Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се идентитет чува и негује припадност матици кроз оно што нас повезује и додао да су најјаче културно-образовне, као и спортске везе међу нашим сународницима.

У Фудбалском клубу “Обилић” видео сам колико спорт може да буде снажан мост међу људима, рекао је министар Милићевић и додао да се кроз фудбал не учи само како се побеђује, већ и како се поштује саиграч, како се прихвата одговорност и како се гради тим.

Министар Ђорђе Милићевић је члановима клуба уручио дресове, лопте и спортску опрему, као подршку њиховом раду и младима који кроз спорт расту, друже се и граде праве вредности.

Након посете Фудбалском клубу “Обилић”, министар Ђорђе Милићевић је посетио и Српски културни центар “Карађорђе” у Херцег Новом.

Оваква места имају посебну вредност, јер чувају простор за сусрет, разговор и неговање културног наслеђа, рекао је министар Милићевић и додао да је посебно важно што у свим овим активностима учествују млади наши сународници.

Управо њима морамо оставити могућност да упознају своје корене, да говоре свој језик, да чувају своју културу и да истовремено буду отворени према свима са којима деле овај простор, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да наш посао није само да говоримо о повезивању, већ да те везе свакодневно градимо - кроз културу, спорт, образовање и људе и додао да је то најбољи начин да оно што нас повезује буде снажније од свега што нас раздваја.

Херцег Нови је још један пример да се веза са матицом не чува само речима, већ конкретним делима и сталним присуством, рекао је министар Милићевић и додао да је за Србију важно да буде уз своје сународнике.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да треба градити простор у којем ће млади знати своје корене, чувати свој језик и културу и бити мост који повезује Србију са њеним људима широм света.

Република Србија ће у наредном периоду наставити још више да подржава рад наших удружења и организација у Црној Гори, региону и дијапори, рекао је министар Милићевић и додао да је наш задатак да увек будемо са нашим народом, ма где он живео.

Како се осећао уочи пријема у папску резиденцију? Зашто је папа Бенедикт XVI оставио посебан утисак на њега? Како су организовани Срби у Италији?

Да ли између истока и запада треба тражити сличности или разлике и како доживљава ове две стране света?

Дарко Танасковић је по позиву предавао на универзитетима у Сарајеву, Скопљу, Алжиру, Триполију, Риму и Паризу. Члан је Извршног комитета Евроарапског универзитета у Риму и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.

Дописни је члан друштва за турски језик у Анкари, Академије наука и умјетности Републике Српске, Научног друштва Србије и српске подружнице Римског клуба. Гостовао је на многим универзитетима у земљи и свету и одржао низ предавања из области оријенталистике и исламологије. Члан је Удружења књижевних преводилаца, Удружења књижевника Србије и српског ПЕН-клуба.

Три године је био стални представник Србије при Унеску у Паризу. Папа Јован Павле други одликовао га је орденом Великог крста реда Пија IX, а велики мајстор Малтешког витешког реда доделио му је орден Великог крста Реда за војничке заслуге.

Слушајући професора питамо се да ли мудрост и ширину личности дају знање, образовање и живот на различитим поднебљима или је суштина у самом човеку, у његовом бићу...

Уредник емисије Тамара Дрезгић
 

Двоје четрнаестогодишњака долазе из различитих крајева једно из Републике Српске, друго из Србије  али су се нашли на истом путу.

Са својом генерацијом добили су прилику да Немачку не упознају само као туристи, већ да виде и осете нешто што се не може научити само из школског уџбеника.

Током боравка обилазе Хановер, главни град немачке покрајине Доње Саксоније, Лангенхаген и Оснабрик, упознају живот у Немачкој и друже се са младима својих година. Жеља је да следеће године улоге буду замењене и да њихови нови пријатељи дођу у Србију и Републику Српску.

 Историја коју су могли да додирну

Посебно место у програму имала је посета Оснабрику и простору некадашњег логора у којем је током Другог светског рата било заточено око 6.500 југословенских краљевских официра.

Млади су обишли и једину преосталу бараку. Ту историја више није била број написан на табли или неколико реченица у књизи. Стајали су на месту на којем су пре више од осам деценија људи далеко од својих домова чекали слободу и повратак породицама.

За генерацију рођену толико година после рата то је био час историје без школског звона. Јер једно је прочитати историју, а нешто сасвим друго стајати на месту на којем се она догодила.

Циљ оваквих сусрета није да деца живе у прошлости. Напротив. Циљ је да знају шта се догодило пре њих, да разумеју вредност мира и да из прошлости понесу одговорност за будућност.

