Већ од 4. маја Радио Београд 1 почиње са емитовањем новог јутарњег програма Јутро је... који ће се емитовати сваког радног дана од 6.30 до 11.00 и викендом од 6.30 до 9 часова.

У наредном периоду представићемо и нове програмске садржаје који ће традиционално моћи да се слушају, али и гледају, јер је визуализација радија као медија садашњост којој приступамо одговорно и интеракивно – кроз подкасте, мултимедију и друштвене мреже.

Каже да је порука садржала детаљну критику свега, од дужине његових шортсева, до његове жеље да одговара на поруке. „У основи, рекла је да мисли да сам мало 'кринџи'“, каже Тристан за Телаграф.

Чланак који је постао виралан и појам „хетеропесимизма“

Отприлике у исто време, чланак Шанте Џозеф у часопису Вог под насловом Да ли је сада срамота имати дечка? постао је виралан. Чланак, објављен у октобру 2025. године, није осуђивао изглед мушкараца, већ је доводио у питање цео концепт хетеросексуалне везе.

Па ипак, прича Џозефове је прегледана милионима пута, а жене на друштвеним мрежама су изражавале и подршку и негодовање. Покренула је глобалну дискусију о стању модерних веза и бацила светло на такозвани „хетеропесимизам“, термин који је сковала списатељица Аса Сересин да би описала често јавно изражавање „жаљења, срамоте или безнађа“ од стране хетеросексуалних људи – посебно жена – у вези са хетеросексуалним везама и забављањем.

„Ходање по жици“ – нова правила модерног забављања

„Верујем да многи од нас плаћају цену лошег мушког понашања које потиче из претходних генерација“, сматра 29-годишњи графички дизајнер Џош.

„Сексистичке предрасуде, мушкарци који не помажу у кући, очекивања да се о теби брине девојка или жена која такође ради. Вероватно многи млади момци ових дана не очекују такав третман, али постоји много садржаја у којима жене говоре о својим безнадежним партнерима и разумем зашто би излазак са тим мушкарцем био неприхватљив. Нису сви мушкарци такви, али је тешко то доказати ако чак немаш прилику да упознаш неку жену.“

Недавно разведен Кристијан, четрдесетогодишњи физиотерапеут, се слаже.

„Забављање 2026. године је као ходање по жици, што није био случај последњи пут када сам био сам, пре 20 година. Стално преиспитујем своје понашање. Желим да будем увиђаван, али не и досадан, већ неко са ким је забавно, али не као 'мушка глупача‘, спреман на разговор, али не очајник. Желим да будем у посвећеној вези, али да не будем клаустрофобичан. Морам да докажем да не припадам маносфери.“

„Жене дефинитивно доносе одлуке – емоционално, физички – у модерним везама, а многе од њих са собом доносе нека прилично лоша претходна романтична искуства која укључују насиље или проблеме са присилном контролом, тако да је забављање тешко.“

Истраживања: Самачки живот све тежи мушкарцима

Никада није било теже време за самце. Према подацима непрофитне организације Истраживачког цента Пју у САД из 2020. године, већина људи на тржишту за упознавање – мушкараца и жена, свих узраста, оних који живе и у руралним и у урбаним срединама – рекла је да им романтични живот не иде добро.

Тешко је пронаћи људе за изласке, тврде они, а мушкарци и жене  наводе различите разлоге за то. Мушкарци су рекли да им је тешко да приђу женама, док је већина жена рекла да је тешко пронаћи некога ко тражи исту врсту везе као она и „ко испуњава њихова очекивања“.

Новија истраживања Универзитета Манчестер Метрополитан (MMU) такође су открила да, иако је самачки живот за жене „ребрендиран“ на позитиван и оснажујући начин, али мушкарци самци „га не доживљавају као предност“. Уместо тога, осећали су „да их околина карактерише као безбрижне нежење или друштвено дисфункционалне инцеле (недобровољне целибате)“, према речима предавача социологије и криминологије на MMU Алише Денби.

Апликације, алгоритми и осећај одбијања

Аналитичар Сајмон (51) каже да се неколико пута месечно контактира жене на Тиндеру, али када им пошаље поруку, ретко добија одговор. „Ако то урадим, разговор готово искључиво не води никуда“, жали се Сајмон.

„Доста ми је да се више запетљавам покушавајући да схватим где грешим. Изгледа да су самци мојих година демонизовани – као да смо сви инцелси којима је ретко дозвољено да излазе испод мајчиних скута.“

„Био сам у везама, наравно. Најдужа је трајала девет година када сам имао двадесетак и тридесетак година. Упознали смо се у стварном животу на послу, али последњих година на апликацијама, моја срећа у везама је опадала заједно са мојом косом и нестала. Волео бих да упознам праву особу и нисам сасвим одустао, али буквално више немам појма како. Не знам шта жене желе, а њихови стандарди делују невероватно високи.“

Маносфера, теорије и осећај губитка контроле

Ли Чемберс је психолог и води организацију под називом Male Allies UK, која помаже у ангажовању мушкараца на радном месту и ради са дечацима у школама. Чемберс објашњава да је прелазак на онлајн упознавање учинио да потрага за љубављу делује трансакционо.

„Много младих мушкараца сматра да више није вредно труда када је у питању упознавање.“

Део проблема је у томе што мушкарци и дечаци обично имају оно што он назива „плићим“ пријатељствима, што може довести до изолације. То може довести до проблема са лошом адаптацијом у романтичним везама, нешто што, како каже, посебно примећује са све већим интересовањем младића за вештачку интелигенцију.

Друштвене мреже и страх од одбијања

Терапеут за везе, Рејчел Њу, види да ово постаје још већи проблем када мушкарци немају пријатељице. „Још је лакше сврстати жене у једну групу као 'мистериозне', 'недоследне', 'захтевне', 'застрашујуће' или шта год, посебно када је то наратив који добијају са друштвених мрежа“, каже она.

Чемберс каже да међу дечацима и мушкарцима расте осећај да када је у питању забављање, „жене имају више избора“ – теорија коју је пропагирала рана маносфера пре 10-15 година.

„Ово уверење се заснива на идеји прећутне хијерархије где жене држе сву моћ и статус због свог изгледа“, објашњава психолог. „Док мала група лепих жена има највећи удео, хијерархија налаже да чак и жене које су конвенционално мање привлачне имају више могућности избора од обичних мушкараца. Уз то, мушкарци верују да мала група цењених мушкараца добија све девојке јер жене имају невероватно високе стандарде.“

Ове теорије тврде да „жене имају право и желе да излазе само са богатим финансијски обезбеђеним мушкарцима са дубоким џепом... и да нема наде ни за кога другог“, додаје Чејмберс.

Посредница за упознавање Хејли Квин је специјализована за коучинг у стварном свету, било у радионицама или радећи један на један са клијентима у друштвеном окружењу у Лондону и Њујорку. Она каже да је кроз историју увек било мушкараца – и жена – који су се борили са упознавањем људи, али интернет и друштвене мреже су ствари отежали.

„Маносфера је учинила да се мушкарци осећају изоловано или као да постоји нека велика завера о моћи жена, или зашто не могу да уговоре састанак. Када мушкарци изнесу та осећања на интернет и оно што је усмерено ка њима јесте покрет маносфере, то омогућава мушкарцима да уђу у менталитет жртве, што шири осећај да су жене против њих и погоршава целу ситуацију.“

Уз то речено, Квинова верује да мушкарци осећају да су веома друштвено ограничени, посебно у данашњој култури на западу, пре свега, где у жене прилично резервисане и заштићене у оквиру свог личног простора. Истраживачи у студији Универзитета у Торонту из 2024. године открили су да се мушкарци плаше да се боре да се снађу у очекивањима модерне мушкости у везама.

„Постоји идеја да, да бисте заиста 'били мушкарац', морате бити тип који 'заводи девојке' – то је знак статуса“, каже Илејн Хоан, део тима на Универзитету у Торонту.

Анксиозност приласка и „минско поље“ у реалном животу

„Много мушкараца са којима радим имају оно што називамо 'анксиозношћу од приближавања'“, напомиње Квинова. „Не желе да приђу жени када је са пријатељицом, брину се да ће неко позвати полицију ако жена то протумачи као 'узнемиравање', плаше се друштвене непристојности.

Мисле на пример: 'Ако почнем да разговарам са женом у теретани, а она то не жели, може ми бити забрањен приступ месту које ми се заиста свиђа, па зато нећу разговарати са њом', или 'Ако разговарам са колегиницом која ми се свиђа на послу и крене по злу, могу да добијем отказ'. То значи да се осећају способним да само онлајн упознају људе. С друге стране, свака органска друштвена интеракција делује им превише компликовано", истиче Квинова.

Политика забављања и страх од погрешног корака

„Желим да будем у вези, али, пошто сам ионако анксиозан као особа, заправо се искрено плашим правила забављања која сада важе“, каже Џорџ (31), кувар по занимању.

„Не желим да сваљујем кривицу на жене, али заиста се осећам као да се мушкарци и жене више нису равноправни у свету упознавања. Често имам осећај да су женски стандарди невероватно високи и чак и пре него што се упознамо, покушавам да убедим некога у своју вредност. Као да морам да одговарам за грехе свих мушкараца који су били пре мене, а који су можда лоше поступали са женама", признаје Џорџ.

„Поред тога, постоји толико много мишљења у свету упознавања који дају супротстављене савете о томе како би мушкарац требало да се понаша, како би жена требало да се понаша... Све ово је само појачало нелагодност и непознанице у вези са целим процесом упознавања некога.“

Џорџ каже да осећа да су чак и најосновније интеракције политизоване и прожете свим могућим значењима, тако да сада није сигуран шта је прикладно понашање.

„На једном недавном састанку, дама са којом сам био се увредила што сам платио пиће док је била у тоалету. Нудити да некога безбедно одведем кући је такође минско поље – осећам се као гмизавац. Онда само замислите следећу фазу забављања или физичке интимности. Збуњује ме што су претходне генерације сматрале забављање узбудљивим или забавним. То је средство за постизање циља, али мени једноставно делује ужасно.“

Искуства узнемиравања и растућа опрезност

Џорџ је у праву што се тиче ношења пртљага прошлих негативних искустава у забављању.

„Већина жена (као и 35% мушкараца) рекла је да је доживела неку врсту узнемиравајућег понашања од стране некога са ким су се забављале или биле на састанку, од примања нежељене сексуално експлицитне слике до притиска на секс или тога да неко дели сексуално експлицитну слику о њима без њиховог пристанка“, каже Ана Браун из истраживачког центра Пју. Можда није ни чудо што су жене опрезне.

