Посебно је важно што ће овај камп спојити учење и дружење, традицију и игру, песму и језик, али и нека нова искуства, као што су школа јахања, излети и заједничке активности, рекао је министар Милићевић и додао да се на тај начин Србија не упознаје само из књига, већ кроз људе, места, обичаје, сусрете и успомене које се памте.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће деца и млади из света током овог кампа имати прилику да кроз дружење, радионице, фолклор, музику, српски језик, историју и културу боље упознају Србију и оно што нас повезује.

Посетићете важна места наше историје и духовности - манастир Копорин, Опленац, Вишевац и Радовањски луг, рекао је министар Милићевић и додао да су то места која говоре о коренима, слободи, вери, традицији и државности.

Тако се најбоље чува веза са Србијом - када је осетите, када је доживите и када из ње понесете пријатељства која трају, рекао је министар Милићевић и додао да је Србија место коме припадају и коме се увек могу вратити.

Летњи кампови су улагање у будућност Србије, рекао је министар Милићевић и додао да су деца из дијаспоре и региона неодвојиви део наше земље.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да су наши млади сународници највећа веза између Србије данас и Србије у будућности.

Леон Лебл рођен је 15. октобра 1888. године у Нишу. Његова породица се убрзо преселила у Београд, где је одрастао и стекао прво образовање. Већ као младић показао је изузетан таленат за техничке науке. Студирао је рударство у Сент Етјену у Француској, а студије је завршио у Монсу у Белгији, где је стекао звање рударског инжењера.

По повратку у Србију своје знање ставио је у службу развоја земље. Радио је у више рудника, руководио значајним рударским постројењима и припадао генерацији стручњака који су својим радом постављали темеље модерног српског рударства. Колеге су га цениле као врсног инжењера, а радници као човека који је умео да разуме њихове проблеме.

Али Леон Лебл није био само инжењер. Био је и официр, човек снажно везан за своју отаџбину. Током Првог светског рата стао је у одбрану Србије и заједно са српском војском прошао Албанску голготу, једно од најтежих страдања у историји српског народа. За верност, пожртвованост и учешће у том историјском подвигу одликован је Албанском споменицом.

После Великог рата вратио се свом позиву и породичном животу. Са супругом Аном основао је дом у Београду. Имали су сина Александра и ћерку Жени. Био је то живот испуњен радом, породичном љубављу и надом да су године ратног страдања заувек остале иза њих.

Нажалост, историја је имала другачије планове.

У априлу 1941. године Немачка и њени савезници напали су Краљевину Југославију. Као резервни потпуковник, Леон Лебл поново је обукао униформу и ставио се у службу своје земље. После кратког Априлског рата заробљен је и одведен у немачко заробљеништво.

После више премештања стигао је у Офлаг VI Ц у Оснабрику, један од највећих логора за југословенске краљевске официре. Кроз овај логор прошло је око 6.500 официра Војске Краљевине Југославије, међу којима је било приближно 650 јеврејских официра. Управо чињеница да су били ратни заробљеници и да су се налазили под заштитом Женевске конвенције многима је спасила живот.

То је један од великих историјских парадокса.

Док је Леон Лебл преживљавао иза бодљикаве жице немачког официрског логора, његова породица у окупираном Београду пролазила је кроз трагедију Холокауста. Његова супруга Ана убијена је на Старом сајмишту. Са њом су страдали и бројни чланови породице Лебл. Његов син Александар морао је да се крије како би преживео окупацију, док је ћерка Жени, иако је преживела рат, касније прошла кроз тешка послератна искушења, затворе и логоре у Југославији.

Када се Леон Лебл после скоро четири године заробљеништва вратио у Београд, вратио се у град који више није био исти. Вратио се у кућу из које су нестала драга лица. Вратио се као човек који је преживео рат, али није могао да победи све његове последице.

Управо због тога желео сам да о њему сазнам више него што су говорили архивски документи. Та жеља ме је довела до његове унуке Ане Лебл.

Када сам стигао у Београд, нисам могао ни да наслутим колико ће тај сусрет бити емотиван. Ана ме је дочекала не само као историчара који пише књигу, већ као човека коме жели да повери успомену на свог вољеног деду.

Повела ме је кроз породичну кућу коју је Леон Лебл годинама стварао за своју породицу. У свакој просторији осећало се да то није само кућа од зидова, намештаја и старих предмета. То је био простор у коме је живела породична историја. На зидовима, у албумима, у фиокама и старим кутијама налазили су се трагови једног живота који није смео да буде заборављен.

Према сећању његове унуке, Леон Лебл је за породицу био много више од познатог инжењера, официра и носиоца Албанске споменице. За њу је био Дедика.

Имала је само шест година када је преминуо, али су успомене остале живе. Сећала се како му је седела у крилу, како јој је причао приче и нежно је миловао по коси. У тим кратким сећањима сачувана је сва топлина једног деде који је, после свега што је преживео, умео да пружи љубав и сигурност својим унуцима.

Посебно болно место у њеном детињству остао је његов одлазак. Када су њени родитељи схватили да се Леону ближи крај живота, одвели су је код кумова, желећи да је поштеде болног растанка. Када се после неколико дана вратила кући, Дедике више није било. Тај неостварени опроштај остао је у њој као тиха рана.

После разговора сели смо за велики сто у дневној соби. Убрзо је преда мном почела да се отвара породична архива. Албуми са фотографијама, оригинална документа, дипломе, одликовања, војне исправе, породична преписка, успомене из Првог светског рата, фотографије из младости, брака, породичног живота, заробљеништва и година после повратка кући.

Преда мном није била само грађа за једну биографију.

