Музички део вечери је обележила певачица Силвија Недељковић извођењем чувене композиције „Por una cabeza“. Богдан Лакетић наступио је на хармоници, а Миодраг Малешевић на гитари. Посебан тренутак вечери био је плесни наступ Ање и Лориана Босиока, који су публику одушевили плешући уз песму „Fly Me to the Moon“.

На почетку програма, координатори Клуба младих уметника, Весна Шпирић, Урош Уљаревић, Ања Босиок и Катарина Станисављевић, поздравили су присутне и захвалили свима који су током протеклих година подржавали рад Клуба и веровали у његову идеју и идеале.

Посебна захвалност упућена је Срђану Мијалковићу, који је први подржао пројекат Вече младих писаца, од којег је све почело, као и Марку Сарићу, председнику Просвјете, који је наставио да пружа несебичну подршку раду и развоју Клуба. Захвалили су се и Младену Филиповићу, шефу Представништва Републике Српске у Аустрији, који је омогућио простор за одржавање овог јубилеја, али и много пута раније подржао различите пројекте Клуба младих уметника. Допринос свечаности дали су и ресторани „Београд“ и „Фреираум“, који су својим преукусним специјалитетима употпунили доживљај гостију, а захвалницу је добио и бар Котор, који је током претходних година постао једно од главних места окупљања и дружења чланова и пријатеља Клуба.

Након званичног програма, дружење се наставило уз музику и бројне интерактивне садржаје распоређене у четири уметничка кутка – сликарском, драмском, књижевном и плесном. Гости су имали прилику да покажу своје знање, креативност и вештине, али и да освоје вредне награде.

У сликарском кутку посетиоци су заједнички стварали слику цвета са десет латица, симболично представљајући десет година постојања Клуба. Учествовали су и у квизу у којем су погађали познате сликаре, а на крају је извучена награда – бесплатно учешће на радионици „Платно и вино“.

Драмски кутак понудио је игру „Пет шешира“, у којој су учесници погађајући филмове, глумце и учествујући у глумачким импровизацијама, могли да освоје различите поклоне, док су најуспешнији имали прилику да се надају главној награди – двема улазницама за наредну представу Бечког театра младих.

У књижевном кутку посетиоци су извлачили стихове и покушавали да погоде њихове ауторе, подсећајући се на богатство поезије и књижевности. Плесни кутак био је посебно посећен, јер су се, поред квиза, одржавали и кратки часови валцера и салсе. Победник плесног квиза награђен је учешћем на салса курсу групе „Салса фан клуб“.

Врхунац наградног програма уследио је на крају вечери, када је млада глумица из представе „Јежева кућица“, Софија Рујевић, извукла добитника главне награде. Срећна добитница била је Јана Стевић која је освојила викенд на Сребрном језеру.

Двадесето Вече младих писаца и десет година Клуба младих уметника нису били само прилика за славље, већ и подсетник на значај простора у којем млади могу слободно да стварају, деле своје идеје и развијају уметничке таленте. Током протекле деценије, клуб је градио заједницу која окупља писце, музичаре, сликаре, глумце, плесаче и све оне који верују да уметност има моћ да оплемени свакодневицу. Клуб младих уметника захваљује се свима који су својим присуством, подршком, радом и поверењем увеличали овај јубилеј. Са истим ентузијазмом и жељом за стварањем, наставиће да окупља младе људе, подстиче уметничко изражавање и доприноси стварању лепше и боље стварности кроз уметност.

"Захваљујемо се Фенечким бисерима на дивном наступу, посвећености и емоцијама које су поделили са публиком. Њихова музика учинила је ово вече посебним, а нама је велико задовољство што смо имали прилику да их угостимо у Бечу. Надамо се да ћемо ускоро поново имати прилику да уживамо у њиховом наступу.

Посебну захвалност упућујемо Представништву Републике Српске у Аустрији на подршци, као и свим гостима, који су својим доласком увеличали концерт и подржали његов хуманитарни карактер. Хвала свима који су били део ове вечери, публици која је испунила салу, нашим гостима и свима, који су допринели реализацији концерта", поручују из Просвјете.

Специјални гост била је Ерин Котхајмер, в.д. заменика шефа мисије Амбасаде САД у Београду, која је цео свој говор одржала говорећи на одличном српском језику.

Поред осталог, подсетила је да су у јулу државни секретар САД Марко Рубио и министар спољних послова Србије Марко Ђурић у Вашингтону покренули први стратешки дијалог између Србије и САД, који већ доноси конкретне резултате. Истакла је да је потписан споразум о енергетској безбедности који ће отворити врата новим решењима за енергију за Србију и новим приликама за америчке компаније. Проширен је и програм Фулбрајт, како би више научника могло да размењује знање. Србија је потписала и споразум Артемис чиме се посветила мирном и одговорном истраживању свемира. Додала је да ће следеће године Сједињене Америчке Државе са поносом учествовати на изложби Експо 2027 у Београду.

Указала је да се на овом програму у Лапову славило 250 година америчке слободе и 145 година пријатељства са Србијом. Пожелела је да то буде и обавеза за наредно поглавље у ери већег просперитета, безбедности и партнерства две нације.

Стефан Стаменковић, историчар и директор Установе културе Ћуприја, је говорио о коренима сарадње две земље, са освртом на дипломатску и политичку историју српско америчких односа. Он је истакао дуготрајност пријатељских односа Србије и САД, а посебно активности Михајла Пупина и његово пријатељство са председником САД Вудроом Вилсоном.

Вук Велебит, председник и оснивач Пупин Иницијативе је говорио о погледу у будућност и о томе какви могу бити српско амерички односи у 2050. години, две и по деценије од данас.

Некадашњи генерални конзул Републике Србије у Чикагу Деско Никитовић је говорио о значају и великом потенцијалу српске дијаспоре у Сједињеним Државама и потреби да Србија и САД имају што јаче односе. Говорећи о значају активности српске дијаспоре истакао је управо Нену Ђорђевића, који је својевремено имао важну улогу у канцеларији Сенатора САД Дика Дурбина, једног од најзначајнијих политичара у земљи.

У културно уметничком делу програма је наступио Драган Ђорђевић са факултета музичке уметности у Београду. Он је, поред осталог, одсвирао прелудијум из Прве свите Јохана Себастијана Баха.

 Градоначелнику Трста Роберту Дипјаци уручен Орден српске заставе трећег степена

Генерални конзул Републике Србије у Трсту Немања Секицки, у својству личног изасланика председника Републике Србије Александра Вучића, уручио је 12. октобра градоначелнику Трста Роберту Дипјаци Орден српске заставе трећег степена. Одликовање је додељено за истакнуте заслуге у учвршћивању и неговању пријатељских односа и мирољубиве сарадње између Републике Србије и Републике Италије.