Осамнаестогодишњи Кристофер, рецимо, каже да су њега и његове другаре када су отишли на студије родитељи подстицали да траже писмену сагласност друге стране путем СМС поруке, толико су били забринути да их заштите од евентуалних будућих жалби на сексуални напад.

„Многи од нас познају људе којима се нешто догодило током вечери, а касније кажу да нису желели да се деси – и то и мушкарци и жене – па разумем да је добра идеја имати ту писмену дозволу, али пошто неко може да промени мишљење у било ком тренутку, то није баш толико корисно као облик заштите од касније жалбе“, наводи Кристофер.

„Никада не бих ништа урадио никоме ко је изразио жељу да то не чиним – или ко није био у могућности да изрази жељу да то учини – али такође идеја да тражите СМС поруку са уговором пре него што почнете да љубите некога или шта год, помало одбојно. А, можда је то управо и била намера родитеља!“ пита се у шали.

Кристофер каже да су он и његови пријатељи почели да гледају на тинејџерске везе као „помало застрашујуће и помало мучне, посебно у контексту друштвених медија где и најмања ствар може да се објави и да будети исмејани. Чак и када упознате некога и мислите да иде добро, вероватно је да ће се једноставно угасити без објашњења“.

Да ли постоји излаз – повратак аналогном дружењу

Одговор, каже Квинова, јесте подучавање мушкараца свих узраста уравнотеженијем и нијансиранијем приступу комуникацији и повећање нивоа социјалне интелигенције како би се омогућила боља комуникација и разумевање у стварном животу.

„Ипак постоје неке основне вештине које би направиле велику разлику у томе како можемо да развијемо здрав однос када упознамо некога ко нам одговара“.

„Рекао бих да смо на ивици промене“, сматра Чемберс. „Благи повратак на оно како су ствари некада биле. Већ видимо оживљавање вечери за самаце и људе који покушавају да успоставе везе у стварном животу, што је охрабрујуће. Надамо се да ће превазилажење тог јаза омогућити мушкарцима и женама да поново пронађу заједнички језик.“

У фокусу новог јутарњег програма биће теме од значаја за свакодневни живот грађана, уз више простора за науку, културу и младе.

Слушаоци ће имати прилику да из минута у минут прате најважније актуелне догађаје, док ће у студију гостовати релевантни саговорници који ће анализирати актуелне друштвене теме.

У новом видео и аудио формату тражимо одговорена сва питања слушалаца у области здравства, просвете, економије, права, социјалних тема...

Програм ће објединити и најквалитетније садржаје из понуде радија и телевизије, уз пажљиво одабрану музичку матрицу која повезује препознатљиве хитове и актуелне музичке токове, стварајући пријатан и динамичан почетак дана.

Посебан квалитет емисије Јутро је… представља и то што ће публика програм моћи не само да слуша, већ и да прати путем визуелних платформи, чиме Радио Београд 1 додатно унапређује комуникацију са слушаоцима и прати савремене медијске трендове.

У оквиру ТВ Јутарњег програма РТС бићемо у прилици да поздравимо и гледаоце РТС са занимљивим гостима и темама.

Јутро је… – добар ритам за почетак дана.

Појачање серотонина

Претежни разлог може бити то што киша ослобађа негативне јоне ваздуха – молекуле кисеоника са додатним електроном, који се формирају када капи кише сударају или ударају у површину и раздвајају се. У високим нивоима, познато је да они појачавају серотонин и алфа таласе у мозгу, што доводи до тога да се осећамо срећније и опуштеније.

Када капи кише ударе о земљу распрсну се и ослобађају негативне јоне у ваздух – процес који се назива Ленардов ефекат. Дакле, ако се надате да ћете добити значајну дозу негативних јона који појачавају серотонин, покушајте да прошетате по кишној олуји. Само обавезно уђите унутра ако видите муњу – ради безбедности.

Неки научници верују да ови позитивни ефекти могу бити последица тога што негативни јони из ваздуха повећавају ниво кисеоника у крви, што резултира побољшањем расположења сличним ономе када се интензивно вежба.

Међутим, још увек нема убедљивих доказа који би тачно објаснили који механизам изазива ове ефекте. Пам Далтон, когнитивна научница у Центру за хемијска чула Монел у Пенсилванији у САД, напомиње да још увек није добро схваћено зашто негативни јони имају ефекте као што су промене расположења, као и умор, кардиоваскуларни статус и крвни притисак.

„Иако је интригантно, једноставно не постоји много сагласности о физиолошким користима, а још мање се разумеју могући механизми којима би негативни јони изазвали ове ефекте“, објашњава Далтонова.

Сећате ли се популарности јонизатора

Студије о утицају негативних јона на расположење почеле су педесетих година прошлог века, мада резултати нису били убедљиви све док се деведесетих година нису појавили напреднији, високонапонски јонизатори који су ефикасније производили негативне јоне.

У једној значајној студији из 1995. године, истраживачи су открили да су учесници са сезонским афективним поремећајем који су свакодневно имали терапију са високонапонским јонизаторима много чешће имали значајно мање симптома него они који су имали третман са ниским интензитетом.

Према речима професора са Универзитета Колумбија, Мајкла Техана, који је водио студију, јака киша производи сличне нивое негативних јона у ваздуху као и високонапонски јонизатори које је користио његов тим. Међутим, он напомиње да до сада ниједна студија није директно показала ово, нити директно повезала време проведено на киши са променама расположења.

Чистији ваздух

Негативни јони кише такође изгледа чисте ваздух од загађујућих честица и алергена, што олакшава дисање. И ово може да има утицај и на расположење и здравље: пошто је лош квалитет ваздуха повезан са повећаном анксиозношћу и ризиком од развоја озбиљнијих менталних поремећаја, разумно је претпоставити да би чистији ваздух подстакао супротан ефекат.

„Постоје прилично добри докази да негативни јони могу да очисте прашину, бактерије, алергене и друге честице из ваздуха, што за многе може имати позитиван ефекат на здравље респираторних органа“, напомиње Далтонова.

Колико су негативни јони спретни у чишћењу било је мање јасно до пре око једне деценије. У студији из 2015. године, истраживачи су реплицирали ову способност у минијатури пумпајући различите врсте честица у стаклену комору која генерише капи кише.

Након што су капи кише испариле, истраживачи су сакупили преостале честице, бележећи њихов положај како би утврдили да ли су их капи кише заиста привукле. Открили су да су мање капи кише посебно веште у привлачењу ових честица из ваздуха.

Када капи кише падну на земљу, оне у суштини „скупљају“ ситне честице из ваздуха на свом путу, објашњава Ден Чичо, коаутор студије и професор науке о Земљи, атмосфери и планетарним наукама на Универзитету Пердју у Индијани у САД.

Електрично наелектрисање (јони) унутар капи кише делује као магнет за ове честице, што резултира процесом чишћења познатим као коагулација.

Проф. Чичо то пореди са оним што се дешава када грађевинска екипа прска прашњаво градилиште водом; суспендована прашина се враћа на земљу, остављајући ваздух чистијим.

Интензитет кише је такође важан. „Што је киша јача, то ће ефекат чишћења атмосфере бити већи“, напомиње проф. Чичо. То укључује смањење количине позитивних аеројона, који су повезани са раздражљивошћу и повећаном анксиозношћу.

Зато следећи пут када падне јака киша, размислите о отварању прозора одмах након што престане. Вероватно ћете приметити да ваздух делује чистије, а ако је дошла одмах након хладног фронта (као што се често дешава са јаким кишама), пратећи ветар може унети део тог чистог ваздуха у ваш дом, побољшавајући квалитет ваздуха.

Мирис који евоцира успомене

Посебан мирис кише може имати и психолошки утицај. Познат као петрихор, овај мирис се издиже из земље након олује и често се описује као оштар и земљани, али ипак некако чист.

„Петрихор настаје када киша ослобађа аеросоле из земље“, каже Фил Стивенсон, професор органске хемије на Универзитету у Гриничу који води рад на биљним и гљивичним особинама у Кју Гарденсу у Великој Британији. „Током сувог времена, органски молекули из биљака, животиња и земљишта се акумулирају на површинама. Када кишне капи ударе, ови молекули – укључујући испарљива биљна уља – разбијају се у честице у ваздуху.“

Сматра се да „чист“ мирис потиче од озона, који силазне струје кише могу да повуку на земљу. Други део мириса потиче од геосмина, хемијског једињења које производе актиномицетне бактерије док формирају споре у земљишту.

„Киша ослобађа споре и геосмин, стварајући познати мирис 'прве кише после суше', који је најприметнији у топлим сезонама“, каже проф. Стивенсон. Ово би могло да објасни зашто су људи толико осетљиви на њега – осетљивији него што су ајкуле на крв.

Научници претпостављају да смо еволуирали да разумемо да петрикор означава обновљено обиље свеже воде, што је вероватно помогло нашим прецима да се осећају безбедно и мирно.

Показано је да ови мириси изазивају изразите промене у активности алфа и бета таласа у мозгу које су повезане са мирнијим, опуштенијим стањем.

А захваљујући свом јединственом мирису и томе колико драматично мења окружење, киша такође може бити снажан окидач носталгије.

„Сензорно искуство попут мириса приближавајуће кише или последица може постати позадина или контекст који се везује за наша сећања на многа различита места или емоције“, каже проф. Далтон, која је опсежно проучавала психолошки значај мириса.

Било који мирис, додаје, може активирати амигдалу, део мозга одговоран за обраду емоција и емоционално значајних сећања. Та веза са нашим емоционалним епицентром је разлог зашто сећања повезана са мирисима имају тенденцију да се задрже у мозгу и остану жива.

Дакле, да ли мирис попут кише доживљавате као добар или лош није битно; контекст у којем доживљавате тај мирис је оно што га чини евокативним.

Зато, следећи пут када пада киша, помиришите је кроз отворен прозор или током шетње после кише и видите који детаљи давно прошлих тренутака излазе на површину.

Опуштајући звук

Није само мирис и удисање кише оно што може да нам прија, већ је важно и чути је, због чега ћете често пронаћи снимке кише на звучним апаратима. Константна киша може да смањи ниво кортизола, изазивајући осећај смирености, као и пригушити ометајуће звукове.