Преда мном је био читав један живот.

Сваку фотографију Ана је узимала пажљиво, са поштовањем. За многе је знала ко се на њима налази, када су настале и какву причу носе. Посебно су ме дирнули документи из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије, факултетска диплома, Албанска споменица, као и фотографије на којима се Леон Лебл види као млад инжењер, официр, супруг, отац и деда.

Из породичног сећања јасно се види да Леона Лебла није одређивало само заробљеништво. Њега нису одређивале само трагедије које су га задесиле. Одређивали су га рад, знање, љубав према породици, верност својој земљи и достојанство које је сачувао и онда када је изгубио скоро све.

Био је човек широких интересовања. Волео је музику и свирао мандолину. Био је страствени филателиста. Са ћерком Жени, која је 1954. године отишла у Израел, годинама је размењивао поштанске марке. Он је њој слао нове југословенске серије, а она њему марке из Израела. Та размена била је много више од хобија. Била је тиха нит која је повезивала оца и ћерку, раздвојене хиљадама километара.

Повратак из заробљеништва био је тежак, али Леон Лебл није дозволио да га бол сломи. Врло брзо се вратио свом раду у рудницима. Рад му је помагао да настави живот, да своје знање поново стави у службу земље и људи. Помагао је млађим инжењерима, разговарао са радницима и остао човек коме су се други радо обраћали.

Ипак, породичне трагедије никада га нису напустиле. Губитак супруге Ане у Холокаусту, страдање родбине, скривање сина Александра, послератна страдања ћерке Жени и њен одлазак у Израел оставили су дубок траг. Човек који је преживео немачко заробљеништво морао је после рата да гледа нова страдања своје деце. То је био бол који се не може измерити ниједним архивским документом.

А ипак, упркос свему, није изгубио веру у људе.

Није изгубио достојанство.

Није изгубио љубав према својој породици.

Дана 15. октобра 1965. године, на свој седамдесет седми рођендан, Леон Лебл је преминуо у Београду. Иза себе је оставио живот који је обухватио највеће успоне и највеће трагедије двадесетог века. Испратили су га породица, пријатељи и људи који су га поштовали као инжењера, официра и човека.

Данас почива у породичној гробници у Београду. На истом споменику уписано је и име његове супруге Ане, страдале у Холокаусту, као и име његове ћерке Жени Лебл, сахрањене у Јерусалиму. Тај споменик симболично повезује породицу коју су рат, Холокауст и историјске околности раздвојили по различитим крајевима света, али коју сећање њених потомака и даље држи заједно.

Када сам напуштао кућу породице Лебл у Београду, носио сам са собом фотографије, документа и драгоцену грађу за истраживање. Али најважније што сам понео није могло да стане ни у једну архивску кутију.

Понео сам поверење једне породице.

Ана Лебл ми је отворила врата породичне куће, породичне архиве и свог срца. Њена жеља није била само да се њен деда помене као један од југословенских официра у Офлагу VI Ц. Желела је да буде представљен као човек: као инжењер, официр, супруг, отац, деда, Јеврејин, Србин по отаџбини и сведок једног трагичног века.

У једном од својих писама записала је мисао која најбоље објашњава смисао овог рада: наши преци су нас задужили својим животима, а на нама је да им се одужимо тако што ћемо њихове животе отргнути од заборава.

После година истраживања, хиљада прегледаних докумената и бројних сусрета са потомцима југословенских краљевских официра, све више верујем да историју не чувају само архиви и музеји. Историју чувају породице. Чувају је унуци који пажљиво отварају старе кутије са фотографијама. Чувају је деца која не дозвољавају да успомене избледе. Чувају је људи који знају да је сећање највећи споменик који можемо подићи онима који су нас задужили својим животима.

Захваљујући Ани Лебл и њеној породици, име Леона Лебла више није само запис у архивском документу. Оно поново живи као део историје Србије, јеврејске заједнице, југословенске краљевске војске и Офлага VI Ц у Оснабрику.

Док год будемо памтили људе попут Леона Лебла, они неће бити заборављени.

Овај камп има посебан значај јер се одржава у Брусу, Брзећу и на Копаонику, у једном од најлепших природних простора Србије, рекао је министар Милићевић и додао да сам назив кампа - “Повратак коренима и природи” најбоље говори о његовој суштини.

Министар Ђорђе Милићевић је учесницима кампа рекао да ће овде имати прилику да уче о природи, екологији, очувању Копаоника и биодиверзитета, али и о језику, култури, традицији и заједничком наслеђу.

То је важно зато што се Србија не упознаје само кроз историју и књиге, већ и кроз њене планине, шуме, реке, обичаје, песму, игру и људе, нагласио је министар Милићевић.

Копаоник нас подсећа колико је природа важна за живот, здравље и будућност, али и колико је важно да је чувамо конкретним делима, рекао је министар Милићевић и додао да је зато добро што овај камп спаја учење, дружење, боравак у природи и повратак вредностима које нас повезују са нашим коренима.

Корени и природа су нешто што нас враћа самима себи, али и обавезује да чувамо оно што смо наследили, рекао је министар Милићевић и пожелео деци и младима из региона и дијаспоре да са собом понесу лепе успомене и нова пријатељства.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да кампови нису само летње окупљање, већ мост који повезује младе Србе из региона и дијаспоре са матицом и додао да су наши млади сународници најважнији чувари националног идентитета, културног наслеђа и будућности Србије.