У свом обраћању, генерални конзул истакао је да уручење ордена представља израз дубоког поштовања и захвалности за лично ангажовање, визију и неуморни рад градоначелника Дипјаце на јачању веза између две земље. Посебно је нагласио вредност пријатељства и сарадње, оценивши да рад градоначелника показује како се пријатељски односи преточе у конкретне активности на добробит грађана.

„У данашњем изазовном свету, лидери који граде мостове и негују дијалог и разумевање између народа представљају прави стуб стабилности и напретка", закључио је генерални конзул.

Примајући одликовање, градоначелник Роберто Дипјаца захвалио је председнику Александру Вучићу и генералном конзулу Немањи Секицком, истичући да га наклоност српске заједнице чини веома поносним.

Спој италијанске гостољубивости и српског поноса створио је од Трста јединствено место на мапи Европе – град у којем се две културе не само толеришу, већ истински прожимају и воле. Овај орден је потврда и круна пријатељства између два народа.

Застава Србије импозантне величине, од 108 квадратних метара завијорила се у ваздуху, стварајући дирљив и незабораван призор. Овај тренутак донео је талас поноса и емоција, симболизујући снагу заједнице и везу са матицом.

Фестивал је успешно окупио генерације — од најмлађих до најстаријих — као и многобројне комшије и госте који су дошли да упознају српску културу и обичаје. Уз звуке традиционалне музике и културни програм, посетиоци су уживали у богатој понуди домаћих специјалитета и печења.

СербФест 2026 остаје забележен као изузетно успешан догађај који је подигао организационе стандарде, док ће слика гигантске тробојке на флоридском небу дуго остати у сећању свих учесника.

Пут до шире публике отворио му се захваљујући друштвеним мрежама. Објављујући снимке свог свирања на ТикТоку и Инстаграму, привукао је велики број пратилаца и постепено изградио публику која препознаје његов емотиван стил извођења.

Значајан корак у његовој музичкој каријери представља објављивање прве ауторске композиције „Lost Vision", 25. септембра 2026. године. Ово инструментално клавирско дело, у трајању од око три минута, за кратко време привукло је пажњу слушалаца. Већ почетком октобра композиција је забележила око 11.000 слушања на музичкој платформи Спотифај.

Један од важних тренутака био је и његов први самостални клавирски концерт, одржан 11. септембра 2026. године у градском парку у Цугу, под називом „Piano in the City". Наступ пред публиком на отвореном показао је да клавирска музика може пронаћи своје место и изван традиционалних концертних дворана.

Његови досадашњи успеси нису прошли незапажено ни у швајцарским медијима. Регионална телевизија Tele1 посветила му је прилог под насловом „Pianoman aus Zug: ein 20-Jähriger startet durch" („Пијаниста из Цуга: двадесетогодишњак на путу успеха"), представљајући његов музички развој и прве композиторске кораке.

Стефан Јевтић својим примером показује да музика не познаје границе и да се истинска уметничка осећајност не мери познавањем нота, већ способношћу да се емоције преточе у мелодију. Његов досадашњи успех тек је почетак музичког пута на којем ће, судећи по таленту и посвећености, имати још много тога да каже – језиком клавира.

 Основни биографски и стваралачки подаци о кандидату

Др Вјера Рашковић-Зец рођена je у Книну, у породици адвоката др Душана Рашковића и Савке Лукијане Лукавац и развијала се поред браће Сергија и Јована, који ће касније постати угледни лекари, а Јован и оснивач Српске демократске странке у Хрватској. После завршене гимназије и Факултета у Загребу, докторат је стекла 1979. у Новом Саду.

Била је средњошколски професор, просветни саветник, предавач на Универзитету у Пекингу и лектор Корнел Универзитета у САД. Др Вјера Рашковић-Зец је ауторка више од 200 стручних радова, највише из методике наставе језика и књижевности, а један је од аутора уџбеника од три књиге „Моја домовина СФРЈ за ђаке у иностранству“. У Загребу је 1983. објавила збирку приповедака о нашим радницима у иностранству „Тврда средина круха“ и „Латице једног цивјета“ 1987. године.

Током НАТО бомбардовања, организовала је протестне митинге у Бечу, на којима је свако вече рецитовала песме посвећене страдању Србије и њених грађана, које је сабрала у збирку под насловом: „А онда седамдесет и осам дана би ноћ“. За књигу поезије „Завичаји стари Завичаји нови; Зли цвјетови“, објављену 2004. у Београду, добила је награду „Иво Андрић“ за писце дијаспоре. Први роман „Дуго путовање до срца“, објавила је у Ријеци 1968. и освојила награду загребачког „Телеграма“.

Пре књиге с поднасловом „Ћуш роман“ (ћуш је погрдан назив у Бечу и на немачком језичком подручју за Југословене) објавила је романе: „Уморна птица“ (1989), „Мрак“ (1990) „И оде Балкан у Јевропу“ (2001), „Балкански синдром“ (2007), „Тамо амо по бјеломе свету 2010“, „Мој Брат Јован Рашковић“, 2025. „Пад Крајине“ (2026), „Мој брат Јово“ (2026) и многе друге. Објавила је више од 200 стручних и научних радова, највише из методике наставе језика и књижевности. Као петнаестогодишњакиња написала је две драме које су се играле широм земље. Једна од њих је Прољећа недопјевана о стрељању ђака у Крагујевцу 1941. године, чији је одломак уврштен у Читанку за 8. разред основне школе 1961. године, а у знак захвалности, проглашена је почасним грађанином града Крагујевца.

Објавила је многобројне књиге белетристичке прозе, романе, књиге песама и носилац је многобројних награда и признања. Њене песме су уврштене у Антологију нове аустријске лирике. Рецензент је многобројних књига српских аутора лирике и прозе.

Др Санда Рашковић Ивић је о својој тетки Вјери Рашковић, изјавила: „Тета Вјера је била украс мог детињства. Одрастала сам уз њу, сазнала много тога из историје српског народа, захваљујући њеним причама, које су биле препуне љубави према људима, без обзира на њихову националну или верску припадност.“

Тренутно обавља дужност потпредсднице Аустријко-српског културног друштва "Вилхелмина Мина Караџић" у Бечу. Живи на релацији Флорида - Беч. У својој десетој деценији живота, постала је академик СКАИН.

„Приказом ових података из живота и рада проф. др Вјере Рашковић Зец, стекли смо уверење да се ради о једном неуморном раднику посвећеном свом позиву, који се својим радовима представила као врло успешана, ради чега је изабрана за редовног члана СКАИН-а“, закључио је председник Српске краљевске академије иновационих наука академик проф. др Велибор Стевић.

Свечана седница завршена је пригодним дружењем и разговором са академицима и гостима, потврђујући значај оваквих сусрета за неговање научног, културног и друштвеног дијалога.

