Трансплантациони стручњаци из Хрватске и Србије имали су прилуку да два дана у Вршцу резмењују искустава у тој области. Иако имамо само пет донора на милион становника, а Хрватска седам пута више, имали смо чиме да се похвалимо.

Четири трансплантације у једној ноћи у Клиничком центру Србије, два донора у Новом Саду и шест продужених живота у недељи за нама. Поред тога, и потписивање уговора са бечком АКХ клиником на основу којег ће деца, која чекају срце или плућа, моћи тамо на трансплантације.

Доктор Јосип Пасини из КБЦ "Ребро" у Загребу каже да су људи жељни да помогну једни другима и да "имају већи квалитет живота ако помогну неком другом".

"Оно што је проблем, лепо дефиниран данас, то је првенствено проблем у медицинском особљу. То значи бег од дијагностике смрти мозга, бег од разговора са породицом и питања да ли смеју узети органе, бег од тог једног напорног, у бити и незахвалног, материјалног посла", објашњава доктор Пасини.

Доктор Радомир Наумовић из Клиничког центра Србије сагласан је са колегама из Хрватске, односно тиме да "док држава у потпуности не стане иза овог програма, тешко да ћемо успети у било којој трансплантацији".

Обезбеђивање неопходних услова за трансплантациони програм, усавршавање кадрова, боља организација, већи број тзв. донор болница - све то недостаје да би се, кажу стручњаци, радило више и боље.

Доктор Горан Пауновић из клиничког центра у Нишу каже да прошле године нису имали ниједну трансплантацију, али да су ове године урадили већ 20, као и да су имали десет донора.

"Бележимо велики пораст у броју трансплантација. За сада имамо два потпуно опремљена тима, док је трећи у плану, као и дошколовавање још два хирурга на АКХ клиници", каже др Пауновић.

Зашто је важно схватити значај даривања органа и трансплантације? Зато што су много веће шансе да вам у животу затреба орган него да будете давалац, зато што када се један живот угаси, више других може бити продужено и спасено, као и зато што је за многе нови орган једини лек.

"Министарство здравља је, у најбољем интересу наших пацијената, интензивно радило на томе да се твининг споразуми и за срце и за плућа потпишу између Клиничког центра Србије, као не-Еуротрансплант центра и АКХ клинике, као Еуротрансплант центра", изјавио је државни секретар у Министарству Владимир Ђукић.

"После потписивања од стране КЦС-а, као и АКХ Клинике, што је већ учињено, својим потписом одобрење на споразум даје и Еуротрансплант. Споразуми су већ прослеђени Еуротранспланту и ова процедура, како смо обавештени, траје до осам недеља", рекао је Ђукић.

У саопштењу је наведено да је "Министарство здравља у интензивној комуникацији са професором Цукерманом, једним од највећих експерата за трансплантацију срца, као и професором Клепетком, стручњаком за трансплантацију плућа, са АКХ клинике, који у сарадњи са лекарима из Србије прате здравствено стање наших пацијената".

На АКХ клиници у Бечу већ су трансплантирани пацијенти из Србије, о сопственом или о трошку различитих фондова.

Када споразум потпише и Еуротрансплант, пацијенти из Србије, за које се установи да је то неопходно, моћи ће да се на АКХ Клиници лече о трошку државе, најавило је Министарство.

Овде можете погледати/преузети емисију "Око"

Да ли ће се нека породица одлучити да донира органе свог ближњег, умногоме зависи од информисања, али и од регије из које та породица потиче, каже докторка Мирјана Лаушевић, која је координатор за трансплантацију у Клиничком центру Србије.

Каже да се у просеку скоро свака друга породица на то одлучи, што је, за услове Србије, веома добар резултат.

РТС већ четири године извештава о значају завештања органа.

"Само десет породица је 2008. године пристало је да донира органе, 2009. 26 породица, а 2010. 38 породица. Прошле године 27, а до октобра ове године 23 породице", објашњава новинарка РТС-а Ана Стаменковић.

Сви су сагласни да је неопходно што више извештавати о значају донирања органа, јер се тако мења свест и смањуу страхови и недоумице грађана.

Душан Шћепановић инсистира на измени закона. По његовом мишљењу, требало би применити правило да су сви потенцијални донори, осим оних који се изричито изјасне да су против.

Сматра да је недопустиво да се за годину дана у Србији уради тако мало трансплантација - примера ради у Клиничком центру Србије само 24 од почетка године.