„Звуци воде су повезани са активацијом парасимпатичког нервног система, који је грана нервног система укључена у опуштање и опоравак“, каже Ејми Сароу, клинички аудиолог која ради у амбуланти у Саутфилду, Мичиген, у САД. „Када се овај систем активира, можемо видети физиолошке ефекте као што су нижи откуцаји срца и смањене реакције на стрес.“

Недавна студија је открила да је звук кише био најефикаснији у опсегу од 40 до 50 децибела (што је еквивалентно благој, нежној киши), који је смањивао ниво стреса до 65 одсто. Јака киша, која спада у још нижу фреквенцију смеђег шума, може се доживети као умирујућа и још пријатниса, додаје  аудиолог, и угушити ометајуће звукове како би помогла у подстицању сна.

Оба нивоа могу бити смирујућа. Сароува каже да се то често своди на личне преференције. „Ако неко намерно слуша ове звукове као део рутине опуштања, искуство може почети да личи на праксе пажње или медитације, где звук служи као сидро за пажњу и опуштање.“

Када следећи пут видите кишу у прогнози, размислите о томе да се и ви укључите у то искуство. Можда ћете бити пријатно изненађени.

Синестезија подразумева да активација једног чула, попут слуха, истовремено покреће и друго, наизглед неповезано чуло, као што је вид. То значи да особе са овом особином доживљавају додатне сензације у односу на већину људи.

Истраживачи већ дуго покушавају да разумеју овај феномен, а оно што је до сада јасно јесте да људи не перципирају свет на исти начин.

Шта је синестезија

Особе које имају синестезију називају се синестете. Постоји више различитих облика овог феномена. На пример, неки људи виде боје када чују звукове, док други повезују слова или бројеве са одређеним бојама – што је познато као графемско-колорна синестезија.

Још један облик је такозвана „огледало-додир“ синестезија, где особа осећа додир на сопственом телу када види да је неко други додирнут.

Иако сви ми природно комбинујемо информације из различитих чула — на пример, када гледамо и слушамо некога ко говори – код синестезије су те везе другачије постављене. Звук, рецимо, може директно изазвати визуелни доживљај.

„Синестезија је неуролошки феномен у којем активација једног чула покреће друго“, наводе аутори нове студије који су анализирали овја феномен.

Оно што је важно јесте да људи са синестезијом немају контролу над овим искуствима — она су спонтана, жива и временом остају стабилна.

„Ове сензације су аутоматске и остају исте током времена“, истиче се у истраживању.

На пример, особа која слово „А“ види као црвено, највероватније ће га тако доживљавати и годинама касније.

Синестезија није болест нити поремећај и у већини случајева не нарушава свакодневни живот. „То није болест и не изазива оштећења“, наглашавају научници.Ипак, у одређеним ситуацијама може бити интензивна – на пример, ако неко осећа бол када види да други трпе бол.

Зашто се јавља синестезија

Иако тачан узрок још није у потпуности разјашњен, научници имају две главне теорије. Прва је да људи са синестезијом имају више веза између различитих делова мозга. Према овој идеји, мозак није „уклонио“ неке неуронске везе током развоја, што доводи до преклапања чула.

„Људи са синестезијом имају више повезаности између делова мозга“, наводи се у објашњењу ове теорије.

Друга теорија каже да структура мозга може бити слична као код других људи, али да су одређени неуронски путеви активнији. „Питање је да ли синестете имају другачију структуру мозга или га користе на другачији начин“, објашњавају истраживачи.

У оба случаја, сматра се да синестезија користи механизме који постоје код свих људи, али су код синестета израженији.

Како се чула односе на креативност

Често се наводи да су особе са синестезијом склоније креативним занимањима. Истраживања заиста показују да је удео људи у уметничким професијама већи међу синестетама него у општој популацији.

„Око 24 одсто синестета бави се креативним пословима“, показују подаци једног истраживања.

Једно могуће објашњење је да они повезују идеје и сензације на необичан начин, што може подстаћи креативно размишљање. Такође, постоје назнаке да неке врсте синестезије могу бити повезане са јачим памћењем или живљом маштом — мада у ограниченој мери.

„Перцепција није фиксна и универзална — мозак је активно гради“, закључују аутори. Синестезија тако остаје један од најзанимљивијих прозора у разумевање људског мозга, показујући да стварност коју доживљавамо није иста за све – и да може бити много богатија него што претпостављамо.

„Моја предзнања о Србији, уочи доласка, била су скромна. Да сте земља фудбала, тениса, кошарке. Научио сам много о вашој култури и историји, о људима који ме окружују. Велике су разлике између наша два народа. Огледају се у темпераменту, радним и животним навикама. Највише ме фасцинира ваша отвореност према другим нацијама", каже Казума Сугано, волонтер из Јапана.

Казуму је привукло то што се „Окулар" бави инклузијом, што ради са децом са сметњама у развоју, каже Страхиња Милутиновић из тог удружења.

„Казума је мало отворенија особа у односу на просечног Јапанца, има велику жељу да ради са маргинализованим групама као и генерално да помаже људима", навео је Милутиновић.

Превод на српски језик најпознатије јапанске књиге за децу, коју је донео са собом, био је први заједнички задатак.

„Нешто врло интересантно је да се пет примерака ове књиге налази у библиотекама у Ватикану. Неки богати донатор је откупио педесет примерака, чини ми се, ове књиге и пет примерака од њих је баш на српском", каже Александра Милутиновић из удружења „Окулар". 

Јапанском културом опхођења, Казума је освојио становнике Ћићевца.

„Преко дана се углавном дружимо, идемо на кафе, шетње и тако то. То му највише у ствари и прија зато што је дошао из огромног града", каже Јован Алексић из Ћићевца.

„Схватио сам да људи овде на први поглед не праве велику разлику између Јапанаца и Кинеза, па сам се досетио и као знак препознавања, на ранац ставио заставе – земље излазећег сунца из које долазим и ваше у којој тренутно живим", додаје Казума.

Уочи Васкрса је прославио јубиларни рођендан.

„Прослава Казуминог 30. рођендана је била микс српске културе и јапанске културе. Зна сад чиме жели да се бави и зна да жели да ради са младима и зна да воли и ово место и да воли Србију“, каже Аница Стаменковић из удружења „Окулар" из Ћићевца.

Дружи се и са Крушевљанима. Представио се трибином „Откриј Јапан" у Алтернативном културном центру „Гнездо", где је недавно одржао и радионицу јапанске кухиње.

Друштвене мреже, продавнице и онлајн огласи брује од различитих режима, производа, суплемената и стратегија које обећавају дужи живот и вечну лепоту. Лако је занети се стварима за које се на крају испостави да су само „магла“.

„На мрежи има толико дезинформација о свему. Постоје сви ти, у суштини, преваранти који људима нуде здравствена решења представљајући их уз погрешне информације и хвалећи пречице које заправо не функционишу“, упозорава новинарка Кара Свишер.

Није тако страшно ако су производи или предлози који не решавају проблем безопасни, као што је то ужасан рецепт за хлеб од карфиола, наводи Свишерова. „Много тога су праве медицинске процедуре или уређаји који нису добри за вас или су скупи и то сматрам заиста увредљивим“, истакла је новинарка.

У епизоди Си-Ен-Еновог серијала Кара Свишер жели да живи вечно, која истражује трендове дуговечности и науку, ауторка анализира преваре и стварне путеве до дуговечности.

Неке од ствари које се рекламирају људима који траже дужи и здравији живот су штетне, друге су једноставно скупе, али нису ефикасне, наводи Свишерова. Такође, постоје и оне које, чак и ако су им неопходна додатна истраживања, заиста имају шта да понуде.

Терапија црвеним светлом

Један од најновијих трендова у лепоти и дуговечности је терапија црвеним светлом, али њени ефекти нису само реклама, истиче др Закија Рахман, професорка дерматологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд и предавач у Станфордовом Центру за дуговечност. Црвено светло и нешто мање популарно инфрацрвено светло су специфичне таласне дужине светлости, које могу слати различите сигнале телу.

Идеја је да се црвено светло претвара у енергију у митохондријама, које су, ако се присетимо часова биологије, покретачка снага ћелије. Иако се то не зна са сигурношћу, истраживачи верују да излагање ћелија таласним дужинама црвеног светла помаже у побољшању перформанси и отпорности ћелија и смањује упалу, каже др Правин Арани, ванредни професор оралне биологије на Стоматолошком факултету Универзитета у Бафалу у Њујорку.

Научни докази све више подржавају тврдњу да терапија црвеним светлом може помоћи текстури коже и расту длака, што је изазвало бум у понуди уређаја за кућну употребу у козметичке сврхе, додала је професорка Рахман.

Спроводе се студије како би се испитао низ других потенцијалних користи као што су лечење хроничног бола, Паркинсонове болести и Алцхајмерове болести, прецизирао је професор Арани.

Међутим, за лечење дубљих делова тела и даље је потребно више података. Протоколи попут начина примене светлости, тачно које таласне дужине користити и колико дуго још увек нису утврђени, указао је професор Арани.

Постоје два начина примене терапије црвеним светлом: ласери, који се обично налазе у лекарским ординацијама, и ЛЕД панели, које многи људи купују за коришћење код куће. ЛЕД опција има мањи потенцијал за оштећења ако се неправилно користи, али потенцијални проблем је слабија контрола квалитета на тржишту, рекао је Арани.

Ако желите да испробате терапију црвеним светлом и да сте сигурни у уређај који купујете, професорка дерматологије Закија Рахман препоручује да потрагу започнете тражећи уређаје који имају одобрење Америчке агенције за храну и лекове.

Али запамтите, поручује професорка, терапија црвеним светлом није магични еликсир и нећете једном употребити уређај и пробудити се следећег дана са лицем које је 10 година млађе или са густом косом. Уређаји попут ових захтевају доследну употребу током периода од неколико месеци да би се видели резултати, објаснила је др Рахман.

Знојење у сауни

Знојење у сауни је још једна велнес стратегија која није продаја „магле“, каже Кара Свишер.

„Ако не претерујете, добићете доста воде. Одлично је. То је заправо једна од бољих ствари које можете учинити за себе“, наводи новинарка. Поред свих потенцијалних физиолошких користи, 20 минута у сауни омогућава и опуштање без телефона.

Употреба сауне је популарна у културама широм света, а постоје и нека истраживања која поткрепљују њихову употребу. Студије су довеле у везу редовну употребу сауне са побољшаним кардиоваскуларним здрављем, користима по когнитивно здравље и одржавање мишићне масе, наводи се у прегледу истраживања из 2021. године.

Механизми ефикасности сауне нису у потпуности утврђени, али др Дејвид Берк препоручује да његови пацијенти који желе да испробају сауну циљају на 20 минута четири до пет дана у недељи.

„То је тако једноставно, али је запањујуће колико је добро и колико користи доноси за тако кратак временски период“, рекао је Бурк, који је и почасни председник Одељења за рехабилитациону медицину на Медицинском факултету Универзитета Емори у Атланти.

