Убрзо по доласку на ратиште, схватио је да је и сам смрти готово надохват руке.

"Никад нећу моћи да заборавим Трпинску цесту једног октобарског поподнева, када сам се нашао са групом новинара у унакрсној ватри. Ми смо хитро излазили из возила, тражећи какав такав заклон.

Улазећи у једно двориште испред нас су били добровољци или територијалци који су такође тражили заклон јер су се нашли на предходно брисаном простору. Међу њима и Јован Миодраговић који је био пушкомитраљезац. Једног момента, а да нисмо ни чули плотун, он се саплео и пао. Био је мртав. Снајпер га је погодио тачно испод шлема, врло прецизно, у челу", каже Поточан.

Књига Азбучник у камену Будимира Поточана, прво је сведочење уопште о рату у Славонији и дешавањима са вуковарског фронта. Књигу карактеришу два плана која се преплићу, лирски и фактографски, са сликама, од којих су неке језиве.

"Знате зашто у сликама, зато што реч лаже, а слика не. Чувени уредник и новинар Антоније Ђурић је дошао да ме види пошто сам се вратио из рата и замолио да за три дана узмем и напишем фељтон.

Њему ништа нисам могао да одбијем, иако сам био потпуно неспреман и неснађен после три месеца боравка на Вуковарском ратишту, ја сам ипак сео и то написао.

Из тог, наравно прерађеног фељтона је произашла основица за књигу, сам фетљон је био повод издавачу. Ја сам мислио да је најпоштеније да посведочим на тај начин. Да ни не додајем, да ни не одузимам, већ да кажем истину коју сам пропешачио и својим очима гледао.

Не знам да ли да поменем Торијанце и масакре хрватске војске над недужним цивилима. Не смемо да заборавимо да то није био рат који смо ми хтели нити да смо ми као ЈНА у то време дошли да неком било шта одузимамо. Напротив, ми смо били заштитници оних голоруких којима је заштита била неопходна", каже Поточан.

И бес, и мржња и зло се можда некако и могу заборавити, али жртве никако не смемо да заборавимо. Слова у овом камену стоје, да нас заувек подсећају и опомињуна мучно страдање нашег народа у ратовима деведесетих.

Кроз овај програм, представљамо што већи број људи из наше заједнице, из разноразних струка, интересовања и занимања.
Један од посебности Бумеранг радио станице је фокус на промоцији модерне аустралијско-српске културе.

Станица се поноси стварањем садржаја који резонује и са старијом и са млађом генерацијом српске заједнице, спајајући традиционалне елементе са савременим темама и музиком. 

Овим поводом, за емисију говоре и други чланови жирија, академици, професори Београдског универзитета, међу којима и дипломата Зоран Миливојевић, са којим је разговарао Борис Миљевић.

У протекле две недеље, колегиница Милица Поповић, уредник документарних емисија у Научном програму РТС-а, добитник је две значајне међународне награде, у Русији и Хрватској. Теме које су привукле пажњу светске јавности и стучних жирија, као и инсерте из нагађених остварења, видеће и наши гледаоци. Комплетне утиске из ове две земље, поделиће са нама у студију, Милица Поповић.

Музички гости емисије, Драгица Радовановић Цакана, пред велики солистички концерт у Београду, и КУД Станко Пауновић из Панчева, које предводи уметнички директор Дејан Трифуновић.

Уредник Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

”Дошао сам данас код вас, не само као министар, већ и као човек који дели вашу љубав према нашој домовини, према Србији. Знам да вам је живот у иностранству донео многе могућности, али и изазове. И знам да је, баш као и многи од вас, и овде у домовини понекад било тешко, али никада није изостала вера у наш народ, у нашу земљу, у нашу будућност. Драго ми је што сте одлучили да се вратите у Србију. Ваша одлука је много више од личне одлуке. Она је пример и другима, који размишљају о повратку јер говори да је Србија данас економски стабилна и јака. Повратак наших породица из иностранства је важан корак и за нашу заједничку будућност, за развој наше земље и за стварање још боље Србије, какву сви желимо – за нас, за нашу децу, за све будуће генерације. Повратак наших људи са искуством, образовањем, капиталом и иновативним идејама је оно што нам је потребно да бисмо напредовали и као држава и као друштво”, рекао је Милићевић и додао да последњих година, Србија уложе огромне напоре у јачање економије и да отварање нових радних места, бржи развој инфраструктуре, модернизација привреде ствара околности које чине повратак наших лакшим него икад.

”Ваш повратак из иностранства је прекретница за вас, али и за нас, као државу. Нико не познаје боље српске вредности, снагу, способност и борбеност од вас. Ви сте ти који сте прошли кроз изазове и прилике широм света, и сада те вештине, та знања и та искуства можете донети и искористити овде, у Србији. У Србији има много места где су ваша знања и искуства непроцењива”, истакао је.

Министар је пре посете породици Максовић, посетио и општину Кнић, где је разговарао са председником општине Срећком Илићем и његовим сарадницима. Овом приликом министру Милићевићу је поводом обележавања Дана општине Кнић уручена плакета за успешну сарадњу поводом организовања тематског летњег кампа за децу.

Одржано је и предавање Удружења Адлигат из Београда на тему „Српска штампа и издаваштво током Првог светског рата“, а које су водили Виктор Лазић, оснивач и председник удружења и Анета Ђермановић, дипломата у пензији. Том приликом гостима је приказан и део аутентичних књига штампаних током Првог светског рата.

Након предавања приказан је документарни филм Југословенске кинотеке под називом „Голгота Србије“.

Такође, наступио је хор Српске гимназије „Никола Тесла“ из Будимпеште.