"Словенија са 2 милиона становника урадила је 15 трансплантација срца, Хрватска 40 само прошле године, а ми 13 година ниједну", каже Шћепановић.

Докторка Лаушевић сматра да је "50 бубрега за један здравствени центар оптималан минимум да би лекари били утренирани".

Србија је данас добила јединствену листу и образац донора органа, а до сада је донорску картицу потписало око 70 хиљада грађана.

Гости Ока подсећају да је картица знак подршке донирању органа и да је много већа шанса да вам орган затреба, него да будете донор.

Нови живот започињу само они који су успели на време да прикупе неопходни новац, потраже помоћ у иностранству, и дођу на ред тамо где се та интервенција ради.

Деветнаестогодишња Вања Пилиповић је променила боју косе, а њене плаве очи више нису тужне, са лица јој не силази осмех, јер у њеним грудима куца ново, здраво срце.

Вања каже да је од трансплатације срца прошло седам месеци и да се осећа одлично.

"Нова, рођена особа, нови живот, без бола. Сада трчим, возим бицикл, и шетам на дуге стазе са пријатељима, играм, имам много снаге, обилазим Беч, упознајем, нове људе, дружим се. Све што пре нисам могла, сада могу", рекла је Вања.

Вања је успела да заврши средњу школу, каже професори су јој мало прогледали кроз прсте, али обећава да ће после празника почети припреме за упис на факултет, и даље жели да студира српски језик и књижевност.

Перица Пилиповић, Вањин отац каже да је довољно да погледате Вањине очи и биће вам све јасно.

"Ово је доказ да за ту болест лек постоји, и надам се да ће Министарство, оно што је најавило, потписати уговор са клиником у Бечу, да би остали пацијенти који чекају на нови живот имали шансу да остваре тај свој циљ", рекао је Вањин отац.

Потписивање уговора са Клиником у Бечу, министар здравља најављује већ скоро годину дана, али се то још није догодило.

Милосављевић је рекао да неће да лицитара датумом, али да би се то могло догодити у јануару.

Потписивањем уговора са АКХ клиником у Бечу биће омогућено да они којима је неопходна трансплантација срца на време добију помоћ, али и да се српски лекари тамо усавршавају у нади да ће и у Србији програм трансплантације срца ускоро бити оживљен.

На дијализу, у ту установу, тренутно долази десеторо малишана.

Њих су у Тиршовој посетили и донели им новогодишње поклоне министар Томица Милосављевић и глумац Радош Бајић Радашин.

Та посета означила је почетак акције "Дан познатих", коју су осмислили родитељи деце која су на дијализи, или чекају трансплантацију, окупљени у удружењу "Све за осмех".

Међу децом која долазе на дијализу и чекају трасплантацију бубрега је и мала Анастасија, којој је неопходна и здрава јетра. Она има девет година и долази на дијализу сваки други дан.

Малој Андријани је у мају прошле године урађена трансплантација бубрега.

"Она је доста порасла, другачији је живот сада, скроз другачији, све је лакше", каже њена мама Зорица.

Никола, који има 19 година, од којих је осам долазио на дијализу, дошао је на редовну контролу на клинику, после трансплантације.

"Другачији је живот, тотално се окрене на другу страну, наопачке. Излазиш, идеш у школу редовно, не пропушташ ништа. Нормално се дружиш, нормално си са својим вршњацима", каже Никола.

Проф. др Мирјана Костић из Центра за хемодијализу и трансплантацију бубрега каже да има разлога и за радовање и за растуживање.

"Оно што нас радује јесте да је време чекања за трансплантацију, односно дужина лечења дијализом, ако погледамо 30 година уназад, све краће и краће. Али оно што нас јако растужује јесте што се време чекања на кадаверичну трансплантацију мери годинама, што је просечно четири и по године. Четири и по годне у периоду детињства, не морам да вам кажем шта то значи", каже др Костић.

Центар за дијализу и трансплантацију у Тиршовој једини је специјализовани центар у земљи за лечење деце којој не раде бубрези.

Ове године, у најтежем тренутку, 40 породица дало је сагласност за трансплантацију, а више од 50 хиљада има донорску картицу.

И ове године у поноћ, више од 2000 грађана који чекају на бубрег, јетру, срце, пожелеће да у Новој години и њима неко продужи живот.

