Ученици су заблистали кроз рецитације и песме, посебно посвећене великим српским умовима - Михајлу Пупину, Николи Тесли и владици Николају.

Кроз своје наступе, малишани су приказали како су ови великани својим делима чували духовну мапу Србије и православља. Рецитације су осликавале преданост Пупина и Тесле науци, али и очувању српске културне баштине, љубави према мајкама, српском роду и српским светињама.

Међу бројним дирљивим сценама, посебну пажњу привукао је „чудесни" мачак, шестогодишњег Филипа Зорића, који је играо кључну улогу у приказу малог Николе Тесле. Мачак је био веран пријатељ и заједно су постали нераздвојни, симболизујући како природа често показује своје највеће тајне онима који љубе и цене и људе и животиње, баш као што је то чинио Никола Тесла:

    Није ли природа једна огромна мачка? Ако јесте, ко њу милује по леђима?

Посебан тренутак свечаности биле су песаме "Тамо далеко", "Једна земља један тим", "Тесла ,Пупин род су мој", "Пећка кандила", и "Ова права српској деци оставише славни преци, а први је Свети Сава". Ученици су показали дух јединства, дирнувши срца свих присутних.

Програм су обогатили уметници Лана Леблон, балерина, Константин Лебедев, глумац и певац, СКД Извор, одушевљавајући својим извантредним талентом за плес, песму и игру. Давид Пајовић и Антон Хомаво су тумачили лик Пупина, Стефан Петровић лик Николе Тесле. Лазар Пауновић је изузетно представио лик Светог владике Николаја. Снежана Тодоровић и Оливера Пауновић су дочарале ликове Теслине и Пупинове мајке.

Кроз своје наступе, ђаци-уметници пренели су љубав према наслеђу које су нам ови великани оставили. Публика је уживала у духовитим и емотивним тренуцима, уз аплаузе и смех који су испратили завршницу школске године.

Уз сведочанство о завршеном разреду, ђаци су добили на поклон књиге о најзначајнијим српским манастирима. Књиге су даривали свештеници цркве Свети Сава.

Верно су их пратили и подржавали аплаузима прота Никола Шкрбић, родитељи, пријатељи и са поносом и сузама у очима посматрали извођење својих малишана.

Прослава завршетка школске године у школи Свети Сава није била само обележавање успешног завршетка још једне године учења, већ и подсећање на важност очувања наше културне и духовне баштине, у срцима младих који ће ту традицију носити даље.

Захваљујући на урученој медаљи, Светлана Матић је истакла да је ово највише одликовање које је до сада добила од матице Србије и да је веома поносна што јој се уручује у недељи, када се прославља Национални дан науке и рођендан Николе Тесле. 

Њ.Е. амбасадор Марко Благојевић се захвалио проф. Светлани Матић на свему што чини на пољу очувања српског језика и културе и нашег националног идентитета у расејању.

Вођен је конструктиван разговор у врло пријатној атмосфери и договорено је да се у септембру месецу, заједнички обележи 200 година од рођења Бранка Радичевића, као и Дан српског јединства занимљивим програмом о чему ће јавност бити накнадно обавештена.

Како је ово велика годишњица краља Петра I, сетимо се, био је велики владар једне географски мале, али снажне и поносне земље, који је свој народ водио у најтежим тренуцима, делећи са њим сва страдања и искушења. Краљ који је био поштован чак и од републиканаца, суверен који је био прави, живи пример краља у уставној парламентарној монархији, оснивач демократије, заштитник права свог народа, бранилац слободе, уставности, законитости и парламентаризма. Благословени смо што живимо у земљи у чије темеље је уграђено наслеђе краља Петра I. Цитираћу речи које је он изговорио, којима се водио током целог живота - „Без љубави народне, слаби су престоли земаљски", рекао је Њ.к.в. Престолонаследник Александар.

Свету Литургију и помен краљевићу Томиславу служили су свештеници из Тополе, а након богослужења, Њихова краљевска височанства су провела време у разговору у Кући Краља Петра Првог.   

Многи расељени Срби из околине Шибеника и Задра враћају се на своја огњишта и подижу нове куће на темељима разрушених, али и покрећу сопствене послове углавном у области туризма и услуга.

Министар Милићевић данас је у месту Риђане недалеко од Книна посетио и Удружење „Жене косовске долине“ које већ више од деценије помаже опстанак српског народа у овом делу Хрватске за шта су недавно одликовани и орденом који им је доделио председник Републике Србије Александар Вучић.Министар је са председницом Удружења Радмилом Берић потписао уговор о подршци пројектима за очување српског језика и ћирилице. Госпођа Берић са својим сарадницима води школу српског језика за више од 100 малишана основношколског узраста који живе на територији општине Бискупија. Такође, активисткиње „Жена косовске долине“ сваког дана спремају 40 оброка за старије и социјално угрожене мештане о којима не брине нико сем жена из овог Удружења.

