учесницима целовит и садржајан боравак.

Фестивал је намењен ученицима и студентима клавира, младим професионалним музичарима, педагозима и свим љубитељима клавирске уметности који траже дубљи и непосреднији однос са музиком и људима. Посебна вредност фестивала лежи у подстицању блиских односа и осећаја заједништва, из којих често настају дугорочна професионална и лична пријатељства.

 О аутору фестивала:

Иван Башић (Београд, 1996) је вишеструко награђиван пијаниста, тражени солиста и посвећени камерни музичар, препознатљив по кристалном тону, природном фразирању и изражајној енергији. Наступао је са водећим европским оркестрима и редован је гост фестивала у Европи, Азији и Африци, укључујући Давос, Гштад, Порто, Падову, Гмунден, Каиро и Токио.Сарађивао је са оркестрима као што су „Musikkollegium Winterthur“, Симфонијски оркестар Милана, Филхармонијски оркестар Малаге и Симфонијски оркестар РТС-а, под вођством истакнутих диригената. Лауреат је реномираних такмичења „Premio de Piano Jaén“ (2023), „Rina Sala Gallo“ u Monci (2022) и „Concorso Internazionale Pianistico Roma“ (2021), где је освојио и бројне специјалне награде. Добитник је признања Фондације „Cuomo“, награде „Kiefer Hablitzel“ за једног од водећих младих музичара у Швајцарској, као и Награде за најбољег младог музичара Србије (2014, 2022).

Године 2021. објавио је први це де са делима Мусоргског и Равела, а током пандемије остварио је значајне онлајн пројекте и премијере савремених дела. Иван Башић се школовао у Београду и Цириху, усавршавајући се код истакнутих педагога попут Невене Поповић, Константина Шербакова, Вовке Ашкеназија и других.

Упоредо са извођачком каријером, бави се и педагогијом као уметнички асистент на Универзитету уметности у Цириху и као води класу клавира на Конзерваторијуму у Цириху.

Представа је рађена по идеји Маје Колунџије Зорое, а режирао ју је проф. Дејан Цицмиловић. Од премијерног извођења у августу 2024. у родном месту Николе Тесле у Смиљану у Лици, одиграна је 115 пута широм Србије, српских заједница у земљама бивше Југославије, као и у Европи, док је ово у Инзбруку било 116. извођење, а четврто до сада у Аустрији, после Беча, Граца и Линца.

Базирана је на историјским чињеницама, писмима, сведочењима и документима, али је проткана емоцијама и личним доживљајима једне мајке. Дотиче се свих врлина и мана његове личности и гледаоцима приближава срећу, тугу, стрепњу и понос мајке, која иако свесна Николине величине, не може да га види никако другачије него као свог сина.

Кроз ову маестрално одиграну представу од стране Маје Колунџије Зорое, гледаоци су били у прилици да сазнају чињенице о Теслином пореклу, али и да доживе амбијент и емоцију породице, времена и родног краја једног од највећих умова у људској историји. Уједно је и велики број локалних израза и личких обичаја тог времена уткан у ову причу, што је посебно обрадовало бројне госте у публици који су пореклом из Лике, Далмације и других делова Крајине.

На међународном фестивалу монодраме у Источном Сарајеву, у децембру 2025. „Искра“ је освојила прву награду као најбоља представа, а на Фестивалу малих позоришних форми у Аранђеловцу добила је специјалну награду за посебност у драмском изразу, као и на фестивалу у Зајечару.

Кроз снажну емоцију и надахнуту интерпретацију, представа оживљава лик жене чија је унутрашња снага надживела време, остављајући дубок траг у наслеђу српског народа. „Искра“ није само позоришно дело – она је омаж мајчинству, вери и тихој, али пресудној снази која обликује велике личности.

 Уметност, емоција и лична сведочанства

Маја Колунџија Зорое маестралном глумачком игром успела је да публици у потпуности приближи лик Ђуке Тесле, градећи снажну емотивну везу са присутнима. Њена интерпретација била је прожета аутентичном емоцијом, суптилним сценским изразом и изузетном уметничком посвећеношћу.

