Након саобраћајног удеса, Јелена је сакупила стакло аутомобила које је пало на њу. Од тада њен живот добија нови смисао... Данас Јелена сарађује са Галеријом Мурано на чувеном истоименом острву које се налази у венецијанској лагуни.

У емисији ћете видети зашто су уметници и виртуози са острва Мурано, поред хиљада људи који им нуде сарадњу, одабрали баш Јелену... Посебно је занимљив Јеленин уметнички приступ у повезивању Србије и Италије кроз историју и који је заинтригирао љубитеље уметности у Италији.

Острво Мурано је познато широм света по вишевековној традицији производње врхунског стакла. Сложене технике израде преносе се с генерације на генерацију, а предмети од овог стакла светски су симбол луксузног, врхунског уметничког стваралаштва. 

Јелена је добитница награде за уметност удружења „Миленијумска жена“, која се додељује истакнутим дамама за изузетна професионална достигнућа. Свом родном Крушевцу поклонила је мозаик „Грб кнеза Лазара“, рад изведен у специфичном споју стакла и камена. Њено умеће запажено је у Италији, где је по позиву израдила слику „Венецијански лав“ која је свечано уручена председнику регије Венето.

Јеленина дела налазе се у приватним колекцијама у Србији и иностранству, а слика „Свет од новца“ постала део збирке уметнина Народне банке Србије.

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

“А ово сада радимо за Бању Луку. То је унутрашњи део једне колонаде у сводовима светаца. То се сада поставља. Па како завршимо неки део ми одамо и поставимо. Врло је тешко, ја сам се прихватио. Нечега чега би се ретко ко прихватио , да радите храм мозаика а храм је жив. Држе се службе, држе се то све.

Рођен је 1941. године код Босанског Грахова. Радловић је први који је на постдипломским студијама на Академији ликовних уметности у Београду специјализовао фреску и мозаик. Његови радови налазе се у црквама и манастрима широм Србије, Црне Горе, Републике Српске али и у Русији.

“Ја већ 20, 30 година радим у цркви Светог Марка али то повремено, када се скупе средства. Најпре сам направио олтар, то је онако био улазак, када сам правио припреме за тај олтар ја сам направио једну мало макету како изгледа олтар и исликао сам све иконе које су у олтару које је тражио патријарх покојни Павле и када сам однео у цркву макету, он погледао и рекао је - мајсторе, имате мој благослов“, каже Радловић.

Пут до једног од најзначајнијих српских сакралних мозаичара није био уобичајен. Као младић желео је да постане сајџија, али је радио као молер. Ипак, његов таленат је брзо дошао до изражаја и усмерио га ка уметности. Данас иза сваког његовог рада стоје знање и искуство, али и тим људи које предводи.

“Мозаик је колективна техника али неко мора да стане испред тога колектива, да осмисли како ће ти објекти цркве изгледати, те просторе, како ће где шта да се постави. Мозаик је једна од најтежих сликарских техника. За један мозаик, да би човек урадио, треба много времена. Да вам кажем да у један квадрат иде од 15 до 20 хиљада каменчића”, каже уметник.

Радећи годинама као професор, Радловић је своје знање преносио генерацијама студената, од којих многи и данас раде са њим. Иако су деценије рада иза њега, и даље је посвећен стварању и не планира да стане. Јер, како каже, пред њим су још бројни послови.

Разговарамо о томе како се хомеопатија као вид лечења позиционира у различитим деловима света, како је прихваћена у Србији, на који начин је комплементарна са класичном медицином и да ли јој у неким случајевима треба дати предност.

Гледамо део емисије Портрети ауторке Тамаре Дрезгић: Аника и Владимир Николић, Немица и Србин, су брачни пар који се успешно носи са разликама и сличностима када су менталитети наших народа у питању.

Водимо вас у необичан рај изнад Јадранског мора који су такође оформили Немица и Србин. Мона и Горан су из жеље за мирним животом у природи сплетом околности постали туристичка атракција због 7 магараца и једног младунчета.