Сауне су многима лако доступне, има их у велнес центрима па чак и понекој теретани. Такође, постоје опције за куповину мањих сауна за ваш дом или викендицу.

Шта стварно има ефекта

Колико год нова технологија била узбудљива и колико год се уклапала у идеју луксуза, куповина чудотворног производа који ће вам побољшати живот, чак ни истражени алати попут сауна и терапије црвеним светлом нису фактори који ће имати највише ефекта.

Ако се не храните добро, не спавате довољно, не вежбате и немате здрав друштвени живот, терапија црвеним светлом и сауне не могу учинити много.

Људи који имају највише користи од уређаја са црвеним светлом које користе у кућним условима су „често људи који већ раде друге ствари и желе да додају уређај свом режиму“, нагласила је др Рахман.

Исхрана богата воћем и поврћем, односно плодовима и биљкама, довољно сна и вежбање требало би да нам буде приоритет, поручује Венкатраман Рамакришнан, научник у MRC лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу, у Енглеској, и аутор књиге Why We Die: The New Science of Aging and the Quest for Immortality (Зашто умиремо: Нова наука о старењу и потрага за бесмртношћу).

„Људи кажу да су ове три ствари бесплатне, али су бесплатне само ако имате слободног времена и могућност да их радите. Тешко је, али с друге стране, потпуно изводљиво“, закључио је Рамакришнан.

„Ослушкујемо природу и трудимо се да на најбољи начин извучемо својим техникама неки аутентични производ“, наглашава Данка Драгојловић из Винарије „Драгојловић“, Сремски Карловци.

Раније се прозводња вина наслеђивала по мушкој линији, али и то се сада мења. Ивана је четврта генерација винара, дипломирала је производњу вина и у породични посао умешала прсте.

„Женски прсти свакако уносе много више емоција у тај свој крајњи производ, јер сам сигурна да ћете се и Ви, а и многи други сложити са чињеницом да вино није прост алкохолни производ, него оно са собом носи и доноси емоције“, каже Ивана Шијачки Мајороши из Винарије „Шијачки“, Баноштор.

Квалитет вина, интерпретација локалног поднебља и наше традиције – све нам је на врхунском нивоу.

„Апсолутно не заостајемо ни за ким у свету. Ни за Французима, ни за Италијанима, само што ми немамо количину, немамо оних 300 година иза себе континуираног грађења и бренда и квалитета и размевања свог тероара, разумевања својих сорти. Међутим, оно што радимо у оквиру у ком радимо, радимо одлично“, сматра Игор Луковић, „Вино и фино“.

На оваквим манифестацијама угоститељи бирају вина којима ће обогатити винску карту. Чувени хрватски шеф који је радећи по целом свету кувао за Тину Тарнер, Лучана Паваротија, Стинга и „Ролингстонсе“, каже да на Салону у Ложионици може да пронађе вина која се добро упарују са било којом храном.

„Ја мислим да је Србија направила џиновске кораке у квалитету. Подрум, винарије и винограде су наследили млади људи који су едуцирани, који имају нову идеју, који имају потпуно другачији поглед на вина него што се некад радило и мислим да су скокови јако велики“, истиче кулинарски шеф Том Гретић.

Салон вина у Ложионици је овог пролећа први повукао ногу, а онда ће се током читавог лета и јесени свечаности у славу божанског пића, организовати у свим винородним деловима Србије.

Лаптопови су постали уобичајени у шведским учионицама крајем 2000-их и почетком 2010-их. До 2015. године, према званичним подацима, око 80 одсто ученика у државним средњим школама имало је индивидуални приступ дигиталном уређају.

Обавезна употреба таблета у предшколским установама укључена је у наставни план и програм 2019. године, као део мисије претходне владе коју су предводили социјалдемократе да припреми чак и најмлађу децу за све дигиталнији радни и приватни живот.

Заокрет нове власти – „од екрана до фасцикле“

Али тренутна десничарска коалиција, која је дошла на власт 2022. године, усмерава наставу у другом правцу.

„Заправо покушавамо да се решимо екрана колико год је то могуће“, наводи Јоар Форсел, портпарол за образовање Либералне странке чији је лидер министар просвете Шведске.

„Са вишим узрастом у школи, можда ћете их користити мало више, али са нижим узрастом, или у школи, мислим да уопште не би требало да користимо екране.“

Влада је често користила слоган „från skärm till pärm“, што звучи привлачно на шведском, а преводи се као „од екрана до фасцикле“.

Тврди се да часови без екрана стварају боље услове за децу да се концентришу и развију своје вештине писања и читања.

Нове мере: без таблета и мобилних телефона

Од 2025. године, предшколске установе више нису обавезне да користе дигиталне алате, а таблети се не дају деци млађој од две године.

Касније ове године ступа на снагу забрана мобилних телефона у школама – чак и у образовне сврхе.

Школама је већ додељено више од 2,1 милијарде круна (200 милиона долара) у виду грантова за улагање у уџбенике и водиче за наставнике. Нови наставни план и програм, осмишљен да спроведе учење засновано на уџбеницима, требало би да буде објављен 2028. године.

„Читање правих књига и писање на правом папиру, и бројање са правим бројевима на правом папиру, много је боље ако желите да деца стекну знање које им је потребно“, тврди Форсел.

Истраживања упозоравају на утицај екрана

Промена у приступу уследила је након консултација 2023. године у којима су учествовали академски истраживачи, наставне организације, јавне агенције и општине.

„Повећана је свест о поремећајима које технологија изазива у учионицама“, каже др Сисела Натли, неуролог, сарадница Каролинског института у Стокхолму.

Натли каже да ученици губе концентрацију гледајући шта друга деца раде на уређајима. Такође указује на све већи број међународних истраживања која показују да читање на дигиталним уређајима отежава обраду информација и да интензивно коришћење екрана може утицати на развој мозга млађих ученика.

Пад резултата на ПИСА тестирањима

Влада се нада да ће повратак традиционалнијим методама наставе помоћи у побољшању позиције Шведске на ПИСА ранг листи. Некада међу најбољима, Шведска је нагло опала 2012. године, а након кратког опоравка поново бележи пад у математици и читању 2022. године.

Иако је и даље мало изнад просека за земље ОЕЦД-а, резултати у писмености су слабији него у Великој Британији, САД, Данској и Финској. Скоро четвртина ученика не достиже основни ниво разумевања прочитаног.

Извештај ОЕЦД-а указује да ученици имају користи од дигиталних алата, али и да је у учионицама присутно много ометања. Велика употреба уређаја на часовима математике повезана је са слабијим резултатима.

Андреас Шлајхер упозорава да је у Шведској технологија уведена без јасних педагошких циљева.

Привреда страхује од мањка дигиталних вештина

Владина стратегија изазвала је жестоке дебате у пословној заједници.

Извештај индустрије образовне технологије упозорава да би ученици могли бити недовољно припремљени за тржиште рада. 

„Свима су потребне основне дигиталне вештине“, каже Јани Јепесен, наводећи процену ЕУ да ће 90 одсто послова то захтевати. Упозорава и на могући одлив технолошких компанија ако не буде довољно ИТ кадра.

Вештачка интелигенција и ризик од „дигиталног јаза“

Питање је и како укључити вештачку интелигенцију у наставу.

Док влада планира наставу у средњим школама, критичари сматрају да би са тим требало почети раније.

Професорка Линеа Стенлиден упозорава да би у супротном деца из имућнијих породица могла стећи предност и продубити „дигитални јаз“.

Форсел одбацује те критике и истиче да деца прво морају савладати основне вештине. „Људима можете дати могућности које им неједнакост одузима само тако што ћете им пружити одговарајуће образовање.“

С друге стране, Јепесен оцењује да је реч о „популистичком“ приступу и упозорава да се занемарују други проблеми, попут неравномерне расподеле ресурса и наставног кадра, на шта указује и извештај Шведске агенције за образовање.

Екстремни временски догађаји попут топлотних таласа постају све чешћи и интензивнији широм света, подстакнути људским активностима као што је сагоревање фосилних горива.

Опис, који је увела Јапанска метеоролошка агенција (ЈМА) у петак, користи реч „коку“ – што значи суров или окрутан – како би описао врућину, пренео је лист Јапан тајмс.

Анкета је спроведена у фебруару и марту и прикупила је око 478.000 одговора, у којима су грађани бирали омиљени израз међу 13 понуђених опција за опис најтоплијег дана.

Јапан већ има термине за дане са температурама изнад 25, 30 и 35 степени Целзијуса.

Нови израз за још топлије време долази након рекордних врућина које су погодиле Јапан прошле године.

Лето 2025. било је најтоплије од почетка мерења 1898. године, са просечним температурама широм земље вишим за 2,36 степени у односу на просек.

Температуре су прелазиле 40 степени Целзијуса током девет дана између јуна и августа, уз нови национални рекорд од 41,8 степени у граду Исесаки.

Укупан број екстремно топлих дана такође је премашио претходни рекорд постављен 2024. године.

Примера ради, Токио је забележио 25 дана са температурама изнад 35 степени, у поређењу са просеком од само 4,5 дана. Кјото је имао 52 дана изнад исте температуре, у односу на просечних 18,5 дана.

За ово лето, Јапанска метеоролошка агенција предвиђа велику вероватноћу надпросечних температура у Јапану од јуна до августа.

Реч је о ретком експонату са изузетним пореклом. Франкателијева је преминула 1967. године, а појас је остао у власништву њене породице све док га пре око 20 година није откупио један британски приватни колекционар.

То је један од малобројних сачуваних појасева за спасавање са Титаника и једини који је понуђен на аукцији. Продају организује аукцијска кућа "Henry Aldridge & Son" из Девиза, у Вилтширу.

Прслук беж боје направљен је од посебног платна, има 12 џепова испуњених плутом, уз додатке за рамена и бочне каишеве.

Драматични тренуци спасавања

Франкателијева, пореклом из јужног Лондона, укрцала се на Титаник у Шербуру и путовала у кабини Е-36. Имала је 22 године и радила као секретарица модне дизајнерке Луси Даф-Гордон, која је путовала са супругом Космом Даф-Гордоном.

Непосредно пре судара са леденим брегом, присуствовали су забави у елитном друштву.

У несрећи је страдало око 1.517 људи.

Франкателјева је касније сведочила: „Један човек ми је ставио појас за спасавање и рекао да је то само мера предострожности. Када смо изашли на палубу, видела сам да је море ближе него иначе и рекла сам: ‘Тонемо’, али ми је одговорено да нема разлога за бригу".

