После студија у Аустрији, и живота у Грацу и Лондону, одлази у Њујорк који постаје "њен град". Добија посао професора на тамошњем музичком колеџу, наступа на америчкој џез сцени, између осталог и у чувеном Карнеги холу... Упознаје такође џез музичара, Елиота, са којим је данас у срећном браку...

У Београд је допутовала због концерта у Народном позоришту где је наступала заједно са супругом. Прича нам да је сваком уметнику част да изађе на сцену националног театра!

Софија је амбасадор Интернационалне фондације за децу и уметност. Као изузетно важан део каријере издваја музику и текст које је заједно са Елиотом, написала са фестивале Музеја модерне уметности у Њујорку и Музеја америчке уметности у Арканзасу. 

Уврштена је у енциклопедију "Сербиан џез бре", а занимљиво је да се нашла у филму "Дух Балкана" поред Марине Абрамович и Анђелине Џоли. Редитељ Херман Васке који деценијама снима најитригантније светске уметнике, желео је да прикаже ону другу, мање познату страну Балкана.

Са срдачним људима који плене попут Софије, не можете да завршите дружење...

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Лука Мирчета, Управник за финансије у Управном одбору СПОЈИ, на немачком је свима објаснио да се шетња сећања до сада одржавала у августу, пошто је 20. августа (1978.) дан упокојења Диане Будисављевић, али се од прошле године одржава у септембру јер је тада и њен праунук Леонардо Рашица из Бразила тако могао да учествује прошле године.

Ове године су, поред бројних парохијана Српске православне црквене општине Инзбрук и представника КСК-а „Петар Кочић – Змијање“ из Фигена, КУД-а „Божури“ и КСУД-а „Братство“ из Инзбрука, у шетњи учествовали и представници из науке и политике. Присутни су били и госпођа Зелиха Арслан, посланица у Скупштини покрајине Тирол, као и мр Александер Легнити, управник гробаља града Инзбрука и песник.

Од цркве се кренуло према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер испод свода под бројем 48. Тамо су Зоран и Лука Мирчета, упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима у име свих учесника шетње. Лука Мирчета је затим испричао најважније чињенице о Диани и њеној акцији спашавања и подсетио на залагање СПОЈИ-а, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.

„Шетњу сећања на Диану Будисављевић и њене помагаче смо покренули, како бисмо сваке године, непосредно после датума њеног упокојења изразили вечну захвалност њој и њеним подржаваоцима, као и да оставимо још један траг активне и живе културе сећања у нашем граду Инзбруку и нашој покрајини Тирол. Тако желимо да покажемо колико нам је важно живо сећање на Диану и њене помагаче, колико је волимо и ценимо, јер је она заједно са својим подржаваоцима током Другог светског рата спасила између 7.500 и 12.000 српске деце од геноцида и двоје хрватске деце антифашиста од политичког реваншизма у логорима смрти фашистичког усташког режима у тадашњој Независној Држави Хрватској",  рекао је, између осталог, Лука, и додао:

„Прошле године је по први пут њен праунук из Бразила, Леонардо Рашица, учествовао у шетњи сећања. Ове године, нажалост, није у могућности да присуствује, али вас све срдачно поздравља и нада се да ће наредне године поново бити присутан. Међутим, и ове године имамо једну новост у вези са Дианом. Неки су можда већ сазнали преко медија да је наша организација СПОЈИ пре тачно две године покренула још једну иницијативу – постављање споменика Диани у Српском православном манастиру у Јасеновцу, одакле је током Другог светског рата спасила највише деце, јер се манастир налази у селу Јасеновац, где се тада налазио највећи концентрациони логор на Балкану. Почетком овог месеца споменик је постављен и 6. септембра је освештан. Састоји се од постамента од беж гранита, Дианине бронзане бисте и четири бронзане спомен-плоче са текстом на четири језика, који је уједно и најактуелнији текст у свету, који се односи на хуманитарну акцију Диане Будисављевић.“

  Биографија Диане Будисављевић:

Рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол.

Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету.

Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци.

Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941. и 1945. заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“.

Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.

Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.

Фестивал медија Интерфор "Златна Ника" обележио је и свој вредан јубилеј - тридесет година успешног постојања, а то је једини фестивал који се бави репотажом као врхунским новинарским жанром.

Перо Зубац, познати публициста и песник, председник жирија Интерфера, поздравио је присутне и честитао свим добитницима признања.

„Био сам првенствено новинар четрдесет година, а сви ме знају као песника. Видим овде доста младих новнара, што ме посебно радује. Када сам ја био млад, новинске репортаже биле су врло цењење као и новинари који су их стварали. Када смо пре 30 година стварали Интерфер био сам најмлађи међу оснивачима, честитам свима који су се потрудили да нешто направе, а добру репортажу, било она радијска, новинарска или било која друга може направити само човек који има добру душу и ако осети тај трептај душе“, нагласио је, између осталог, Перо Зубац.

„Заваљујемо организаторима овог престижног фестивала, који су по други пут препознали и на овом јубиларном фестивалу наградили нашу радијску емисију „Јован Дучић“. То је још једно у низу признања и оно нам значи као подстрек, да будемо још бољи, занимљивији и да нас слуша још више наших земљака у дијаспори али и Србији. На овогодишњем јубиларном 30. Интерфору окупили су се истакнути аутори, добитници награда, ранији луареати и бројни пријатељи фестивала. Додељна су признања остварењима која су се издвојила храброшћу, оригиналношћу и снажним друштвеним утицајем. Почаствовани смо што смо у таквом друштву“, истакла је уредница српског радија „Младост“ Анђелка Красојевић.

Нове школе су отворене уз подршку српских удружења, парохија и активних чланова заједнице, који су препознали значај очувања матерњег језика и идентитета у дијаспори. У овом процесу, Просвјета се показала као чинилац који повезује сва српска друштва у Аустрији, стварајући платформу сарадње и заједништва. Рад на проширењу наставе српског језика још више је ујединио српску заједницу, показујући колико заједнички циљеви могу ојачати културне везе међу Србима широм земље.

Посебно се истиче успешна сарадња са Савезом Срба у Аустрији, која је дала снажан подстицај развоју Просвјетиних школа. Заједничким напорима створени су услови да се све већи број деце укључи у наставу и да се српски језик учврсти као важан део културног идентитета дијаспоре.

„Наш циљ је јасан, да свако дете српског порекла у Аустрији има прилику да учи свој језик и да се поноси својим пореклом. Данас можемо рећи да смо један велики корак ближе том циљу,“ изјавио је председник СПКД Просвјета Аустрија, Марко Сарић.

У оквиру почетка нове школске године, чланови Управног одбора аустријске Просвјете одржали су састанак са представницима Амбасаде Републике Србије у Бечу, на којем је председник Друштва представио план Стратегије развоја Просвјетиних школа.

У првој фази Стратегије, фокус ће бити на учвршћивању постојећих школа и унапређењу квалитета наставе. У том циљу, Просвјета је увела контролни орган, на чијем је челу Јована Миљковић, доскорашња наставница и члан Управе Просвјете, која се прихватила нових задатака, а то су да прати и подиже ниво наставног процеса, пружа подршку наставницима и осигура доследност у раду свих школа.

„У наредним годинама желимо да системски развијамо мрежу школа и да обезбедимо да ниједно дете не остане изван нашег програма. Стратегија ће нам у томе бити водиља,“ истакао је председник Друштва.

СПКД Просвјета Аустрија наставља своју мисију очувања српског језика, културе и традиције у дијаспори, уз подршку Епархије аустријско-швајцарске, као и институција Републике Србије, пре свега амбасаде Републике Србије и амбасадора, ЊЕ господина Марка Благојевића, чија је помоћ од великог значаја за даљи развој и стабилност рада школа.

Заједно чувамо језик, писмо и културу – за нове генерације.

