У емисији упознајемо Драгану Јуришић, председницу Друштва, која већ деценијама наставља породичну традицију јер су њен деда ратник и отац били активни чланови.

Своје виђење историјског наслеђа дели и Ђорђе Стојанац, потредседник Друштва и праунук легендарног војводе Живојина Мишића, који деценијама живи и ради у Француској.

О значају оваквих удружења за заједницу, са историјског аспекта, говориће Сава Самарџић, историчар и члан председништва Друштва.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Окупљањем у Ослу настављен је низ трибина које су до сада одржане у Минхену, Брунену, Трсту, Гетеборгу, Паризу, Бечу, Темишвару и другим европским градовима у којима живи значајан број припадника српског народа. Пројекат "Истином за Србију” окупио је бројне припаднике српске заједнице у Ослу, уз учешће истакнутих интелектуалаца и ствараоца: проф. др Бранка Ракића, академика проф. др Драгана Симеуновића и проф. др Милета Бјелајца. Њихова излагања била су снажан научни и друштвени одговор на све чешће покушаје искривљавања историјских чињеница и брисања улоге српског народа у европској и светској историји.

У уводном обраћању, министар Ђорђе Милићевић нагласио је:

„Истина је темељ на којем градимо нашу државност, наше национално достојанство и наше постојање. Борба против историјског ревизионизма није питање прошлости, већ питање наше будућности. Онај ко изгуби историју, изгубиће и право на будућност. Зато Србија никада неће пристати на покушаје да се умањи жртва нашег народа, да се забораве наша страдања и да се прекроји слика историјских догађаја.“

Министар је истакао да је дијаспора један од најснажнијих стубова у одбрани српског културног и националног идентитета:

„Срби у Норвешкој и широм света, чувају оно што је најважније, наш језик, нашу веру, нашу традицију. Њихово постојање је доказ снаге једног народа који не пристаје да се одрекне својих корена. Србија је поносна на све Србе ван граница Републике Србије и њихова улога у очувању националног идентитета једнака је оној коју имају институције у матици Србији.“

"Истином за Србију није одговор на једну лаж, веч на читав системски покушај да српски народ буде жигосан. Да се наш отпор злу назове агресијом, да се наше жртве претворе у невидљиве и да се наша држава представи као реметилачки фактор, уместо онога што јесте гарант мира, стабилности и напретка на Балкану”.

"Данас смо овде, не да нападамо већ да бранимо. Истина није оружје, али јесте одбрана. Не негирамо ми ничију патњу, али ни своју нећемо дозволити да било ко негира. Зато је свака оваква манифестација важна. Ова није само сабрање-већ одговор, одговор на промене истине у медијима, на чување неких европских институција које добро знају шта се дешавало на овим просторима. Ово није само питање истине, ово је питање идентитета и будућности. Ако дозвољавамо да се ревидира историја, дозвољавамо да неко други обликује истину о нама. Србија јесте модерна, снажна и поносна земља, али ту слику морамо сви да чувамо и кроз истину о Србији. Један смо народ, једна истина, једна обавеза”.

У наставку трибине, министар Милићевић послао је јасну поруку:

„Манифестација ,,Истином за Србију” није само културни и образовни догађај, она је завет. Заштита историјске истине није питање дневне политике, већ опстанка народа. Ми морамо бити јединствени, одлучни и истрајни да никада не дозволимо да други пишу нашу историју. Србија је кроз векове страдала зато што је увек била на страни слободе и правде. Управо зато, наша дужност је да истину сачувамо и предамо новим генерацијама.“

Министар је поручио да је овај скуп пример снаге сарадње државе и дијаспоре:

„Држава Србија и наш народ у расејању морају бити једно. Нема јаке Србије без дијаспоре, али ни дијаспора нема снагу без своје отаџбине. Ово је заједничка борба, за очување језика, културе, традиције и, што је најважније, за очување истине.“

Милићевић је нагласио да Влада Републике Србије и Кабинет на чијем је он челу, остаје посвећено организовању и подршци оваквим манифестацијама широм света:

„Наш задатак није краткорочан. Ово је трајна мисија, да Срби у дијаспори и региону никада не изгубе везу са отаџбином, да се истина о српском народу чује јасно и гласно, и да се никада више не дозволи да лаж постане историја. „Истином за Србију“ је порука свима, да смо поносни на своју прошлост и да верујемо у будућност Србије.“

Црква је изгорела у великом пожару 2016. године и од тада је делимично обновљена. Црква Светог Саве на Менхетну је у срцу највећег америчког града и има богату историју, чији део је и највећи српски научник Никола Тесла.

