Србија нуди сигурну будућност, рекао је министар Милићевић и додао да га посебно радује чињеница да то препознају млади брачни парови, али и други наши сународници у иностранству.

Потенцијали наших људи изван матице су огромни, њихова знања и искуство су драгоцени за нас, рекао је министар Милићевић и додао да је важно имати двосмерну комуникацију са нашим сународницима, као и са људима који су се вратили у своју отаџбину.

Наша земља нуди избор, рекао је министар Милићевић и истакао да је Немања у Америци радио као аутомеханичар, али је своје знање наставио да гради у матици где је отворио и своју радионицу за поправку аутомобила.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио важност неговања сопствене традиције, језика и писма и додао да ништа не може да замени васпитање и образовање деце у својој земљи, на свом језику.

Породица Милошевић личним примером показује да се у Србији од сопственог рада пристојно и лепо живи, рекао је министар Милићевић и додао да ће држава наставити да улаже у младе брачне парове и да подстиче повратак наших сународника.

Само заједничким снагама можемо да градимо српски, а не амерички сан, рекао је министар Милићевић и додао да ће држава увек да саслуша и чује изазове са којима се суочавају сви наши сународници, ма где год они живели.

На нама је да радимо и градимо односе, да јачамо постојеће везе са дијаспором и регионом, рекао је министар Милићевић и додао да резултати одговорног и преданог рада већ долазе - свака породица која се врати је велики успех за Србију, јер је наш највећи капитал у људима, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Посебан акценат стављен је на јачање институционалне сарадње између Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону и Српске православне цркве, при чему су дефинисани конкретни правци будућег заједничког деловања у циљу снажније подршке нашем народу у расејању.

У разговору је истакнут и значај очувања светиња, културног наслеђа и имовине Српске православне цркве, која представља темељ духовног и историјског трајања српског народа на просторима региона и широм света.

Саговорници су се сагласили да су слога, међусобна повезаност и очување духовних корена од пресудног значаја за будућност српског народа, посебно у временима великих глобалних изазова и све израженијих притисака на идентитет народа ван матице.

„Наш народ, где год живео, мора знати да има своју државу, своју цркву и своје упориште. Само заједно можемо сачувати оно што су нам преци оставили и обезбедити сигурну будућност генерацијама које долазе“, поручено је након састанка.

Вече је спојило музику, размишљање и визуелне уметности, стављајући у фокус универзалне вредности мира, братства и поштовања према свим живим бићима – теме које су и данас изузетно актуелне. Под диригентском палицом Карла Е. Тортарола за оркестар и Марије Кјаре Ардолино за хор, публика је имала прилику да присуствује снажном и надахнутом извођењу.

Поред музичког дела, догађај је укључио и активно учешће студенткиња и студената вечерње уметничке школе, смер вајарске и пластичне дисциплине, који су представили оригиналну уметничку перформансу. Рад је осмишљен и реализован под вођством професорке Марије Марковић, која је студенте водила кроз креативни процес превођења духовних и симболичних садржаја представе у визуелни и пластични израз.

„Ово је било веома значајно искуство, јер је ученицима вечерње школе омогућило да се суоче са стварним и престижним окружењем као што је Театар Голдони, истичући њихов труд и уметничку осетљивост", рекла је Марија Марковић.

Учешће вечерње школе представљало је важан тренутак инклузије и афирмације, потврђујући да уметност може бити снажно средство изражавања и личног развоја у свим животним добима.

Догађај се показао као успешан пример сарадње различитих уметничких дисциплина, уједињујући музику, уметност и промишљање у јединствено заједничко искуство. .

Посебан акценат стављен је на потребу системске подршке медијским садржајима намењеним Србима у региону, јачању доступности информација од националног значаја, као и на развој савремених дигиталних канала комуникације који ће допринети бржем и ефикаснијем повезивању са нашим народом широм света.

На састанку су договорене и конкретне мере усмерене ка унапређењу информисања Срба у региону, кроз интензивнију сарадњу институција, подршку медијским пројектима од значаја за српску заједницу ван Србије и креирање механизама за бољу доступност садржаја који чувају национални, културни и језички идентитет српског народа.

Саговорници су истакли да је очување националног идентитета, језика, културе и повезаности са матицом од стратешког значаја, те да ће институције Републике Србије наставити да пружају снажну подршку Србима у региону и дијаспори.

Најбољи филм 21. међународног фестивала документарног филма „Златна буклија” је Нечија деца, Биљане Бојковић у продукцији РТС-а. То је прича о деци жртвама НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године.

„Више од сто двадесеторо деце – српске, албанске и ромске националности страдало је од НАТО бомби. Они нису колатерална штета, како су их назвали НАТО званичници, они су били нечија деца. И зато је јако важно да говоримо о њима и да их памтимо”, рекла је Биљана Бојковић, ауторка филма Нечија деца.

Још два Гран прија, у различитим категоријама, припала су новинаркама РТС-а, Тамари Дрезгић и Лидији Самарџијевић, за филмове и Јелисавета Карађорђевић и Живот осликан душом.

