Иако је деценијама важила за европску престоницу сујеверја, испред Италије се сада налазе Летонија са 60 одсто и Чешка са 59 одсто испитаника који верују у различите облике среће и несреће.

Са друге стране лествице налазе се Финска, где је сујеверно 21 одсто грађана, Холандија са 25 процената, Француска са 28 и Белгија са 31 одсто.

Напуљ, град у којем сујеверје живи својим животом

Ако постоји место које симболизује италијанско празноверје, онда је то Напуљ. У овом граду вековима се преплићу народна традиција, религијска веровања и стари обичаји.

Један од најпознатијих симбола је црвени рог, познат као корничело (cornicello). Ова амајлија, која се најчешће израђује од црвеног корала, носи се као заштита од урока и зле среће и данас је један од најпрепознатљивијих италијанских симбола широм света.

Народно предање каже да корничело никада не треба куповати за себе; мора се добити као поклон од вољене особе да би правилно функционисао. Најмоћнији су када се преносе са родитеља или бака и дека на млађе генерације током важних животних прекретница.

Ако се срећни рог неочекивано одломи или поломи, сујеверје каже да је успешно апсорбовао талас негативне енергије или лош знак намењен вама.

Напуљ је познат и по „Сморфији“, традиционалном тумачењу снова, према којем сваки сан има свој број који се може играти на лутрији. Овај обичај и даље је део локалне културе и свакодневног живота многих становника југа Италије.

Црна мачка и петак 17.

Међу најраспрострањенијим веровањима и даље је оно да црна мачка која пређе пут доноси несрећу. Ту су и разбијено огледало, просута со или уље, отварање кишобрана у кући, стављање шешира на кревет или остављање хлеба наопако на столу.

За разлику од англосаксонских земаља, где се несрећним сматра петак 13, у Италији је то петак 17. Разлог се повезује са римским бројем XVII, који се може пресложити у латинску реч „VIXI“ – „живео сам“, што симболично упућује на крај живота.

Због тога поједине италијанске компаније и данас избегавају број 17 у нумерацији седишта, соба или редова.

Зашто празноверје опстаје?

Антрополози и психолози сматрају да празноверје није само остатак старих веровања, већ начин на који људи покушавају да се изборе са неизвесношћу.

Када се суочимо са важним животним догађајем, испитом, разговором за посао, спортским такмичењем или медицинским прегледом, ритуали и амајлије пружају осећај сигурности и контроле, иако рационално знамо да они не могу променити исход.

Позната је и изјава данског нобеловца Нилса Бора, који је у својој канцеларији држао потковицу за срећу. Када су га питали да ли заиста верује у њу, одговорио је: „Не верујем, али кажу да делује и када не верујете.“

Сујеверје и фудбал

Спорт је једно од подручја у којима ритуали имају посебно место. Многи фудбалери годинама понављају исте покрете пре утакмице, носе исту опрему или излазе на терен увек истим редоследом.

Ни навијачи нису изузетак. Истраживања показују да приближно трећина италијанских љубитеља фудбала има сопствене ритуале током утакмица – гледају меч са истим друштвом, седе на истом месту, носе „срећни“ дрес или неку амајлију.

Неки чак верују да је пораз њиховог клуба последица тога што су тог дана прекинули своју уобичајену рутину.

Више од обичаја

Празноверје у Италији није само скуп ирационалних веровања. Оно представља део културног идентитета земље, обликованог вековима историје, од античког Рима и паганских обичаја до савременог народног фолклора.

Истраживање Евробарометра показује да готово шест од десет Италијана и данас, макар повремено, прибегава неком облику празноверја. Не зато што нужно верују да оно може променити судбину, већ зато што помаже да се лакше прихвати оно што је ван људске контроле.

У времену брзог технолошког напретка, изгледа да амајлије, ритуали и стара веровања још нису изгубили своје место у свакодневном животу Европљана.

– Волим да кажем да је боца вина попут ГПС-а: пијете вино и оно вас води право до места на Земљи са којег долази. Истовремено је и временска капсула, јер носи годину бербе и подсећа вас на оно што се догађало у том периоду.

Морам да вас питам и за причу која је међу српским винарима постала готово легенда. Када су Вам први пут поменули Србија, Ви сте наводно реаговали: „Они праве вино у Србији?“. Да ли је то тачно?

– Јесте. Било је то пре неколико година. Мој пријатељ винар послао ми је веома леп мејл и рекао да би желео да донесе неколико српских вина. Помислио сам: „Нисам ни сигуран да се у Србији прави вино."

Дошао је у моју канцеларију и две године заредом смо дегустирали вина. Помислио сам: „Вау, ово је заправо веома добро“ и пожелео да дођем. Допада ми се дух људи овде – колико и даље умеју да уживају у животу. Пију, забављају се.

Живот може бити тежак, као и свуда, али људи овде и даље заиста уживају.

Рекли сте да вино треба да нас покрене попут музике, љубави или поезије. Може ли се нешто толико емотивно свести на број између 90 и 100?

– Волим да кажем да, када вину дам 100 поена, то је као када угледате некога на улици и доживите coup de foudre – љубав на први поглед. Одједном сте потпуно заљубљени и желите да будете са том особом, можда чак и да је ожените. Вино може да изазове такав осећај. Пробао сам много вина у животу и код неких је реакција једноставно: „Вау!".

Како бисте генерално оценили српска вина?

– За недељу дана пробао сам око 200 вина, што је прилично много, мада могу и више ако треба. Укупан ниво квалитета је веома висок. Када бих морао да се кладим на аутохтоне или мање познате сорте из Србије, изабрао бих Прокупац и Грашац.

Занимљиво је што су та вина потпуно у складу са оним што људи данас желе да пију, посебно млађи. Траже свежија вина, која се лакше пију. Прокупац, на пример, може да се служи благо расхлађен. Мислим да би Србија управо на тим винима могла да изгради име.

Обишли сте велики део Србије. Једног дана били сте у традиционалном ресторану код Чачка, другог у фајн-дајнинг ресторану. Да ли велико вино више припада луксузу или једноставном, локалном столу?

– То је веома добро питање. Данас се готово најежим када чујем израз „луксузно вино". Заиста верујем да је вино ту да би се пило.

Може се посматрати као луксузни производ, али тада говоримо више о цени, бренду или репутацији. Не постоји много производа који, док их конзумирате, могу да пробуде толико успомена или да вас одведу на место са којег потичу.

Имам 67 година, а постоји још толико места која желим да видим и толико оних којима желим да се вратим.

Желите ли да се вратите у Србију?

– Да. Враћам се у октобру због Wine Vision-a. Планирам неколико ствари – дегустациону вечеру, а доводим и једног од највећих светских стручњака за винограде, с којим ћемо одржати семинар о виновој лози. Мислим да ће бити заиста одличан догађај.

Чекамо вас. Хвала вам много на времену и разговору за РТС.

Историчари верују да је имао око шест или седам година када је направио ове невероватне цртеже, који на много начина откривају више о животу детета у средњовековној Русији него школски задаци уз које су настали.

Док је вежбао писање ћирилицом, нацртао је себе и, како се претпоставља, своје пријатеље, поређане испод слова:

На полеђини свог школског задатка замислио је себе као „дивљу звер“, створење налик кентауру са коврџавим репом:

Приказао је и жестоке битке, са стрелама које лете, коњима у галопу и погинулим војницима које коњи газе:

А на овом цртежу себе је представио као јунака, исписујући своје име ћириличним словима:

Као млади становник Новгородске републике, Онфимова писменост заправо је мање необична него што би се могло помислити, упркос његовим годинама.

Научници верују да је новгородско друштво током средњег века имало необично висок ниво писмености, чему су можда допринеле и простране брезове шуме које су окруживале престоницу.

Брезова кора, са својим слојевима који се лако љуште, била је лако доступна за писање и много јефтинија од папира или пергамента које су користила друга друштва.

Зато су становници Новгорода писали.

Од 1950-их година на овом подручју откривено је више од 1.100 комада исписане брезове коре (познате као „береста“), који су изненађујуће добро очувани кроз векове.

Ова писма на брезовој кори датирају од 11. до 16. века. Али међу овим богатством „бересте“, Онфимови радови се истичу.

Упркос томе што је шарање по свескама присутно вековима, нема много истраживања о томе зашто људи свих узраста, а нарочито школска деца, имају ову наизглед урођену навику.

Једно истраживање указује да би одвраћање пажње цртањем неке сцене могло да помогне деци да регулишу непријатна расположења.

