Управо у томе, сматра психолог Снежана Анђелић, лежи једна од највећих разлика између некадашњег и савременог родитељства.

„Кад гледате децу како одрастају, оно што је неопходно детету јесте искуство, а то значи да се стално суочава са проблемима и да те проблеме мора да решава. На тај начин се мозак стимулише, а деца постају стабилнија, зрелија и спретнија“, истиче Анђелићева.

Подсећа да су некадашњи родитељи били далеко опуштенији и да нису били толико усмерени на сваки корак свог детета.

„То је био суживот са дететом. Дете добије све што му је потребно, а даље само изналази с ким ће се играти, како ће се играти и шта ће радити. Није било те опсесије дететом и сталног гледања у дете“, напомиње гошћа Београдске хронике. 

Родитељима управља страх

Према њеним речима, данас је све присутнији феномен такозваних „хеликоптер родитеља“, који непрестано прате децу и настоје да их заштите од сваког потенцијалног проблема.

„То је одраз родитељске несигурности и неповерења у свет око себе. Чини ми се да су наши родитељи били много опуштенији. Данас су родитељи јако фиксирани на то да задовоље сваку дететову потребу и као да не верују да ће се то догодити природно док живе са дететом“, наводи Анђелићева.

Додаје да су савремени родитељи преплављени саветима, друштвеним мрежама и различитим теоријама о васпитању, док су се претходне генерације више ослањале на сопствени осећај.

„Наши родитељи нису имали толико информација. Они су се више ослањали на онај мајчински инстинкт и на свој унутрашњи глас. Пратили су дете, али нису били над дететом“, истиче она.

Упозорава да претерана брига може да одузме деци прилику да развију самосталност и отпорност. „Паднеш, па добро, устани. Данас паднеш и сви скоче. Ми смо се пентрали по дрвећу, били изгребани, нико се није нарочито потресао“, каже кроз осмех.

Живите са децом, не за децу

Према речима Анђелићеве, један од проблема је и то што су деца навикла да их неко непрестано анимира.

„Ми их стално анимирамо. Да ли ћемо им дати телефон, да ли ћемо се играти са њима... Стално неко мора њих да забавља и они постају центар око кога се свет окреће“, сматра Анђелићева.

Она наглашава да је важно да улоге у породици буду јасно постављене и да дете има ослонац у родитељу.

„Детету треба јасан глас родитеља – ја сам одрасла особа и знам шта је за тебе добро, а шта лоше. Кад дете има некога ко је јачи од њега, на њега може да се ослони. Ако је дете јаче од родитеља, па ко му је онда ослонац у животу?“, пита Анђелићева.

Анђелићева наводи и да претерана усмереност на дете може да доведе до тога да оно постане центар породичног живота и да се навикне да га окружење непрестано забавља и анимира. Досада, која је некада подстицала дечју машту и самосталност, данас се често попуњава екранима или сталним ангажовањем родитеља.

„Ми не живимо за децу, ми живимо са децом. То значи да ми имамо свој живот и своје обавезе, а деца су ту поред нас. Не мора све да буде циљано усмерена активност само на дете, него један опуштени суживот“, поручује психолог.

Не постоје савршени родитељи

Говорећи и из перспективе баке, која има петоро унучади и шесто на путу, истиче да је важно поштовати улогу родитеља и не мешати се у њихове одлуке. Улога баке и деке, сматра, јесте да буду део шире мреже подршке, али и да знају где су границе.

Подсећа да савршено родитељство не постоји и да је најважније да деца одрастају у окружењу у којем имају љубав, подршку и простор да греше, падају, устају и постепено граде сопствену стабилност.

„Упознали смо се у нашем удружењу. Живимо заједно, пре 11 година смо се упознали, од краја 2017. смо заједно. Виђамо се, ја некад одем код њега, договоримо се, ја радим она ради. Радим у продавници спортске опреме, не живимо заједно, али планирамо“, каже Милица.

Посао је за њих корак ка независности. Овде уче да комуницирају и шта су то дисциплина и одговорност. Немања има 32 године, живи у Панчеву и сваки дан долази у кафић у центру Београда, где направи десетак кафа, а омиљен му је капућино са срцем.

Зна да скува и ручак за целу смену. Он кроји у радионици гардеробу, а „Ер Србија“ је његов филм Одложен лет наградила повратном картом за Чикаго.

У Србији 730.000 људи у Србији чине особе са инвалидитетом, само њих 13 одсто је запослено. Најугроженије су особе са потешкоћама у развоју.

Аћим ради у радионици која се налази одмах поред кафића. Штампа мајице и израђује цегере. Каже да је задовољан послом.

Све што се овде налази, њихових је руку дело. И зато не чуди што је овако готово сваког дана. Препун кафић, јер нема много места у граду, на којима се могу чути – звуци срца.

Након јучерашњег инцидента у Доситејевој улици у центру Краљева када су са камиона испале кошнице, а ројеви пчела летели у близини ОШ "Димитрије Туцивић", на улицама је остала тек по која пчела.

На месту инцидента остављене су кошнице како би се пчеле вратиле матици.

Доктор Казимир Матовић из Ветеринарског специјалистичког института у Краљеву каже да ће се пчеле саме окупити, а да би најављена киша могла да убрза тај процес.

Матовић саветује грађанима да не дирају кошнице и не узнемиравају пчеле.

Камион са преосталим кошницама премештен је на паркинг ван центра града. У инциденту није било озбиљнијих последица. Забележено је неколико убода, а паника је била присутра међу децом која похађају ОШ "Димитрије Туцовић" и пролазницима.

Реаговале су све надлежне службе, а полиција утврђује околности догађаја.

„Важно је како се родитељ носи са стресом. Матура је први испит за децу, и важно је да се родитељ добро носи са стресом и да га не пренесе на дете.Оно што је бар за ову малу матуру, утешно јесте да деца углавном упишу жељене школе. Да ли ће то бити баш одређена гимназија или нека стручна школа, то је разлика у неком малом броју бодова и то је нешто што ствара стрес", истакла је психолошкиња Ивана Оролицки.

Истиче је то већ разрађен систем, деца имају и пробу мале матуре, већ су видели како то изгледа. Неко редовно учење их такође припрема за полагање, имају интензивиране припреме на крају кад заврше школу.

"То је све нешто што може да умањи стрес, али одређена доза те напетости, треме, може и да делује подстицајно на учење. За родитеље је важно да добро управљају стресом. Да не претерују и да знају које реченице изговарају", истакла је психолошкиња.

Шта је важно за родитеље и како се носити са стресом? На шта треба посебно обратити пажњу при таквој припреми?