 Сергеј – доказ да сећање има будућност

Управо међу младима који су посетили места сећања посебно се издвојио деветнаестогодишњи Сергеј Васић, који је тек уписао факултет. Њега нико није морао да подстиче да се заинтересује за историју. Питања су долазила од њега самог. Желео је да зна, да види и да разуме. Током боравка у Немачкој показао је изузетно интересовање за историју и места сећања. Посебно га је занимало место некадашњег логора у Оснабрику, али је са истом пажњом желео да упозна и Српску православну цркву и Јеврејску заједницу у Оснабрику. Управо су такви млади људи најбољи амбасадори Србије отворени, радознали и спремни да упознају и своју и туђу историју.

Његово размишљање и интересовање забележили су и немачки јавни сервиси NDR 1 Niedersachsen и Deutschlandfunk, који су пратили део програма младих у Немачкој.

„Сергеј Васић је један од оних младих људи који ми дају наду да Србија има генерацију која жели да зна, пита и разуме. Нико га није морао подстицати питања и интересовање долазили су од њега самог. Као историчару и човеку који годинама ради са младима, сусрет са Сергејем за мене је потврда да наш труд има смисла и да сећање има будућност", каже др Жељко Драгић.

 У цркви Светог Ђорђа дочекани као код кућe

После тешких прича из прошлости уследио је један од најтоплијих тренутака читавог путовања.

У Српској православној цркви Светог Ђорђа у Оснабрику децу је дочекао председник црквене заједнице Новица Андрејић, заједно са члановима црквеног одбора.

За госте су припремили богату трпезу, али много важније од хране била је топлина са којом су их дочекали.

За децу која су први пут дошла у Немачку био је то сусрет са једним посебним лицем дијаспоре са људима који свој живот годинама граде далеко од Србије и Републике Српске, али који свој језик, веру, културу и осећај припадности преносе својој деци.

Новица Андрејић годинама се залаже за живот и очување српске заједнице у овом делу Немачке, а госте из матице увек дочекује отворених врата и великог срца. Његова ћерка Биљана Дабић Андрејић, активна у културно-уметничком друштву, изразила је жељу да се српска деца која одрастају у Немачкој још више друже са децом из Србије и Републике Српске.

Већ се зато размишља о томе да следеће године и група младих из Немачке отпутује у матицу.

Јер шта вреди чувати језик, културу и традицију ако их не пренесемо деци и ако тој деци не пружимо прилику да се међусобно упознају?

 Отворена врата Јеврејске заједнице у Оснабрику

Посебно емотиван био је и сусрет у Јеврејској заједници Оснабрик, где је младе дочекао њен председник Михаел Гринберг.

И његова породица платила је високу цену током Другог светског рата. Зато Гринберг добро разуме зашто је важно да млади долазе на места сећања и разговарају о прошлости.

Годинама отвара врата за младе из Србије и Републике Српске и подржава рад историчара др Жељка Драгића и његове пројекте културе сећања.

Тај сусрет имао је посебну симболику: млади Срби у јеврејској заједници у Немачкој разговарају о историји, страдању, сећању, али пре свега о животу и будућности.

То је можда и најбољи одговор на трагичне странице европске прошлости.

 Више од четврт века грађења мостова

Иза читавог пројекта стоји историчар др Жељко Драгић, који живи у Равном Селу у Бачкој, и који са удружењем „Градимо мостове" још од 2000. године организује сусрете и размене младих.

Када је почео да повезује младе, и сам је био гимназијалац. Данас, више од четврт века касније, размене се организују и по два до три пута годишње, а кроз њих су прошле генерације младих.

Важан део те приче је и Љиљана Спасојевић Мартинац, родом из Руме, која годинама волонтерски и од срца помаже у организацији размена. Неколико година била је председница удружења у Србији, настављајући рад свог брата Љубише Спасојевића, који је због животних околности отишао у Швајцарску.

Иза свега тога нема велике тајне. Потребни су време, упорност и људи који верују да сусрет једног детета са другим дететом може имати смисла и много година касније.

 „И ја сам отац и знам шта желим да оставим свом детету"

За др Жељка Драгића овај рад одавно није само посао историчара или волонтерски ангажман. Он има и дубоко личну димензију. Отац је деветогодишње Грете. И управо зато питање шта остављамо следећој генерацији за њега није само историјско, већ и родитељско питање.

„Када гледам ову децу, мислим и на своју Грету. Као историчар желим да наша деца знају своју историју. Као отац, међутим, још више желим да им оставимо свет у којем ће имати пријатеље, у којем ће поштовати друге и у којем неће морати да проживљавају оно о чему данас читају у књигама. Историју морамо да им оставимо као знање и опомену, а не као терет."

Управо у тој реченици може да стане смисао читавог путовања. Јер родитељи својој деци не остављају само кућу, земљу или породичне фотографије. Остављају им причу о томе ко су и одакле долазе. Али им остављају и одговорност шта ће са том причом урадити.