Студија спроведена 2009. године показала је да су учесници боље памтили информације које су чули телефоном уколико су током разговора могли да шарају по папиру.

Међутим, када је ово истраживање поновљено уз два нешто другачија експеримента, резултати су указали на то да шарање по папиру није много помогло ни у усмеравању пажње ни у бољем усвајању информација.

Цртање малој деци пружа прилику да усавршавају фину моторику, која представља важан део начина на који људи ступају у интеракцију са светом.

Неки неуронаучници чак су предложили да је цртање важан део повезивања наших чула, тела и мозга.

„Сваки потез оловком представља један покушај учења током којег дете ствара сензомоторичко предвиђање (‘ако померим руку овако, траг ће се појавити тамо’), добија непосредну повратну информацију о положају и облику трага и ажурира своје унутрашње моделе о томе како се покрети руке и шаке претварају у визуелни и тактилни образац“, наводе истраживачи.

Шерлок Холмс користи савршено памћење да решава злочине (бар док се, као у Би-Би-Сијевој телевизијској серији, налази у својој „палати сећања“). А способност студенткиње медицине Џој Квон показује се као спасоносна у серији The Pitt, када се, пошто ургентни центар остане без приступа електронским здравственим картонима, присећа бројева соба пацијената, њихових симптома и примењених терапија.

Али наш мозак заправо не функционише тако.

„Многи људи верују да наше памћење функционише попут видео-рекордера – да тачно бележи стварност и савршено је чува“, наводи Габријел Принсипе, развојни психолог са Колеџа Чарлстон у Јужној Каролини.

Како би својим студентима показала да то није тако, задаје им једноставан задатак: да по сећању нацртају новчић од једног цента. Никоме то не полази за руком.

Неки ретки појединци, углавном деца, тврде да имају такозвану еидетичку меморију, односно способност да у мислима створе слику предмета чак и након што им више нису пред очима. Међутим, те слике нису савршене и не трају дуго. Иако постоје људи са изузетним памћењем, сви заборављамо. А то није недостатак.

Заправо, људски мозак не може све да задржи. „Када бисмо могли, живели бисмо у веома претрпаном свету“, напомиње Симона Гети, развојни психолог са Универзитета Калифорније у Дејвису.

Наш мозак не би знао којим успоменама да да предност, што би утицало на способност да се присетимо важних догађаја или детаља уместо небитних појединости.

Способност присећања сопствених искустава обично почиње око треће године живота, иако се већина најранијих сећања на крају изгуби.

„Увек се повремено појави неко ко мисли да се сећа проласка кроз порођајни канал“, каже Гети. Међутим, такве тврдње најчешће не издрже пажљиво преиспитивање.

Сећања која ипак задржимо тесно су повезана са расположењем. Лепа сећања поправљају расположење, док редовно присећање на лоша искуства може да погорша стања попут депресије или анксиозности.

„Негативне ствари заборављамо брже него позитивне“, каже Принсипеова. А то је, додаје, „добро за нас у емоционалном смислу“.

Такође смо склони да заборављамо искуства која се не уклапају у представу коју имамо о себи. „Ако себе сматрамо љубазном и оптимистичном особом, склони смо да заборавимо тренутке када то нисмо били.“

Чак ни сећања која задржимо нису савршено очуване фотографије. Могу бити нетачна, па чак и потпуно лажна.

Присећање подразумева активирање група нервних ћелија у различитим деловима мозга, попут хипокампуса, смештених у близини сваког уха, префронталног кортекса у предњем делу мозга и малог мозга у његовом задњем делу.

„Понекад посегнемо за погрешном ствари“, објашњава професорка Принсипе. „Узмемо нешто што нам је неко испричао, неки сан или нешто што смо замишљали. А понекад нам ти други делови почну деловати као стварни.“

Чак и људи који поседују ретку способност да се сопствених искустава присете до најситнијих детаља – познату као изузетно развијено аутобиографско памћење – могу да погреше.

„У већини случајева таква лажна сећања прилично су безазлена“, напомиње Гети. Неко се, рецимо, погрешно сећа да је партнеру испричао смешну причу, иако ју је заправо испричао мајци или се све догодило само у његовој машти. Међутим, када је реч о сећању на неки злочин, грешке могу да одлуче да ли ће неко завршити у затвору или не.

Колико год бисмо у таквим ситуацијама желели да имамо фотографско памћење, управо заборављање ствара простор за успомене које задржавамо. А чак и када њихове обрисе замагли време, „носталгија је дивна“, истиче Принсипе.

„Волим то што и даље могу да се вратим у мислима својој деци и што она, кад год пожелим да призовем ту слику у глави, поново могу да буду бебе.“

Некоме ко није упознат са интернет сленгом, реченица вероватно не би имала баш никаквог смисла. Ипак, великом броју младих људи значење је потпуно јасно: „Готови смо, без шале.“

Речи и изрази који су настали у интернет простору све чешће прелазе границе енглеског језика и постају део свакодневног говора младих широм света, чак и када за њих у матерњем језику не постоји потпуно одговарајући израз.

Захваљујући платформама као што су TikTok, Instagram, YouTube и Discord, изрази попут cooked, no cap, simp, flex, based, trigger, rizz, cringe, slay, delulu могу за врло кратко време постати препознатљиви и онима који енглески не користе често, или га не говоре добро.

Занимљиво је, међутим, што се ови изрази не користе увек онако како би их користио неко коме је енглески језик матерњи. Они се прилагођавају, мењају облике и комбинују са српским речима

Тако настаје једна врста хибридног интернет језика у којем се српски и енглески непрестано преплићу.

Изгубљени у преводу

Дословни преводи интернет сленга често звуче разумљиво, али не говоре готово ништа о њиховом стварном значењу.

Уколико видите мим у којем два дабра стоје један поред другог уз поруку „Дозволи му да кува“ (Let him cook), тешко да бисте из самог превода могли да закључите шта она заправо значи.

У интернет сленгу, овај израз се користи када неко жели да каже да особу треба пустити да настави са послом јер зна шта ради и спрема нешто добро. Тако „пусти га да кува“, ипак значи „пусти га, зна шта ради“.

Ако неко каже „spill the tea“, не тражи од вас да проспете чај, већ да му испричате трач који још није чуо или откријете детаље неке приче.

Уколико неко на интернету каже да је „мртав“, „слаб“ или да „плаче“ (dead, weak, crying), то не значи да се заиста налази у неком од тих стања. Све три речи могу да буду начин да се каже да је нешто толико смешно да особа „умире од смеха“.

„Закључати се“ (lock in) такође нема много смисла ако га посматрамо буквално. Када неко каже „I need to lock in“, он заправо говори да мора да се концентрише, уозбиљи и посвети одређеном послу.

Слично је и са изразима face card never declines, out of pocket и she ate and left no crumbs.

Први буквално говори о томе да се „картица лица никада не одбија“, други о нечему што је „ван џепа“, а трећи да је неко „јео и да иза њега није остала ни мрвица“.

Ипак, њихово стварно значење је потпуно другачије: особа увек изгледа добро, неко је рекао или урадио нешто непримерено, односно неко је нешто урадио савршено и без иједне грешке.

Управо овакви примери показују да се интернет сленг не може разумети само превођењем речи. Његово значење зависи од контекста, интернет културе и начина на који га одређена генерација користи.

Слично је и са изразом rent free in my head, односно „живи ми бесплатно у глави“. Не мисли се на стварно усељавање у нечију главу, већ на особу или ствар о којој се непрестано размишља.

Са друге стране, touch grass, односно „додирни траву“, представља поруку некоме ко је превише времена провео на интернету да се мало удаљи од екрана и врати у стварни свет.

Од страног израза до српске конструкције

Један од занимљивијих примера прилагођавања енглеског сленга српском језику јесте употреба конструкција попут „flex-ује“, „ghost-овао ме је“, „немој да yap-ујеш“, „престани да ме stalk-ујеш“ и „морам да lock in-ујем“.

Иако су основе преузете из енглеског језика, у овим примерима оне се уклапају у српску реченицу и добијају облике који одговарају српској граматици. Тако од енглеске речи ghost настаје глагол „ghost-овати“, па добијамо облике попут „ghost-овао ме је“.

Не види се то само у творби глагола. Енглеске речи и изрази све чешће се убацују директно у српске реченице, па тако можемо наићи на изразе попут: „Она је баш slay“, када неко жели да каже да особа изгледа или се понаша одлично; „Дечко је cheater“, када је неко склон преварама; „Ово је изузетно cringe“, када је нешто непријатно или срамотно; или „Скроз си delulu“, када неко има нереална очекивања или је одвојен од стварности.