О томе сведочи и Теслина биста поред улаза у цркву која је ту постављена 2007. године и није оштећена у пожару.

У овој цркви је одржана и комеморација за 50 година од смрти Николе Тесле 1993. године.

Генерални конзул Републике Србије у Њујорку Владимир Божовић редовно присуствује литургијама у цркви са својом породицом.

"У синергији са Српском православном црквом и држава Србија је свуда присутна, да буде уз свој народ, да ми као дипломате будемо истински јавни сервис свих грађана Србије без обзира где се они налазе. Ова црква има посебну историјску важност. У њој је одржана прва православна литургија на територији Сједињених Америчких Држава и захваљујући Светом владици Николају она је уступљена Српској православној цркви", рекао је Божовић.

Оно што радује све Србе овде у Њујорку је што је баш ових дана уклоњена ограда која је била испред цркве још од времена пожара, тако да се сада на литургију може ући на предња врата цркве.

Иначе, литургије се одржавају сваке недеље.

У Америку одлази, као да је бирао - у најбоље време, 60-тих и 70-тих када је тамо био "рај на земљи", а Холивуд на свом врхунцу. Пошто је поред српског знао само руски језик, у Лос Анђелесу уписује школу глуме како би научио енглески. Тамо упознаје Натали Вуд, Ким Новак, Џејмса Дина. Врата Холивуда полако се отварају...

Свој први филм "Непријатељ испод мора" снимио је 1957. са холивудском легендом Робертом Мичамом. Уследили су филмови и серије у којима су играли Глен Форд, Ред Батонс, Карл Малден, Кристофер Рив. Ден Тана је и као продуцент потписао седам филмова, а од 1989. члан је Америчке филмске академије. И ове године је добио позив да гласа, али поштујући академију и њена правила, није желео ништа да открива...

Ресторан Ден Танас, чији је власник био до скоро, успешно ради у Америци више од пола века, а посећују га најпопуларније личности из целог света.

Каже да га целог живота прати срећа, до данашњих дана када са супругом Биљаном живи на релацији Београд - Лондон - Лос Анђелес.

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Посебан допринос дала је у стварању и примени доктринарних ставова у области исхране, посебно у гојазности, преметаболичком и метаболичком синдрому, преддијабетесу, дијабетесу и компликацијама, атеросклерози, масној јетри, инфертилитету, депресији, карциному и превенцији ових болести.

Професорка Весна Димитријевић Срећковић, поделила је са нама и своју животну причу, и како је пре 12 година победила је карцином дојке. Свој пут оздрављења и исцељења.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић
 

Програм омладинске размене, који организује удружење др Жељка Драгића „Градимо мостове" обухватио је: посету Српској православној цркви у Хановеру и Оснабрику, сусрете са Либералном јеврејском заједницом у Хановеру и Јеврејском заједницом у Оснабрику, семинаре поводом 80 година од ослобођења логора за српске краљевске официре у Оснабрику, полагање венца на споменик жртвама, као и заједничка дружења са немачким вршњацима.

Посебна захвалност упућена је Новици Андрићу, председнику Српске православне црквене општине у Оснабрику, који је и овога пута српску омладину дочекао као своју децу. Он, који је 1969. године дошао као гастарбајтер из јужне Србије, у Оснабрику је засновао породицу, а његова ћерка данас води фолклорно удружење.

„Битно је да се сачува српство, јер младима остаје будућност,“ нагласио је Андрић.

У Лангенхагену је свечано отворена изложба поводом 25 година омладинске размене.

"Још као ђак покренуо сам овакве пројекте. Данас смо једини који тако интензивно градимо мостове између Србије, Републике Српске и сјевера Њемачке можда и цијеле Њемачке. Свако српско дијете које дође у овакве програме, прави је амбасадор наше културе и традиције", истакао је др Жељко Драгић.

Драгић је подсетио и да Либерална јеврејска заједница у Хановеру и Јеврејска заједница у Оснабрику већ годинама подржавају српску омладину.