О значају завештања органа, грађани су у петак и суботу могли да се информишу и у тржном центру "Ушће". Нажалост, већину је више занимала куповина, а потписано је 48 донорских картица.

За оне који су, ипак, хтели да се информишу о важности националне кампање "Продужи живот", организован је и квиз.

Од наредне године, сагласност за завештање органа Београђани ће моћи да потпишу и код изабраног лекара. Тим поводом, први састанак одржан је са директорима домова здравља или њиховим помоћницима. Биће укључени и клиничко-болнички центри у престоници.

"Треба да се обезбеде апарати за клиничко-болничке центре, којима ће се утврђивати и пратити потенцијални донори, али и неопходна опрема за експлантацију органа. Обезбедићемо и координаторе за сваки КБЦ који буде у могућности да буде установа у којој ће се прикупљати органи", рекао је Зоран Благојевић, градски секретар за здравство.

Донорске картице, за сада, можете добити у три здравствене установе у Београду, Нишу и Новом Саду, и бесплатним позивом на број 0800-111-800.

О жељи да ваши органи у случају смрти могу да се користе за лечење других, неопходно је да обавестите и најближе чланове породице.

На Војномедицинској академији, у Београду, урађене су трансплантације јетре и два бубрега, а тим Клиничког центра Војводине урадио је трансплантацију јетре. Шансу за нови живот добила су и два пацијента којима су пресађени бубрези.

У Србији још није време за провокативне и шокантне поруке, какве се могу видети у спотовима који промовишу донирање органа у Америци, кажу у агенцији која маркетиншки подржава кампању "Продужи живот".

Колики је значај трансплантације, ко може да буде донор, шта је мождана смрт, само су нека од питања на која се, преко кратких спотова, може добити одговор.

"Када довољно дуго и фреквентно будемо причали о томе, онда ћемо доћи у фазу када можемо са неким интригантијим формама инспирисати људе на размишљање", рекао је креативни директор у Агенцији "Комунис" Небојша Кривокућа.

Грађани кажу да о значају даривања органа треба много више да се говори, али и да у промоцији трансплантације највећу улогу имају медији и лекари.

Иако су се у Србији у протекле две године, ствари битно промениле - више од 45.000 људи потписало је донорску картицу, и урађено је више трансплантација него икада, на листи чекања за неки орган је више од 2.000 пацијената.

И даље смо далеко од земаља у којима трансплантације нису изузетак, већ правило. И то јесте изазов, и за грађане, и за државу, и за струку.

Упркос кризи, велики је број оних фирми који су проблеме својих комшија сматрали и својим. Тако се захваљујући "Хемофарму", овогодишњем добитнику награде за допринос у локалној заједници, Вршчани лече боље и квалитетније.

Марко Милојевић из "Хемофарма" каже, да је ова фирма донирали различите апарате, као и да је реконструисала породилиште вршачке болнице.

Иако долази из Грчке која је далеко од добростојеће, "Еуробанка ЕФГ" је освојила ласкаву награду за "нај" допринос на националном нивоу. Од 2006. године уложила је више од три и по милина евра у спровођење добротворних акција у Србији.

"Еуробанка ЕФГ" је реконструисала осам паркова у Србији и доделила 1.130 једнократних стипендија најбољим студентима београдског универзитета, рекла је Наташа Крстић из те банке.

Награда за медијски допринос припала је и Радио-телевизији Србије, која већ две године у ударном Дневнику недељом указује на значај трансплантације.

"Бројке, да је у Србији 3,5 по пута више потенцијалних давалаца органа и да се више од 35 породица одлучило да у најтежем тренутку донира органе својих најмилијих - показује колико је значајно да медији о томе извештавају и можда још значајније да је то РТС - телевизија која је најгледанија", рекла је Ана Стаменковић, новинарка РТС-а.

Охрабрује и чињеница да доброчинство све мање постаје појединачан гест компанија.

Ксенија Граовац из Балкански фонд за локалне иницијативе, каже да се класично давање кроз добортворне акције померило ка грађењу партнерства како компаније и непрофитне организације могу да раде заједно за добробит локалне заједнице.

Чини се да нас криза није учинила себичнијима, време и новац више смо делили са другима.

Хирург Душан Шћепановић, има пресађено срце. Због онога што је прошао, "нови живот" посветио је борби за развој тог програма у Србији.