Након неуспешног покушаја да се укрцају у друге чамце, Франкателијева и Даф-Гордонови су ушли у чамац број један, који је имао капацитет од 40 људи, али је спуштен са свега 12 особа.

Преживеле је покупио брод Карпатија, који је стигао око два сата након потонућа и спасао укупно 712 путника.

Живот после трагедије и аукција

Након несреће, Франкателијева се вратила у Британију, где се 1913. године удала за Максимијана Херинга. Касније су се преселили у Сједињене Америчке Државе, где су се бавили угоститељством. После супругове смрти, вратила се у Лондон, где је провела остатак живота.

Прслук за спасавање био је изложен у музејима посвећеним Титанику у Тенесију и Белфасту, а 18. априла биће понуђен на продају.

Аукционар Ендру Олдриџ изјавио је да је реч о „изузетном, историјски значајном предмету“, истичући да се преостали слични артефакти налазе у музејима и нису доступни за продају.

Избор се углавном креће између сигурности и мира. Многи пензионери који су током радног века били везани и за град и за село, по одласку у пензију враћају се у своја родна места. Тамо на пример обрађују земљу и живе мирнијим темпом, док станове у градовима често уступају деци.

С друге стране, значајан број старијих ипак остаје у урбаним срединама. Разлози су практични: близина здравствених установа, апотека, пијаца и јавних служби. „Посебно после седамдесете године, логистика постаје кључна – лекар, апотека, пијаца“, истиче Сатарићева.

Постоје и они који комбинују – лето проводе у викендицама или бањама, а зиму у граду. Неки, пак, остају тамо где су провели највећи део живота, због снажне повезаности са окружењем, породицом и друштвеном мрежом коју су изградили за живота.

Мањи број пензионера, углавном бољег материјалног стања, одлучује се за активан живот и путовања. „Имамо и осамдесетогодишњаке који пишу како су са 75 година освајали планинске врхове“, наводи Сатарићева.

Заједнице (пензионерске комуне) као нови модел живота

Поред традиционалних избора, у Србији се појављују и нови модели живота у старости. Један од њих је пројекат еколошке заједнице у Барajeву, који развија Фондација Међугенерацијски волонтерски центар.

Како објашњава Загорка Анђелковић, председница Фондације „Међугенерацијски волонтерски центар” идеја је настала из потребе да се одговори на проблеме усамљености, сиромаштва и недовољне бриге о старијима.

„Још 2008. смо размишљали шта радити у старости, а 2023. и 2024. смо започели конкретну реализацију“, каже она.

Пројекат подразумева изградњу заједничких и индивидуалних стамбених јединица, укључујући еколошке мобилне кућице, као и заједничке просторе – кућу, башту и пратеће садржаје. Посебан акценат стављен је на одрживост, кроз регенеративну пољопривреду и заједничке активности.

Оно што овај модел чини специфичним јесте његова међугенерацијска природа. „То није заједница само старијих – ту живе и млађи. Најмлађи има мање од 30 година, а најстарија особа 81 годину“, истиче Анђелковић.

Искуства из иностранства показују да овакви облици становања могу бити веома успешни, посебно у земљама где се пензионери организовано селе у климатски повољније крајеве и живе у заједницама које подстичу активан и друштвено испуњен живот.

Иако је овај концепт још у развоју у Србији, он указује на могућност да се старост проживи другачије – у заједници, активније и уз већу међусобну подршку.

Можда звучи као заљубљеност, али Белами користи другу реч за то: лимеренција. Скована као психолошки термин седамдесетих, лимеренција је интензивна, свеобухватна, често опсесивна везаност за другу особу која се разликује од других романтичних осећања.

„Лимеренција се најбоље описује као измењено стање ума“, објашњава др Белами. У почетку се осећате фантастично, додаје, описујући то осећање као еуфорију која вам даје енергију и оптимизам. „И зато изазива зависност. Ваше мисли се утркују и генерално се осећате оптимистичније и еуфоричније.“

Према Гугл трендовима, интересовање за претрагу лимеренције у свету је порасло од 2020. године. Такође је дошло до повећања онлајн материјала који се односи на лимеренцију, као што су теме и блогови који се боре са питањем када и зашто љубав може прерасти у опсесију – и шта они који су погођени могу да ураде поводом тога.

Шта је лимеренција

„Лимеренција је нешто што нам се дешава“, на начин који може бити нехотичан, напомиње психолог Дороти Тенов, која је прва сковала тај термин у својој књизи Љубав и лимеренција из 1979. године. Након што је спровела преко 300 интервјуа о романтичној љубави, идентификовала је феномен који још увек није изгледао као да има своје име – нехотичну, наметљиву и преплављујућу чежњу за другом особом. У психолошким истраживањима, особа која је предмет опсесије, позната је као лимерентни објекат (ЛО).

Бити лимерентан не значи нужно да ћете прогањати ту особу или да тражите њену пажњу. Међутим, истраживања указују да у неким случајевима лимеренција има потенцијал да се развије у штетно понашање, као што је ухођење. Тенова је написала да се искуство или „епизода“ лимеренције може догодити само једном или више пута током живота особе.

Просечна епизода наводно траје између 18 месеци и три године, мада неке могу трајати и дуже. Али најважније од свега, како наглашава Тенова, ако се лимеренција не контролише, може имати разарајући утицај на особу која је доживљава.

Белами то описује као узнемирујуће искуство. „Јасно сам могао да видим – интелектуално, да то не би успело и да не желим да се ово дешава. Али једноставно нисам могао да контролишем своје емоције“, описује своју лимерентну епизоду. У тим тренуцима, додаје, може бити страшно јер се „осећате беспомоћно“ и ван контроле.

Између чежње и неизвесности

Како знате да ли сте лимерентни, а не заслепљени или заљубљени на конвенционалнији начин?

Један кључни аспект лимерентности јесте да се храни осећајем неизвесности, истиче др Белами, који је написао књигу о лимеренцији и свом искуству са њом, Smitten. У нелимерентној романтичној ситуацији, особа која је заљубљена у некога обично би прешла почетну фазу неизвесности и осетила олакшање, срећу и сигурност када сазна да је вољена (или би се осећала тужно када њена осећања нису узвраћена). Међутим, лимерентна особа остаје заглављена у тој фази неизвесности, чежње и наде, указују истраживачи.

Неизвесност је „заиста једна од главних покретачких сила за развој онога што бих назвао 'зависношћу', где сте буквално у стању сталне жеље“, наводи др Белами. Он овај осећај неизвесности назива „трачком“ – у суштини, трачком наде да су осећања обострана или могућношћу везе са жељеном особом, иако не нужно у облику романтичне или сексуалне везе.

„Неки од ових људи чак ни не желе нужно сексуалну везу или романтичну везу са другом особом. Они само желе да им осећања буду узвраћена“, објашњава Ијан Тиндал, когнитивно-бихејвиорални психолог са Универзитета у Чичестеру у Великој Британији. Што је већи степен неизвесности, то ће лименентна особа више желети узвраћеност, а истовремено ће се плашити одбијања.

Последице по свакодневни живот

Познато је да лимеренција изазива патњу и ремети продуктивност код оних који пате од ње, до те мере да лимерентне особе могу почети да занемарују себе, напомиње Тиндал. То може укључивати занемаривање исхране, спавања и личне хигијене, до немогућности да задрже посао и занемаривање других односа са породицом, пријатељима или браћом и сестрама.

„Обично имају склоност да буду заглављени у прошлости, размишљајући о својим претходним интеракцијама са особом, покушавајући да докуче значење те интеракције. Њихово размишљање је потпуно заокупљено особом и толико доминира њиховим животом да нема места ни за шта друго.“

Заљубљенст или...

Ово је оно што разликује лимеренцију од заљубљености, која је још једна компонента романтичне љубави, коју карактерише њена преовлађујућа природа и интензитет у раним фазама романтичне везе. Заљубљеност се јавља на почетку многих романтичних веза и обично траје од око три до шест месеци, или понекад и до годину дана, наводи Тиндал. Али „обично нема ни приближно толико негативних последица по физичко и ментално здравље особе“, док је лимеренција знатно интензивнија.

„Када сте заљубљени у некога, не размишљате опсесивно о сваком емоционалном знаку где постоји контакт очима или подигнута обрва... Не анализирате говор тела особе на истом нивоу као особа која је лимерентни објекат.“

Лимеренција се такође донекле разликује од романтичне страсти, кажу истраживачи. Романтична страст подразумева чежњу за интимношћу и блискошћу са другом особом, не само физичком интимношћу већ и емоционалном везом и емоционалном интимношћу – „да се та особа познаје и да се од ње буде познато“, истиче Кетлин Карсвел, ванредна професорка на одсеку за психологију Универзитета Дарем у Великој Британији.

Не слажу се сви са тим ставом да лимеренција дели неке заједничке основе са другим облицима љубави и романтике. Два истраживача, који су предложили сопствени модел лимеренције 2008. године, тврдили су да лимеренција уопште није упоредива са љубављу – њих две постоје независно. Лимеренција, тврде они, је „негативна, проблематична и штетна“.

Да ли је лимеренција болест

Много тога још увек не знамо о лимеренцији. Не можемо чак ни бити сигурни колико људи је доживљава, због малих узорака у студијама. Није формално призната као психолошко стање за које особа може да потражи лечење.

Неки истраживачи спекулишу да може бити повезана са поремећајима везаности или другим менталним здравственим стањима као што су опсесивно-компулзивни поремећај, АДХД или ПТСП, али постоји мало истраживања о овим потенцијалним везама.

Ипак, Тиндал каже да тема добија све већи значај у области психологије.

Он и његове колеге развили су упитник о лимеренцији, који је попунило више од 600 људи који су имали или тренутно доживљавају лимеренцију. Одговори указују да, иако је лимеренција повезана са анксиозним стилом везаности, корелација није била велика. Лимеренција је „много, дубље исцрпљујуће стање“ од анксиозне везаности, сматра Тиндал.

Неки учесници су открили да је лимеренција „дошла ниоткуда“ – нису претходно пријавили ниско самопоштовање или самовредновање. Слично томе, резултати студије указују на то да људи са лимеренцијом генерално нису друштвено анксиозни, али осећају велику анксиозност према особи о којој говоре лимерентно. На пример, упркос опсесији сваком интеракцијом и жељи да поново интерагују са другом особом, када се суоче са њом, интензитет може бити толико јак да чак могу и побећи.