Гошћа у студију нам је Маја Цветковић вођа групе Е play, басисткиња, кантауторка и још много тога...Разговарамо о споту за песму "Идемо да плачемо" у коме се појављује херој Београда Ренато Грбић. Осврћемо се на концерте које је Е play одржао у Бечу, Братислави и Прагу, и на специјалну емисију која је снимљена на промоцији албума у Студију 6 Радио Београда.

Уреднице емисије су Тијана Паунковић и Вања Васић

редитељ Ернестина Глигоријевић.

“Мислим да смо и Сташа и ја заиста јако срећне и узбуђене и једва чекамо да крочимо на сцену пред нашу публику. Поготово зато што свирамо заједно, ми смо приватно јако добре пријатељице, тако да је заиста велика част имати ту могућност да наступате заједно са блиским пријатељем”, каже Нина Петровић, пијанисткиња.

“Веома сам узбуђена и верујем да је колегиница Нина узбуђена и јако смо срећне што можемо да наступимо пред нашим публиком, међу којима су и наше породице и пријатељи и професори“, каже Сташа.

Током дружења са Нином и Сташом питали смо их и шта их је определило да се баве музиком и да се касније усавршавају у иностранству.

“Тренутно сам студент завршне године докторских студија на Факултету музичке уметности, на модулу за клавиру у класи редовне професорке Марије Ђукић. Такође сам и запослена у оквиру клавирске катедре у статусу истраживача и поред тога се додатно усавршавам на Академији за музику и сценску уметност у Грацу у Аустрији. Ја сам заиста од малена имала ту неку жељу да се усавршавам у иностранству и да просто некако видим како је то живети окружен другом културом и другим језиком за почетак. Тако да одувек сам имала неке амбиције. Грац се десио у потпуности спонтано и непланирано, заправо сам добила предлог од колеге и отишла сам на консултације код професора тамо”, каже Нина.

“Ја сам почела да свирам виолину са 7 година, иначе долазим из музичке породице, мајка ми је професор на факултету на ком ја студирам, а тата ми ради у Филхармонији Београдској и свира чело и поред њих сви у породици су музичари”, каже Сташа.

Сташа нам објашњава како је дошло до тога да се определи баш за усавршавање у Грацу.

“Пре свега ме је инспирисала наша чувена професорка Весна Станковић, због које сам и отишла да студирам и да се усавршавам код ње. А поред тога имам и брата од ујака који студира тамо и старијег и млађег и много пријатеља имам и на њихову препоруку сам одлучила да одем у Грац, од којих је цела година која сам била тамо била јако посебна и остала му је у једном дивном сећању”, каже Сташа.

У разговору смо се дотакли и будућих планова.

“Могућности су бројне и заиста постоје многе опције које су ми отворене. Некако и даље немам јасну слику о томе али просто трудим се да се не оптерећем превише тиме, некако знам да шта год да изаберем на крају биће оно што је у том тренутку најбоље за мене”, каже Нина.

“Моје неке амбиције су да останемо овде. Ја сам као колегиница Нина запослена на факултету на статусу младог истраживача и од малена сам некако замишљала да радим на факултету али исто као што је колегиница рекла где ме пут одведе верујем да ће то да буде најбоља одлука за мене али видећемо”, каже Сташа.

Како смо разговор приводили крају, публика је већ попунила простор до последњег места. Наше уметнице, о којима ћемо сигурно још чути, започеле су затим свој наступ.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

"Ево дивно, рекордан број деце се пријавио за наш фестивал. Данас је Лазарева субота, то је велики празник, када прослављамо највеће чудо које се десило после Васкрсења Господњег а то је Васкрсење Лазара Четвородневнога и као и тада, деца су се окупила да дочекају Господа који долази у Јерусалим. А и ми овде окупљамо децу у овој нашој кошници, српској кошници на овим просторима и деца су се одазвала. Имаће прилику наша деца да говоре српски језик, да уче веронуку, да уче о овом празнику, затим да певају", каже отац Александар Петровић.