Министар Милићевић истакао је да ће Влада Републике Србије увек подржавати пројекте усмерене на очување српског језика и писма, као и националног идентитета, културе и традиције међу нашим сународницима где год они живели.

"Да умрежавамо удружења и кровну организацију о којима смо мало час говорили, који окупљају Србе ван Србије и да овде у Србији на прави начин говоримо о потенцијалима наших сународника који живе ван дијаспоре, да их не сагледавамо само кроз дознаке које су веома значајан приход за Србију, да их не сагледавамо као велике хуманитарце", навео је министар.

Како је додао, у току је реализација важног пројекта коме је акценат на младима који живе ван Србије.

"И прошле године смо направили један пионирски корак, пионирски подухват организујући летње кампове на три тематске области, културно-уметничка друштва, научно-образовни летњи камп и спортски камп. Имали смо око три и по до четири хиљаде малишана. Ове године имамо 22 кампа у 18 локалних самоуправа широм Србије. Преко 5.000 малишана се одазвало", рекао је Милићевић.

Навео је да је разговарао са њима и саслушао њихове поруке.

"Ове године преко 5 000 малишана, они се друже са својим вршњацима овде у Србији, размењују знања, размењују искуства. Нису циљ само тематске области, тематска целина, културно-уметничка друштва или спорт, или научно-образовни камп", рекао је Милићевић.

Он је навео да је циљ да они уче о култури и историји Србије, да тако још више заволе Србију.

Навео је да им упућује молбу да увек уче језик, ћирилицу и да граде мостове пријатељства у државама где живе и да се друже са својим другарима, да када заврше факултете, размишљају да се врате у Србију и да овде употребе своје знање.

Говорећи о обележавању годишњице Битке на Козари, Милићевић је казао да је Србија дуго ћутала, а да од када је председник Србије Александар Вучић одлучио да са Републиком Српском обележава све важне датуме - одједном је то почело да смета.

"Србија је дуго ћутала и није обележавала важне датуме, није обележавала страдање српског народа, јер се увек некако прибојавала да не повреди емоције држава у региону док су други обележавали страдање свог народа и то врло бомбастично представљали и за све то окривљивали Србију", рекао је Милићевић.

Он је истакао да никада не сме страдање да се заборави нити понови, и да из свега треба да се извуку поуке, али да од када Србија и РС обележавају датуме страдања свима то смета.

"Смета јака и стабилна Србија. Одговара Србија која није регионално конкурентна, Србија која ће да погне главу, Србија која ће да ћути, Србија која ће да прихвата кривицу и одговорност и за оно за шта није одговорна. На такву Србију нећете наићи", навео је Милићевић.

Међу добитницима признања је и познати глумац Милош Биковић.

"Драго ми је да оваква фондација постоји и да ради на томе да се Никола Тесла, његов рад, лик и дело промовише и мислим да је то што је нама јако потребно, како бисмо ми имали исправну слику о себи и како бисмо је послали у свет", рекао је Милош Биковић.

Захвалницу за досадашњи рад добила је и уредница Програма за дијаспору РТС-а Сузана Гвозденовић Пузовић.

"Да вам кажем искрено, почаствована сам. Све ово креће од једне врло озбиљне екипе која већ 20 година интензивно, како овде, тако и широм света име Тесле промовишу свуда", каже одговорни уредник Програма за дијаспору РТС-а Сузана Гвозденовић Пузовић.

"Трудимо се да све оно што о Николи Тесли ради ова организација и било ко диљем земаљске кугле, објавимо, сублимирамо и покажемо нашим гледаоцима", каже редитељка РТС-а Драгица Гачић.

"Много је било добрих људи, много добрих особа, много добрих организација које су сарађивале са нама, што значи, да ја већ идуће године, ако дођем, будем само гост", каже председник ТНФ Никола Лончар.

Недоглед је име шуме у којој живе патуљци, од којих зависи опстанак планете. Дакле, ова књига је бајка. Али она је, пре свега, дечји роман. И да није фантастичног света, због кога настаје заплет, догађаји у Вањиној души: њена љубав према баки, блискост са љубимцем – мачором Маретом, страх од промене и храброст да се бори за добро а против бездушности и похлепе, разлог су за читање ове књиге. Ма, супер су ти патуљци, баш су слатки и забавни, али хоће ли Вања сачувати своју породицу, и како? Неће ваљда стварно ти њени родитељи, који се тако лепо слажу, сад да се разведу? Е па, неће. Сва срећа да је Вања била довољно храбра.