Скупу су присуствовали министарка за бригу о породици и демографију Србије Милица Ђурђевић Стаменковски, митрополит Лукијан и свештенство Епархије будимске, амбасадорка БиХ у Мађарској, представници Самоуправе Срба у Мађарској, као и ђаци и шира публика.

 Скуп у Хелсинкију

Организатори су Савез Срба у Шведској у сарадњи са Удружењем наставника и културних радника – LÄRKUL, Српским удружењем у Солни и Удружењем српских стваралаца Скандинавије из Норвешке.

"Овај догађај је био први корак у стварању традиције књижевних сусрета, с надом да ће постати годишња манифестација која ће јачати културне везе и промовисати стваралаштво на шведско-српском простору. Хвала свим учесницима, ауторима и гостима који су својим присуством увеличали овај догађај!", поручују организатори из Солне.

Вече је започело књижевним програмом у којем су чланови УСПШ представили своја дела многобројној публици. Међу учесницима су били Снежана Милановић, Драган Михаиловић, Моника Алексиа, Мирјана Цвијановић, Биљана Михајловић, Снежана Петровић, Здравко Лазаревић, Мирјана Дрљача и Далиборка Шишмановић Кепчија. Око њих су биле изложене слике чланова Удружења „Урош Предић“, чиме је постигнута посебна атмосфера која је оплеменила догађај. Вече је додатно обогаћено наступом дечје певачке групе Уметничког центра СОКО, која је извела традиционалне српске песме.

„Веома ми је драго да су Удружење српских писаца Швајцарске и Уметнички центар СОКО увеличали нашу изложбу поводом 30 година оснивања Удружења ликовних уметника Урош Предић и да су подржали нашу идеју да направимо несвакидашњу изложбу и својеврсне дане културе српске дијаспоре у Базелу. Енергију коју смо створили су осетили сви чланови споменутих удружења, као и посетиоци изложбе, и она нам даје подстрек за нове креативне идеје и сличну врсту сарадње у будућности", каже Дејан Милић.

О значају саборности уметника, Андријана Адамовић, председница Уметничког центра СОКО, додала је:

„На књижевној вечери Удружења српских писаца Швајцарске имали смо прилику да спојимо снаге наших удружења и покажемо колико је саборност важна за културну сцену. Атмосфера је била невероватна, а сала испуњена људима који су дошли да подрже уметност. Овако нешто показује колико заједно можемо постићи и колико је уметност моћна у повезивању људи.“

Жаклина Марковић Митић, председница Удружења српских писаца Швајцарске, осврнула се на успешну сарадњу која је обележила овогодишњи зборник:

„Повезивање књижевности и сликарства у зборнику Завештања ове године представља значајан корак у нашим заједничким настојањима да проширимо границе креативног изражавања. Сарадња са Удружењем Урош Предић донела је јединствену синергију речи и слике, а овакви пројекти не само да нас подстичу на стварање, већ и омогућавају да наша дела допру до шире публике. Верујем да заједнички рад доприноси јачању културне сцене српске дијаспоре и инспирише нас за будуће подухвате.“

Повезивање писаца, сликара и уметничких центара доприноси отварању нових креативних могућности и истиче значај заједничког рада у очувању и промоцији српске културе широм дијаспоре. Управо овакви догађаји показују снагу заједништва и уметности у стварању непроцењивог културног богатства које нас повезује и инспирише.

Посетиоци ће бити у прилици да се боље упознају са делима сликарке Милене Павловић Барили, глумице Жанке Стокић, уметнице Мире Траиловић, костимографкиње Милице Бабић Андрић и многих других. Једној од њих, Милици Бабић Андрић, посвећен је и Фестивал који се од 2021. организује у њеном родном Шамцу. О изложби "Великанке српске културе" и Фестивалу "Милица" у емисији ће говорити др Гордана Бекчић, коауторка изложбе и директорка Канцеларије за културну дипломатију.

Прошле недеље "Службени гласник" објавио је књигу Олге Радић - "Жена која је пушила житан" - о архитекти Јованки Бончић. Роман, богат архитектонском грађом, говори о филмској судбини прве жене у историји која је добила диплому инжењера Техничког факултета у Дармштату. То јој је обезбедило посебно место у историји немачке науке, а једна улица у том граду носи њено име. Од 2013. године, поводом 100 година од њеног дипломирања, Универзитет у Дармштату додељује Награду "Јованка Бончић" научницима у области материјала и геонауке. У домовини је одликована орденом Светог саве и Орденом Југословенске круне петог реда. О књизи ће говорити уредница издања Весна Смиљанић Рангелов.

Србија ће 21. и 22. новембра бити домаћин Светског самита о авијацији, кључног глобалног догађаја у области авио саобраћаја. Самит ће окупити више од 250 светских лидера из ове области, а биће то и изванредна прилика да Београд покаже своју посвећеност унапређењу ваздушног саобраћаја на глобалном нивоу. Извештава колега Горан Маслар.

Уредници емисије Тања Адамовић и Горан Маслар.

Реализација Ернестина Глигоријевић.

Уједињени у промоцији и очувању научног наслеђа Николе Тесле очекују да ће долазећа, 13. конференција бити још успешнија од претходних и у знаку бројних достигнућа, пријатељских сусрета, нових идеја, радних задатака, планова о којима ћемо имати прилике да говоримо у овом итервјуу са нашом уваженом гошћом потпредседницом “Теслине научне фондације” др Надом Мартиновић и другим темама везаним за њену импресивну каријеру.

 Поштована др Надо, Ваша улога потпредседнице “Теслине научне фондације” једна је од кључних у организацији долазеће јануарске конференције. Можете ли нам рећи која је тема конференције и који ће нови формати бити заступљени?