Слично је и са појмом aura који се захваљујући мимовима проширио на српски језик. Неко може рећи да особа „има ауру“ како би описао њено присуство, самопоуздање или доминантан утисак који оставља.

У овај нови речник не улазе само речи, већ и скраћенице. L се користи за губитак, неуспех или лош исход, док W означава победу, успех или нешто позитивно. 

Између језичке промене и језичке моде

Некада су нове речи стизале кроз песме, филмове и телевизијске серије. Данас је за њихово ширење довољан један вирални TikTok, мим или објава – па израз који је јуче био непознат већ сутра може постати део свакодневног говора.

Ипак, то што је неки израз популаран не значи да је његова употреба увек оправдана. Како објашњава лектор, енглески сленг може имати своје место у језику, али је важно водити рачуна о мери и ситуацији у којој се користи.

„Позајмљивање енглеских сленг-израза може бити прихватљиво онда када се примењује умерено и када одговара конкретном контексту. Међутим, исти такви изрази могу оставити прилично непријатан, па чак и помало комичан утисак када их старија особа употребљава настојећи да створи слику о себи као о младој и савременој особи“, рекао је лектор РТС-а Александар Петровић.

Таква употреба, међутим, не мора бити само питање генерацијске разлике. Према речима лектора, понекад је реч и о непотребном преузимању речи из енглеског језика.

„У појединим случајевима оваква употреба језика тешко се може објаснити другачије него као непотребно разметање онога ко се њоме служи, као језик моде и позајмљенице из лењости.“

Ипак, нису све енглеске речи које су ушле у говор младих нужно само пролазна мода. Неке су у енглеском језику толико раширене да их готово сваки његов говорник разуме, али не и сви говорници српског језика.

„Иако се неке речи преузете из енглеског сленга могу сматрати делом свакодневног енглеског језика и познате су готово сваком његовом говорнику, код нас су оне разумљиве знатно ужем кругу људи. Због тога их не треба изједначавати са домаћим шатровачким говором“, напоменуо је Петровић.

Уместо питања да ли је свака позајмљеница добра или лоша, важније је питање да ли она у конкретној комуникацији испуњава своју основну функцију – да пренесе поруку ономе коме је намењена.

„Суштина је у томе да, без обзира на врсту језичке комуникације, употребљени изрази пре свега морају бити јасни и разумљиви онима којима се обраћамо“, закључио је лектор српског језика.

Језик ће се и даље мењати, а интернет ће те промене само убрзавати. Питање зато није да ли ће нове речи улазити у српски, већ да ли знамо када, где и коме има смисла да их користимо.

На основу одговора хиљада становника млађих од 30 година, јапанска престоница Токио заузела је убедљиво прво место, доказујући да привлачност једног града лежи у сложеној комбинацији фактора, а не само у ноћном животу.

Промена приоритета и потрага за заједницом

Док су ноћни живот и култура и даље кључни аспекти урбаног искуства за младе, они су само део шире слике. Истраживање открива да генерација Зед подједнако вреднује осећај заједништва, приступачну културу и могућност проналажења радости у свакодневици.

Лив Кели, путописац за Тајм Аут, објашњава промену: "Градови који су се добро рангирали су они у којима људи лако остварују друштвене контакте. То говори о промени ка преферирању интеракције лицем у лице." Млади све више траже "треће просторе" - места ван куће и посла где могу да се повезују са другима без нужног конзумирања алкохола или трошења много новца. Анкета је обухватила 4.000 испитаника у 150 градова, а коначна ранг листа је формирана на основу њихових оцена фактора као што су срећа, приступачност, могућност шетње, зелене површине и лакоћа склапања пријатељстава.

Токио као пулсирајуће срце задовољства

Победа Токија није изненађење када се узму у обзир резултати. Сваки испитаник из генерације Зед у јапанској престоници изјавио је да проналази радост у свакодневним искуствима. Град је добио изванредне оцене за срећу, пешачку инфраструктуру и културни приступ. Чак 89 одсто младих становника позитивно је оценило ноћни живот, мада је важно напоменути да га је само 33 одсто сматрало приступачним.

Ипак, Токио нуди бројне алтернативе скупим клубовима: од караока и традиционалних јавних купатила до спортских центара и вечери друштвених игара. Градски програм "Welkome Youth" омогућава млађима од 18 година бесплатан улаз на одабране изложбе. Ефикасан јавни превоз и невероватна могућност пешачења кроз различите квартове, од "електричног града" Акихабаре до боемске Шимокизаве, чине Токио изузетно привлачним местом за живот и истраживање.

Европски шарм и аустралијска креативност

Друго место на листи заузео је Порто, који је одушевио младе својим изузетним осећајем заједништва - сто одсто испитаника га је оценило позитивно. Поред тога, 93 одсто њих је описало португалски град као приступачан, што се односи на храну, пиће и културу, а сви су се сложили да је прелеп.

На трећем месту је Мелбурн, град чија је ресторанска и културна сцена добила једногласно одобравање. Иако се не сматра јефтиним, нуди богатство независних позоришта и живе музике. Единбург, као највише рангирани град у Уједињеном Краљевству, нашао се на четвртом месту. Чак 90 одсто младих је срећније у Единбургу него било где другде, ценећи спој зеленила, културе и ноћног живота. Првих пет заокружује Шангај, који се истакао по друштвености. Чак 76 одсто испитаника је рекло да је у Шангају лако упознати нове људе.

Ерика Критидиз из агенције "Intrepid Travel" истиче да генерација Зед тражи дубља искуства. "Уместо да само прецртавају дестинације са листе, они траже истинске локалне везе и прилике да путују на начин који има позитиван утицај." Овај тренд се огледа на комплетној листи од двадесет најбољих градова, која укључује и Њујорк, Копенхаген, Берлин и Валенсију, показујући да млади траже баланс између узбуђења и квалитета живота.

Власти су саопштиле да је слика Сезана процењена на шест милиона евра, Реноара на три милиона евра, а Матиса на 20 хиљада евра.

На снимцима надзорних камера фондације, које су објавили карабињери из Парме, виде се две особе које се налазе унутар простора из кога су украдене слике, са покривеним лицима и лампом на глави, док их још једна особа чека напољу.

Пљачка Фондације "Мањани Рока" у Мамијану, око 20 километара од Парме, догодила се у ноћи између 22. и 23. марта, али је јавност о томе обавештена тек недељу дана касније.

Није саопштено где су пронађене украдене слике.

„На идеју сам дошао пре годину дана кад сам слушао искуства људи који су већ урадили 'Еверестинг', па сам желео и ја да урадим нешто тако јединствено и креативно што је ретко ко успео. Како живим у високим зградама, Бурџ Калифа као највиша на свету пролазила ми је кроз главу, али пошто је почео рат била је једна од мета, па сам одлучио да урадим на другој локацији. Нико није урадио тако нешто на свету", истакао је Вељко Вукићевић за Портал РТС-а.

„Нисам имао са ким да се мерим"

Да је сваки индивидуални успех заправо и тимски, најбоље показује подршка коју је имао момак из Врбаса, током изазова. Друштво му је правио пријатељ и колега из Краљева, Срђан Остојић, који му је позивањем лифта помагао да уштеди време и да што брже настави са новим успоном.

„Треба да се понавља активност све док се не сакупи укупно подизање на 8.848. Морао сам 59 пута да се попнем, а у једном успону има 49 спратова и висину 180 метара. Нисам задавао време за које морам то да урадим, сам по себи је изазов довољно тежак, па нисам још себи хтео да намећем додатни притисак. Такође, нисам имао са ким да се мерим, нити сам имао параметар да постављам рекорд", нагласио је Вукићевић.

Кућа славних „Еверстинга"

„Еверестинг" има неколико важних правила која морају да се поштују како би резултат био признат, а кад судије процене да су испуњени сви услови и да је све било регуларно, улази се у 'Кућу славних' и добија се сертификат.

"Ако узмемо пример бициклизма, морамо увек једну исту руту да понављамо све док не достигнемо висину Евереста. Правила налажу да се активност мора урадити из једног покушаја без заустављања сата, затим да нема спавања током активности, као и да током 'Еверестинга' немате временско ограничење. Резултат се поставља на Страва апликацији и она је једина меродавна. Тренутно сам у процесу добијања сертификата", наводи Вукићевић.

„Радио сам вежбе које побољшавају максималну потрошњу кисеоника"

Србин је докторанд на Факултету за спорт и физичко васпитање у Новом Саду, а у Абу Дабију је тренер у полицијској академији где обучава тамошње полицијске официре.