Професор доктор Марко Давинић са америчког државног Универзитета "Дикинсон" и Политехничког колеџа "Бизмарк" у Северној Дакоти је микробиолог који проучава квалитет и заштиту пољопривредног земљишта. Његову посету родном Лесковцу искористили смо да чујемо нешто више о најновијем истраживању, представљеном у Катару, али и могућој сарадњи са лесковачким Технолошким факултетом. Са њим је разговарала Светлана Панић Цонић.

Снежана Теородопулос наша песникиња, која живи на релацији Немачка, Србија, Грчка, ових дана борави у Србији где промовише своју нову збирку песама „ Погледај небо". У овој, четвртој по реду збирци, доминира духовна поезија, али и љубавне и родољубиве песме. Нову књигу и искуства са промоција у Србији, Снежана ће, као гост у студију, представити и нашим гледаоцима.

Дуже од две деценије. Удружење српских писаца Швајцарске крајем године објављује зборник радова својих чланова. Тако је било и овог септембра у Нојенхофу где је одржана промоција 21. зборника „Завештања". Присутни су имали прилику да чују радове аутора из Србије, Републике Српске, Немачке и Швајцарске. Посебан печат вечери дао је оригинално осмишљен програм, написан у стиху. Извештај са промоције Зборника шаљу наши сарадници из Швајцарске.

Уредник емисије Драгана Живојновић.

Реализација Ернестина Глигоријевић.

„Када сам писала ову књигу, пошто људи имају тенденцију да то називају чудима. Ја не верујем у чуда, ја мислим да је све природно, једино је питање да ли ми нешто умемо да објаснимо или не. Сада када вратим филм ја схватам да сам све време била припремана да радим ово што сада радим“, искрена је Ања.

Ања је одувек била окренута метафизици и спиритуалноости, а одговоре тражила годинама, искуствено допуњујући своја знања на путовањима и бројним едукацијама, док јој се, чудним сплетом околности, како каже, није „десио“ Тесла. Имала је храбрости да своја сазнања и увиде потврди са научне стране. У томе су јој помогли инжењер Горан Марјановић, професор доктор Љубо Ристовски, као и др Олдфилд, творац специјалне ПИП камере.

„И тако је професор Ристовски снимао и донео снимке, показао, ево, идентичне боје које се појављују око Тесла појачивача са додатном завојницом појављују се у пољу Тесла метаморфозе. Тако да имамо шарено на бело да се укључујемо у те Тесла таласе. Осим тога професор Ристовски је рекао да је проверио на свом Институту, на интернету код доктора Олфилда и он тврди да је Тесла метаморфоза једина метода исцељивања која има приступ овим таласима“, каже Ања.

Ања Петровић је дипломирани професор југословенске и светске књижевности Универзитета у Београду, и годину дана је предавала у југословенској допунској школи у Лондону. Петнаест година је радила као виши самостални организатор у Сава центру, у то време највећем конгресном и концертном центру на Балкану, одакле носи дивна сећања на рад са Донком Шпичек. Сликарство и примењену уметност учила је у Београду и Лондону.

„Пробала сам у Лондону да радим руком сликане хаљине, што сам иначе радила и када сам била у Београду, међутим нисам успела и када сам отишла у Аустралију ја сам покушала да радим те руком сликане хаљине. Међутим наша култура је различита и наша жена воли да има нешто што је уникатно, друго уметност се више цени. Рецимо, у Аустралији је скупљи рам него акварел. Мада сам у Аустралији имала по неким критеријумима успеха, рецимо, хаљина ми је била изложена у Сиднеј ентертејнментен егзибишн центру, то је као једно велико место, па су неке хаљине биле у једној врло познатој галерији на Плавим планинама. Међутим, нисам успела да од тога направим неки стварни успех. Чак је једна венчаница била на излужби венчаница у Норд Сиднеју али тамо је јако тешко пронаћи кројачицу која зна да осети материјал... свила мора да има природни пад...другачија је култура“, каже Ања.

Ања са породицом одлази у Аустралију 1993. године, где завршава постдипломске студије на Аустралијском колеџу за примењену психологију. Такође је и инструктор роњења. Има издате две збирке песама и добитник је три Октобарске награде. Живи иннтензивно, са кофером у руци, али, како каже, у миру са самом собом, и сазнањем да ће се све што треба десити у правом тренутку.