„Што се тиче кнегиње Јелисавете Карађорђевић, ја сам у њој препознала и отменост и бунтовништво, и неустрашивост и неку елеганцију. Све заједно је то кнегиња Јелисавета Карађорђевић. То је жена која је породицу Карађорђевић вратила у Србију”, изјавила је Тамара Дрезгић, ауторка филма Јелисавета Карађорђевић.

Жири фестивала наградио је и Васка Васовића, нашег директора фотографије, који је дао свој печат филмовима "Нечија деца" и "Кнегиња Јелисавета Карађорђевић".

Прву награду „Златна буклија”, за сликовиту метафору прошлости, освојио је документарни филм Кад је Ћира возио, уредника Дописништва РТС-а у Пожаревцу, Новице Савића.

Гран при публике у Великој Плани отишао је у руке Милана Пантелића, аутора филма Жетва.

Најбољи страни филм је Отаџбина песника Бранка Лазића из Радио телевизије Републике Српске.

Ове године на фестивал „Златна буклија” пристигло је преко три стотине документарних филмова из Србије и региона.

У изазовним временима, након година проведених у иностранству, живот их је научио многим лекцијама, рекао је министар Милићевић и додао да су у Србији пронашли свој дом у коме васпитавају децу.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да, причајући са њима, у једној опуштеној атмосфери, видео њихову преданост у раду и жељу да буду још бољи и успешнији.

Путујући по свету Иван је радио многе послове, од конобара до фитнес тренера, рекао је министар Милићевић и додао да је наша земља сигурно место за повратак, много јача економски и нуди могућност напретка за све људе који желе да раде, уче и развијају своје породичне бизнисе.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да су Иван и Ваниа пример успешне и здраве породице, пример који показује да срећа није далеко, да је она пре свега у нама и нашем дворишту - на нашој земљи - и да је Србија за све наше сународнике који живе изван матице логичан избор када се доноси одлука где наставити живот даље.

Увек се обрадујем кад видим јаку породицу, они имају и троје деце, боре се, не одустају и желе да буде још боље. И то је успех, јака породица, јака Србија, рекао је министар Милићевић.

Једино разговором можемо сазнати с којим питањима се суочавају породице које планирају да се врате, као и они који су се већ вратили, рекао је министар Милићевић и додао да је наша земља, већ деценију уназад, боље, сигурније и лепше место за живот.

Србија се гради, Србија се убрзано развија, рекао је министар Милићевић и додао да је наша земља постала избор за наставак живота, као што су некада неке европске земље биле избор нашим сународницима када су одлазили из Србије.

Сада се слика променила, рекао је министар Милићевић и истакао да је Србија сада та европска земља у којој људи долазе и у коју се наши сународници враћају.

На састанку је разговарано о могућностима и моделима сарадње између наших музеја, пре свега кроз размену искустава и стручњака, као и о приликама за едукацију наших кустоса и конзерватора у Лувру. Такође, разматране су могућности реализације заједничких изложби, као и финансирања одређених пројеката од обостраног значаја.

Посебно радује чињеница да Музеј Републике Српске постаје међународно видљив и препознатљив, о чему сведоче и састанци на овом нивоу са најпрестижнијим светским институцијама културе.

"Желимо да изразимо захвалност Министарству просвјете и културе Републике Српске, Министарству за европске интеграције и међународну сарадњу, као и Данијели Пејић, те Представништву Републике Српске у Паризу и Бојани Кондић Панић. Састанци овог типа потврђују да је међуинституционална сарадња Српске на завидном нивоу. Све ове активности су увод у свечано отварање изложбе “Змијањски вез - свјетско нематеријално насљеђе" Музеја Републике Српске и Етнографског музеја у Београду која ће француској публици бити доступна од четвртка, 23. априла 2026. у Српском културном центру овдје у Паризу", рекао је директор Музеја Српске у престоници светске културе.

Изложба “Змијањски вез - свјетско нематеријално насљеђе” из колекције Музеја Републике Српске и Етнографског музеја у Београду, ауторки Данијеле Ђукановић музејског савјетника, етнолога из Музеја Републике Српске и Мирјане Крагуљац Илић, вишег кустоса етнолога из Етнографског музеја у Београду, је заједнички пројекат две централне институције из Републике Србије и Републике Српске које се баве очувањем материјалног и нематеријалног српског културног наслеђа.

Кроз овај пројекат обе институције културе желе да стручној и широј јавности у Паризу и Француској покажу значај очувања српског нематеријалног наслеђа - Змијањског веза који је уписан на Унеско листу светског нематеријалног наслеђа човечанства 2014. године.

Наиме, у неком периоду свог живота од 1984-2001. године била сам акредитовани новинар Илустроване политике. У почетку сам писала о свом сину Бранку и нашој борби за његов живот, примењујући све врсте алтернативног лечења. Добијала сам писма од читалаца из целог света. Најупорнија је била читатељка из Мелбурна, Радовинка Згрђа, која ми је стално писала и слала текстове из тамошњих новина, о томе како Абориџини оперишу без крви и лече најтежа обољења у току само једне ноћи. Али, на моју жалост, мој син Бранко имао је тумор на мозгу, било би то дуго путовање, а о новцу да не говорим. Таква авантура није долазила у обзир.