„Припреме у почетку нису ништа биле специфичније у односу на мој дотадашњи начин живота. Имао сам извођење полиције на јутарње вежбе, неких три-четири километра, уз лични тренинг. Касније сам у припреме укључио све активности које доприносе побољшању максималне потрошње кисеоника – вожњу бицикла, ходање уз нагиб са оптерећењем. Радио сам и вежбе снаге сопственом тежином, уз велики број понављања чучњева, искорака и сличних вежби", објаснио је Вукићевић.

Питање које се природно намеће јесте како је током овако вишесатног и захтевног изазова успевао да подмири основне животне, то јест физиолошке, потребе – кад је јео, пио, одлазио у тоалет и налазио време за одмор.

„Неколико зграда сам пробао у свом кварту где живим и ова у којој сам се пео највише ми је одговарала у смислу вентилације, близине тоалета, лифта и висине степеника. Кад је реч о исхрани, базирала се на здравим мастима, попут ораха и бадема, као и брзим шећерима као што су урме и банане, све оно што сам знао да ће ми дати енергију, уз пуно воде", истиче Вукићевић.

„Ни једног тренутка нисам помислио да одустанем"

У спорту се често каже да је глава јача од тела. Можеш бити физички максимално спреман, али ако немаш менталну снагу да издржиш најтежe тренутке, сва физичка припрема губи смисао.

„'Шта ће мени ово, да ли ћу ја ово моћи?', природно је да се појави сумња и то су нормалне фазе кроз које се пролази. Најбољи лек је тренинг, кроз који јачаш самопоуздање и постепено чиниш непознате ситуације познатим. Две недеље пре изазова почео сам да преииспитујем све оно што ме чека. Радио сам и визуелизацију, знао сам да може у неком тренутку да се појави питање 'Зашто мени ово треба, да ли да одустанем?', али ниједног тренутка нисам помислио да одустанем", открио је Вукићевић.

„Свако од нас има свој Еверест"

Према његовим речима, жеља му је била да приближи људима концепт „Еверестинга" и да промовише степенице као одличан вид физичке активности. Позитивно утичу на кардиоваскуларни систем, активирају велике мишићне групе доњег дела тела, побољшавају максималну потрошњу кисеоника и омогућавају велику потрошњу калорија, уз мање оптерећење зглобова у односу на трчање.

„Одрастао сам човек и немам потребу било коме да се доказујем. Сам себи сам поставио изазов, јер свако од нас има свој 'Еверест'. У мом случају то су биле степенице, неко други се бори са болешћу, неко има проблеме на послу, док је за студента његов 'Еверест' тежак испит на факултету. Желео сам да својим примером покажем људима да је и оно што на први поглед делује недостижно, уз добру организацију, логистику, упорност и тренинг, заправо изводљиво. Свако од нас има свој 'Еверест', само је потребно да га пронађе, крене ка њему и сигурно ће успети у остварењу циља", поручује Вукићевић.

„После два дана нормално сам функционисао"

Изазов је почео у пет сати ујутру, а завршио га је неколико минута пре девет увече. 

„Одабрао сам викенд кад нисам радио, јер сам се, искрено, плашио како ће тело поднети све то и да ли ћу бити способан да се вратим на посао. Због вфеликог броја истих покрета мишића ногу, највише су били погођени мишићи глутеуса, квадрицепса и листова. Прва два дана осећао сам и нешто већу исцрпљеност организма, али то је трајало док се није обновио гликоген. Већ после два дана сам нормално функционисао", открива Вељко. 

Без музике

Без музике, журбе и додатних ометања – само степенице и ритам који је сам себи наметнуо. Тако је провео 16 сати на путу до свог 'Евереста'.

„Нисам користио музику, иако своје тренинге често радим уз њу, јер доказано може да побољша ефекте тренинга. Током изазова нисам желео јер би се трошила батерија, а онда бих правио додатне паузе, па нисам желео да ме било шта избаци из ритма. У неким тренуцима сам чак и певао у себи. Свашта ми је пролазило кроз главу, нешто наше, домаће, оно што ти дође у тим тренуцима", уз осмех открива Велљко.

„Најјачи је био осећај поноса"

Нема већег задовољства од оног када остварите циљ који сте сами себи поставили, посебно када знате колико сте труда, времена и одрицања уложили да до њега дођете. 

„Дефинитивно је најјачи био осећај поноса. Наравно, било је и олакшања, али тело је и тада још било под великим умором, па и даље вучеш неки терет за собом. Али, што се каже, пао ти је камен са срца – много си лакши, али си и даље мокар. Тако да, олакшање свакако постоји, али ипак више преовладава понос", јасан је био Вукићевић. 

„Стигле су честитке из Србије, мислим да сам на најбољи начин представио нашу земљу"

Иако је изазов припремао дуго и пажљиво, одлучио је да о њему не говори много. Желео је да га заврши у тишини, без притиска и великих очекивања. Ипак, оно што је почело као лични изазов данас је прича која се далеко чује.

„Нико није знао ћу урадити изазов. Браћа су у Србији, а ја сам овде сам, тако да су знали само неки од колега. Кад су и остали сазнали, пријатно су се изненадили, честитали ми, а добио сам и велики број порука у којима су ми људи говорили да је цео крај и град поносан. Стигле су честитке и из Србије и мислим да сам на најбољи могући начин представио нашу земљу", сматра Вељко.

После оваквог подвига, за овог момка из Врбаса нема заустављања. Жеља да помера границе и буде први још у нечему што до сада нико није урадио остаје његов главни мотив, а нове идеје већ постоје. 

„Кад се нешто овако заврши, релативно брзо то оставимо иза себе и већ размишљамо шта је следеће. Могу да кажем да имам неколико идеја, али их за сада не бих откривао. Само могу да кажем да су и оне веома креативне и јединствене. За сада уживам у овоме што сам урадио", закључио је Вељко Вукићевић, човек који је први успео у изазову да пређе 54 хиљаде степеника за 16 сати.

Заштитна одећа и знаци опасности

Ћелије наше мрежњаче најосетљивије су на светлост управо у делу видљивог спектра који се налази на граници између зелене и жуте боје. Зато се ова нијанса користи за рефлектујуће прслуке, заштитну одећу и знаке упозорења на опасност.

Међутим, способност жуте боје да привуче пажњу има много дужу историју. Човечанство је користи хиљадама година. Тако су, на пример, у пећини Бломбос у Јужној Африци пронађени остаци обрађеног окера стари најмање сто хиљада година.

У потрази за жутом бојом, међутим, Исток и Запад следили су различите путеве. Међу жутим бојама на Истоку преовлађивале су оне добијене из живог света: персијски шафран, индијска куркума и гумигута, добијана из дрвећа породице Guttiferae, пореклом из југоисточне Азије. На Западу су, насупрот томе, преовлађивали минерални извори – од аурипигмента до хрома и кадмијума.

Данас широм света преовлађују синтетички пигменти. Чак се и окер, миленијумски пигмент на бази оксида гвожђа који се некада вадио из земље, данас производи индустријском синтезом.

За оне који имају изражен страх од „хемије“ треба рећи да то, далеко од тога да представља недостатак, заправо доноси огромну предност, јер је индустријска производња јефтинија и омогућава добијање уједначенијег пигмента чија је боја постојанија.

Неко ће рећи: добро, али сигурно је отровнији зато што је вештачки. Морам да их разочарам – токсичност не зависи од порекла, већ од хемијског састава. А као што је Парацелзус рекао пре више стотина година, само доза чини отров.

Арсеник у гробницама египатских фараона

Као пример могу да послуже два природна пигмента: аурипигмент и гумигута. Први, блиставожуте боје налик злату, стигао је са Истока и годинама је био веома широко коришћен, између осталог и у гробницама египатских фараона, попут Тутанкамонове.

Овај пигмент је арсеников сулфид и, као што његов састав показује, изузетно је отрован. Његова употреба данас је, заправо, забрањена. Уколико би неки сликар данас желео да добије ту топлу, полупрозирну златну нијансу без арсеника, индустрија му нуди више синтетичких алтернатива органског порекла.

За непрозирну боју боље је користити неорганско једињење – бизмут-ванадат, који има и занимљиве технолошке примене. Конкретно, користи се у катализи, где уз помоћ сунчеве светлости омогућава разлагање воде ради добијања водоника који може да послужи као чисто гориво.

Ово занимљиво својство има исто порекло као и његова боја: последица је чињенице да је пигмент фотоактиван, односно да реагује на светлост. Оно што код боје у конзерви треба контролисати како се не би покварила, у фотокатализи представља најпожељнију особину.

