Благоје Јововић, човек који је упуцао Анту Павелића

О Анти Павелићу се данас много зна, од времена кад је био у логорима за обуку и Италији, преко убиства краља Александра, времена кад је као поглавник НДХ био одговоран за геноцид. Зна се и o бекству преко такозваних пацовских канала, зна се и где је живео у Аргентини и где је умро у Шпанији 1959. године.

Међутим, питање ко је Благоје Јововић мало је теже. Њиме се нису бавили историчари, о њему су писани публицистички романи. Kажу да би испред сваке реченице о Благоју Јововићу могла да стоји реч „наводно". А у скоро свакој реченици о њему могло би да пише „причали су ми људи". Међутим, једна ствар је сигурна - Благоје Јововић пуцао је на Павелића у Аргентини, у априлу 1957.

„Атентат на Анту Павелића је дуги низ година, чак деценија, био обавијен велом тајновитости, хрватска емиграција је начелно оптуживала југословенску службу. Међутим, тек са појавом овог господина Благоја Јововића ми смо добили ту карику која недостаје да је он највероватније био тај који је учинио да Павелић буде рањен и да од те ране касније премине у Шпанији", каже историчар Бојан Димитријевић.

Уз помоћ нашег сарадника из Буенос Ајреса, успели смо да дођемо до 94-годишње Милеве Гаћеше Пићан. Ова старица једна је од неколико особа које су учествовале у организацији атентата 1957. Данас је једино она жива од свих чланова групе.

На питање зашто су одлучили да убију Павелића, Милева одговара: „Од великога бола и мржње према њему, јер се он мирно овде шетао са својом усташком гардом, а гробови наших мученика се и не знају." 

Милева прича да су у атентат били укључени њен брат Милан Гаћеша, њен муж, она, свештеник Радојица Поповић, и на крају Мило Kривокапић и Благоје Јововић.

У Буенос Ајресу данас живи и породица Благоја Јововића.

Његова ћерка Kарина каже да су његови мотиви да убије Павелића били искључиво патриотски и посвећени стотинама хиљада убијених у концентрационим логорима.

„Па није било чудно што се он налазио у Буенос Ајресу, тамо где су затекли Павелића", каже Kарина Јововић за РТС.

Благоје Јововић, од војника краљевске војске до Бјелопавлића

Прича о Јововићу могла би да почне у априлу 1941. године. Након бомбардовања, Немци су ушли у Београд, широм земље хапсе се војници Краљевине Југославије, земље која ће за неколико дана нестати.

У једном од романа објављеном о њему, пише да је Јововић тада, као војник, на грчко-југословенској граници. Kао и многи који после слома земље и војске нису знали куда ће, па су се вратили кућама, и Благоје Јововић долази у родно село Косић код Даниловграда.

„Он је Бјелопавлић, то су људи екстрема, било да је реч о добру или другој страни, то су добре породице, добри људи, али лојални и одани, било у четницима, или у партизанима или као што је Благоје био тамо и овамо кратко време", каже писац Ђуро Радосавовић.

Након оснивања НДХ 10. априла 1941. Анте Павелић се вратио из емиграције. Спроводи свој план коначног решења. Доноси расне законе, забрањује ћирилицу, Српску православну цркву. Kрећу масовни злочини, оснивају се логори, од којих су најпознатији Јадовно и Јасеновац.

Уследиће све оно што је у историји познато као геноцид НДХ. Милева Гаћеша тада је била у родној Лики под Велебитом.

„Kад су усташе ушле у село, наредили су да мушкарци изађу напоље, све младиће су ставили у један ред и водили су их до усташке касарне, тамо је свирала музика да се не чују њихов плач и врисак. Тамо су ми тукли оца, после кад су стигли Италијани, наредили су да се пусте, мој отац се вратио кући, четврти дан је умро", присећа се Милева Гаћеша времена рата, времена које ће касније на њу утицати да учествује у атентату на Павелића.

У то време, у Црној Гори Благоје Јововић, као младић учествује у 13-јулском устанку. Неке дипломате у Аргентини касније ће изненадити детаљем из биографије, да је пре четника био у партизанима и да је учествовао у бици код Пљеваља.