Чланица Управног одбора цркве, Марица Стражмештер каже:

"Волимо када се овако окупе родитељи са децом. Данас смо освештавали Врбицу у храму. Такође многа деца су дошла на причест. Имамо свечани ручак."

После ручка, у свечаној сали цркве владика Серафим је говорио о значају и историјату Лазареве суботе али и предстојећег Васкрса.

"Дочекаћемо и недељу, Васкрсење Христово. А онда нека Васкрсење разоткрије срца свију као срца оних који су га једва дочекали."

Врбица је свечано обележена и у другим српским православним црквама у Чикагу и широј околини од Индијане до Висконсина, али и у целој Америци и Канади.

Ово ће бити прилика да сазнамо какви су утисци након сусрета са публиком, значају драмске секције за развој креативности деце у Швајцарској, али и о предстојећим плановима Уметничког центра "Соко" у области етно певања и фолклора.

Угостићемо и уметницу чије песме чувају дух наше традиције и буде најдубље емоције. Разговараћемо о снази родољубиве песме, њеном ангажману у хору Опере Српског народног позоришта као и о мисији очувања породичних вредности. Наша гошћа је вокална солисткиња Милица Досковић.

Лазарева субота (Врбица) прослављена је свечано у православним црквама у САД. То је празник којем се посебно радују деца. У оквиру цркве Свети Стефан Дечански, тим поводом, организоване су многобројне активности. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Промоцију 13. броја годишњака "Доситејев врт" који је намењен публиковању радова из свих области истраживања дела Доситеја Обрадовића, српске културе 18. века, као и других култура повезаних са Доситејевим деловањем, пратио је Владан Ракић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

“Према низу чланака који су после објављени у посебној књизи “Моји проналасци”, Тесла пише о томе да је 1882. у пролеће, шетајући градским парком са својим асистентом Анталом Сигетијем, дошао на идеју како може помоћу полифазних наизменичних струја да произведе обртно магнетно поље, што је основна идеја за конструисање мотора на наизменичну струју, која је у ствари омогућила електрификацију целог света.

Он је баш рецитовао напамет на немачком један одломак из Гетеовог Фауста, како дух лебди над земљом која се окреће око своје осе, то му је дало идеју, што указује на његову ученост, образованост и велико знање шире од саме физике и електротехнике.

Наравно, он овде није успео да оствари своју идеју, он је ту радио у телефонској централи која је настајала, него је прво отишао у Париз, а после у САД где је успео 1886. године да патентира те своје проналаске које чине основу те технологије производње, преноса и коришћења електричне енергије.”, каже Пера Ластић, директор Српског института у Мађарској.

Николу Теслу, једног од највећих умова човечанства, најчешће везују за Смиљан, Грац, Париз и Њујорк.

Мало је познато да су ови простори Мађарске, Будимпешта и Помаз имали значајну улогу у његовом животу.

Налазимо се у дворишту дворца Телекиватај, где је постављена његова биста, једина у јавном простору у Мађарској.

“Вођени примерима великих задужбинара и ми смо хтели да урадимо нешто што ће бити за заједнички добробит. Тако смо путем постављања ове бисте стигли до тога да се створила могућност оснивања огранка Теслине научне фондације у Мађарској и са тим кораком смо постали део нечег још већег, нечег глобалног. Али сматрам да смо, као што и сад јесмо, и као што смо били, део великог Теслиног народа”, каже Милан Ђурић, Удружење уметника Круг, Будимпешта.