Домаћин скупа је Академија наука и умјетности Републике Српске, а манифестацију су иницирали Кабинет министра без портфеља задуженог за односе Републике Србије са дијаспором и Министарство за европске интеграције и међународну сарадњу Владе Републике Српске.

„И овог пута ћу поновити - Дрина није граница која нас раздваја, већ кичма која нас спаја. Јединство српског народа учвршћујемо историјом, језиком, културом и традицијом, а данас га учвршћујемо и знањем - заједничким истраживањима, разменом идеја и заједничким научним радом“, рекао је Милићевић.

Он је истакао да у времену великих политичких, економских и технолошких промена знање постаје један од најважнијих ресурса сваке државе и сваког народа.

„Наука је једна од најважнијих линија одбране наше будућности и наш одговор мора да буде повезивање. Морамо да градимо мрежу људи, институција, знања и пројеката која ће трајно повезивати Републику Србију, Републику Српску и наше научнике широм света“, поручио је Милићевић.

Милићевић је нагласио да односе Србије и Републике Српске не треба само чувати, већ их стално испуњавати новим садржајем и конкретном сарадњом.

„Градња оваквих мостова, најпре између Републике Србије и Републике Српске, а затим и према нашем народу широм света, наш је одговор на потребу да будемо још повезанији. Што су времена сложенија, наш одговор мора бити више сарадње, више поверења и више заједничког рада“, рекао је Милићевић.

Он је додао да је један од циљева скупа и изградња научних мостова према другим народима у региону и свету, јер народ који уме да повеже сопствено знање има више да понуди и другима.

„Успех овог скупа нећемо мерити бројем учесника и излагања, већ оним што ће остати после њега - новим истраживањима, заједничким пројектима, повезивањем универзитета и института и младих научника. Мостови између једног народа не граде се само путевима и институцијама. Граде се и знањем“, закључио је Милићевић.

Скуп је окупио научнике и интелектуалце из Републике Србије, Републике Српске и дијаспоре са циљем јачања њихове међусобне сарадње и стварања нових научних и институционалних веза.

Након манифестације „Од знања ћуприја“, у седишту Владе Републике Српске одржан је састанак председника Владе Републике Србије у техничком мандату проф. др Ђуре Мацута и председника Владе Републике Српске Саве Минића, уз учешће чланова делегација две владе. Разговарано је о наставку сарадње Републике Србије и Републике Српске и даљем јачању институционалних веза и заједничких пројеката.

Реализација ове вредне донације омогућена је захваљујући иницијативи Мајкла Грујича, који је, вођен снажном повезаношћу са Србијом и жељом да помогне деци, контактирао компанију Маринеланд са предлогом да се њихов преостали асортиман искористи на хуман начин и добије нову, племениту намену.

Пошиљка обухвата стотине различитих артикала, међу којима су плишане играчке, дечја гардероба, ранчеви, школски прибор, капе, чарапе, пешкири, шоље и други производи намењени деци.

Донација ће бити пажљиво сортирана и дистрибуирана у складу са потребама различитих установа социјалне заштите. Посебна пажња биће посвећена деци која живе у домовима и установама за смештај, деци са инвалидитетом, породицама које се суочавају са тешким животним околностима, као и женама и деци којима подршку пружају сигурне куће.

Део већих плишаних играчака биће сачуван за посебне прилике, како би деца могла да их добију током божићних и ускршњих празника, када овакви поклони деци највише значе и доносе највише радости.

„Дубоко смо захвални свима који су својим ангажовањем омогућили ову великодушну иницијативу. Постоји нешто посебно лепо у једноставном чину даривања, када се људи удруже са искреном жељом да помогну и разумеју колико један поклон може бити драгоцен.

Посебно захваљујемо господину Мајклу Грујичу, компанији Маринеланд, као и члановима одбора Лајфлајн Чикаго, који су помогли да ова пошиљка стигне до Србије. Ови поклони донеће осмехе, утеху и радост деци која заслужују да знају да постоје људи којима је стало до њих“, рекла је принцеза Катарина.

Хуманитарна организација Лајфлајн већ више од 30 година пружа хуманитарну помоћ деци, породицама и угроженим заједницама у Србији и Републици Српској. Захваљујући подршци донатора и партнера широм света, организација континуирано помаже домовима за децу, болницама, сигурним кућама и другим установама и институцијама којима је помоћ најпотребнија.

Као што гласи водеће начело наше организације: „За патњу не постоје границе“, Лајфлајн ће наставити да пружа помоћ тамо где је она најпотребнија и да, кроз сарадњу са хуманитарним партнерима широм света, доприноси стварању бољих услова и лепше будућности за децу и породице којима је подршка потребна.

Овогодишње издање, „Завештања 2026", објавила је Издавачка кућа „Прометеј" из Новог Сада, а на његовим страницама нашли су се радови аутора различитих поетика и сензибилитета, повезаних потребом да кроз писану реч сачувају везу са језиком, културом и завичајем.

Говорећи о овогодишњем издању, председница Удружења Далиборка Шишмановић Кепчија истакла је да су „Завештања" током година расла и обогаћивала свој садржај, али да је њихова мисија остала непромењена – да окупљају ствараоце и чувају српску писану реч и ћирилично писмо.

„Више од двадесет година Завештања сведоче о потреби наших стваралаца у дијаспори да пишу и остану везани за српски језик и ћирилично писмо. Овогодишњи зборник је, као и претходна два издања, састављен као триптих – први део посвећен је члановима Удружења, други гостима Завештања, док је трећи намењен најмлађим ствараоцима. Поред афирмисаних аутора, своје место добили су и они који тек откривају свет књижевности, чиме Завештања отварају врата будућим поколењима. Посебно нас радује и сарадња са ликовним уметницима из дијаспоре и матице. Њихова дела већ трећу годину прате књижевне текстове и обогаћују уметнички идентитет зборника", нагласила је председница Удружења.

Међу гостима су били и дугогодишњи пријатељи и сарадници из Удружења „Седмица" из Франкфурта, предвођени председником Александром Јовановићем. Њихово присуство било је још једна потврда трајних пријатељских и књижевних веза међу српским ствараоцима ван матице. Бројни гости и љубитељи писане речи допринели су топлој, свечаној и пријатељској атмосфери.

Програм је водила Катарина Бошњаковић, а пред присутнима су се смењивали стихови, приче и други књижевни записи аутора заступљених у зборнику. Пажња са којом су слушана њихова казивања, као и топле реакције које су уследиле, показале су да књижевна реч и даље уме да пронађе пут до слушаоца и створи непосредну блискост између аутора и публике. По завршетку књижевног програма, дружење је настављено уз разговор, вечеру и размену утисака.

Музички део вечери употпунила је Данијела Бјелица, оперска дива, која је, уз пратњу хармоникаша Радета Јовановића, својим гласом унела посебну топлину и радост и на најлепши начин заокружила свечаност.