Опасност да ће се Вањини родитељи развести, или да ће се сви одселити у иностранство, настала током летњег распуста после четвртог разреда основне школе, истог лета је и нестала. Али, Недоглед, чудесна шума са својим чудесним житељима остаје, а Вања и Никола расту и пред њима су још небројени доживљаји и животни задаци. Можда ће нам Весна Картал новим књигама омогућити да и ми учествујемо у Вањином одрастању? Можда чак и луткарским представама, јер је Весна луткарка, каже уредница књиге Милица Цинцар-Поповић.

Говорећи о Недогледу и његовом значењу Весна Живковић-Картал пише:

„По дефиницији, недоглед означава простор или време које се не може сагледати целовито због своје величине и удаљености. За мене Недоглед представља сам живот који је заправо несагледив јер, нити знамо колико траје нити куда нас води. Сви ми правимо некакве планове, али нас живот врло често води неким другим путевима, мимо планираних. И то нам се дешава од најранијег детињства. Тек много касније, током живота, препознајемо та искушења и схватамо живот као непредвидиву, кривудаву путању, схватамо да он не припада само и искључиво нама самима јер нисмо настали од зрна песка, него од зрна људског меса. Али, како се снаћи у младим годинама, у времену препуном изазова? Недоглед је све оно што нас очекује или нас мимоилази током наших живота а понајвише ту мислим на људске односе. Девојчица Вања планира свој летњи распуст, креће веома безбрижно да се припрема за дуго топло лето али је само једна груба реч учинила да за њу све постане неизвесно. И, иако моја јунакиња том непознатом путањом забаса у бајку, тако је и у животу. А да се не бисмо изгубили у Недогледу-животу, већ да би и сами могли да утрчимо у бајку, морамо да засучемо рукаве и учинимо оно што је до нас самих.“

   Рецезенткиња Биљана Вујовић – Бајка поручује:

„Ауторкине поруке су велике животне мудрости које светле као плави Вид, који види све, и прошло и будуће. При­јатељство је могуће између девојчице и дечака, пса и мачке, између различитих полова, на супротним рела­цијама, између села и градова; ту се учитавају људска еволуација и хумана трансформација, где ауторка Ве­сна Живковић Картал, битност сугерише деци на време, јер онда нема дилеме да се нећемо разумети, или да нешто сутра нећемо моћи или умети.“

Весна Живковић Картал је рођена 1966. године у Бару, у Црној Гори. Основну школу је похађала у Панчеву и већ у том узрасту је писала песме и побеђивала на школским такмицењима. Средњу школу, као и Архитектонски факултет, завршила је у Београду, где је и живела до 2005. године. Године 2002. илустровала је корице за књиге „Златна књига мисли“ и „Хајде да се играмо“.

По доласку у Шведску 2005. године, заинтересовала се за израду лутака. Од тада, прави лутке и пише кратке приче које објављује на различитим интернет порталима, а 2017. године је настала прва сликовница илустрована Весниним луткама.

Имала је неколико самосталних изложби лутака у Гетеборгу, где и данас живи и ради.

Награда се додељује у оквиру традиционалне културне манифестације Дани Преображења Срба у Румунији која се одржава од 16. до 19. августа у Темишвару и подунавским местима у Румунији Базјаш и Белобрешка.

Награду Велика базјашка повеља основао је 1994. и додељује је Савез Срба у Румунији из Темишвара, који је и организатор манифестације Дани Преображења Срба у Румунији.

Међу досадашњим добитницима Награде Велика базјашка повеља налазе се и Иван В. Лалић, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Бранислав Петровић, Милосав Тешић, Душко Новаковић, Драган Јовановић Данилов, Стеван Тонтић, Никола Вујчић и Ђорђе Нешић.

На платнима Александре посетиоци су погледали кроз прозор света који се дешава између светова пре свитања. Борба светла и таме, која постоји од када је и свет који познајемо.

Као што знамо до сада, Александра је учествовала у веома занимљивим пројектима који померају границе, од пројекта у Пули 2020. године када је лансирала своје уметничке слике у свемир са астронимским удружењем Видулини, током прошле године сарађивала је са боливијским уметником Фабрициом Ларом са којим је сликала на истим платнима о култури Винча са Балкана и културе Тијаванаку из Боливије до нових идеја које ће уследити.

На помолу је нова идеја и уметничка сарадња не мање занимљива, у истом духу и са жељом да границе и разлике буду превазиђене и уметност добије свој прави облик, повезивање свих који имају душу.

Под кровом Адлигата налази се и Збирка Николе Тесле са оригиналним Теслиним писмима упућеним конзулу Краљевине Југославије у Њујорку Радоју Јанковићу поводом Пупинове болести и оригинални Теслин пензиони чек.