У оквиру разговора са гостом видећемо и инсерт из документарног филма новинарке РТС-а Слађане Зарић „Човек који је Хитлеру рекао не“. Филм говори о пензионисаном среском начелнику из Параћина Светомиру Драгачевцу који се усудио да у то сулудо и трагично време страдања лично напише протестно писмо Адолфу Хитлеру. У том писму, које је потписао пуним именом и презименом, он је не само изнео жестоку осуду агресије на Југославију већ је вођу Трећег рајха називао и погрдним именима. Чим су стигли у Србију, Светомира су нацистички окупатори ухапсили. Спроведен је одмах у затвор у Београду, а убрзо и у злогласни Логор Маутхаузен где је убијен.

Поводом два века Матице српске, удружења Срба из земаља региона, даровала су Иловички препис Законоправила Светог Саве из 1262. године. Ово дело спада међу најзначајније правне и духовне споменике српске историје, а многи га сматрају писаним утемељењем српског идентитета. Прилог са свечаности приредиле су колеге из Радио телевизије Војводине.

Емисију завршавамо предивним музичким спотом, познатом песмом „Деца неба“, ауторке Драгане Д. Мирковић, али овога пута на холандском језику. Спот смо добили захваљујући српском православном свештенику из Утрехта, у Холандији, оца Крсте Станишића.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Са Мирославом смо провели неколико дана док нам је причао о свом животу од Бенковца, преко Београда до Сиднеја и назад...

Причао нам је о пријатељству са професором Јованом Рашковићем, стварању СДС-а, прве српске политичке партије након Другог светског рата, зашто је био гост у Дневнику Телевизије Београд 90-тих...

О томе како је на предлог венчаног кума, редитеља Горана Паскаљевића, уписао глуму на Факултету драмских уметности у Београду, одласку у Аустралију и поновној борби, овог пута за опстанак негде далеко, о разлозима за повратак у Србију...

Како је настала једна од пет најбољих фирми за дизајн ентеријера у Аустралији? Како се опстаје у мултикултуралној средини у којој живи више од две стотине нација?

Како је настала прва српска телевизија у дијаспори, први рукометни клуб у Аустралији... Зашто је за време бомбардовања, крајем марта 1999. говорио на демонстрацијама у Сиднеју пред више од 50 хиљада људи, и исте вечери полетео за Београд...

Овај страствени звездаш је од петнаесте године и добровољни давалац крви...

У знак захвалности за доприносе српском народу Влада Републике Србије 2008. доделила је Мирославу почасни пасош са бројем 1.

Уредница емисије Тамара Дрезгић
 

У самом називу “Никола Тесла, моја мотивација” почива сазнање да је живот Николе Лончара дубоко инспирисан квалитетима и дометима личности српског и светског научника и проналазача.

“Књига је писана врло разумљиво да би и деца која би читала то морају да схвате и да извуку нешто за себе, а исто тако за родитеље и за наставнике. Ја сам увек веровао у то да ако је Бог неком узео нешто са једне стране, са друге му је дао много више”, каже Никола Лончар.

Татјана Куљача, коаутор књиге, дала је велики допринос стилизовању текста који одражава успомене из детињства и животно искуство Николе Лончара уз његову фасцинацију генијалним научником.

“Мој део посла, да се тако изразим, је био да ту причу уобличим и донесем у оном облику у којем ће читаоци данас да је читају. Био је то један процес да проведем Николу кроз процес писања, да се то уобличи у форму једне кратке приче, односно једног краћег романа, где ћемо дочарати тај његов животни пут који је стварно фасцинантан”, каже Куљача.

У роману који се чита у даху представљена су комплексна питања одрастања и живота. Одломке из књиге аутентично је пренела присутнима глумица Вјера Мујовић.

Према анализи професорке Радмиле Сатарић, контрасти у дискурсу и емоцијама су моћни, и управо они рађају нову светлост у коју дечак Петар улази из магле неприлагођености и неразумевања. Никола Тесла постаје снажна скулптура у свести Петра, који заправо персонификује аутора књиге у детињству. Ова визија постаће његова водиља и дати му путоказ за живот.