Програм је свечано отворен извођењем Химне Републике Србије, коју је отпевала ученица школе Софија Сеиферт, након чега су присутне поздравили водитељи програма, ученици Аница Брајовић и Константин Јовонић, а затим и председник СПКД Просвјета Аустрија Марко Сарић. У свом обраћању истакао је да Просвјета данас окупља око 40 школа широм Аустрије и да својим радом представља један од најважнијих ослонаца српске заједнице у очувању језика, културе и националног идентитета.

На почетку програма наступао је Мали хор Просвјете под вођством Маше Матић и Александре Илић, који је извео пар дечијих нумера.

Током вечери смењивали су се рецитатори, хорови, мали глумци и бројни извођачи који су кроз песму, игру и стихове показали колико су током године научили и напредовали. Посебне емоције изазвали су наступи најмлађих полазника, као и извођења дела најпознатијих српских песника и књижевника. Сваки наступ награђен је снажним аплаузом публике, која је са поносом пратила успехе својих најмлађих.

Један од најсвечанијих тренутака вечери била је додела диплома ученицима који су успешно завршили школску годину. Дипломе су уручене као признање за труд, залагање и посвећеност учењу српског језика, историје, културе и традиције. Посебна захвалност упућена је родитељима који својим поверењем и подршком доприносе раду школе, као и наставницима који својим знањем, стрпљењем и љубављу преносе вредности које повезују генерације српског народа.

Завршна приредба окончана је заједничким извођењем песме „За милион година“, симболично шаљући поруку пријатељства, заједништва и наде. Уз осмехе, емоције и понос, ученици, родитељи и наставници испратили су још једну успешну школску годину и најавили нова дружења од септембра.

Приредба одржана 19. јуна 2026. године још једном је показала снагу српске заједнице у Аустрији и значај рада Просвјетине школе српског језика, која већ годинама успешно чува матерњи језик, писмо и културни идентитет међу младим генерацијама. Вече у Алберт Холу остало је у знаку дечјег осмеха, поноса родитеља и заједничке поруке да је улагање у образовање и очување сопствених корена најбоља инвестиција за будућност. СПКД Просвјета посебну захвалност дугује потпредседници Јовани Миљковић, свим наставницама Просвјетиних бечких школа, које су учествовале у припреми програма Весни Шпирић, Јелени Симуновић Сеиферт, Босиљки Јанкех, Александри Танасковић, Ивани Кожул, Ани Триван, Наташи Билинац, Ени Павловић, као и Маши Матић и Александри Илић, које воде Мали хор Просвјете.

Милош Николић из Панчева, за драмско стваралаштво; проф. др Јован Јањић из Београда и Тихомир Барбуловић из Хилерода (Данска) за публицистику; др Предраг Мандић из Печуја (Мађарска) за новинарство; др Мариана Стратулат из Вршца и др Илеш Фехер из Суботице за преводилаштво и Миладин Берић из Бања Луке (Република Српска) за афоризме и сатирично стваралаштво.

Награда се од 1994. године додељује за високе уметничке и научне домете, као и за ширење слободе стваралаштва у областима којима се бавио истакнути политички емигрант, новинар, књижевник, публициста, афористичар и преводилац Драгиша Кашиковић (1932–1977).

Признање ће добитницима бити уручено у септембру месецу на свечаности у Београду, у термину који ће бити накнадно одређен.

У наставку се налазе званична образложења за овогодишње добитнике: 

За драме: Милош Николић (Панчево)

Милош Николић (рођен 1939. године у Косову Пољу) доајен је међу српским драмским писцима, песник, сатиричар и дугогодишњи еминентни драматург Драмског програма Телевизије Београд. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, а иза себе има изузетан и богат опус који обухвата збирке песама, књижевност за децу и сатиричне текстове. Оно што Милоша Николића посебно препоручује за награду „Драгиша Кашиковић" јесте његов неуморан, вишедеценијски стваралачки дух који је изнедрио антологијске комедије као што су Ушо ђаво у Панчевце, Светислав и Милева, Атентат и Ковачи. Његови драмски текстови су са великим успехом играни на позорницама широм света, а нарочито велику популарност доживели су у суседној Румунији, где су његова дела превођена, штампана и извођена. Као аутор израженог сатиричног сензибилитета и врхунског драмског занатства, Николић је трајно обогатио српску позоришну уметност.

За публицистику: проф. др Јован Јањић (Београд)

Проф. др Јован Јањић (рођен 1963. године у Врбићу код Крупња) истакнути је доктор културолошких наука, новинар, књижевник и један од водећих савремених српских стваралаца на пољу хришћанске културе. Научни је сарадник на Институту за политичке студије у Београду, где руководи Центром за културу памћења, а током богате каријере радио је као новинар недељника НИН и главни уредник часописа Књижевност. Др Јован Јањић је заслужио ово признање као један од најтиражнијих и најпревођенијих савремених српских публициста, чија су дела преведена на бројне светске језике. Кроз његову брижљиво обликовану реч и документарну прозу, читаоци широм света ближе су упознали српско духовно биће и личност патријарха српског Павла. Његов фокус на етику, идентитет и капиталне теме – попут монументалне студије Косовски завет – чине га баштиником најбоље традиције српске публицистике.

За публицистику: Тихомир Барбуловић (Данска)

Тихомир Барбуловић, дипломирани инжењер по струци, већ три деценије живи и ствара у Данској, где се веома успешно бави новинарством као дописник Франкфуртских вести и активни хроничар живота српске дијаспоре у Скандинавији. Аутор је запажених књига Српске стазе у Скандинавији и збирке песама Поред туђег плота. Овогодишњу награду Барбуловић је заслужио својом најновијом књигом Пипер, сведок једне епохе. Ово дело представља драгоцено и аутентично историјско сведочанство о Марку Милуновићу Пиперу, витезу српске политичке емиграције и азиланту који је деценијама штитио српски идентитет у туђини. Истражујући обимну архивску грађу, Барбуловић је написао књигу која директно кореспондира са ликом и делом самог Драгише Кашиковића, осветљавајући судбине људи који се никада нису одрекли своје отаџбине.