„Важно је са децом разговарати и ослободити их тог почетног, нагомиланог стреса који се на првом месту јавља од оних неизговорених очекивања које намећемо деци несвесно.И врло често се сусрећем са тим проблемом да деца дођу престрављена. У разговору са родитељима видим да родитељи подржавају своју децу, они желе најбоље својој деци, али знате, некада деца осећају и оно што им директно не кажемо. Упијају ту нашу нервозу, тај наш стрес, доводимо их у ситуацију да буду заиста уплашени“, рела је професорка српског језика Гордана Опалић.

Истиче да се дете припрема за завршни испит од тренутка када се упише у школу, јер тај завршни испит би требало да буде круна једног осмогодишњег образовања и да оно што смо научили једноставно применимо.

„И у теорији би то требало да изгледа тако, у пракси то је далеко од тога, јер радимо са децом у врло осетљивом узрасту.Они су у пубертету, ту је пуно неких додатних ометајућих фактора. Деца знају много више него што ми мислимо, поготово у времену у коме живимо када смо преплављени информацијама са свих страна.Треба обратити пажњу и на једну и на другу страну, јер су то, овај, фактори који утичу на њихова постојања“, рекла је професорка.

Шта деца могу да ураде пред матуру?

"Мислим да се не може пуно научити неколико дана пред завршни испит, али ми негде знамо систем, питања који се појављују, односно области које се појављују на завршном испиту, тако да деца генерално знају на шта посебно треба да обрате пажњу, када говоримо о српском језику и књижевности, на које области из граматике могу да обрате пажњу.Оно што је највећи проблем нашој деци, јесте читање, вештина разумевања прочитаног, и то се годинама уназад повлачи као највећи, највећи проблем, јер просто пажња наше деце више није на оном нивоу које је била када смо, рецимо, ми ишли у школу", рекла је проф. Гордана Опалић.

Шта је то што родитељи треба да кажу детету, а шта никако не треба да кажу?

„Да дају савете за учење, о редовности учења, да понесу део своје одговорности. Да их добро чују шта би они волели, коју школу, да о томе са њима поразговарају, да не намећу своје.Да им кажу да ће и тај упис школе бити одраз онога што су радили“, истакла је психолошкиња.

А шта родитељи не треба да кажу?

„Не треба да им појачавају тензију и стрес. Јер чак и да не упишу школу коју у старту желе и да нешто погреше, биће времена да то исправе. Родитељ треба да ослушкује дете", истакла је психолошкиња Ивана Оролицки.

„Ми клијентима који желе да се иселе из града увек говоримо да гледају локацију и шта им она пружа и да ли је она инфраструктурно опремљена. Велики чинилац у целој причи јесте што су градови данас све насељенији, што је саобраћај све интензивнији, па свако тражи да направи баланс између овог урбаног и мирнијег начина живота“, каже архитекта Данијела Рабреновић.

Главни фактор код тражења локације је инфраструктура. Због тога је важна и свест да се и у тим приградским зонама изграде саобраћајнице, амбуланте, апотеке, школе и вртићи. То је оно што се прво тражи и људи се по томе одлучују.

Хуманији начин живота

Кућа са неколико ари плаца је најчешће доста јефтинија од стана у већини делова града.

Рабреновићева истиче и да, иако важан фактор, цене нису пресудне, већ квалитет живота.

„Сви теже да имају неко парче раја. Да могу децу да пусте у двориште, да не брину да ли ће изаћи на улицу. Више тај комформитет утиче. Није толико битна ни квадратура некретнине или њена вредност, колико чињеница да се изместе из града, али квалитетно“, наводи архитекта.

Врло чест коментар који се употребљава у тим разговорима јесте да они „бирају хуманији начин живота“.

Због великог броја дезоријентисаних пчела које лете улицом, саобраћај на овој локацији и даље регулише полиција.

На терену је јутрос интервенисала и Хитна помоћ. Лекари су реаговали углавном због страха и панике грађана, будући да су пчеле улетале у косу људима који су се затекли на оближњем аутобуском стајалишту, а забележен је и мањи број убода.

Пчелари су одмах изашли на терен, али истичу да се ситуација не може брзо решити. Чекају да падне мрак како би се пчеле природно смириле и сакупиле на некој од крошњи, што ће омогућити њихово безбедно хватање и враћање у кошнице. Грађанима се саветује опрез приликом проласка овим делом града.

Помрачења су један од најупечатљивијих примера такве појаве. Током читаве историје изазивала су мешавину дивљења, нелагоде и радозналости коју је тешко игнорисати. Иако је тешко са сигурношћу знати шта су наши преци мислили о њима, постоје докази да су људи веома рано почели систематски да посматрају небо.

Један од примера су петроглифи у Лохкруу у Ирској, настали око 3340. године пре нове ере, за које поједини истраживачи сматрају да би могли да представљају приказе помрачења Сунца.

У многим древним културама помрачења нису доживљавана као природни феномени, већ као знаци космичког поремећаја или поруке богова. У кинеској традицији веровало се да змај прождире Сунце, док су неки народи у Америци сматрали да су за то одговорни јагуари или друга митска бића. Таква тумачења, често повезана са страхом, подстакла су људе да покушају да предвиде када ће се помрачења догодити.

Управо је та потреба имала далекосежне последице: охрабрила је систематско посматрање неба и бележење образаца, постављајући темеље ономе што ће касније постати астрономија и математика.

Данас тачно знамо шта је помрачење, али остаје питање – зашто нас оно и даље толико привлачи? Одговор се, још једном, крије у нашем нервном систему, објашњава др Хосе А. Моралес Гарсија, научни истраживач у области неуродегенеративних болести и редовни професор Медицинског факултета Универзитета Комплутенсе у Мадриду.

Када се милиони људи окупе како би посматрали помрачење, они не гледају само у небо. Истовремено активирају неке од најдубљих и најстаријих можданих механизама повезаних са фасцинацијом. Тај спој радозналости, изненађења и узбуђења није само културна навика, већ биолошки феномен који је добро проучен.

Када заборавимо на себе

Један од најприхваћенијих неуробиолошких модела објашњава фасцинацију као одговор на „когнитивни јаз“. Другим речима, схватимо да постоји нешто важно што не знамо, што ствара врсту когнитивне напетости коју желимо да разрешимо.

Ову теорију предложио је психолог Џорџ Левенстин, а каснија неуронаучна истраживања додатно су је потврдила. Према њој, потрага за знањем представља снажан унутрашњи покретач људског понашања.

Помрачење се савршено уклапа у овај механизам. Знамо довољно да бисмо могли да га предвидимо, али његова реткост, сложеност и спектакуларност истовремено стварају осећај неизвесности. Тешко је не погледати.

