Србија нуди сигурну будућност, рекао је министар Милићевић и додао да га посебно радује чињеница да то препознају млади брачни парови, али и други наши сународници у иностранству.

Потенцијали наших људи изван матице су огромни, њихова знања и искуство су драгоцени за нас, рекао је министар Милићевић и додао да је важно имати двосмерну комуникацију са нашим сународницима, као и са људима који су се вратили у своју отаџбину.

Наша земља нуди избор, рекао је министар Милићевић и истакао да је Немања у Америци радио као аутомеханичар, али је своје знање наставио да гради у матици где је отворио и своју радионицу за поправку аутомобила.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио важност неговања сопствене традиције, језика и писма и додао да ништа не може да замени васпитање и образовање деце у својој земљи, на свом језику.

Породица Милошевић личним примером показује да се у Србији од сопственог рада пристојно и лепо живи, рекао је министар Милићевић и додао да ће држава наставити да улаже у младе брачне парове и да подстиче повратак наших сународника.

Само заједничким снагама можемо да градимо српски, а не амерички сан, рекао је министар Милићевић и додао да ће држава увек да саслуша и чује изазове са којима се суочавају сви наши сународници, ма где год они живели.

На нама је да радимо и градимо односе, да јачамо постојеће везе са дијаспором и регионом, рекао је министар Милићевић и додао да резултати одговорног и преданог рада већ долазе - свака породица која се врати је велики успех за Србију, јер је наш највећи капитал у људима, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Милановчанин Мијат Мијатовић, успешан илустратор и стрип цртач, добитник је награде у конкуренцији дизајна карактера за анимацију, коју му је у Лос Анђелесу уручила CTN фондација (Creative Talent Network Foundation). Ова Фондација у свом програму има конкурсе из преко 15 области за анимацију, гејминг и филм, а Мијатовић се нашао међу награђеним уметницима на завршној конвенцији, одржаној крајем прошле године у Бербанку, округу Лос Анђелеса. Четвородневна конвенција је окупила и чувене уметнике из области анимације, као што су Дизнијева легенда Andres Deja, и ветерани Willie Ito, Aaron Blase и многи други. Током боравка у Калифорнији, Мијатовић је имао прилику да посети чувени Дизнијев студио у Бербенку, а утиске ће, као гост емисије, поделити са нашим гледаоцима.

Колегиница Тамара Дрезгић припремила је причу о још једном успешном Србину из "фабрике снова". Драган Ричард Радић је мајстор за специјалне ефекте који већ две деценије живи у Лос Анђелесу. Од малена је показивао таленат да прави и поправља ствари. Једна од првих ствари које је деветогодишњи Радић поправио био је мамин „суперсецко“. Пре одласка у Америку завршио је Вишу текстилну школу за дизајн костима и направио фигуре Мерилин Монро, Спајдермена и Супермена за биоскоп Таквуд. По одласку у Америку усавршавао се у чувеној школи за специјалне ефекте у Пенсилванији. Уз изузетну упорност, његова машта и вештине дошле су до изражаја у изради фигура, костима и маски за бројне хорор и научно-фантастичне филмове, а осмислио је и фигуре за најпопуларније светске видео-игре.

Из Њујорка нам у госте долази Никша Добре, фудбалски тренер, предузетник, кантаутор и писац. Као дете из мешовитог брака, са почетком распада бивше Југославије одлучио је да се пресели у Америку. Најпре је, како каже, радио као молер и керамичар, а сада управља грађевинском фирмом. Времена и воље има и за уметничку и спортску страну своје личности. У Њујорку је основао фудбалски клуб "Српски витезови", написао је четири стручне књиге о фудбалу, аутор је неколико десетина песама, глумио је у кратком филму "Анђео", написао четири романа и једну збирку поезије. У Београд долази да промовише свој нови роман "Пацијент који је говорио светлошћу", који ћемо представити и у нашој емисији.

Уредници емисије: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Реализатор: Ернестина Глигоријевић

Одмах после премијере представе "У потрази за Палчицом," интерактивне бајковите представе за децу која је изазвала велику пажњу и деце и родитеља због порука које садржи, гошћа емисије је глумица Јована Младеновић Гајић, аутор представе.