На сталној поставци Теслине збирке по први пут је приказана разгледница коју је гуслар Петар Перуновић Перун послао Радоју Јанковићу. То је српски војник, учесник балканских и Првог светског рата, чије су гусле током Првог светског рата на Гучеву разнели шрапнели, када је и сам био рањен. Перун је постао познат по томе што је српску народну поезију певао Тесли и Пупину,

„Наше Удружење чува сећање на значајне људе српске историје и често обележавамо њихове годишњице рођења или смрти. Теслу и Пају Вуисића везује овај посебан дан, па смо направили посебно предавање посвећено њима а намењено пре свега странцима и нашим људима расејаним по свету. То је комбинација вођене туре по нашим колекцијама и представљање занимљивих и значајних чињеница из њиховог живота. За Теслу у свету већином знају, али за Павла Вуисића ретко ко, зато смо осмислили посебан начин да нашег славног глумца, чијом је вештином био одушевљен и Орсон Велс, представимо странцима. У оквиру предавања смо пуштали исечке из култних филмова, а ову прилику смо искористили и да странцима прикажемо гусле – код нас се налази један оригинални примерак направљен у рову током Другог балканског рата, Битке за Једрене, са коњском длаком и од војних конзерви за храну, као и гусле које је Данило Киш поклонио књижевнику Радославу Братићу", изјавио је Виктор Лазић, председник Удружења Адлигат.

Поводом 98 година од рођења Павла Вусића делегација Адлигата је са супругом славног глумца Мирјаном Вуисић одржала спомен на глумчевом гробу на Новом гробљу.

-Овај Програм није само финансијска помоћ; он је доказ одлучности да останемо повезани са нашом дијаспором и сународницима у региону, да заједно радимо на очувању нашег идентитета и да стварамо боље услове за напредак нашег народа. Један од стратешких циљева Србије је очување националног идентитета српског народа који живи ван наших граница. Интеграција у државама у којима живе не сме бити на штету српског језика, културе и вере, и на томе морамо сви заједно да радимо управо и кроз овакве програме. Да будемо јединствени где год били – истакао је министар.

Програм финансијске подршке класификован је у неколико различитих мера усмерених на очување културног и националног идентитета код наших сународника који живе ван граница Србије. Највећи део средстава намењен је за набавку опреме за културно-уметничка друштва, уџбеника и лектира за српске допунске школе, као и спортске опреме за српске клубове у расејању.

- Као министар, лично ћу пратити реализацију пројеката који су добили нашу подршку и потрудићу се да ни један динар не буде ненаменски утрошен – истакао је министар Ђорђе Милићевић након потписивања уговора са представницима удружења и организација цивилног друштва из Србије.

Са удружењима Срба из иностранства која су добила средства у оквиру овог пројекта, уговори ће бити потписани у наредном периоду.

Један од говорника била је и одговорна уредница Програма за дијаспору РТС-а Сузана Гвозденовић Пузовић која је говорила о програмским задацима и раду редакције у очувању наше традиције, културе, језика и писма, као и напорима које више од 3 деценије редакција Програма за дијаспору спроводи, и то на повезивању матице и нашег расејања. Од организатора јој је уручена и захвалница за досадашњи рад.

Организатори су Теслина научна фондација из америчког града Филаделфије и њена ‘ћерка’, организација Теслина научна фондација, а манифестација се одржава у част Николе Тесле, америчког научника српског порекла и једног од највећих научних умова модерног доба.

Са година вероватно сви постајемо носталгични за временом иза нас, добом детињства и прве младости, одрастања и спознаје света око себе. Код мене та сећања извиру из неких скривених шкриња, у којима су давно похрањена, и онда ме обрадују и огреју када их нађем, или када она сама одједном засијајау и једноставно врате време уназад, у оно доба невиности, када су сви путеви пред нама били отворени. Некада ме подсећају на сакупљене шкољке са песка разних плажа које, када их протрљаш, замиришу на лето и море.

 Ваш стил у многоме подсећа на редове Моме Капора, с тим што у своје приче уносите далеко више личног, односно мање домаштаног. Шта Београд данас чини другачијим у односу на време вашег одрастања и ране младости?
 
О, не знам да ли моји редови подсећају на редове нашег великог писца, који је о Београду посебно лепо писао, јер га је волео. Али, уколико је то бар у неком сегменту тачно, веома ми је драго. Он јесте био мој узор, радо читан писац и неко по чији сам аутограм одлазила на Сајам књига, желећи да га сретнем, купим књигу и променим по коју реч док би ми он књигу потписивао. Сећам се баш тренутка када ми је потписивао роман „Конте“, који је некако повезивао заједничку љубав према Црној Гори.
 