"Трансплантацују срца у првој години преживљава деведесет, после пет година 75 посто, после десет година 60 посто, и преко 20 година, четвртина. Трансплантација срца је избор лечења пацијената са срчаном слабошћу. Трансплантација срца у Грацу кошта 70.000 евра, у Србији веровато мање, и Србија за то мора да има пара", каже хирург Душан Шћепановић.

Професор Васлер, који је урадио 240 трансплантација срца, прославља и четврти рођендан свог пацијента Душана Шћепановића. Током посете Србији обишао је и кардиохируршке установе и одржао предавање као гостујући професор Медицинског факултета. Тврди да имамо добре стручњаке, а лоше законодавство и да је спреман да помогне, иако у Министарству здравља још ћуте на позиве о сарадњи.

"Потребан вам је неко ко заиста то хоће да ради, кардиохирург који ће сву моћ уложити у тај програм. Мислим да је то најважније. Можда треба утицати на политичаре да промене Закон, морате да имате више донора. У Аустрији су, например, сви грађани даваоци органа. Они који то не желе морају да кажу не и упишу се у регистар недавалаца", наводи Андре Васлер, трансплантациони кардиохирург са ЛКХ Универзитета из Граца.

Капацитети испуњени

У Институту Дедиње, где је први пут у Србији и урађена трансплантација срца, кажу да нема услова за оживљавање тако озбиљне области у медицини.

"Једноставно данас постоји двадесетак људи који чекају на трансплантацију срца, а постоји 3.000 људи који чекају на стандардне операције срца. Доведени смо у једну тешку ситуацију да смо са капацитетом апсолутно испуњени, да постоји сада и отпор људи, особља који раде од јутра до сутра, и да заиста очкујемо нову зграду", истиче Бошко Ђукановић, директор Института за Кардиоваскуларне болнице "Дедиње".

"Ми смо објективно спремни и вољни да почнемо са тим програмом, али су нам за то потребна и одређена материјална средства и одређена едукација појединих људи", каже Миле Вранеш, директор Клинике за кардиохирургију КЦС-а.

Можда ће Споразум о усавршавању, размени органа и могућности да наши грађани добију срце, бити потписан са Клиником у Бечу, што је, подсетимо, министар први пут најавио још у фебруару.

"Ви морате разумети да тај човек који треба да потпише Споразум ради интензивно и да од његовог радног распореда зависи када ће уопште доћи у Србију и због тога се те ствари померају. То значи, план је да до краја децембра то дефинитивно урадимо", каже Томица Милосављевић, министар здравља.

У Србији већ 11 година није урађена ниједна трансплантација срца. Сва образложења или пребацивање одговорности, они који чекају, или породице оних који нису дочекали, не прихватају. Јер, нови живот започињу само они који су успели да прикупе неопходни новац и на време дођу на ред.

"Од самог овог чина још важније је да смо сви заједно решени да развијамо солидарност, бригу за човека и љубав према другом и да, макар у нашем Браничевском округу, љубав према другом човеку подигнемо на један виши ниво", рекао је начелник Браничевског округа Горан Петровић.

Грађани још увек не схватају у правој мери о каквој акцији је реч, каже председник Општине Мало Црниће Есидол Перић, истичући да је скуп у Пожаревцу добар потез у том правцу.

У популаризацији акције донирања органа, важну улогу имају медији. Потребно је пробити баријере незнања, неповерења, па и сујеверја.

Подршку акцији РТС-а и Војномедицинске академије "Продужи живот", у Браничевском округу дала је пожаревачка телевизија Дуга.

"Све религије света подржавају донирање органа и акцију 'Продужи живот', јер она управо то значи: да се живот наставља на неки други начин и после физичког краја", истиче Сунчица Николић, директорка и главна уредница телевизије Дуга.

Сагласност да после смрти њихови органи некоме продуже живот, за само један дан, дало је око сто Пожаревљана и представника других општина у Браничевском округу.

Страх од непознатог можда је отклоњен податком да је двадесет пута већа вероватноћа да ће вам неки орган затребати, од могућности да постанете донор.

Од тада је урађено више од хиљаду и по трансплантација и, захваљујући тој методи лечења, спасени су животи великог броја бубрежних болесника. На листи чекања и даље је 881 особа, за које је једина нада кадаверична трансплантација.