Публика, коју су чинили припадници различитих генерација, а радује посебно што је било много младих, пратила је представу са великом пажњом и емотивним ангажманом. Маја Колунџија Зорое и њен син Стефан, који се у представи појављује као Тесла из детињства, су по завршетку представе награђени вишеминутним стајаћим овацијама, што је најбољи показатељ утиска који је представа оставила на све присутне.

Маја, која је пореклом и сама из околине Книна, на крају се обратила свима и испричала и део своје животне приче, како је 5. августа 1995. на свој 18. рођендан у избегличкој колони бежала од „Олује“ и избегла у Србију, где њена фамилија настанила у Петровцу на Млави. У Србији уписује глуму на Универзитету у Приштини одакле поново мора да бежи 1999. и враћа се у Петровац на Млави, где јој и дан данас живи део родбине, а одакле је мноштво досељеника у Тиролу. Мајин муж Душан је пореклом из околине Госпића из Лике, а радује чињеница што је управо из крајишких крајева и Петровца било гостију у публици, која је имала и прилике да поставља занимљива питања по завршетку представе.

 Вече за памћење

Пошто се током 2026. године обележава велики јубилеј, 170 година од рођења једног од највећих умова у историји човечанства – Николе Тесле, СПОЈИ је одлучио да тим поводом организује ово позоришно вече о славном генију, његовој мајци и породици, а све са циљем очувања сећања на лик и дело нашег великана, као и очувања нашег идентитета.

У Инзбруку је као и скоро увек до сада, било гостију са различитих страна – из целог Тирола, као и из Горње Аустрије, који су упркос лепом времену издвојили своје драгоцено време како би посетили ову представу и дали значајан допринос очувању и неговању наше културе и идентитета, али су истовремено својим добровољним прилозима допринели да се на крају скупи износ од 2.140 евра, који су намењени социјално угроженим породицама на Балкану и најугроженијим случајевима у Тиролу.

У улози водитеља био је мр Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управног одбора СПОЈИ-а и Савеза Срба у Аустрији, који је овом приликом пожелео добродошлицу свим присутним гостима и захвалио свима који су допринели успеху овог догађаја.

Вече су својим присуством увеличали и бројни почасни гости, међу којима су били Зоран Шијаковић, председник удружења „Даница Аустрија“ и члан Скупштине општине Браунауа на Ину у Горњој Аустрији, професор Петар Грбовић са института за мехатронику Универзитета у Инзбруку, Живорад Карајовић, председник Црквеног одбора у Инзбруку, представници КУД-а „Полет“ из Вергла, као и Марко Банић, један од подржавалаца овог догађаја. Занимљиво је да је представу посетио и нигеријски принц Дајк А., припадник краљевске лозе из Нигерије који живи и ради у Инзбруку.

„Виктор пише путописе као да пише најузбудљивије романе и пружа читаоцима своје срце на длану", рекла је уредница и додала: „Ово нису класични путописи који могу да буду врло шкрти, што се емоција тиче. Он воли људе и прилази им без икаквих предрасуда, а често је и врло духовит. Виктор је изванредан писац и са стилске стране у неким тренуцима његове реченице се читају као поезија, имају предивну ритмичност."

Председник Удружења књижевника Србије Милош Јанковић је рекао да има привилегију да годинама другује са Лазићем, који стоји иза Удружења за културу „Адлигат" и кога изузетно цени због свега што чини са српску културу:

„Када сам добио од Виктора књигу да прочитам, схватио сам да то уопште није обичан путопис већ озбиљна литература и, читајући даље на немалом броју страница, наишао сам на праву поезију. Виктор има осећај за детаљ. Може сатима да се бави ситницом, за коју би 90% људи мислило да је небитна, а која је суштинска, и кад је Виктор обради, засија као драгуљ. Садржајно и суштински тумачи Гренланд. Он се труди да га разуме, а не само да га обиђе. Он заиста види, а не само гледа. Он схвата, а не само бележи. Ово је вероватно најбољи путопис који сам прочитао зато што је Виктор то сјајно везао међужанровски." Јанковић је истакао и да нико у српској књижевности није као Лазић писао о снегу, хладноћи и поларно пределу, а да су овако квалитетни описи реткост и у светској књижевности.

