Шеснаестог новембра у просторијама општине Маргаретен одржана је и академија поводом 160. година од смрти Вука Караџића. Међу њима су учешће на академији узеле председница 5. бечке општине Маргаретен Силвија Јанковић, која је уједно подржала академију тиме што је за њено одржавање ставила на располагање просторије и свечану салу општине, што је академији дало додатно на значају, и посланица бечких власти и културне комисије треће бечке општине Патриција Андерле.

Након завршетка академије, увидевши значај и сазнавши да је иницијатива за доделу улице или трга Вуку Караџићу покренута, дугогодишња председница 5. бечке општине Силвија Јанковић се свим својим политичким и комуналним капацитетима и знањима укључила и подржала иницијативу. Организовала је разговоре са својом партијском колегиницом из Социјалдемократске партије (SPÖ) госпођом Андерле, која је одмах препознала значај и увидела да је ова тема за Србе у Аустрији значајна, те је предложила да првом следећом приликом иницијативу изнесе пред општинску комисију и градски Парламент.

Након провера од стране магистрата и градских власти, иницијатива је представљена културној комисији 3. бечке општине од стране Социјалдемократске партије и усвојена. Градоначелник града Беча – др Михаел Лудвиг, одушевљен овом идејом, подржао је иницијативу и дао зелено светло за усвајање и реализацију.

Јуче је на редовној седници градског парламента ова иницијатива и усвојена,а  Аустријски савез српског фолклора се захваљује градским властима које су препознале значај овог великана за све Србе у Аустрији, као и свим организацијама које су подржале ову иницијативу.

У Београду је недавно боравила делегација Доњег дома Парламента Хашемитске Краљевине Јордан, а након посете својим колегама у Скупштини Србије и осталим значајним институцијама земље, говорили су за нашу емисију и најавили од наредне године и директну авио линију између наше две земље. Извештава колега Душан Жарковић.

Гост у студију је и др Бобан Јоксимовић, специјалиста неурологије који се бави испитивањем лекова, а захваљујући коме је интраоперативна неурофизиологија од 2008. године присутна у Србији, као и увођење епидуралне електричне стимулације за пацијенте са повредом кичмене мождине, револуционарне методе у лечењу параплегичара. Како то у пракси изгледа, открива нам у слици и речи, гост емисије.

"Гусларске успаванке", нови музички пројекат за децу, Бојане Пековић, наше гусларке, певачице и музичарке, који садржи седам песама успаванки са спотовима, и којима она на модеран и иновативан начин успева да приближи деци традиционални српски инструмент, гусле. Текст, музику и режију потписује Бојана, а са њом је разговарала Наташа Митрић.

Музичке гошће емисије Лена Ковачевић и Бојана Николић са својим колегама музичарима, представиће нове песме и спотове.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

Са нама ће бити и Вера Столић, уметница чији глас, знање и посвећеност годинама чувају и негују нашу традицију. По песмама о Косову и Метохији препознаје је публика у Србији и широм света. Она је дипломирани етномузиколог, интерпретатор аутентичне народне песме и добитница Светосавске награде. Својим радом инспирише младе и показује да се културни идентитет чува љубављу и искреном емоцијом. Такође, учествује у добротворним акцијама Хуманитарне организације "Чувари традиције". Вера Столић отпеваће вечерас уживо песму "Засп'о Јанко под Јабланом".

На југозападу САД, у граду Фениксу, највећем у савезној држави Аризони, одржан је велики српски фестивал на имању тамошње цркве Свети Сава. Догађај је привукао неколико хиљада посетилаца. Са фестивала у Фениксу извештава Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Прво да направим малу дигресију. Није то тако као када смо отишли. И њихов социјални систем више није на том нивоу на ком је био. хуманог комунизма, у време Улофа Палмена све више и више превази у капитализам озбиљног типа и раслојавање је велико, али заиста још увек јесу на високом нивоу.