Репортажу из Љубљане, са изложбе посвећене споменицима породице Карађорђевић у Словенији, пре свега краљу Александру Карађорђевићу, ујединитељу, којих је до 1941. године било 24, а данас не постоји ниједан, за нашу емисију припрема, Милован Терзић.

Да мода није само пролазни тренд, већ ствар укуса, идентитета и трајног стила, својим радом сведочи Игор Тодоровић, српски и међународно признати модни дизајнер чије креације носе бројне познате личности. О светској и српској модној сцени и моди уопште, разговарао је са Наташом Митрић.

Музички гости емисије, Катарина Броња флаутискиња, наступиће уживо са својим оркестром, као и други музички гости, пијаниста Немања Николић и Милица Михајловић на виоли.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић.

Редитељ Драгица Гачић.

Музички уредник Јована Бараћ.

Посебан акценат стављен је на јачање институционалне сарадње између Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону и Српске православне цркве, при чему су дефинисани конкретни правци будућег заједничког деловања у циљу снажније подршке нашем народу у расејању.

У разговору је истакнут и значај очувања светиња, културног наслеђа и имовине Српске православне цркве, која представља темељ духовног и историјског трајања српског народа на просторима региона и широм света.

Саговорници су се сагласили да су слога, међусобна повезаност и очување духовних корена од пресудног значаја за будућност српског народа, посебно у временима великих глобалних изазова и све израженијих притисака на идентитет народа ван матице.

„Наш народ, где год живео, мора знати да има своју државу, своју цркву и своје упориште. Само заједно можемо сачувати оно што су нам преци оставили и обезбедити сигурну будућност генерацијама које долазе“, поручено је након састанка.

Жирирана изложба "Светлост логоса" биће одржана од 01.09. до 16.09.2026. године у Галерији Задужбине Илије М. Коларца у Београду и представља први јавни корак у реализацији овог стратешког пројекта, а уз благослов патријарха српског господина Порфирија. Овим поводом, наше гошће су Гордана Тадић и Мирела Ковачевић из Културног центра "Калеидоскоп".

"Приче о славним именима и надимцима" Уроша Миливојевића, води децу кроз историју, необичне надимке владара и узбудљиве приче. Ова књига на приступачан начин отвара врата историје млађим читаоцима, али и свима који воле кратке, ефектне приче о познатим личностима и времену у којем су живеле. О овој књизи, коју је илустрацијама обогатио Борис Кузмановић, вечерас разговарамо са аутором, историчаром и кустосом Војног музеја - Урошем Миливојевићем.

И овог пролећа, Београд је у знаку продичног духа, заједништва и културних дешавања. Манифестација "Београдски дани породице", која је почела 18. априла, трајаће све до јуна. Током тог периода, посеетиоци ће имати прилику да уживају у разноврсним садржајима - музичко сценским тачкама, бројним креативним радионицама и анимацијама. Прилог Наташе Митрић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Вече је спојило музику, размишљање и визуелне уметности, стављајући у фокус универзалне вредности мира, братства и поштовања према свим живим бићима – теме које су и данас изузетно актуелне. Под диригентском палицом Карла Е. Тортарола за оркестар и Марије Кјаре Ардолино за хор, публика је имала прилику да присуствује снажном и надахнутом извођењу.

Поред музичког дела, догађај је укључио и активно учешће студенткиња и студената вечерње уметничке школе, смер вајарске и пластичне дисциплине, који су представили оригиналну уметничку перформансу. Рад је осмишљен и реализован под вођством професорке Марије Марковић, која је студенте водила кроз креативни процес превођења духовних и симболичних садржаја представе у визуелни и пластични израз.

„Ово је било веома значајно искуство, јер је ученицима вечерње школе омогућило да се суоче са стварним и престижним окружењем као што је Театар Голдони, истичући њихов труд и уметничку осетљивост", рекла је Марија Марковић.

Учешће вечерње школе представљало је важан тренутак инклузије и афирмације, потврђујући да уметност може бити снажно средство изражавања и личног развоја у свим животним добима.

Догађај се показао као успешан пример сарадње различитих уметничких дисциплина, уједињујући музику, уметност и промишљање у јединствено заједничко искуство. .