Што се тиче друге жуте боје, гумигуте, која је биљног порекла, и она је токсична и има снажно лаксативно дејство које, у зависности од дозе, може бити смртоносно. Због тога је престала да се користи као пигмент. Међутим, гамбогијска киселина, њен главни састојак, нашла је другу примену у онколошким истраживањима, јер изазива апоптозу – програмирану смрт – туморских ћелија.

Куркума није пигмент, већ бојило

Сасвим другачија је прича о куркуми, која није пигмент већ бојило. Пошто је куркумин растворљив у води, веома је цењен за бојење хране у жуто.

Да би могао да се користи у сликарству, мора да се фиксира на инертну подлогу како би се направио лак-пигмент, или да се непосредно наноси као разређени, односно провидни слој боје. То одређује све његове начине употребе: погодан је за бојење, наношење провидних слојева и тонирање, али не и за прекривање подлоге.

Заједно са резедом, а ређе и са шафраном због његове изузетно високе цене, куркума се користила за илуминацију рукописа и на Истоку и на Западу. Наношена је преко листића калаја или сребра како би се дочарао изглед злата, или испод златних листића како би се појачао њихов ефекат.

Куркума такође може да обоји памук без употребе мочила, што је довело до наглог ширења њене примене у текстилној индустрији. Поред тога, има способност да мења боју у зависности од pH вредности и светлости – наизглед „недостатак“ у класичној уметничкој употреби који је Џон Хершел у 19. веку искористио за проналазак антoтипије.

Назив се односи на фотографску технику у којој се папир натапа раствором бојила, прекрива негативом и излаже светлости. На тај начин изложени делови избледе и добија се фотографска слика.

Иначе, куркума није токсична – њена нестабилност условљава изузетно ниску биорасположивост – али није ни онај противупални лек „за све“ како је многи представљају, јер за сада не постоје чврсти научни докази о њеним благотворним својствима.

То, наравно, не умањује њену гастрономску вредност.

Ови објекти, некада средишта верског и друштвеног живота, данас се претварају у станове, музеје, библиотеке и ресторане, па чак и у места за концерте и спортске активности. Граница између очувања и пренамене постаје све тања, док се друштва суочавају с питањем шта учинити са великим архитектонским наслеђем које губи своју првобитну функцију.

Тиха промена у заједницама

Разлози за десакрализацију цркава углавном су дугорочни и сложени. Најчешће су повезани с демографским променама, смањењем броја верника, миграцијама становништва и пражњењем мањих места и руралних области. Одржавање великих верских објеката временом постаје економски неодрживо.

У неким случајевима долази и до реорганизације црквених структура, спајања парохија или изградње нових цркава које боље одговарају савременим потребама. Историјски и политички фактори такође су играли улогу, посебно током револуција и промена режима, када су многе цркве биле одузимане и пренамењиване.

Не треба занемарити ни природне катастрофе – земљотресе и пожаре – као и урушавања након којих објекти постају небезбедни за литургијску употребу и често остају напуштени.

Десакрализација – од светог ка грађанском простору

Десакрализација цркве није једноставан процес. Спроводи се званичним декретом бискупа надлежне бискупије, којим се потврђује да објекат више није намењен богослужењу.

Пре тога из цркве се уклањају сви литургијски предмети: олтар, табернакул, свето посуђе, литургијски текстили и други сакрални елементи. Тек након тог поступка простор може бити пренамењен, продат или прилагођен другим потребама.

Важно је, међутим, да се тиме не укида нужно његова историјска и културна вредност, јер многе бивше цркве и даље остају под заштитом као споменици културе.

Архитектура која тражи нову функцију

Бивше цркве често имају специфичне архитектонске карактеристике које их чине погодним за пренамену: велике унутрашње просторе, високе сводове и обиље природне светлости која продире кроз витраже.

Такви објекти данас се претварају у музеје, галерије и библиотеке, али и у приватне станове или угоститељске објекте. У многим случајевима задржавају се оригинални елементи (фреске, витражи и декоративни детаљи) чиме настаје јединствен спој историјског наслеђа и савременог начина коришћења простора.

Између очувања и нове употребе

Кључно питање остаје како успоставити равнотежу између очувања наслеђа и потребе за новим функцијама. С једне стране постоји ризик од запуштања и пропадања, а с друге потреба да се очува простор који има снажну духовну и културну вредност.

У том контексту, пренамена цркава уклапа се и у шире савремене трендове одрживог урбаног развоја, у којима се предност даје обнови постојећих објеката уместо изградњи нових.

Распрострањено и често невидљиво наслеђе

У Италији данас постоје хиљаде бивших цркава, распрострањених од великих градова до малих руралних средина. Неке су успешно пренамењене и добиле нови живот, док друге стоје напуштене, препуштене тишини и пропадању.

Улазак у некадашњу цркву која је данас стан, галерија или културни центар често оставља сложен утисак: исти монументални простор, иста светлост и исте пропорције, али потпуно другачија функција. То су места која више нису цркве, али и даље чувају слојеве историје, идентитета и колективног памћења.

„Нисам желео да правим још један споменик Моцарту. Има их већ довољно. Желео сам да покажем његову људску страну, да је био нормално људско биће упркос генијалности", рекао је Херл за медије.

Међутим, уметничка визија почела је брзо да се осипа. У прве две недеље од отварања изложбе 15. јула, нестало је више од 80 фигура. До средине августа, укупан број украдених статуа достигао је запањујућих 210. Оно што је требало да буде густа, визуелно упечатљива поставка, постало је проређено и тужно сведочанство о масовној крађи која је засенила прославу великог Моцартовог јубилеја.

Отмар Херл одбацује идеју да су статуе узимали туристи као сувенире. Он верује да је реч о испланираној акцији.

„Ово је организована крађа", рекао је за немачку агенцију ДПА, сумњајући да су фигуре одношене ноћу, када су вртови закључани. „Најгора ствар за уметника је када његов рад нестане", нагласио је Херл, истичући да га погађа и очигледан недостатак поштовања према његовом делу.

Мотиви лопова остају нејасни, јер ово није била пљачка која доноси богатство. Свака од полимерних фигура требало је да се продаје за цену од око 100 евра након изложбе, што значи да укупни финансијски губитак износи око 20.000 евра. Лопови се нису обогатили, што отвара питање да ли је реч о циничној заради на црном тржишту или перверзном облику „колекционарства" које уметност своди на робу.

Губитак је, пре свега, симболичан. Херл је намерно приказао Моцарта са његовим омиљеним псом, Пимперлом, са којим је композиторова породица често шетала управо кроз вртове Мирабел.

Тај лични детаљ био је кључан за демистификацију иконе и приказивање генија као човека од крви и меса. Крађом, статуе су истргнуте из наратива који им је дао смисао и сведене на предмет, што је сушта супротност уметниковој намери.

Уметнику Отмару Херлу оваква искуства нису страна. Слична судбина задесила је и његову инсталацију у Бајројту, када је за десет дана украден читав низ статуа Рихарда Вагнера. Уметник је прихватио ризике излагања у јавном простору са стоичким миром.

„То је једноставно природа јавног простора. Када радите као уметник на таквом месту, не смете се жалити на оно што се дешава", објаснио је Херл. „Спектар се креће од уништења до крађе. Једноставно је тако."

Последице су неизбежне. Због масовне крађе, део изложбе у вртовима Мирабел морао је бити превремено затворен. Фондација Моцартеум је имала одређен број резервних фигура, али недовољно да надокнади толики губитак. Као додатни пех, произвођач је на годишњем одмору, па брза израда нових није могућа.

Преосталих стотинак мини-Моцарта остаће изложено до краја августа у простору Фондације и композиторовој родној кући, као тихи и проређени подсетник на омаж који је постао мета лопова.

Осим тога, када неко искуство доведе до посттрауматског стресног поремећаја, оно се, условно речено, не бележи у једној јединој „зони страха“.

Траума оставља трагове у мозгу

Поједине студије рађене на основу снимака мождане активности описују промене у деловима мозга као што су амигдала и префронтални кортекс.

Амигдала учествује у препознавању претњи, док префронтални кортекс има улогу у регулисању емоција, као и у сузбијању реакција страха које више нису корисне. Улогу има и хипокампус, мождана структура од великог значаја за смештање сећања у одговарајући контекст.

Све ове области део су можданих мрежа које се активирају како би препознале значајне надражаје и регулисале наше реакције у складу са искуством.

Реч је о такозваним мрежама истакнутости, извршне контроле и самореференцијалне обраде. Међутим, резултати се разликују од особе до особе и од студије до студије – не постоји јединствен мождани „потпис“ трауме.