Радовинка Згрђа је наставила да ми пише, била је упорна... Тек када је мој син напустио овај свет у мени се родила грижа савести да нисам све учинила, да нисам отишла код Абориџина. Љубазна породица Згрђа понудила ми је гостопримство и ја сам 7. јануара 1996. године стигла у Мелбурн.

Вест о мом доласку се брзо проширила и Срби су ми организовали путовање кроз Аустралију. У централној Аустралији срела сам се са племенима Абориџина. Била сам прва бела жена која је дошла међу њих. И сада би било много да причам о том сусрету, сазнањима и доживљајима, али у једном тренутку су рекли да ме мој анђео чувар увек прати на мојим путовањима, а да мој дух долази из истог племена као абориџински писац Вонгар, који је некада живео међу њима и који пише о њиховим страдањима. Ту сам сазнала да је он познат у свету и да живи у Мелбурну. Како у свом животу никада ништа не планирам, водећи се само сопственим инстинктом, тако ми је име Вонгар непрестано, као мантра, одзвањало у глави.

По повратку са пута по читавој Аустралији, име Вонгар ми није излазило из главе. Стално сам причала о њему, а у кући породице Згрђа, синови су успели да набаве адресу Вонгара. У то време није било могућности најављивања, позивања, нити сам имала појма да је Вонгар српског порекла, али сам хтела да упознам славног писца.

И тако су ме Радовинкини синови одвели на капију, на којој је писало "чувај се пса", а из дворишта се чуо лавеж стотине паса, који су скакали по огради. Имала сам утисак да ме растржу кроз дрво, да ме кидају и комадају на парам парчад. Са друге стране ограде чуо се умирујући женски глас, питајући ме нешто, али у том периоду нисам знала ни једну једину реч енглеског јеазика. Успела сам да, надјачавајући лавеж паса кажем да сам "писац из Србије". Лавеж паса се смиривао, и после извесног времена капију је отворио, необријан, дуге неуредне косе, човек веома продорних очију, који ме је погледом прозрео и оставио без речи..

Ћутала сам и гледала у њега, потпуно паралисана. Наше енергије спојиле су се у једну и ја сам престала да постојим. Он је већ све осетио и показао ми да уђем кроз капију у пространо двориште док је Линда, његова супруга или секретарица, ко ће га знати, утеривала крдо опасних паса дингоса у кућу и затварала их по собама. У мени није постојало време, енергија, ни глас, ни било каква емоција. Била сам ОН, препуштена тренутку судбине и доведена на ниво безнађа. Нисам имала ни страха, ни љубави, ни дивљења, било ми је свеједно.

Када ме је увео у собу пуну длака од паса, њихове енергије и мириса, повратили су ме са чашом воде и његовим представљањем: Сретен Божић из Аранђеловца.

Сатима ми је причао о свом животу, а ја сам на тренутке успевала да поставим по неко питањце, тек толико да одглумим новинарку која, ето, зна и нешто да пита. Ти сати проведени у звуку његових речи, дингоса, који су нас окруживали, чувајући свог власника, Линде која нас је повремено служила са хладном водом у пакленом дану, остали су у мени нешто што никада нисам заборавила, нити сам се икада више тако осећала.

О, да, знам да сам обећала да ћу све објавити, да ћу му објављено послати, да ћу се поново вратити. Нека обећања сам испунила. Објавила сам фељтон у Илустрованој политици, део разговора у својој књизи, али га никада нисам позвала, никада се више нисам вратила. Нисам се бојала Њега, или његових паса, бојала сам се себе и увек га носила у свом срцу и својим мислима. Знам да је и он мислио о мени. Осећала сам то! Неке људе сретнеш само једном у животу и они остану у теби заувек.

И ноћас док по архиви тражим материјале из тог периода, и не могу да их нађем, осећам како се његов дух љути на мене."

 Део из књиге „Канали снова – тјукур“

"...Душан Величковић и Предраг Палавестра су ме први провалили. Душан је хтео да објави репортажу о мени, а онда је превео моју књигу и објавио нешто из мојих радова. Ево, и сада сам му послао моју књигу „Раки“, али од њега нисам добио одговор. Добијам писма из целог света, али Душко не пише…

У соби много, много књига. Ту су писаће машине и машине за фотокопирање. Док воњ паса продире, схватам да овај човек живи у свом свету паса и књига.

 Конопац за вешање

-Штампано ми је до сада четрнаест књига, а остало је заплењено и спаљено. Ја сам човек који има два имена. У Аустралији ме до пре пет година нису признавали, али сам зато под другим именом био познат у Америци и Немачкој, и само захваљујући мојој истрајности, успео сам да победим. Да бих објавио један рукопис од двеста страна, направио сам шесто страница коресподенције да нађем издавача. Телефонски разговори и службена писма су пропратни материјал да бисте убедили те комерцијалисте разних издавачких кућа да сте написали праву ствар. Док сам писао књигу „Раки“, потрошио сам преко сто хиљада долара. Аустралијски уред за књижевност ми је као помоћ дао 64000 долара, а за остало сам морао да заложим кућу.