Када нас нешто снажно привуче, попут тренутка када Месец почне да прекрива Сунце, активирају се делови мозга као што су предњи цингуларни кортекс и предња инсула, задужени за препознавање неочекиваних појава и усмеравање пажње ка њима.

Истовремено се смањује активност такозване подразумеване неуронске мреже, која је повезана са размишљањем о себи, бригама и унутрашњим монолозима. Управо та промена објашњава осећај који многи људи описују током снажних искустава – као да су на тренутак заборавили на себе и потпуно се препустили ономе што се дешава пред њима.

Мозак који награђује учење

Како помрачење одмиче, у игру улази још један важан механизам – систем награђивања у мозгу.

Регије попут стријатума и нуклеуса акумбенса ослобађају допамин, неуротрансмитер кључан за мотивацију и осећај задовољства. Занимљиво је да мозак не реагује само на материјалне награде, већ и на информације. Другим речима, учење нечег новог или решавање непознанице само по себи доноси осећај награде.

Фасцинација се не завршава у тренутку доживљаја. У стањима појачане радозналости хипокампус, структура мозга одговорна за памћење, делује у тесној сарадњи са допаминским системом. Бројна истраживања показала су да то побољшава учвршћивање сећања.

Зато се многи људи годинама касније јасно сећају где су били када су посматрали неко велико помрачење. Мозак тај догађај означава као важан.

Оваква снажна искуства често прате и физичке реакције – језа, трнци или „гускa кожа“. Оне настају услед интеракције емоционалног и аутономног нервног система, истих механизама који се активирају када слушамо музику која нас дубоко дотакне или посматрамо уметничко дело које нас оставља без даха.

На крају, све је део истог процеса: неизвесност буди радозналост, решење активира систем награђивања, а читаво искуство се дубоко урезује у памћење. У том смислу, помрачење није само астрономски феномен, већ изузетно ефикасан покретач можданих механизама који претварају изненађење у знање.

Да ли је могуће да останемо равнодушни

Ипак, не доживљавају сви људи фасцинацију истим интензитетом.

Истраживања заснована на снимању мозга показују да су неки појединци, због специфичности мождане организације, мање склони оваквим искуствима.

Код одређених стања, попут депресије или Паркинсонове болести, осетљивост на награду је често смањена, па самим тим могу бити ослабљени и осећаји интересовања, чуђења и дивљења. То би могло бити повезано са поремећајима у функционисању система награђивања и обраде емоција.

Такође, људи са израженом потребом за когнитивном извесношћу – они који преферирају јасне и коначне одговоре и не воле двосмисленост – чешће доживљавају мање чуђења и усхићења. За њих помрачење, са својом пролазношћу и необичношћу, може бити више извор нелагоде него одушевљења.

Далеко од тога да је само пролазна емоција, фасцинација је важан адаптивни механизам који нас подстиче да истражујемо, учимо и боље разумемо свет око себе. Из те перспективе, помрачење није само спектакл на небу, већ снажан подстицај систему који је еволуирао да би из изненађења стварао знање, закључује професор Моралес Гарсија.

Порекло могинга (mogging) је у маносфери на енглеском говорном подручју, где је све почело употребом глагола изведеног из акронима AMOG (alpha male of the group, то јест вођа групе, доминантан појединац). Тако је пре 15-ак година на мачо форумима „мог“ почело да се користи са значењем надмашити некога у смислу сексуалне пожељности.

Израз могинг, истиче Гардијан, потом су усвојили инфлуенсери који се баве изгледом, попут Брејдена Питерса, познатог на мрежама као Clavicular, који подстичу мушкарце да покушају да промене свој изглед, понекад и на екстремне начине, како би повећали своју „сексуалну тржишну вредност“.

Говорећи о „фрејм могингу“ друге особе на фотографији или у снимку, објашњавали су варијацију могинга која се посебно односи на то да младић треба да буде мишићавији.

Чак и сада, уз много ширу употребу термина између осталог и на ироничан начин, он се и даље обично доводи у везу са изгледом. На пример, уколико неко боље изгледа од вас на фотографији, млађи ће често рећи да вас та друга особа „могује“ на фотографији.

Међутим, све чешће могинг може значити надмашивање других у практично свему. Освајачица златне медаље на Олимпијским играма, клизачица Алиса Лиу рекла је у интервјуу прошле године да је њена главна такмичарска стратегија била „да се могира“, а израз се може користити и када некога престигнете док ходате улицом.

Тони Торн, директор одсека за жаргон и нове језике на Краљевском колеџу у Лондону, каже да је много нових жаргонских термина „недавно дошло из исте врсте интернет културе која има везе са мушкарцима“, позивајући се на речи simp (неко ко је претерано пажљив), soy boy (погрдни израз за мушкарца који нема стереотипно мушке карактеристике) и sigma (неко кул и успешан).

Торн сматра да је значајно што је могинг посебно постао модеран у овом тренутку: „Оно што имплицира – хиперкомпетитивна, хипериндивидуалистичка, агресивна себичност постала је тзв. мејнстрим понашање“.

Због тога је Вил Адолфи, психотерапеут који је и сам некада био ватрени следбеник инфлуенсера из маносфере, забринут због ове речи.

„Могу да видим како је то нека врста практичне, чак и забавне речи, али идеја могинга појачава осећај да постоје одређени људи који ће доминирати другима на основу свог физичког изгледа и статуса“, објашњава Адолфи.

Др Емили Семер, психијатар британске Националне здравствене службе (NHS) за децу и адолесценте, такође брине због „константног осећаја конкуренције“ који концепти попут могинга подстичу и популаризују, посебно код тинејџера, који развијају своје друштвено-емоционалне вештине и обично „имају жељу да се уклопе и добију одобрење вршњака“.

Осим свега осталог, додаје др Семер, жеља да некога могираш је помало подла.

„Мислим да људи имају право да буду забринути због пораста употребе жаргона који потиче из токсичне супкултуре“, каже Торн и напомиње да се неке од његових колега лингвиста осећају непријатно да га истражују.

Ипак, како истиче, могинг се удаљио од места свог порекла, и многи људи који га сада користе „склони су да га разумеју и смеју му се, и сами га користе, али иронично“.

Мноштво садржаја о могингу на друштвеним мрежама сада исказује непоштовање према овом изразу. Претварање онога што је почело као агресиван концепт у нешто веома глупо исмева апсурдност маносфере, поткопава његов ауторитет, наводи Гардијан.

Светска криза донела је последњих  месеци пораст трошкова живота и све, од горива до намирница, постаје скупље, а бацање хране је посебно болно.

Економски притисци условљавају да пажљивије купујемо. Многи су почели да набављају мање свеже хране и воде више рачуна о безбедности и чувању намирница.