„Као историчар не смем дозволити да се историја прећути или искриви. У Другом свјетском рату страдали су Срби и Јевреји, и зато је наша дужност да чувамо памћење. Моја књига Корени и крила, у којој сам сабрао једанаест биографија српских официра из логора у
Оснабрику и њихових потомака, управо је плод те сарадње. Међу њима је и биографија владике Иринеја Ковачевића, који је као млади официр био заточен у том логору, а касније уз подршку владике Николаја Велимировића завршио теологију у Енглеској,“ додао је
Драгић.

Овог лета Драгић је са својом ћерком Гретом, која има осам година, књигу представио у четири српске православне цркве у САД у Индијани, Илиноису, Висконсину и Пенсилванији.

„Све што радимо, радимо за дјецу и младе. На њима остаје будућност,“ поручио је Драгић.

Да је упознавање кључно, показује и чињеница да је у јуну ове године 56 Немаца, од тога 50 гимназијалаца из Лангенхагена, боравило у Србији и Републици Српској, где су обишли Београд, Нови Сад, Фрушку гору, Руму и Бијељину.

„Само кроз заједничка путовања можемо разбити предрасуде и показати богатство српске културе,“ поручили су организатори.

Др Жељко Драгић најавио је да ће већ у децембру нова група од 25 до 30 младих из Србије и Републике Српске поново путовати у Немачку.

Фотографије са посјете Парламенту Доње Саксоније и других догађаја достављене су редакцији уз овај текст.

Званично основан 1959. године, Српски спортски клуб Карађорђе Кливленд био је већ у то време спортски центар за многе имигранте који су долазили из тадашње Југославије.

Током наредне две деценије, српска заједница у Кливленду, Охајо, цветала је, а клуб и црква Светог Саве су били веома активни.

Од свог оснивања, ССК Карађорђе се такмичио на домаћем терену у Фудбалској лиги језера Ири, а сада се такмичи у Фудбалској лиги Северне обале.

ССК Карађорђе учествује на Србијади од њеног оснивања 1993. године и осваја турнир седам пута, док ће издање 2025. бити пети пут да ССК Карађорђе и српска православна црква Свети Сава на Волингс Роуду буду домаћини.

Дводневни догађај се одржава у суботу и недељу, 30. и 31. августа.

Један од разлога што се одржава овог викенда је што је у Америци у понедељак 1. септембра Празник рада и велики број људи не ради, тако да многи учесници тај дан користе да оду кући.

Као експерт је учествовао у низу телекомуникационих пројеката широм света и на значајним међународним симпозијумима. Инжењер Милан Орлић тврди да је Вуко Лабан један од петорице водећих експерата у свету у области телекомуникација. Буквално – светски а наш!

Уредник емисије је Владан Ракић

Редитељ Драгица Гачић

Сниматељ Вукашин Вељић

Монтажер Зорица Благојев

Министар Милићевић је у свом обраћању истакао да је Медвеђа пример како локална самоуправа може да буде снажан ослонац националним програмима:

„Без снажне сарадње са локалном самоуправом, овај камп не би изгледао овако. Хвала што сте показали да је Србија једна велика породица у којој има места за свако дете. Медвеђа је данас пример за многе друге средине. Овде у Медвеђи, у срцу југа Србије, окупили смо децу која долазе из различитих држава, али која деле исту љубав према Србији. Ово није само камп, већ место где се негује српски језик, писмо, историја и традиција. Наша обавеза је да помогнемо деци да осете да Србија није само земља у којој су рођени њихови преци, већ и њихов прави дом.“

Милићевић је истакао да културно-образовни кампови имају вишеструку вредност, јер деца уче о српском језику, писму и култури, али и стичу пријатељства која трају читав живот:

„Оно што понесете одавде није само знање о писму и језику. Понели сте и нешто много драгоценије, успомене, искуства и пријатељства која ће трајати заувек. Нека вас она воде кроз живот као подсећање да имате где да се вратите и ком народу припадате.“

На крају, министар је поручио деци да ће држава Србија наставити да улаже у овакве програме:

„Ово је само један од многих корака које предузимамо да бисмо ојачали везу деце у дијаспори и региону са матицом. Кампови у којима учествују деца из дијаспоре и региона су доказ да Србија брине о својој деци, ма где она живела. Овде они упознају културу и традицију, али и једни друге, градећи тако најлепше мостове повезивања.“

Урађени су ексклузивни интервјуи са игуманима манастира Хиландара, Ватопед, и са монасима из Старог Русика и Хиланадара, келије Патерица, Ризнице манастира Хиландар и снимљени бројни кадрови из свих манастира дроном, гимбалом и са више камера.