 Нашу причу непрестано прекидају пси.

-Пси немају осећај да је човек човек, већ они у човеку виде свог супарника. Ови пси су још једино као раса забележени у Југославији под именом „чагај“. Живе у Далмацији, као дивљи пси. Они су једини слични дингосима….

....

...Најновија књига „Раки“ је паралелна трагедија абориџинског и нашег, српског народа. Један абориџински дечак нашао се на просторима Босне за време рата и прича причу...Многи светски критичари су оптуживали писца Вонгара да је кроз причу абориџинског народа величао Србе. Како је то успео?

-Живео сам једно време са њима у шуми. У пустињи. Годинама...У време када сам напустио Југославију, нисам био одушевљен европском цивилизацијом. Европа је трула. Све што сам знао о европској цивилизацији била је сушта лаж, једна њихова искривљена слика. Ево и у овом рату они су доказали колика је то лаж. Они су виновници тог зла. Зло су подржавали. Свет Абороџина је прошао кроз кроз ту патњу која је била дуга и тешка. У ствари, о томе се ради у књизи „Раки“. Раки је конопац за вешање, за распеће на коцу. Таква иста судбина се догодила и српском народу. Прича је о малишану кога су довели да би га спасли од енглеске расе и одвели га у српско насеље, научили гуслању, да прича о јунаштву и способности народа у коме је одрастао. Тај младић је слушао песме, ишао у манастир. У међувремену је избио рат, одводе га на присилни рад, у логор…"

Јако је важно што управо ову тему и закон презентујемо пред нашим сународницима, јер се ради о питању које директно утиче на њихов живот и њихову везу са Србијом, рекао је министар Милићевић.

То је закон који тангира огроман број породица у Србији, али и велики број наших сународника који живе ван Србије, рекао је министар Милићевић и додао да је његов значај врло конкретан – омогућава грађанима да на једноставнији, савременији и правно сигуран начин уреде питање своје имовине и да њоме у пуном капацитету располажу.

Министар Ђорђе Милићевић је изразио задовољство што се о овој теми говори у Бечу, пред нашим људима и додао да је закон још један у низу потеза Владе Републике Србије који имају јасан циљ – да решавају конкретне изазове с којима се грађани суочавају и дају одговоре на њихове стварне потребе.

То су ситуације које сви знамо – нерешени имовински односи, неуписана имовина, административне препреке које трају годинама, па и деценијама, рекао је министар Милићевић.

Влада Републике Србије препознаје изазове с којима се суочавају наши сународници, рекао је министар Милићевић и додао да су овакве активности најбољи доказ да држава Србија води рачуна о својим грађанима, без обзира где живе: да постоји иста брига – и за оне у Србији и за оне ван Србије.

Желимо да нашим људима у иностранству омогућимо сигурност, јасноћу и подршку када је реч о питањима која су за њих од животног значаја, рекао је министар Милићевић и додао да ће Влада Републике Србије наставити да одговара на потребе својих грађана.

Овакве активности су део ширег процеса изградње поверења између државе и њених грађана, рекао је министар Милићевић и додао да је сваки такав корак уједно и корак ближе ономе што је наш циљ – да што већи број наших људи одлучи да своју будућност додатно веже за Србију.

Добродошлицу учесницима и гостима упутио је градоначелник општине Волер, господин Рајдар Кобел, док се присутнима обратила и амбасадорка Републике Србије у Краљевини Норвешкој, Јасмина Митровић Марић. Она је том приликом нагласила да су овакви сусрети од изузетне важности јер доприносе изградњи и јачању мостова културе и пријатељства између српског и норвешког народа, истичући да управо култура има снагу да повезује људе, превазилази границе и ствара трајне везе.

У оквиру првог дана програма, своје стваралаштво представило је око петнаест аутора из Норвешке, Шведске и Данске, као и гости из Србије. Разноврсност израза и тема још једном је показала колико је књижевност снажан инструмент културне размене и разумевања међу народима, док Савез српских стваралаца Скандинавије наставља да има значајну улогу у том процесу.

Председник Савеза, Бранко Димовић Димески, истакао је да ова организација представља важан ослонац у унапређењу културне сарадње и неговању веза између српског и норвешког културног простора.

Овогодишњи сусрети донели су и конкретне резултате у виду договора о сарадњи између општине Волер и Градске општине Палилула у Нишу, који подразумева даље повезивање и узвратну посету делегације и стваралаца из Норвешке Србији у јуну.

Други дан програма, одржан у Ослу у храму Светог Василија Острошког, био је у знаку интензивног културног дијалога и размене мишљења. Посебан акценат стављен је на државне и међународне панел-дискусије, које су окупиле бројне домаће и стране књижевнике, као и истакнуте културне раднике. Ове панел-сесије издвојиле су се као један од најзначајнијих сегмената читаве манифестације, јер су отвориле простор за разматрање савремених културних тема и јачање међународне сарадње. Велико интересовање публике и њено активно учешће додатно су обогатили овај део програма.

Свечано затварање сусрета уприличено је у Нобеловом центру за мир, и одат омаж српском нобеловцу Иви Андрићу, чиме је манифестација заокружена на достојанствен и симболичан начин.