За новинарство: др Предраг Мандић (Мађарска)

Др Предраг Мандић (рођен 1964. године у Сегедину) угледни је новинар, уредник српског програма Мађарског радио-студија у Печују, сарадник Српских недељних новина и професор који већ деценијама представља стуб очувања српског језика, писма и културе у Мађарској. Докторирао је у Будимпешти, председник је Печујско-барањског српског удружења и добитник признања Доситеј Обрадовић. Награду је заслужио неуморним новинарским и прегалачким радом којим свакодневно, кроз двочасовни радијски програм и едицију Барањске свеске, спасава од заборава вековну баштину Срба у Мађарској. Његов ангажман је био кључан да град Печуј, кроз манифестацију Дани српске културе, понесе титулу престонице европске културе. Спајајући медијску професију са просветним и црквено-народним радом, др Мандић на најбољи начин сведочи како се чува национално биће.

За преводилаштво и књижевност: др Мариана Стратулат (Вршац)

Мариана Стратулат (рођена 1977. године у Вршцу) једна је од најистакнутијих и најсвестранијих књижевница, новинарки и преводилаца млађе генерације. Докторанд је на Западном универзитету у Темишвару и успешно обавља дужност директорке Новинско-издавачке установе Либертатеа. Савршено владајући нијансама српског и румунског језика, Мариана пише двојезично и подједнако успешно ствара у жанровима поезије, романа, драме и књижевности за децу, са преко петнаест објављених самосталних књига. Награду је заслужила својим изузетним доприносом на пољу двојезичног стваралаштва и преводилаштва, преносећи суптилне нијансе српске књижевности на румунски језик, као и румунске културне баштине српским читаоцима. Њен рад на подизању мостова разумевања између два суседна народа у потпуности се усклађује са племенитом, слободарском и космополитском мисијом коју је некада водио и сам Драгиша Кашиковић.

За преводилаштво: др Илеш Фехер (Суботица)

Др Илеш Фехер јединствена је стваралачка личност српске и мађарске културне сцене - доктор хемијских наука по струци, а еминентни песник и преводилац по вокацији. Мађарски језик као матерњи и српски језик који је усвојио до нивоа уметничког алтер ега, у његовом раду функционишу у савршеној хармонији. Награда му се додељује за импресивни, готово нестварни преводилачки опус који представља антологијски културни подвиг. Са преко 4.500 преведених песама аутора из региона на мађарски, као и најзначајнијих мађарских лирика на српски језик, уз двадесет објављених двојезичних књига, Фехер је постао самостална институција дубљег разумевања двају народа. Његов рад није пуки занат, већ чиста уметничка креација. У време када су српско-мађарски односи на завидном нивоу, његово деловање препознато је као дипломатија највишег реда која спаја културе два народа.

За афоризме и сатирично стваралаштво: Миладин Берић (Бања Лука)

Миладин Берић (рођен 1962. године у Бањој Луци) по струци је дипломирани инжењер електротехнике, а у књижевном свету један од најистакнутијих, најплоднијих и најнаграђиванијих савремених српских сатиричара, песника и есејиста. Председник је бањалучке подружнице Удружења књижевника Републике Српске један од оснивача угледног часописа за сатиру и хумор Носорог. Жири му је доделио награду за импресиван опус од близу тридесет књига, као и за његов бескомпромисни, бритки оштар и рефлексивни афористичарски дух. Кроз своје најновије наслове Контраеволуција и Од обданишта до психијатрије, Берић демонстрира врхунску вештину којом огољује друштвене аномалије и парадоксе балканске свакодневице. Као храбар друштвени хроничар који пише без страха и цензуре, он се директно надовезује на Кашиковићеву борбу за истину и слободу стваралаштва.

Поред традиционалног ојкања, које је препознатљив симбол овог краја, програм Сијела обухвата и бројне друге садржаје из народне традиције: балоте, „ојкачку радионицу“ са Светланом Спајић, шаховску радионицу за децу, као и друге активности.

У знак подршке организацији јубиларног Сијела, аутор Жељко Кнежевић одлучио је да сав приход од продаје књиге на књижевној вечери поклони Завичајном удружењу „Стрмичка парохија“.

Књижевно вече отворио је Милан Врањковић, који је топлим и бираним речима поздравио присутне. Посебну драж сусрету дали су гости који су допутовали из Стрмице прешавши више од 700 километара. Међу окупљенима аутор је препознао своје другове из основне школе у Стрмици, као и школске другове из книнске гимназије, па је на симболичан начин затворен круг успомена – уз беванду.

Жељко Кнежевић читао је афоризме из своје књиге и одговарао на питања публике. Вече је протекло у атмосфери смеха, духовитих опаски и живе дискусије, онако како приличи Стрмичанима, чији је хумор увек био посебан део њиховог идентитета.

Програм је обогатила и песникиња Весна Лукић Паунковић из Вршца, која је говорила своју поезију и заслужено добила велики аплауз. Организатори се надају да ће им бити гост и на неком од наредних окупљања.

У свом препознатљивом духу, Стрмичани су се и овога пута нашалили на сопствени рачун:

„Никад и нигде није било толико Стрмичана на једној књижевној вечери.“

Најважније је да су се окупили – овога пута око књиге, а ускоро ће се окупити око песме, дружења и завичајне традиције.

Зашто баш „беванда“?