На почетку свог излагања Папић је признао да издавачи праве грешке а Лагунина је била та што је одбила први рукопис Виктора Лазића:

„Десило се то са Харијем Потером а и са овом књигом. Касније смо те грешке почели да исправљамо и чини ми се, на опште задовољство и нас двојице и читалаца, дошли смо до вредних књига, и ове најновије о Гренланду."

Дејан није био одушевљен кад је сазнао да ће тема следеће Лазићеве путописне књиге бити Гренланд:

„Чинило ми се да читаоци преферирају егзотичније дестинације него што је то сиви Гренланд, али амерички председник Доналд Трамп се постарао да помогне у продаји књиге", прокоментарисао је духовито директор Лагуне и додао: „Показало се да Виктор, као сјајан писац, и од теме која на први поглед не изгледа тако атрактивно, уме да направи сјајну литературу која се чита у једном даху."

Лазић је на почетку свог излагања захвалио Дејану Папићу који му је много помогао у професионалном смислу, оценивши да Лагуна има велику улогу у књижевности и у личном животу писаца јер мења нашу културну сцену и сваког од писаца појединачно.

„Гренланд је чудесан и другачији. Ја га нисам упознао, ја сам га заволео, али га и даље не познајем", рекао је Виктор који је за све присутне уприличио и изложбу тупилака – гренландских чудовишта и с тим у вези осврнуо се на становнике Гренланда: „Они су навикли да живе одвојено од целог света и одвојени једни од других. То је усамљенички народ. Два милиона квадратних километара снега и леда Инуити су настанили својом маштом. Њихова чудовишта нису као наша, сасвим су другачија и другачији је однос људи према њима. Они су им пријатељи и помажу у свакодневном животу, али нису потпуно припитомљени. Ако се деси период оскудице у храни и када се деси неки већи улов, они ће рећи да је чудовиште помогло да преживе."

Чудовишта Инуита су добила свој физички облик у 17. и 18. веку када су дошли Данци и питали их како изгледају: „Тако је настала посебна врста уметности, резбарење лица тих чудовишта у костима најчешће фока, китова и нарвала. Откупио сам или добио десетак тих чудовишта и могу се видети у Адлигатовом Музеју књиге и путовања."

Лазић је истакао да се живот Инуита мења и та насилна промена, између осталог, одузимана су им деца и вођена на школовање у Данску, њима је променила живот, не комплетно али довољно да буду очајни:

„Велики број Инуита је незадовољно јер нису прилагођени новом животу и не желе тај нови живот, а довољно су у њега загазили да су се одмакли од древног живота какав су раније имали и не могу му се вратити. И онда су негде између и зато је депресија изузетно заступљена и највећи проблем са којим се суочавају, већи и од Трампа и глобалног отопљавања."

Вече је употпунила и улепшала Милица Миловић, извођењем инуитских музичких нумера на гитари, којој је Лазић посебно захвалио, будући да је „инуитски или гренладски језик уникатан. То је језик са највише речи на планети, број речи је бесконачан. Они су смислили граматички систем у коме једна реч теоријски може да буде бескрајна, а бескрајан је и број речи у језику. Уместо синтагми, они све спајају у једну реч која садржи све карактеристике неког појма, што језик чини изузетно тешким јер је готово непреводив".

Делове из књиге читала је Александра Урошевић која је одломке из „Гренланда" адаптирала за емисију „Добро јутро, децо" Радио Београда.

Посебан значај догађају даје и чињеница да је филм “Хајдук у Београду“ приказан у оквиру америчке турнеје и уврстио Кливленд на културну мапу српске дијаспоре.