У фокусу разговора са гошћом биће речи не само о овом роману и позоришној представи по његовим мотивима, већ и о другим темама. Сазнаћемо и нешто више о самом животу ауторке у Сарајеву за време грађанског рата деведесетих, о њеном суочавању са темом рата на подручју бивше Југославије, о међунационалним односима у то време, о националном идентитету и шта га чини, зашто и када је почела да пише, о утицају умености на стварни живот, али и другим темама везаним за њен укупни рад и регионална дешавања.

Протекла недеља у Републици Српској била је у знаку обележавања Дана сећања на жртве усташког терора и злочина у концентрационом логору Јасеновац тако да ћемо и део ове емисије посветити том догађају. Видећемо како је протекла научна конференција у Доњој Градини, код Козарске Дубице, посвећена системском уништавању Срба, Јевреја и Рома у НДХ, у време Другог светског рата. На скупу су ставове о овом злочиначком подухвату хрватске усташке државе изнели историчари и други истраживачи ове области из Србије и Српске. Такође, везано за трагедију јасеновачких заточеника видећем и инсерт из документарног филма „Последњи свједок“, новинара и сниматеља РТРС Недељка Лајшића. Филм доноси потресну животну причу Јелене Бухач Радојчић, преносећи њено сведочење о личном страдању у логору Стара Градишка током Другог светског рата.

Важан датум прошле недеље био је и Дан Града Бањалуке, у оквиру кога је обележена и 81. годишњица ослобођења града од нацистичке и усташке окупације. Уз полагање венаца и свечану академију одана је почаст херојима који су животе дали за слободу.

Уредница емисије Драгана Живојновић.

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Посебан акценат стављен је на потребу системске подршке медијским садржајима намењеним Србима у региону, јачању доступности информација од националног значаја, као и на развој савремених дигиталних канала комуникације који ће допринети бржем и ефикаснијем повезивању са нашим народом широм света.

На састанку су договорене и конкретне мере усмерене ка унапређењу информисања Срба у региону, кроз интензивнију сарадњу институција, подршку медијским пројектима од значаја за српску заједницу ван Србије и креирање механизама за бољу доступност садржаја који чувају национални, културни и језички идентитет српског народа.

Саговорници су истакли да је очување националног идентитета, језика, културе и повезаности са матицом од стратешког значаја, те да ће институције Републике Србије наставити да пружају снажну подршку Србима у региону и дијаспори.

Најбољи филм 21. међународног фестивала документарног филма „Златна буклија” је Нечија деца, Биљане Бојковић у продукцији РТС-а. То је прича о деци жртвама НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године.

„Више од сто двадесеторо деце – српске, албанске и ромске националности страдало је од НАТО бомби. Они нису колатерална штета, како су их назвали НАТО званичници, они су били нечија деца. И зато је јако важно да говоримо о њима и да их памтимо”, рекла је Биљана Бојковић, ауторка филма Нечија деца.

Још два Гран прија, у различитим категоријама, припала су новинаркама РТС-а, Тамари Дрезгић и Лидији Самарџијевић, за филмове и Јелисавета Карађорђевић и Живот осликан душом.

„Што се тиче кнегиње Јелисавете Карађорђевић, ја сам у њој препознала и отменост и бунтовништво, и неустрашивост и неку елеганцију. Све заједно је то кнегиња Јелисавета Карађорђевић. То је жена која је породицу Карађорђевић вратила у Србију”, изјавила је Тамара Дрезгић, ауторка филма Јелисавета Карађорђевић.

Жири фестивала наградио је и Васка Васовића, нашег директора фотографије, који је дао свој печат филмовима "Нечија деца" и "Кнегиња Јелисавета Карађорђевић".

Прву награду „Златна буклија”, за сликовиту метафору прошлости, освојио је документарни филм Кад је Ћира возио, уредника Дописништва РТС-а у Пожаревцу, Новице Савића.

Гран при публике у Великој Плани отишао је у руке Милана Пантелића, аутора филма Жетва.

Најбољи страни филм је Отаџбина песника Бранка Лазића из Радио телевизије Републике Српске.

Ове године на фестивал „Златна буклија” пристигло је преко три стотине документарних филмова из Србије и региона.

У изазовним временима, након година проведених у иностранству, живот их је научио многим лекцијама, рекао је министар Милићевић и додао да су у Србији пронашли свој дом у коме васпитавају децу.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да, причајући са њима, у једној опуштеној атмосфери, видео њихову преданост у раду и жељу да буду још бољи и успешнији.