Док се у Италији реч беванда користи као назив за различита пића, у книнском крају она има посебно значење. Беванда је мешавина вина и воде у тачно одређеном односу: вино се сипа до висине усправљеног кажипрста, а вода се додаје тек колико је дебљина малог прста. Тај однос знају и чувају локални виноградари и произвођачи вина.

Данас је у завичају све мање људи, као и винограда. Ипак, сваког лета многи се враћају свом крају, јер је носталгија јача од времена и удаљености. Управо зато оваква окупљања имају велики значај – да се сачувају обичаји, песма, игре и успомене.

Књига афоризама „Живот је беванда“ представља управо такав покушај – да окупи сусељане око књиге, да их подсети на заједничке вредности, да запевају, заиграју и бар накратко забораве тешке тренутке које су проживели. Ако афоризам насмеје једног читаоца, а он га потом пренесе неком другом, онда је испунио своју сврху.

 Сијело Тромеђе

Јубиларно, 30. „Сијело Тромеђе“ одржаће се у Стрмици, 17. и 18. јула 2026. године, и поново ће окупити људе из завичаја и расејања у слављењу традиције, песме, дружења и заједничког сећања.

Колико данас знамо о тим страховитим догађајима, калварији српског народа на Козари лета 1942. године, о ужасима у Јасеновцу, и колико уопште знамо о дешавањима и страдањима нашег народа за време Другог светског рата? Догађаји из тог периода се све више запостављају, миноризују и, коначно, заборављају. Сведоци смо и злоупотребе тих догађаја, погрешне интерпретације, као и намерног кривотворења прошлости.

Како се одупрети свим тим негативним појавама? Да ли нам то треба? Колико данас знамо о Козари, посебно млађе генерације? Колико нам је заиста стало да знамо истину и да негујемо културу сећања? Како да сачувамо прошлост од заборава?

Фактографски, кроз разговоре са историчарима, познатим београдским интелектуалцима пореклом са Козаре, са преживелим страдалницима козарачке епопеје, члановима Удружења Козарчана у Београду и другим саговорницима емисија нас подсећа на део наше трагичне прошлости, као и на значај саме планине Козаре.

Емисија је рађена поводом 80 година козарчке епопеје.

Уредници емисије Мирослав Карлица и Нада Вукелић

Музичка уредница Бранка Лолић

Редитељка Ерна Глигоријевић

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је програм овогодишњег летњег кампа у Новом Пазару веома садржајан и свеобухватан и додао да се у том граду осећа посебна енергија - гостопримство, младост, рад, предузетнички дух, култура и топлина по којој је овај крај препознатљив широм Србије.

Нови Пазар има посебно место у нашој земљи, рекао је министар Милићевић и додао да је то град у коме се вековима сусрећу различите вере, културе, језици и обичаји: град у коме се традиција чува, а живот увек иде напред.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је Нови Пазар право место за камп који носи назив “Мостови културе и језика” и додао да овде мостови нису само реч у називу програма, јер они живе кроз сусрете људи, кроз поштовање вере и обичаја, кроз језик, музику, храну, традицију и свакодневни живот.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио важност одржавања летњег кампа у Новом Пазару и подсетио да се први пут организује у том граду.

Више од 450 деце и младих из региона и дијаспоре има прилику да упозна Нови Пазар и Рашку област, да уче о језику, култури, традицији, историји и обичајима, рекао је министар Милићевић и додао да је поред образовања подједнако важно и дружење, разговор, као и грађење нових пријатељстава.

Министар Ђорђе Милићевић је учесницима кампа рекао да су дошли у део Србије који има дубоке историјске корене, духовност и културу наше земље и додао да су деца имала прилику да посетите велике светиње и места која су важна за историју овог простора - Ђурђеве ступове, Петрову цркву и Сопоћане, али и Алтун-алем џамију, један од најважнијих симбола културног и верског наслеђа Новог Пазара.

Управо је то велика вредност овог краја: овде се историја, култура и вера не посматрају само кроз књиге и споменике, већ кроз живот људи, међусобно поштовање, сусрете и заједнички живот, нагласио је министар Милићевић и додао да је Србија држава Срба, Бошњака и свих њених грађана - она је наша заједничка кућа.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је зато важно да се млади људи од малих ногу уче да поштују своје, али и да разумеју и поштују друге и додао да назив кампа “Мостови културе и језика” најбоље описује оно што се овде заиста живи - да су језици, култура и традиција мостови разумевања.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да верује да ће овај камп наставити да се организује у Новом Пазару и у наредним годинама и додао да ће деца из Новог Пазара са собом понети лепе успомене и велико искуство.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио важност одржавања кампа у Шиду, у Моровићу, јер се у том месту на посебан начин спајају природа, историја и живот људи тог краја.

Налазимо се у једном од најлепших природних простора западног Срема, на месту где се сусрећу реке, шуме и стара тврђава, рекао је министар Милићевић и додао да нас Моровић подсећа колико је природа важна, али и колико је важно да је чувамо — не само речима, већ свакодневним понашањем и конкретним делима.

Министар Ђорђе Милићевић је деци и младима из региона и дијаспоре указао да се поред река Босут и Студва, у окружењу шума и природне хладовине, лако разумемо зашто је заштита животне средине једна од најважнијих тема за будућност.

Чувати природу значи чувати воду, ваздух, шуме, животиње, али и здравље људи и квалитет живота генерација које долазе, рекао је министар Милићевић и додао да је посебно важно што овај камп неће бити само разговор, већ и дело.

Министар Ђорђе Милићевић је заједно са учесницима кампа засадио садницу багрема, где је послата снажна порука да се Србија воли и тако што се чува њена природа.