Граница између опсесије и понашања

Један од потенцијалних негативних утицаја лимеренције, који је Тенова описала у својој накнадној књизи из 2005. године, био је да лимеренција може навести људе да се упусте у друга опсесивна, антисоцијална понашања, као што је ухођење.

Али лимеренција сама по себи није патологија, нити је повезана са поремећајем личности, наглашава Ема Шорт, професорка сајбер психологије на Лондонском метрополитан универзитету.

„Лимеренција изгледа као изузетна веза и има везе са том једном особом и оним што вам она емоционално значи. Чини се да зависи од стања те једне особе која је некако запалила ово у вама“, објашњава Шортова.

Ухођење се разликује, додаје, јер бисте почели да пројектујете своја осећања на ту другу фигуру и замишљате да имате право на њу или да су осећања узајамна. Једна студија сугерише да чак 72 одсто оних који уходе има неку врсту психопатолошке дијагнозе.

„Већина људи је заштићена осећањима емпатије према објекту лимеренције, такође и јасним границама – о томе шта је њихово емоционално искуство, а шта је стварност“, наглашава проф. Шорт. „Постоји лични интегритет у вези са лимеренцијом. Садржан је и постоји потпуно сазнање да долази само изнутра.“

У својој студији, Шорт и њене колеге су закључиле да, иако лимеренција може делити особине повезане са ухођењем, лимерентне особе још увек нису, и можда никада неће, напредовати у понашању које је штетно за другу особу.

Љубав и лимеренција

С обзиром на њену потенцијално узнемирујућу и опсесивну природу, може ли лимеренција икада довести до здраве, обостране везе?

У случају Беламија, јесте: са његовом женом. Његова жена је, заправо, такође лимерент. „Та веза је успела. Упали смо у, неку врсту, праву љубав – класичну љубав, засновану на међусобном поштовању, међусобној наклоности, међусобној бризи и жељи, што је најважније“, каже Белами.

Белами никада није рекао својој колегиници о својим осећањима, али се поверио својој жени – што сматра прекретницом.

Али како се решио лимеренције за своју колегиницу? „У суштини сам је изгладњивао“, каже он. По његовом искуству, избегавање контакта са особом може постепено смањити зависно стање.

Теновa такође каже у својој књизи да лимеренција може избледети ако се прекине сваки контакт или ако дође до потпуног одбијања. На крају крајева, без трачка наде, лимеренција нема за шта да се држи.

Нема стробоскопа ни повратка кући у зору: овде се игра уз дневну светлост која улази кроз прозоре, у пекарама, концепт радњама, бистроима и неформалним урбаним просторима.

Овај феномен који све више узима маха и у Берлину, Лондону, Амстердаму и Њујорку, говори о дубљој промени у начину на који данас проводимо слободно време.

После креативних аперитива, друштвених турнира и догађаја осмишљених за упознавање нових људи, soft clubbing одговара на другачију потребу: наставити са забавом, али без одрицања од сна, благостања и свакодневног ритма живота.

Јутарњи клубови и Coffee rave формати

Један од најупадљивијих примера јесте m2o Morning club, пројекат радија m2o у Милану, који последњих седмица пуни простор "Bar Vapore 1928" у оквиру миланске Фабрике паре (Fabbrice del Vapore).

Сцена готово делује филмски: напољу дугачак ред људи у јакнама, патикама и лежерној гардероби, а унутра мали дневни клуб у којем се смењују хаус музика, класични денс и електронски звукови, док се на пулту нижу кроасани, слане пите и капућино.

Око ди-џеј пулта подигнути телефони, људи који играју и групе пријатеља које доручак претварају у колективни ритуал.

Привлачност формата управо је у тој хибридној природи: равнотежи између бранча, тзв. listening бара и плесног подијума, где музика поново постаје централна, али у амбијенту који је мање агресиван и приступачнији широј публици.

Поред Morning club (јутарњи клуб) догађаја, све су присутнији и coffee rave формати, јутарњи догађаји уз хаус музику и папирну чашу кафе у руци, као и различите варијанте „свесног клабинга“, које комбинују ди-џеј сетове, културне разговоре, јогу и тренутке рефлексије.

Нова публика за нову идеју забаве

Прва асоцијација често је генерација Зед, која се описује као више усмерена на велнес, а мање на алкохол и ноћне изласке. Међутим, посматрање ових догађаја показује да је публика знатно разноврснија.

Ту су 20-годишњаци, али и људи у тридесетим и четрдесетим годинама који више не уживају у традиционалном ноћном животу, а у овом формату проналазе остваривање жеље да буду заједно, без нарушавања своје свакодневице.

Управо ту soft clubbing престаје да буде пролазни тренд и постаје показатељ шире урбане трансформације: потраге за одрживим облицима окупљања, усклађеним са послом, здрављем и новим управљањем личним временом.

Недељно јутро, традиционално везано за спорији ритам и приватност, тако постаје простор заједничке енергије, где се дружење више не заснива на претеривању, већ на квалитету искуства.

Забава као „више дружења“

Суштина овог феномена можда се ипак налази на другом месту: у све израженијој потреби за тренуцима тзв. веће друштвености.

У социологији се овај појам често прецизније дефинише као аналогна или искуствена увећана друштвеност: ситуације, често временски ограничене, али емоционално врло интензивне, у којима се однос са другима појачава кроз заједничко деловање. Није пресудан крајњи исход, већ чињеница да се дели исти простор, исти ритам и иста емоција.

Morning club је у том смислу готово идеалан пример таквог механизма: игра се раме уз раме, пије се кафа, коментарише музика, људи се заједно припремају у тзв. beauty corner-у, настављају дружење на ручку у граду. Сама забава постаје само почетак ширег друштвеног дана.

За разлику од дигиталне проширене стварности, овде управо заједничко физичко присуство појачава доживљај искуства. Тело, пре него екран, постаје главни медиј повезивања.

Ритам среће и наука о заједништву

То данас потврђују и одређена научна истраживања. Поједине неуролошке студије показују да заједничка радост и синхронизовано кретање позитивно утичу на психофизичко стање, нервни систем и емоционалну отпорност.

Експерименти попут пројекта "Longevity Rave", који проучава однос ритма, покрета и колективне енергије, испитују како плес, музика и заједничко урањање у искуство могу допринети благостању, осећају припадности, па чак и дуговечности.

Суштина више није само у „доброј забави“, већ у доживљају синхронизоване среће: тело се креће заједно са другима, музика постаје заједнички језик, а присуство других ствара осећај заједнице.

У том контексту, soft clubbing више није само тренд, већ културни одговор на веома савремену потребу: осећати се добро у заједници, без одрицања од себе.

Од ноћи ка дану, без губитка ритуала

Можда је управо то разлог његовог успеха. Soft clubbing задржава симболичку енергију клуба, ди-џеј пулт, колективни ритуал, последњу песму која се пева углас, али је преноси у мекшу, одрживију и свакодневнију димензију.

Не брише чар непроспаваних ноћи, али показује да постоји и другачији начин да се живи ритуал забаве: светлији, спорији и можда чак упечатљивији.

Јер данас прави луксуз није остати будан до пет ујутру, већ успети да се доживи интензивно, аутентично и заједничко искуство, а затим изађе из простора и пред собом и даље има цео дан.

У тој недељи која мирише на капућино, хаус музику и дневну светлост, клабинг можда проналази свој најсавременији облик: мање ексцеса, више присутности, више односа. Више дружења.

Много је таквих ситуација, које лекари памте: у колима на путу до болнице, на пумпама, испред породилишта, или у возилу Хитне помоћи, као пре неколико година на Панчевачком мосту.

„Ми смо одлучили да је повеземо у болницу и на пола пута негде, ја и техничар позади, све време она се прати, опсервира, венска линија, протокол се поштује до краја. Креће порођај, појављује се главица бебе и помогли смо у томе наравно, то и јесте наш задатак, да помогнемо и олакшамо порођај. Родила се здрава беба, али ми то нисмо могли да радимо у току вожње, наш возач је стао, под ротацијом, обезбедио санитетско возило, јер је то било на Панчевачком мосту. Стали смо у десној траци“, прича Милена Поповић из Хитне помоћи.

Лекари Хитне помоћи процењују да ли породиљу возе у болницу или ће је они породити на лицу места. Уколико је порођај у току, а они нису стигли, увек су на вези са неким ко је у том моменту уз породиљу и дају јасне инструкције.

Када Хитна помоћ заврши свој део посла на терену, збрине мајку и бебу, следи транспорт до најближег породилишта, у коме важе јасна правила.

„Потребно је да лице које је довезло породиљу и бебу направи службену изјаву, где ће да се потпише уз личну карту. То некада буду радници Хитне помоћи, или радници МУП-а, или сведок порођаја. Узимамо од њих изјаву где они описују порођај и где су затекли бебу“, објашњава Тања Митровић, начелница неонатологије ГАК Народни фронт.

Кад на свет дођу ван породилишта, бебе морају да добију заштиту 

Деца која су рођена ван породилишта, када стигну у Народни фронт, морају да приме вакцину против тетануса, због неадекватних услова порођаја и нехигијенског пресецања пупчане врпце. По пријему у породилиште, мајка и дете збрињавају се одвојено. Мајка код гинеколога, беба код неонатолога. Како из ГАК Народни фронт кажу, годишње приме до седам беба, рођених ван породилишта.

„Најчешће се ти порођаји заврше ту у близини болнице, ако дође непосредно пред порођај, па се пресече пупчаник у нашем ходнику, то значи да је дете рођено код нас у болници, јер се рачуна да је час порођаја онај када пресечемо пупчану врпцу. Најважније је да су сви срећни и задовољни – да имамо здраву бебу и мајку и да нам брзо дођу следећи пут“, поручује Светлана Јанковић, начелница породилишта клинике Народни фронт.

Најважније је да све прође како треба. И кад се деси да порођај неочекивано почне, лекари кажу да је најбезбедније и за бебу и за мајку да се заврши у породилишту.

Постоје научни докази који поткрепљују део ових тврдњи, али недавна истраживања и анализе указују на то да су ствари много компликованије. У ствари, велике су шансе да смо насели на неке озбиљне заблуде о овој теми. Стручњаци кажу да је мало вероватно да светлост са телефона квари наш сан.

Истраживања су помешана. На пример, функције дизајниране да смање плаво светло на нашем телефону пред спавање вероватно врло мало утичу на бољи сан. Али зато светлост која нас данас окружује са свих страна заиста може имати огроман утицај на наш сан.

Плави екран смрти?

Јавна паника због плаве светлости почела је студијом из 2014. године. Половина од 12 учесника читала је на ајпеду пре спавања. Остали су читали штампане књиге. Корисницима ајпеда је требало дуже да заспу, осећали су се поспаније следећег дана и производили су мање мелатонина.