“Овде је у ствари та једна порука, тражи оно што ће да задовољи твоје апетите, иди у твом правцу, прати свој сан и не одустаји.

“Књижевни капацитет аутора Николе Лончара и Татјане Куљаче бриљира савршеним познавањем материје о Николи Тесли и аутентичним начином на који је у роману спој младалачке знатижеље и сазревање писца пренет читаоцу. Удружење књижевника Србије наградило је још једна промоција која ће се по броју присутних дуго памтити.

Филм „Жетва" о Немцу, који добија срце Србина са Косова и Метохије, а затим притиснут кошмарним сновима и визијама, креће да тражи људе и пределе из својих снова реализован је у српско-америчкој копродукцији уз подршку Филмског центра Србије. Како су текле припреме за снимање филма и са каквим су се све проблемима и притисцима суочавали, за нашу емисију говоре: Веселин Џелетовић, писац књиге „Српско срце Јоханово", Драган Ивановић, продуцент и млади глумац Сергеј Тутић.

Још један филм из америчко-српске продукције, после холивудске премијере стигао је и у наше биоскопе. У питању је научно-фантастични филм „ Господар олује", који прати одважно путовање двоје младих бунтовника са острва, које је опстало након Великог потопа. Поред светских глумачких звезда, у овом пројекту учествују и оне из нашег региона: Горан Богдан, Сергеј Трифуновић и Ивана Дудић. Прилог припрема Душан Жарковић.

Екипа РТС-а боравила је недавно у Санкт Петербургу где је обишла Галерију хероја 1812 у Зимском дворцу у којој се налази 329 портрета генерала, који су учествовали у Отаџбинском рату. Међу њима је и портрет генерала, српског порекла, Михајла Милорадовића. Он се најпре истакао у Руско-турском рату, а затим и током Наполеонове инвазије на Русију, када је његов корпус био један од најуспешнијих у прогањању француске војске из Русије. Прилог припремила Ивана Ковачевић. 

Уредник емисије: Драгана Живојновић

реализатор: Ернестина Глигоријевић

“Најважнија је била његова убеђеност да треба да ради то што ради и што је то доследно радио до краја живота.“

О односу према Вуку Караџићу, ког је Данићић упознао у Бечу, госпођа Бојовић каже.

“Најважнији период њихове сарадње и времена које су провели заједно, то је било у доба када је Данићић дошао у Беч. С једне стране, он се живо укључио у борбу за српски језик и правопис. Он је одговарао, под знаком навода, али стварно на утуке и његова књижица “Рат за српски језик и правопис” је извојевала победу, практично она и ставила тачку на све расправе које су се до тада водиле. Друга веза његова, врло битна са Вуком је била и у њиховој сарадњи када је он помагао Вуку Караџићу на припреми новог издања “Српског ријечника” и из те сарадње у ствари проистекла је велика љубав Даничићева за речи, за језик...после је настао велики речник из српских старина”, каже проф. др Злата Бојовић, редовни члан САНУ и аутор изложбе.

О Даничићевом преводу Старог завета госпођа Бојевић истиче.

“Он је схватио да преко доброг превода на српски језик шири основне мисли о свом народу, о филозофији, о духу, о умећу и врло је упорно преводио целог живота и сматра се једним од најдрагоценијих преводитеља тога времена. Неки су препеви његови ненадмашнији. “

Занимљива је епизода везана за Милоша Црњанског.

“Црњански је одлично познавао историју, културну историју и он је и написао једну драму која се зове Маске, у којој је један од ликова био Ђура Данићић”, каже проф. др Злата Бојовић.

На крају неколико речи о порукама ове изложбе.

“Порука је да покажемо да постоји и то врло поуздано и врло утемењена историја српске филологије пуна два века и да иде у корак са Европом, да није заостајала. Борбе које је водио Данићић водио је пре многих других у Европи. “

Госпођа Злата Бојовић слови за једног од најагилнијих чланова САНУ, води борбу за ћирилицу широм Србије, а постављена је и на чело Задужбине Иво Андрић. За стручно вођење кроз изложбу задужена је професорка, докторка Зорица Несторовић. Ђуре Даничић је иначе умро у Заграбу 1882. године, али је његово дело живи и дан данас.

