Da li su geni naša sudbina

 Imali smo prilike da razgovaramo sa neuropsihijatrom dr Draganom Švrakićem, profesorom na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu (SAD), akademikom SANU, koji je nedavno posetio Beograd. Tokom tri poslednje decenije rada u Sjedinjenim Državama u najvećem se bavio istraživanjima na polju psihobiologije ‒ uplivom biogenetskih veza na razvoj mentalnih bolesti kod ljudi, faktorima koji utiču na formiranje ličnosti, a u kojima se prepliću genetski i razvojni uticaji. Sa profesorom Robertom Klonindžerom i grupom saradnika razvio je sedmofaktorski model ličnosti koji je danas jedan od vodećih u svetu.

Vaše istraživanje tiče se biogenetskih procesa koji mogu da moduliraju crte ličnosti. U pitanju je istraživanje na polju genetike (odnos genotipa na fenotip) i epigenetike (nasledne promene u fenotipu koje nisu zavisne od sekvence DNK, već od njenog okruženja). U čemu se ogleda taj proces?

‒ Suštinski, istraživanje se tiče epigenetike, nauke koja se bavi interakcijom gena i okoline. Znači, geni sa kojima se mi rađamo imaju 60% uticaja na to kakvi ćemo biti kao ličnosti, dok 40% predstavlja uticaj okoline. Taj odnos nije linearan. To što imamo 60% određenih gena može da bude ozbiljno izmenjeno u zavisnosti od okruženja u kome se nalazimo. Znači, okruženje može ili da suzbije loše gene, ili da eksponira loše gene. Ili obrnuto ‒ može da suzbije dobre gene i da nametne određenu psihopatologiju. Znači, geni nisu naša sudbina i ne moraju da budu naša sudbina. Svaka crta ličnosti: inteligencija, naš temperament, naš karakter, razvija se kroz interakciju gena i okoline. Mi smo rođeni, ljudska beba je rođena bez ikakve sposobnosti da samostalno živi. Naš nervni sistem završava razvoj, naš mozak, naše emocije, naše ponašanje završavaju razvoj tek petnaest do dvadeset godina od rođenja, kroz adolescenciju do ranog odraslog doba, tek tada čovek počinje svojim punim kapacitetom da ʼživiʼ.

Tim istraživača iz Sent Luisa napravio je revoluciju ovim istraživanjem genotipa. Koliko su danas vidljivi vaši rezultati?

‒ Rezultati su vidljivi već u ovome: mi smo pokazali da je temperament osobe pretežno genetski uslovljen. Znači geni, ono što nasleđujemo od naših roditelja utiču na to kakve će nam biti crte temperamenta i ako pogledamo sebe, najčešće to možemo i da vidimo: vidimo, na primer, da je neko povukao na babu ili na dedu ili na majku, ili na oca strašljivost ili agresivnost. Ali karakater, po našim genetičkim studijama, nije vezan direktno za gen, već za regulatorne segmente, one delove koji ne kodiraju proteine nego su tu da regulišu funkciju drugih gena. Drugim rečima, klasičan epigenetički mehanizam. Znači, karakter se razvija epigenetički kroz interakciju sa okolinom, a temperament je mnogo više nezavistan od njih. Naravno, nije potpuno, ali je mnogo više nezavistan od interakcija sa okolinom. Mi smo radili istraživanja širom sveta, temperament se ne razlikje mnogo među kulturama u svetu. Ako pođete od Srbije do Japana do Južne Afrike, Južne Amerike, Severne Amerike, temperament ljudi je sličan. Neke male razlike postoje. Recimo, našli smo da je u Japanu individualna agresivnost manje izražena i da su oni, da tako kažem, više kooperativni.

Znači, temperament je manje-više stabilan na planeti, ali karakter se menja od kulture do kulture, od supkulture od supkulture...

‒ Ono što sam maločas rekao  bio je genetički dokaz da je karakter epigenetički mehanizam, klasičan proizvod interakcije gena i okoline, a ovo je epidemiološki dokaz. Vi vidite da je u Japanu crta karaketra ʼkooperativnostʼ jednostavno više izražena nego u nekim drugim kulturama. Ili imate situaciju da prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji ne postoji dijagnoza ʼnarcistički poremećaj ličnostiʼ. Narcistički poremećaj ličnosti je klasifikovan u SAD, ali Svetska zdravstvena organizacija taj poremećaj ʼne primećujeʼ jer ovu dijagnozu ʼne prepoznajeʼ u siromašnim zemljama, ʼnema ga dovoljnoʼ da bi ga klasifikovala. Tako da, već znate, narcizam kao poremećaj  prisutan je u Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, ali u velikom delu ostatka sveta narcizam se uopšte ne uzima kao faktor poremećaja ličnosti.

Kinezi su svojevremeno sproveli istraživanje prema kojem su ustanovili, mereći moždanu aktivnost u svojoj populaciji, da imaju razvijeniji osećaj za zajedništvo, mnogo veći nego što je to ustanovljeno kod Evropljana, zapadnjaka, uopšte. Šta biste rekli o tome?

 ‒ Kako da ne. U pitanju je biološki moral ljudi. Mi imamo biološki moral koji je urođen i koji odražava evolucionu realnost naših predaka: život u grupi je naše adaptivno rešenje. Mi smo, odnosno veliki broj životinja je ʼodlučioʼ da je grupa bolje rešenje nego izolovan život. Ali život u grupi koliko god ima svojih prednosti ima i svoju cenu. Čovek mora da podredi svoj individualizam u određenoj meri životu u grupi. Taj aspekt moralnosti mi delimo sa svim životinjama koje žive u grupi. Recipprocitet, empatiju, altruizam, altruističko ponašanje, to su ponašanja koja delimo sa drugim životinjama. Zašto se kulturološki razlikuju, recimo, zemlje Orijenta, kako ste pomenuli, i zemlje zapadnog sveta? Zbog toga što je u zemljama Orijenta život u grupi kulturološki negovan, kultivisan ‒ biti dobar za grupu, doprinositi grupi je izraz ličnog uspeha, dok u zemljama u kojima je razvijan individualizam to nije slučaj. Tamo se ne neguje zajedništvo. Tako da, urođen moral je naša ljudska sposobnost baš kao i sposobnost govora, sa njima se rađamo.