Да би се овај филм реализовао у пуној снази са јасним чињеницама и снимање је предвиђено на локацијама у Србији, БиХ, Црној Гори, Хрватској, Светој Гори, Јерусалиму, Турској, на Синајској Гори, Бугарској и САД.

На иницијативу др Ненада Јанићијевића из Питсбурга, нашег чувеног патриоте који током 90-тих година организовао и реализовао донацију од 200 милиона америчких долара у лековима и медицинском материјалу, а чији је отац и сам био православни свештеник у Вранову код Смедерева, покренут је овај свеспрски пројекат за дугометражни документарни филм и серијал о Светом Сави. Др Јанићијевић и Милош Коста Папић из САД обезбедили су иницијална средства за почетак пројекта и позвали др Мирковића да га реализује познајући његов претходни рад и успехе.

Др Жељко Мирковић је редитељ и продуцент документарних филмова који су до сада освојили 131 интернационалну награду и имали 2 квалификације за Номинацију за Оскара за дугометражни документарни филм са  филмовима "Теслин народ" и "Други сусрет", и тренутно предаје документарни филм на Универзитету Конектикат у САД .

"Прича о Светом Сави је прича не само о нашој вери, држави и народу, већ и прича о визији која је дубоко утемељена вековима у днк Срба, где год да се они налазе сада у свету и где год да су живели током свих ових векова. Документарни филм и серијал о Светом Сави је потребан нашем народу у тренуцима великих глобалних изазова као темељ очувања идентитета и као путоказ садашњим и будућим генерацијама. Овај филм и серијал има за циљ да исприча једну причу о Вери и снази која та Вера живи као део нашег бића, а чији је светионик био Свети Сава", каже др Жељко Мирковић, редитељ и продуцент.

"Ко је био Свети Сава заправо када је једно силно Отоманско царство имало потребу да спали његово тело три и по века после његовог упокојења. Дакле, зар нам то не показује да су га они сматрали живим, иако нису верници, нису били хришћани. Немогуће је сагледати једну такву духовну личност као Свети Сава, ако се не открије које су то духовне силе које су њега учиниле тако великим. А та духовна сила у ствари јесте благодат Божија коју је Свети Сава и задобио служећи Богу од своје најраније младости. Ако размишљамо на тај начин, схватамо због чега су наши су сународници који живе далеко од Србије, од српских земаља, градили храмове Светом Сави, па чак и они који су тамо и рођени далеко од Србије, који никада нису ни посетили неку од наших светиња, како они имају ту љубав према Светом Сави. Баш због тога што је та духовна сила која је Светог Саву учинила великим, дакле, благодат Божија, та сила није ограничена простором, није ограничена материјом, већ је свуда присутна и као што је Господ рекао, Царство Божије није негде тамо на неком месту, него је оно унутра у вама", каже игуман манастира Хиландар Методије.

"Када говоримо о Светом Саве увек размишљамо о њему као првом српском просветитељу, као веома значајној личности која је утемељила нашу државу, утемељила нашу цркву. Али ретко се помиње, или ретко размишљамо о томе да је он пре свега био монах. Он је у ствари кренуо путем љубави, о чему мало размишљамо, јер они људи који су далеко од манастира и далеко од неког црквеног живота, не могу да разумеју шта је то у ствари, шта се то дешава у човеку да напусти све, да напусти свет, да напусти све угодности и да дође у један манастир да тамо настави свој живот. Утолико је то чудније кад то ради неко млад, као свети Сава. Када неко крене пут манастира и путем ка Богу, он у ствари креће путем љубави и креће из љубави и за љубав. Јер како се каже у светом писму, Бог је љубав", каже монах Теодосије, манастир Хиландар.

"Ја долазим из Америке на ово свето место у Хиландар, где је пре више од осам векова Свети Сава примио Божји благослов да постане отац Српске православне цркве и духовни отац српског народа. Поред тога што је био духовни отац српског народа, он је био и ујединитељ и просветитељ српског народа. Исто тако, ја долазим из Америке на ово свето место јер осећам да је Свети Сава увек присутан са нама. Где год је српски народ у свету, Свети Сава путује са нама. Он је путовао кроз Свету земљу и  кроз све српске крајеве. Он je духовно путовао са српским народом кроз прошлост, он са нама путује кроз садашњост и он ће путовати са својим народом кроз будућност! Он је наша идеја водиља која гради јединство нашег народа и српске цркве. И он је мирио свој народ у тешким временима. Донео је тело Светог Симеона, свога оца, и над њим је измирио своју браћу. Тако и данас његов дух је присутан и мири Србе на свим српским просторима и у целом свету где се ми налазимо и славимо његово име", каже др Ненад Јанићијевић, ктитор документарног филма "Свети Сава".