Тема јануарске конференције је „Очување Теслиног наслеђа кроз културну дипломатију“ (Preserving Tesla"s Legacy Through Cultural Dipolomacy), одражава нашу мисију да одамо почаст Теслиним достигнућима кроз повезивање култура и генерација. Наша конференција под називом „Изградња мостова на Теслином наслеђу“ (Building Bridges on Tesla’s Legacy), користиће нови формат који је осмишљен да створи динамичније и занимљивије искуство за предаваче и присутне. Одмакли смо се од традиционалних презентација како бисмо подстакли природнију размену идеја, омогућили отворене дискусије и охрабрили учеснике да се укључе кроз питања и одговоре.

Наше панел дискусије ће обухватити кључне аспекте културне дипломатије, укључујући: културну дипломатију кроз образовање и науку (Подтема: Никола Тесла и амерички образовни систем), културну дипломатију кроз уметност и технологију, културну дипломатију кроз Теслине клубове.

Такође ћемо имати постер презентације и демонстрације уживо, чиме ћемо створити интерактивне прилике за истраживање Теслиног утицаја у различитим областима.

Поред обавеза у организацији програма, радује ме што ћу водити једну од панел дискусија и радити блиско са децом која ће присуствовати конференцији. Посебан део програма биће сарадња која ће повезати младе учеснике из Сан Дијега, Њујорка и Кливленда, јачајући Теслину визију јединства и иновација кроз нову генерацију.

 Како је почела Ваша сарадња са ТНФ, које године сте постали њихов члан?

Интересантно је да сам сарадњу са ТНФ започела на препоруку наше чувене хроничарке српске историје у Америци, Мим Бизић из Пенсилваније. Први пут сам присуствовала ТНФ конференцији 2014. године у Филаделфији. Наша сарадња је испрва била повремена, јер су ми обавезе на послу и одгајање деце (моја два сина) остављали веома мало расположивог времена. Међутим, председник Лончар је пратио мој рад у српској заједници у Кливленду, као и мој рад са хором, те сам 2019. године на конференцији у Филаделфији награђена медаљом „Теслин народ“ и постала члан одбора фондације.

 На годишњој јануарској конференцији ТНФ 2024. године награђени сте највећим признањем “Tesla Spirit Award” за 20 година рада са хором и за 25 година рада за неговање и очување српске културе и традиције на подручју Северне Америке. Такође, награђен је и дечији хор “Свети Сава” који водите и свако дете са златном медаљом. Шта за Вас значи тако престижна награда коју Вам је доделила ТНФ? Како сте доживели награђивање сваког детета хора “Свети Сава”?

Више од 20 година живим ван Србије, а све то време на различите начине радим на очувању, промоцији и неговању наше традиције, културе и језика. Почела сам из чисте љубави, а вероватно и из потребе да премостим прекоокеанску даљину са мени најдражим људима. Нисам очекивала ништа заузврат. Рад са децом ме посебно оплемењује и доноси ми неизмерну радост.

Ове године, и деца и ја смо награђени, што представља изузетну част, радост, али и велику одговорност. За децу је то огроман подстрек, али и пример њиховим вршњацима да се посвећеношћу, знањем и љубављу према правим вредностима може постићи много. Важно је да знају да неко прати, цени и препознаје њихов труд – а то је један од циљева Фондације.

За мене лично, ова награда је потврда да сам свих ових година била на правом путу. Такође, она представља и обавезу да истрајем на “правој фреквенцији” и наставим да доприносим раду Фондације, кроз подршку новој платформи и оснивање Тесла клубова широм света.

Шта Вас је инспирисало да оснујете дечији хор “Свети Сава”? Како је настао?

Пре више од две деценије, када су моји синови Виктор и Лука били мали, покушавала сам да пронађем активност адекватну за њихов узраст и на српском језику, али без успеха. У то време, недељна школа у цркви била је на енглеском језику, а за фолклор су били још мали. Како сам пре мог доласка у Америку радила у музичкој школи, природно се наметнула идеја да оснујем хор. Пошто се обе цркве у Кливленду зову “Свети Сава”, имала сам жељу да окупим децу из обе цркве, па сам хор назвала “Свети Сава”. На пробама и кроз репертоар негујемо искључиво српску музику, при чему су сви жанрови заступљени, а који ће жанр превладати зависи од деце.

Рад са децом је велика одговорност, али и огромна срећа. Деца су искрена, дивна и уживам у раду са њима. У нашем хору нема аудиције – певају сва деца која желе и воле да певају. С обзиром на то да су мали, наше пробе су попут играоница, трудим се да их ослободим страха и да се осећају као код куће, па се деси да ми се обрате са “мама” или “тетка”. Често сам и ја на поду са њима, како бих била на њиховом нивоу, да нам се очи сретну, и тако се играмо већ 20 година. Нисам ни слутила да ћу наставити да се “играм” са њима, иако су моји синови већ одавно одрасли.

 Где сте наступали са хором “Свети Сава”?

Хор је наступао на бројним манифестацијама, као што су “Кливлендски интернационални дан”, “Светски дан детета”, као и на “Кент универзитету” и на телевизији “Фокс 8”, где су најавили једну од највећих манифестација у Кливленду, “One World Day”, у “Српској башти културе”. 2015. године наш хор је први организовао наступ у башти поводом OWD. Дошла сам на идеју да деца, уместо да стоје статично на једном месту и певају, прошетају кроз башту заједно са посетиоцима, застану испред бисте сваког знаменитог Србина, представе их публици и отпевају пригодну песму.

Након тог наступа, хор је добио и своју химну – песму под називом “Цветови из Кливлендске баште.”