Мислим да поштовање правила игре, недостатак импровизације, односно оно што ми врло често, ја стварно мислим да Срби јесу креативан народ и да винчански ген јесте неко чудо, али врло често ми под креативношћу подразумевамо чисту импровизацију.

Када сам ја отишао и први пут ошао на Каролинску и сада све мање више, све везано за болести, за пацијенте имаш такозване стандард оперјешн протоколе, протоколе које треба да пратиш, и онда каже, па медицину не можеш да укалупи. Онда схватиш да у суштини имаш оних 5 или 10% случајева где креативност има смисла али да све остало јесу правила игре.

Онда је један ниво једнакости да потпуно исти систем здравствене заштите има премијер који је чекао, па макар назвали то и хипокризијом, Горан Персов који је 6 месеци чекао операцију кука и мигрант који је дође. И наравно, она кључна ствар за Шведску, због које ја причам, мени не смета памет и увек да причам оно што мислим. зашто су ушли у НАТО партију, они су имали 250 година мира. У склопу са тим су имали, вероватно још у време када је то било на картицама, од 1700. и неке, изузетне базе података.

Они заиста имају медицину засновану на доказима и наравно, сада постоји ствар, када је богата земља са високим порезима, ако је ниво корупције релативно низак, или низак у односу на ове наше земље и Балкан, онда то можеш да омогућиш.

Тако да ја већ годинама причам да би много тога требало да препишем из Шведске. Не постоји измишљање топле воде, већина ствара је у здравству, треба само директно да се препише од њих, ништа друго да се уради.

 Шта је то што сте ви научили тамо, не говорим само о професији него уопште о животу?

“Живот је прилично сређен, али дешава се свашта. Задњих 4, 5 година је значајан проблем криминала, пре свега због емиграције али и пре свега због неуклапања људи који дођу са стране у систем. Наравно, та нека деца која бомбардовани медијима мисле да су самим тим што су дошли у Шветску заслужила да имају најнови ајфон или да возе БМВ и онда упадају у ту коло криминала, оно што је опасно да деца од 14 до 15 година се регретују јер она не подлежу кривичном законодавству.

Појавио се податак да је прошле године у једној недељи било више убијених у Стокхлому него у Сиудад Мексику у сукобима банди. Тако да није све то баш тако.

Много се ствари променило, али је Стоколм још увек изузетно место за живот по чистоћи ваздуха, по чистоћи воде. Кажу, ко се једном напио стокхолмске воде са чесме опет ће се стално враћати или неће напустити Стокхолм, по томе да можете да пецате лососа који траже изузетно чисту воду, испред зграде парламента, по томе да у суштини, без обзира на то како звучи, али да је мали човек још увек заштићен.

 Биографија

Др Јован Антовић је дипломирао након само четири године и десет месеци, (1993. године) на Медицинском факултету у родном Нишу, због чега је проглашен најбољим свршеним студентом Универзитета у Нишу и најбољим студентом медицине до тада, по мишљењу Српског лекарског друштва. Магистрирао је 1997. на матичном факултету, а специјализирао наредне године на Клиници за хематологију Клиничког центра у Нишу. У периоду од октобра 1998. до јануара 1999. био је стипендиста Центра за хемофилију и тромбозу Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (САД), да би 2003. одбранио докторат из области коагулације на Институту „Каролинска" у Стокхолму (институцији чији професори додељују Нобелову награду за медицину и рангираној каo 14 биомедицински универзитет у свету), где и данас ради кao виши консултант на Клиничкој хемији Универзитетске болнице и као ванредни професор / виши предавач при Департману за молекуларну медицину и хирургију. Добитник је многобројних признања за свој рад и аутор или коаутор седамдесетак чланака објављених у рецензираним међународним часописима који су цитирани више од 1000 пута (h-index 18, Google Scholar Citation Index 22). Такође, коаутор је књиге Дисеминована интраваскуларна коагулације на српском и два издања књиге Essential Guide to Blood Coagulation. У оквиру друштва Свети Јован из Шведске оснивач је стипендије ЈП Антовић, намењене финансирању краткотрајних усавршавања младих истраживача из Србије.