Ктитори пројекта: др Ненад Јанићијевић, др Милена Јанићијевић, Милош Коста Папић, Маја Папић, др Бора Јанићијевић, др Нада Јанићијевић-Гхадимис, др Јелица Јанићијевић-Мејз.

Горски вијенац је много више од историјског песничког записа – то је епска драма, филозофски трактат и политичка парабола. Писано у форми народне епике, дело пружа панорамски приказ Црне Горе крајем 17. века – друштва дубоко подељеног и угроженог спољашњим војним, политичким и верским притисцима.

У средишту приче је одлука православних Црногораца да, суочени с опасношћу опстанка и губитком сопственог идентитета, повуку бруталан, али историјски забележен потез – и обрачунају се с онима који су прешли у ислам и тиме, како су веровали, стали на страну тлачитеља.

Селићев превод не настоји да ублажи дилеме које ово дело носи – напротив, ослањајући се на богато познавање српске традиције, језика и историје, преводилац успева да сачува све нијансе и узвишену етичку драму коју је Његош исписао, дубоко промишљајући о питањима добра и зла, вере и издаје, слободе и жртве.

Као аутор више књига и публициста препознат по ангажованом приступу култури, Момчило Селић је овом преводу приступио с поштовањем, али и самопоуздањем – свесно бирајући решења која странцу приближавају дух оригинала, а не само његову форму.

„The Highland Wreath“ представља важан допринос међународној рецепцији Његошевог дела, отварајући га за нова тумачења, али и за ново разумевање Балкана, његових трагедија, херојства и вечите борбе за слободу. 

Заједно са Снежаном Димитријевић, председницом организације, и Савом Војновићем, директором за Балкан, Тијана је основала међународну хуманитарну организацију ПРИНЦИП, која већ поседује консултативни статус при Уједињеним нацијама, а ускоро и при Унеску. Као директорка за дипломатске односе у оквиру организације, она активно лобира за права Срба и јачање повезаности српске дијаспоре.

Њена прича почиње још у раним тинејџерским годинама, када је, суочена са непријатностима у школском окружењу због свог порекла, осетила потребу да се чује и наша страна приче – она која говори о достојанству, богатству културе и традицијама које су нам преци оставили у аманет. Управо та лична искуства подстакла су је да оснује платформу Serbian Rights, посвећену промоцији српске културе, заборављене историје и правде, али и повезивању дијаспоре.

Посебан сегмент њеног ангажмана заузима публицистички рад. Тијана пише важне и ангажоване текстове у шведским медијима о темама од значаја за српски народ – од Сребренице, преко Косова и Метохије, до актуелних политичких и историјских питања. Она је данас једина из српске дијаспоре у Шведској која успева да у јавном простору представи аргументовану и позитивну слику о Србији и Србима, пробијајући се кроз сложене политичке наративе и дајући глас нашој заједници тамо где се он ретко чује.

Тијана је свој рад представила и на међународним догађајима – била је позвана на прославу 20 година од уписа манастира Високи Дечани на листу светске баштине Унеска, на позив Александре Поповић, прве секретарке Сталне делегације Србије при Унеску, догађај на којем је присуствовао и Арно Гујон. Учествовала је и на састанку за дијаспору у Скупштини Србије, у организацији Министарства без портфеља задуженог за дијаспору, а у децембру прошле године у Шведској је организовала хуманитарни догађај којем је присуствовала амбасадорка Србије у Шведској Јелена Ћукић Матић.

Организација ПРИНЦИП, чија је Тијана једна од оснивачица, настала је из вишегодишњег хуманитарног рада и жеље да се превазиђу привремена решења, нудећи трајну подршку и стварну промену. Уз мрежу волонтера широм света, ПРИНЦИП обнавља домове, доноси помоћ угроженима, гради храмове и пружа подршку српским заједницама од Србије, преко Црне Горе, Босне и Херцеговине, па све до Косова и Метохије.

Партнерска организација Serbian Rights, на међународној сцени снажан глас за очување културног наслеђа и права српског народа, додатно потврђује Тијанин ангажман и визију – да млади из дијаспоре постану видљиви, гласни и поносни представници свог народа.