Посебно емотиван тренутак догодио се на конференцији у Њујорку овог јануара, када су заједно са дечјим хором наступили и моји синови Виктор и Лука Трејгут, некадашњи први чланови хора. Симболично, певали су Балашевићеву песму “Неки нови клинци”. Иако су обојица одабрали друга занимања и професионално се не баве музиком, радо запевају, а што је најважније, течно говоре српски.

 Који је Ваш омиљен цитат Николе Тесле и како га тумачите?

Један од мени омиљених цитата Николе Тесле јесте: “Ако желите да разумете универзум, размишљајте у терминима енергије, фреквенције и вибрације.”

Овај цитат савршено осликава Теслину филозофију и научни приступ, којим је свет посматрао као мрежу енергије и таласа, повезаних у јединствену целину. На исти начин, овај цитат осликава суштину мог приступа музици и музикотерапији, где користим звучне фреквенције и вибрације да бих позитивно утицала на људски мозак и тело.

Тесла ме инспирише и својим дубоким алтруизмом – веровао је да наука треба да служи човечанству. Слично томе, музика, као универзални језик емоција, служи у мом раду као мост између уметности и науке, помажући деци да премосте даљину између домовине њихових предака и земље у којој одрастају а пацијентима да пронађу баланс, смирење и исцељење.

Његово схватање да је енергија невидљива сила која повезује све нас ођекује у начину на који музика може допрети до сваког појединца, без обзира на језик или културу, и допринети побољшању људског здравља.

 Посветили сте велики део свог живота неговању српске традиције, културе и језика кроз песму. Колико је музика важна у нашим животима, поготову за одрастање деце и генерације нашег нараштаја?

Музика је свеприсутни део наше свакодневице и управо можда баш због тога врло често занемарен. Тек када музике нема, приметимо да нам нешто недостаје. Музика заправо утиче на различите области мозга на специфичан начин, тацније, то је једна од ретких активности где се скоро цео мозак активира И чини да наш мозак “пева”! Обим учешћа мозга једва да је био замислив све до раних деведесетих, када је постало могуће функционално снимање мозга. Такође, песма је од изузетног знацаја, нароцито за децу у дијаспори, јер поред музике садрзи и јос један елеменат – текст. Музика има јединствену способност да интегрише различите мождане функције, истовремено активирајући центре за језик, памћење, емоције и моторику. Када певамо или слушамо песме, наш мозак обрађује различите слојеве музике у интеракцији са језичким садржајем, што побољшава способност памћења и учења језика. Правилним избором текста и музике можемо утицати на генерације нашег нараштаја. Дотаћићу се и значаја културне дипломатије и чињенице да је мој скромни анасамбл који водим (кажем ‘скромни’ јер нас хор нема аудицију и свако дете је добродошло) често називан “културним амбасадором Србије у САД”.

На који начин тумачите музику као терапију, колико је делотворна у медицини?

Усавршавала сам се у области музикотерапије, посебно у примени звучних таласа и фреквенција на функције мозга. Код “класичне” или сада вец традиционалне музикотерапије, фокус је (најчешће) на емотивном одговору пацијента на музику, јер слушање музике може ослободити неуротрансмитер допамин у мозгу, који је повезан са „системом задовољства“, пружајући осећај уживања и мотивације.

Код терапије звуком, основа је физички аспект звука, дакле – фреквенција. Коришћењем софистицираних уређаја, стимулису се одређени делови мозга, а музика се дословно мозе “преписати на рецепт”.

Терапија звуком се темељи на чињеници да различите фреквенције имају различите утицаје на људски организам. Звукови одређених фреквенција могу утицати на нервни систем, побољшати концентрацију, смирити ум или подстаћи исцељење.

Звучне фреквенције попут 432 Hz користе се за балансирање и релаксацију, док слушање музике може ослободити допамин, серотонин, ендорфине и окситоцин, хормоне који подстичу задовољство, смањују бол и јачају осећај повезаности.

 Какво сте искуство имали као чланица одбора и потпредседница “Међународног удружења етничких заједница” (International Community Council-Worldwide Intercultural Network)?

Као чланица одбора и потпредседница Интернационалног Удружења Етничких Заједница (ICC-WIN), имала сам прилику да кроз свој рад допринесем повезивању и сарадњи различитих култура из целог света. У Кливленду, где живи више од 120 етничких заједница, организовала сам низ манифестација усмерених на неговање интеркултуралног дијалога. Једна од најзначајнијих била је наша годишња Божићна/новогодишња прослава, коју смо десет година за редом успешно одржавали.

Као организациони и уметнички директор, посебно сам се посветила Интернационалној модној ревији народних ношњи, у којој су учествовали представници из преко 25 земаља. Они су поносно прошетали црвеним тепихом, представљајући богатство својих традиција. На једној од прослава имали смо скоро 700 посетилаца из више од 70 земаља, што је догађају дало још већу важност и аутентичност. Популарност манифестације је временом толико порасла да смо морали увести селекцију учесника сваке године.

Сваки детаљ програма био је пажљиво осмишљен, укључујући музичку подлогу. У циљу очувања аутентичности, тражила сам од учесника да унапред пошаљу традиционалну музику по свом избору, коју сам потом обрађивала и пажљиво уклапала у програм. Поред ревије, била је ту и уметничка секција програма, која је обогаћивала целокупно искуство. Сваки тренутак тог рада био је истовремено изазован и испуњавајући, и представљао је изузетан доживљај и за мене и за посетиоце.