Уз мало знања и креативности, поручују стручњаци, можете спасити одређене намирнице без ризика по здравље.

Не ризикујте

Нећете моћи да спасете сваки комад хране, али оно што је можда постало небезбедно за јело може донету већу штету и стога је „јефтиније“ да такве ствари баците.

Ево четири кључна знака на које треба обратити пажњу:

• Видљива буђ
• Појава слузи
• Цурење течности
• Јаки или кисели мириси

Ако имате храну са једним или више ових особина, најбоље је да је баците. На тај начин можете избећи тровање храном, које може изазвати болове у стомаку, мучнину, повраћање и дијареју.

Међутим, друге карактеристике, попут смежураности, смеђе боје и сувоће, често су само знаци старости, али не и да је таква намирница кварна.

Воће

Банане чија је кора била жута када сте их купили, у међувремену су постале браон, скоро црне. Такве банане могу изгледати непривлачно, али ако су само мало мекше и миришу лепо, потпуно су безбедне за употребу за прављење хлеба, палачинки или смутија.

Стручњаци ипак наглашавају да је најбоље држати старије плодове даље од свежих јер тамније банане производе гас етилен, што убрзава сазревање другог воћа.

Јабуке које сте купили прошле недеље могу имати наборану кору, јер губе воду док стоје, али оне се и даље могу јести. Ако вам не пријају да их једете свеже, можете их издинстати, испећи или изрендати и направити питу или неки други слаткиш.

Кора цитруса, попут лимуна или поморанџи, постаје постепено тврда и сува. Међутим, кору (само непрсканог, односно органски гајеног воћа) и даље можете користити у пецивима и мармелади, а од меса плодова направити напитке, преливе и маринаде.

Ако приметите буђ на већим, чврстим плодовима, генерално је безбедно да склоните проблематичан део и остатак употребите. Само се побрините да одсечете и неколико сантиметара здравог дела плода како бисте појели само део који је потпуно безбедан.

Уколико пронађете плесан на меком или малом воћу, као што је бобичасто воће, најбоље је да га баците.

Поврће

Млитаво или смежурано поврће је изгубило део своје течности, али није нужно покварено. Можете га пећи, пасирати или изблендати, додајући га у све, од супа до јела са месом и смутија.

Такође можете потопити у ледену воду зелено лиснато поврће попут спанаћа и кеља да бисте га „вратили у живот“. То подразумева одвајање листова и натапање у хладној води најмање 30 минута да би вратило изгубљену влагу.

Код чврстог поврћа попут кромпира, шаргарепе и бундеве, сва оштећена или нагњечена подручја најчешће се могу одрезати. Међутим, код кромпира пазите на појаву зелене боје или клијање, јер они садрже природне токсине који су штетни ако се једу у великим количинама.

Можда ћете приметити пахуљасту белу длачицу која се развија на печуркама. То обично није буђ већ мицелијум, који је део кореновог система печурака.

Буђ може да се појави на печуркама, али се често појављује у изолованим, јарко обојеним кластерима који изгледају плаво, зелено, сиво или жуто.

Житарице

Најбоље је бацити сваки буђав хлеб. То је зато што се буђ лакше шири у порозној храни, као што су хлебови и колачи.

Али бајат хлеб који није побуђао можете уптребити тако што ћете га препећи у двопек или претворити у крутоне или презле. Чување хлеба на сувом месту, као што је кутија за хлеб, крпена или папирна кеса спречиће да се буђ појави тако брзо.

Остатке куваног пиринча или тестенине можете користити у прженим јелима или печеним јелима са тестенином у року од неколико дана. Али их обавезно брзо ставите у фрижидер и пре употребе термички обрадите, односно кувајте док не проври или пеците најмање на 60 степени Целзијуса.

Али, увек баците све остатке јела која су стајала на собној температури два сата или дуже, јер су се у њима већ могле намножити бактерије које не можете једноставно уклонити поновним загревањем.

Млечни производи

Често конзумирамо млеко и јогурт директно из фрижидера, без кувања или поновног загревања како бисмо убили бактерије.

Зато је најбезбедније бацити млечне производе којима је истекао рок употребе. А да бисте спречили прерано кварење, користите само чист прибор за сервирање млечних производа и остатак одмах вратите у фрижидер.

Ако сте љубитељ меких сирева, али приметите буђ, баците цео блок или котур зато што корен буђи може продрети дубоко у сир.

Тврди сиреви попут пармезана нису толико подложни кварењу, па често можете одсећи све буђаве делове, такође водећи рачуна да обавезно зарежете и здрави део около.

Правилно складиштење – на пример, увијање у папир за печење и стављање у посуду која се добро затвара – може помоћи да сир дуже траје.

Постоји много начина да се спасе храна која је пробила свој рок трајања, али се још није покварила. Пратећи ова једноставна правила о безбедности намирница можете смањити количину бачене хране и уштедети новац.

У пратњи витезова и дворских дама, штитоноша, барјактара и стреличара, младенци одевени у свечане одежде средњовековног српског племства, стигли су до Цркве Лазарице.

Брачне завете на љубав и верност, након седам година и пред Богом, поновили су Саша и Милица.

„Осећај је предиван стварно, ја сам презадовољна целом овом организацијом", рекла је Милица Трајковић.

„Пресудило је то што сам ја родом из средњовековног Лазаревог града, Новог Брда, самим тим је везано за Крушевац, па смо одлучили да се пријавимо, изабрали су нас и венчали смо се у Лазарици", додао је Саша Трајковић.

Уз музику и свечану трпезу, по узору на средњовековну, наздрављало се младенцима који су бајковитим венчањем старој српској престоници удахнули нови живот.

„Ово није само туристичка атракција. Ово је начин да сачувамо и промовишемо културно историјско наслеђе Крушевца и приближимо га новим генерацијама. Кроз овакве догађаје показујемо да традиција није нешто што припада прошлости. Посебно нам је драго што из године у годину расте интересовање и младенаца и посетилаца", изјавио је директор Туристичке организације Крушевац Никола Деспотовић.

Средњовековно венчање у Лазаревом граду, као својеврсни времеплов, из године у годину потврђује да историја Крушевца и данас живи међу остацима његових зидина, у обичајима и људима.

„Ово је једно од ретких места у Београду које се не мењају, знате, ми сви долазимо из неких крајева Београда, где се доста тога мења, па и немате нешто детињство какво сте имали. Ово се не мења, од када знам за себе, од када сам дошао, а то је било много много давно. Скадарлија се није променила и то је негде константно у свим нашим животима и то говори колико је она важна, не само мени, него свим Београђанима, јер то је део Београђана, показује београдски дух", изјавио је Миодраг Поповић, директор Туристичке организације Београда.