Погледајте емисију "Наши сусрети - Српска медицинска дијаспора 2025." ауторке Тамаре Дрезгић где је говорио и проф. др Јован Антовић овде.

Одбор је такође био домаћин промоције монографије и свечаног отварања изложбе посвећене грофу Сави Владиславићу. Монографија „Гроф Сава Владиславић – 300 година Тројицкосавска“ представљена је 21. октобра 2025. године у оквиру манифестације „Дани Москве у Србији“. Догађају су присуствовали представници дипломатског кора, научне и културне јавности, као и потомци Владиславића.

У извештајном периоду Одбор је одржао више састанака, учествовао на релевантним скуповима, обележавањима јубилеја, конференцијама и службеним путовањима. Активности су реализоване са циљем јачања веза Србије са дијаспором, очувања националног идентитета и промоције културно-историјског наслеђа српског народа.

Члановима Одбора обратила се и амбасадорка Љиљана Никшић, која је говорила о заједничким пројектима реализованим у сарадњи са Одбором. Председник Одбора нагласио је да ће Одбор и у наредном периоду наставити да делује у оквиру својих надлежности у интересу српског народа у региону и расејању.

Председник Одбора је током седнице изразио незадовољство због чињенице да је у Дому Народне скупштине одржан Сабор српске дијаспоре, у организацији министра без портфеља Ђорђа Милићевића, о чему ниједан члан Одбора није био обавештен. Чланови Одбора су се сагласили да је неопходно утврдити како је дошло до овог пропуста, како се сличне ситуације не би понављале у будућности.

Седници је председавао председник Одбора Драган Станојевић, а присуствовали су чланови и заменици чланова: Бојан Торбица, Радован Тврдишић, Владимир Пајић, Александар Чотрић, Александар Павић, Миодраг Линта, Александар Ђукић, Јадранка Јовановић, Душан Марић, Марко Младеновић, Наташа Михајловић и Мирка Лукић Шаркановић.

У Хамилтону и том делу канадске провинције Онтарио живи значајна заједница Мркаљевих земљака пореклом са Кордуна.

Монодраму прича о детињству Саве Мркаља у селу Сјеничак на Кордуну у којем је од локалног свештеника научио прва слова, о школовању у Плашком, Загребу и Пешти у којој је започео рад на реформи српске ћирилице и српског језика, о пријатељовању са Вуком Караџићем и истакнутим српским и европским интелектуалцима тога времена, о монаштву у манастиру Гомирје и отпору унијаћењу, о учетељовању у Бовићу, Глини и Земуну, о неразумевањима цркве и власти за његову реформу и на крају о својој умној поремећености и боравку у болници у Бечу.

Дејан Стојаквић током представе рецитује и неколико Мркаљевих песама.

Монодрама "Слушај како говорим Сава Мркаљ" осим у Србији до сада је играна у Италији, Аустрији, Хрватској и Републици Српској.

Организатор канадске турнеје ове и представе за децу "Мачак у чизмама" у извођењу београдских глумаца Амадемије 28 је књижевница из Торонта Гордана Петковић Лаковић.

Сава Мркаљ је ћирилицу, која је почетком 19. века имала 46 слова свео на 29, од којих је 25 слова у употреби у данашњој српској азбуци. У својим делима залагао за реформу тадашњег правописа и тражио примјену народног језика и фонетског писма по правилима "за један глас само један знак“ и "пиши како говориш". Овим идејама утицао је на Вука Караџића који је у својим делима применио Мркаљеву азбуку.

Био је и песник и зачетник јамба у нашој поезији. Најмање три његове песаме уврштене су у антологије. Сава Мркаљ је био поиглота и самтра се једним од најобразованијих Срба свога времена.

Цртеже је прегледала комисија састављена од професора из Друштва за српски језик и књижевост Србије, која је једногласно одлучила да награду добије осмогодишња девојчица Лара Маглов.