Промоција 22. зборника „Завештања" још једном је показала да књига може бити много више од корица које повезују сабране текстове. Она може постати место препознавања и припадања, сведочанство једног времена и нит која спаја људе и генерације упркос километрима и границама.

Више од две деценије „Завештања" чувају ту нит, спајајући ствараоце у дијаспори са матицом и остављајући писани траг о времену, људима и језику који их окупља. Са сваким новим издањем и сваким новим именом на њиховим страницама наставља се и оно најважније завештање – да матерњи језик најдуже живи онда када се њиме говори, пише и ствара.

Виктор Лазић, путописац и председник Удружења „Адлигат", изјавио је: „Јозеф Шкултети је и сам словачки великан модерног доба. Његове хуманитарне активности и веза са Србијом су дубоке и зато смо му прошле године доделили награду Адлигата. Сада је дошао у Београд са важном збирком књига и архивске грађе која ће трајно бити похрањена у нашем музеју, и на томе смо му изузетно захвални".

Шкултети је први пут јавности лично изнео детаље о тешкој акцији помоћи српској деци током рата, који укључују прелазак преко мостова означених за бомбардовање и шверцовање бензина. Он је описао својих седам долазака у Србију, када је усред ратних дејстава лично возио први аутобус у колони. Говорио је и о значају словачких великана, а нарочито о свом блиском пријатељу Александру Дубчеку и аманету који су оставили свету, па и Србији – да се национално биће и култура чувају кроз просвету, књижевност, библиотеке и институције културе, али и путем међусобне солидарности, чак и када не постоји државна заштита.

На отварању је директор Архива Војводине, Небојша Кузмановић, говорио о богатим српско-словачким везама кроз историју, као и о значају Шкултетијеве посвећености обележавању годишњица везаних за антифашистичку борбу у Словачкој.

Збирка словачких великана отворена је у оквиру сталне поставке Удружења „Адлигат" и доступна је посетиоцима четвртком, петком и суботом од 10 до 18 часова, на вођеним турама којима се може придружити уз претходну најаву.

Људовит Штур (слч. Ľudovít Štúr; 1815–1856) био је словачки песник, филозоф, лингвиста, политичар и најважнија личност словачког националног препорода у 19. веку. Његово највеће достигнуће је стандардизација савременог словачког књижевног језика (1843. године), који је засновао на средњословачким дијалектима и фонетском правопису („пиши као што чујеш"). Био је изабрани дописни члан Друштва српске словесности (претече САНУ). Његов рад је високо ценио и Петар II Петровић Његош, који му је посветио песму. Данас се сматра словачким националним херојем, а бројне установе (укључујући и школе у Србији, попут оне у Кисачу) носе његово име. На српској новчаници од десет динара приказан је на полеђини на Првом свесловенском конгресу на којем је био заједно са Вуком Караџићем 12. јуна 1848. године у Прагу.

Александер Дубчек (слч. Alexander Dubček; 1921–1992) био је словачки и чехословачки политичар, комунистички лидер и главна личност Прашког пролећа 1968. године рођен у истој кући у градићу Ухровец као и Људевит Штур, век касније. Остао је упамћен широм света по свом покушају да изнутра реформише комунистички систем и створи хуманије друштво. Као први секретар Комунистичке партије Чехословачке (де факто лидер државе), Дубчек је почетком 1968. покренуо корените политичке и економске реформе. Увео је слободу штампе, говора и кретања, децентрализовао економију и дозволио већу демократизацију друштва под називом „социјализам са људским лицем".

Милан Растислав Штефањик (слч. Milan Rastislav Štefánik; 1880–1919) био је словачки астроном, политичар, дипломата, пилот и генерал француске војске, као и један од оснивача прве Чехословачке државе 1918. године. Сматра се једном од најважнијих и најсвестранијих личности модерне словачке историје. Као и у случају Дубчека и Штура, успомена на њега живи и у Београду, где једна улица на Новом Београду (у насељу Бежанијска коса) носи име Генерала Штефањика.

Свечана додела одржана је поводом Дана Устава Берлина, који се обележава 1. октобра. Ове године Берлинским орденом за заслуге одликовано је дванаест грађана који су својим дугогодишњим радом и ангажманом дали посебан допринос животу немачке престонице.

Берлински орден за заслуге установио је Сенат Берлина 1987. године, поводом обележавања 750 година постојања града. Додељује се личностима које су стекле изузетне заслуге за Берлин, а орден и повељу традиционално уручује владајући градоначелник. Свечаност се сваке године одржава 1. октобра, на годишњицу ступања на снагу Берлинског устава из 1950. године.

Говорећи о значају друштвеног ангажмана, Каи Вегнер је поводом овогодишње доделе поручио да се хиљаде људи у Берлину свакодневно залажу за солидарни суживот, демократију и друштвену кохезију. Посебно је истакао да је управо друштвени ангажман „везивно ткиво које наше друштво држи на окупу и чини га отпорнијим“.

Посебно место током свечаности имала је лична беседа Каија Вегнера посвећена Драгану Митровском и његовом вишедеценијском раду.

Вегнер је подсетио да је Митровски пре више од три деценије преузео дужност председника Црквеног одбора Српске православне цркве у Берлину, у времену великих историјских промена. Док је Берлин почетком деведесетих година, након пада Берлинског зида, улазио у ново раздобље своје историје, на простору тадашње Југославије започињали су ратови и страдања. Последице тих сукоба осећале су се и међу људима са простора Југославије који су живели у Немачкој, док су истовремено бројне избеглице пристизале у Берлин.

Управо у таквим околностима, нагласио је Вегнер, Драган Митровски и Српска православна црквена заједница показали су велику емпатију и спремност да помогну. Подржавали су људе који су стизали у Берлин да се снађу у новој средини, започну нови живот и интегришу се у друштво. Истовремено су се залагали за помирење међу људима различитих народа и крајева некадашње Југославије који су живели у Берлину.

Вегнер је посебно нагласио да је Драган Митровски овај рад носио и развијао полазећи од своје хришћанске вере.

Током деценија свог ангажмана, Митровски је дао велики допринос очувању и јачању српске православне заједнице у Берлину, али његов рад, како је истакнуто у образложењу признања, далеко превазилази границе саме Црквене општине. Његово залагање обухвата интеграцију, међукултурни и међурелигијски дијалог, разумевање и изградњу поверења међу људима.

Вегнер је у својој беседи посебно издвојио вредности које такав рад представља: „Толеранција и поштовање, отвореност и разноликост, солидарност и човечност.“ Живећи те вредности, нагласио је градоначелник, друштво се удаљава од међусобног супротстављања и окреће заједништву.

Једна од најснажнијих порука Вегнерове беседе била је упућена непосредно Драгану Митровском: „Својим деловањем показали сте да Цркве и верујући хришћани могу пресудно допринети превазилажењу непријатељства и помирењу."