Ето, то је био тај Београд, о којем ме питате, сајмови књига на које ме је прво као девојчицу водио отац, на који сте одлазили да чујете и видити велике писце. Памтим добро и недељна издања „Политике“ о које смо се у кући просто отимали, са жељом да први дођемо до Капорове приче за ту недељу.
 
Много година касније имала сам прилику да у Будимпешти упознам његову ћерку Ану, отприлике моју вршњакињу, која је тада отворила једну лепу изложбу својих слика у једној будимској галерији. То је за мене била посебна част.

 Како објашњавате своју потребу за писањем? Активно сте почели да пишете током периода живота проведеног у Будимпешти. Да ли је то био тренутак одлуке или процес?
 
Писање је моја потреба и дешава се прилично спонтано. Обично се идеје за нешто о чему ћу писати рађају док шетам по граду, уз реку... Неколико реченица већ се роји у мојој глави и оне се једноставно излију на папир или у компјутер, када стигнем кући. Чини ми се да је то незауставив процес, али није део свесне одлуке.
 
Када сам стигла у Будимпешту, све је око мене било ново, град, људи, непознати језик, другачије боје и звуци, па је то појачавало сензацију. Једноставно сам примећивала сличности и разлике, и о њима писала, а сигурно је да сам и ја била у сасвим посебном расположењу. Некако се десило да су тада „Српске недељне новине“ у Будимпешти препознале занимљивост мојих прича, које су говориле о свакодневним стварима које су се догађале нама дошљацима, и тако је кренуло.
 
Пре неких четврт века у СНН-у је изашла моја прича „Кафа“, и ја сам тада била прилично узбуђена. Читаоци су јасно препознали да говорим од том нашем драгоценом пориву за дружењем, кафи са пријатељима, посебно у туђини, и ставили ми до знања да се и сами тако осећају. Када сам схватила да имам читаоце, наставила сам да пишем.

 Ваша књига „Моја Пешта" објављена на српском и мађарском језику, побрала је симпатије бројних читалаца. Како данас гледате на ово дело?

Јесте, књига „Моја Пешта“ објављена је пре шест или седам година у издању Српског позоришта у Мађарској, које је осетило да би исповест једног досељеника била интересантна за читалачку публику, као и да се одлично уклапа у позоришни фестивал, који сваке године организују у Националном театру у Будимпешти. Тада је организовано једно заиста лепо књижевно вече, када су две глумице читале моје текстове на мађарском, а ја сам водила разговор са једним позоришним ствараоцем који је био у улози конферансијеа.

Огромно је задовољство било наћи се на програму тог фестивала, који је објављен на сајту позоришта, а мени је пружило прилику да и мађарска читалачка публика разуме моју причу. А она је настајала управо кроз текстове у „Српским недељним новинама“, неку врсту фељтона који сам касније преточила у књигу. Имала сам тада заиста огромну подршку и помоћ својих пријатеља, Милана Руса из Српског позоришта у Мађарској, нашег главног уредника у новинама (СНН) Драгана Јаковљевића, фотографа Ивана Јакшића, као и људи који нажалост више нису међу нама, Предрага Степановића, преводиоца, и Петра Милошевића, професора и писца. Сви они су веровали у мене, охрабривали ме, и тако је настала моја књига, која је, када јој угледате корице, немерљива радост за сваког ствараоца.

 Хоће ли бити наставка или пак нечег потпуно новог, али такође у форми књиге?

Не знам да ли ће бити наставка, можда ме живот однесе у неки нови град, који замирише и пробуди моја чула, а до тада пишем своје приче о свему што заголица моју машту. Дневне интернет новине „Глас Пеште“ редовно објављују моје приче и сасвим сам задовољна реакцијом публике која тај портал прати.

 По струци сте филолог енглеског језика, бавите се и превођењем. Да ли по вашем мишљењу, савремена технологија угрожава позицију преводиоца?
 
Превођење је посебна врста уметности, рекла бих, нарочито када се ради о литератури, а да не говорим о поезији. Ту не видим да било каква технологија може да замени људску душу, мада нам свима помаже да лакше и брже претражујемо и долазимо до информација. Можда се неки уско стручни и научни текстови могу на тај начин преводити, али је и ту потребно оштро око доброг познаваоца да не би дошло до крупних грешака. Сваки језик, знамо сви, обилује изразима који су готово непреводиви, затим, значења речи се мењају у зависности од контекста, а једна реч може значити више различитих ствари. За све то је потребно дубље познавање материје, као и културе народа чији језик преводимо.

 Да ли вам данас недостаје фолклор, за који је била везана читава ваша младост и захваљујући коме сте, са КУД-ом „Фрула“, пропутовали добар део света?