 Реците нам нешто више о сарадњи 2023. са бившим ученицима, сада колегама и њиховом ђацима о пројекту “Музика без граница”… виртуелни хор…

Дуго сам желела да остварим сарадњу са својим некадашњим ученицима из Музичке школе у Шапцу, који су данас успешни уметници и педагози. Заједно са члановима свог хора и ученицима мојих бивших ученика, остварили смо пројекат којим смо спојили генерације и избрисали прекоокеанску раздаљину. У правом теслијанском духу, уклонили смо све границе, због чега смо пројекат симболично назвали “Музика без граница – Music Without Borders”. На тај начин смо повезали Србију и Америку кроз дух заједништва и љубави према музици, која је спојила генерације.

 Као композитор остварили сте неколико дивних песама, о којим се нумерама ради?

Недавно сам се отиснула и у стваралачке воде, те сам написала неколико дечјих песама. Прва песма за овај пројекат симболично је била “Мама”, јер мама је – МАМА, а и све своје ученике доживљавам као своју децу. Координатор пројекта је моја колегиница и бивша ученица Снежана Шалаи Тибор, професор музичке културе у Шапцу, док је за тонску обраду био задужен колега Ненад Блажић, професор музике из Београда. У оквиру овог пројекта, обрадили смо и песму Милована Прокића “Тесла”, као и две моје песме, “Српско коло” и “Шта би било од овог света (да није било Тесле).” Ове две песме су настале из жеље да деца у дијаспори, певањем, не само уче музику и језик, већ да нешто и науче из песама које певају.

Рад са децом у дијаспори знатно се разликује од рада са децом у матици, првенствено због додатног изазова – учења српског језика. Иако се многе породице труде да деца савладају српски језик, они су ипак свакодневно окружени звуком и употребом енглеског (или неког другог) језика, што представља додатни напор у њиховом усвајању српског језика.

 За крај вратимо се Теслиној Научној фондацији и јануарској конференцији 2025. у Њујорку. Коју улогу културна дипломатија има у раду ТНФ?

Културна дипломатија игра кључну улогу у очувању нашег идентитета и промовисању наших вредности широм света а кроз заједничке пројекте, размену идеја и сарадњу, промовисање културних и научних достигнућа.

Ојачавањем сарадње између матице и дијаспоре, не само да можемо боље разумети и неговати наше заједничке корене, већ моземо заједно радити на стварању нових прилика и иницијатива које ће користити свим члановима наше заједнице.

Осим осврта на сам овај комеморативни догађај, односно како је он протекао, шта се све дешавало, ко је све у одавању почасти учествовао, а посебно где су у свему томе били грађани српске националности и друге информације са саме комеморације, теме разговора са Коларом односиће се и на уопште актуелни положај српске мањине у том граду на Дунаву данас, како су организовани, које све установе и организације имају, које су им активности и шта су им основни проблеми.

Везано за разговор са гостом на тему актуелних дешавања у Вуковару видећемо и прилог новинара Бориса Миљевића, који је кроз разговор са публицистом и новинаром Будимиром Поточаром о њеоговој књизи „Азбучник у камену“, посвећену описивању овог града и свих трагичних дешавања и страдања у њему у време деведесетих, даје потпунију слику и боље разумевање свега онога што се данас дешава у том делу Хрватске.

Из другог дела емисије издвојили бисмо још две занимљиве приче.Прва прича је из познатог страдалничког српског места Пребиловци, код Чапљине, у Херцеговини, где је одржано гусларско вече поводом поновног отварања школе „Српски Краљ Милутин“, основане пре тачно сто година, а затворене након страдања становништва овог краја у време Другог светског рата од усташког покоља, па након рата претворене у дом културе. Друга прича нас упознаје са једним од најстаријих културно-уметничких друштава у Хрватској, а по неким и најстаријег у широј регији, а то је Вуковаско српско певачко друштво „Јавор“, основано 1869. године, а које и данас окупља велики број чланова, свих узраста, и то не само Срба већ и припадника других народа, и тако вредно делује и промовише богато српско културно наслеђе на том простору.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић

Академија, коју је отворио епархијски мешовити хор „Корнелије Станковић“ била је кроз предавање професорке Гордана Илић Марковић усмерена на презентацију како Вукувог живота и дела, тако и на животне прилике које су обележиле почетак и средину 19. века. Делове из директних преписки Вука и његове супруге Ане Стефановић Краус читали су чланови просвјетиног „Клуба младих уметника“, а академију је затворио камерни ансамбл музичко-уметничког удружења „Станислав Бинички“ из Беча.

Министри Милићевић и Клокић су у својим обраћањима нагласили значај јединства и заједнићког деловања са овако племенитим циљевима и најавили велику заједничу манифестацију поводом прославе Дана српског јединства, слободе и националне заставе следеће године која ће бити одржана у Аустрији.

”Обележавање ове годишњице је прилика да се присетимо значаја који је имао за српски језик, културу и идентитет – не само за Србију, већ и за све Србе који живе у ван граница наше земље. Његова борба за реформу језика, стварање народног писма и прикупљање народних песама и прича учинили су да српски језик и култура буду разумљиви, доступни и очувани за генерације широм света. Вуков рад је омогућио сваком Србину, без обзира где живи, да има богату језичку и културну баштину, која нас повезује без обзира на границе. У свету где су наши људи често део различитих култура, српски језик и ћирилица, које је Вук реформисао, постали су кључни алати за очување нашег идентитета у дијаспори. Они су начин да се осећамо повезани са својим пореклом и да деца рођена ван Србије осете део те повезаности”, рекао је Милићевић.

Он је додао да кроз учење српског језика и писма, као и кроз проучавање Вукових народних песама и прича, Срби где год да живе негују осећај припадности и љубави према својој култури. Вуков рад је дао могућност да сваки Србин може лако да приступи свом језику и традицији, стварајући везу која превазилази географску удаљеност.