Данас гости у Немачкој, сутра домаћини својим пријатељима

Новак из Бијељине, Јована из Руме и њихови другари вратиће се кући са много фотографија. Памтиће Хановер, Лангенхаген и Оснабрик. Памтиће стару бараку, српску цркву, јеврејску заједницу и људе који су им отворили врата.

Али можда ће највредније бити оно што не може да стане ни у једну фотографију. Имена нових пријатеља.

Младих људи њихових година који данас живе у Немачкој, а који би већ следеће године могли да буду њихови гости у Србији и Републици Српској.

Тако се граде мостови не од бетона и челика, него од сусрета, поверења и пријатељства. Историју морамо чувати да бисмо знали одакле долазимо. Децу морамо повезивати да бисмо знали куда желимо да идемо. И можда је то најлепша порука коју ових четрдесеторо младих може да понесе из Немачке: прошлост не можемо променити, али будућност наше деце још увек можемо заједно да градимо.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се ова конференција одржава по двадесет трећи пут и да то говори о њеном значају, али и о потреби да се наш народ у региону окупља, повезује и заједнички ради на питањима која су важна за његов положај и будућност.

За Владу Републике Србије и Кабинет, организације које окупљају Србе у региону представљају важне и поуздане партнере, рекао је министар Милићевић и додао да те организације чувају српски језик и ћирилицу, нашу културу, традицију и обичаје, али и представљају њихове интересе.

Србија је уз свој народ у региону и уз организације које га окупљају, рекао је министар Милићевић и додао да се у претходном периоду та подршка огледала кроз заједничке програме и пројекте, кроз подршку раду наших организација и кроз сталну комуникацију са људима на терену.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да ће у наредном периоду та сарадња бити интезивирана, а подршка увећана и додао да се на томе неће стати.

Желимо још више заједничких пројеката и још снажније присуство Србије тамо где живи наш народ, рекао је министар Милићевић и додао да је посебно важно да будемо окупљени и јединствени.

Само снажне и повезане српске заједнице могу дугорочно да сачувају свој идентитет, своја права и своје институције, рекао је министар Милићевић и додао да само заједно можемо учинити довољно да генерације које долазе наставе да говоре српским језиком, пишу ћирилицом, познају своју историју и са поносом чувају припадност свом народу.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је наша политика јасна - где год живе припадници српског народа, Србија мора да буде присутна кроз подршку, бригу и конкретна дела.

Границе држава у којима живимо не смеју бити границе наше сарадње, наше културе и нашег заједништва, рекао је министар Милићевић и додао да зато ова Конференција није само место сусрета: она треба да буде место са којег ћемо изаћи још повезанији, са конкретним иницијативама и јасним договором шта заједно можемо да урадимо боље и више.

Бранко нам је говорио о свом одрастању на Дорћолу, недељним вожњама трамвајем, шетњама са својим дедом који му је говорио о старим здањима овог чувеног београдског кварта.

Разговарали смо и о студијама књижевности, љубави према латионоамеричкој књижевности, новинарству, раду у новинској агенцији Танјуг и великанима југословенског новинарства од којих је учио новинарски занат. Посебно смо се осврнули на његов дописнички рад у Латинској Америци и Аргентини, у којој је провео скоро тридесет година, а где и данас проводи пола године бежећи од београдске кошаве и зиме. Разговарало се и нашој дијаспори у тој далекој земљи, као и неизбежној теми - фудбалу.

Уредник емисије Душан Жарковић

Редитељ Драгица Гачић

У кругу блиских људи и у опуштеној атмосфери ауторка, др Зорана Правдић је на овој вечери посвећеној личном развоју, проналажењу унутрашњег баланса кроз интерактиван разговор, присутнима представила своју књигу.

"Ова књига је настала из моје потребе да људима приближим психосоматску медицину, да им покажем да је душа једнако битна као и тело, да им објасним да се душа налази апсолутно у свакој ћелији нашег тела, и када она не може да нам каже или не можемо да је чујемо, да кроз наше тело апсолутно све може да се осети како нам је. Јако ми је битно да људи разумеју да однос са собом је најбитнији однос који треба да имамо и да однос са другима настаје, у суштини,из односа са самим собом. Како је нама тако је и са другима, што значи да ако нама није добро, није добро ни са другима. Емпатија је за мене најважнија вредност коју можемо да делимо са свима али првенствено са собом. Да знамо како се осећамо у било ком моменту, чак и ако је око нас хаос или благостање. Мислим да је то срж књиге",  каже др Зорана Правдић, аутор књиге " Тајна унутрашњег мира".

Књига "Тајна унутрашњег мира - десет корака до хармоније и баланса" и јединствени практични водич за лични развој и самопомоћ, написана и представљена на промоцији лепим, разумним и једноставним писмом и језиком.