Истраживачи су рекли да је кривац сјај који емитује ЛЕД екран ајпеда, који производи несразмерну количину светлости у горњем, плављем крају спектра. Под одређеним околностима, светлост обогаћена плавом бојом ремети дневни циркадијални ритам – природни пејсмејкер нашег тела – који користи дневну светлост да помогне у одређивању када почињемо да се осећамо уморно. Накнадна истраживања су изгледа потврдила налазе. Звучи једноставно, али није.

„Ово је био невероватно обмањујући рад“, тврди Џејми Зајцер, професор психијатрије и бихејвиоралних наука на Универзитету Станфорд, који проучава утицај светлости на циркадијални систем. Научни поступак није био лош, додаје, проблем је што су изведени лоши закључци.

Зашто плава светлост није једини кривац

Истина је да су наши екрани плављи. Модерни екрани и сијалице користе ЛЕД диоде, које не могу да произведу чисто бело светло. Уместо тога, користе плаве ЛЕД диоде и неке од њих прекривају хемикалијом која се зове жути фосфор. Плава и жута се мешају и варају ваш мозак да види бело, али додатна плава увек пробија.

И плава светлост заиста може утицати на наш сан. Зајцер каже да је то углавном зато што у очима имамо протеин осетљив на светлост који се зове меланопсин, а који игра кључну улогу у систему спавања. „А меланопсин је протеин осетљив на плаву боју, што у основи значи да је најосетљивији на плаву светлост“, објашњава професор. Меланопсин реагује и на друге боје светлости, ефекат плаве је само мало јачи.

„Али количина светлости коју емитују наши екрани је заиста безначајна“, напомиње Зајцер, а наш живот се не поклапа са условима многих студија плаве светлости спроведених у лабораторији.

„Доведемо некога у лабораторију и он је цео дан изложен веома слабој светлости. А онда му се даје стимулус јаке светлости“, објашњава професор. Под тим околностима, плава светлост тера људе да полуде, али то не одражава типично искуство људског живота.

Екрани нису главни проблем

Након година упозорења и милиона људи који укључују филтере за плаву светлост уграђене у телефоне, најновија научна истраживања указују да екрани ипак нису главни кривац овде.

На пример, недавно спроведен преглед 11 различитих студија показао је да светлост са екрана одлаже сан само за око девет минута, у најгорем случају. Није нула, али није ни да мења живот из корена.

Показало се да је количина плаве светлости коју емитују екрани телефона, лаптопова и таблета такође мала у поређењу са плавом светлошћу коју примамо од сунца – 24 сата плаве светлости са дигиталних уређаја укупно је мање од једног минута проведеног напољу, према једној студији. Друге студије су показале да то није довољно да утиче на нивое хормона који контролишу наш сан.

Мало плаво, много навика

Па зашто смо стално тако уморни? Професор Зајцер и други научници наводе да постоји много других начина на које светлост, плава и друга, може да поквари време за спавање.

Ако бисмо заиста желели да се ухватимо у коштац са плавим чудовиштем, то би захтевало озбиљну промену начина живота.

На основу савета стручњака за сан, припрема за спавање почињу много пре него што се увучемо под покривач.

Да ли помажу наочаре и филтери

Доста људи вероватно већ има наочаре са посебним провидним премазом који обећава да филтрира плаву светлост. Студије ипак говоре да не помажу много. Праве наочаре које блокирају плаву светлост нису реално решење за већину људи.

Добре имају дубоко наранџаста, црвена или ћилибарна сочива која се обавијају око очију тако да светлост не може да уђе са стране. Озбиљни произвођачи нуде извештај о спектру који показује колико плаве светлости улази.

„Не би требало да можете да видите много плаве боје“, каже Ховард Калестад, директор истраживачке групе за сан и хронобиологију на Норвешком универзитету за науку и технологију.

Постоје и специјалне наочаре направљене за оне који раде са ласерима и којима је потребна заштита за очи.

Професор Калестад ипак наглашава да нам је за добар сан потребно да стан претворимо у 'пећину'. „Само блокирајте улазак спољашње светлости и користите светлост свећа.“ Модерна ЛЕД светла производе гомилу плаве светлости. Старе сијалице са жарном нити производе много мање, али свеће готово да немају плаву светлост.

Како да се одморите

Стручњаци се слажу да је оно што је заиста важно доза светлости коју добијамо током дана. За оптималан сан, потребно нам је пуно светлости ујутру, а много мање ноћу. Плава светлост је важнија, али је наша укупна изложеност та која прави праву разлику.

Испоставило се да решење за добар сан почиње да делује од тренутка када се пробудимо. Проф. Калестад препоручује коришћење специјалне лампе дизајниране за лечење сезонске депресије, а клиничка температура светлости је посебно плава, за коју је показано да повећава будност када је добијемо раније током дана. И то да је што више приближимо, јер припрема наше очи да се одбране од плаве боје наредне ноћи.

„Што више светлости добијете током дана, то је мањи утицај светлости увече“, напомиње Зајцер.

Свет пре пандемије је излагао људе много већој количини светлости него што смо били свесни. Ту је сунце током путовања на посао, продорне флуоресцентне сијалице у канцеларији, шетња до ручка. Сада се многи од нас извлаче из кревета и седе под истим условима осветљења док не заспимо. Наша тела не могу да разликују дан од ноћи.

Излазак из куће ће то решити брже од било које лампе. Чак и по сивом, облачном дану, Зајцер каже да вероватно добијамо око 10.000 лукса (мера интензитета светлости). Светао сунчан дан може достићи 100.000 лукса. Поређења ради, у нашој дневној соби је вероватно око 100 лукса. (А телефон достиже око 50-80 лукса, наводи Зајцер, и мање када смањимо осветљеност.)

„Изађите напоље ако можете, користите лампу ако морате“, препоручује проф. Калестад. Чак и 30-минутна шетња ујутру прави праву разлику. А ако можете поново да изађете напоље после 15 часова, Зајцер каже да је и то изненађујуће корисно. Додатно учвршћује наш биолошки сат и директно смањује осетљивост на светлост увече.

Није светлост, већ садржај

Ако радите од куће, појачајте светла током дана и почните да их гасите увече. „Прави кључ код излагања светлости је контраст“, истиче Зајцер.

Дакле, ако сте испред екрана затворени унутра цео дан, далеко од одсјаја природне сунчеве светлости која подстиче сан, то су лоше вести. Али плава светлост која долази са тих екрана мало доприноси ширем проблему нашег начина живота. Прави проблем, каже Зајцер, је оно што проводимо време радећи на нашим телефонима и лаптоповима пре спавања.

„Много је више садржај, а не светлост, оно што људе држи будним“, наглашава Зајцер. То такође може зависити од тога колико сте уопште осетљиви на светлост.

Исто важи и за функције аутоматског затамњивања које ограничавају плаво светло на вашем телефону.

„Не функционише баш добро, али једна ствар коју може да уради јесте да када имате један од ових филтера или ако носите наочаре за блокирање плаве светлости увече, то делује као нека врста Павловљевог условљавајућег сигнала за неке људе. Када се боја екрана промени или ставите наочаре, ваш мозак почиње да схвата да је време да се спремите за спавање.“

“Из Моравца радимо чучањ са бучицама и без бучица, радимо комбинацију бугарке са бучицама и ту се раде рамена и ради се бицепс и ради се све то што до сада није виђено на нашим просторима”, каже Милан Митић, фитнес инструктор.

“Све жене углавном беже од вежбања од теретане и нису баш присталице тога, а овако кроз игру јер сви волимо на весељима да играмо и да се веселимо и кроз ту игру и песму мало вежбамо и спојимо и лепо и корисно”, наводи Мила Митић.

У шест градова на југу Србије по оваквом програму сада вежба више од 500 жена. Имају од 22 до 82 године:

“Дошла сам да би мало смршала, не мало, него мало више, али и да се дружимо, лепо је. Ја фолклор волим одувек, нисам ишла, али ово је лепше од фолклора чистог“, каже шездесетдеветогодишња Снежана Веселиновић.

Овај оригинални програм Милан и Мила су заштитили и лиценцирани. Кажу да иако све изгледа лако, у пракси то није баш тако.

“Један тренинг од 60 минута није лак и после тренинга смо готови сви, ако радимо у правом темпу и одрадимо максимално све вежбе са свим колима”, објашњава Мила Митић, тренер.

“Наравно оне добијају и план исхране који прате, али и без тог плана оне имају резултате. Ово је стална кардио вежба, час је игра, час је вежбање”, прецизирао је Милан Митић, фитнес инструктор.

Планирају да фолкорни фитнес започну у још неколико градова у Србији и Северној Македонији, али и да сличан програм направе и за децу.

Подвиг додатно добија на тежини када се зна да је Дамато трчањем почео да се бави тек у позним годинама. Непосредно по проласку кроз циљ, испред миланског Дуома, кроз осмех је рекао водитељу програма: „Мало ми недостаје даха." Већ неколико тренутака касније, уз препознатљив смисао за хумор, на питање одакле долази одговорио је: „Из Торина, али не пешке".

Први маратон са 73 године

Прича Ђузепеа Дамата носи посебну животну поруку. Трчањем је почео да се бави тек са 73 године, након што је претходно годинама неговао велику љубав према бициклизму.

Kако је испричао за италијанске медије, све до тада спортску страст проналазио је на два точка.

После једне незгоде и супругиног захтева да остави бицикл, одлучио је да промени дисциплину, али не и животни ритам. Почео је да трчи, а свој први маратон завршио је за импресивних 3 сата и 40 минута. Од тада није стао.

Маратон у Милану био је 17. у његовој каријери, а на путу до новог светског рекорда пратила су га, како каже, његова „два анђела чувара", унуци Сиро Д’Амато, искусан ултрамаратонац, и Стефано Дамато, 28-годишњак којем је ово био први маратон.

„Мало су ме успоравали, јер имам обичај да кренем прејако. Захваљујући њима, стигао сам до циља потпуно свеж", рекао је Дамато.

Живот у непрекидном покрету

Висок 160 центиметара и тежак свега 49 килограма, са грађом типичном за брдског бициклисту и дугопругаша, Дамато иза себе има живот испуњен радом и спортом.

Рођен у Торину, од оца из Пуље и мајке из Венета, годинама је водио малу породичну фирму за паркете, остајући притом стално физички активан.

И данас игра тенис неколико пута недељно, а дух такмичара никада га није напустио. Још као осамнаестогодишњак бициклом је за само четири дана стигао од Торина до Напуља, а током живота савладао је и бројне доломитске планинске превоје.