Министар Милићевић је на почетку свог обраћања истакао да му је велико задовољство што борави у граду који је деценијама симбол трајања, заједништва и културе.

„Када једно културно-уметничко друштво траје више од деценије, то није само традиција, то је доказ љубави, истрајности и вере у оно што јесмо", изјавио је министар Милићевић.

„Сваки сусрет са нашим народом изван граница Србије јесте подсетник колико су дубоки наши корени и колико је снажна нит која нас све повезује. Поносан сам на рад КУД-а “Српски вез”, који већ 12 година чува песму, игру и дух српског народа у Куманову и
ширем регион", рекао је министар Милићевић.

Он је истакао да културна делатност и традиционално стваралаштво представљају најлепши начин очувања националног идентитета и веза између Србије и српске заједнице у Северној Македонији:

„Култура је наша најјача спона. Србија ће увек бити уз свој народ где год да живи, подржавајући све што чува српски језик, песму, веру и традицију. У томе је наша снага, али и наша обавеза", саопштио је министар Милићевић Милићевић је посебно нагласио значај пријатељства и сарадње са комшијама у Северној Македонији, истакавши да је поносан што Срби у овој земљи имају пријатеље са којима деле радост празника, љубав према песми, игри и добром суседству.

„Култура је управо то - начин да разумемо једни друге и чувамо оно највредније у човеку. Док гледамо ову децу и младе како игром и песмом чувају обичаје својих предака, видимо највећи доказ да култура живи у нама и да је она нит која нас све спаја, без обзира где
живимо", поручио је министар Милићевић.

На концерту су учествовала културно-уметничка друштва из више градова Северне Македоније, као и гости из Србије, који су својим наступима дочарали богатство српске народне игре и песме, на радост бројне публике.

Министар Милићевић је изразио захвалност домаћинима на гостопримству и поручио да је овај догађај пример како се љубав према завичају и култури претвара у живо сведочанство заједништва и нераскидиве везе српског народа

Интернационални састав „Барселона Џипси Балкан оркестар“ предводи Београђанин Иван Ковачевић који живи и ствара око две деценије у Барселони. Седиште бенда је у овом граду, а изводе песме на шпанском, српском, руском, ромском и италијанском језику. Гост емисије Иван Ковачевић.

У емисији Србија на вези-регион Програма за дијаспору, ексклузивни гост био је Синиша Милић, градоначелник Брчко дистрикта БиХ. Преносимо део емисије коју уређују колеге Нада Вукелић и Мирослав Карлица.

У Дому омладине у Београду промовисана је књига „Срби и аристократија на териоторији данашње Румуније“ др Саше Јашина из издавачке куће Савеза Срба Румуније. Потписан је и протокол о сарадњи Савеза Срба Румуније и Дома омладине. Репортер Владан Ракић.

Поседњих месеци одржано је неколико српских фестивалу у Чикагу и другим местима у Северној Америци. Последњи у низу био је фестивал у Атланти. Из Атланте се јавља Александар Жигић.

Музички гости „Барселона Џипси Балкан оркестар“ и Даница Крстић и „Балкан концепт трио“.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

Уредница емисије Нада Вукелић.

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Димитрије Николић је изузетно талентовани млади пијаниста, композитор и песник. Иако му је само 23 године, иза себе има бројне награде, наступе широм земље и света, као и објављене две збирке поезије. Уочи музичко - поетске вечери у Италијанском институту за култуту, и промоције нове књиге на Међународном сајму књига у Београду, са Димитријем разговарамо о музици, писању и инспирацији.

Тања Адамовић

Фестивал "Укус Србије", на имању старе цркве Васкрсења Христовог у Чикагу, из године у годину привлачи све више посетилаца. Овога пута, посебну пажњу изазвала је изложба посвећена српским спортистима, на којој је један од експоната ћирилицом потписан дрес Николе Јокића. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Ања Петровић је професор југословенске и светске књижевности. Сликарство и примењену уметност учила је у Београду и Лондону. Оснивач је и учитељ методе "Тесла метаморфоза", већ три деценије живи у Аустралији и своја искуства је сажела у књизи "Тесла метаморфоза за лечење и еволуцију". Недавно је боравила у Београду и то је била прилика да се сретне и разговара са Вањом Васић.