Задовољни су и присутни гости који препоручују књигу докторке Зоране уз напомену да се свако може пронаћи у тој књизи.

Докторка Зорана Правдић је рођена у Београду, где је завршила Медицински факултет. Жеља и стремљење за специфичним усмеравањем у области психосоматске медицине одвела је пре петнаестак година у Немачку. Пре приватне праксе којом се сада успешно бави, радила је као специјалиста ми начелник у угледниој немачкој клиници Медикал парк. Живи и ствара у Минхену. Често долази у Чикаго због својих пословних и породичних конекција.

То је породица која на најлепши начин показује колико су породичне вредности и веза са Србијом снажне, без обзира на то где нас животни пут одведе, рекао је министар Милићевић и додао да њихов син и унук Стефан није заборавио одакле потиче, своју породицу и везу са Србијом.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је један од важних циљева државе да се са нашим људима који живе широм света граде трајне везе, али и да се стварају услови да своје знање, искуство и потенцијал повежу са Србијом.

Управо такве људе желимо да подржимо - младе, образоване и успешне људе који граде своје каријере широм света, али који Србију носе са собом, чувају везу са својим коренима и знају да су увек добродошли у своју земљу, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је након посете породици Спасић, посетио и Цркву Вазнесења Господњег у Рудовцима, у дану када се обележава Преображењe Господње.

Вера, породица и традиција су темељи који повезују наше сународнике и онда када су далеко од свог дома, рекао је министар Милићевић и додао да је наш задатак да те везе чувамо и јачамо, да Србија буде место коме се наши људи увек враћају, али и земља која своје људе, ма где живели, никада не заборавља.

Желимо да наши људи знају да припадају једној великој заједници и породици, да њихова земља рачуна на њих и да су њихове идеје, знање, искуство и љубав према Србији драгоцени за будућност земље, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Певајући на италијанском језику, наши и кинески извођачи донели су комичну оперу која је затресла сцену Беча давне 1786. године на много начина: садржајем који је критиковао тадашњу аристократију, који је отварао питања на тему мушко женских односа а при томе доносећи прелепу музику, ванвременске арије и увертиру.

У емисији говори већина учесника ове продукције. Своје утиске испричале су студенткиње оперског певања са универзитета у Пекингу, њихова професорка, затим оснивач Удружења Гипак које организује ову врсту мастеркласа, већ трећу годину за редом, и наши учесници.

Уредник емисије је Тијана Паунковић.

Монтажер Марија Арсенијевић.

Редитељ Ернестина Глигоријевић.
 

Породица Костић је након повратка покренули сопствени бизнис и показала да нови почетак може да се направи и у Србији, у свом крају и међу својим људима, рекао је министар Милићевић и додао да је важно разговарати са породицама које су се вратиле у Србију, чути њихова искуства и изазове са којима се сусрећу.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су Костићи конкурисали за државни програм намењен младим брачним паровима који решавају стамбено питање, са жељом да наставе да улажу у свој живот и посао у Србији.

Мени је драго што сам данас имао прилику да их упознам, да чујем њихову причу и да се уверим да иза сваког повратка стоје људи, породице, планови и велика жеља да се у Србији живи и ствара, рекао је министар Милићевић и додао да је наш задатак да те људе не оставимо саме када се врате, већ да им будемо партнер и помогнемо им да оно што су замислили заиста могу и да остваре.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да сваки повратак једне породице представља много више од личне одлуке, јер доноси нову енергију локалној заједници, покреће економску активност и доприноси демографској обнови Србије.

У Србију се људи враћају, рекао је министар Милићевић и додао да када се једна млада породица врати, када овде покрене посао, подиже децу и планира своју будућност, то није само њихов лични успех, то је успех целе земље.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће Кабинет наставити да ради на повезивању Србије са нашим људима широм света и додао да све више људи препознаје Србију као земљу у којој вреди наставити, живети, радити и планирати будућност.

Аутор емисије о значајном српском новинару Бори Лалићу из околине Берана је Владан Ракић.

Након тога присутнима се обратила Њена екселенција Јасмина Митровић Марић, амбасадор Републике Србије у Краљевини Норвешкој, која је учесницима упутила срдачну добродошлицу и истакла значај организовања оваквих сусрета, као и отвореног разговора о заједничкој прошлости.

Амбасадорка је посебно указала на важност неговања културе сећања, нарочито када је реч о страдању српског народа током Другог светског рата, нагласивши да трагични догађаји и судбине људи не смеју бити препуштени забораву. Окупљање већег броја истраживача, аутора и других људи који се баве овим питањима пружа могућност да нова сазнања, документа и резултати истраживања буду представљени јавности и сачувани за генерације које долазе.