Путујући по свету Иван је радио многе послове, од конобара до фитнес тренера, рекао је министар Милићевић и додао да је наша земља сигурно место за повратак, много јача економски и нуди могућност напретка за све људе који желе да раде, уче и развијају своје породичне бизнисе.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да су Иван и Ваниа пример успешне и здраве породице, пример који показује да срећа није далеко, да је она пре свега у нама и нашем дворишту - на нашој земљи - и да је Србија за све наше сународнике који живе изван матице логичан избор када се доноси одлука где наставити живот даље.

Увек се обрадујем кад видим јаку породицу, они имају и троје деце, боре се, не одустају и желе да буде још боље. И то је успех, јака породица, јака Србија, рекао је министар Милићевић.

Једино разговором можемо сазнати с којим питањима се суочавају породице које планирају да се врате, као и они који су се већ вратили, рекао је министар Милићевић и додао да је наша земља, већ деценију уназад, боље, сигурније и лепше место за живот.

Србија се гради, Србија се убрзано развија, рекао је министар Милићевић и додао да је наша земља постала избор за наставак живота, као што су некада неке европске земље биле избор нашим сународницима када су одлазили из Србије.

Сада се слика променила, рекао је министар Милићевић и истакао да је Србија сада та европска земља у којој људи долазе и у коју се наши сународници враћају.

На састанку је разговарано о могућностима и моделима сарадње између наших музеја, пре свега кроз размену искустава и стручњака, као и о приликама за едукацију наших кустоса и конзерватора у Лувру. Такође, разматране су могућности реализације заједничких изложби, као и финансирања одређених пројеката од обостраног значаја.

Посебно радује чињеница да Музеј Републике Српске постаје међународно видљив и препознатљив, о чему сведоче и састанци на овом нивоу са најпрестижнијим светским институцијама културе.

"Желимо да изразимо захвалност Министарству просвјете и културе Републике Српске, Министарству за европске интеграције и међународну сарадњу, као и Данијели Пејић, те Представништву Републике Српске у Паризу и Бојани Кондић Панић. Састанци овог типа потврђују да је међуинституционална сарадња Српске на завидном нивоу. Све ове активности су увод у свечано отварање изложбе “Змијањски вез - свјетско нематеријално насљеђе" Музеја Републике Српске и Етнографског музеја у Београду која ће француској публици бити доступна од четвртка, 23. априла 2026. у Српском културном центру овдје у Паризу", рекао је директор Музеја Српске у престоници светске културе.

Изложба “Змијањски вез - свјетско нематеријално насљеђе” из колекције Музеја Републике Српске и Етнографског музеја у Београду, ауторки Данијеле Ђукановић музејског савјетника, етнолога из Музеја Републике Српске и Мирјане Крагуљац Илић, вишег кустоса етнолога из Етнографског музеја у Београду, је заједнички пројекат две централне институције из Републике Србије и Републике Српске које се баве очувањем материјалног и нематеријалног српског културног наслеђа.

Кроз овај пројекат обе институције културе желе да стручној и широј јавности у Паризу и Француској покажу значај очувања српског нематеријалног наслеђа - Змијањског веза који је уписан на Унеско листу светског нематеријалног наслеђа човечанства 2014. године.

Са Мирославом смо провели неколико дана у пролеће 2021. и снимили две емисије о његовом животу од Бенковца, преко Београда до Сиднеја и назад. У другој емисији Млинар се присетио ноћи између 22. и 23. априла 1999. када се затекао у близини зграде Радио телевизије Србије. Видећете његово изузетно емотивно сведочење о том догађају и свему што је уследило...

Чућете и у чему је суштинска разлика између англосаксонског и балканског менталитета? Како је настала једна од пет најбољих фирми за дизајн ентеријера у Аустралији? Како се опстаје у мултикултуралној средини у којој живи више од две стотине нација?

Ко је основао прву српску телевизију у дијаспори, први рукометни клуб у Аустралији... Како су момци српског порекла постали део аустралијске репрезентације иако ниједан од њих није рођен на том континенту? Зашто је за време бомбардовања, крајем марта 1999. говорио на демонстрацијама у Сиднеју пред више од 50 хиљада људи, и исте вечери полетео за Београд...