Захваливши му на досадашњем раду, Каи Вегнер је поручио да борба против непријатељства и залагање за разумевање остају трајан задатак и изразио уверење да ће Драган Митровски и убудуће наставити свој ангажман.

На крају беседе уследиле су речи којима је и формално образложена част која му је указана:„Ваше заслуге данас одајемо признањем доделом Берлинског ордена за заслуге.“

Међу угледним званицама на свечаности била је и амбасадорка Републике Србије у Савезној Републици Немачкој Снежана Јанковић, као и Предраг Ђокић, представник Амбасаде Босне и Херцеговине у Немачкој, чије је присуство додатно сведочило о значају који ово признање има и за ширу српску заједницу.

Амбасадорка Јанковић је након доделе упутила срдачне честитке Драгану Митровском, истичући његов вишедеценијски посвећени рад на јачању положаја српске заједнице, њеној успешној интеграцији уз истовремено очување сопствених корена, као и његов допринос суживоту различитих народа и култура.

Она је нагласила да ово високо признање представља посебну част и признање не само за Драгана Митровског, већ и за целокупну српску заједницу у Берлину и Немачкој. Посебно је истакнута захвалност за његов дугогодишњи рад на „грађењу мостова разумевања и сарадње са припадницима других нација у Немачкој“.

Свечаност је окупила бројне представнике јавног, политичког, дипломатског и црквеног живота немачке престонице.

Међу угледним гостима били су Франциска Гифај (Franziska Giffey, SPD), заменица градоначелника Берлина, и Раед Салех (Raed Saleh, SPD), дугогодишњи председник посланичке групе СПД-а у Берлинском парламенту. Свечаности је присуствовао и Еберхард Дипген (Eberhard Diepgen, CDU), некадашњи владајући градоначелник Берлина, у време чијег је мандата, 1987. године установљен Берлински орден за заслуге.

Српску православну заједницу представљали су, између осталих, протојереј-ставрофор Вељко Гачић, као и чланови Црквеног одбора Петар Маринковић и Драшко Стевановић. Овај посебан и свечан тренутак са Драганом Митровским поделили су и чланови његове породице.

Додела Берлинског ордена за заслуге Драгану Митровском представља признање за више од три деценије преданог рада – за Српску православну цркву и њене вернике, за српску заједницу у Берлину, али и за друштво у којем наша заједница живи и чији је саставни део.

Истовремено, ово признање на посебан начин сведочи о значају који вера, Црква и одговорно служење ближњима могу имати у изградњи поверења, разумевања и мира међу људима.

Српска православна црквена општина Берлин, благодарећи Богу на овом радосном и значајном догађају, упућује искрене честитке Драгану Митровском на високом признању и изражава дубоку захвалност за његов вишедеценијски труд, преданост и служење нашој Цркви и заједници.

Већина деце има тек девет или десет година. У Беч нису дошли само да виде знаменитости и направе фотографије за успомену. Дошли су да упознају своје вршњаке, да са њима уче, разговарају и играју се, да упознају другу средину и да демократију доживе тамо где она и живи -међу људима.

Пут их је водио од једне бечке учионице, преко Општине Флоридсдорф и трагова српске културне историје, све до аустријског Парламента. А управо тамо ова мала школа из Равног Села исписала је једну посебну страницу.

Према информацији добијеној у аустријском Парламенту, Основна школа "Бранко Радичевић" из Равног Села прва је школа из Србије која је у оквиру званичне школске посете посетила Парламент Аустрије, а након тога примљена код председника Националног савета.

Ипак, можда је најважнија прича ових пет дана почела много раније.

У једној учионици. Једно "Добро дошли“ и границе одједном постају неважне У Кампусу Донауфелд у 21. бечком округу Флоридсдорфу, деца из Равног Села провела су читав школски дан са својим вршњацима из Беча. Не сат времена. Не кратку посету због заједничке фотографије. Већ прави школски дан.

Заједно су учили, рачунали, играли се, бавили спортом, учествовали у радионицама и проводили одморе једни са другима. А иза избора управо ове школе стоји једна сасвим лична и дечја прича.

Фјодор Марковић из Беча похађа Кампус Донауфелд. Заједно са својим пријатељима Мијатом Илићем и Хеленом Дешић и Гретом Драгић, која је уједно и његова кума, већ је постојала мала веза између деце у Бечу и Равном Селу. Управо из тог пријатељства родила се идеја да деца из Србије приликом боравка у Бечу не посете само знаменитости, већ да један дан проведу са вршњацима у правој бечкој учионици.

Тако нешто што је почело као пријатељство неколико деце прерасло је у сусрет две школе. Директор Рихард Преглер и његов тим широм су отворили врата школе гостима из Србије. Посебан допринос дала је учитељица Маринела Веласко, која је своје ученике много пре доласка гостију припремала за сусрет. Разговарали су о Србији, учили о својим будућим гостима, а бечка деца су научила чак и неколико речи на српском.

И онда је група из Равног Села ушла у школу, а аустријска деца су им рекла: "Добро дошли!“

Само две речи. Али понекад две речи могу да кажу више о Европи него дуги политички говори. После само кратког времена више готово да није било важно ко је из Аустрије, а ко из Србије. Деца су учила заједно, смејала се заједно, играла се заједно. Били су једноставно деца.

 Када политика отвори врата деци

Своја врата младим гостима отворио је и 21. бечки округ. У згради Општине Флоридсдорф групу је примио председник округа Георг Папај, разговарао са децом и представио им Флоридсдорф и начин функционисања једног бечког округа. Уз пиће и пицу, службени пријем брзо се претворио у топао сусрет прилагођен деци.

Тога дана политика више није била нешто далеко и апстрактно. Врата су се отворила, неко је имао времена за њих. Деца су могла да питају, а демократија је постала нешто што могу да доживе.

 Историјски тренутак у аустријском Парламенту

Врхунац боравка уследио је посетом Парламенту Републике Аустрије. Деца су сазнала како функционише Парламент, како настају политичке одлуке и зашто демократија подразумева да различита мишљења могу да се изнесу, чују и поштују.

А онда је уследио тренутак који ће многима од њих вероватно остати у сећању читавог живота. Председник Националног савета др Валтер Розенкранц лично је примио ученике из Равног Села, директорку школе и њихове учитељице и наставнице.

Деветогодишњаци и десетогодишњаци који су само неколико дана раније седели у својим школским клупама у Равном Селу, сада су стајали пред једним од највиших представника Републике Аустрије.

Према информацији аустријског Парламента, "Бранко Радичевић“ из Равног Села прва је школа из Србије која је у оквиру званичне школске посете посетила Парламент, након чега је уследио лични пријем код председника Националног савета.

Камен темељац за здање Парламента, дело архитекте Теофила Хансена, положен је 1874. године, а зграда је 1883. предата својој парламентарној намени. Њена архитектура намерно се ослања на античку Грчку и историјске корене демократије. Више од 150 година касније, у том здању стајала су деца из Србије.