Током скупа указано је и на то да разговор о прошлости има значај који превазилази оквире самог историјског истраживања. Очување чињеница о страдањима и њихово објективно сагледавање истовремено представљају допринос култури мира, међусобном разумевању и настојањима да се трагични догађаји какве је Европа доживела током Другог светског рата никада више не понове.

Амбасадорка Митровић Марић нагласила је да ће Амбасада Републике Србије у Ослу и убудуће бити отворена за дијалог, сарадњу и сусрете оваквог карактера, који доприносе јачању веза Србије и Норвешке и очувању заједничког историјског памћења.

У наставку округлог стола једно од централних излагања имао је норвешки историчар и аутор Кнут Фловик Торесен, чији су објављени радови и књиге, између осталог, посвећени истраживању Другог светског рата и страдању српског народа у нацистичким логорима у окупираној Норвешкој.

Торесен је говорио о свом вишегодишњем истраживачком раду, представио своје књиге и указао на значај систематског прикупљања историјске грађе и сведочанстава о људима и догађајима из времена нацистичке окупације Норвешке. Посебан део његовог излагања био је посвећен страдању српског народа у нацистичким логорима у Норвешкој током Другог светског рата.

Говорећи о сопственој породичној историји, Торесен се осврнуо и на своје претке и њихов допринос борби за слободу Норвешке током Другог светског рата и отпору нацистичкој окупацији. Управо та лична повезаност са историјским догађајима представља један од важних мотива његовог дугогодишњег интересовања за овај период.

Торесен је изразио захвалност Амбасади Републике Србије, Србији и српском народу на подршци његовом истраживачком раду и настојањима да историјске чињенице и судбине страдалих буду сачуване од заборава. Посебно је нагласио значај сарадње српских и норвешких истраживача и институција, јер размена докумената, знања и резултата истраживања омогућава стварање потпуније слике о догађајима из тог периода.

Поред Торесена, у раду округлог стола учествовали су Михаел Столке, Роналд Нистад-Русонес, Бранко Димовић Димески, Јоханес Солберг, Тања Павловић Ђурђевић и Саша Димитријевић, док је као специјални гост из Србије учествовао Ненад Миленовић.

Сваки од учесника имао је прилику да се обрати присутнима и да из свог угла представи резултате рада, искуства и запажања у вези са истраживањем историјских догађаја, страдањем српског народа у нацистичким логорима и очувањем сећања на жртве. Током излагања посебно је истакнута потреба за наставком истраживања, систематизацијом доступне документације и представљањем резултата не само у стручним круговима већ и широј јавности.

Заједничка порука учесника била је да историјске чињенице морају бити сачуване од заборава и да сарадња људи који се баве истраживачким радом има посебну важност у времену када је све мање непосредних сведока догађаја из Другог светског рата.

На крају радног дела скупа присутнима се обратио Ненад Миленовић, специјални гост из Србије и представник Градске библиотеке Београда.

Он је указао на значај оваквих сусрета, нарочито у контексту савремених дешавања у Европи и свету, нагласивши потребу да се историјске чињенице пажљиво истражују, документују и учине доступним јавности. Подсетио је да је очување историјске грађе важно не само због односа према прошлости и жртвама, већ и због генерација које долазе.

Миленовић је изразио спремност да Народна библиотека Србије и у будућности буде отворена за сарадњу са истраживачима и људима који се баве овим темама, као и за иницијативе које доприносе очувању историјског наслеђа и представљању резултата истраживачког рада. Истовремено је захвалио домаћинима на срдачној добродошлици и организацији сусрета.

Одржани округли сто показао је да тема страдања српског народа у нацистичким логорима у окупираној Норвешкој, и после више од осам деценија, захтева даља истраживања. Овакви сусрети истовремено подсећају на историјске везе српског и норвешког народа, на страдање, али и на примере солидарности, отпора окупацији и заједничке борбе за слободу.

По завршетку званичног дела, сусрет је настављен у пријатној и пријатељској атмосфери, кроз разговор учесника и размену искустава, информација и идеја о будућој сарадњи и новим истраживачким иницијативама.

Скуп одржан у Амбасади Републике Србије у Ослу тако је, поред свог научног и историјског значаја, још једном потврдио важност непосредних сусрета људи из Србије и Норвешке који заједничким радом настоје да од заборава сачувају историјске чињенице, успомену на страдале и наслеђе борбе за слободу, уз јасну поруку да познавање прошлости треба да буде у служби мира и разумевања међу народима.

У емисији су и друге занимљиве приче овог доајена новинарства, који је објавио и књиге Кастру, Че Гевари, Ђиласу.