Том приликом најављено је да ће наредни сусрети бити организовани 2027. године, када ће бити обележен значајан јубилеј дипломатских односа, што овом догађају даје додатну важност и перспективу.

Организатори су на крају изразили захвалност свим учесницима, сарадницима и пријатељима манифестације, чија је подршка била кључна за успешну реализацију и висок ниво овогодишњих сусрета.

Концерт је реализован у сарадњи са Српском допунском школом Министарства просвете Републике Србије, уз подршку Баварско-српског академског форума.

На сцени су наступили хорови „Тончићи“, „Ехо“, „Стари­на Новак“, „Косовске руже“, „Атендите“, „Кантабиле“ и Дечји хор из Земуна, који су извели програм састављен од духовних, традиционалних и савремених композиција.

Публика је са великим интересовањем пратила концерт, а велика сала је била испуњена до последњег места.

Током вечери смењивали су се различити музички изрази, од народних песама до уметничких композиција, што је додатно допринело разноврсности програма.

Посебан тренутак вечери уследио је на самом крају, када су сви хорови заједно са публиком извели песму „Ово је Србија“, што је изазвало снажне емоције и додатно повезало извођаче и публику.

Наступ у Минхену део је међународне турнеје младих извођача из Србије, који су претходно наступили и у Паризу. Путовање је протекло у отежаним условима због вишесатног задржавања на граници, али су хорови упркос томе успешно реализовали планиране наступе.

Организатори су изразили задовољство реализацијом концерта и пријемом код публике, истичући жељу да се слични програми у будућности поново организују у Минхену.

Организатори истичу да овакви концерти имају посебан значај за очување културног идентитета и повезивање младих са дијаспором, као и за промоцију српске културе у европским центрима.

Када видим са колико љубави и посвећеношћу се чува оно што припада нашем народу онда знам да та веза неће бити прекинута, рекао је министар Милићевић на отварању 6. смотре фолклора у Италији.

Живимо у времену које није једноставно, свет је пун изазова и несигурности, и то осећају и наши људи широм света, рекао је министар Милићевић и додао да је у таквим временима још  важније да будемо заједно, да будемо јединствени, да једни другима будемо ослонац и да знамо да, где год да живимо, припадамо истом народу и истој земљи.

Србија је уз свој народ и сви њени сународници ван Србије су њен народ, рекао је министар Милићевић и додао да је Србија кућа свих Срба који живе изван матице.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да сваки долазак у Вићенцу има посебну вредност због људи које је овде упознао, где је истакао породицу Милићевић која има деветоро деце. Министар Милићевић је додао да је то најбогатија породица коју имамо ван Србије, јер они на најбољи начин показују шта значи чувати породицу, веру и везу са својим коренима.

Веома је важно чувати свој језик, културу и традицију, где год да живите, рекао је министар Милићевић и додао да Србија не мора да брине када зна да њена деца изван отаџбине знају ко су о одакле долазе.

Министар Ђорђе Милићевић је у представљању резултата рада Кабинета истакао да су у претходних годину дана настављене активности које су већ давале резултате, али оно што је важно, додао је министар Милићевић – покренути су и нови програми и постављени још амбициознији циљеви.

Стратешки правац државе Србије је да се врате млади људи који су стекли образовање у иностранству, да се врате људи у пуном радном веку, који могу да наставе свој посао или да инвестирају у Србију, рекао је министар Милићевић и додао да је такође важно да Србија буде место у које ће се наши људи вратити да проведу своје касније животно доба.

У претходних годину дана велики део активности био је усмерен на очување идентитета – језика, културе, традиције и историје, као и на унапређењу допунских школа за нашу децу у иностранству, јер је језик темељ идентитета, рекао је министар Ђорђе Милићевић.

Један од пројеката који заузима посебно место у реализацији пројеката јесу кампови за децу, који данас већ имају континуитет и постају традиција, рекао је министар Милићевић и додао да реализација тих пројеката нису само број, већ улагање у будућност, у генерације које ће сутра доносити одлуке о свом животу и о својој вези са Србијом.

Из потребе да боље разумемо наше људе, а посебно младе, Кабинет је покренуо програм „Са министром на Ти“, рекао је министар Милићевић и додао да је то формат у коме је министар пре свега слушалац – да чујемо младе људе који живе у Србији и размишљају о одласку, али и оне који су већ отишли.

Само ако заиста чујемо наше младе људе, можемо да креирамо политике које ће их мотивисати да остану, али и да се врате у Србију, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да наша политика није у чекању да наши људи дођу у Србију, већ је наша политика да будемо са њима и тамо где они живе и додао да је Кабинет у претходном периоду обележио све важне датуме заједно са нашим сународницима – од Дана српског јединства, преко Светог Саве, до Божића и Васкрса, у великом броју градова широм Европе и региона.

Рад Кабинета се заснива и на модернизацији односа са нашим народом у свету јер желимо да тај однос буде системски, а не повремен, рекао је министар Милићевић и додао да је покренута иницијатива за израду дигиталне платформе која ће повезати наша удружења и организације широм света и омогућити бољу комуникацију, размену информација и ефикаснију сарадњу.