Тијана Ивковић је пример како млади из дијаспоре, уз ентузијазам, рад и веру у своје корене, могу постати мост између матице и света.

Током вечери публика је имала прилику да ужива у читању стихова и одломака из Антологије у извођењу самих аутора, што је догађају дало посебну чар и ужитак.

У оквиру програма уручене су захвалнице спонзорима који су својим доприносом омогућили штампање Антологије. Њихова подршка препозната је као гест који надилази материјалну помоћ, јер доприноси очувању културе и јачању заједништва српске дијаспоре.

Удружење српских писаца Швајцарске, које више од две деценије повезује ауторе и организује књижевне сусрете у Швајцарској, Србији и Републици Српској, овом промоцијом потврдило је своју мисију да је писана реч темељ културног идентитета српског народа, где год да живи.

Ходел је објавио низ научних радова, монографија, приказа, антологија и компаратистичких прилога о српским и руским писцима.

Опширније у емисији "Наши сусрети" аутора Владана Ракића.

Шумадија је колевка српске државности, место устанака, борби за слободу и љубави према отаџбини. Управо овде, где је народ најјаче показивао своју истрајност, учесници кампа ће научити шта значи припадати великом народу и носити свој идентитет као највеће богатство.

Министар је нагласио да културно-образовни камп није само место сусрета, већ школа живота у којој деца кроз радионице, предавања, посете знаменитостима и дружење стичу знање које је много више од речи и слова, осећај припадности, корена и традиције.

„Ви сте највеће богатство нашег народа, а овај камп је мост који вас и ваше породице повезује са Србијом“, додао је министар Милићевић.

Посебну захвалност Милићевић је упутио општини Рача на гостопримству и посвећености.

„Ви сте показали право лице Шумадије, отворено, срдачно и велико срце које увек куца за Србију и њену децу“, истакао је министар Милићевић.

У наставку свог излагања министар је поручио да је очување српског језика, ћириличног писма и културне баштине заједничка мисија свих нас.

„Кроз овакве кампове ми јачамо наше везе, враћамо снагу заједништва и шаљемо поруку да је Србија увек уз своју децу, ма где они живели. То је најважнији задатак наше политике, да ниједно српско дете, било у отаџбини или ван ње, никада не остане без подршке своје државе“, нагласио је министар Милићевић.

Камп ће, како је поручио, бити место нових пријатељстава, успомена и снажних веза са отаџбином, а млада генерација Срба из дијаспоре и региона понеће из Раче поруку да где год живели треба да поносно чувају име Србина, свој језик, писмо, веру и традицију.

Министар се посебно обратио деци:

„Драга децо, ви сте мостови који повезују Србију са светом. Чувајте српски језик, користите ћирилицу и носите своје порекло са поносом, јер свака реч написана ћирилицом представља везу са нашим прецима и темељ за наше потомке.“

Он је нагласио да овакви кампови имају велику улогу, да стварају нова пријатељства, развијају дух заједништва и јачају свест о припадности српском народу.

„Свака прилика попут овог кампа доказује да Србија брине о својој деци, без обзира на то где живе. Најважније је да се ви, млади, повежете, стекнете пријатељства и понесете успомене које ће вас заувек везивати за своју отаџбину", поручио је министар Милићевић.

„Овакви сусрети такође омогућавају деци да се упознају са локалним срединама, природним лепотама и културним наслеђем Србије. У Бајиној Башти, сусрети са прошлошћу и традицијом јачају осећај припадности и поноса на свој народ", додао је министар
Милићевић.

„Драга децо, узмите све што овај камп нуди, спорт, учење, дружење и нова пријатељства. Ово је ваша прилика да заједно креирате успомене, да се радосно смејете, учите и развијате као будући носиоци српске културе и традиције широм света", закључио је министар Милићевић.

Шупица наглашава да је управо у времену великих друштвених кретања у матици, потребно да српски народ, ма где живео, пронађе оне заједничке именитеље нашег идентитета и културе, око чега би требало да се окупимо и тежимо.

"Често се помиње заједништво припадника јеврејског, италијанског, ирског или јерменског народа и хајде да и код српског народа пронађемо те стубове заједништва око којих ћемо се сви сложити и заједнички радити на томе.