 Беч је и сусрет са сопственом културном историјом

Марко Сарић, председник Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ у Аустрији, повео је децу српским траговима кроз Беч. Говорио им је о Вуку Стефановићу Караџићу и Бранку Радичевићу и местима која њихову историју повезују са аустријском престоницом.

Посебно је било управо име Бранка Радичевића. Деца га свакога дана виде на својој школи. У Бечу је то име одједном добило места и приче. Историја је престала да буде само лекција.

За директорку Ољу Пантовић и педагошки тим учитељицу Наду Дангубић, наставницу српског језика Смиљану Драгичевић и наставницу енглеског језика Дајану Ковачевић ових пет дана били су много више од путовања.

„Наш задатак није само да деци пренесемо знање, већ и да им отворимо врата света. Када дете својим очима види другу школу, упозна вршњака који говори другим језиком, упозна историју и уђе у институцију у којој живи демократија, онда оно учи на начин који ниједан уџбеник не може у потпуности да замени“, истакла је директорка Оља Пантовић.

За Наду Дангубић, Смиљану Драгичевић и Дајану Ковачевић посебно је било драгоцено посматрати своје ученике у једном потпуно новом окружењу.

 Путовање које су омогућили људи

Иза ових пет дана није стајала велика туристичка агенција нити професионални организациони апарат. Размена је у највећој мери организована волонтерски.

Иницијатор и организатор био је историчар др Жељко Драгић, отац деветогодишње Грете, која је такође била међу децом. Драгић је рођен у Немачкој и из сопственог живота зна колико сусрети различитих култура могу да обликују младог човека. Посебно су га током младости обележиле међународне размене и сусрети са младима из Израела. Од 2007. до 2012. године живео је у Бечу, где је боравио и у оквиру свог научног рада и докторских студија.

Али из тих година остало је још нешто - пријатељства. Много година касније, управо су ти пријатељи помогли да тридесеторо деце доживи Беч, међу којима Урош Ивановић, бројни бечки угоститељи, Представништво Републике Српске у Аустрији, на челу са Младеном Филиповићем, које је долазак деце подржало непосредно и финансијски и бројни други људи путем приватне акције прикупљања средстава.

За др Жељка Драгића управо је то разлог због којег овакве сусрете годинама организује волонтерски: „Организовати овакво путовање без професионалне организације значи много времена, снаге, телефонских разговора и понекад много нервирања. Али када уђем у учионицу и видим дете из Беча и дете из Равног Села како седе једно поред другог и смеју се, или видим очи наше деце када уђу у Парламент, онда знам да је сваки сат вредео.“

 Импозантна мрежа: 45 одељења на 22 локације широм Аустрије

У нову школску годину Просвјета улази са чак 45 формираних одељења, распоређених на 22 локације у Бечу и широм савезних покрајина. Просвјета истиче да стручни педагошки тим, састављен од дипломираних професора, филолога, учитеља и васпитача, спреман је да и ове године пружи најквалитетнију наставу у просторијама при православним храмовима, удружењима и закупљеним школским просторима.

У самом Бечу настава се успешно одвија на више локација у следећим општинама:

Други бечки округ (1020 Leopoldstadt)
Трећи бечки округ (1030 Landstraße)
Дванаести бечки округ (1120 Meidling)
Шеснаести бечки округ (1160 Ottakring)

Поред аустријске престонице, Просвјетина одељења марљиво раде у још 18 градова и места широм Аустрије: Винер Нојштат, Тулн на Дунаву, Пресбаум, Леоберсдорф, Санкт Пелтен, Грос-Енцерсдорф, Линц, Велс, Штајер, Енс, Гмунден, Браунау на Ину, Салцбург, Залфелден, Инзбрук, Куфштајн, Фиген, Грац, Клагенфурт, Шпитал на Драви, Филах, Брегенц, Фелдкирх и Клингенбах.

 Више од учења језика: целовит и креативан програм

Настава у Просвјетиним школама осмишљена је тако да деци приближи језик кроз игру, дружење, књижевност, традицију и креативност. Поред редовне наставе језика и културе за децу школског узраста (од 7 до 14 година), у оквиру мреже успешно делују и посебни програми:

Мала причаоница, прилагођене језичке и говорне радионице за предшколски узраст (од 4 до 7 година), где најмлађи кроз игру праве своје прве сигурне кораке у матерњем језику и припремају се за Допунску школу српског језика.

Мали хор, музичко и вокално стваралаштво под вођством музичких педагога, где малишани негују традиционалну и дечју песму.

Српски језик кроз театар, од ове године и званично уведен драмско сценски модул који деци пружа прилику да богатство језика усвајају кроз глуму, покрет и сценски израз.

Настава се одвија по плану и програму прилагођеном деци која одрастају у вишејезичној средини, са посебном пажњом усмереном на правилно изражавање, богаћење речника и овладавање ћирилицом, али и утемељивањем у традицији, култури, историји и идентитету српског народа.

 Упис још траје: пријавите своје дете

Иако су одељења почела са радом, на појединим локацијама још увек има слободних места. Просвјета позива све родитеље који желе да њихова деца говоре, читају и пишу на матерњем језику, као и да упознају вршњаке из своје заједнице, да се пријаве, а детаљније информације о упису погледајте на сајту Просвјете Аустрија.

Амбасада је успела и у намери да Норвежанима дочара и онај „фактор Х“ због ког ћете у сличним понуђеним пословним условима ипак одабрати Србију – погача и со, жива традиционална музика, спој традиције и савремене технологије у презентацији светске и европске баштине на тлу Србије путем виртуелног музеја Србије коју је приредила Канцеларија за јавну и културну дипломатију.

Србија се представила као земља која не чека иновативне и инвестиционе прилике, већ их сама ствара.

Пословни мост ојачали смо присуством чланова кабинета министра без портфеља задуженог за дијаспору, јер је управо наша дијаспора чије смо представнике угостили на форуму, мост између Србије и Норвешке који почива на дубоком разумевању и међусобном културолошком повезивању.

Амбасадорка др Јасмина Митровић Марић поздравила је учеснике и указала на значај даљег економског повезивања две земље и Србије као савременог, отвореног и перспективног партнера норвешкој пословној заједници, која нуди више од пословне прилике – нови доживљај и искуство испуњено пријатељством и добродошлицом.

Јелена Парезановић, директорка Сектора за маркетинг EXPO 2027 Београд, представила је ЕКСПО 2027 као платформу за инвестиције, туризам, међународна партнерства и нову видљивост Србије. Колико је добра повезаност важна за посао, туризам и инвестиције говорио је и Жељко Стојчић, директор продаје за трговину, корпоративне клијенте и чартер саобраћај Ер Србије, говорећи о улози националне авио-компаније у развоју веза Србије и Норвешке. Ексклузивно, за ову прилику Жељко је најавио лет из Београда за Тромсо, који ће постати оперативан у фебруару 2027.