Један од најважнијих догађаја који има за циљ повезивање наших сународника из света са матицом јесте Видовдански сабор, који обележава и Дан дијаспоре, рекао је министар Милићевић и додао да се тада окупљају представници наших људи са свих континената.

Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да је пред нама и “EXPO 2027” – највећи међународни догађај који ће Србија организовати у последњим деценијама, пројекат који ће у великој мери одредити нашу економску, инвестициону и међународну позицију у годинама које долазе.

Циљ Кабинета је да наши људи широм света буду активан део тог процеса – не само као гости који ће доћи да посете “EXPO 2027”, већ као партнери, промотери и мост између Србије и земаља у којима живе, рекао је министар Милићевић и додао да су започете активности на повезивању наших сународника са пројектом “EXPO 2027”.

Кабинет је покренуо пројекат „Истином за Србију“, рекао је министар Милићевић и додао да су, заједно са најеминентнијим стручњацима – академицима, професорима и историчарима – организоване трибине и скупови у десетинама европских градова, пред стотинама учесника, са циљем да на аргументован, озбиљан и достојанствен начин представе истину о историјској улози Србије.

Наш народ где год да живи, мора да има јасно упориште у истини о себи – а држава Србија има обавезу да ту истину штити и представља, рекао је министар Милићевић.

У временима која нису лака, у свету који је све турбулентнији, веза између наших сународника у свету са матицом постаје још важнија, рекао је министар Милићевић и додао да наш народ у свету није само емотивна категорија.

Наша обавеза је да ту везу јачамо, да будемо јединствени и да стварамо услове да се наши људи враћају, рекао је министар Милићевић и додао да је то разлог зашто је део активности Кабинета усмерен на обилазак локалних самоуправа.

Србија се мења, Србија напредује и Србија жели своје људе назад, рекао је министар Милићевић и додао да је наш посао да ту поруку преточимо у конкретне услове и конкретне резултате.

Посебан утисак оставио је начин на који је збирка, која је изашла у издању Општинске народне библиотеке „Вељко Петровић” из Жабља. представљена пред будимпештанском публиком. Програм је започет читањем епилога, у којем се наслућују сабирање, обнова и поновно успостављање целовитости, да би током вечери био прочитан и пролог, чиме је симболично заокружен унутрашњи лук збирке.

Дубљу књижевну подлогу овом делу даје и рецензија др Јелене Марићевић Балаћ, у којој се истиче да збирка „представља кохерентну поему, састављену од низа песама које су међусобно стилски и наративно повезане”. У рецензији се наглашава и да поезија Варје Нешић сведочи о борби, снази и унутрашњем преображају жене која из речи, језика, музике и уметности црпи снагу да изнова ствара сопствени свет. Како је током промоције истакла и сама ауторка, управо је др Јелена Марићевић Балаћ, након што јој се обратила и показала своје рукописе, препознала вредност тог стваралаштва и подстакла је да песме сабере и објави у оквиру ове збирке.

Поред тумачења и читања, промоција је понела и снажан емотивни тон. Јована Вечић је својим казивањем и освртом додатно приближила публици симболички и емоционални слој књиге, док је Варја Нешић личним читањем својих стихова дала вечери посебну исповедну снагу. Атмосфера је била топла, надахнута и испуњена снажном женском енергијом - енергијом трајања, опстајања и стварања. По завршетку програма, ауторка је разговарала са посетиоцима и потписивала примерке своје књиге.

На самом отварању вечери, Митар Мирко Кркелјић, уредник програма у Културном центру „Српски венац”, подсетио је и на плодну сарадњу ове установе са Народном библиотеком из Жабља. Како је истакао, током године реализован је низ заједничких програма, и у Будимпешти и у Жабљу, а промоција збирке Варје Нешић још је једна потврда живе и садржајне културне везе између ове две средине.

Варја Нешић рођена је 1986. године у Осијеку, школовала се у Сомбору и Београду, где је стекла диплому мастер професора српске књижевности и језика на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Писању се посветила још у студентским данима, а „Луцидно ребро” потврђује њен зрели и снажни песнички глас.

Grand prix за сценарио припао је Веску Бутрићу за филм Чика Анте, уз опис жирија: "Глас песника Анте Дадића траје и окупља савременике. Из радио програма говори да бисмо их видели".

За портретну емисију о животном путу кнегиње Јелисавете Карађорђевић, Grand prix Златну буклију добила је Тамара Дрезгић.

Grand prix Златна буклија за поетичан приступ Живот осликан душом, редитељ Лидија Самарџијевић, РТС Београд
Живот какав јесте.

Прва награда Златна буклија за метафору о прошлости Кад је ћира возио, редитељ Новица Савић, РТС студио Пожаревац
Са ћиром на старим стазама. Сликовита метафора прошлости.

Прва награда Златна буклија за област школског спорта Тренирај са шампионом - Татјана Петровић, Уредник емисије Тања Чанић Млађеновић, РТС Београд

Прва награда Златна буклија за истраживачки рад Дворови Србије, редитељ Јелена Невска, РТС Београд
Подсећање на време настанка модерне српске државе.