Уредник емисије

Тања Адамовић

Реализација

Ернестина Глигоријевић

"Човек је дужан своме завичају"-рекао је Иво Андрић. На ове речи, подсетила нас је дирљива прича која је повезала два завичаја-Брчко са  Косовом и Метохијом. Упокојена игуманија Манастира Пећке патријаршије мати Февронија, пореклом из овог краја, тестаментом је даровала наслеђену очевину своме завичају, земљиште на подучју града, а на коме би се, како је планирано, изградио својеврстан Културни и спортски центар „Пећка патријаршија“. Прилог су припремиле колеге из РТРС-а из дописнишва у Брчком. 

У току емисије слушаћемо изворне  и традиционалне песме Посавског краја, у извођењу чланова Певачке групе СКУД „Крепшић“, друштва које већ 70 одина чува и негује традицију, културу и обичаје народа овог краја.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Током свечаности, министар Милићевић изразио је дубоку захвалност домаћинима, односно представницима Општине Билећа, као и председнику ГКУД-а „Владимир Гаћиновић“ Небојши Рогану, на преданом раду и труду у очувању културног наслеђа и народне баштине.

„Ово није само фестивал дечјег стваралаштва, ово је празник заједништва, љубави и духовне снаге нашег народа. У песми и игри ове деце живи дух Србије и Републике Српске, дух који нас повезује без обзира на границе“, поручио је министар Милићевић.

Он је нагласио да је очување традиције и културног идентитета заједничка обавеза свих који верују у снагу српског народа и у његову будућност:

„Србија и Република Српска деле једно срце, срце свог народа. То срце куца у сваком детету које поносно игра, пева и негује вредности које нас вековима спајају. Деца су наш највећи понос, јер у њима живи и будућност и вечност нашег народа.“

Министар је поручио да ће Влада Републике Србије наставити да подржава културне пројекте и манифестације које чувају јединство српског народа, његову традицију и идентитет, истичући да „народ који не заборавља своје корене, увек зна где му је пут“.

„Поносни смо на сву нашу децу која својим осмехом и талентом доказују да је српска традиција жива, да се негује и да се преноси с љубављу. Они су наш највећи мост између Србије и Републике Српске“, додао је министар Милићевић.

На крају посете, министар је поручио да ће Србија увек бити уз свој народ у Републици Српској и да ће свака иницијатива која чува заједништво, духовност и културу, имати подршку државе.

Наставничке награде имају посебан значај јер макар на тренутак скрену пажњу јавности на просветне раднике, пружајући им прилику да представе своје идеје о образовању и укажу на важност свог позива. Тим награде Просветитељ ради сјајан посао, не само награђујући већ и умрежавајући наставнике који су већ почели радити на заједничким пројектима.

"Почаствован сам што сам се нашао у њиховом друштву. Своје педагошке успехе дугујем својим ученицма који су са великим поверењем и ентузијазмом учествовали у свим мојим наставним пројектима. Победнику и финалистима награде „Просветитељ“ желим пуно среће и успеха у предстојећем такмичењу за Светску наставничку награду Global Teacher Prize. Такође, испред Босне и Херцеговине за ово међународно признање конкурисаће изузетни наставници, у чијој сам селекцији имао част да учествујем“, изјавио је др Данило Ковач.

Победник и финалисти награде „Просветитељ“ такмичиће се наредне године за Светску наставничку награду коју у сарадњи са Унеском организује Фондација „Варки“.

Данило Ковач је почетком ове године остварио значајан успех на овом међународном такмичењу поставши Амбасадор Светске наставничке награде – Global Teacher Prize, коју називају и Нобеловом наградом за наставнике. Први и једини просветни радник из БиХ са оваквим признањем и један од ретких на целом Балкану.

Предавао је историју и латински језик у Гимназији Бањалука 12 година, а однедавно је научни сарадник Института за савремену историју у Београду.