У његовој породици, чини се, и генетика има важну улогу, отац Станислао доживео је 102 године.

Нови изазов већ у Торину

За Ђузепеа Дамата, међутим, ни светски рекорд није крајња станица. Нови циљ већ је пред њим: Полумаратон у Торину 19. априла.

„Видео сам да тамо трче и пријатељи, верујем да ћу им се придружити", рекао је Дамато, једноставно и мирно, као да иза себе нема управо историјски резултат. Планове има и за будућност: „Надам се да ћу трчати још десетак година".

Kада то изговори човек који је са 90 година оборио светски рекорд, те речи звуче као више од жеље, као снажна порука да за нове циљеве никада није касно.

„Он је рекао: Људи ево ја сам спреман то да дам, од мене и овако нема ништа, он се био опростио са овоземаљским животом. Ја сам спреман да то скинете са мене и да спасите официра, али да се моје име никад не помене, да се никад не зна ко му је учинио и дао”, прича Раденко Николић, Милојев потомак.

Његов несебичан чин стигао је до краља Петра, који га је због изузетне храбрости одликовао Карађорђевом звездом. Тако је Милоје постао први редов са једним од највиших признања тог времена.

„И за узврат добио је још, краљ му је послао на његову кућну адресу где су му донели ађутанти, хиљаду динара је добио новчану награду то је у то време било два пара волова у нашем селу то ниједна кућа имала није”, додао је Николић.

Новчану награду није задржао – даровао ју је цркви у суседном селу, остављајући траг дубоке хуманости која се као породично предање преноси са колена на колено као симбол жртве и части.

„Са тим новцем је донирао лустер у локалну цркву у Цапарићу. Он за нашу породицу је једна светиња којом се поносимо сви, иначе од Милоја и породице Николић око 250 директних потомака тренутно има”, испричао је Ратко Николић, Милојев потомак.

„Све што је он радио и ја бих исто сутра урадио исто тако, као што је он био исти би такав био за породицу нашу, за Србију”, истиче Милоје Николић Милојев унук.

Уз ордење чува се и памти и реченица из болничке постеље.

„Милоје је у својој трагедији једну реченицу изговорио у болници: Шта мали Милоје из Љубовије за мајку Србију осим живота може да да”, рекао је Никола Кнежевић, глумац у филму о Милоју Николићу.

Више од једног века касније Милојеви потомци саградили су цркву у Леовићу као трајни спомен на његова велика дела.

Почела је као дете, рекла је, и временом се навика проширила толико да је испунила скоро сваки расположиви сат – касне ноћи су се преливале у рана јутра, сан је постепено истискиван. Покушавала би да престане и нашла би се како се враћа у петљу из које није могла да побегне. Како се потреба појачавала, тако се повећавала и њена патња: анксиозност, депресија и све већа опсесија својим изгледом.

„Желела сам  стално да будем на мрежи“, сведочила је млада жена, пре него што је порота прогласила компаније немарним и наложила им да јој исплате шест милиона долара одштете.

Пресуда у Калифорнији и још један случај у Новом Мексику у марту означавају прекретницу у дугогодишњим напорима да се компаније из Силицијумске долине позову на одговорност за производе за које критичари кажу да су направљени да буду зависни као дуван или коцкање.

Суд потврдио оно што наука одавно зна

Наука се кретала паралелно са признањем суда. Све већи број истраживања повезује интензивно коришћење друштвених медија не само са погоршањем менталног здравља већ и са мерљивим когнитивним ефектима – на пажњу, памћење и концентрацију – који у неким студијама подсећају на убрзано старење.

Наука такође указује да имамо више контроле него што мислимо када је у питању преокретање ове штете, а решење је изненађујуће једноставно: Направите паузу.

Две недеље без интернета – велики ефекат

Просечан Американац, према анкетама, проводи отприлике четири и по до пет сати дневно на телефону и чак и ако неко користи телефон мање од два до три сата дневно, то и даље износи један и по месец годишње без рада на било чему другом.

„Сви ми имамо донекле нездрав однос са својим телефонима“, наводи Костадин Кушлев, ванредни професор психологије на Универзитету Џорџтаун.

„Дигитални детокси“ могу звучати као пролазни тренд. Али у једној од највећих студија до сада, објављеној у PNAS Nexus-у, у којој је учествовало више од 467 учесника просечне старости од 32 године, чак је и кратко време проведено на дигиталном детоксу дало запањујуће резултате – ефикасно је избрисало деценију когнитивног пада повезаног са старењем.

Ноа Кастело, ванредни професор на Пословном факултету Универзитета Алберта, рекао је да је студија проистекла из његовог сопственог искуства. Сада тридесетпетогодишњак, Костело је први паметни телефон добио када је кренуо на студије и свестан је како то утицало на његово време: „Ове технологије могу ометати активности које су иначе биле занимљиве, попут вечере са пријатељима.“

Током 14 дана, учесници су користили комерцијално доступну апликацију, Фридом (Freedom), да би блокирали приступ интернету на својим телефонима. И даље су им били дозвољени позиви и поруке, што је у суштини претворило паметни телефон у „глупи“ телефон.

Њихово време проведено на мрежи смањено је са 314 минута на 161 минут, а до краја периода учесници су имали побољшања у одрживој пажњи, менталном здрављу, као и самопроцени благостања.

Побољшање одрживе пажње било је отприлике исте величине као и 10 година опадања повезаног са старењем, приметили су истраживачи, а ефекат интервенције на симптоме депресије био је већи него код антидепресива и сличан оном код когнитивно-бихејвиоралне терапије.

Ефекти и код оних који „прекрше правила“

Али две ствари су много више изненадиле Кастела и Кушлева, коаутора студије: Чак су и они људи који су варали и кршили правила након неколико дана изгледа имали позитивне ефекте од прекида; а у извештајима након две недеље, многи људи су изјавили да су позитивни ефекти трајали.

„Дакле, не морате нужно да се ограничавате заувек. Чак и делимична дигитална детоксикација, чак и на неколико дана, изгледа да делује“, напомиње Кушлев.

Зашто су телефони „опаснији“ од рачунара

Истраживачи праве разлику између коришћења интернета на телефонима и рачунарима, при чему су телефони много гори од рачунара. Кушлев је рекао да је коришћење телефона „компулзивније и безумније“. Са телефоном, људи могу бити на друштвеним мрежама док шетају, гледају филм или разговарају са неким и тако даље.

То у основи прекида све друге активности. У свим тим случајевима, истраживачи су открили да док сте на телефону, не обраћате толико пажње на друштвену активност коју обављате и мање уживате у њој.

„Чак и мало ометања током тих активности смањује оно што сте могли да доживите у емоционалном квалитету искуства — доносећи мање задовољавајуће разговоре, мање задовољавајуће односе“, истиче Кушлев.

Компаније узвраћају жалбама

У случају жене која је тужила „Мету“ и „Јутјуб“, поротници су донели пресуду против компанија са 10 гласова за и два против, након што су се данима борили са доказима.

Након тога, „Мета“ се одмах заветовала да ће се жалити на обе пресуде. Компанија је саопштила да предузима кораке како би заштитила младе кориснике својих система и негирала је оптужбе. Портпарол „Јутјуба“ је слично рекао да ће се жалити, рекавши да је то „одговорно изграђена стриминг платформа, а не сајт друштвених медија“.

Проблем „Златокоса“– није исто за све

Истраживање дигиталних детоксикација и како их дефинисати још увек је у раној фази, што поставља питања о томе да ли би циљанији приступи – блокирање друштвених медија само на неколико сати или ограничавање мобилног интернета у одређено доба дана или данима у недељи – могли бити подједнако ефикасни.

У новембру, студија Харварда објављена у часопису JAMA Network Open, спроведена на скоро 400 људи, открила је да чак и кратка пауза може направити мерљиву разлику: Након само једне недеље смањене употребе паметних телефона, учесници су пријавили пад анксиозности (16,1%), депресије (24,8%) и несанице (14,5%). Други експерименти указују у истом правцу – било да се ради о смањењу коришћења друштвених медија за сат времена дневно током једне недеље или о укидању само Фејсбука и Инстаграма.

Растућа забринутост због ефеката друштвених медија навела је неке владе да уведу ограничења младим корисницима – Аустралија је, на пример, ограничила приступ деци и тинејџерима, а слични предлози појавили су се у деловима Европе и Сједињених Држава.

Али Џон Торус, ванредни професор и психијатар на Медицинском факултету Харвард и главни аутор студије JAMA Network Open, рекао је да истраживање указује на нијансиранију стварност: Нису сви погођени на исти начин.

Централни изазов, рекао је он, јесте идентификовање ко је најрањивији – и зашто.

Током протекле деценије, додао је Торус, докази су почели да личе на проблем „Златокоса“.

„За неке људе, њихова употреба је превише или премало, а за друге је баш како треба. Веома је важно идентификовати коме то штети“, рекао је Торус, који такође руководи одељењем за дигиталну психијатрију у Медицинском центру Бет Израел Диконес.

Нова истраживања и глобална питања

Међу групама које он и његов тим проучавају су они који су склонији ономе што су научници назвали „друштвеним поређењем“ или процењивању себе у односу на друге – посебно по изгледу – и због тога се осећају горе; они чији је сан поремећен; и они који се окрећу интернету како би надокнадили недостатак повезаности у својим офлајн животима.

Већа студија – која обухвата више од 8.000 учесника из 23 земље – је сада у току. Предводи је Стивен Ратје, будући асистент професора рачунарства на Универзитету Карнеги Мелон, а делимично је финансирала Национална научна фондација. У њој се од учесника тражи да ограниче коришћење Тик-тока, Инстаграма, Икса и Фејсбука на не више од пет минута по апликацији дневно током две недеље. Прикупљање података наставиће се до септембра, а резултати се очекују почетком следеће године.

Једно питање на које студија има за циљ да одговори јесте да ли је образац примећен у ранијим истраживањима важан: да Сједињене Државе и друге западне земље доживљавају озбиљније негативне ефекте од коришћења паметних телефона.

Ратје је опрезан у објашњавању зашто. Једна могућност, напомиње, је културна – живот у веома индивидуалистичким, перфекционистичким друштвима може појачати психолошки данак. Та идеја се поклапа са ширим истраживањем које показује да су анксиозни поремећаји чешћи у земљама са високим приходима него у земљама са нижим приходима.

„То указује на нешто о нивоима стреса на тим местима – колико су конкурентни. Али на крају крајева, то је и даље велика мистерија", закључује Ратје.