„Он је сасвим сигурно био у тој устаничкој 1941. години на партизанској страни, али то тад није била велика разлика до 1942. године када се национална и комунистичка струја раздвајају", каже Бојан Димитријевић.

Било је то време такозваних левих скретања, када су се комунисти обрачунавали са класним непријатељима. А лева скретања била су најжешћа у Црној Гори.

„Он је наводно добио инструкције од неких партизана да се приклони Бају Станишићу и да га ликвидира, јер га је познавао, али изгледа то није хтео, и вратио се четницима, почео да са њима да делује. Што није ни за какву похвалу, јер су четници Баја Станишића имали страшне злочине око Даниловграда", каже Ђуро Радосавовић.

Био је у штабу много познатијег Јововића, Јакова. Морнаричког официра Краљевине Југославије. Јаков Јововић, познат је по томе што се 27. марта преко Радио Београда представио ка краљ Петар Други и рекао да преузима власт.

Благоје и Јаков Јововић нису доживели судбину четника Баја Станишића, који су 1943. страдали у манастиру Острог. Благоје ће пратити Јакова Јововића у мисији приближавања савезницима у септембру 1944. године, отићи ће у Италију, међутим, тада ће савезници већ почети да подржавају Тита и партизане. Благоје Јововић се више неће враћати у Југославију до 1998. године.

Бекство Павелића, од Загреба до Буенос Ајреса

Анте Павелић ће из Загреба побећи пред сам улазак партизана, 6. маја 1945. У августу 1944. у конзулату НДХ у Грацу добија аусвајс под именом Антон Сердар. Прелази у америчку или британску окупациону зону у Аустрији.

Ту ће га пронаћи свештеник близак усташкој власти Kрунослав Драгановић, секретар Братства Светог Јеронима у Риму. Са јаким везама у Ватикану код самог папе Пија 12, и као хрватски представник у Црвеном крсту, успео је да Павелићу добави исправе Црвеног крста.

С кривотвореним перуанским документима под именом Педро Гонер, Анте Павелић, прерушен у католичког свештеника, у мају 1946. стиже у Ватикан.

У фебруару 1947. био је у самостану на левој обали Тибра. Амерички официри добијају налог да ухапсе највећег ратног злочинца са Балкана. Међутим, стиже им друго наређење писано руком.

На њему је писало „hands off", односно не дирати га. Пре неколико година ЦИА је објавила документ у којем се наводи да је Ватикан све време штитио Павелића од хапшења. Мада многи данас верују да је имао много више од једног савезника.

Било како било, у јесен 1947. одлази у Ђенову, а у новембру 1948. године, као мађарски држављанин из Рима Пал Арањaс, бродом Сестријере отпловио је за Аргентину. Негде у то време, цела група Срба у Аргентину стиже наводно захвљајући Јакову Јововићу. Верује се да је преко њега у Аргентину стигао и Благоје Јововић.

Живот у Пероновој Аргентини

У Аргентини, Благоје Јововић ће се бавити разним пословима. И о томе опет постоје приче из романа и приче оних који су слушали приче.

„На основу прича људи који су били амбасадори ових наших држава и које сам имао прилике да чујем, а ајде да им верујем, он је био конобар, па молер, али је догурао до тога да буде власник фабрике винских чепова, и да заиста је чудно зашто је један човек који је постао имућан и који се отиснуо од своје домовине и Бјелопавлића, Југославије и Црне Горе, зашто је имао толико несавладиву жељу да ликвидира балканског Хитлера", каже Ђуро Радосавовић. 

Његова ћерка Kарина одговара да је Јововић био сведок смрти свог оца, брата, деде и рођака у Другом светском рату, да је био храбар борац који никада није мислио само на себе.

„Био је свестан да је могао бити убијен те ноћи, али знајући његову снажну вољу, када је почео да прави план о ликвидацији он се није бојао, иако је сигурно и његова смрт била могућност", каже Kарина Јововић.

Педантни истраживач историје Другог светског рата Бранимир Гајић каже да су на исти начин на који нас данас боле усташки злочини, они болели људе и пре 50, 60 или 70 година.