Изложба ће бити отворена у Дому културе Силоси до 5. априла, а њено гостовање у студију, биће прилика да нешто из свог богатог уметничког рада изложи и у нашем студију, као и да покаже у слици и речи, како је пиротски ћилим као један од најзначајнијих елемената културног наслеђа Србије, прати на путовањима од Мексика и Кине, преко Париза, Стразбура, Азурне обале, Темишвара и Минхена, до Београда и планина Србије.

Ђуру Радловића, академског сликара и професора, кроз његов богат рад на мозаицима у многим српским храмовима, у Србији и ван ње, као што је црква Светог Марка у Београду, и многе друге, представиће Наташа Митрић.

Музички гости емисије, Бојан Цветковић, клавир и Лука Игњатовић, саксофон, двојац који стоји иза квартета најновијег таласа српског џеза, као и Ивана Владовић, један од најтраженијих вокала на домаћој сцени.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић.

Редитељ Драгица Гачић.

Музички уредник Јована Бараћ.
 

“Задужбина Ива Андрића, коју је он оставио да брине о његовом делу и којој је посветио новац који је имао и ауторска права од кога би она живела је јединствена задужба код нас”, каже Драган Драгојловић, управник Задужбине Иво Андрић од 2013. до 2016.

Следећа говорница је осветлила улогу Вере Стојић, прве управнице Задужбине и пријатељице нашег Нобеловца.

“То је заиста један светао пример несебичности, посвећености, када све своје снаге упрегнете да помогнете некоме ко вреди, ко би могао све оно што би време потрошио на решавање практичних ствари да се тога лиши, да му неко помогне, а да он заправо само ствара јер је велик, талентован и као што је било са Андрићем, заиста донео овој култури светску славу", каже Жанета Ђукић Перишић, управник задужбине.

На крају је наступио драмски уметник Тихомир Станић, а програм је водила Биљана Ђорђевић Мироња, виши саветник у Андрићевој задружбини.

Иначе, Задужбина Ива Андрић поседује целокупни корпус од 6.000 инвентарских јединица, 118.000 страница документарне грађаје, а 16.000 библиографских јединица је доступно на интернет страници задужбине која негује и чува све што је везано за првог и јединог српског нобеловца Иву Андрића, чија су дела преведена на 49 језика, а роман На Дрини ћуприја је штампан чак у 30 издања, последњи пут у Турској.

Харфисткиња Софија Сибиновић, позната као Harp lady, представиће свој ауторски пројекат 17. априла у Дому омладине Београда, комбинујући класичну музику, савремени израз и личну кантауторску поетику. Школовала се и усавршавала у Бостону, где је као прва харфа наступала са Бостонском филхармонијом и развијала савремени приступ инструменту, комбинујући харфу, глас и импровизацију. Након повратка у Београд, наступа и као солиста и као члан различитих музичких и интердисциплиралних пројеката. О љубави према хрфи, Америци, повратку у родни Београд, говориће Софија Сибиновић.

Оливера Станишић је сликарка која је и ове године излагала своје мозаике на престижном Бијеналу у Равени. Током 2027/28, у Америци ће представљати публици своја вишегодишња истраживања мозаичарске дисциплине. Са Оливером је разговарала наша Наташа Митрић.

Српски спортисти у САД су својеврсни амбасадори наше земље у свету. Богдан Богдановић, капитен кошаркашке репрезентације Србије и члан НБА тима "ЛА Клиперс", је један од њих. Александар Жигић је на утакмици у Милвокију разговарао са Богданом о овој сезони, као и о утисцима са Евро баскета када Србија није успела да дође до златне медаље.