Разговор о књизи „Крајина која некад бејаше“ заокружиће наступ веома даровите и запажене полазнице Музичке школе „Даворин Јенко“, десетогодишње Катарине Крстић, из Барајева, интерпретацијом дирљиве етно песме везане за подручје Крајине.

О српском народу Крајине у емисији говоре још два прилога. Први прилог су припремили колеге из РТВ Војводине, а односи се на изложбу „Дрежница и Дрежничани пре и у току колонизације“ у Бајмоку. Повод ове културне манифестације је 80 година од насељавања српских породица из тог дела Лике у војвођанску варошицу Бајмок.

Друга прича је од сталне сараднице емисије Васке Радуловић, новинарке Независне ТВ продукције ЗВО Вуковар, која је посетила место Лички Осредци, на граници БиХ и Хрватске. Васка нас упознаје са мештанима повратницима, њиховом свакодневном животу и љубави према старом крају у који су се, упркос свим проблемима са којима се суочавају, ипак вратили.

У емисији ћемо се упознати и како је протекла званична посета државног врха Републике Српске Мађарској, о чему нас извештава сарадница из Будимпеште Диана Кондић Ђурић. Такође ћемо сазнати које су основне поруке научне трибине под називом „Нова фаза односа у БиХ: Шта стоји иза договора Вашингтона и Додика“, у организацији Представништва Републике Српске у Београду.

Уредник Нада Вукелић

Редитељ Ернестина Глигоријевић

Представа која је проглашена за најбољу на међународном фестивалу у Земуну 2015, добитник је Златне колајне публике “Синиша Дашић”, као и награде “Златни витез” на међународном фестивалу у Москви 2015.

Кроз снажну емоцију и надахнуту интерпретацију, ова представа оживљава судбину жене која је својом храброшћу и пожртвовањем задужила српску историју. Од прве пушке коју је подигла у одбрану домовине, до прве метле којом је као скромна чистачица у послератном Београду наставила свој живот, Милунка Савић остаје вечни подсетник на достојанство, част и величину духа српске жене.

„Милунка“ је више од представе – то је ода жени која је волела своју земљу више од живота и која је својим делом оставила трајни печат у националној свести.

Весна Станковић је тако, после априла 2023. када је у Инзбруку гостовала у организацији СПОЈИ са монодрамом „Лина, од камена тврђа“, поново дошла и овај пут у улози Милунке Савић изнова дубоко дирнула све присутне у публици.

Овај догађај је био и завршни догађај у оквиру обележавања сећања на Дан победе у Првом светском рату међу српском заједницом у Аустрији, те је после молитвеног сабрања на Војничком гробљу у Маутхаузену код Линца, као и централне свечане акадамије у Бечу, који су у организацији Српске православне цркве и Савеза Срба у Аустрији одржани баш 11. новембра, када се у Србији и многим тадашњим земљама савезницама обележава Дан примирја (Дан победе). Тако је после Маутхаузена и Беча, у Инзбруку затворен круг обележавања Дана победе међу Србима у Аустрији.

У Инзбруку је као и увек до сада, било гостију са свих страна – из целог Тирола, као и из Граца и Салцбурга. Сав приход од ове вечери намењен је социјално угроженим вишечланим породицама на Балкану, најугроженијим случајевима у Тиролу, као и културним пројектима од изузетног значаја за очување сећања, културе и идентитета. Захваљујући великом срцу свих који су били на овом догађају на крају је прикупљен значајан износ донација у висини од 1525 евра.