”Управо због тога, обележавање ове годишњице није само историјски догађај, већ прилика да наши људи, где год се налазили, обнове и продубе своје везе са српским језиком и културом. Вукова мисија и даље траје кроз сваку породицу која негује ћирилицу, кроз сваку школу која подучава српски језик, и кроз свако окупљање на планети где се рецитују народне песме и приче. На тај начин, Вук Караџић остаје присутан у сваком делу света где живе Срби, чувајући наш идентитет и културу за будуће генерације”, закључио је министар Милићевић.

За Србе који живе у расејању, ћирилица је додатно важна јер им помаже да остану повезани са домовином и својим коренима.

”Сваки труд који улажемо у њено очување и подучавање, како у Србији, тако и међу нашим људима у свету, директан је допринос очувању нашег идентитета, културне баштине и вредности које нас као народ дефинишу. Допунске школе у иностранству, где наша деца уче српски језик и ћирилицу, изузетно су важне за очување српског идентитета међу генерацијама које одрастају ван Србије. Оне нису само места образовања, већ и центри културног повезивања где деца уче о свом језику, историји, традицији и вредностима”, сматра Милићевић. Он је окупљенима говорио и о посебном значају допунских школа. ”Допунске школе чувају српски идентитет у свету, и стога је важно подржати их на свим нивоима. Оне су инвестиција у будућност нашег народа, јер свако дете које научи српски језик и ћирилицу, као и вредности и обичаје свог народа, постаје део континуитета наше културе и идентитета у свету. Влада Србије и Кабинет на чијем сам челу чине значајне кораке како би подржали очување српског језика, културе и идентитета међу Србима у иностранству, посебно кроз програме који омогућавају рад допунских школа у дијаспори, као што је подела буквара“, закључио је.

Силвија Јанковић која марљиво ради у корист добробити читаве заједнице у Бечу и која је била једна од иницијатора одржавања ове Академије и радо је виђен гост на свим дешавањима српске заједнице у којој ужива велико поверење, овом приликом је поздравила високе званице и захвалила се свима који су учествовали у организацији. Она је нагласила да је ова академија битан корак у правцу одавања заслуга за животно дело Вука Караџића тиме што ће једна улица, трг или парк носити име по овом знаменитом научнику и становнику града Беча.

Посланица града Беча Патриција Андерле је у свом обраћању нагласила да је читајући о Вуковом животу увидела да он није био само реформатор српског језика, већ да је био нека врста „инфлуенсера“ који је утицао на то да се људи окупљају и јединствено делују на остварењу идеја тога времена.

У наставку вечери, гости су могли да виде изложбу знаменитих личности из Вуковог доба.

Иначе, у самој организацији ове академије су, уз велику подршку културног фонда општине Маргаретен и иницијативу Силвије Јанковић, јединствено учествовали Аустријски савез српског фолклора (АССФ), СПКД „Просвјета“ Аустрија и Савез Срба у Аустрији.

”Србија је одувек била јака, онолико колико смо као народ били јединствени, рекао је министар и подвукао значај нашег писма и наше заставе, као јединим од стубова нашег националног идентитета, где год се географски налазили.

Говорећи о значају саме музике, Милићевић је истакао да очувањем традиционалне музике, српски народ чува своје наслеђе, одржава јединствени идентитет и пружа младима прилику да кроз музику, језик и обичаје осете везу са својим пореклом.

”Она је мост између прошлости и будућности, који нас подсећа на вредности које су увек биле део српског народа и на нашу заједничку културну баштину. Традиционална српска музика представља дубоку везу наших људи који не живе у Србији са домовином, носећи кроз мелодије, речи и ритмове део идентитета који надилази границе. Она је мост између генерација, омогућавајући онима који живе далеко од Србије да остану повезани са својим коренима и да своје културно наслеђе преносе на млађе генерације”, рекао је министар поздрављајући окупљене.

Према његовим речима, кроз песме, инструменте и мелодије, преноси се прича о прошлости нашег народа, обичајима, вредностима и осећањима који су обликовали генерације, а традиционална музика нам омогућава да кроз звук сачувамо дух наше историје и наслеђа.

”Народне песме, кола и звуци инструмената попут фруле и тамбуре у себи носе приче о херојима, љубави, борби за слободу, и животу на селу. Кроз ове песме, као и музичке облике карактеристичне за различите крајеве Србије, чувамо сећање на древне вредности и предања која су одржала наш народ кроз векове. Многе песме преносе се са колена на колено и садрже богату симболику и мудрост која не дозвољава да се наши обичаји и традиција забораве”, закључио је министар.

Један од занимљивих аспеката општине Епон јесте да је на њеном челу Србин, чиме се додатно оснажује веза између Србије и Француске, две земље које имају дугу историју пријатељства и сарадње. Присуство српског градоначелника не само да доприноси јачању мултикултуралности ове заједнице већ помаже и у очувању српског идентитета међу локалним Србима и повезивању са дијаспором.

Министар Милићевић је рекао да под вођством градоначелника српског порекла, општина Епон може бити мост између српске заједнице у Француској и саме Србије, као и да је ово пример успеха српске дијаспоре, али и значаја који српска заједница има у локалним друштвеним и политичким структурама широм Европе.

”Епон са вама на челу постаје пример мултикултуралности и сарадње, а кроз пројекте које подржавате, српска заједница у Француској осећа снажну везу са домовином. Као министар и представник Владе Србије, уверавам вас да увек можете рачунати на нашу подршку у свим иницијативама које доприносе очувању српског идентитета и промоцији наше културе у свету. Верујем да ћемо у будућности заједно остварити многе пројекте који ће додатно оснажити сарадњу Србије и Француске на локалном и националном нивоу. Хвала вам што својим радом показујете најбољи дух нашег народа и што доприносите очувању српске традиције у срцу Француске.”

