Дужни смо да плаћамо барем десет врсти такси на својим факултетима, без обзира да ли се сами финансирамо или из буџета државе. Међутим, зашто се цене разликују у зависности од високошколске установе на којој студирамо?
Испоставља се да су факултети увели плаћање неких такси неоправдано. На пример, зашто морамо плаћати наставни план, кад се он може једноставно преузети са сајта? Зашто факултет наплаћује уверење о студирању кад је оно Законом ослобођено таксе? У времену где се на факултетима све наплаћује, од обичног папирића до промене професора и одсуствовања са вежби, треба се запитати - шта у свему томе има, а шта нема смисла? Зашто не постоје једнаки стандарди плаћања, већ цене такси драстично варирају од установе до установе. А академци на ове додатне издатке годишње потроше преко 200 евра.
Факултет политичких наука у Београду признавање положених испита на другим факултетима наплаћује 1 400 динара по положеном испиту, док студент Медицинског факултета у Новом Саду, у поступку признавања испита не плаћа никакве таксе, а на Економском у Београду, студент ће у оквиру те процедуре издвојити 1100 динара. Износи такси за признавање испита се разликују. Али, то је само почетак много шире приче.
Коментари