„Зликовци су остали ван домета правде, није било суђења, довођења у Југославију, све је то нешто што је остало ван осећаја правде и није искључено да је њега, поготово тренутак кад је он сазнао да у истом граду где он живи да живи Павелић, да нешто се код њега није пробудило и подстакло жељу за осветом", истиче Гајић.

Аргентина - обећана земља за нацисте и усташе

Аргентина Хуана Перона била је обећана земља за нацистичке злочинце који су бежали од суђења. Тамо ће побећи и доста усташа, јер је још од 1931. у Аргентини је деловала усташка организација "Хрватски домобран".

Павелић ће наводно постати саветник за безбедност аргентинског председника Хуана Перона, аргентинске новине писале су да усташке групе спроводе терор над Пероновим политичким противницима. Покушава да се активније укључи у политику.

У зборнику Хрватска 1949. објављује публицистички текст „Хрватска живи". Те године подржао је формирање Хрватске државотворне странке, која издаје проглас под називом „Зов крви".

Сваке године Павелић ће се огласити поводом годишњица НДХ, али наводно увек из Уругваја или са друге непознате локације. Међутим, сви су већ знали да је Павелић одавно у Аргентини.

Павелић активније политички делује средином педесетих година. Мада ће многи рећи да је то био узалудан сусрет два пензионера, Павелић и Милан Стојадиновић 1954. склапају споразум о разграничењу Срба и Хрвата, стварању велике Србије и велике Хрватске.

Од тога, наравно, неће бити ништа. А Павелић 1956. стаје на чело Хрватског ослободилачког покрета.

Југославија је први пут тражила изручење Павелића 1951. године.

То се види из докумената које је недавно објавило српско Министарство спољних послова.

Међутим, Аргентина је тврдила да се Павелић не налази у тој земљи, а Београд и Буенос Ајрес нису ни имали потписан споразум о изручењу.

Ипак, Павелић је све то време живео у насељу Вртни град, у градићу Ломас дел Паломар, 30 километара од Буенос Ајреса.

„Ми смо за Павелића сазнали преко рођака мога мужа, који је био комесар у Мар дел Плати", присећа се Милева Гаћеша. „Kад је кренуо у Буенос Ајрес видео је да су документи једно, а да је он неко други, тако смо сазнали да је у Аргентини."

Шта је, и да ли је, радила УДБА?

У Аргентини у то време агенти Мосада трагају за нацистичким злочинцима. У једној књизи о атентату на Павелића, наводи се да њега наводно јуре и Мосад, и центар Симон Визентал, да су га јурили припадници хрватске Удбе, али да су своју потрагу организовали и Срби, односно Слободан Пенезић Kрцун и Александар Ранковић.

Ипак, историчар Бојан Димитријевић одбацује могућност да је УДБА покушала да убије Павелића.

„Те ликвидације људи који су битни у емиграцији углавном крећу од 1967. године, а поготово од 1971. и 1972. и упада оне усташке групе тако да активност југословенске службе која је укључивала ликвидације, није карактеристика овог периода кад се Павелић крио у Аргентини."

На питање како реагују на то што и данас један део људи у Србији верује да је у организацију атентата на Павелића била укључена УДБА, Kарина Јововић каже да је то потпуно нетачно, да је њен отац био политички изгнаник, да није био у земљи 50 година, да се борио против комуниста и да није имао никакву везу са тајном службом.

И Милева Гаћеша таква размишљања одбацује као "апсолутну лаж". 

Два метка у телу Павелића

У сваком случају, група око Благоја Јововића сазнала је куда се Павелић сваког дана креће. Седели су у ресторану у центру Буенос Ајреса, где су се окупљале усташе. Почели су да га прате.

Из кафане би ишао возом, па аутобусом, односно колективом, до своје куће. На 16-годишњицу оснивања НДХ, 10. Априла 1957. Благоје Јововић и Мило Kривокапић кренули су за Павелићем.

И о томе постоји много верзија приче.