Подизањем чувене Скадарлијске заставе, глумица Љиљана Јакшић, означила је почетак летње сезоне.

„Скадарлију највише памтим по радости, Скадарлија је за мене велика радост, ту се просто живот живи из веселог угла. Овде и оно што можда није смешно, овде буде смешно и духовито сви се насмејемо. Овде се људи и свом проблему насмеју у неко добса и буде им лакше. Овде је смех чаролија", рекла је глумица Љиљана Јакшић.

Од прве јутарње кафе до касних вечерњих сати уз музику и традиционалне специјалитете, Скадарлија очекује хиљаде посетилаца. Угоститељи им се посебно радују. У кафанама се првог дана летње сезоне тражило место више.

Деца из школе су предложила да се прича преточи у позоришну представу како би се порука о опасности интернет изазова пренела њиховим вршњацима.

Глумци, међу којима су Ђорђе Тасић и Филип Бојић, гостујући у Београдској хроници, истичу да је било тешко суочити се са темом смрти, али да су желели да укажу на последице непромишљених одлука.

Представа је намењена и деци и одраслима, а играна је у Дадову и Центру за културу и образовање Раковица. Публика, нарочито ученици седмог и осмог разреда, показала је емпатију и разумевање за поруку представе, што је и био циљ ауторке, професорке Сенић - да подстакну критичко размишљање о утицају друштвених мрежа.

Отац Андрије Пуповца подржава пројекат и истиче да је глумац Ђорђе Тасић савршено дочарао лик његовог сина. Андрија није имао налоге на друштвеним мрежама, али је под утицајем јутјубера почео да снима изазове, што је нажалост довело до фаталног исхода.

Представа је доступна и на Јутјуб каналу позоришта Дадов и може се погледати у било које време. Ауторски тим представе позива све родитеље и децу да је погледају како би се подигла свест о опасностима које крију друштвене мреже.

Како су истакли гости Београдске хронике, захвалност дугују и Основној школи „Никола Тесла" и општини Раковица на подршци, као и медијима који су помогли у промоцији овог важног пројекта.

– То је дефиниција која има одређени призвук песимистичког, касандристичког, или, поражавајућег погледа на ствари, што мислим да није случај. Јер знамо да се свет креће у циклусима, иде горе и иде доле. То је оно што ја називам Сенекиним ефектом, из света древног филозофа. То је кретање које пратимо. Увек растемо, па опадамо, и онда долазе нове фазе. Дакле, Сенекин ефекат је неизбежна, карактеристика начина на који се људско друштво креће.

Можете ли то мало да опишете? Шта то значи? Ви сте физичар, у основи је то научни начин да се опише како друштво функционише.

 – Да, то је нешто што је наука дуго знала. То је део метода, математичких модела које користимо да опишемо еволуцију друштва.

Шта се дешава? Чињеница је да је наше друштво суштински засновано на необновљивим ресурсима, углавном нафти, гасу и угљу. И можете описати овај процес експлоатације где долази до постепеног исцрпљивања. Ови материјали имају тенденцију да опадају. Не остајемо без ичега, али имамо све мање и мање.Посебно сада, то је врло опасан тренутак са блокадом Ормуског мореуза, као што знате.

Дакле, заиста ризикујемо да дође до кризе доступности извора енергије, и то би могло резултирати правим колапсом ако се ствари не промене, брзо. Дакле, иако то можда може бити решено, на срећу није нужно случај, али и даље пратимо одређени пут који нас води у другачији свет у којем ћемо морати да напустимо ове изворе који су покретали нашу цивилизацију.

Богати смо, моћни смо, имамо толико ствари које прошле цивилизације нису имале, и сада морамо пронаћи начин да живимо са мање, што значи прелазак на друге изворе енергије. Иначе, заиста се суочавамо са оним што ја називам Сенекиним колапсом.

Шта значи Сенекин колапс? Ако сам вас добро разумео, то значи да може доћи до брзог раста, али ће уследити још бржи колапс.

 – Да, то је интуиција коју је римски филозоф Сенека имао давно. Рекао је: „Раст је спор, али пропаст је брза." И то је дефиниција. Наше свакодневно искуство и ствари које имамо показују да је то случај. Видите како ствари обично иду.

Не знам да ли сте песимиста, али рекли сте да је колапсологија нека врста песимистичког, погледа на свет, а ја желим да будем оптимиста. Моје питање је, можемо ли се прилагодити уместо да дође до колапса?

– Апсолутно, да. То је трик. Видите, Сенека је био филозоф, не само да је то приметио, већ је рекао да се морамо прилагодити томе. Морамо прихватити шта се дешава и прилагодити се и покушати да идемо даље.

Колапс је начин на који природа, универзум, уклања старе ствари да би направио место за нове. Дакле, пролазимо кроз фазу транзиције. То је као када се дете роди. Боли, хаотично је, тешко је, али онда почињете изнова са новим људским бићем, и ми ћемо почети изнова са новим типом цивилизације јер би то било неопходно.

Дакле, Сенекина крива не мора да заврши потпуно на нули или у минусу. Или је то неизбежно?

– Апсолутно не. Зависи шта радимо. Математички модели нам говоре шта би могло да се деси, а шта ће се заиста десити је питање политике, питање одлука које доносе људи који, контролишу начин на који се суочавамо са транзицијом. Дакле, да ли промовишемо прелазак са фосилних горива или покушавамо да што дуже останемо на фосилним горивима?

Шта ће нас уништити? Да ли ће то бити климатске промене, фосилна горива, или као што сте поменули, верујем, у Вашој последњој књизи, пад популације, или како то описујете?

 –У овом пољу имамо посла са сложеним системима. Као што су људско друштво, држава, компанија, организација, они су сложени системи, па их континуирано покрећу спољашњи фактори, а они реагују прилагођавањем изнутра, као што сте приметили, који се дешавају истовремено.

То је успоравање доступности фосилних горива. Имамо климатске промене, које су огроман проблем. И заједно имамо проблем пада популације, који је повезан, то је елемент промене која се дешава. То је нешто ново што, није било очекивано, није перципирано од стране јавности, али видимо брз почетак пада, прво плодности. Људска плодност је далеко испод стопе замене у већини западног света, и популација још увек глобално, још увек слабо расте, али почиње да види врхунац, и видеће пад, који би могао бити врло брз.

Написали сте целу књигу о томе. Насловна страна је на енглеском. Хоће ли ускоро бити на српском? 

– Надамо се. Разговарамо са издавачем.

Могу ли да Вас питам и да завршимо са тим, у једној или две реченице, можете ли да објасните која је поента те књиге?