Овај страствени звездаш је од петнаесте године и добровољни давалац крви...

У знак захвалности за доприносе српском народу Влада Републике Србије 2008. доделила је Мирославу почасни пасош са бројем 1.

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

Наиме, у неком периоду свог живота од 1984-2001. године била сам акредитовани новинар Илустроване политике. У почетку сам писала о свом сину Бранку и нашој борби за његов живот, примењујући све врсте алтернативног лечења. Добијала сам писма од читалаца из целог света. Најупорнија је била читатељка из Мелбурна, Радовинка Згрђа, која ми је стално писала и слала текстове из тамошњих новина, о томе како Абориџини оперишу без крви и лече најтежа обољења у току само једне ноћи. Али, на моју жалост, мој син Бранко имао је тумор на мозгу, било би то дуго путовање, а о новцу да не говорим. Таква авантура није долазила у обзир.

Радовинка Згрђа је наставила да ми пише, била је упорна... Тек када је мој син напустио овај свет у мени се родила грижа савести да нисам све учинила, да нисам отишла код Абориџина. Љубазна породица Згрђа понудила ми је гостопримство и ја сам 7. јануара 1996. године стигла у Мелбурн.

Вест о мом доласку се брзо проширила и Срби су ми организовали путовање кроз Аустралију. У централној Аустралији срела сам се са племенима Абориџина. Била сам прва бела жена која је дошла међу њих. И сада би било много да причам о том сусрету, сазнањима и доживљајима, али у једном тренутку су рекли да ме мој анђео чувар увек прати на мојим путовањима, а да мој дух долази из истог племена као абориџински писац Вонгар, који је некада живео међу њима и који пише о њиховим страдањима. Ту сам сазнала да је он познат у свету и да живи у Мелбурну. Како у свом животу никада ништа не планирам, водећи се само сопственим инстинктом, тако ми је име Вонгар непрестано, као мантра, одзвањало у глави.

По повратку са пута по читавој Аустралији, име Вонгар ми није излазило из главе. Стално сам причала о њему, а у кући породице Згрђа, синови су успели да набаве адресу Вонгара. У то време није било могућности најављивања, позивања, нити сам имала појма да је Вонгар српског порекла, али сам хтела да упознам славног писца.

И тако су ме Радовинкини синови одвели на капију, на којој је писало "чувај се пса", а из дворишта се чуо лавеж стотине паса, који су скакали по огради. Имала сам утисак да ме растржу кроз дрво, да ме кидају и комадају на парам парчад. Са друге стране ограде чуо се умирујући женски глас, питајући ме нешто, али у том периоду нисам знала ни једну једину реч енглеског јеазика. Успела сам да, надјачавајући лавеж паса кажем да сам "писац из Србије". Лавеж паса се смиривао, и после извесног времена капију је отворио, необријан, дуге неуредне косе, човек веома продорних очију, који ме је погледом прозрео и оставио без речи..

Ћутала сам и гледала у њега, потпуно паралисана. Наше енергије спојиле су се у једну и ја сам престала да постојим. Он је већ све осетио и показао ми да уђем кроз капију у пространо двориште док је Линда, његова супруга или секретарица, ко ће га знати, утеривала крдо опасних паса дингоса у кућу и затварала их по собама. У мени није постојало време, енергија, ни глас, ни било каква емоција. Била сам ОН, препуштена тренутку судбине и доведена на ниво безнађа. Нисам имала ни страха, ни љубави, ни дивљења, било ми је свеједно.

Када ме је увео у собу пуну длака од паса, њихове енергије и мириса, повратили су ме са чашом воде и његовим представљањем: Сретен Божић из Аранђеловца.

Сатима ми је причао о свом животу, а ја сам на тренутке успевала да поставим по неко питањце, тек толико да одглумим новинарку која, ето, зна и нешто да пита. Ти сати проведени у звуку његових речи, дингоса, који су нас окруживали, чувајући свог власника, Линде која нас је повремено служила са хладном водом у пакленом дану, остали су у мени нешто што никада нисам заборавила, нити сам се икада више тако осећала.