Grand prix Златна буклија за режију Моје путовање, редитељ Жељко Мирковић, OPTIMISTIC film Ниш; Живот и песма о легенди Ниша Шабану Бајрамовићу, испричани духовито и дирљиво.

Директор фестивала Живомир Михајловић истиче да је на конкурс пристигло више од 300 филмова. Комисија за селекцију и номинацију предложила је жирију 50 остварења. Завршна свечаност фестивала одржаће се 24. априла 2026. у Великој Плани.

Емисију "Србија на вези - портрети: Кнегиња Јелисавета Карађорђевић" можете погледати ОВДЕ.

Циљ предавања је да се истражи како различите културне перспективе обликују визије будућности и да се пронађе заједнички језик кроз међународни дијалог. Главне теме Лазићевог експозеа биле су утицај путовања на индивидуални развој човека у будућности, како путовања утичу на путању људског напретка али и како ће људски напредак утицати на промену начина путовања. Лазић је уверен да ће у будућности путовања бити саставни део образовања, укључена у средњошколске и универзитетске образовне програме.

"У будућности ће постојати дубља свест о путовањима као кључном делу људске природе и као кључном алату за учење и развијање људског карактера. Технологија ће нам омогућити да се крећемо брже и лакше, да дубље осетимо и упознамо места која посећујемо, али то је тек почетак. Човек јe homo viator, да подсетим на стари филозофски концепт који дефинише човека преко његове урођене потребе за кретањем. Ја бих додао да је човек homo viator curiosus, знатижељан путник, јер се у томе крије наш урођени мотив за кретањем", изјавио је Лазић и детаљно објаснио зашто није могуће разумети људску цивилизацију, настанак држава, нација, па и индивидуалног карактера, без разумевања утицаја путовања на човека.

Током једночасовног дијалога саговорник Лазићу је био најпознатији руски путник Фјодор Коњухов који се управо вратио са вишемесечног боравка на Антарктику, познат као први Рус који се попео на три највише планине (на Монт Еверест чак два пута) и постигао више светских рекорда из области путовања. Питања је, поред водитеља, Лазићу постављала и публика, као и лично директорка Националног центра Русија Наталија Виртуозова. Лазић је на ово предавање стигао из Африке, чиме је завршио скоро четвромесечно путовање на којем је проучавао дивљине Сенегала, Гамбије, Гвинеје Бисао и Зеленортских острва. До сада је провео 15 година на путовањима, обилазио 100 земаља на 6 континената и о томе написао више од хиљаду путописних текстова.

На предавању Лазић се осврнуо на путовања по Гренланду, Судану и Кенији о чему је недавно објавио путописне књиге за београдску Лагуну, говорио о утицају Адлигатовог Музеја књиге и путовања, као и о својим двогодишњим путовањима Ладом Нивом по 68 региона Руске федерације.

"Русија није земља, то је континент. Многи руски региони су толико велики, богати и разноврсни да заслужују једнаку пажњу као многе земље. Када бих бирао три места која треба да се посете на планети, једно би увек било у Русији, рецимо Бајкал".

За предавање се тражило место више, па су све карте већ недељу дана раније биле резервисане. Лазићево предавање је изазвало велику пажњу руских медија, а на серији предавања учествовали су и водећи експерти из Кине, Уједињених Арпаских Емирата и Казахстана.

Присутнима се у име Конзулата Републике Србије у Бечу, обратила конзулка Милица Топаловић, први саветник. Истакла је значај обележавања великог јубилеја и говорила о неким мање познатим детаљима из живота Николе Тесле, попут тога да је придавао велики значај броју три, да је волео голубове и да је само једном за живота посетио Београд и Србију. Захвалила се Светлани Матић што је већ три пута приказивала различите изложбе у просторијама Конзуларног одељења у Бечу и изразила наду да ће таквих изложби бити још у наредном периоду. Реч је о изложбама посвећеним Милици Стојадиновић Српкињи, бечким траговима и Николи Тесли.

„Срби који буду затражили конзуларне услуге, моћи ће док чекају на ред, конструктивно да проведу своје време, сазнавши, захваљујући изложби, многе детаље из живота највећег научника свих времена“, закључила је конзулка Милица Топаловић.

Др Вјера Рашковић Зец, рецензент књиге истакла је велики значај обележавања и сећања на лик и дело Николе Тесле, захвалила се Светлани Матић што је изнедрила још једно значајно дело и изнела мишљење да Срби морају да знају ко је Никола Тесла и чиме је задужио човечанство.

Обраћајаћи се присутнима, проф. Светлана Матић се захвалила Њ.Е. амбасадору Марку Благојевићу на пружању подршке у организацији и реализацији културних приграма, које Аустријско-српско културно друштво „Вилхелмина Мина Караџић“ свих ових година, успешно спроводи, а у циљу очувања културе сећања и језичког и културног идентита српског народа.

Светлана Матић је конзулки и рецензенту књиге поклонила ешарпе са Теслиним ликом, чију је скицу израдила наша позната дизајнерка Роксанда Илинчић, а израдила их је тржница „Шевић“ из Темерина.