Захваљујући сагласности породице пацијента коме лекари нису могли да помогну, и чији се живот угасио прошлог понедељка, продужена су три живота. У Новом Саду пресађена је јетра, а трансплантације бубрега урађене су у Институту за урологију и нефрологију Клиничког центра Србије.

"Постоперативни ток код оба пацијента је уредан, без компликација, функција графта је добра, тако да пацијенти нису више на хемодијализи, тако да се за неких десетак дана очекује да их и пуштамо кући", каже др Чедомир Топузовић из Центра за трансплантацију Клиничког центра Србије.

Да би пацијент добио бубрег, поред имунолошке подударности, мора да се провери његово комплетно здравствено стање, како би се спречило да нека друга болест угрози рад пресађеног органа.

"Мене су звали пет пута и ово је шести. Нисам губио наду и хвала и доктору и донатору, свом особљу који нас гледају како треба и то је тако", каже Станимир Плавшић, стар 48 година, из Драгодола код Ваљева.

"Док се нисам разболео, нисам ни размишљао о томе, када сам се разболео, схватио сам да је донација органа позитивна ствар, ја више нисам у тој могућности, али свакоме бих препоручио, не губи ништа, а другоме може да помогне", каже Милоје Милошевић, стар 50 година из Чачка

На иницијативу Удружења бораца рата 1990-1999. године, у Прокупљу је организовано потписивање донорских картица.

У новоотвореном дијализном центру у Прокупљу дијализира се педесетак пацијената. Четвртина њих, наду у излечење види у трансплантацији бубрега.

Један од њих је и двадесетдеветогодишњи Мехмед Куртић, који ће ускоро бубрег добити од оца. Он каже да ће са трансплантацијом добити и нови живот.

У овој години, петорици пацијената из Прокупља пресађен је бубрег од непознатог даваоца, али су потребе три пута веће.

Хуманост је била основни мотив да Удружење бораца рата 1990-99. године из Прокупља организује акцију потписивања донорских картица.

Међу првима, одазвали су се лекари прокупачког здравственог центра, где је одржано и предавање о значају завештања органа.

Према речима Радише Пековића педијатра из Здравственог центра "Топлице", неопходно је да здравствени радници буду на челу акције, како би се показало људима да се ту не крије ништа ружно, као и даје то пожељно и потребно.

Зоран Ковачевић пуковних са ВМА-а рекао је, да ова акција охрабрује. Он је истакао да се полако померамо са места ка магичном броју, који ће омогућити формирање националног програма за трансплантације.

Акцију је подржало више од 50 грађана Прокупља.

Тиме се повећава могућност да они којима је неопходна хитна трансплантација, до органа дођу на време.

Здравствену струку, али и грађане, чека доста посла. У Управи за биомедицину мора да буде успостављено двадесетчетворочасовно дежурство, да листа чекања буде усклађена са европским стандардима, да и лабораторија за проверу ткива у Београду добије неопходну акредитацију и да обезбедимо услове за транспорт органа.

"Чланство у "Еуротранспланту" није само важан корак за ваше пацијенте, него је то и корак ваше земље у правцу Европске уније. Ја могу да кажем да је Србија на веома добром путу", каже Бруно Мајсер.

У Србији је 2008. године само десет породица дало сагласност да се органи њихових најмилијих користе за лечење других људи. Ове године имали смо 32 донора.

"Услов за пуноправно чланство јесте да се има бар десет на милион становника. То значи да ми морамо да достигнемо 70 до 80 случајева годишње, да бисмо могли да размењујемо органе", каже министар здравља Томица Милосављевић.

У "Еуротранспланту" су Аустрија, Немачка, Словенија, Холандија, Луксембург, Белгија и Хрватска.

Министар здравља пренеће им добре вести - да је урађено више кадаверичних трансплантација него икада, и да смо у последње две године успели да подигнемо свест грађана о значају завештања органа.

Сазнаћемо шта је још неопходно да бисмо потписали прелиминарни уговор о чланству у тој организацији, чиме се повећава могућност да они којима је неопходна хитна трансплантација, до органа дођу на време.

Последњу недељу октобра, месеца који је у Европи и свету посвећен значају завештања и даривања органа, за промоцију трансплантације искористили су и наши лекари, и представници удружења пацијената.

Предавања и акције потписивања картица одржани су у Новом Саду, Београду, Лозници.