Неки од учесника били су Норвешка страна донела је на форум конкретна искуства. Неки од учесника били су и представници AVINOR, Oslo Handelskammer, Norsk Industri, Odda Digital Systems... А на панелима су говорили: Anne Woie, директорка за економски развој и међународне односе у Stavanger Business Region, Rudi Clausen, ко-оснивач FOMO и Norway-Serbia Bridge Alliance, и Bjarne Uldal, директор за иновације организације Nordic Edge, представивши могућности сарадње у области енергетике, паметних градова, одрживог развоја и иновативних урбаних решења. Чули смо искуство компаније Zaptec, која послује у Србији – од првих контаката и делегацијске посете до успостављања партнерства и нових могућности за раст.

Форум је настављен неформалним разговорима и умрежавањем учесника, са јасном поруком да је разговор у Ослу тек почео. Србија и Норвешка имају различите снаге, искуства и тржишта – а управо у њиховом повезивању је простор за нове инвестиције, технологије, иновације, послове... Са ЕКСПО 2027 на хоризонту, тај простор данас делује већи него икада.

Посебно ми је било важно да разговарам са младима, али и са људима који су годинама део овог културно-уметничког друштва, рекао је министар Милићевић и додао да оно што је имао прилику да види и чује јесте искрена посвећеност и велика љубав према ономе што раде и својој матици.

Управо такви људи показују да се традиција не чува само речима, већ пре свега радом, окупљањем и преношењем вредности са једне генерације на другу, рекао је министар Милићевић и додао да су културно-уметничка друштва много више од места за песму и игру, јер окупљају људе, повезују генерације и представљају важан простор за очување језика, културе и националног идентитета.

Историја, традиција, језик и култура не чувају се само речима, већ, пре свега, чувају се делима, улагањем и присуством, рекао је министар Милићевић и додао да је зато важно да се чују људи који својим радом чувају оно што су им оставиле претходне генерације.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је очување културе и традиције заједничка обавеза свих који желе да се српски национални идентитет сачува и пренесе будућим генерацијама.

Док год имамо младе који желе да уче, певају, играју и чувају оно што су им оставили њихови преци, имамо разлог да верујемо да ће наша традиција живети и у годинама које долазе, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Сматрамо да Народна скупштина треба да буде место сусрета, дијалога и представљања најбољег што наш народ и наша земља имају да понуде а не само место у којем се доносе закони и воде парламентарне расправе. Тако видимо и данашњи Европски фестивал уметности. Посебно место у раду Одбора имају сусрети са нашим људима који живе ван Србије, као и Србима у региону. Они су део нашег заједничког културног простора и важна веза Србије са европским и светским окружењем. Зато су овакви сусрети значајни. Они нису само прилика да представимо уметнички таленат и стваралаштво, већ и да се упознамо, разговарамо и успоставимо нова пријатељства и сарадњу.

Драго ми је што данас, управо овде, у Народној скупштини Републике Србије, можемо да поздравимо оне који својим талентом, креативношћу и ентузијазмом граде мостове између различитих земаља и култура. Свим учесницима желим да уживају у данашњем програму, да представе своје таленте на најбољи могући начин и да из Београда понесу лепе успомене, нова познанства и нова пријатељства. Добро нам дошли у Народну скупштину Републике Србије и уживајте у данашњем програму", закључио је Драган Станојевић.

Вокални ансамбл Бројанице, које су наступиле у музичком делу програма и улепшале својом песмом и изгледом овај Фестивал, започеле су свој наступ песмом Српкиња. Проф. Светлана Матић се захвалила Драгану Станојевићу на подршци и што је омогућио да први пут у историји песници, из преко двадесет земаља, могу да говоре поезију и да се нађу у посланичким клупама. Уручила му је Плакету за животно дело и поклонила своју књигу Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи. Марија Викторија Живановић је Драгану Станојевићу поклонила књигу Косметска клет.

„Данас је Београд европски центар поезије и културе. Из двадесет земаља света, уметници, музички ствараоци, писци и песници окупили су се на једном месту, да пошаљу поруку мира, љубави и толеранције читвом свету. Бити песник, то је мисија, занимање, љубав према животу и свему што нас окружује. Стиховима улепшавамо живот сваком ко жели да нас чује. Песник својим емоцијама боји свакодневни живот који је препун изазова, борећи се за боље сутра. Песник се одриче реалности, у корист неке нове стварности, реалније, праведније и лепше. Добро дошли у Скупштину Републике Србије, драги културни посленици", речи су, којима се у поздравном говору, обратила проф. Светлана Матић, једна од организатора ове несвакидашње културне манифестације.

Марија Викторија Живановић, једна од организатора и оснивач ЕФУ је поздравила присутне и истакла да се Европски фестивал уметности одржава од 2024. године, да је започео у Требињу, а да је до данас ова културна манифестација одржана 45. пут у 35 европских градова. Лауреати за животно дело су: Драган Станојевић, за очување културе и уметности, Горан Перчевић за очување културе и уметности, Веселин Џелетовић за роман Српско срце Јоханово и филм Жетва, Маја Херман Секулић за књижевност, Нада Аничић Црљеница за књижевност, Габријела Убавић Баумгартен, оперска певачица, за допринос развоју културе и уметности, Данка Стојиљковић за традиционалну музику, Весна Димић у области традиционалне музике, Биљана Петковић за традиционалну музику, Жарко Данчуо за традиционалну и поп музику, Милица Лилић за књижевност, Драгиша Симић, здравичар, Стане Рибич за очување српске културе, Владан Ракић за књижевност, Драган Батавељић у области правних наука, Матија Бећковић за књижевност, Љубивоје Ршумовић за књижевност, Гордана Сарић за књижевност, Друштво новинара Војводине за очување културе и уметности, Вјера Рашковић Зец за књижевност, Марија Миљевић Рајшић за очување културе и уметности, Мирјана Никић за очување културе и уметности, Живорад Ајдачић за очување српске културе, проф. др академик Радмила Тонковић, прва жена у историји авијације Ваздухопловног савеза Србије, Миланка Берковић за трајни допринос развоју културе образовања и уметности.

Након читања поезије, у највишем Дому српског народа, учесници су наставили своје наступе у Клубу РТС-а и у Кући Ђуре Јакшића. Организована је и Шеширијада у Скадарлији. Лауреати за Нај шешир су: 1. место Драгана Љуна, 2. место др Радмила Тонковић 3. место Маја Херман Секулић. Лауреати за Нај фасцинатор су 1. место Слађана Ивановић, 2. место Милица Димић Бројаница и треће место Круница Ристић. Учеснице Шеширијаде су носиле шешире модне креаторке Снежане Ковачевић.