– Књига почиње од идеје да, видимо, преокрет тренда који траје хиљадама година. Раст људске популације је био константа људске историје. До сада је људска популација расла веома брзо, то је нешто што се десило током последњих неколико векова. Сада видимо преокрет.

Популација ће достићи врхунац, и почети да опада, и то може бити благослов или катастрофа. Зависи од тога како се суочавамо са тим, јер ако је пад низак, то би било у реду. Ублажићемо утицај на екосистем, смањити проблем климатских промена, биће нам потребно мање ресурса и нафте и енергије, свега осталог. Али ако иде пребрзо, онда ће утицати на саму структуру друштва, и учинити много ствари које узимамо здраво за готово тешким.

Да ли ћемо нестати као цивилизација?

 – То би се могло десити, али то нико не може рећи. Нико нема кристалну куглу да каже да ће то бити будућност.

Када кажете пад, шта тачно мислите? Тренутно је на земљи око 10 милијарди људи. Да ли је то као та златна милијарда или шта?

– Тренутно нас је око осам милијарди. Неки људи кажу да би могло бити 10 милијарди. Није лако пребројати сваког човека. Дакле, шта подразумевамо под падом, брзим или спорим? Могу вам дати пример Јапана, који је опадао око један одсто годишње током последњих 10 година. Јапан је врло лепо место, богато, просперитетно. Добро им иде.

Дакле, можемо преживети пад од један одсто годишње. То није тако брзо. Али ако погледате места као што је Украјина, видите изузетно брз пад. Прво то је проузроковано падом Совјетског Савеза, а сада популација брзо опада, мислим, око пет, шест процената годишње. И то изазива веома јак ефекат на друштво. То постаје тешко јер губите толико људи да не можете одржавати структуру на коју сте навикли, као што је здравствени систем.

То је један од великих проблема које имамо, или чак демократију. Демократији су потребни људи. Потребни су нам живи људи да би смо имали демократију.

Професоре Барди, хвала Вам, и оно што могу рећи као оптимиста, надам се да грешите.

 – Да, и ја се надам да грешим.

Сви људи сањају, иако се не сећају свих снова. Највећи део сањања одвија се током РЕМ фазе сна (фаза брзих покрета очију), која чини између 20 и 25 одсто укупног времена проведеног у сну.

Током једне ноћи обично пролазимо кроз четири до шест РЕМ циклуса, а сваки наредни траје дуже како се приближава јутро. Већина људи сања више пута током ноћи, без обзира на то да ли ће се тих снова касније сећати.

Вероватноћа да ћемо запамтити сан већа је ако се пробудимо током или непосредно након РЕМ фазе. На памћење снова утичу и емоционални интензитет сна, краткотрајна буђења током ноћи, али и индивидуалне разлике у начину на који мозак обрађује и чува успомене током сна.

Истраживачи Јакут Фатима, Данијел Вилсон и Нисрин Ауира наводе да људи који се редовно сећају живописних и емоционално интензивних снова обично имају лакши и испрекиданији сан.

Шта се догађа у мозгу док сањамо

Током РЕМ сна мозак ради готово истим интензитетом као и када смо будни. Док нервне ћелије активно шаљу сигнале, тело остаје готово потпуно непокретно. Мишићи су привремено паралисани, што спречава да физички изводимо радње које проживљавамо у сну.

Истовремено су веома активни делови мозга задужени за емоције — амигдала, хипокампус и таламус. Насупрот томе, префронтални кортекс, који је одговоран за рационално размишљање и логичку процену, мање је активан.

Због тога снови често делују невероватно стварно и снажно, иако су испуњени нелогичним и необичним догађајима. Научници истичу да је то потпуно нормалан део функционисања мозга током РЕМ сна.

Постоји и још једна занимљива чињеница: већина људи верује да су снови кратки и испрекидани, али докази говоре супротно.

Када су истраживачи будили испитанике током РЕМ фазе и тражили од њих да опишу сан који су управо сањали, дужина њиховог описа углавном се поклапала са временом проведеним у тој фази сна.

Другим речима, сан који нам се чинио као да је трајао двадесет минута, највероватније је заиста трајао приближно толико.

Зашто имамо утисак да смо сањали целе ноћи

Људи често погрешно процењују колико су времена провели сањајући. Разлог је једноставан: живописни и стресни снови остављају снажан утисак и дуже остају у сећању, док се мање упечатљиви снови заборављају готово истог тренутка када отворимо очи.

Поред тога, најчешће памтимо управо оне снове током којих смо се пробудили.

Због тога особа која је уверена да је сањала читаву ноћ вероватно није провела више времена у РЕМ фази од уобичајеног. Једноставно се пробудила током емоционално најинтензивнијих снова, па су они остали упамћени.

Према речима истраживача, само сањање не нарушава квалитет сна, осим у случајевима када прерасте у честе ноћне море.

Прави узрок јутарњег умора

Иако мозак током РЕМ сна није у стању дубоког одмора као током дубоких фаза сна, снимци мождане активности показују да сама потрошња енергије током сањања не може да објасни умор који људи осећају након ноћи испуњене сновима.

Много вероватније објашњење је то што се особа пробудила усред сна.

Ако се сећате сна, велика је вероватноћа да сте се пробудили током његовог трајања. Та буђења, чак и када их једва региструјемо, одузимају време неопходно за дубок сан.

Током дана у мозгу се постепено нагомилава супстанца аденозин, која повећава потребу за сном. Један од најважнијих задатака дубоког сна јесте управо уклањање тог отпадног продукта. Ако се сан прекине пре него што се тај процес заврши, наредног дана можемо се осећати уморније.

Истраживачи такође указују да је буђење из РЕМ фазе много теже него буђење из лакших фаза сна. Тада се јавља такозвана „инерција сна“ — стање у којем је мозак успорен, мисли су замагљене, а организму је потребно више времена да се потпуно разбуди.

„Умор није последица сањања, већ тренутка у којем смо се пробудили и фазе сна из које смо нагло изашли“, наводе истраживачи са Универзитета Саншајн Коуст у Аустралији.

Када је сан скраћен или често прекидан, мозак покушава да надокнади изгубљено време проведено у РЕМ фази тако што наредних ноћи повећава њено трајање. Ова појава позната је као „РЕМ надокнада“ (REM rebound).

Међутим, како истичу истраживачи, сама РЕМ надокнада није проблем, већ сигнал да постоји нешто што нарушава квалитет сна.

Уколико редовно памтите већину својих снова, имате утисак да сањате више него раније или се сваког јутра будите уморни, могуће је да ваш сан није довољно квалитетан и да мозак не добија онолико дубоког, обнављајућег сна колико му је потребно.

У случају да такав образац траје дуже време и утиче на свакодневно функционисање, истраживачи саветују разговор са лекаром и проверу могућих поремећаја спавања.