Организација "Спасимо српску децу" је недавно покренула и акцију којом је спојила матицу и дијаспору, у циљу одавања почасти борцима-ветеранима, тако што ће одређен број зубара у неколико градова Србије у наредном периоду пружити основне стоматолошке услуге борцима којима је то најпотребније.

Тиме им још једном показујемо да високо ценимо све што су урадили за свој народ и да нису и да никада неће бити заборављени", закључио је Шупица.

"Ја сам из Србије, живим у Америци већ од када сам имао четири и по године и долазим овде на одмор свако лето од петог разреда", каже нам Петар Спасић.

"Где живиш у Америци?"

"Живим у Сијетлу."

Значи са друге стране, баш далеко.

"Да, то је скроз на западној обали."

Двоје младих, Петар Спасић који живи у Сијетлу у Америци и Лилија Бухон која је одрасла у Енглеској а живи у Швајцарској упознали су се захваљујући томе што је она дошла на месец дана у Београд да похађа курс српског језика.

"Зовем се Лилија, ја сам из Енглеске, из Лондона, али живим у Швајцарској."

Заинтересовала се за Србију јер је велики обожавалац Николе Тесле и био јој је сан да посети Теслин музеј.

Одушевљена је људима у Београду и каже да би желела да живи у Србији.

Радо је пристала да разговара са нама да би инспирисала и друге људе да посете Србију.

Обоје су се иначе годинама борили са аутизмом и постигли велики напредак.

Петар је ове године завршио факултет и постао софтверски инжењер у Сијетлу. Тада се сликао са тамошњим српским свештеником.

Његов отац Јовица Спасић је и сам инжењер у Сијетлу а родом је из околине Лесковца.

Говори о сину:

"Кад је први пут дошао са неким пријатељима после петог разреда основне школе мало су се бојали моји родитељи како ће он то да се прилагоди. Пошто је био јако несташан, они су мислили да ће бити тешко, мада се он прилагодио и почео да их слуша. То му је помогло да сад прича нормално и српски и енглески. И он обожава Србију и сваког лета отада долази."

Петар и Лилија планирају да остану у контакту и даље па јој је Петар тако ових дана помогао да победи компјутер у шаху.

Мирко је један од петорице браће у породици Радовић у којој је неписано правило да имена почињу са МИ. Тако се Миркови баба и деда зову Милован и Милка, отац Миодраг, тетка Мирјана, браћа, Милован, Михајло, Миленко и Милан... Мирко је први Радовић који је посетио Србију после више од пола века откако су његови преци емигрирали у Јужну Америку.

Иако је живео у Барселони одакле је мајчина породица, због посла пропутовао двадесет пет земаља света,оно што га вуче ка Србији је и њему самом необјашњиво. Од пре годину дана Мирко са супругом Мариселом и ћеркама Милицом и Миленком живи у Београду...

Овај заљубљеник у Србију, али и музику, снима спотове широм Србије и Републике Српске, и тако упознаје свет, а посебно Јужну Америку, са лепотама и традицијом наше земље. Мирко је у последњих неколико година у Србију довео више од три стотине пријатеља и пословних партнера. Већина њих се врати, послом или због уживања..

Како породица Радовић живи у Београду? Зашто Мирко воли Србију и како нас види? Како ускладити различите жеље чланова породице? Како се живи у Перуу у време Короне...

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Питали смо га шта ће читаоци пронаћи у књизи „Луцкаста страна Месеца".

"Има доста мог искуства из живота у Америци и Канади. Био сам професор до скоро. Има доста анализе савременог друштва, и северноамеричког, али и Европе, глобализма. Покушао сам да проблеме и муке које осећамо представим на један духовит начин тако да трагедију сузбијем комедијом."

Значи да ли књига може бити везана за свачији живот у неку руку, има ли поуке за све?

"Наравно, то је књига прича. Ако је прича добро написана она треба да има утицаја на људе у различитим срединама, чак и у различитим временима."

Шта сте ви предавали и како сте једног дана решили да постанете писац?

"Ја сам био информатичар, заправо предавао сам управљање бизнис технологијама. Докторирао сам и магистрирао у Америци, предавао на универзитету Индијана, а онда сам прешао у Канаду, на Универзитет у Манитоби, где сам провео остатак професорског века. То изгледа мало чудно, као шта ће сад ту неки информатичар, професор менаџмента да пише неку прозу, међутим пошто сам био новинар раније, пре професорске каријере, ја сам писао цео живот тако да сада имам слободног времена више, и више caм се посветио писању. И баш уживам у томе."