Када се моји пријатељи и ја ужелимо фолклора, онда се окупимо на некој доброј свирци и заиграмо. И даље нисмо лоши, а донедавно смо се окупљали и повремно вежбали у једној сали, све док нас корона није некако растерала. Једном играч, заувек играч! То знају сви који у упознали ту чаробну драж изласка на сцену уз ритмове који нам негде свима струје венама.
 
Заиста, фолклор ми је омогућио да веома млада пропутујем пола света, али и да стекнем пријатеље за читав живот. Сада се, када год се окупимо, радо присећамо тих дана уз обавезне фотографије са различитих места, које нас подсете на дивне дане. Такође, када је српско издање „Моје Пеште“ представљано у Београду, моји фолклорци су били моја подршка и уз праве звуке чардаша одушевили присутне.

"Вашингтон је за претходне три године, скоро четири године, постао мој дом. И он ће то несумњиво заувек бити у смислу друге куће. Дакле, много пријатеља, много добрих људи, много наших људи сам упознао током моје службе у Америци. Намеравам да и у наредном периоду помажем да се односи између Србије и Америке унапређују, да се економска и политичка размена развија, да се саобраћајне везе увећавају. Као што смо прошле године отворили лет за Чикаго, јако се радујем томе да у наредном периоду отворимо и лет за Мајами. И увек ћемо настојати да проширимо и опсег наших конзулата.

Наша намера је да већ следеће године отворимо још један генерални конзулат у Америци. Обавезно Србија мора да има своје представништво на Западној обали. Мислим да је то од кључног значаја, како за наше грађане којима то омогућује лакше повезивање, тако има значај и за привреду, с обзиром на то да су и Сан Франциско и Лос Анђелес жила куцавица. И не само та два града, има још градова који су значајни како на Средњем западу САД тако и на Западној обали.

Тако да ћемо да ширимо наше присуство у Сједињеним Америчким Државама. То се односи и на Флориду. Мајами је кључни центар не само за југоисточни део Сједињених Држава у коме обитава преко 100 милиона људи ако додамо Флориди и ове околне савезне државе. Ако томе додамо чињеницу да је Мајами улазна тачка за централну и Латинску Америку, онда постаје јасно колико је важно да Србија буде ту присутна на трајној основи", каже Марко Ђурић.

„Легат једног од најзначајнијих каратиста Јапана ускоро стиже у Србију! Упутио сам се на други крај планете, у далеку Окинаву, да договорим техничке детаље преноса али пре свега – да упознам изузетне људе који су Удружењу Адлигат и мени лично указали толико поверење. Дочек је био импресиван а мајстори каратеа су оставили на мене снажан утисак. Тихи и снажни, високих моралних начела, подсећају ме на српске хероје из тешких ратова. Било ми је веома важно да посетим места везана за учитеља Такамијагија – његов гроб, родну кућу, школу каратеа. Легат сваког великана је део његове душе, а душа Такмијагија сада постаје мост између Окинаве и Србије", изјавио је Виктор Лазић, председник Адлигата.

Представнике Адлигата примили су високи званичници Окинаве, а о овој посети је известио и велики број окинављанских медија.

Окинава се сматра колевком борилачке вештине карате и многобројни туристи из целог света посећују ово острво управо због каратеа.

 Учитељ каратеа Шигеру Такамијаги – скромни геније храброг народа

Учитељ Шигеру Такамијаги започео је карате каријеру 1957. године поставши члан две карате школе у којима се подучавао стил Уећи рју. Прве карате кораке учи од великог учитеља Канеа Уећија (1911-1991) и његових помоћника. Живот ће га одвести у Америку, где стиче звање магистра из области енглеске књижевности. Враћа се на Окинаву, постаје универзитетски професор. Због изванредног познавања енглеског постаје један од главних експерата за карате посвећен популаризацији овог спорта у САД и Европи.

Иако је на Окинави био велики број вежбача овог стила каратеа, Уећи рју је био скрајнут на маргину због предрасуда да се ради о ратоборном и примитивном каратеу, јер су техника и начин вежбања били препознатљиви по лакој употреби у стварној борби, а много полазника је долазило из сиромашнијих слојева друштва са нижим образовањем. Под надзором великог учитеља Канеи Уећија Такамијаги издаје књигу „Духовне теорије Окинава каратеа – историја и техника" 1977. године. Ово дело, исписано на пет стотина страница, разбија предрасуде и доноси немерљив академски допринос за проучавање историје и теорије каратеа, постављајући Уећи рју стил као равноправан другима.