„У Немачкој сам учествовао у програму који се звао 'Немачка: морамо да разговарамо'. Организовао га је један од највећих немачких недељника, Цајт, 2019. године. Тада су покушали да окупе људе који имају потпуно различите политичке ставове, јер све више живимо у својим мехурима и све ређе разговарамо са онима који мисле другачије“, објашњава Девчић.

Како наводи, управо недостатак простора за цивилизован разговор подстакао га је да сличан концепт покуша да примени и у Србији.

Поделе нису само српски проблем

Пратећи политичка и друштвена дешавања у Србији, Фондација је, каже Девчић, препознала дубоке поделе које постоје у друштву. Ипак, истиче да та појава није специфична само за Србију.

„То није случај само у српском друштву. Свуда где постоји слобода, а то је случај у западним демократијама, приметан је тренд да је све мање дијалога, а све више подела“, каже Девчић.

Током прошле године размишљали су на који начин могу да допринесу превазилажењу таквих подела и јачању културе разговора.

„Желели смо да промовишемо компромис, слушање и уважавање друге стране као основу друштвеног разговора. Посебно смо сматрали да млади треба да буду наша циљна група и тако је настао пројекат 'Дођи да се не сложимо'“, истиче Девчић.

Како изгледа сусрет људи супротних ставова

Пројекат функционише тако што се заинтересовани пријављују преко платформе zadijalog.rs. Пријава траје свега минут и подразумева одговарање на десетак до 15 питања.

На основу одговора учесници се сврставају у одређене групе, након чега добијају прилику да разговарају са особом која има значајно другачије ставове о важним друштвеним питањима.

„Имамо већ велики број пријава, што нас охрабрује. На основу упитника можемо да проценимо какве су нечије позиције и да повежемо људе који мисле потпуно различито“, објашњава Девчић.

Први сусрети биће организовани 10. јуна у Београду, у, како каже, заштићеном простору у којем учесници неће бити изложени јавности.

„Нико не треба да брине да ће бити јавно изложен. Замисао је да то буде једна опуштена разговор уз кафу младих људи о темама које су њима важне. Ако буде потребно, ту ће бити и психолози који могу да помогну“, наводи Девчић.

Слушање као предуслов дијалога

Према његовим речима, најважнији циљ пројекта није да се учесници сложе, већ да науче да саслушају једни друге.

„Ви и ја не морамо да се сложимо око нечега. Али ја желим да вас уважим, да вас саслушам и онда изнесем свој аргумент и своје уверење. То је суштина“, наглашава Девчић.

Разговори неће бити потпуно слободни, већ ће се одвијати уз помоћ унапред припремљених питања која треба да помогну учесницима да остану усмерени на тему и аргументовану размену мишљења.

Иако не очекује озбиљније сукобе, истиче да је подршка стручњака обезбеђена управо како би разговор остао конструктиван.

„Мислим да ова иницијатива може да покаже да неко треба да се бави демократским разговором у друштву. То је скроман пројекат, али важан корак“, додаје Девчић.

Заједничка будућност без обзира на политичке ставове

Учесници пројекта су, пре свега, млади који су спремни да чују другу страну.

„Сви који су отворени да чују другачије мишљење су добродошли. Млади људи треба да имају добру намеру према друштву у којем живе, јер им је потребна заједничка перспектива“, напомиње Девчић.

Подсећа да ће, без обзира на политичке разлике и актуелна дешавања, сви наставити да живе у истом друштву.

„Сутра ћете бити заједно у аутобусу, у пекари или на факултету. Зато је важно да постоји основна култура разговора и демократске дебате“, истиче гост Јутарњег програма.

Као један од могућих примера наводи разговор између младих који имају супротне ставове о протестима.

„Неко ко снажно подржава протесте и неко ко мисли да су они лоша идеја могли би да седну за исти сто и да саслушају једно друго. То је већ успех.“

Друштвене мреже нису замена за разговор лицем у лице

Говорећи о улози друштвених мрежа, Девчић истиче да оне имају и добре и лоше стране.

С једне стране, помогле су да се пројекат брзо промовише и привуче велики број заинтересованих. Са друге стране, постале су простор политичких сукоба у којем често нема стварног дијалога.

„На друштвеним мрежама најчешће видимо препуцавање и насиље у комуникацији. Много је теже да некога лично увредите када га гледате у очи него када му пишете преко Инстаграма или Икса“, сматра Девчић.

Управо зато верује да лични сусрет може да понуди оно што недостаје онлајн комуникацији – прилику да се саговорник заиста чује и разуме.

„Ако нико не покуша, никада нећемо знати да ли нешто може да успе. Верујем да људи могу да пренесу своја искуства и подстакну друге да покушају да саслушају другу страну“, истиче Девчић.

Пројекат је намењен младима од 18 до 26 година који живе у Београду или ће се тог дана наћи у престоници. Пријаве су отворене до сутра увече, а први разговори биће организовани 10. јуна.

„Није такмичење, али за учеснике ће ово бити нека врста награде. Најважније је, ипак, да неко после разговора каже: 'Стварно дуго нисам причао са неким ко мисли другачије од мене.' Ако то постигнемо, онда смо успели“, закључује Јаков Девчић на крају гостовања у Јутарњем програму.

Прва лекција – шта су потребе, а шта жеље, дала им је основу и научила их много о одговорности.

После сваког часа и родитељи су добијали материјале и предлоге за разговор, па је тако учење постало још једна породична активност.

„Едукативно не само за децу него и за нас родитеље пошто смо могли да имамо интеракцију са њима, да научимо неке ствари које ми сами нисмо знали“, признаје Бојан Станковић, Лавов тата

„У иностранству то деца имају прилику да похађају од раног узраста, од вртића, а нашој деци је свакако ово савршена прилика и искуство“, сматра Милена Јоксимовић, Нинина мама.

Прве четири групе полазника о новцу уче од марта, када је код нас покренута радионица "Smartmonies" настала по британској лиценци.

На путу од Лондона до Београда, фунте су замењене динарима, коригована је инфлација и порез, али је суштина програма остала иста.

„Мало да разговарамо о томе ко је на нашим новчаницама, мало о томе кад је настао српски динар. Није било промене методологије, али је било прилагођавања и за разлику од Лондона, где они раде онлајн, ми смо се одлучили на опцију уживо“, наводи Биљана Пешић, оснивач програма "Smartmonies" у Србији.

„То је све заступљенија тема из године у годину. Тренутно много више у Великој Британији, али се све чешће о томе прича и у Србији“, напомиње Јована Томић, суоснивач програма "Smartmonies" у Лондону.