Аутор је Владан Ракић
 

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су овакви сусрети замишљени као много више од једне књижевне вечери и додао да се циљ да се направи простор у којем ће се срести млади људи из Србије и региона, како би представили оно што стварају, али и да упознају једни друге, размене искуства и успоставе нове везе.

Када говоримо о младима, култури и региону, онда говоримо и о будућности Србије, рекао је министар Милићевић и додао да му је драго што су учесници млади и талентовани људи.

Посебно ми је драго што су са нама Ана Љубић из Северне Македоније и Никола Ђуришић из Црне Горе, рекао је министар Милићевић и додао да њихове биографије показују да таленат најлепше расте онда када му се пружи прилика.

Ана је свој пут започела веома рано, кроз стихове, а данас иза себе има објављене књиге и своје знање и љубав према књижевности преноси и деци и младима, рекао је министар Милићевић и додао да и Никола који студира на Медицинском факултету Универзитета у Београду већ има своју објављену књигу.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је посебно важно што стварају на српском језику и што кроз свој рад доприносе очувању језика и културе наших сународника изван граница Србије.

Наш циљ није само да сачувамо везе које већ постоје, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да стварамо нове везе - између младих људи, удружења, културних институција и заједница.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да је наша највећа обавеза према младима да им дамо простор да покажу шта знају и умеју, али и да им покажемо да њихов труд, таленат и стваралаштво имају своје место и значај.

“Поетски сусрети младих региона” показују да нас најбоље повезује оно што стварамо заједно, рекао је министар Милићевић и додао да су млади људи најважнији носиоци веза између матице и наших сународника који живе у свету’’.

За неколико недеља одлазе у Сан Франциско, где ће уз подршку људи из индустрије учествовати у међународном програму и тако радити на развоју своје идеје.

“Наши даљи планови су као прво да одемо у Сан Франциско на та три месеца где ћемо имати тај едукативни програм и где ће нам помагати. То је нешто као нетворкинг, умрежавање са другим људима који су ти релевантни и после тога имамо план да започнемо инжењерску канцеларију у Београду, баш зато што ми верујемо и желимо да се кладимо на Београд и то нам је један од великих разлога зашто ово уопште радимо. Зато што желимо да просто помогнемо Србији и да допринесемо томе да наша ИТ сцена оде на већи ниво.”, каже Момчило Мркаић.

Момчило је основне студије завршио у Хонг Конгу. Уз стипендије Универзитета и Владе намењена је најуспешнијим студентима. Владимир је дипломирао на Електротехничком факултету у Београду, као студент генерације, док је Павле основне студије завршио на Електротехничком факултету у Београду, а мастер на Кембриџу.

Искуство рада у водећим технолошким компанијама попут Дејтбрикса, Мајкрософта и Тен Сторента додатно их је охрабрило да покрену сопствени стартап.

“Доста ми је помогло ономе што сам посла радио на послу у Тен Сторенту и сада ово што радимо као наш стартап, просто развој тих система за вештачку интелигенцију. Рецимо, када одете на сајт четгпти веома је лоше искуство за корисника ако ви чекате два минута да добијете први одговор. Јако је битно да ти системи раде брзо. Наша мисија и наша компанија је добрим делом то како да убрзамо те системе”, каже Павле Пађин.

Колико је захтевно радити тај посао? Јел захтеван или одузима пуно времена?

“Одузима све време које имате. Колико год времена да можете да потрошите на то све време ће да узме. Јако је захтевно. Тако велике револуционарне технологије привлаче најталентованије људе на свету. Када се деси тако неки бум, сви људи који су се пре бавили неким другим областима одједном желе да буду на главном фронту онога што је могуће и онда се у суштини, шта год да изаберете на том фронту вештачке интелигенције ви морате или да се такмичите или да сарађујете са најпаметнијим људима”, каже Павле.

Верују да је вештачка интелигенција највећа прилика за нове генерације стартапа. Јер данас мали тимови могу да развијају производе који су раније захтевали знатно веће ресурсе. Сматрају да Србија има велики ИТ потенцијал и да је из ње могуће покренути глобално успешан стартап.

“Мислим да Србија има великог инжењерског талента и да има младих и виспрених људи и да би требало као нација да почнемо да мало размишљамо у том смеру. Мислим да је могуће, само је потребна стварно жеља и воља да се човек упусти у ту целу причу”, каже Владимир Зељковић.

Да знање, таленат и упорност могу да превазеју границе, најбоље показују Момчило Павле и Владимир. Како кажу, циљ им је да своје знање и идеје преточе у успешну причу. А одлазак у Сан Франциско први је корак ка томе.

Партнерство повезује две снажно комплементарне мисије: вишегодишњи рад Удружења на афирмацији и стручној валоризацији личности и дела једног од најзначајнијих српских и светских научника и амбицију Полар Србије да домаћу науку снажније укључи у савремена међународна истраживања Арктика и Антарктика.