Будући да се поменуте мреже налазе у мозгу особе која је доживела одређени догађај, а не у њеним јајним ћелијама или сперматозоидима, као и да се сећања одржавају захваљујући променама пластичности у можданим колима и групама неурона – за шта се користи термин „енграми“ – тешко је замислити биолошки механизам који би могао да копира одређену сцену, конкретну емоцију или аутобиографско сећање из мозга родитеља у мозак његовог потомка. Такав механизам, заправо, још није познат.

Опасност се учи

Мозак детета развија се кроз интеракцију са другим људима. Деца путем опонашања и сопственог искуства уче које ситуације треба да сматрају безбедним, а које опасним. Посматрају изразе лица, држање тела и ћутање, као и оно чега се плашимо, шта одбацујемо и шта избегавамо.

Једна метаанализа показала је да бебе, када виде да њихови родитељи са страхом реагују на нешто ново, и саме могу да осете већи страх и почну да избегавају тај надражај. Уочени ефекти били су мали до умерени, али помажу у разумевању начина на који особа која је доживела трауму може својој деци да пренесе појачан осећај опасности или веће тешкоће у управљању емоцијама.

То, међутим, не значи да ће деца неизбежно развити неки поремећај. Да би до тога дошло, морају да се укључе и други фактори, као што су темперамент, утицај особа које брину о детету, друштвена подршка, каснија искуства или способност нервног система да настави да се мења и развија.

Какву улогу има трудноћа

Интензиван стрес током трудноће може да промени ниво хормона, изазове упалне процесе и поремети метаболизам, као и функционисање плаценте. Ти сигнали део су окружења у којем се развија мозак фетуса и због тога могу бити повезани са каснијим разликама у повезаности можданих структура, регулисању емоција и, поново, реакцији на стрес.

Наука, међутим, указује на то да се уочени ефекти код људи могу разликовати и да је тешко раздвојити утицај стреса од других фактора, као што су здравље мајке, сиромаштво, исхрана или окружење након рођења.

У сваком случају, примереније би било говорити о пренаталном програмирању него о међугенерацијском наслеђивању. Током трудноће фетус је директно изложен хормонским, метаболичким и имунолошким променама које се дешавају у организму мајке. Због тога, ако се касније код детета уочи нека разлика, не може се тврдити да је биолошки сигнал пренет с једне генерације на другу без директног излагања.

Епигенетика

Епигенетика проучава механизме који регулишу активност гена без промене саме секвенце ДНК, као што је, на пример, метилација. Истраживања на животињама указују на то да одређени сигнали из окружења могу посредством полних ћелија да утичу на потомство.

То је, међутим, много теже доказати код људи, јер се генетика, трудноћа, васпитање, култура и друштвени услови преносе истовремено, док се велики део епигенетских ознака реорганизује током стварања полних ћелија и развоја ембриона.

Студија објављена 2025. године открила је код 131 припадника три генерације сиријских породица обрасце метилације повезане са изложеношћу насиљу. Иако је тај резултат у најмању руку упечатљив, ово истраживање не доказује недвосмислено да се психолошка траума наслеђује.

Један од разлога је то што су анализиране ћелије из усне дупље, број испитаника био је мали, а и сами аутори су навели да је неопходно да резултати буду додатно потврђени. Епигенетска ознака може бити узрок, последица или једноставно показатељ изложености одређеном фактору.

Наслеђујемо могућности

Када се све узме у обзир, најопрезнији закључак био би да не наслеђујемо трауматична сећања својих предака. Можемо, међутим, да наследимо гене који утичу на нашу осетљивост на стрес, нарочито ако је наша мајка имала компликовану трудноћу или ако смо, нажалост и неправедно, одрастали у породици која је живела у тешким околностима.

Читав тај процес преноса сасвим је стваран, али исто важи и за нашу способност прилагођавања, успостављања добрих односа са другим људима, живота у бољим условима и приступа ефикасним терапијама које могу да мењају мождана кола повезана са страхом.

Биологија нам преноси могућности – она нам не изриче пресуду и не одређују судбину.

Психолог Бранка Тишма сматра да је домаћи образовни систем још далеко од ситуације у којој је вештачка интелигенција у толикој мери ушла у школе да би усмена одбрана радова морала да постане правило. Ипак, истиче да се различити алати вештачке интелигенције већ користе и међу наставницима и међу ученицима.

„Вештачка интелигенција и алати које нам пружа су дидактичко средство, помоћ и посредник у стицању знања, и помоћ у раду наставнику, и помоћ у учењу, систематизацији и усвајању код ученика“, објашњава Тишма.

На стицање знања, напомиње, не утиче само технологија, већ и мотивација ученика, начин на који је организован час, захтеви родитеља, критеријуми школе и очекивања друштва и вршњака.

Граница између алата и варања

Стручњак за вештачку интелигенцију Марија Тодоровић Михајловић указује да је један од проблема то што се вештачка интелигенција и варање све чешће посматрају као готово нераздвојни појмови.

Све док ученик разуме да вештачку интелигенцију треба да користи као алат, њена употреба је, каже, добродошла. Она може да унапреди учење, учини га занимљивијим и убрза поједине процесе.

„Исто као што је у реду да се ученик консултује са родитељем, да га родитељи преслишавају, да му помогну око неког рада, али није у реду да узму и напишу цео рад уместо њега. Исто је тако са вештачком интелигенцијом“, наводи Тодоровић Михајловић.

Уместо да ученици покушавају да сакрију да су користили вештачку интелигенцију, а наставници да проналазе начине да то открију, сматра да би било корисније да заједно уче како се нови алати могу употребити.

Такав приступ би, оцењује, могао да помери тежиште образовања са просте репродукције чињеница на начин долажења до информација, њихово разумевање и логичко размишљање.

Од памћења чињеница до постављања питања

Тишма сматра да ученици могу да науче да вештачкој интелигенцији постављају сложенија питања, али само ако их школа томе учи.

Као пример наводи час историје на којем ученици не би само тражили податке о Косовском боју, на пример, већ би могли да истражују однос историјских чињеница и ликова из народне поезије и да повезују знања из историје, српског језика и музичке културе.

„Ако их усмеравамо строго и учимо их само једном начину мишљења, то је запамћивање чињеница без коришћења чињеница, ви онда имате велике проблеме“, упозорава Тишма.

За такав приступ, додаје, потребна је и сарадња наставника различитих предмета. Заједнички часови, представе или школске трибине могу да мотивишу и ученике и наставнике и да учењу дају смисао и практичну сврху.

Истовремено, указује да креативност наставника често ограничавају прописи, али и њихов положај у друштву и однос родитеља и локалне заједнице према школи.

„Јако је важно градити ту социјалну средину у којој свако има могућности да искаже своје капацитете и да истражује своје капацитете, и наставник и ученик“, наглашава Тишма.

Може ли да се открије да је рад написала вештачка интелигенција

Постоје софтвери који покушавају да утврде да ли је неки текст генерисала вештачка интелигенција и они се већ користе у високом образовању, објашњава Тодоровић Михајловић.

Ако је корисник алату само задао да напише читав рад, лакше је препознати да је текст генерисан. Ситуација је, међутим, знатно сложенија када ученик током рада поставља питања, даје идеје, уноси сопствене закључке и контекст, а вештачку интелигенцију користи да текст уобличи или прилагоди одређеном формату.

Уколико потом ученик текст додатно прилагоди сопственом речнику, веома је тешко и наставнику и софтверу да утврде у којој мери је коришћена вештачка интелигенција.

Међутим, Тодоровић Михајловић управо у томе види важну разлику – ученик који је активно учествовао у процесу, проверавао информације, доносио закључке и користио технологију као помоћ, заправо је учио уз нови алат.

„Много је важније што је он стекао ту самосталност у долажењу до података, ту свест о томе да све мора да провери“, истиче Тодоровић Михајловићева.

Усмена одбрана као провера разумевања

Тишма указује да наставник који добро познаје ученике често може да препозна када предати рад значајно одступа од њихових уобичајених способности.

Речник, структура реченице, мотивација, квалитет претходног рада и начин на који ученик комуницира само су неки од показатеља на основу којих наставник може да процени да ли је рад заиста учеников.

Тодоровић Михајловић сматра да би ученик који је вештачку интелигенцију користио уз разумевање и активно учествовао у писању највероватније могао и да одбрани такав рад. Због тога усмена одбрана, каже, има вредност.