“Јокић је старији од мене, тако да је играо за први тим. Познајем Јокића лично. Мислим да су сви видели његов таленат, од малих ногу још, он је држао рекорд јединствене лиге по индексу и сви су знали да ће бити кошаркаш од њега. Нису знали какав калибар ће бити али да ће бити нешто сигурно, тако да свака му част“, каже Стефан Накић Војновић, некадашњи јуниор Мега Визуре.

Кошаркашки турнир одржан је на имању овдашње Српске православне цркве, где је управо стигао нови млади свештеник Шапчинин Семеон Јанчић.

“Моји преци, прадеде, деде, отац ми је свештеник у Шапцу и даље, свештеник Иван Јанчић, протојереј ставрофор и два брата и још један брат је свештеник овде у Чикагу”, каже отац Јанчић.

“Млада парохија, двадесетак година али ми смо радосни и поносни што имамо оволики број омладине. и деце и већ стасалих људи, наших инжењера и наших привредника, заиста је један импозантан број”, каже Никола Чулић, председник црквеношколске општине.

Током године у овој заједници има пуно разних активности, тако, рецимо, поред Црквеношколске општине делује и фокалорни ансамбл који има прилику да наступа широм Америке.

Министарка Пауновић и њене колеге разговарали су и о питањима која су од посебног значаја за грађане Србије који живе у Грчкој, међу њима и о планираној реконструкцији граничног прелаза Евзони, који ће у великој мери олакшати проток људи, роба и услуга између две земље.

“Чињеница да је Влада Републике Грчке издвојила 25 милиона за унапређење, односно реконструкцију граничног прелаза Евзони, што ће у доброј мери омогућити несметано функционисање људи али и роба, јер нам је стало да се унапреди и та сарадња, односно, размена људи када је у питању туризам. Наравно, мало је Грчка атрактивнија у односу на Србију али су наше планине, колико сам разумела, све више атрактивне за Грке, порасло је интересовање, сада ће гранични прелазај Евзони који ће по завршетку бити далеко функционалнији обезбедити да ми просто имамо једну лакшу комуникацију са Грчком, и сигурна сам да ће то као крајњи биланс имати и повећање броја туриста на обе стране”, каже Снежана Пауновић, министарка државне управе и локалне самоуправе.

Амбасадор Републике Србије у Атини Никола Недељковић истакао је да су претходних месеци реализовани бројни пројекти који доприносе бољем животу и раду српске дијаспоре, те да се ускоро очекују и нови, који ће додатно ојачати присуство Србије у Грчкој и везе између две земље.

“Следеће године нас чека 110 година обележавања и искрцавања српске војске на Крф. Ове године смо имали једну годишњицу од пробоја Солунског фронта, тако да надам се да ћемо заједно са представницима цркве овде, као и са манастрином Хиландар који је есенција наше нације и који је смештен овде на територији Републике Грчке, успети да све те ствари и тај амбициозни план који смо заједно са Владом Србије поставили, да реализујемо. Захвалили смо се свим родитељима и свој деци, наше деце овде у Грчкој има око између 350 и 400 који похађају српску школу, то није мали број и о њима треба да водимо рачуна. Они су и наши амбасадори овде али и сигурно наша будућност”, каже амбасадор Републике Србије у Грчкој Никола Новаковић.

Добра сарадња Србије и Грчке отвара нове могућности за заједничке иницијативе које ће допринети још бољем повезивању.

Џони је необичан млад човек, мултиталентован, широких интересовања и изванредног знања из опште културе. Још као дете издвајао се по много чему од своје генерације... Да би могао да настави школовање у Лондону, у кратком року положио је у том граду испите који садрже градиво из пет разреда!

Дипломирао је на Британском и ирском институту за модерну музику у Лондону и тренутно је на постдипломским студијама за продукцију музике на истом универзитету.

Иако у децембру пуни 22, Џони има искуство које превазилази његове године. Са дванаест година наступао на стадиону Ташмајдан, а био је и специјални гост на концерту чувеног дуа “2cellos”.