О, да, знам да сам обећала да ћу све објавити, да ћу му објављено послати, да ћу се поново вратити. Нека обећања сам испунила. Објавила сам фељтон у Илустрованој политици, део разговора у својој књизи, али га никада нисам позвала, никада се више нисам вратила. Нисам се бојала Њега, или његових паса, бојала сам се себе и увек га носила у свом срцу и својим мислима. Знам да је и он мислио о мени. Осећала сам то! Неке људе сретнеш само једном у животу и они остану у теби заувек.

И ноћас док по архиви тражим материјале из тог периода, и не могу да их нађем, осећам како се његов дух љути на мене."

 Део из књиге „Канали снова – тјукур“

"...Душан Величковић и Предраг Палавестра су ме први провалили. Душан је хтео да објави репортажу о мени, а онда је превео моју књигу и објавио нешто из мојих радова. Ево, и сада сам му послао моју књигу „Раки“, али од њега нисам добио одговор. Добијам писма из целог света, али Душко не пише…

У соби много, много књига. Ту су писаће машине и машине за фотокопирање. Док воњ паса продире, схватам да овај човек живи у свом свету паса и књига.

 Конопац за вешање

-Штампано ми је до сада четрнаест књига, а остало је заплењено и спаљено. Ја сам човек који има два имена. У Аустралији ме до пре пет година нису признавали, али сам зато под другим именом био познат у Америци и Немачкој, и само захваљујући мојој истрајности, успео сам да победим. Да бих објавио један рукопис од двеста страна, направио сам шесто страница коресподенције да нађем издавача. Телефонски разговори и службена писма су пропратни материјал да бисте убедили те комерцијалисте разних издавачких кућа да сте написали праву ствар. Док сам писао књигу „Раки“, потрошио сам преко сто хиљада долара. Аустралијски уред за књижевност ми је као помоћ дао 64000 долара, а за остало сам морао да заложим кућу.

 Нашу причу непрестано прекидају пси.

-Пси немају осећај да је човек човек, већ они у човеку виде свог супарника. Ови пси су још једино као раса забележени у Југославији под именом „чагај“. Живе у Далмацији, као дивљи пси. Они су једини слични дингосима….

....

...Најновија књига „Раки“ је паралелна трагедија абориџинског и нашег, српског народа. Један абориџински дечак нашао се на просторима Босне за време рата и прича причу...Многи светски критичари су оптуживали писца Вонгара да је кроз причу абориџинског народа величао Србе. Како је то успео?

-Живео сам једно време са њима у шуми. У пустињи. Годинама...У време када сам напустио Југославију, нисам био одушевљен европском цивилизацијом. Европа је трула. Све што сам знао о европској цивилизацији била је сушта лаж, једна њихова искривљена слика. Ево и у овом рату они су доказали колика је то лаж. Они су виновници тог зла. Зло су подржавали. Свет Абороџина је прошао кроз кроз ту патњу која је била дуга и тешка. У ствари, о томе се ради у књизи „Раки“. Раки је конопац за вешање, за распеће на коцу. Таква иста судбина се догодила и српском народу. Прича је о малишану кога су довели да би га спасли од енглеске расе и одвели га у српско насеље, научили гуслању, да прича о јунаштву и способности народа у коме је одрастао. Тај младић је слушао песме, ишао у манастир. У међувремену је избио рат, одводе га на присилни рад, у логор…"

“Њихова деца, значи њихови синови који су били зрели и који су тада исто ишли да буду официри у краљевској војсци они су нажалост 1941. од окупатора Немаца ухваћени на својој територији, на својој земљи и одведени у логор Оснабрик“, каже Драгић.

Више од 6.500 југословенских краљевских официра било је заробљено – већином Срба. Историчар Жељко Драгић, рођен у Немачкој, годинама истражује заборављену судбину ових људи. Драгић је у Немачкој завршио Факултет политичких наука и историје, магистрирао у Хановеру, а докторирао на државном факултету у Бечу.

„Ја тада нисам знао, иако сам био магистар, да постоји 100 километара удаљено од тог факултета, место где је некада био логор за 6500 југословенских краљевских официра. Када сам ја то сазнао 2016. и 2017. године ја сам себи нисам могао да верујем. Прво као историчар, друго као што сам сам Србин да постоје тако близу логор где је било већински српски официри и да нико о томе није причао“, каже историчар.