“Посебно ми је драго што смо успели да објединимо различите облике уметничког израза: филм, музику, фолклор, изложбу, као и писану и казану реч, и да кроз њих покажемо богатство и ширину наше културне баштине, као и начин на који она живи и преноси се, нарочито кроз рад са децом", истиче др Нада Мартиновић, уметнички директор хора и организатор фестивала.

Вече је започело свечано, уз молитву коју су служили протојереј-ставрофор Мијољуб Матић и свештеник Горан Мићић, дајући догађају посебну духовну димензију. Међу уваженим гостима била је и госпођа Laurel Tombazzi, оснивач и председник Источноевропског конгреса Охаја (Eastern European Congress of Ohio), чије присуство је додатно истакло значај овог културног догађаја.

 Прослава дечјег стваралаштва и живе традиције

У центру програма био је концерт Дечјег хора “Свети Сава“, који је публици представио резултате свог рада, посвећености и љубави према музици и традицији. Репертоар је одражавао уметнички и педагошки приступ др Мартиновић, у којем се негује српска музичка баштина кроз различите жанрове.

Посебан утисак оставио је наступ у коме су деца играла коло док је хор изводио песму “Коло“, ауторско дело др Наде Мартиновић, која потписује и музику и текст. Овај тренутак симболично је повезао музику, игру и заједништво - суштину српске традиције.

На сцени су наступиле и најмлађе фолклорне групе ансамбла “Морава“, под вођством учитељица Гордане Ковчић и Мирјане Видаковић, чији су разиграни наступи показали како се традиција успешно преноси на најмлађе генерације.

Литерарни сегмент програма употпунила је песникиња Сандра Зечевић, која је са публиком поделила и лични осврт на значај оваквих догађаја.

“Част ми је било учествовати на фестивалу нашег дечјег хора „Свети Сава“, који је један од бисера не само нашег града, већ и целе дијаспоре. Захваљујем се нашој Нади Мартиновић на позиву, као и на труду и љубави које улаже у свој рад, чији су резултати више него видљиви. Као што је у завјештању Стефана Немање, односно Светог Симеона Мироточивог записано, песма је душа народа - чувар историје, радости и туге, али и извор снаге за опстанак. Надам се да сам својим стиховима, које сам некада давно писала својим синовима – “Пођи са мном, Марко сине“ и “Јоване сине“ - пренела емоцију родитеља у дијаспори који жели да својој деци сачува нераскидиву везу са завичајем, а песмом „Жељна те остах“, посвећеном мојој родној Далмацији, изразила осећање да родну груду увек носимо у срцу, ма где били", рекла је Сандра Зећевић.

 Културна изложба и заједничко окупљање

Поред сценског програма, посетиоци су имали прилику да погледају културну изложбу Барбика обучених у српске народне ношње (које већ годинама “облачи” Даница Мартиновић својим вештим рукама) која је представила богатство регионалне традиције и народне уметности.

Фестивал је уједно био и прилика за дружење заједнице, окупљајући породице, пријатеље и љубитеље културе у топлој и свечаној атмосфери.

 Филмска пројекција као посебан културни догађај

Након концерта, програм је настављен пројекцијом филма “Хајдук у Београду“ (Rebel in Belgrade), у режији Милана Тодоровића, у оквиру његове америчке турнеје. Овим приказивањем, Кливленд је уврштен на мапу ове значајне филмске турнеје, што представља посебан културни тренутак за локалну заједницу.

Публика је имала јединствену прилику да оствари директан контакт са ауторима филма, укључујући глумца Тодора Јовановића, кроз разговор и размену утисака пре саме пројекције. Овај дијалог омогућио је публици дубљи увид у настанак филма, његове теме и уметнички приступ, додатно обогаћујући целокупно искуство.

“Посебно је било драгоцено што смо имали прилику да разговарамо са уметницима пре пројекције. То је дало потпуно нову димензију гледању филма,“ истакао је један од посетилаца.