„Одржавати висок ниво амбиције, а остати међу својима", био је животни мото Такамијагија који је подучавао своје ученике у школи коју је отворио 1981. године. Амбиција ће учинити да се непрекидно усавршавамо, али корени и веза са својима отклониће претњу усамљености и умишљености.

Познато је да је карате много више од спорта – то је филозофија живота. Професор Такамијаги је сматрао да је за изградњу карактера каратисте од изузетне важности стицање књижевног и филозофског образовања. Треба бити, како је говорио Такамијаги „истовремено вешт и у знању и у борби".

Такамијаги је од почетка деведесетих година ХХ века био члан управног одбора Окинава Каратедо Асоцијације, једне од највећих карате организација на Окинави. Био је, наравно, носилац десетог дана, али је оставио и десетине научних дела из области лингвистике и едукације енглеског језика, филозофије, историје каратеа и других јапанских борилачких вештина. Његова књига „Дух ратника – тајна душе" и данас је веома популарна на Окинави и спада у незаобилазне класике, а његова енциклопедија каратеа се сматра најзначајнијим таквим делом.  Због немерљивог доприноса развоју каратеа, Такамијаги је 2011. године проглашен особом изузетног културног значаја Префектуре Окинава.

У Србији се Уећи Рју школа каратеа развијала још од 1973. године. Због санкција и ратних дешавања српске школе каратеа су изгубиле контакт са матичном организацијом на Окинави. Током европске турнеје 2000. године учитељ је изненада променио план путовања и дошао у прву посету Србији на позив учитеља Владимира Поповића (осми дан) и учитеља Милана Димитриеског (седми дан), чија имена су и данас истакнута на Окинави. Тако су обновљене старе везе и настала нова етапа у историји српског каратеа. Уследиће још посета Београду: 2003. и 2007. године, када се поред карате семинара, одржавају и вечери културне размене на којима су представљени српски и окинављански народни плесови и музика.

Такамијаги је истицао да је за разумевање каратеа потребно истинско разумевање духовног бића. Дакле, да би Срби били добри каратисти, морају добро да познају – себе, али и менталитет и душу Окинављана. Професор је инсистирао на широком образовању и на међусобном упознавању култура – желео је и да његови Окинављани знају о Србији. На позив учитеља на Светско првенство у каратеу 2009. године учествовала је и репрезентација Србије, чији је тад домаћин на Окинави био управо Такамијаги.

Захаваљујући подршци Такамијагија у Србија је постала важан центар Уећи рју каратеа у Европи. Из Србије се овај стил последњих деценија проширио у Хрватску, Босну и Херцеговину, Македонију, Грчку, Русију и Украјину. Такамијаги је увек истицао да цени то што се, за разлику од Европљана и Американаца, поред изразите борбености и трудољубља у вежбању, Срби интересују и за духовну страну каратеа. Осећао се у Србији као код куће и нарочито заволео војнички пасуљ. Последњих година живота је остао жељан да нас још једанпут посети. Tа жеља сад  испуњава, тако што ће заувек бити присутан у свом легату у Београду.

"Једне прилике Данило Киш ми је рекао да не постоје савршене књиге, као што не постоје ни савршене приче и да с еморамо стално враћати неким бившим књигама и бившим причама како би сачували оно шта је најлепше у њима или би се поново срели, међутим готово је немогуће објавити после 10,15 година неку књигу...ја с у једном тренутку схватио да могу бар да оживим те мисли.

Ова књига се не чита од почетка до краја, она се чита где се отвори...или узме тему која му се свиди, прочита, затвори, па после 10,15 дана опет узме неку тему, јер немогуће би било читати књигу од 500 страна која има толико мисли, и што је значајно за ову књигу, код нас не постоји оваква књига, а можда ни у свету...правио се избор мисли више писаца, али мислим да нигде није писац правио избор својих мисли.

Пошто ја словим за неког писца који у свом делу има те мисаоне пасаже, ја сам једноставно хтео да оживим те мисли и мислим да сам успео", каже Веселин Мишњић.

О Мишњићу из Колашина, преко 20 пута награђиваном књижевнику, аутору педесетак књига различитог жанра, говорили су Радомир Роко Андрић, доскорашњи председник УКС, Видак Масловарић, уредник Трибине Француска 7, Живорад Ајдачић, секретак КПЗБ, а одломке из књиге казивала је Јелена Бобић.

Наша деца су текст и музику изменила и одрадила на свој начин, једноставније, с обзиром на то да је већина деце рођена у Немачкој и да им српски језик, нажалост, није примарни.

"Овогодишњи Тесла фест почиње званично 10. јула, подизањем заставе испред Скупштине града и пријемом Скупштини града Нијагара Фолс. Након тога, 12. јула у Нијагара парку одржаће се први пут национална конференција посвећена Николи Тесли, а 13. јула у Квин Викторија парку одржаће се Теслин дан", каже Борислав Живковић, директор Тесла феста.

