Промоција дела Динка Давидова

Књиге академика Динка Давидова "Сентандреја српске повеснице" и "Српска Стематографија Беч 1741" изузетно су значајне за српску културу и могу да се уврсте у трајна културна добра нашег народа, речено је на промоцији у Галерији Матице српске (ГМС) у Новом Саду.

Та два дела академика Давидова, који је у националној историји уметности оставио неизбрисив траг проучавањем српске ликовне културе од 17. до 19. века, посебно у црквама и манастирима будимске и темишварске епархије, представљена су у оквиру програма недавно отворене изложбе у ГМС "Српска црквена уметност у Мађарској".

Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе је казао да су споменици српске културе у Мађарској дуго били заборављени али је, на срећу, последњих година доста урађено на њиховој обнови и представљању јавности захваљујући пре свега подршци покрајинске владе и ангажовању Будимске епархије Српске православне цркве.

У Мађарској има тридесет осам српских храмова али је у тамошњим насељима само по једна или две српске фамилије, рекао је Вапа и нагласио да ове књиге академика Давидова поново враћају Сентандреју у центар културних и верских збивања кад је реч о Србима у Мађарској.

Наводећи да је те две књиге написао најбољи изучитељ културне баштине српске у данашњој Мађарској и најпажљивији посматрач прве значајније српске књиге објављене у Бечу у 18. веку, Миро Вуксановић, дописни члан САНУ је истакао да у тој красоти слова, речи, храмова и светачких ликова аутор посебну пажњу поклања симболима крста и грба.

"Симбол крста, као општи, хришћански, православни израста на десетинама места у књизи "Сентандреја српске повеснице" а други јесте грб, тачније би било да кажемо грбови земаља и области, али је Давидов у зеницу свог детаљистичког штива дао српски грб", рекао је Вуксановић и додао да то извире из Жефаровић-Мерсмерове српске Стематографије, издате у Бечу 1741. године.

Академик Давидов је подсетио на речи писца Јаше Игњатовића, који је крајем 19. века написао да кад једном у Сентандреји више не буде Срба, а једаред их неће бити, онда ће им обронци бити гробови, а храмови ће остати као вечити сведоци њиховог живота и духа.

Без обзира на то што су данас Срби у Сентандреји у симболичном броју, остаје историјска чињеница да само споменици културе говоре о присуству једне нације, рекао је Давидов, нагласивши да тај национ српски живи и сад у Сентандреји у њеним историјским споменицима а на нама је да те споменике чувамо, обнављамо и представљамо и да се радујемо што то све постоји.