"Јуче је заиста било пријатно видети да су породице, комплетно долазиле да потпишу сагласност, да су вољни да учествују у давалаштву органа. Клима се значајно променила", каже др Радмила Благојевић-Лазић.

"Људи имају информације да је давалаштво један високо морални чин, да је трансплантација један вид лечења који значајно помаже болесницима, и значајно утиче на квалитет живота", наглашава Благојевић-Лазић.

Шта је то мождана смрт, ко може да донира органе, како изгледа трансплантација и који органи могу да се пресаде, како религије тумаче даривање органа, само су нека од питања која постављају грађани.

"Ми смо ту да објаснимо све оно што ми можемо, за сва стручна питања, упућујемо на лекаре из Војномедицинске болнице, и просто бројимо успех по томе колико смо објаснили људима, а успут има и оних који знају, који су обавештени, и који су једноставно чим су нас угледали рекли су то сам желео, добра је прилика", каже Маријана Теодоровић из Удружења "Све за осмех".

У анкетама све више људи донирање органа сматра добрим делом и позива остале суграђане да се одлуче на такав чин, који је сасвим уобичајен у свету.

У Дому војске, на штандовима Војномедицинске академије и Министарства здравља, кажу да је за три дана трајања Фестивала здравља картицу потписало више од 300 грађана.

На Европски дан донације органа, саопштено је да је пре две године само десет породица у Србији дало сагласност за трансплантацију, 2009. године 26 фамилија, да би већ у првој половини ове године тај број био достигнут.

Потенцијалних давалаца органа је готово два и по пута више. Донорску картицу сада има 47.000 грађана Србије.

Симболичном шетњом и манифестацијом на Тргу Републике поручено је да када се један живот гаси, више других може да буде спасено и продужено, и да су много веће шансе да будемо потенцијални примаоци него даваоци органа.

"Захваљујући томе што сам добила јетру, ја сам ту где јесам, иначе не бих била међу живима. Можете да схватите колико се мој живот променио, и колико ми то значи, за мене то значи живот", рекла је Маринковићева.

Захваљујући, пре свих, породицама које у најтежем тренутку, када губе свог члана, треба да одлуче и омогуће да крај једног живота буде продужетак другог, у Србији је за годину дана урађено више кадаверичних трансплантација него икада. Ипак, на листу чекања свакодневно се дода неко име.

Доктор Дечије клинике у Тиршовој Зоран Крстић рекао је да је само на неуролошком одељењу дечје клинике лечено 20 деце која се налазе у почетној или озбиљној бубрежној исуфицијенцији и додао је да тај програм мора да се настави.

Према његовим речима, види се напредак, пре свега захваљујући промоцији, јер ово је потпуно нешто што може да се схвати као "еквивалент васкрснућу".

"Свако у себи треба да преломи, и да се сети једне кључне ствари, а то је да је човек, човеку ипак највећи пријатељ, ако препознамо у себи ту лепоту и ту радост лепше и лакше ћемо живети. Према томе, пријатељи моји, потпишите картицу као Радош и Манда", рекао је глумац Радош Бајић.

У Србију следећег месеца долазе представници "Еуротранспланта", када ће се знати када ћемо потписати уговор о прелиминарном чланству у организацију која има 130 милиона потенцијалних донора. Циљ је да грађани, којима су неопходни органи, буду на јединственој европској листи за трансплантацију.

Министар здравља Томица Милосављевић рекао је да се постигло да две лабораторије у Институту за трансфузију у Београду и Новом Саду добију европске сертификате да могу да буду део мреже европских лабораторија, као и број донација који се повећава неопходни су координатори трансплантације у болницама.

Манифестацију "Продужи живот" подржали су многи грађани, глумци, музичари и запослени у РТС-у. Од краја 2008. године, РТС води медијску кампању промоције завештања и трансплантације.

У Центру за трансплантацију Војномедицинске академије опоравља се Милан Попадић, коме је у ноћи између првог и другог октобра урађена трансплантација јетре.

"На листи сам две године, био сам у Клиничком центру, на лечењу код професорке Раде Јешић, она ми је помогла да живим и ове две године док трансплатација није урађена", каже Попадић, који се захваљује и породици која му је омогућила да настави живот.

У Србији је у претходне две године знатно повећан број сагласности породица преминулих особа да могу да се узму њихови органи и да се искористе за лечење других људи, да се пресаде онима којима то значи продужење живота.

Међутим, да трансплантације органа не буду само изузетак него и правило, као у другим европским земљама, Србију чека још много посла.