"Сви знамо колико је Тесли био важан број 3, тако смо и ми ове године организовали Тесла фест, фестивал посвећен Николи тесли и који ће се састојати из 3 целине. Први део је научно-спиритуална конференција која ће окупити еминентне стручњаке из области науке, духовности, а отвориће га наша позната оперска певачица Марија Јелић која ће први пут доћи у Канаду. Други део фестивала односи се на прославу Теслиног рођендана под називом Дан Николе Тесле и који ће се одржати у прелепом парку прекопута самих Нијагариних водопада", каже Јована Коцић, креативни директор Тесла феста.

Посебан простор и подршка биће дата младим и талентованим уметницима са јасним алузијама на Теслин живот и стваралачки пут.

"Желимо да окупимо све људе обожаватеље Николе Тесле у јединствену групу, породицу, где ће се неговати дух иновација, дух напретка, међусобне повезаности и свако ко жели да буде део те повезаности може да набави пин на нашем сајту и поносно рећи да је део Теслиног струјног кола", каже Јована.

"Нијагара парк пауерс стејшн је реновиран и сада је јединствени музеј, како у Северној Америци, тако и у целом свету, где је у њеној изградњи, поред 13 патената који су укључени, 9 је патената Николе Тесле", каже Живковић.

У вечерњим сатима, поводом рођења Николе Тесле и његовог српског порекла, Нијагара водопади ће и овог пута током фестивала бити осветљени бојама српске заставе.

У том граду пре 15 година први пут је прослављен Дан Николе Тесле, који је од пре 2 године постао међународни фестивал. Овај фестивал је од великог значаја за српску заједницу, јер прославља живот и рад једног од највећих изумитеља српског порекла.

Иако му је најбољи друг био Србин др Паја Радосављевић (професор психологије и педагогије), радо се дружио са поменутом оперском дивом, са писцем и дипломатом Робертом Андервудом Џонсон и његовом супругом Кетрин, као и са Ен Трејси Морган, најмлађом од четворо деце Џ. П. Моргана.

Нарочито је волео да слуша како на клавиру свира Маргерит Мерингтон, а са Марком Твеном је одлазио у чувени клуб Плејерс.

„Ова порука одјекнула је кроз срца свих присутних, подсетивши их на значај заједништва и очувања културног наслеђа и неговања културе сећања и незаборављања, јер докле год памтимо дотле постојимо и живимо“, наглашено је у Паризу.

Владика Јустин је у својој беседи подвукао да су Јевреји своју државу повратили после 2000 година. Пресудан је био поздрав „Догодине у Јерусалиму“ и да би и за нас поздрав „Догодине у Призрену“ био наш циљ очувања и повратка на Косово и Метохију. Он је додао да тај поздрав јачи од свих политичких и дипломатских акција.

По еписковој беседи салом су се смењивали дивни стихови познатих српских песника Десанке Максимовић, Алексе Шантића, Милутина Бојића, Петра Петровића Његова, као и Марка Матића, идејног креатора овога програма, допуњен уз дивно појање чланова Епархијског хора Свети Симеон Мироточиви као и разне музичке инструменте, који су употпунили програм и присутне оставили без даха.

Епископ Јустин се на крају захвалио свим уваженим гостима, а посебно учесницима програма академије: идејном креатору и приређивачу програма академије Марку Матићу, Епархијском хору Светог Симеона Мироточивог и диригенту Марији Ракићевић, Оркестру културно-уметничког друштва Извор и рецитаторима: Викторији Стефановић, Јовани Миленковић, Давиду Пајовићу, Милану Величковићу, Јовану Павловићу, Петри Алексић, Марку Матићу и Николи Стојановићу. Богат духовни програм употпунио је овај велики празник који је имао за циљ споји све присутне и да се пошаље снажан дух заједништва из француске престонице.

Својим присуством вече су увеличали прва дама Србије, Тамара Вучић, амбасадорка Србије у Паризу, Ана Хрустановић , амбасадорка Босне и Херцеговине, Бојана Кондић-Панић, пуковник Дејан Милосављевић, изасланик Министарства одбране Републике Србије у Француској, Александра Поповић, отправник послова при сталној делегацији Србије у УНЕСКО-у, Директорка Српског културног центра, Натали Бељански, координатор српских допунских школа у Француској, Италији, Словенији и на Малти, Марија Праизовић, председник Савеза Срба Француске, Давид Јаковљевић, и председник Савеза фолклора Француске, Бојан Стефановић, као и представници културно-уметничких друштава: Бисери, Младост, Оро и Извор.