Програм је водио мр Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управних одбора СПОЈИ-а и Савеза Срба у Аустрији, који је поздравио присутне госте. Он је свим присутнима укратко објаснио да ово вече има за циљ обележавање Дана победе у Првом светском рату, који се као празник обележава 11. новембра у Србији и другим земљама које су тада биле савезнице Краљевине Србије, као и да има више назива – Дан примирја, Дан сећања или другачије, али да га у српском народу већина незванично назива Даном победе. Честитавши свима Дан победе, напоменуо је да се тог дана навршавала и 111. годишњица од Колубарске битке, једне од најславнијих у историји српског народа. Честитао је свима празник Ђурђиц, а свечарима, којих је било међу гостима, и славу. Затим је објаснио да је циљ ове вечери био очување нашег културног и националног идентитета кроз неговање културе преко разних културно-уметничких садржаја, као што је у овом случају била монодрама, преко које су сви присутни могли да науче много тога, не само о Милунки Савић, већ уопште о нашој тешкој и трагичној историји, јер је у Великом рату настрадала трећина српског становништа и скоро две трећине мушке популације, али је уједно била и прилика за сећање на наше славне претке, који су храбро и витешки своје животе уградили у слободу нашег народа. Хуманитарни циљ се свакако протеже кроз све догађаје и пројекте СПОЈИ, а пошто је и на овом догађају било гостију који нису српског порекла, била је сјајна прилика да се боље упознају са српским народом и боље га разумеју.

Почасни гости вечери били су госпођа Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије у Салцбургу, Момчило Стојнић, председник Заједнице Срба у Штајерској и члан УО Савеза Срба у Аустрији, као и представници Културно-спортског и уметничког друштва „Братство“, КУД-ова „Острог“, „Ђурђевдан“ и „Божури“ из Инзбрука, као и Културно-спортског клуба „Петар Кочић – Змијање“ из Фигена. Њима су уручене захвалнице пред почетак саме представе, када се већина њих и кратко обратила свим гостима. Била је то једна заиста лепа слика слоге и саборности, јер су скоро сва удружења из Тирола и шире била окупљена око истог заједничког циља.

Весна Станковић, која је пореклом из Петровца на Млави одакле је мноштво српског народа у Инзбруку и Тиролу, одиграла је маестралну монодраму и кроз лик Милунке Савић свима приближила, не само причу најодликованије жене у историји ратовања, већ и тешку али славну историју нашег народа. Приредила је публици још једно незаборавно, поучно и врло емотивно вече, које је и најчвршће натерало на сузе, а награђена је вишеминутним стајаћим овацијама свих присутних.

Весна Станковић се затим обратила присутнима једном врло дирљивом и инспиришућоm беседом након које је и њој уручена захвалница за свеукупни допринос и учешће у овој културно-хуманитарној вечери, а заједничка порука је била да наш народ буде сложнији.

Овај догађај је део овогодишњег пројекта СПОЈИ под називом „Дијаспора и матица – спојени смо јачи“, који је суфинансиран од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Републике Србије, као и од града Инзбрука.

У тамној и немилосрдној ноћи 27. марта 1941, десетак дана пре петог рођендана, Јелисавети Карађорђевић отет је иденитет. Тада је са родитељима и браћом напустила Србију. „Када сам схватила шта нам се дешава“, пише Јелисавета у књизи, „почела је да ме прогања опсесивна чежња за повратком. Пратила сам своје срце и проналазила давно одузету отаџбину. И нашла сам је."

Школовала се у Јужној Африци, Великој Британији и Швајцарској, а у Паризу је дипломирала историју уметности. У Њујорку је 1990. основала „Фондацију принцезе Јелисавете“. Од почетка рата на територији Југославије интензивно се посветила допремању хуманитарне помоћи, а добротворним радом наставила је да се бави и по окончању сукоба.

Њена изузетна залагања на интренационалном плану сарадње и успостављању мира међу народима и верским заједницама, потврдиле су бројне награде...

Након 46 година проведених у Африци, Француској, Швајцарској, Великој Британији и САД, Јелисавета се први пут вратила у домовину 1987. године.

Како памти одлазак из Југославије те ноћи 27. марта 1941? Колико јој је значила дадиља Ид? Како су њени родитељи, кнез Павле и кнегиња Олга доживели неправду и невоље које су их задесиле? Зашто је одлучила да напусти Европу и оде у Америку? Колико је кнез Павле учинио за уметност у Србији?

Како описује Ричарда Бартона, а како краља Чарлса? Какве су заслуге кнегиње Јелисавете када је у питању исправљање неправде нанете нашој краљевској династији?