Желим да током овог кампа научите нешто ново о екологији, али и да нам кажете шта се у вашим срединама ради када је реч о заштити животне средине, рекао је министар Милићевић и додао да најбоље идеје често долазе управо од деце и младих, а природа се најбоље чува онда када свако од нас разуме да је то и његова лична обавеза.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да летњи кампови који се одржавају у Србији шаљу велику поруку нашим сународницима који живе изван матице и додао да је суштина те поруке, да је улагање у младе из дијаспоре и региона улагање у будућност Србије.

На симпозијуму је представила дело „Хармонија шуме“, које приказује женску фигуру – пола жену, пола харфу – као симбол јединства природе, музике и човека.

Реч је о делу Ланд Арт уметности, насталом искључиво од природних материјала пронађених у шуми. Скулптура је израђена од грана леске, док је лице исклесано директно у стаблу беле јеле. Управо је пролазност једно од основних обележја овог уметничког правца – дела су створена да живе у складу са природом, временом се мењају и на крају јој се поново враћају.

„Моје прво дело, које сам овде направила 2018. године, после осам година пало је ове зиме и полако се вратило у природни циклус шуме. То је суштина Ланд Арт уметности“, истиче Марија.

Посебну радост, како каже, представља чињеница да је поново изабрана за учешће на овом престижном симпозијуму, након свог првог доласка 2018. године.

„Било је то предивно искуство, подељено са другим уметницима кроз креативност, размену идеја и заједничку страст према уметности. Од срца захваљујем свим волонтерима BAS-а, председници Силвији и свима који су омогућили да се овај догађај реализује. Радити у свежини и миру шуме, нарочито током ових топлих дана, била је права привилегија. Носим са собом нове успомене, пријатељства и много инспирације“, закључује уметница.

Учешћем на овом значајном међународном симпозијуму Марија Марковић још једном је достојно представила своју уметност, али и нашу културну сцену, показујући да стваралаштво које поштује природу и њене циклусе има универзалну вредност и снажно одјекује широм Европе.

“Њима скупљамо паре за једну кућу у Новом Саду и за једну кућу у Нишу. Али треба им медицина, кревети, треба им доста неких ситница што немају тренутно. А најбитније неке машине, то што им треба за рак да виде како се лечи. То њима највише треба и због тога скупљамо паре вечерас. Свака карта је 175 долара, продали смо 130 карата и након тога добијамо и донације и спонзоре, што ће бити још већи допринос деци”, каже Милан Гачановић, Хуманитарна фондација Шумадија.

Догађају су присуствовали неки од најпознатијих пословних људи српске заједнице у Чикагу, као што су Владета Марковић и Владислав Павловић. Наступио је ансамбл породице Радовић са староградском музиком, као и певачки ансамбл етномузике “Златни вез”.

“Нурдор је организација која је веома добро позната и баш нам је да драго да рад тих људи подржимо онолико колико је у наша могућност. Ја познајем довољно људи, али ови млађи, сви моји остали много више народа познају. Пре 1. маја је било 55 година од када сам овде а иначе родом сам близу Такова и Горњег Милановца, баш срце Шумадије, епицентар ако се може тако рећи. И после 55 година куца срце за Србију у Америци и даље”, каже Радоња Гачановић, Хуманитарна фондација Шумадија.

Организатори кажу да средства скупљена на овој хуманитарној вечери треба да стигну у Србију већ за неколико недеља.

На турниру ће учествовати деца и омладина из више шаховских клубова и држава, међу којима су Финска, Немачка, Швајцарска, Црна Гора и Република Српска. Међу гостима фестивала биће и млади шахисти Шаховског клуба „СОРАБ Базел“, које у Требиње доводи њихов тренер Жељко Кнежевић из Базела (Швајцарска).

Организатор фестивала је Шаховски клуб „Трибуниа“ из Требиња, на челу са председником Ђорђем Карићем.

У поподневним часовима првог дана биће одржан блиц турнир „Трофеј Требиња“, отворен за све учеснике, без старосних ограничења.

Другог дана фестивала на програму је појединачни јуниорски Меморијални турнир, који се организује у част шахиста Албијанића, Секуловића и Реметића, који су оставили неизбрисив траг у шаховском животу Требиња.

Поред такмичарског дела, организатори су припремили и садржаје намењене дружењу учесника и њихових пратилаца. Планиран је заједнички излет и посета манастиру Тврдош, као и родној кући Светог Василија Острошког.

У оквиру фестивалског програма биће организована и промоција књиге „Живот је беванда“ аутора Жељка Кнежевића, која ће бити одржана 6. јула 2026. године у Дому младих у Требињу. О књизи ће говорити проф. Кочо Говедарица, Драго Бендерац, ВМ Милан Драшко и аутор Жељко Кнежевић.

Главни судија свих шаховских надметања биће др проф. Марија Лукић, ФИДЕ судија и шаховски тренер из Београда.

Након организације у Заједници српских клубова у Бечу, Европски фестивал уметности, уприличен је по други пут, у интервалу од месец дана, због великог интересовања уметника широм Европе. На овој занимљивој културној манифестацији, која је била хуманитарног карактера, учествовали су уметници, књижевници, песници, писци, сликари, иконописци, певачи, музичари, вајари, новинари.

Фестивал је трајао скоро пет сати, па учеснике није спречила велика врућина да остану до завршетка, јер се осећала пријатна атмосфера у предивном амбијенту, уз одлично конципиран разноврстан и богат програм организатора.

Приређен је мини музички концерт класичне музике Габријеле Убавић Баумгартен из Пожаревца, светски познате оперске певачице, која прославља двадесет година свог рада и постојања на музичкој оперској сцени. Њу је на клавиру пратила Александра Гајић, пијанисткиња.