Посебан значај сарадње лежи управо у чињеници да су поларни региони једно од најважнијих природних места за проучавање дугорочних климатских процеса којима је Милутин Миланковић посветио велики део свог научног живота. Анализа ледених језгара, атмосферских промена и климатских података омогућава научницима да реконструишу климатску прошлост Земље и истражују процесе повезане са дугорочним природним климатским циклусима.

Милутин Миланковић је својом астрономском теоријом климатских промена математички објаснио утицај промена Земљиног кретања и осунчавања на дугорочне климатске промене и појаву ледених доба. Управо зато његово име данас представља природну спону између српског научног наслеђа и најсавременијих климатских и поларних истраживања.

 Визија: српска поларна станица „Милутин Миланковић“

Један од најамбициознијих циљева Српског поларног научно-истраживачког центра јесте визија да Србија до 2033. године добије сопствену научно-истраживачку станицу на Антарктику која би носила име „Милутин Миланковић“.

Ова иницијатива представљена је међународној научној јавности на конференцији „ПОЛАР 2026“ у Санкт Петербургу, а будућа станица била би усмерена, између осталог, на климатологију, метеорологију, геологију, проучавање атмосферских процеса и анализу ледених језгара, уз укључивање српских истраживача у међународне научне програме.

Председник Центра Слободан Шљиванчанин раније је, представљајући овај пројекат, истакао да су управо Антарктик и поларни региони места на којима се кроз климатске податке и ледена језгра могу истраживати процеси које је Миланковић описао пре више од једног века, оценивши његово дело као један од стубова будућег развоја српске поларне науке.

 Заједно са академском заједницом и српском дијаспором

Потписаним Споразумом предвиђени су заједнички научни и стручни пројекти, конференције, округли столови, предавања, изложбе, публикације и образовни програми, као и повезивање са универзитетима, институтима, научним центрима и другим релевантним институцијама у Србији и иностранству.

Посебна пажња биће посвећена сарадњи са српским научницима и стручњацима у дијаспори, њиховом укључивању у будуће научне програме, конференције и међународне пројекте, као и повезивању са водећим светским институцијама које се баве климатским и поларним истраживањима.

„Заједничка намера две организације јесте да, у сарадњи са академском и научном заједницом, образовним институцијама и партнерима у земљи и свету, створе што шири простор за развој нових научних иницијатива и за присуство Србије у областима истраживања од глобалног значаја.

Истовремено, посебна обавеза партнерства остаје да се име и дело Милутина Миланковића представљају стручно, достојанствено и засновано на научним чињеницама, као део националног наслеђа Србије, али и као део светске научне баштине.“

 Од наслеђа ка будућности

Потписивање Споразума зато није само формализовање сарадње две организације. Оно представља почетак заједничког пута на којем се Миланковићева научна мисао повезује са истраживањима будућности.

Циљ је да знање, институције и људи који данас баштине Миланковићево дело створе нове могућности за српску науку – од образовања младих и међународних конференција, преко сарадње са научном дијаспором, до учешћа у великим поларним истраживачким програмима.

А уколико визија о српској станици на Антарктику буде остварена, име „Милутин Миланковић“ добиће још једно место на научној карти света – тамо где се у леду старом хиљадама година чита историја климе Земље и где научници данас траже одговоре на нека од најважнијих питања будућности човечанства.

 Од наслеђа ка будућности

Можда управо зато овом новом заједничком подухвату посебно пристају Миланковићеве речи:

„Тежио сам увек ка вишим циљевима.“

Речи су из Миланковићевих сећања и пренете су у његовој биографији коју објављује Удружење.

Споразум о сарадњи управо је корак у том правцу – да се велико наслеђе прошлости претвори у знање, партнерства и научне подухвате који ће остати генерацијама које долазе.

Дипломирао је на Музичкој академији у Београду а усавршавао се на академији за џез у Берну и Беркли конзерваторијуму у Бостону.

Свирао је у џез оркестру Радио Новог Сада и Биг Бенду Радио Телевизије Београд. Осамдесетих година био је члан престижног Ол-Стар Биг Бенда Лајонела Хемптона, као једини Европљанин и један од два белца који су наступали у том бенду. Више од три деценије дружио се и сарађивао са Кларком Теријем, чувеним америчким трубачем, композитором и педагогом.

Зашто се у Њујорку уметницима "издају неписане личне карте"... Зашто је од свих земаља у којима је боравио издвојио Перу? Због чега је важно да човек где год да живи, зна где му је "корен" и како поднебље утиче на човека? На шта је посебно поносан у животу..