Шармантно, ненаметљиво и врло духовито Јелисавета нам је причала о својим одлукама, талентима, ставовима, мужевима, деци и унукама, о томе како одржава ум и тело, шта воли да пије...

Да ли је Јелисавета Карађорђевић "соколица на рамену Карађорђа", како је описао бард наше глумачке сцене, Стево Жигон, видећете у емисији...

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

Највећи удео особа са мигрантским пореклом прве или друге генерације налази се у старосној групи од 40 до 49 година (39 одсто), док је најмањи у групи од 50 до 59 година (20 одсто). Када је реч о квалификацијама запослених, 30 одсто руководилаца има мигрантско порекло, као и 34 одсто запослених који обављају високо квалификоване послове. Удео миграната међу привремено запосленима у културном сектору је посебно висок, 55 одсто. И код стално запослених (29 одсто) и код самосталних предузетника (35 одсто) удео је значајан.

Када се говори о миграцији и култури, у јавним расправама често се спомињу појмови као што су „доминантна култура“ и „мултикулти“, и то са позитивним или негативним призвуком, при чему се ретко разматрају конкретни подаци. До ових резултата се дошло током двогодишњег демографског истраживања.

Овај позив упућен је поводом огласа Комисије за излагање на јавни увид података премера и катастарског класирања земљишта за катастарске општине Доња Гата и Горња Гата. Јавни увид ће се обављати у месту Врста (просторије МЗ Врста), у периоду од 29. септембра 2025. године, радним даном од 8 до 15 часова.

Из Комисије је саопштено да ће свако лице које има некретнине на овом подручју моћи извршити увид у податке и доставити документацију којом доказује власништво или други правни интерес.

Према попису становништва из 1991. године, на подручју села Гата живело је 255 Срба, од којих многи данас живе расељени у различитим деловима Републике Српске, Србије и иностранства.

Целу емисију где је гост Ђорђе Радановић погледајте овде.

У режији редитеља Лазара Вуковића и његове продукцијске куће „Wolf Entertainment“, „Од изгнанства до повратка” открива бројне тајне краљевске породице, а посебан детаљ је тај што, поред других учесника, управо престолонаследник Александар први пут јавно износи своју животну причу.

Овај филм баца светло на сложену историју и прати узбудљиву и истиниту причу како је краљевска породица Србије, на раскршћу источних и западних утицаја, настојала да очува Круну, служећи народу и отаџбини.

Престолонаслeдник Александар се обратио окупљенима и поручио:

„Незахвално је говорити о себи, о свом животу... Свакако је много тога речено управо у овом филму. Нећу се жалити на тешке, тужне делове мог живота, зато што је свакако било прегршт лепих тренутака, који су надвладали оне ружне. Желим да ова прича буде подсећање да се неке ствари, попут те да једна идеологија у детету од две године види непријатеља, више никад не понове. Да више нико не буде приморан да одраста далеко од отаџбине... Да о њој може само да сања... Оно што је најбитније је други део наслова – повратак. Моја породица и ја смо се вратили у Србију. Карађорђевићи су у својој отаџбини, ту живимо, венчавамо се, рађамо. Са својим народом, тамо где припадамо и где једино можемо бити. Круна је ту да служи Србији и нашим људима. То је оно најважније и то је за мене главна порука овог филма.“

Од рођења у егзилу у Лондону, преко крштења на ком му је кума била покојна Краљица Елизабета II, до проглашења за државног непријатеља са две године, много тога личи на увод холивудског филма, а заправо је истинита животна прича. Документарац прати и друге интригантне приче, као што су „опљачкано злато“, о коме се спекулише дуги низ година, породично наслеђе које је закључано у сефу више деценија, као и конфискацију целокупне приватне имовине краљевске породице.