„Бројаница" из Београда, одушевила је присутне, извођењем песама, различитог жанра. Вокални ансамбл „Данкина бројаница" основан је 26.11.2019. а од 27.10. 2023. носи назив „Бројаница". Даме из Београда, са предивним гласом, предводила је Мариа Викториа Живановић. У музичком интермецу, наступио је бечки музичар Сима Симић.

Гости из Будимпеште били су проф. Милан Ђурић, академски сликар, професор ликовне културе и истакнути културни посланик српске заједнице у Мађарској и Диана Кондић Ђурић, мастер културологије, новинарка, продуценткиња и главна и одговорна уредница „Варош РТВ" из Будимпеште. Они су присутнима приказали, између осталог, кратки филм о Сави Текелији, а поводом оснивања 200 година Матице Српске.

Учесници манифестације, добили су плакете, грамате и захвалнице. За животно дело, награде су уручене др Вјери Рашковић Зец из Беча, Гордана Сарић, књижевници из Црне Горе и оперској диви Габријели Убавић Баумгартен из Србије. Плакете за очување културе и уметности, уручене су Амбасади Републике Србије и Представништву Републике Српске у Бечу.

На Европском фестивалу уметности, учествовали су уметници из Аустрије, Србије, Мађарске, Црне Горе, Републике Српске, Немачке и Македоније, између осталих: Петра Остојић, Марко Д. Марковић, Гордана Сарић, др Вјера Рашковић Зец, Верица Преда, Драгана Љуна, Елизабета Павловска, Драгица Радојевић, Александар Јоцић, Слађана Ана, Бранислав Флорановић, Нермина Аговић, Нора Ника Лепосава, Изидора Хаднадз, Амела Ђулиман, Габријела Убавић Баумгартен, Александра Гајић, Дијана Скилих, Татјана Шпилман, Загорка Антовић, Милица Димић, Слађана Недељковић, Наташа Пајковић, Драгана Јовановић, Милорад Стојановић, Јадранка Станојевић, Мирјана Магура, Зорица Митић, Невена Џаја, Милена Микалето и други. Ликовни уметници су изложили своја уметничка остварења и украсили својим радовима амбијент.

Уз обећање организатора да ће следећи Европски фестивал у Бечу бити одржан наредне године, дружење је завршено разменом искустава, контаката, послужењем и заједничким фотографисањем.

У свом говору окупљенима генерални конзул је констатовао да му је била част и привилегија да у претходном мандату као конзул у Трсту упозна деда Гојка, који је 27 година радио као домар у Генералном конзулату. Држава Србија никога не заборавља - па тако ни своје најстарије и највредније дијаспорце.

Иако одавно у пензији Гојко Јовановић и даље инспирише млађе својим духом и ведрином, те је оставио неизбрисив траг у српској дијаспори којој припада од 1971. године када је дошао у Трст. Иако је провео већину живота у Трсту, Гојко Јовановић није заборавио свој родни крај, село надомак Пожаревца и стално помиње своју Србију.

Додели признања присуствовали су протојереј-ставрофор Рашко Радовић, председник Црквене општине Српске православне цркве у Трсту Златимир Селаковић, прослављени кошаркашки тренер Богдан Тањевић и други истакнути представници српске дијаспоре у Трсту за које је колектив Генералног конзулата припремио пригодан ручак.

Велико интересовање публике потврђује и чињеница да је позоришна сала била распродата недељама унапред, а бројни малишани и њихови родитељи наградили су извођаче дуготрајним аплаузом.

Посебну вредност овом пројекту дало је учешће ученика Просвјетине школе српског језика, који су заједно са глумцима наступили на сцени. Ово је уједно и први пут да су се ученици школе укључили у један позоришни пројекат Клуба, чиме је остварена успешна сарадња различитих секција Просвјете и створен простор за нове облике креативног рада са децом и младима.

„Заједничким радом читавог ансамбла створена је представа која на савремен и приступачан начин преноси безвременске вредности Ћопићевог дела – љубав према дому, осећај припадности, заједништва и сопственог идентитета“, истакла је редитељка Ена Павловић, нагласивши да је реч о представи на којој су одрастале генерације деведесетих.

„Сматрали смо да је важно да се ова прича поново врати на сцену и да се и нове, младе генерације повежу с њом. Управо је то био један од разлога зашто смо се одлучили за ову представу“, навела је Павловић.

Сценографију потписује Александар Клопић, док је за музику био задужен Миодраг Малешевић. Глумци који су дочарали ликове били су Марија Живановић, Весна Шпирић, Јанко Јанковић, Предраг Врцељ, Милица Илић, Лазар Јевтић, Ена Павловић, као и девојчице Софија Рујевић, Катарина и Софија Сајферт, Аница Брајовић, Софија Дабс, Милица Пантић и Чарна Павловић.

Бечки театар младих постоји од 2019. године и током свог рада реализовао је више позоришних пројеката, како поставки познатих драмских текстова, тако и представа насталих по ауторским делима својих чланова. Новом представом за децу театар је проширио свој репертоар и још једном потврдио значај неговања српског језика, културе и позоришне уметности међу младима у дијаспори.

Централни део академије била је додела Видовданских повеља и захвалница појединцима и институцијама које су својим радом дале посебан допринос очувању српске заједнице. Међу овогодишњим добитницима је Матица српска, поводом два века постојања и дугогодишње подршке Србима у Румунији.