На британском такмичењу композитора 2015. постигао је велики успех када је његова композиција “Топла или хладна” ушла у полуфинале у конкуренцији од 70 000 песама из целог света!

Никола је са тринаест година примљен у Организацију музичких аутора Србије, популарни СОКОЈ, као најмлађи регистровани члан. Поред гитаре, свира бас гитару, клавир, мандолину, lap steel и укулеле. Због талента, знања али и необичне зрелости и виспрености које га красе, Никола је миљеник публике и познатих рокера са ових простора, са којима се и дружи и сарађује...

Џони је, наравно, најмлађи саговорник портретне емисије "Србија на вези"! 

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Министар Милићевић је изразио захвалност Дому омладине Београда и Савезу Срба у Румунији на организацији овог значајног догађаја и нагласио важност оваквих истраживачких подухвата за очување и промоцију српске историје и културе.

„Монографија др Саше Јашина представља драгоцен допринос разумевању историјских веза између Србије и Румуније. Ова дела нам помажу да боље разумемо сложене историјске прилике и улоге које су Срби имали у различитим срединама, подсећајући нас на наш заједнички идентитет и снагу културне повезаности која превазилази границе и време“, истакао је министар Милићевић.

Министар Милићевић је такође упутио посебне речи захвалности аутору, др Саши Јашину, на његовом истраживачком труду и доприносу који нам је пружио овим изузетним делом.

Министар је нагласио да ће његов Кабинет и даље подржавати пројекте који доприносе очувању и промоцији српске историје и културе, како у земљи, тако и у расејању.

„Са дубоким поштовањем и емоцијама одајемо почаст херојима Великог рата, чија је храброст и жртва на Кајмакчалану и на многим другим бојиштима обезбедила слободу нашем народу. Предводио их је мој деда, Њ.В. Краљ Александар I, који је делио тешкоће и победе са својим војницима, водећи их сопственим примером, оличавајући јединство и снагу нашег народа. Многе људе о којима овај филм говори, Витешки Краљ је и лично срео.

До своје трагичне смрти, које се данас сећамо, био је нераскидиво повезан са својим ратним друговима, вечно им захвалан на свим жртвама које су поднели. Њихово заједничко наслеђе подсећа нас да су љубав према отаџбини, дужност и истрајност безвременске вредности које живе и данас. Успомене попут ових морамо чувати, у част наших предака и као наслеђе нашим потомцима, јер смо сви делови једне нераскидиве линије, која се протеже далеко у давне дане наше историје“, изјавио је престолонаследник Александар.

Овај филм је прича о случају и истрајности, о судбини и савезу људи у борби за бољи свет, али и о дијаспори и патриотизму. То је историјско-уметничко сведочанство о заједничкој борби, прецизно испричано речима потомака војника и медицинског особља АНЗАК-а (Аустралијски и новозеландски армијски корпус), уз обиље ексклузивне архивске грађе и објашњења стручњака.

Пројекцији су присуствовали и принцеза Катарина, принц наследник Филип и принцеза Даница, амбасадори Краљевине Шпаније Хуан Хосе Санс Апарисио, Аргентине Освалдо Нарцисо Марсицо, Црне Горе Небојша Ђоковић и Швајцарске Ен Елизабет Лугон-Мулан и други представници дипломатског кора, чланови саветодавних тела Круне и чланови Управног одбора Фондације престолонаследника Александра за образовање и културу.

Снимљен у Србији, Аустралији, Грчкој и Северној Македонији, филм прати истраживање аустралијског историчара српског порекла, Бојана Пајића, о више од 1500 Аустралијанаца и Новозеланђана, махом жена, који су служили раме уз раме са српском војском у Првом светском рату. Пајић, праћен групом потомака аустралијских ветерана, путује кроз Аустралију, Србију и даље, до Солунског фронта, истражујући мало познато савезништво Аустралијанаца и Срба, мотиве и необичне судбине главних актера. У филму говоре еминентни аустралијски и српски историчари Првог светског рата, а потомци ветерана евоцирају успомене на учеснике ратних дејстава и читају делове из њихових дневника и писама.