Она истовремено може да помогне ученицима да развијају способност усменог излагања, која се, како оцењује, данас недовољно подстиче, између осталог и због великих одељења и недостатка времена.

Тишма наглашава да је важно да током образовања буду заступљени и писано и усмено изражавање.

„Кад пишете, ви просто сконцентришете мисао, смањите некако обим, утичете на фокус и концентрацију. Кад причате, ви причате много више“, објашњава Тишма.

Вештачку интелигенцију већ користе и наставници

Нови алати нису намењени само ученицима. Тишма наводи да наставници већ користе вештачку интелигенцију приликом прављења тестова и припреме часова, а многи самостално пролазе различите обуке и размењују искуства са колегама.

Кључно је, наглашава, да корисник остане одговоран и критичан и да не дозволи да вештачка интелигенција преузме процес размишљања.

„Битно је бити одговоран и доследан и не препустити се да те вештачка интелигенција води. И да имате тај критичан став и однос према томе“, истиче Тишма.

Марија Тодоровић Михајловић подсећа да је технологија нова и за саме наставнике, али примећује да се млађе генерације просветних радника све лакше прилагођавају.

Уместо питања како спречити ученике да користе вештачку интелигенцију, разговор о њеном месту у школи тако све више постаје питање како их научити да је користе тако да им помогне да више размишљају, а не да размишља уместо њих.

Током прошлог века, просечан животни век у развијеним земљама порастао је за више од 20 година, достижући отприлике 80 година за мушкарце и 84 за жене. Иако медицинска и научна истраживања могу додатно померити те границе, број година које можемо очекивати да проживимо у добром здрављу је у опадању и сада износи око 67 година.

То практично значи да је већина нас на путу да проведе скоро две деценије, а понекад и дуже, живећи са хроничним болестима, когнитивним падом или губитком покретљивости. Управо тај јаз, а не сам животни век, представља праву кризу.

Ипак, готово нико је не третира као такву. Живот је постао такмичење у издржљивости у којем је циљ стићи до самог краја, без обзира на цену.

Трка за годинама уместо за здрављем

Дуговечност је реч на свачијим уснама, а инфлуенсери и богати биохакери расправљају о могућности троцифреног животног века, улажући милионе у циљ достизања 160 година.

Насупрот томе, замислите осамдесетогодишњака из комшилука који сам носи намирнице, пење се уз степенице, вози аутомобил и спушта се на под да се игра са унуцима.

То је циљ вредан труда. Идеално би било да добро здравље и квалитет живота трају читав живот. Равнотежа између квалитета и квантитета наших година је идеја иза концепта „здравог животног века": периода наших живота који проводимо у добром здрављу.

Иако је дефиниција доброг здравља субјективна, јасно је да је смањење јаза између здравог животног века и укупног животног века болно неопходно и фрустрирајуће тешко оствариво. То можда објашњава несклад између величине проблема и малих улагања у његово решавање.

Процене показују да је, на пример, у Канади однос потрошње на лечење у односу на превенцију скоро 12:1. Глобални тренд полако почиње да се мења, преусмеравајући фокус са пуког продужавања живота на продужавање година проведених у активности и самосталности.

Једноставна, али занемарена решења

У покушају да премости овај јаз, на Универзитету Мекмастер основан је нови Институт за кинезиологију и здрав животни век „Мекол Мекбејн". Кинезиологија, наука о томе како се тело креће, функционише и обавља своје задатке, у комбинацији са превентивном медицином може помоћи да људи уопште не дођу до клинике, уместо да се лече тек када се болест развије.

Циљ оваквих иницијатива и истраживања јесте да се одложи почетак болести, очува физичка и когнитивна функција и изгради отпорност пре него што буде потребна.

Иако индустрија велнеса и дуговечности убеђује пратиоце да је крајњи циљ „максимизовање" живота кроз пилуле, протоколе и напитке, главне компоненте здравог животног века су одавно познате и доступне.

То су редовно вежбање, квалитетан сан, здрава исхрана, стварне друштвене везе, непушење и умереност у алкохолу. Студија објављена у часопису BMJ Evidence-Based Medicine показала је да здрав начин живота може неутралисати негативне ефекте гена који скраћују живот за више од 60 одсто.

Ипак, милијарде долара годишње се троше на велнес производе, док здравље популације опада у све млађем узрасту, без доказа да суплементи и „третмани" које индустрија продаје доприносе здравом животном веку.

Друштвени темељи дугог и здравог живота

Расправа о овом питању захтева ширу перспективу. Фактори са највећим утицајем на здрав животни век нису коктели суплемената, већ су сложени, тешко решиви и нису подједнако доступни свим слојевима друштва.

Безбедне улице и паркови, приступачна храна, кров над главом, комшија за шетњу, предвидиво радно време и приступ бризи о деци. Ништа од овога није луксуз, већ основна инфраструктура за дужи и здравији живот, која је за превише људи једноставно недостижна.

Стручњаци све више наглашавају да су психолошки и друштвени аспекти често занемарени. Осећај сврхе и смисла, јаке друштвене везе и ментално благостање кључни су за дуговечност. Пример за то је пракса „моаи" на Окинави, где се формирају мале групе блиских пријатеља који се обавезују на доживотну међусобну подршку.

Приход, образовање, услови становања, безбедност у комшилуку, друштвена изолација и дискриминација имају подједнако велику тежину у томе ко ће здраво старити као и било шта што се може наћи у приручнику о дуговечности.

Истраживања су превазишла питање да ли можемо да живимо дуже. Ми то већ радимо. Ново питање је да ли смо спремни да озбиљно, правично и на време улажемо у то да живимо боље. Можда ћемо открити да тежња за дужим здравим животним веком води и ка још већој дуговечности за све. А то је циљ који вреди следити.

„Мислим да падежи је веома тешко на српски језик зато што на шпанском немамо исто. Имамо много разлике. али када вежбаш сваког дана, можеш да научиш наравно. И то је веома лепо. Ја волим ћирилицу. За мене ћирилицу је лепше него латиницу. Ћирилица и српски има много историју", испричао је Данијел.

Планира да упише и докторске студије, али пре тога треба да оде и до Грчке.

„Завршио сам основне студије права у Мексику, на универзитету Гвадалахара. Ја сам из Гвадалахаре, град где су текила, маријачи и моного ствари и тако то, да, да... Ја волим мој универзитет тамо. Ја био сам из народне скупштине, али универзитета „ преседник паралемнта студентског", наставља Данијел.

Објашњава зашто је изабрао студије у Србији: „Зато што у Србији можеш да погледаш културу на Балкану, и такође можеш да научиш много о све разлике, све ствари из Србије. Треба да научим још, да наравно. Могу да разговарам, могу да разумем, увек да кажем са људима само полако. И веома је лепо да говорим српски језик у Србији такође и у Босни и у Хрватској и тако даље".

Каже да ће наставити да учи српски, да жели да буде професор у Мексику. Показао нам и књиге које чита, а које је нашао, како каже у старој књижари – односно антикварници.

Рурални крајеви важан истраживачки потенцијал

Говорећи о мотивима за покретање иницијативе, Немања Павловић је истакао: „Схватили смо у међувремену да то некадашње преиндустријско наслеђе није некако стављено у фокус, поготово у руралним крајевима, поготово због депопулације села".

А с обзиром да смо некако, Мила и ја, разговором схватили да обоје само много волимо Стару планину, и да много волимо то село, укључујући и нашег друга Бориса, који је трећи, да кажем, главни актер овог пројекта, одлучили да ми просто то обиђемо, а самим тим након тога и да напишемо тај пројекат, који смо и добили захваљујући разним финансијерима, и суштински тако се и упутили тамо.
Избор је пао на село Сенокос, које лежи на Воденичкој реци.

Како је објаснила Мила Митровић, прича је почела још 2018. године, када су истраживања покренули Борис Ранчев са Грађевинско-архитектонског факултета у Нишу и партнерска организација „Балкан Архитектура". Током недавног теренског рада, истраживачки тим је забележио укупно 26 воденица на две реке у овом селу.

Ми смо током нашег терена скупили, односно укупно забележили 26 воденица... На овој главној реци, односно воденичкој реци, било је негде око 18 воденица.

Та једна је једина сачувана на њој. Дакле, имамо 17 остатака тих воденица, навела је Мила Митровић, додајући да су од срушених објеката остали велики камени зидови од локалних материјала – камена, земље и дрвета.

Oртачкe воденицe

Говорећи о историјату и власничким структурама, Немања Павловић је, у емисији Првог програма Радио Београда „У ритму дана“, указао на постојање такозваних ортачких воденица:

Управо је таква ситуација и у Сенокосу као таквом. Наиме, они су то звали ортачке воденице, где би се просто прикупило, не само тога да има посла све време и да та воденица ради као таква, већ да буде просто лакша и оптимизација послова.

