Зашто све више људи не жели да телефонира?

„Господине Вотсоне, дођите овамо, желим да разговарам с Вама.“ Тим речима Александер Грејем Бел револуционисао је комуникацију. То су биле прве речи које су разумљиво пренете на даљину – први телефонски позив.

Дана 14. фебруара 1876. Бел је поднео захтев за патент за свој изум, означивши успон говорне комуникације као примарног начина на који људи остају повезани.

Комуникација у реалном времену и на даљину задивила је оне који су је први пут искусили. „Диван изум“, написао је 1877. године лист Wichita City Eagle из Канзаса. Описао је публику која је почела бурно да аплаудира након демонстрације телефона.

Промена преференција

Иако је требало још неколико деценија да телефон уђе у свакодневни живот, данас је позивање некога једноставније него икада. Мобилни телефони омогућили су разговор док ходамо улицом, возимо или чак користимо купатило – чини се да готово да нема ограничења када и где можемо да упутимо телефонски позив. Ипак, за многе то више није главна комуникациона опција каква је некада била.

Од имејла до једноставне СМС-поруке, апликација за размену порука и платформи друштвених мрежа, начини комуникације су се умножили, а чини се да се комуникационе преференције мењају, при чему се све чешће предност даје текстуалним порукама.

Према међународном истраживању YouGova из децембра 2023. године, СМС или текстуалне поруке најпопуларнији су облик личне комуникације – 40 одсто испитаника навело их је као први избор. Позиви на мобилни телефон били су други, са 29 одсто, док позиви на фиксни телефон чине свега три одсто комуникације.

Чини се да се ове преференције разликују по генерацијама: млађи се све више удаљавају од телефона као првог избора. Исто истраживање показало је да је склоност ка текстуалним порукама највећа међу испитаницима од 18 до 24 године, док је највећа склоност ка телефонским позивима – и мобилним и фиксним – забележена међу онима старијим од 55 година.

„Тиха генерација“

Због склоности писаним порукама, генерација Зед (а понекад и миленијалци) добила је назив „тиха генерација“ ("The mute generation").

„Рекла бих да су то, пре свега, млади људи који су се навикли да се већина наше комуникације одвија путем текстуалних или аудио-порука“, објашњава Леа Уц, и сама миленијалка. Она води немачки подкаст Telephobia, у којем помаже људима свих узраста да обаве посебно тешке и емотивне телефонске разговоре.

Млади су одрасли уз друге облике комуникације и навикли се на њих. Навикли су да пажљиво бирају речи и емоџије, бришу или уређују већ послате поруке и задржавају контролу над тим када ће прочитати или чак примити поруку од некога. „Они који су одрасли уз овакав начин комуникације вероватно су га интернализовали потпуно другачије од старијих људи“, рекла је Леа Уц за DW.

За младе, спонтано позивање некога може деловати чак и непристојно, као себичан захтев за туђим временом. Можда је то разлог што је британско истраживање "Uswitch"-a из априла 2024. показало да 68 одсто особа од 18 до 34 године преферира унапред договорене позиве.

„Ако пошаљете текстуалну поруку, то даје осећај: 'Можете да одговорите када вам одговара, не желим да вас узнемиравам, можда тренутно нисте доступни'“, каже Уц.

Непријатан телефонски позив?

Међутим, чак и старији, који су склонији телефонирању, могу осећати нелагоду и оклевање у вези с телефонским позивима.

Амит Кумар је ванредни професор маркетинга, психологије и неуронауке на Универзитету Делавер. Проучавао је очекивања људи у вези с гласовним позивима и како се она пореде са стварним исходима. У више студија утврдио је да људи очекују да ће гласовни позиви бити непријатнији од текстуалне комуникације – и да се то уверење очигледно задржава кроз генерације.

„Докази које имамо указују на то да није било значајних разлика у зависности од старости учесника“, рекао је Кумар за DW. И млади и стари мисле да ће телефонски разговор бити непријатно искуство. Ипак, наглашава да је потребно више студија које се посебно баве утицајем узраста.

Кумар истиче да што више искуства неко има у нечему, то ће његова очекивања бити реалнија. „Ако људи чешће покушавају да телефонирају, већа је вероватноћа да ће тачно проценити колико је то непријатно. Али проблем је у томе што, ако не покушају, не могу ни да науче.“ А када погрешна очекивања потрају, то нас може навести да радије шаљемо поруке него да се јавимо на телефон, објашњава Кумар.

Молим те, јави се!

Упркос страху и нелагодности, људи – укључујући младе – и даље желе да о одређеним стварима буду обавештени телефоном. Истраживање "Uswitch"-a показало је да би се 53 одсто испитаника од 18 до 24 године увредило ако не би добили телефонски позив поводом срећних или важних догађаја, попут веридбе или рођења детета.

С друге стране, тешке теме су такође оне о којима би многи радије разговарали телефоном него путем СМС-а – када успеју да превазиђу своје резерве према бирању броја. Учесници подкаста зову и говоре о врло интимним и личним стварима – од суочавања с насилником из детињства, преко разговора с давно изгубљеним члановима породице, до повезивања с возачем који је изазвао тешку саобраћајну несрећу.

„Мислим да је ономе који зове обично јасно да о таквим темама не може да се разговара у текстуалном чету“, каже Леа Уц. За њу, телефонски позив је „идеална тачка“ која нуди емотивну повезаност уз сигурност дистанце. „То је веома лична веза, али истовремено није толико емотивно захтевна као сусрет уживо.“

А ако је повезаност оно што се тражи, телефонски позив има много тога да понуди. „Открили смо да су људи заправо формирали знатно јаче везе када су комуницирали телефоном него путем текстуалних медија“, каже Кумар, позивајући се на своја истраживања.

А очекивања о непријатности? Погрешна су. Људи заправо не доживљавају телефонске разговоре као ишта непријатније од текстуалне комуникације. „Ти страхови су помало измишљени. Мислимо да ће бити помало чудно разговарати с неким телефоном“, објашњава Кумар.

„Када заиста комуницирају с неким користећи свој глас, осећају се повезаније“, додаје. Занимљиво је да су Кумарове студије показале да видео-позиви не доводе до јачих веза од гласовних позива. Чини се да је повезујућа снага и даље пре свега – у гласу.