Поред престолонаследника, у филму говоре бројне јавне личности из Србије и иностранства, министри и други представници политичког живота, академици, новинари, глумци, писци и многи други. Списак не наводимо, јер ће он бити коначан тек након емитовања серије. Филм је ушао и у селекцију Српског филмског фестивала у Чикагу где ће бити приказан у децембру ове године.

На премијери се обратио и редитељ, Лазар Вуковић:

„Од самог почетка овог пројекта, мој циљ није био само да забележим хронологију, већ да откријем човека иза наслеђа, сина, оца, деду, супруга, човека који је кроз изузетне околности пролазио са достојанством, стрпљењем и непоколебљивом посвећеношћу свом народу. Надам се да ће овај филм публици понудити јасније разумевање његове посвећености јединству, служби и наслеђу, као и изузетне личне приче“.

Поред чланова краљевске породице, премијери су присуствовали и епископ новобрдски Иларион, викар патријарха српског Порфирија, амбасадори Краљевине Шпаније г. Хуан Хосе Санс Апарисио, Аргентине г. Освалдо Нарцисо Марсицо, и други представници дипломатског кора, г-ђа Бети Румелиотис, сестрa принцезе Катарине, чланови саветодавних тела Круне, представници државних и културних институција, као и бројни други угледни гости из сфера привреде, уметности, културног и јавног живота Србије.

Радиша Цветковић, заменик директора Југословенске кинотеке, закључио је званични део својим обраћањем:

„Овај филм је тема која припада историји и нашем колективном памћењу. Као насловна институција филмске културе, Југословенска кинотека има посебну одговорност да подржава управо оваква сведочанства и ауторске погледе на прошлост, који говоре и о нашем времену.“

Поред гастрономских посластица, промовисано је и српско културно наслеђе, као и туристички потенцијали наше земље.

На догађају је учествовало око 40 дипломатских мисија. Учешће на сајму представља наставак активности Амбасаде на промоцији српске културе и гастрономије у Канади, као и на јачању културних и економских веза између две земље.

Говорећи о Дучићевом односу према Његошу, професор Ломпар је нагласио да је Дучић био представник генерације која је Његоша уздигла на пиједестал уметничког савршенства. Дучићев поглед на Његоша, рекаоје, био је дубоко утемељен у грађанској традицији и поштовању епске и патријархалне баштине српске културе.

Ломпар је истакао да су Његош и Дучић, иако различити по песничком изразу, стваралачки усмерени ка јединству српске културе у њеној вишеслојности. Док је Његош првенствено ослоњен на епску метафизику, код Дучића долази до изражаја лирска рефлексија и модернистички израз, посебно у његовој касној поезији.

"То су репрезентативни песници наше културе. Било је мишљења да спадају у три највећа песника српске књижевности. У сваком случају, они откривају једну врсту неизбрисивог тона у нашој традицији", нагласио је проф. Ломпар.

Публика је са великом пажњом пратила предавање које је осветлило духовне, естетске и културне везе двојице великана који су трајно обележили културу и књижевност српског народа.

Предавање проф. др Ломпара организовали су Задужбина "Кнез Мирослав Хумски", Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Културни центар Требиње.

У госте нам из Хага долази Мариа Николић, обоисткиња. Музиком је почела да се бави у родном Панчеву, а студије је завршила код чувеног професора Мориса Борга у Француској. Наступала је са Бечком филхармонијом, а тренутно ради и као први обоиста Словеначке филхармоније. Мариа је снимила и свој први це де, који ће промовисати почетком наредне године у Амстердаму.

Колега Александар Жигић, дописник из САД-а, припрема причу о два помоћна тренера Србина у НБА лиги. Огњен Стојаковић је дугогодишњи помоћни тренер Денвера, где сарађује са, по многима, тренутно најбољим кошаркашем света Никола Јокићем, а Никола Милојевић је своју каријеру помоћног тренера започео у Голден стејт воријорсима, где је радио и његов отац Дејан Милојевић.