Осим о самом ЗКК и његовим активностима, са Бојаном Вучић, која је и песникиња, разговараћемо и о другим темама везаним за живот Крајишника овде у Србији, њиховом уклапању у нову средину, о проблемима, како су се снашли и пребродили избегличке дане у Србији али и другим питањима.

Новинарка Васка Радуловић овај пут нам представља тежак повратники живот брачног пара Павић из Брибира, у северном делу Далмације. 

Стална сарадница емисије из Будимпеште Диана Ђурић, одговорна уредница интернет портала „Варош ТВ“, упознаће нас како је протекао Фестивал позоришта националних мањина у Мађарској, пре свега, како се на тој значајној манифестацији представило будимпештанско Српско позориште.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић

Разбарушеног изгледа, размишљања, начина живота, потпуно природан, без предрасуда и резерви, Никола се врло лако прилагођавао, било да је боравио у егзотичном Бразилу, урбаном Њујорку или царском Бечу.

Након одслуженог војног рока Радин деведесетих година одлази из Србије у Бразил. Са тог путовања, каже, вратио се пре неколико година. Живи у Новом Саду.

У каквом му је сећању остао Бразил, шта тај народ издваја у односу на Американце и Европљане? Шта је радио у Бечу и како је упознао чувеног Фалка? Где се сусрео са делфинотерапијом и како описује ова дивна бића?

Радин је у Њујорку студирао режију на тамошњој филмској академији, и прича нам да су та похрањена знања сигурно утицала на то што је данас један од најуспешнијих влогера. А све је почело у једном студију Бечу крајем 2019... Никола нам је врло сликовито, разумљиво, наводећи чињенице, анализирао и поредио телевизијски програм и садржаје који се пласирају на интернету. За шта се у предизборној кампањи одлучио Доналд Трамп...

Упознали смо и Николину ћерку Луну која живи на релацији Аустрија, Бразил, Србија.

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

Господине Бизмарк, како сте реаговали када се чули за агресију НАТO-a?

“Био сам дубоко шокиран. И одмах смо кренули да прикупљамо хуманитарну помоћ за СРЈ. Дакле, морао сам прво да се саберем и да одлучим шта ћу прво да чиним”, каже Руле фон Бизмарк.”

Видели сте тада и прве срушене мостове?

Да. Већ су били бомбардовани и уништени. Потом смо отпутовали за Београд.

И онда сте дошли у ТВ Београд која је текође била бомбардована. Позовао Вас је Бора Урошевић из Српског синдиката...

“Оно што сам потом видео врло ме је погодило. Ето тамо смо стајали. Све је још горело и пушило се након бомбардовања. Потом смо из Београда кренули за Алексинац где смо посетили Црвени крст и дали им 5000 марка. Алексинац је тада био такође бомбардован, центар срушен. Погођена је једна велика зграда и више малих кућа. Људи су изгубљено стајали пред ничим, ничега није било. То не могу речима да опишем. Све је било стравично тужно.”

А када сте се вратили у Хамбург демонстрирали сте свакога дана...

“Демонстрирали смо у Хамбургу, у Берлину такође 78 дана непрекидно”, каже Руле фон Бизмарк.

Осведочени пријатељ Србије је у Хамбургу демонстрирао против НАТО агресије до последњег дана бомбардовања, учествовао је у прикупљању хуманитарне помоћи за неколико српских установа у више градова, прикупљао је новац за алтернативну награду Хајнрих Хајне, која је у Немачкој оспоравана Петеру Хандкеу, а који је потом целокупну суму поклонио Србима у Великој Хочи. Али најупечатљивији је крај нашег разговора.

Када ви кажете моје срце куца, моја крв тече за Србију, то све каже.

“Моја крв тече за Србију и то је то. То свуда причам. Бољег аргумента за мене нема”, искрен је Руле фон Бизмарк.

У прилогу можемо чути Ненада Јелачу, Лану, Ему, Наташу и Матеја.