Теме о којима се разговарало на састанку укључивале су културне и уметничке програме, Организовање манифестација које би промовисале српску културу и француско-српско пријатељство, размена ученика и студената кроз креирање програма размене ученика између школа у Епонеу и Србије, подршка допунским школама, као и тематски летњи кампови које организују локалне самоуправе у Србији под покровитељством Кабинета.

Разговарало се и о могућностима привредне сарадње, промоције туризма, очувања језика и традиције, и о свим осталим активностима које би ојачале културне и економске везе, али и пружиле додатну подршку очувању српског идентитета и јачање пријатељских односа између Србије и Француске на локалном нивоу, уз обострану корист.

Амбасадорка је гостима представила и симболички значај цвета Наталијина рамонда, и истог амблема, који су осмислили и дизајнирани министар спољних послова Марко Ђурић и амбасадор Србије у Бразилу Александар Ристић.

Директорка Културног центра Татјана Солдат представила је значај борбе, као и многобројне жртве српског народа у Великом рату. 

Овом приликом, хор састављен од групе студената српског језика, у организацији професора српског језика Наташе Радосављевић Габерове са Катедре за српски језик на Пекиншком универзитету за стране студије, отпевао је на српском језику „Тамо далеко“, док је квартет Храма Успење пресвете Богородице ''Славословје'', који ради уз подршку Руског културног центра у Пекингу, отпевао песму ''Вера вечна''.
  
Обележавању су присуствовали представници кинеских институција, дипломате из Министарства иностраних послова Кине, заменици изасланика одбране Амбасаде Руске Федерације и кинески медији.

Ове јесени Лазар је позван на отварање првог филмског фестивала "Породица народа" који је одржан у Сомбору! Зато нам је у једном живописном делу Београда са поносом причао да је испунио визију Ернеста Бошњака! И ето случајности, оснивач југословенске кинематографије, Бошњак, донео је у Сомбор 1906. први кино пројектор и отворио биоскоп. Желео је да направи филмско предузеће али му је планове променио Први светски рат.

И овог пута није изостала прича о Индијанцима које Лазар обожава, и није, опет случајно, што је у глумачкој каријери играо поглавице.

Зашто воли Новака Ђоковића, а зашто Бору "Чорбу", зашто је веран Торонту, које снимање га очекује после посете Србији, шта га је научио живот на северноамеричком континенту, како је овог пута доживео Сомбор...

Пошто је Лазарова животна филозофија - не причати много, не планирати превише и бити што једноставнији, нисмо много сазнали о ономе што га очекује у наредној години. Каже Лазар, Индијанци су генијални...

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Више од 20 година се бави развојем личности, написао је седам књига из те области, више пута је проглашаван Амазоновим бестселер аутором, а еминентни немачки УСПЕХ МАГАЗИН више пута га је проглашавао врхунским стручњаком за развој потенцијала и самомотивацију. Први је Србин који је награђен као један од 100 коуч саветника за немачко говорно подручје.

Резултати импонују, али упоран и дуготрајан рад, уз обавезну мрву среће, стоје иза тога. Јер, као мали био је окарактерисан као недовољно способан, са скромним интелектуалним капацитетима, због чега је био честа мета подсмеха и вређања, како других ученика, тако и професора. Али, у средњој школи један наставник мења му живот.

„Имао сам једног наставника који се према мени понашао неутрално, није ме вређао или нашао неке мане и на томе сам му вечно захвалан. ...други правац“, каже Дејан.

Следе бројни курсеви, семинари, читања и трагања… Резултат – импресиван!

„Наравно да сам захвалан за те награде, али моја мотивација је увек била на првом месту да помогнем људима јер знам како је...кад сам ја успео да оставим своју причу иза мене и видео да постоје људи који имају исте проблеме, мене душа боли када видим како се дуго врте у том кругу негативитета", каже Дејан.

Дејан је рођен у Швајцарској, али одлично говори српски језик, воли своје корене, што преноси и на своје три кћерке.

„Најбоље што можемо је да будемо добар пример, звучи лако, нисам ни ја перфектан, али да им причамо лепе речи, дамо храброст… када су неке тешке ситуације треба да их подржимо и причамо лепе речи, дај све од себе, ако ниси задовољан, анализирај и настави даље, али немој да се дуго задржаваш у том негативитету, јер ја знам како је то, а то није леп осећај".

Поред породице, велика инспирација и узор су му врхунски спортисти. Упозорава на моћ мисли и речи и саветује свакодневни рад на себи, јер

„...мали кораци праве праве велику разлику. Да ли је то у пословном животу, наше здравље, новац, каријера, наша веза, брак, однос са нашом децом, пријатељима, све то по мени се повезује... Ипак ми треба да дефинишемо шта је за нас успех и да радимо на квалитету наших мисли, јер мисли, речи и слике, то је енергија која је у нама", каже Дејан.

Дејан каже да је за њега успех – учинити свет мало бољим местом, освојити дечју љубав и помоћи људима да буду здравији и срећнији, а ми му желимо пуно успеха на том путу!

Ауторка изложбе је Мишела Блануша, а асистенткиње ауторке изложбе су Кристина Армуш и Злата Вучетић.

Како је саопштено, поставка открива јединство снажне, оригиналне и неконвенционалне личности Милене Павловић Барили са савременим, софистицираним уметничким сензибилитетом, које обједињује рационално и емоционално, као и елементе иновативног и традиционалног.

Изложбом се представља стваралаштво уметнице Милене Павловић Барили и истиче се њен доприној српској и светској модерној уметности у међуратном периоду.