Наша делегација имала је прилику да обиђе и Музеј сећања у Оснабрику, месту у ком се током Другог светског рата налазио логор у коме је било заточено више од 6.500 југословенских официра, углавном Срба. О том логору је Жељко Драгић издао монографију, коју ћемо такође представити у емисији.

Проф. др Мили Голднер-Вуков је психијатар и већ низ година живи и ради на Новом Зеланду. У разговору са колегиницом Тамаром Дрезгић, причала је о прилагођавању новој средини, српској заједници, улози цркве, разликама у култури и менталитету између Срба и Новозеланђана.

Три године постојања Палате уметности Мадлена обележено је отварањем изложбе „Воде океана извор живота" Љиљане Павловић Деар, сликарке из Париза, која је наша гошћа. Љиљана Павловић Деар има богату међународну каријеру, самостално је излагала у Лондону, Њујорку, Венецији, у неколико кинеских градова, а и у Паризу је сарађивала са чувеним модним креатором Пјером Карденом.

У Етнографском музеју, организована је изложба "Два лица пиротског ћилима". О специфичности његових шара, бојама, примени у домаћинству, као и о томе када су и коме ношени на дар, говори кустос Марина Цветковић. Изложба је ове године приказана и у Пекингу. Прилог припремила Наташа Митрић.

Уредник: Драгана Живојновић

реализација: Ернестина Глигоријевић

Већ више од три деценије Јелена ствара скулптуре које не остају у границама материјала. Њене фигуре нису само тела у простору, већ трагови унутрашњих стања, тишина преточена у покрет, мисао заустављена у форми.

"Сам процес стварања није само оно што већ материјализујете, него процес стварања се дешава унутар нас прво, где је потребна и акумулација свега око себе, упијање онога што се дешава око вас и оног видљивог и невидљивог света и друштвених појава и свега осталог. Ја волим боју у скулптури, веома ми је значајна и онда сам и кроз сртеж и кроз скуптуру, почев од студија увек уносила боју. Ја и на бронзу интервенишем некад, чак има скуптура коју људи не могу да препознају да су бронза колико сам аплицирала боје.

Ја ћу вам сада открити једну тајну. Та етерична скуптура, тамо једна, када је гледате овако она је тако издужена, а онда Сунце удари на њу тако и баци сенку на зид а ви је видите сенка од Сунца је направи да буде у реалним димензијама", каже уметница.

Иако је своја дела излагала на многим домаћим и међународним уметничким сценама Јелена посебно памти учешће на 57. Венецијанском бијеналу. Њене скулптуре стајале су крај радова великана савремене уметности.

"Свака галерија носи нешто и свако место излагачко, где год било у земљи или у иностранству носи неко посебно место, другачију публику и свакако је ново искуство за уметника. Венецијанско бијенале је интересантно, то је било 2017. Нисам ја била као представник Србије у павиљону али су ме кустоси Европског културног центра контактирали. За мене је то најзначајније, јесам да је то била групна, није самостална изложба али су излагале заиста светска имена као што је Џеф Кунс, Марина Абрамовић...", каже уметница.

Ове године Јелена је део своје изложбе представила и публици у Бечу, где су њене скулптуре поново привукле велику пажњу. Новим изложбама њен уметнички пут се наставља, доносећи нове визије и емоције.

"Ова јесен је мало у добром ритму, било је тај Беч, сада ће у Будимпешти опет бити сајам уметности на коме ћу бити присутна. Онда од 4. новембра изложба у Лесковцу у Народном музеју и онда ја мислим да у једном моменту за сада бар немам ништа уговорено али планирам да кренем, већ се то код мене рађа... Знам и где се родило и како се родило, тачно сам све видела", каже Јелена.

Њене скулптуре нису само облици. Оне су мостови између тишине и звука, покрета и мира, сна и стварности. Тај простор Јелена назива простором моћи, стварања и духовног оживљавања. У тим делима њене визије из дубине подсвести и снова постају стварне, позивајући нас да застанемо и ослушнемо свој унутрашњи свет.