Логор код Оснабрика у Немачкој био је под Женевском конвенцијом – официри нису били приморани на рад— али нису били слободни. Дане су проводили пишући, читајући и покушавајући да одрже дух и достојанство. У писмима упућеним породицама, оставили су траг – о љубави, страху и нади. Нека од њих никада нису стигла до својих адреса.

„То није био раднички логор…. Ви би сада тамо затекли ту бараку 35, али оно шта је интересантно за наше људе који долазе са простора бивше Југославије, Србије јесте да има тамо једна прелепа српска православна црква која се зове Свети Ђорђе. Добила је назив зато што је Свети Ђорђе слављен у логору у Оснабрку и то су саградили наши људи, прво потомци, и они српски официри који после 1945. нису хтели да се врате и после су дошли гастарбајтери и остали. Прелепа је та црква, та црква се залаже за српски живот, за српску културу, доста су активни. Председник црквене заједнице је господин Ивица Андрић. Али има још једна ствар, то је да постоји синагога и да те синагоге у Оснабрику не би било да није било наших југословенских краљевских официра који су преживели... као што је било православних свештеника, тако је био и један рабин Херман Хелфгот који је био родом из Србије, мислим из Бачке и он је помогао да се сагради та синагога.“

Бројне заборављене судбине Драгић је ставио међу корице књиге “Корени и крила“. Промоцију је прошле године имао и у Америци, где је сусрет са потомцима био веома дирљив.

„Сваки пут када сам се састао са тим потомцима и када сам се вратио кући нисам могао мирно да спавам. Ја сам се дивио тим људима, специфично је било да су тако живели ти официри...четири године они су писали писма, нису тачно знали шта се дешава са њиховим породицама, да ли су преживели. Код неких официра и баш код тих којим је било лакше да окрену леђа ка домовини и дођу за Америку јесте можда зато што су изгубили своје породице, више их ништа није чекало у домовини“, каже Драгић.

Жељко Драгић наставља своја истраживања и истиче потребу за оснивањем сталне изложбе или музеја посвећеног југословенским краљевским официрима у немачком заробљеништву, како би њихова страдања и животне приче добиле трајно место у колективном памћењу.

Јако је важно што управо ову тему и закон презентујемо пред нашим сународницима, јер се ради о питању које директно утиче на њихов живот и њихову везу са Србијом, рекао је министар Милићевић.

То је закон који тангира огроман број породица у Србији, али и велики број наших сународника који живе ван Србије, рекао је министар Милићевић и додао да је његов значај врло конкретан – омогућава грађанима да на једноставнији, савременији и правно сигуран начин уреде питање своје имовине и да њоме у пуном капацитету располажу.

Министар Ђорђе Милићевић је изразио задовољство што се о овој теми говори у Бечу, пред нашим људима и додао да је закон још један у низу потеза Владе Републике Србије који имају јасан циљ – да решавају конкретне изазове с којима се грађани суочавају и дају одговоре на њихове стварне потребе.

То су ситуације које сви знамо – нерешени имовински односи, неуписана имовина, административне препреке које трају годинама, па и деценијама, рекао је министар Милићевић.

Влада Републике Србије препознаје изазове с којима се суочавају наши сународници, рекао је министар Милићевић и додао да су овакве активности најбољи доказ да држава Србија води рачуна о својим грађанима, без обзира где живе: да постоји иста брига – и за оне у Србији и за оне ван Србије.

Желимо да нашим људима у иностранству омогућимо сигурност, јасноћу и подршку када је реч о питањима која су за њих од животног значаја, рекао је министар Милићевић и додао да ће Влада Републике Србије наставити да одговара на потребе својих грађана.

Овакве активности су део ширег процеса изградње поверења између државе и њених грађана, рекао је министар Милићевић и додао да је сваки такав корак уједно и корак ближе ономе што је наш циљ – да што већи број наших људи одлучи да своју будућност додатно веже за Србију.

Гошћа есмисије је и канадско-српска мултимедијална уметница Весна Перуновић. Најављујемо њену изложбу "Метод у лудилу" која се 21. маја отвара у галерији ДОТС у Београду. Подсећамо се њене претходне изложбе Парадигма дома и гостовања тим поводом. Говоримо о њеном вишегодишњем истраживању на темама миграција, идентитета, граница и припадања, а и о њеном личном искуству живота и рада у Канади и жеље да ојача своје везе са Србијом.