Програм и дружење су настављени у ресторану Шешир мој уз звуке хармонике и обраћање глумице Љиљане Јакшић, до касних вечерњих сати.

Сам почетак октобра резервисан је за ликовну уметност, али и представљање српских винарија и дестилерија. 2. октобра, у галерији Оригинал, у самом центру Прага, биће отворена изложба слика Стева Бајалице, под називом "Хватач снова".

Већ сутрадан, 3. октобра, посетиоци ће, у салонима барокне Кајзерштенске палате, моћи да дегустирају српска вина и ракије, што им омогућава Академија винског туризма из Србије, путем ексклузивне платформе Serbian Wine Fest.

Представа Звездара Театра, "Књига о Милутину – део први", према роману Данка Поповића, а у режији и адаптацији Егона Савина, српска публика у Чешкој имаће прилику да погледа у два града.12. октобра у Прагу (Divadlo Komedie) и 13. октобра у Брну (Divadlo Radost), гледаоце ће, кроз снажну исповест шумадијског сељака и домаћина, провести маестрални Ненад Јездић. Ова сада већ култна представа, антиратна монодрама, коју гледаоци испраћају дугим аплаузима и сузама, прати судбину Милутина, који кроз своју искрену причу преиспитује смисао ратова, страдања, патриотизам и судбину српског сељака и малог човека.

Српско-чешко удружење ”Беседа Петроварадин” ће 16. октобра приказати изложбу  Чеси у српској православној цркви, која прати двојезичну публикацију на исту тему. Говориће проф. др Јоже Сивачек и отац Јован Милановић, ректор Богословије Свети Арсеније Сремац из Сремских Карловаца. У уметничком делу програма наступиће ученици богословије.

Сам крај манифестације обележиће 24. октобра својим наступом истакнута оперска уметница Габријела Убавић, у простору културно-историјског комплекса Клементинум.

Месец српске културе у Чешкој је простор сусрета, дијалога и повезивања, не само Срба, већ и народа. Кроз уметност и традицију, ова манифестација гради мостове који остају и након што се програм заврши. Култура није само начин да сачувамо оно што јесмо, већ и најлепши начин да се приближимо другима.

Није дошла у готов и разрађен посао, није наследила ништа, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да је она у своју матицу дошла са знањем, искуством и идејом да овде ствара и гради свој живот.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је управо из те храбре одлуке настао нови посао, виноград и њено препознатљиво розе вино, које данас све више препознају и љубитељи вина ван локалне средине.

Од једне наизглед једноставне одлуке настало је Ањино вино, а њен розе “Сиеста” већ је награђиван на винским фестивалима, рекао је министар Милићевић и додао да док њено вино осваја признања, Ања гради и нови објекат који ће објединити ресторан и подрум винарије.

То више није само повратак једне породице, то је пример како повратак може да постане инвестиција, посао и нова вредност за Србију, рекао је министар Милићевић и додао да су управо овакве приче један од разлога због којих држава посебну пажњу посвећује људима из дијаспоре који желе да се врате, покрену посао и своје знање, искуство и капитал уложе у Србији.

Најважнија је одлука да се човек врати кући и да овде ствара, рекао је министар Милићевић и додао да је Ања могла да остане у Швајцарској, да изабере сигурнији и познатији пут, али је изабрала да свој пут гради овде, зато је њен пут данас постао и део пута Србије.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је Србија данас земља у коју се људи не враћају само да би живели, већ и да би стварали, инвестирали и отварали нове прилике.

Када од једне одлуке, једног винограда и једне породичне приче настане нова инвестиција, нова радна места и производ из Србије који добија признања и ван наше земље, онда знамо да тај повратак има смисла, рекао је министар Милићевић и додао да желимо Србију у коју се не враћа само да би се живело, већ Србију у коју се враћа да би се стварало.

Наш посао је да Србија буде земља у коју се вреди вратити, да човек који је деценијама стицао знање и искуство у иностранству зна да ће то знање овде имати где да примени, да онај ко је стварао капитал ван Србије види прилику да га уложи овде и да породица која размишља о повратку зна да се враћа у земљу која жели њен повратак, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Свештеник из Шапца Милош Живковић каже да фестивал традиционално окупља велики број Срба, али да је све више и посетилаца који нису српског порекла.

„Обично наши фестивали окупе велику српску заједницу и ми то исто донекле тако радимо. Али, као што видите, доста посетилаца има који нису српског порекла, али су ту сваке године, ишчекују наш фестивал, управо због те наше хране“, каже Живковић.

Да је српска кухиња један од главних разлога доласка потврђује и један од америчких посетилаца, који нам каже да је, поред осталог, наручио ћевапе.

Генерални конзул Србије у Чикагу Марко Николић истиче да овакви догађаји представљају прилику да се српска традиција, култура и вера приближе и широј америчкој заједници.

„Заиста, наша традиција, култура и вера, нарочито овде у парохији Светог Василија Острошког, окупља православне вернике и Србе и Американце“, каже Николић.

Међу онима који помажу у организацији фестивала су и брачни пар Миша и Госпа Ђорђевић, који су овог пута били ангажовани на продаји лутрије.

Госпа каже да је рођена код Тузле у Босни, док Миша истиче да је рођен у Миросавцима код Лазаревца.

„Ја сам рођена близу познатог манастира Озрен“, додаје Госпа Ђорђевић.

Посебно место на фестивалу имају најмлађи. Овдашња фолклорна група ове јесени уписала је чак 100 чланова, што је највећи број од њеног оснивања.

Међу њима су и млади чланови ансамбла Стефан Јанковић и Ања Јанковић. На питање да ли играју фолклор, обоје одговарају потврдно, а на фестивалу су извели игру „Бела Рада“.

Фестивал је био и прилика да се представе хуманитарни пројекти. Весна Зафировски из организације „Наши Срби“ каже да су дошли како би посетиоцима представили неке од најважнијих пројеката које реализују.

Међу њима је и помоћ Општој болници у Панчеву.

„Купљена је опрема за Општу болницу у Панчеву, ултразвук који има разне функције и сада му се уграђују сви ти програми. То је већ плаћено и треба да се достави болници“, каже Зафировски.

Вредност ове донације је 48000 евра.

А када је реч о храни, један од оних који брину да укус српске кухиње буде прихватљив и домаћим и америчким посетиоцима јесте кувар Саша Шојић.

На питање како постићи да храну заволе и Срби и Американци, али и сви остали гости, он кратко одговара:

„Ако знаш да куваш, ако знаш укус, онда ти то можеш да урадиш.“

Захваљујући доброј храни, носталгији, музици и дружењу, фестивали попут овог све више постају места сусрета не само српске дијаспоре, већ и шире америчке заједнице. Укус традиције тако, далеко од Србије, наставља да окупља нове генерације и све већи број посетилаца.