Још нисмо испунили све услове за прелиминарно, а онда и пуноправно чланство у Еуротранспланту, организацији коју чине земље Бенелукса, Аустрија, Немачка, Словенија и Хрватска.

Према речима министра здравља Томице Милосављевића, број донатора треба да буде десет на милион становника.

"То значи да би требало да имамо 70 до 80 донора-донација, а ми смо имали укупно десет 2008. године, 2009. године смо имали 26, а у првој половини 2010. године 24 донатора", каже министар.

У Србији се од краја 2008. године, када је и Радио-телевизија Србије, редовно у недељном Дневнику, али и у осталим нашим програмима, почела да извештава о значају трансплантације, удвостручиои број потенцијалних власника донорске картице, сада их је 45.000.

На Клиници за нефрологију у Нишу успешно се опорављају четири пацијента који су после вишегодишње дијализе, нове органе добили од пацијента који су у нишком Клиничком центру доживели мождану смрт.

Међу њима је и тридесетједногодишњи Мирослав Будеђ из Ниша, који је на дијализи био годину дана. У сличној ситуацији је био и његов брат, коме је отац пре пет година дао бубрег.

Мирославу нису одговарали параметри који морају бити испуњени да би се подвргао трансплантацији са живог даваоца, па је био на јединственој листи чекања органа. После хирушког захвата он се добро осећа, неверујући да је сада потпуно излечен.

Добро је и Иван Соколовић из Ниша, који је са Мирославом у истој соби, а који је имао среће да бубрег добије од живог даваоца, своје мајке.

Од 1.200 људи са југа Србије, који три пута недељно по четири сата морају на дијализу, четвртина може бити излечена транспланатацијом. Већина нема живе даваоце међу родбином, па им је донирање органа са особа које доживе мождану смрт, једина нада.

За годину дана, десет породица је дало сагласност тиму за транспланатацију у Нишу, за узимање органа са преминуле особе.

Директор Неурохирушке клинике у Нишу Иван Стефановић рекао је да је разговор са породицом преминулог пацијента врло сложен и тежак посао, јер многи на то нису психички спремни и углавном долазе из традиционално, затворених средина у којима је транспланатација још увек новина.

У Сврљигу живи Светлана Јоцић, која са бубрегом непознатог донора живи пуне 32 године. Бубрег је добила 1978. године у Лиону у Француској. Те године француски тим за трансплантацију сарађивао са Клиничким центром у Нишу, а прва група бубрежних болесника из Србије, њих 28, је оперисана у Француској.

У Нишу две породице су дале сагласност да се органи њихових најмилијих, којима лекари више нису могли да помогну, користе за лечење других људи.

Спасено је шест живота, у нишком Клиничком центру урађене су четири трансплантације бубрега, а јетре су пресађене у Војномедицинској академији и Клиничком центру Србије.

У Институту за ортопедско-хируршке болести "Бањица" у четвртак је урађена прва трансплантација надлактице увезеним коштаним ткивом.

Како су за РТС потврдили лекари коју су учествовали у интервенцији која је трајала два и по сата, пацијенткиња је у стабилном стању и полако се опоравља.

Како објашњавају, пресађивање хумеруса-надлактице морало је да буде урађено, јер је због тумора било оштећено око 18 центиметара коштаног ткива, али на срећу лакат и раме остали су здрави. Захваљујући пресађеној кости, четрнаестогодишња девојчица неће изгубити руку.

"Најбољи начин да се то уради је да се узме друга-права кост, са кадаверичног донора. Морамо да је узмемо из банке костију, коју ви још немате. Имао сам могућност да дођем и да вам помогнем, и донео сам кост из Италијанске банке", рекао је Марко Манфрини из Института Рицоли у Болоњи.

Са професором Манфринијем, који долази са Института Рицоли из Болоње, једне од највећих и најстаријих ортопедских установа у Европи и свету, договорена је и сарадња.

Наши лекари одлазиће тамо на усавршавање, али ће Институт "Бањица" и убудуће бити домаћин страним стручњацима који ће доносити нове технологије и приступ у раду.

Директор Института за ортопедско-хируршке болести "Бањица" Слободан Славковић рекао је да је трансплантациона хирургија, хирургија будућности, нарочито код тумора коштано-зглобног система, јер је, према његовим речима, коштано ткиво најзахвалније од свих ткива и органа за трансплантацију.

"На Бањици се оваква трансплантациона хирургија обављала дуги низ година, стицајем околности то је замрло, сада то поново ревитализујемо, пре свега захваљујући великом разумевању Министраству здравља и агенције за биомедицину, које је велика подршка и максимално су упростили увоз графона", рекао је доктор Ненад Лујић.

У Институту "Бањица" кажу да имају све неопходне услове да постану референтна установа за пресађивање коштаних ткива, и да очекују да ту буде формирана и банка костију. За то је, између осталог неопходно и да породица преминулог донора да сагласнот за узимање ткива.

Захваљујући трансплантацији органа, други животи тада могу бити спасени.

Ипак, дешава се да породица не жели да да сагласност за трансплантацију јер мисли да је мождана смрт кома, из које пацијент може да се пробуди.

Да би утврдили мождану смрт, лекари раде низ клиничких и неуролошких прегледа за сваки центар у мозгу. Ради се и тзв. апнеа тест за проверу дисања.

Уколико су сви тестови негативни, у већини европских земаља, и у Америци, проглашава се да је пацијент мождано мртав. Међутим, у Србији је законом предвиђено да се уради још најмање једна допунска метода.

"Уобичајено је да се ради електроенцеферографија, метода којом се мери електрична активност мозга, друга метода, изузетно поуздана транскардијални доплер, мерење одсуства циркулације у мозгу, то је заправо и основни феномен који узрокује мождану смрт", рекла је докторка Дејана Јовановић са Ургентне неурологије КЦС.

Према њеним речима, овај феномен и евентулано евоцирани потенцијали можданог стабла, методе која мери функцију оних делова мозга у можданом стаблу у коме се налазе животни центри.

И тек после три прегледа, са минималним размаком од шест сати између првог и трећег, проглашава се да је сваки центар у мозгу изгубио функцију.

У утврђивање мождане смрти укључена су најмање три лекара, неурохирург, неуролог и анестезиолог, али и друго медицинско особље.

Од почетка године, Клинички центар у Нишу и Војномедицинска академија имали су по једног донора, Центар у Новом Саду три, док је у Клиничком центру Србије сагласност за трансплантацију дала 21 породица.

"Током ове календарске године поправили смо проценат добијања сагланости. Ниво за целу Србију је око 50 процената. Становништво Војводине је боље информисано, а има и региона Србије из којих скоро никада нисмо добили сагласност, као што је источна Србија. То је табу тема", рекла је координатор за трансплантацију КЦС докторка Мирјана Лаушевић.

"Показало се тада да то није воља ни моја ни братова већ воља Божија, да ја будем тај који ће му подарити орган, дати му бубрег. Бог ми је понудио ту Божију заповест коју је дао свима, љуби ближњега свога, као самога себе. Ја сам се потрудити да помогнем брату, и успела је ова трансплантација и брат и смо добро", рекао је протојереј Гвозден Арамбашић.

Трансплантацију бубрега чека 20 пацијената којима нико од сродника не може да дарује орган. У болници кажу да желе да се укључе у програм трансплантације и буду тзв. донор болница, јер када медицина више не може да помогне, штета је да се органи пацијента не искорсте за лечење других људи.

Имају опремљено одељење интензивне неге и неопходне апарате за утврђивање мождане смрти.

Заменик директора Опште болнице у Сремској Митровици Мирослав Кендришић каже да очекује да ће набавити нову опрему и додао је да су им неопходни респиратори, односно вештачка плућа, да би пацијенти могли да стигну из болнице на терцијарни ниво, где се ради трансплантација.

Планирају да организују и предавања, на којима ће учествовати и лекари и представници цркве, како би грађанима објаснили да је трансплантација начин лечења, а орган лек.

Координатор за трансплантацију Новка Илић рекла је да било коме може да затреба орган и додала је да је готово сваки човек спреман да прими орган, али ако треба да размишља да он једног дана може да буде у стању мождане смрти и да орган да, то није лако.

Према њеним речима, још је теже да људи размишљају о смрти својих најближих.

У Ровињу су одржане спорстке игре оних који данас живе захваљујући дарованом срцу, плућима, јетри. Хрватска је већ пет година чланица Еуротранспланта, а број давалаца органа је утростручен. Имају 18 донора на милион становника, што је изнад европског просека. Србија је од тог броја још далеко.