Тако да, негде до осморо људи су заједно градили воденицу, што различитих породица, што кумова и тако даље, или рођака.

Истраживачи су кроз разговоре са мештанима утврдили и разлоге пропадања ових објеката, у шта су спадали депопулација становништва током осамдесетих година прошлог века, као и земљотрес у Румунији седамдесетих који је утицао на промену речних токова.

Једина сачувана грађевина, позната као Куњина воденица, опстала је захваљујући томе што је имала човека који је активно бринуо о њеном крову.

Поред архитектонског мапирања, пројекат је обухватио и антрополошка истраживања, формирање четири групе студената различитих усмерења (зидара, трагача, хроничара и сниматеља), као и одличну сарадњу са Заводом за заштиту споменика културе у Нишу и Републичким заводом.

Као круна ове фазе пројекта, у плану су изложба, публикација и документарни филм, док се у сарадњи са институцијама ради на обезбеђивању званичног статуса заштите за воденицу и предео, уз наду да ће овај локалитет поново оживети и постати део туристичке понуде Старе планине.

„Припрема креће још од жетве, када се покоси жито. Бандаш и бандашица и њихови пријатељи чисте, то траје две недеље и онда се плете. После тога ја окитим фијакер. Родио сам се у овом и волим ово, то ми је у крви“, прича Влатко Војнич Пурчар, учесник „Дужијанце“.

Централне личности Дужијанце су бандашица и бандаш који носе круну од сламе и хлеб од новог жита и довозе се у најлепше украшеним кочијама.

„Бити бандашица је велика улога, врло важна и треба бити врло одговоран. Ту је пуно посла и припреме, али свакако је то била моја велика жеља и стварно ми је част што ми припала та улога“, изјавила је Мила Кујунџић, главна бандашица „Дужијанце“.

„Бити бандаш је свакако је једна одговорна, најбитнија, поред бандашице, улога у Дужијанци. Што се тиче улоге бандаша, не могу рећи да сам се превише надао или ишчекивао. Али сада када је имам свакако ми је веома драго што сам овогодишњи бандаш“, рекао је Тео Маргетић, главни бандаш „Дужијанце“.

Жетелачке свечаности су најатрактивнији приказ обичаја и традиције хрватске заједнице у Србији којој је циљ да се богато наслеђе сачува.

„То је прилика када нашу културну баштину славимо, прослављамо Дужијанцу и преносимо знање на млађе нараштаје“, изјавио је Маринко Пиуковић, директор УБХ „Дужијанца“.

Симболично, хлеб од новог жита, показан је на све четири стране света, а 116. „Дужијанца“ завршена је Великим бачким колом учесника, посетилаца и туриста.

Још од преподневних сати пролазници су застајали код промотивног простора Експо 2027.

Неки су желели да сазнају више о међународној изложби која ће 2027. године окупити учеснике из целог света, док су други учествовали у интерактивним садржајима, фотографисали се и уживали у програму.

Караван је био прилика да се представи и сам Крагујевац – његово културно, туристичко, привредно и спортско наслеђе, али и потенцијали за будући развој.

Чланица Градског већа за међународну сарадњу и локалну самоуправу Данка Андоновски истакла је да Крагујевац има много тога да понуди посетиоцима.

„Крагујевац и те како има шта да покаже, уме и да дочека. То ћете се данас уверити – као прва престоница модерне Србије, као индустријски центар, културни и образовни центар, али и као град људи“, рекла је Андоновски.

Посебан акценат стављен је на туризам и бројне манифестације које се током године одржавају у граду.

Директорка Градске туристичке организације Крагујевац Мирјана Миленковић навела је да управо различити садржаји представљају важан потенцијал за привлачење нових посетилаца.

„Имамо туристичке, привредне и културне манифестације које организујемо у току календарске године и на тај начин привлачимо додатно још већи број туриста“, рекла је Миленковић.

Крагујевац је кроз Експо караван представио и потенцијале у области авио-индустрије и иновација. Управник аеродрома МИНД Крагујевац Вук Нектаријевић говорио је о плановима за развој ваздухопловног екосистема.

„Ми имамо визију ваздухопловног екосистема, односно стварање комплетног простора за развој авио-индустрије, модерног инжењеринга и едукацију кадрова кроз наш центар“, навео је Нектаријевић.

Важан део програма био је посвећен спорту. Спортисти су кроз своје наступе и активности промовисали значај игре, кретања и здравих животних навика.

Међу учесницима била је и репрезентативка Србије у стрељаштву Теодора Вукојевић, која је представила свој спорт и говорила о значају Експа за повезивање спортиста.

„Ја сам овде данас да представим стрељаштво као спорт. Читав живот сам у спорту. Експо је један јако велики пројекат, тако да се надам да ћемо се ту упознати са још неким спортистима и да ћемо проширити пријатељства“, рекла је Вукојевић.

Прави фестивалски дух осетио се у вечерњим сатима, када је бина постала место сусрета традиције, музике и уметности. Смењивали су се наступи чланова КУД-а „Абрашевић“, плесних и балетских школа, који су публици показали део богатства талената којима Крагујевац располаже.

Караван није био само промоција предстојеће међународне изложбе, већ и прилика да се кроз различите садржаје представе идентитет града, његови људи и оно што Крагујевац може да понуди домаћим и страним гостима.

Караван је из Крагујевца понео слике пуних улица, аплаузе и велико интересовање грађана. Многи од њих већ су најавили да ће 2027. године посетити Београд и бити део догађаја који ће Србију ставити у центар пажње светске јавности.

Бака Даринка одавно је на небеским бачијама, нестало је стада и чобана, ливаде зарасле, али је брвнара и даље ту, као и Милошева сећања на детињство и прво телевизијско искуство.

„Било је то занимљиво. Ја сам био мали. Покупили су ме горе на путу, узели су ме, баба уопште није ни знала где сам отишао. Био сам, цео дан сам провео с њима по Митровцу и по хотелу Тара. Дошли смо овде, отишао сам да понесем воде и то да им покажем све даље. Ишли смо, цео дан сам пробавио с њима. Био сам на послетку, увече кад су они отишли, бијен од бабе. Нисам јој рекао где сам отишао и тако је било да сам био за батине“, прича Милош.

„Мислим да нисам имао трему. Баба ми је дала да једем јер сам био гладан, нису ми дали тамо, нудили су ми да једем и да пијем. Ја сам био стидан, био сам мали и цео дан сам био гладан док нисам дошао баби, док ми није дала да једем мало кајмака што је помузла овце и краве“, додаје.

Милош свој први телевизијски наступ није гледао јер телевизора није било. До њега је стигао пола века касније преко друштвених мрежа а заслуге за то имају две даме.

„Одабрала сам инсерт о дечаку који летњи распуст проводи с бабом на Тари, јер сам желела данашњим генерацијама као и мојој да укажем на лепоту повезаности човека са природом и неочекивано овај сет је на друштвеним мрежама експлодирао. По коментарима смо закључили да смо у људима пробудили различите емоције, радост, носталгију, љубав према природи и љубав према породици, а како каже један од коментара – верујем да овако изгледа рај“, испричала је Марија Богдановић из РТС-а.

„Ја мужа мог не бих препознала уопште ту да није рекао – Милош Ћубић из Стапара. Почеле су да стижу поруке од пријатеља, и нисам имала појма о чему се дешава, нити је он мени причао о томе шта пре. И тек сам сазнала, и деца нису знала о тој причи. Доста лајкова и доста пријатеља нам се јавило. Велико узненађење“, изјавила је Милошева супруга Драгица Перишић.

Иако је од Стапара до Доброг поља требало пешице узбрдо прећи 35 километара, главни јунак приче се с носталгијом сећа детињства, и данас радо долази и каже да му у овом крају „не може бити лепше“.

„Овде сам оставио младост.Као дете овде од шест година сам долазио и памтим све што је било као да је било јуче, јер сам проводио ту летњи распуст, за друго море нисам знао“, каже Милош.

Колиба стара 90 лета одолева зубу времена, струје и даље нема, али се сада стиже колима, макадамским путем. Успут су, уместо колиба викендице, али и у њима ретко ко борави.

Целу емисију Лепеза – село, која је премијерно емитована на данашњи дан, 9. августа пре тачно 50 година, можете погледати на тематском ТВ каналу РТС Трезор а доступна је доступна је и на нашој платформи РТС Планета.