Занимљиво је да Стјепко Гут више од педесет година живи ван Србије, али се нигде није задржавао дуже од годину дана. И тако до пре десетак година када га је очарало највеће острво на Медитерану. Стјепко ужива у малом месту на југоистоку Сицилије, и увек радо долази у Београд, јер како каже, овде му се увек налазио пуњач батерија.

Стјепко нам је причао о свом животу од Београда, преко Граца, до Њујорка, о путовањима на турнеје широм света, уз обиље анегдота и подухвата које је доживео дружећи се и радећи са светским уметницима..

Речи које најбоље описују нашег великог уметника су виртуозност, успех, виспреност и племенитост.

Уредник емисије Тамара Дрезгић.

Она је родом из Сремске Митровице али живи у САД, прво у Њујорку, а сада већ годинама на Флориди.

Бранка Ћираковић је наступила на бини у Гучи са својим дугогодишњим пријатељима, ветеранима из Академског културног уметничког друштва Бранко Крсмановић из Београда.

У групи има пуно успешних људи па је тако хармоникаш Света, хирург у Норвешкој. Друга чланица ансамбла, Светлана, је заиграла први пут после 30 година, након живота у Грчкој.

Иначе, Бранка Ћираковић је имала прилику и да угости све пријатеље из Крсманца у својој новој кући за одмор која је у близини Гуче. Кућу је нашла и купила преко интернета и током фестивала у Гучи у њој је сместила своје пријатеље и чланове своје породице. Реновирање куће је организовала са друге стране океана.

Одушевљена је фестивалом и Србијом, а иако је годинама у Америци свако лето проводи са члановима своје породице и пријатељима у Србији.

И на Флориди је врло активна у тамошњој српској заједници, па је и тамо сваке недеље на литургији у српској православној цркви Сретење Господње.

Са најмлађима ће радити кореограф Срђан Будимир, који у СКУД „Африка“ већ ради са старијим групама.

Подршку почетку овог пројекта су својим присуством дали амбасадор Србије у Јужној Африци Саша Март са члановима своје породице, конзул Иван Самарџић, као и председник СКУД „Африка“ Мирко Агић и потпредседник Миливоје Миловановић.

Посебан гост је била госпођа Сидалиа Оливеира, председница португалске заједнице у Јужној Африци, уз присуство и подршку родитеља и пријатеља деце школе „Свети Сава“.

У овом тренутку је значајно поменути и да је управо ових дана свршени ученик српске школе „Свети Сава“ Виктор Асталош полагао српски језик као један од изборних предмета за упис на јужноафричке универзитете, што је заслугом наставнице Павловић Мариновић тренутно јединствена ситуација у српском расејању.

Пензионерске дане проводи свирајући удараљке и гитару у Херманијусу на крајњем југу афричког континента, где се спајају два океана.

Уредник емисије Драгана Живојновић

Редитељ Драгица Гачић

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је најважнији циљ оваквих програма да повеже децу која живе у различитим земљама и додао да ту децу повезују заједнички корени, језик, култура и припадност Србији.

"Желим да запамтите једну ствар - где год да живите, Србија је ваша кућа", рекао је министар Милићевић на свечаном отварању спортске манифестације “Деца Србије”.

Ове кампове не организујемо само да бисте играли фудбал, кошарку или одбојку или да бисте само упознали нашу историју и културу, рекао је министар Милићевић и додао да је циљ, пре свега, да се међусобно упознају наши сународници који живе у различитим државама.

Пријатељства која данас започну овде, у Пожаревцу, сутра ће повезати Беч и Бањалуку, Париз и Београд, Цирих и Скопље - и то је права вредност сусрета на камповима које организујемо, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да овај камп има посебан значај јер се њиме завршава велики циклус летњих кампова који су се овог лета организовали широм Србије.

Кроз кампове је прошло више од 5.000 деце из региона и дијаспоре, рекао је министар Милићевић и истакао да је то 5.000 нових сусрета са Србијом и исто толико прилика да неко дете боље упозна свој језик, своју историју и своје корене.

Овим кампом завршавамо овогодишњи циклус, али не завршавамо наш посао, рекао је министар Милићевић и додао да брига о деци и младима у региону и дијаспори не траје само током лета - она траје сваког дана у години.

Желимо да свако наше дете, без обзира на то где је рођено и где одраста, зна свој језик, познаје своје корене и осећа да припада Србији, рекао је министар Милићевић и додао да су управо деца најважнији мост између Србије и нашег народа широм света - мост који градимо за будућност.

Наставићемо да повезујемо нашу децу, да подржавамо допунске школе, наша удружења и организације, да окупљамо наше људе и да градимо мостове између Србије и Срба широм света, рекао је министар Милићевић и додао да је спорт један од најлепших начина да се стварају везе.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да Србија чека своје сународнике, да се радује њиховим успесима и поручио да ће Србија увек бити кућа свих њених људи, без обзира где живе.