Нешто слично још није део школског система, али се предавачи надају да ће лекције о новцу постати део програма обавезног за све. За децу без родитељског старања одржана је бесплатна радионица финансијске писмености.

„Ово је прави тренутак да науче како да планирају да науче вредност новца, како се зарађује новац, да науче да не пада с неба, и да науче да је новац нешто што трошимо и на добре и на лоше ствари и најзад да га користимо за живот, али и да помогнемо неком другом“, наглашава Весна Савић, предавач и извршни директор у Заводу за уџбенике.

Следећа генерација полазника програма "Smartmonies" у Србији о финансијској писмености учиће од септембра.

„Цене су петоструко ниже, рекла бих. Чак на снижењима може нешто да се нађе стварно по симболичној цени и та цена је једно 90% нижа”, каже Александра Ранковић, власница продавнице.

Гардероба у ове радње стиже из различитих делова Европе, месечно око 20 тона.

Међу купцима су све генерације – од деце и тинејџера до старијих, што значи да се грађани полако ослобађају предрасуда.

„Мислим да генерално нема разлике толико у овим радњама у којима купујете нове ствари и да се не разликује. Значи имате маркирану гардеробу повољну коју можете да купите за рецимо 500, 600 динара”, каже муштерија.

И док већина купаца као главни мотив наводи уштеду, међу млађим генерацијама све је више оних који се за овакав вид куповине одлучују и због бриге о животној средини.

„Заиста је подељено, рекла бих доста младих долази ради екологије, а неки људи просто воле да купе јефтино, тако да је заиста подељено”, додала је Ранковићева.

Иако је прошле године отворено нешто мање продавница половне робе, на територији Београда тренутно их послује више од 230.

За разлику од брзе моде – за једну сезону, ови комади показују да гардероба може да траје много дуже.

Међу првим погодностима које прати Маxi Пчелица налази се и нови програм лојалности – МОVЕ пешкири. Кроз потпуно дигитални концепт, купци свакодневном куповином имају прилику да скупљају дигиталне налепнице у оквиру Мој Маxi апликације и остварују право на пажљиво одабране производе по значајно повољнијим ценама.

Без папирних талона и лепљења налепница, нови програм доноси једноставнији и модернији начин коришћења погодности, уз лако праћење свих бенефита директно кроз апликацију.

Мој Маxi апликација, која данас броји више од два милиона регистрованих корисника, потпуно је бесплатна и доступна на оперативним системима паметних телефона – iOS, Android и Harmony OS.

Педагог Снежана Голић истиче да је данашње детињство тешко поредити са одрастањем претходних генерација: „Васпитни стилови данас су веома међусобно различити, тако да имамо свега. Имамо читаву палету васпитних стилова који, самим тим, доносе и различите резултате“.

Као једну од највећих промена уочава одвајање права и одговорности, као и данашњу слабију толеранцију на фрустрацију.

„Раније су права и одговорности ишли заједно и деци је било јасно да права без одговорности не постоје. Док данас презаштићивање доводи до тога да касно добијамо одговорности, а рано права, што их збуњује“, навела је Голићева и додала да родитељи који настоје да детету олакшају сваки проблем често то чине из најбоље намере.

„Родитељ који, пре свега, јако тешко подноси дечју патњу, тугу, дечју незрелост и покушава да спречи све проблеме који би дете довели у неко такво стање“, описала је Голићева родитеље који претерано олакшавају живот својој деци.

Дете треба да научи да се носи са проблемима, тугом, разочарањем

Међутим, додаје да таква пракса може имати дугорочне последице јер живот без проблема не постоји, већ да постоји само наша идеја о томе да ли ћемо те проблеме решити и како ћемо се изборити са њима.

Према речима Голићеве, туга, разочарање и неуспех представљају важан део одрастања: „Ако пратимо природан развој, дете има своје изазове, своје тугице, као нека вакцина која развија имунитет сутра и ствара код нас навику да превазилазимо проблеме“.

Упозорава да деца која су дуго била заштићена од свих непријатности касније могу теже да поднесу озбиљније животне ударце. „Одједном добију јако велику количину туге коју много тешко подносе и не познају те емоције, не знају како се из њих излази“, рекла је Голићева, повезујући то и са порастом менталних проблема код младих.

Посебан изазов представља и сарадња школа са родитељима који из страха настоје да контролишу сваку ситуацију у којој се њихово дете нађе.

„Нема ту лоше намере. Мање-више све родитеље и децу повезује огромна љубав“, истакла је гошћа Дневника, наглашавајући да је едукација родитеља један од кључних задатака стручњака.

На крају, савет родитељима је да не траже универзалне рецепте за васпитање, поготово не на друштвеним мрежама.

„Првенствено је важно упознати дете и сва своја очекивања која смо имали пре упознавања детета ставити по страни и онда гледати то дете. Што је то што њему треба? Нема ту неке мустре“, поручила је Голићева.

Не треба спремати децу за школу као да их шаљете у рат, већ, како Снежана Голић наводи, „мало позитивније гледати на ту шансу коју смо добили да живимо“.

Према званичним подацима које је објавила Наса, инцидент се догодио тачно у 14:06 часова по локалном времену. Свемирско тело је улетело у атмосферу изузетно великом брзином, која је далеко премашила брзину звука. Услед огромног трења и притиска, метеор се фрагментирао на висини од око 64 километра (40 миља) изнад североисточног Масачусетса и југоисточног Њу Хемпшира.

Сателити снимили бљесак, камере забележиле звук

Научници из америчке свемирске агенције процењују да је приликом пуцања ове свемирске стене ослобођена енергија еквивалентна детонацији око 300 тона експлозива ТНТ. Управо та колосална количина енергије објашњава гласан сонични удар који је могао да се чује, али и осети на тлу у виду лакшег подрхтавања земље.

„Метеори путују много брже од брзине звука, стварајући интензивне таласе притиска док сагоревају и пуцају у атмосфери. То производи акустични ефекат познат као сонични прасак, који људи на Земљи чују као снажну детонацију", наводи се у саопштењу.

Догађај су истовремено забележили савремени научни инструменти, али и обични грађани. Метеоролошки сателит GOES -19, који припада Националној океанској и атмосферској администрацији (NOAA), снимио је тренутак експлозије из свемира као интензиван бели и зелени бљесак. На Земљи, бројни возачи су путем својих аутомобилских камера (dashcam) забележили аудио-снимке на којима се јасно чује тутњава налик бомби.

Америчко друштво за метеоре прикупило је стотине сведочења очевидаца са овог подручја, што је помогло стручњацима да брзо реконструишу путању и висину ове америчке ватрене лопте. На срећу, због велике висине на којој је дошло до дезинтеграције, за сада нема извештаја о материјалној штети или повређенима.