 Баштина која повезује генерације

Српски фестивал баштине био је много више од једног догађаја - представљао је целовито културно искуство које је објединило музику, игру, поезију, визуелну уметност и филм.

Под вођством др Наде Мартиновић, фестивал је још једном потврдио значај рада са децом као носиоцима културе и традиције, показујући да се кроз песму и заједништво чува идентитет и граде мостови између генерација и култура.

Њена узвишена свест о важности живота у Христу плени и превазилази уобичајени овоземаљски начин размишљања, одевен и мерен материјалним величинама као императивом животне визије.

Катарина открива свет уметности у споју са највећим животним и духовним вредностима које се никако не могу упоредити са материјалним.

Она је мајка троје деце, веома је поносна на своје Руске претке, али по свом унутрашњем опредељењу и емоцијама, осећа се Српкињом.

Да ли је допустиво данас стварати уметност иконописа изван Христа? Каква би требало да буде мисија иконописаца у савременом свету, омађијаном високим технологијама и визуелним сензацијама? Колико смо у праву, а где грешимо када васпитавамо и изводимо данас своју децу на пут? Знамо ли довољно о хришћанским врлинама и вредностима које се не смеју никако заборављати?   -  питања су над којима се сваки гледалац мора замислити, слушајући  Катаринине речи...

Да нисам имала прилику да је сретнем, била бих ускраћена да упознам изузетну личност, једно биће које зрачи Христовом светлошћу, духовном чистотом и, у времену када се то чини немогућим, невероватног погледа у бољи и лепши свет...

Аутор емисије мр Мирјана Раичевић Тасић.

Видовдански сабор је и Дан дијаспоре, подсетио је министар Милићевић и истакао да је то највеће окупљање кровних организација и удружења која окупљају Србе ван Србије.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да је програм замишљен да буде свеобухватан, садржајан и продуктиван.

Србија се убрзано развија и гради, наш највећи пројекат је Експо 2027., рекао је министар Милићевић и додао да је то генерацијски развојни пројекат целе земље.

Овогодишња манифестација “Јединство и снага - Србија” долази уочи важне године када ће бити реализована специјализована изложба Експо 2027. у Београду, рекао је министар Милићевић и додао да ће велики број Срба из дијаспоре и региона бити активно укључени у промоцију Експа.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је то добра прилика да наши сународници из иностранства додатно повежу своја знања, капитал и искуство са другим народима света, али и да боље сагледају потенцијале своје земље.

Овогодишњи Видовдански сабор ће окупити све саговорнике и учеснике на једном месту, и наши сународници и министри у Влади Републике Србије, рекао је министар Милићевић и додао да се једино тако могу давати конкретни одговори на изазове с којима се суочавамо.

Министар Ђорђе Милићевић је учеснике онлајн састанка упознао и са активностима које спроводи Кабинет у циљу јачања и успостављања двосмерне комуникације са нашим сународницима из дијаспоре и региона: јер су наши људи наш највећи капитал.

Уколико не будемо осмишљавали пројекте који се тичу будућности изгубићемо мост који повезује будуће генерације, рекао је министар Милићевић и позвао кровне организације које окупљају Србе ван Србије да пријаве своје младе и децу да узму учешће у традиционалним летњим камповима које Кабинет организује.

Више од пет хиљада деце је учествовало прошле године у тематским камповима, рекао је министар Милићевић и додао да ове године очекује још већи број учесника који ће посетити Србију.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да ће све велике и значајне датуме који се обележавају у Србији, бити обележени и изван граница матице и додао да је то доказ бриге о свим сународницима који живе изван граница.

Овогодишњи Видовдански сабор “Јединство и снага - Србија” је прилика да се о свим отвореним питања разговара, зато је и позвао наше представнике кровних организација да дају предлоге и иницијативе. Министар Милићевић је нагласио да ће манифестација бити најбројнија до сада, како својим садржајем, тако и суштином.