О Теслином меду, бренду фирме Раинхониг, говорила је Сунчица Раинпрехтер и о његовом лековитом дејству и утицају на здравље. Посебно је нагласила да је и Никола Тесла конзумирао мед и практиковао га у свом јеловнику.

Проф. Светлана Матић, посебно се осврнула на двадесет плаката изложбе о великану светске науке, без ког би цивилизација данас остала у мраку. Подсетила је на Теслине огромне заслуге у развијању бежичног система, који је прекрио читав свет и на проучавање бежичног начина дистрибуирања огромних и јефтиних количина енергије, у све крајеве земаљске кугле.

„Тесла је био геније, открио је радио, наизменичну струју, Теслин трансформатор. Имао је преко 700 проналазака. Ишао је испред свог времена, па је био несхваћен и проглашаван сањаром од својих савременика“, истакла је ауторка. Његов чувени цитат глааси: „Нека будућност покаже истину и процени сваког од нас према његовом раду и постигнућима. Садашњост је њихова, али је зато будућност за коју сам радио моја.“

Присутни су имали прилику да се упознају са врло интеренсантним садржајем изложбених паноа, који су написани на српском и енглеском језику. Развила се занимљива дискусија, уз послужење и заједничко фотографисање.

Изложба ће моћи да се погледа у радно време Конзулата Републике Србије у Бечу до 5. маја 2026. године. Након тога, биће отворена 8. маја у Конзулату Републике Србије у Франкфурту, а поводом Мајских сусрета писаца дијаспоре, које већ традиционално организује Удружење писаца „Седмица“, када ће бити одржана и промоција књиге „Рекли су о Николи Тесли“. 

После 88 година, пред сам Васкрс, српска заједница у месту Деска, код Сегедина, свечано је обележила завршетак обнове старе српске цркве у том месту. Догађај је забележила наша сарадница из Будимпеште Диана Ђурић, иначе главна и одговорна уредница Варош ТВ. 

А колегиница из дописништва у Книну, Васка Радуловић, новинарка ТВ продукције ЗВО Вуковар, овога пута забележила је причу у селу Безбрадица код Кистања у Далмацији. Млади брачни пар, деца избеглица у Србији, уместо београдског ужурбаног живота, за своју породицу, изабрали су тишину, природу и живот на селу, родном крају њихових предака.

Предивном ускршњом песмом „Људи ликујте – Христос воскресе“, по тексту владике Николаја Велимировића, а у извођењу бањалучке етно групе Траг, завршавамо ово издање емисије "Србија на вези".

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић
 

У павиљону је 18. марта избио пожар, али захваљујући спремности италијанских надлежних служби, био је сузбијен и нема веће материјалне штете.

Иначе, тај павиљон је дизајнирао Брено Де Ђудис. Изградња је почела 1932. и завршена 1938. као део комплекса Свете Јелене.

Овогодишњи представник Републике Србије је уметник Предраг Ђаковић који ће својом поставком „Преко голготе до Васкрса" представљати нашу земљу на „Олимпијади за уметнике."

Суштину и начело хришћанске вере објаснио је Свети апостол Павле, чија је проповед оснажила и усмерила новозаветну веру.

У православним хришћанским црквама се на Васкрс отварају Царске двери на олтару, чиме се симболично указује да је Исус својим васкрсењем победио таму и смрт и отворио рајска врата и пут спасења читавом људском роду.

Према одлукама Никејског сабора (325. године), које до данас поштују све православне цркве, Васкрс треба славити у прву недељу пуног месеца после пролећне равнодневице, али обавезно после јеврејске Пасхе.

Према хришћанском предању, Исус је умро у дане Пасхе па се у неким језицима овај назив задржао и за празник његовог васкрсења.

Познато је, такође, да су рођење Исуса Христа, његово страдање и васкресње најавили старозаветни пророци који ће, како проповеда хришћанство, опет доћи да најаве његов други долазак међу људе.

У књизи Откривења Јовановог, којом се завршава Нови завет, ти пророци су Илија и Енок и њихов поновни долазак међу људе и страдање треба да најави нови долазак Христов, коме се надају хришћани.

Симбол обнављања природе и живота

Васкрс је, дакле, покретан празник, који се одређује према природном календару и увек се везује за недељу са одступањем од 35 дана – од 4. априла до 8. маја.

Васкршње славље је за вернике крај Великог поста, а први мрсни залогаји су васкршња јаја која се, према древном обичају, фарбају у црвено као симбол проливене крви Христове.

Према предању, прва јаја је цару Тиберију поклонила Марија Магдалена, која је у Рим дошла са поруком о васкрсењу.

Јаје је симбол обнављања природе и живота и као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и за оне који га примају.

Верници, по устаљеној традицији, васкршња јаја боје на Велики петак, када се, иначе, ништа друго не ради, већ су наше мисли упућене на догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.

Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове "чуваркућа".

Хришћани Васкрс славе три дана, па су у календару СПЦ црвеним словом обележени Васкршњи понедељак и Васкршњи уторак.

У СПЦ православни верници размењују поздраве – Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!