Признања су уручена и српском одељењу Технолошке гимназије „Дунавска клисура" у Старој Молдави, за развој наставе на српском језику, као и Игору Попову за дугогодишњи рад на истраживању и очувању традиционалних игара, песама и обичаја Срба у Банату и Поморишју.

Видовданске захвалнице додељене су и појединцима који су деценијама доприносили раду Српске православне цркве, културних друштава и очувању српског идентитета, док је постхумно одато признање Сретку Крстићу за изузетан допринос развоју фолклора и културног живота Срба у Румунији.

Свечаност је завршена богатим културно-уметничким програмом у којем су наступили Градски хорски ансамбл „Мокрањац" из Неготина, глумци и музички извођачи, потврђујући још једном снажне културне везе Србије и српске заједнице у Румунији.

Порука овогодишње Видовданске академије јесте да се историјско наслеђе, језик, вера и култура чувају заједништвом и преношењем на млађе генерације, као трајни залог опстанка српског народа ван матице.

Аутори видео прилога: симатељ Нику Замбори, монтажа Каталина Будеску, уредник Дејан Перинац, ТВР Темишвар

Најзначајнијој манифестацији у наредној години, "ЕКСПО 2027"., посвећен је један панел који је изазвао велику пажњу, пре свега зато што су сви наши људи кроз разне привредне, културне, спортске организације у свету, укључени у промовисање тог значајног догађаја од великог интереса за све нас.

Посебно интересовање је изазвао и онај који се односи на саобраћај, инфраструктурне пројекте, и ткз. закон "Свој на своме", који омогућава озакоњење нелегалних објеката.

Гости у студију, Министар за дијаспору, Ђорђе Милићевић, као и Радомир Босиљчић из Аризоне, који у Америци живи свој сан, као власник 18 рудника и фабрике, али и редовно обилази свој шљивик у родним Горјанима код Ужица, где прозводи ракију коју пласира у Америку, Аустралију...

Велики број учесника овогодишњег Видовданског сабора говори за нашу емисију, а бићете у прилици и да видите много тога још са целе манифестације, коју је испратила комплетна екипа редакције за дијаспору РТС-а.

Музички гости емисије, "Белгрејд свинг трио", које предводи Анамарија Збиљић, контрабасиста, наступиће уживо у нашем студију, као и хор Основне музичке школе "Јован Бандур", који предводи Јелена Цветић, директор школе.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

Председница Удружења српских писаца Швајцарске, Далиборка Шишмановић Кепчија, представила је рад и досадашње стваралаштво Удружења, након чега су се чланови Удружења публици представили изабраним песмама, прозним одломцима, афоризмима и епиграмима. Својим књижевним стваралаштвом вече су обогатили Далиборка Шишмановић Кепчија, Сава Илић, Мирјана Цвијановић, Мирјана Мандић Дрљача, Снежана Милановић, Драгица Ђокић и Сена Хеги Милошевић.

У наставку програма публици се први пут представио песник из Форарлберга Милан Рацић, чија је поезија наишла на изузетно срдачан пријем публике.

Један од најлепших и најемотивнијих тренутака вечери приредио је Леон Хаиплик, ученик Просвјетине школе српског језика, који је прочитао своју ауторску причу. Његово учешће сведочи да љубав према српском језику, ћириличном писму и лепој писаној речи успешно проналази пут и до најмлађих генерација. Управо то представља један од највећих успеха и најлепших плодова рада Просвјетине школе српског језика у Форарлбергу.

Заједница „Срби из Форарлберга" и протојереј Александар Савић својом су несебичном подршком и активним учешћем у организацији дали значајан допринос успешној реализацији ове књижевне вечери.

Књижевно вече „Мостови речи" још једном је потврдило да писана реч има снагу да спаја људе, премошћује раздаљине, а пре свега да чува матерњи језик и културно наслеђе, градећи трајне мостове међу генерацијама и нашим сународницима у расејању. Такви сусрети подсећају нас да књижевност није само уметност речи, већ и место сусрета, саборништва и очувања националног, културног и духовног идентитета.

Циљ састанка је био да се представници српских клубова упознају са организацијом и начином рада једног од најзначајнијих фудбалских клубова у Америци, као и да се размотре могућности за реализацију заједничких пројеката усмерених на развој омладинског фудбала, и унапређење српске спортске заједнице.

Генерални конзул Републике Србије у Њујорку, др Владимир Божовић, подсетио је на славне странице историје српског фудбала, посебно истичући успех репрезентације Краљевине Југославије, која је на првом Светском првенству у Монтевидеу 1930. године изборила пласман у полуфинале и тако оставила неизбрисив траг у историји светског фудбала. Говорио је и о другим каснијим успесима у историји српског фудбала.

Божовић је нагласио да је Србија, иако мала по својој територији и броју становника, земља великих људи и изузетних спортиста, који већ деценијама остварују врхунске резултате на светској сцени. Истакао је да спорт представља један од најбољих начина за повезивање људи и заједница, промоцију здравих вредности и јачање пријатељства, као и да српски спортисти својим успесима представљају најбоље амбасадоре Србије широм света.

Фудбалски клуб NY Serbia је основан 1992. године у Њујорку. Представља једну од најдуговечнијих српских спортских организација на подручју Њујорка. Фудбалски клуб Бели Орлови делује при српском православном Храму Светог Јована Крститеља у Патерсону при којем је овај клуб основан 1993. године.

Легендарни српски фудбалер и фудбалски менаџер Александар Саша Ћурчић, поздравио је ову иницијативу и изразио пуну подршку њеном даљем развоју. Истакао је његову спремност да стави на располагање своје знање, искуство и професионалне ресурсе како би допринео реализацији пројеката и јачању сарадње у области фудбала и рада са младима.