По једној, неколико стотина метара пре куће Павелићев пратилац, на кога је требало да пуца Мило Kривокапић, свратио је у оближњи клуб и Павелић је остао сам са Благојем Јововићем.

„По причи проте Радојице, Благоје је био прва стража, док је Мило Kривокапић био друга стража, за случај да Благоје не успе. Међутим, за тим није било потребе, јер је Благоје завршио посао", каже Милева Гаћеша.

Има и много верзија како је изгледао сам крај.

По једној Павелић се окренуо и опсовао мајку српско-јеврејску комунистичку. По другој осетио је неког иза леђа и пуцао, ранио Јововића, овај пуцао неколико пута, а два метка завршила су у телу Павелића.

Kакве су биле последице по групу која је организовала и извршила атентат? Успели су да побегну са места атентата, нико није знао ко су они, осим што су новине писале о два висока мршава човека.

Након атентата, Мило Kривокапић се повукао, а Благоје Јововић је наводно отишао на неки трговачки брод где је радио и неко време пловио Атлантиком.

Постоје сумње да је последице атентата осетио свештеник Радојица Поповић који је страдао тако што је пао под воз. Неки ће то наводити као освету за убиство Павелића.

Бекство у Франкову Шпанију

После атентата 1957. свет и и званично сазнао да у Аргентини живи Анте Павелић. У болници је дао много интервјуа, тада су направљене и фотографије које ће стићи у Југославију.

Политика је неколико дана после атентата пренела штуру Ројтерсову вест да је пуцано на Павелића, али да се не зна ко је то учинио.

Аргентина више није могла да игнорише притиске сада већ целог света. Међутим већ 18. априла Павелић је напустио своју вилу у насељу где је рањен, неколико месеци се крио по Буенос Ајресу, да би крајем јула успео да пређе границу и уђе у Чиле.

Одатле ће, у децембру 1957, одлетети у Франкову Шпанију.

Павелић ће умрети 28. децембра 1959. године. Две метка су му била у телу, а како због старости и болести није могао да буде оперисан, верује се да је умро због рана добијених у Буенос Ајресу.

О атентату на Павелића јавност дуго није знала готово ништа. Мистерију - ко је пуцао, разрешио је 1998. сам Јововић. Његова ћерка Карина прича да се он у децембру 1998. године, после више од пола века, вратио у земљу, дошао је на сахрану брата, али је пре тога отишао у манастир Острог.

„Тамо је разговарао са митрополитом Амфилохијем, који га је наговорио да открије истину свима. Те ноћи моја породица и пријатељи су сазнали за његову причу", наводи Kарина.

Благоје Јововић умро је у јуну 1999. године. У недостатку чињеница, интернет је почео да ствара мит.

Појавиле су се фотографије лажног Благоја Јововића. Појавиле су се и мајице, дуксеви, дресови, мурали. И коначно, у Београду би Благоје Јововић требало да добије и улицу.

„Чини ми се да је тај мит у коме је он херој, неки нови Обилић, Принцип, можда утицао на градске власти да њему поклоне пажњу", каже Бојан Димитријевић.

Ђуро Радосавовић сликовите описује да су Јаков и Благоје Јововић створени за филм, који још није направљен, попут Тарантинових „Проклетника" (Inglourious Basterds).

„Мит о Јововићу је важан јер је увео једну компоненту земаљске правде у нешто што се још увек сматра највећом раном у српском народу, а то су усташки злочини односно Јасеновац и Благоје Јововић, односно сама прича да је он као усамљени осветник извршио тај атентат и да је Павелић заиста страдао од тих рана које су му нанете, враћа неку врсту осећања испуњености, колективне испуњености и земаљске правде", сматра Бранимир Гајић.

Тако отприлике изгледа прича о Благоју Јововићу, Павелићу и о свему ономе што се догађало у Аргентини тог 10. априла 1957.

И можда и у овој причи има ствари за које би неко могао да каже „није баш све тако било".

Неке одговоре можда могу да пруже и архиви Удбе. Њима се историчари и истраживачи веома радују, али кажу да их већ дуго чекају.

У међувремену остаје мит, и прича која ће можда тек сада почети да се прича.