Феномен дуалности у уметности Милене Павловић Барили, као једна од особености које маркирају њен опус у историји уметности 20. века у Србији и Југославији, прожима све аспекте њеног стваралаштва, од тема које обрађује до формалних и естетских рессења.

Њен рад се ослања на класичну естетику инспирисану ренесансном уметношћу, античком митологијом и симболима, али и на савремене надреалистичке и метафизичке елементе који наглашавају унутрашња стања, снове и емоционалну варијабилност.

Дела чији је она аутор карактеришу светле, лепршаве форме и фантазмагоричне сцене које су често у контрасту са меланхоличним, интроспективним фигурама и тоновима, посебно у портретима и аутопортретима.

Њене фигуре су најчешће женског пола, могу се препознати као уметнички приказ њеног унутрашњег света рефлексије сопствених емоција и животних искустава.

Други аспект феномена дуалности односи се на њену каријеру подељену између "високе уметности" и примењене уметности моде и комерцијалног дизајна, иако су корени њеног стваралаштва били дубоко у европској традицији, успела је да се прилагоди савременим трендовима у Њујорку и тамо је проналазила начине да унесе уметничку рафинираност у комерцијалне радове, чувајући интегритет свог израза.

Феномен дуалности у уметности Милене Барили огледа се на линији између интроспективног и универзалног, класичног и модерног, комерцијалног и уметничког, стварног и имагинарног.

Како је саопштено, уметница Милена Павловић Барили највећи значај је показала као уметница која је деловала суверено у кретањима главних светских уметничких токова, она је била способна да се повеже директно са глобалним уметничким тенденцијама, без прилагођавања локалним контекстима.

Милена Павловић Барили рођена је у Пожаревцу 1909. године, а преминула је у Њујорку 1945. године.

Припадала је генерацији уметника из нашег региона који су инспирацију и образовање тражили у европским културним центрима.

Међутим, Миленин животни пут остао је директно интегрисан у европске уметничке токове, чиме се издвојила као уметница која је деловала унутар тих оквира без прилагођавања локалним контекстима.

Њена уметност с временом је постала призната као иновативна и визионарска.

Бавићемо се темом славе која као нематеријално културно богатство повезује све наше исељенике широм планете.

Повешћемо гледаоце на изложбу инспирисану љубављу бразилског мултимедијалног уметника, говорићемо о филму са фестивала Слободна зона. Најављујемо концерт који ће се одржати у Народној скупштини Републике Србије, на коме ће са солистима наступити Гудачи Светог Ђорђа. Реља Митровић, челиста тим поводом говори за емисију путем видео поруке из Немачке где се налази на студијама.

У емисију нам долази Дејан Илијић из састава Ејот. Разговарамо о концертима које су ови музичари у протеклом периоду имали у иностранству и најављујемо београдски концерт.

Уредници Тијана Паунковић и Душан Жарковић

Реализатор Ернестина Глигоријевић

Србију су представљале две галерије, Галерија штаб је приказала делић уметничког стваралаштва Пеђе Ђаковића, академског сликара српског порекла који већ више од 30 година живи и ради у Прагу, а галерија X витамин је прикалаза радове Милорада Миће Стајичића, вајара чији су радови пре пар година изазвали велику пажњу јавности током приказивања у културном центру Србије у Паризу, а поред њега и радови уметнице млађе генерације Соње Гајић.

"На овом маркету учествујемо Милорад и ја, он излаже своја ремек дела скулптуре, а ја сам се представила са акварелима великог формата", каже Соња.

Иако је свој уметнички пут започела као вајарка, Соња се овога пута публици приказала са радовима из њеног ликовног опулса.

"У последљих четири године, заправо од када је почела корона, ја сам кренула да сликам акварелима јер нисам могла да одлазим у атеље, што је уродило великим плодом с обзиром на то да су одзив и интересовање били сјајни", каже уметница.

Арт маркет постоји непуних петнаест година, и током тог периода се наметнуо као водећи источноевропски сајам модерне уметности.

"Срби су у Румунији стара дијаспора, да тако кажем. Односно, ми нисмо емигрирали, ми смо вековима тамо. Ја увек кажем људима кад ме питају када сам дошла - да нисам дошла, јер сам одувек овде, село мог оца атестирано је 1333. године, то је пре Косовске битке, сада замислите ви од када Срби тамо живе. Срби имају своју књижевност 200 година у Румунији, 200 година писмености и периодике нису мала ствар", каже Љубинка Станков.

На питање да ли румунска држава помаже српској заједници у Темишвару и Румунији, госпођа Станков одговара:

"Наравно, ми смо концентрисани у оквиру Савеза Срба у Румунији који се финансира путем департмана за међуетничке односе, ту су двадесетак књига годишње, часописи, периодика... Све што се објављује на српском језику у Румунији објављује се на ћирилици", каже песникиња.

Тема је била и однос матице према дијаспори.

"Драган Мирјанић је волео да каже, ми родољуби смо као центрифугална сила, што смо даљи од центра, то смо јачи. Наравно да смо ми део овог народа, нисмо ништа друго до Срби. Део ове културе, и трудимо се да то докажемо колико можемо", каже Љубинка Перинац Станков.

Посебна област у стваралаштву Љубинке Перинац Станков представља преводилаштво, као својеврстан мост између култура румунског и српског народа.

"Волим да преводим и будем спона две културе. То су два слична народа која се још увек недовољно познају. Чиним шта могу, урадила сам две антологије српске поезије са колегама Славомиром Гвозденовићем и Алексом Стојковићем", каже песникиња.

Љубинка Перинац Станков је објавила 10-ак књига, радила на неколико антологија, а за свој рад је више пута награђивана у Србији, али и у Румунији и Мађарској.