У прилогу Вање Васић сазнаћемо више о Историчару Жељку Драгићу који је године посветио истраживању, сакупљању биографија, фотографија, писама и докумената о више десетина српских, словенских, јеврејских и других југословенских краљевских официра заточених у логору у Оснабрику, у Немачкој, за време Другог светског рата.

На крају емисије слушамо пијанисту Дениса Мацујева и Симфонијски оркестар РТС-а.

Уреднице емисије су Тијана Паунковић и Вања Васић

Редитељ Еренестина Глигоријевић.

Уредник емисије Бобан Ковачевић

Редитељ Драгица Гачић.

Из штампе је изашао 13. број годишњака "Доситејев врт" у издању Задужбине Доситеја Обрадовића. Циљ је да се, и поред својих редовних активности, и на овај начин популаризује Доситејево дело. Часопис је намењен публиковању радова из свих области истраживања Доситејевог дела и српске културе 18. века, као и других култура повезаних са Доситејевим деловањем. Прилог Владана Ракића.

Градови нису само зграде и улице, већ живи организам саткан од наших сећања, снова и искустава. Управо кроз те невидљиве слојеве урбаног живота води нас уметница која град не посматра као мапу, већ као стање духа. Кроз слике, керамику, па чак и уметничке књиге, она нас учи како да препознамо фрагменте Београда, Рима, Истамбула, Цириха и многих других градова у којима је живела. Поводом своје самосталне изложбе "Светли и страшни градови", која ће бити отворена 23. априла у Београду, у госте нам долази уметница Жељка Мићановић Миљковић.

Пре нешто више од годину дана, у Чикагу је основан Ансамбл "Златни вез" који негује етно музику. Од почетка су имали сан да одрже свој први самостални концерт. Недавно су га и остварили, са великим успехом и у препуној дворани. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Добродошлицу учесницима и гостима упутио је градоначелник општине Волер, господин Рајдар Кобел, док се присутнима обратила и амбасадорка Републике Србије у Краљевини Норвешкој, Јасмина Митровић Марић. Она је том приликом нагласила да су овакви сусрети од изузетне важности јер доприносе изградњи и јачању мостова културе и пријатељства између српског и норвешког народа, истичући да управо култура има снагу да повезује људе, превазилази границе и ствара трајне везе.

У оквиру првог дана програма, своје стваралаштво представило је око петнаест аутора из Норвешке, Шведске и Данске, као и гости из Србије. Разноврсност израза и тема још једном је показала колико је књижевност снажан инструмент културне размене и разумевања међу народима, док Савез српских стваралаца Скандинавије наставља да има значајну улогу у том процесу.

Председник Савеза, Бранко Димовић Димески, истакао је да ова организација представља важан ослонац у унапређењу културне сарадње и неговању веза између српског и норвешког културног простора.

Овогодишњи сусрети донели су и конкретне резултате у виду договора о сарадњи између општине Волер и Градске општине Палилула у Нишу, који подразумева даље повезивање и узвратну посету делегације и стваралаца из Норвешке Србији у јуну.

Други дан програма, одржан у Ослу у храму Светог Василија Острошког, био је у знаку интензивног културног дијалога и размене мишљења. Посебан акценат стављен је на државне и међународне панел-дискусије, које су окупиле бројне домаће и стране књижевнике, као и истакнуте културне раднике. Ове панел-сесије издвојиле су се као један од најзначајнијих сегмената читаве манифестације, јер су отвориле простор за разматрање савремених културних тема и јачање међународне сарадње. Велико интересовање публике и њено активно учешће додатно су обогатили овај део програма.

Свечано затварање сусрета уприличено је у Нобеловом центру за мир, и одат омаж српском нобеловцу Иви Андрићу, чиме је манифестација заокружена на достојанствен и симболичан начин.

Том приликом најављено је да ће наредни сусрети бити организовани 2027. године, када ће бити обележен значајан јубилеј дипломатских односа, што овом догађају даје додатну важност и перспективу.

Организатори су на крају изразили захвалност свим учесницима, сарадницима и пријатељима манифестације, чија је подршка била кључна за успешну реализацију и висок ниво овогодишњих сусрета.