Уредници емисије: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Реализација: Ернестина Глигоријевић

Ирена Вујановић је ликовна уметница која живи и ствара у Сједињеним Америчким Државама последњих тридесет година. Ирена је студирала у Београду, Москви, а магистрирала и докторирала у Чикагу. Завршила је и музичку и уметничку школу. Гост емисије Ирена Вујановић.

У Сремским Карловцима је одржана манифестација 19. „Филмско бдење душе“. Манифестација представља фестивал документарног и краткометражног филма посвећен делима који истражују историју, културу и духовност Србије. Гост Срђан Илић, уметнички директор фестивала.

Људмила Томић је студирала дизајн и модни дизајн, а после моде посветила се сликарству. Прошле године учествовала је на две изложбе које организује Теслина научна фондација из Филаделфије. Прилог Вање Васић.

„Дани Ђуре Јакшића“ представљју тронедељну културно-уметничку манифестацију која говори о животу и делу Ђуре Јакшића, песника, сликара учитеља и једног од најзначајнијих стваралаца српског романтизма. Гост емисије Мића Јакшић и дуо „Ориендо“.

Музички гости Ксенија Куљача и Мића Јакшић и Ориендо.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

На архијерејској литургији био је присутан велики број људи, а међу специјалним гостима били су амбасадор Србије у Сједињим Државама, Драган Шутановац и НБА звезда, играч Чикаго булса Никола Вучевић са породицом, којег су многи замолили за заједничку фотографију.

“Освећујући овај храм ми смо осветили и све нас и свако крштење и венчање. Сваки догађај у будућности оставиће велики печат и неизбрисив траг у животима свих нас”, каже

На свечаном програму наступио је и овдашњи фоклорни ансамбл Моравац, а емоционалан говор одржао је кум цркве Радимир Добрашиновић. Он је говорио о периоду пре неколико година када је долета одлука да црква пређе на нову, већу локацију из оближег насеља Брукфилд.

Овдашњи Срби кажу да црква и пратећи програми значе пуно. Драгоје Гудовић, радом из Пећинаца, редовно долази са својом супругом.

“Дефинитивно је овде једна оаза, како сте рекли, оаза где људи могу да се друже, да науче језик српски и да играју фолклор”, каже Гудовић.

У цркве Свети Никола, има пуно разних активности, тако се сада одржава и предшколска настава, а такође у спортској дворани делује и карате клуб.

Ова посета била је од посебне вредности и за председницу Удружења, Жаклину Марковић Митић, која је том приликом истакла:

„Изузетно ми је драго што школу коју сам и сама завршила похађају овако талентована деца као што су Исидора и Никола. Њихова љубав према писаној речи, изражајност и зрелост у писању далеко превазилазе њихове године. Начин на који обликују стихове, сигурност у казивању и спремност да своје мисли поделе пред публиком говоре о истинском дару и озбиљности којом приступају стваралаштву — то је нешто што заслужује дубоко поштовање."

Додала је и да је трећи део зборника „Завештања" посвећен управо деци и младима, са намером да их подстакне, охрабри и подржи у жељи да пишу, стварају и развијају свој таленат и љубав према писаној речи.

Посета је протекла у срдачној атмосфери, уз много радости и поноса, остављајући снажан утисак како на младе ауторе, тако и на све присутне.

Истражићемо и како поезија проналази нове форме изражавања - кроз панораму поезије "На шакама земље" и видео пројекат "Сви ми - Земља за све". Овај пројекат окупља песнике из Србије и бројних земаља широм региона и света, а посвећен је припадности, заједништву и савременом стваралаштву. Марија Драгнић, песникиња и ауторка пројекта, наша је гошћа.

У Чикагу је организована свечаност поводом освећења храма и фресака у српској православној цркви Свети Никола у насељу Лајонс, важном центру окупљања српске заједнице. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Конференција српске медијске дијаспоре, један од најзначајнијих стручних скупова у области здравства, окупила је и ове године велики број еминентних стручњака из Србије и света. Један од учесника био је и проф. др Јован Антовић из Шведске који је, у разговору са Тамаром Дрезгић, анализирао живот у систему уређене земље каква је Шведска.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић