петак, 26.07.2013, 10:30 -> 10:42
Војна база САД у Вијетнаму?
Вијетнамски председник у посети Вашингтону. У току је јачање економских и успостављање војних односа између Вијетнама и САД. Реална могућност да САД у Вјетнаму отвори војну базу због заједничког интереса у супротстављању растућој моћи Кине.
Председник Вијетнама Труонг Тан Санг налази се у званичној посети Вашингтону где се сусрео са председником Бараком Обамом и државним секретаром Џоном Керијем. Вијетнам, упркос идеолошким сличностима, има дугу историју међусобног непријатељства са Кином и то може бити разлог за то што сада Вијетнам тражи начин да се одупре растућој кинеској моћи кроз војноекономско приближавање са Вашингтоном.
Председник Труонг разговарао је са америчким домаћинима о начинима за јачање економске сарадње између две земље, нарочито о повезивању привреда и либерализацији увоза у склопу Транс-пацифичког партнерства (ТПП), великог споразума о слободној трговини у региону Пацифика о којем тренутно преговара 12 земаља.
На преговарачком столу нашао се предлог о успостављању војне сарадње, јављају амерички и источноазијски медији.
Председник Труонг, који је други вјетнамски лидер који је посетио америчку престоницу од завршетка рата 1975. године, позвао је председника Обаму да посети Вијетнам пре истека свог мандата.
Труонг је, иначе, у младости био затваран од стране јужновијетнамског режима који је био марионета америчких окупационих снага током Другог индокинеског рата (рата између вијетнамских комуниста са једне, и Американаца и њихових домаћих помагача са друге стране).
Са Труонгом путује и привредна делегација, а вијетнамски председник и његова пратња након Вашингтона ће се упутити у Њујорк.
Посету вијетнамског председника Вашингтону пропратиле су антикомунистичке демонстрације вијетнамске дијаспоре у САД, која броји око 1,7 милиона људи и углавном се састоји од припадника државног апарата и војске капиталистичког Јужног Вијетнама који су пребегли у САД по завршетку сукоба.
Иначе, Пацифички океан и источна Азија највећи су геостратешки приоритет у америчкој спољној политици, а САД већ више година јачају савез са Јапаном, Филипинима и Аустралијом, те продубљују економске и војне односе са Индијом у склопу стратегије за окруживање Кине са циљем да се ограничи њен војнополитички утицај.
Ове године Вашингтон су посетила већ четри лидера из југоисточне Азије, што је показатељ важности коју САД придаје овом многољудном региону који тренутно остварује највећи економски раст у свету.
Америчка база у Вијетнаму?
Током рата у Вијетнаму америчке снаге су бруталном стратегијом тепих бомбардовања и употребом напалма усмртиле више од милион вијетнамских војника и цивила. Поред страшних људских губитака нанели су и огромну еколошку штету Вијетнаму систематским коришћенем дефолијаната који садрже токсичне супстанце диоксине, који је таложењем у води и тлу доспео у ланац исхране и деценијама након рата проузрокује генетске деформитете код новорођенчади у Вијетнаму.
Упркос томе, медији у Азији брује последњих месеци о могућности да вијетнамска влада уступи Сједињеним Државама морнаричку базу у централном делу земље, у граду Дананг, како би се заштитила од војнополитичких притисака северног суседа Кине.
Први разговори о овој опцији вођени су приликом посете америчког председника Буша Вијетнаму 2006. године.
Иначе, Вијетнамци доживљавају Кину као свог вековног непријатеља, а најпоштованије историјске фигуре вјетнамског народа из средњег века су владари и војсковође који су се супротставили кинеским освајањима.
Ни у новијој историји, уопштено говорећи, односи Вијетнама и Кине нису добри упркос привременом савезништву током отпора вијетнамских родољуба западним силама.
Наиме, мада је НР Кина подржавала оружани отпор Вјетнамаца француској и, касније, америчкој окупацији, идеолошке разлике између између кинеског и совјетског руководства које су се јавиле након смрти Стаљина почеле су да се рефлектују и на однос између Кине и вијетнамских комуниста који су се у знатној мери ослањали на финансијску и војну помоћ Москве.
Такође, капиталистички Јужни Вјетнам и Кина имали су кратки оружани сукоб 1974. године око Параселских острва у Јужнокинеском мору, а најмногољуднија земља света након те размене ватре у целини је присвојила овај архипелаг чији је један део до тада био у вијетнамским рукама.
Када су комунисти из Северног Вијетнама 1975. протерали последњег америчког војника и ујединили тридесет година подељену земљу, нова комунистичка влада уједињеног Вијетнама затражила је да се Параселска острва врате под вијетнамски суверенитет.
Кина и Вијетнам се споре и око сићушних острва Спратли која су раштркана на 425.000 квадратних километара акваторије и на чије делове право полажу и Малезија, Филипини и султанат Брунеји.
Вијетнам и Кина у не тако далекој прошлости сукобљавали су се и око политичког утицаја у Камбоџи где је Кина подржавала маоистичком идеологијом задојени режим Кмер Ружа, који је спроводио стравичан терор над сопственим народом, али и вербално и оружано провоцирао Вијетнам.
Режимска пропаганда Кмер Ружа позивала је на борбу за повратак приморских територија, односно широке делте реке Меконг коју су камбоџански краљеви изгубили још у 17. веку пред налетом Вијетнамаца.
Режим вође Пол Пота, који је страховао од доминације Вијетнама у региону, уверавао је напаћени народ своје земље да су камбоџански војници супериорни у односу вијетнамске, те да један Камбоџанац вреди колико 30 Вијетнамаца.
Ове илузије брзо је распршила колосална вијетнамска офанзива у децембру 1978. године, у којој је престоница Камбоџе Пном Пен пала за свега две недеље, а Вијетнамци преузели контролу на државним апаратом те земље и окупирали је читаву деценију до споразумног повлачења 1989. године.
Народна Република Кина, међутим, одговорила је на ову инвазију против својих камбоџанских штићеника артиљеријским нападом на пограничне градове у северном Вијетнаму, чији је циљ био да овој држави и њеном заштитнику Совјетском савезу покаже да неће толерисати ширење вјетнамског, односно, совјетског утицаја у југоисточној Азији.
Територијални спорови, јачање кинеске армије, прошли сукоби и неповерење Вијетнамаца према великом северном суседу објашњење су за то зашто ова држава која је претрпела огромне људске жртве у рату са америчким окупаторима сада тражи начин да се одупре растућој кинеској моћи кроз војноекономско приближавање са Вашингтоном.