Д’н за д’н, реч на своје место, „Јужна пруга“ дигитализовала јужњачки говор

Увек оној што ни је пред нос, по обичај, не чујемо и не видимо. Говор што се чује на пијац, у авлију, ил у автобус за Пирот, Ниш, Врање, Лесковац, живеја је само на југ Србију, ко да је туј и рођен, крштен и ко да неје имаја право да искочи у свет.

А одјенпут, тај дијалекат што га збори више од милијон и по људи, оће да га третирав ко остали дијалекти. Затој што људи што га зборив не прихватав да се њин дијалекат приказује ко прос, и ако је неки прос, сигурно неје дијалекат, а несу ни људи који га причав.

Сајт „Јужна пруга” урипује баш туј куде је зашкрипело: међу оној што се сваки д’н прича и оној што никад неје могло да стоји у новине. И постало је место куде се призренско-тимочки дијалекат не гура под фусноту, него иде у наслов, онакој крупно, ко што му и доликује. Речи туј добивав смисао.

„Жеља ми је већ више од триес године да призренско-тимочки говор почнем да користим и ’ван кућу’, не само у приватни разговори с’с породицу и пријатељи. Откако знам за себе, од малечко, имам потребу да на тај дијалект читам новине и гледам телевизију, ал ништа не постојаше до с’д. Пред неколко године поче да се бавим с’с вештачку интелигенцију, и поста ми јасно да ни она мож помогне да сачувамо говор на наши преци. Од други људи не очекувасмо помоћ. Нико други ни неће помогне с’с дигитализацију на наш дијалект, све морамо да си урадимо сами с'с наш труд и залагање. Тако поче и ова прича”, рекла је Милена Шовић у разговор за сајт на РТС.

Људи што причав на јужњачки добивав на значај због ,,Јужну пругу”, јер има некој кој ће ги разуме кад кажев да су се видели с’с Ивану, а не с’с Ивана.

Д’н за д’н, речи на призренско-тимочки дијалекат излазив из авлију и налазив место у медији

К’д човек седне да орати с’с Милену Шовић, уредницу на поменут портал, брзо му постане јасно да је идеја проста ко пасуљ: ако је говор онакој како се орати, зашто би га крили?

Њени одговори, у три варијанте на дијалект – сврљишко-заплањски, призренско-јужноморавски и тимочко-лужнички, личив на мапу: не онуј географску, него онуј што се црта у уши, када слушаш и читаш кој како говори и пише. И, што би рекли, кад један говор стигне до насловну страну, више неје само породичан, нити у службу на један део од народ. Постаје језик за пред свет.

А и време му беше.

Милена Шовић говори сврљишко-заплањску варијанту, пошто је рођена у Ниш. По струку је инжењер на вештачку интелигенцију и девет године живи у Америку. Осмислила је четбот кој у своју интеракцију користи јужњачки говор – „Лесковачки четбот”.

„Јужна пруга” је први медијски портал који цел садржај објављује на призренско-тимочки дијалекат, и  прв такав портал на цел свет.

„Отпочетка ми идеја беше да Јужна пруга буде прави правцати медиј, по сва новинарска правила, само на наш говор. Призренско-тимочки дијалект се неје до сада користио за писање од озбиљне теме, и све се претварало у хумор и шегачење. Морали смо да нађемо мерку – да се пише природно, онако како људи изистински говоре, ал да текст остане јасан, тачан и професионалан. Сваки д’н пазимо да си држимо ту равнотежу", рече уредница на Јужну пругу.

К’д је „Јужна пруга" прв пут објавила текст на дијалекат што га говорив на југ, публика је била изненађена, имало је и позитивни и негативни коментари.

„Прве реакције су биле комбинација на одушевљење и шок. На људи ги беше 'чудно' да виде вести написане на јужњачки говор. Било је и негативни коментари – неки се питаше да ли треба да се озбиљне теме пишу само на стандардни језик или се могу пишу и на дијалект, и дал ће не неко сфати озбиљно. Негативне реакције долазеше од мишљење да је ’прави’ језик само стандардни, а све друго треба се задржи у приватну сферу”, каза ни Милена Шовић.

„Матерња мелодија југа” у доба медија

Говор који „Јужна пруга” користи, млого дуго се преносио усмено, а у поједини историјски периоди се појављивао и у књижевнос. Постављање тај говор у медијски, писани и дигитални формат донеја му је нову димензију и значење.

„К’д се наш говор тури у медиски и дигитални простор, он не ’мења значење’, него добија видљивос коју неје имаја. Кроз векови је говор бија ’усмен’, али тој не значи да неје бија довољно 'озбиљан', само се неје записиваја и документоваја на правилан начин. У дигитални формат коначно постаје трајно сачуван и доступан”, нагласи нам уредница на Јужну пругу.

Лепота на дијалекат што се прича на југ, најбоље се чује управо у тој што – неје само ствар што се не користив падежи  ил се користив другачије форме, већ и у начин на акцентовање, ритам и мелодију на реч, и сам дијалекат си дава топлину и живос.

Људи што работив у „Јужну пругу” се трудив да сачував аутентичнос на јужњачки говор, и да испоштујев  професионални новинарски стандарди – да си текст буде јасан, конкретан и тачан.

„Професионални стандарди на новинарство су свуда и увек исти. Не зависив од језик и дијалект на кој пишете. Трудимо се да пренесемо праве и релевантне информације на читаоци, а тој можете да урадите и на такозвани ’пастирски говор’, а не само на стандардни српски”, додаде Милена.

А, бе, казуј ми зашто? Разбираш  ли ме?

У време у којо се млого прича, а ништа не казује постоји дијалекат на који речи кад се изговорив имав тежину. Речи за јужњаци несу само средство, оне су навика, песма, жал за младос и љубав. Њино значење увек је малко пошироко и подубоко од оној што се чује. Затој, кад говоримо од призренско-тимочки дијалекат, ретко причамо само од језик; више се туј орати од осећање на право да нешто кажеш онакој како стварно оратиш, али и мислиш.

„Ми смо тек почели. Овој је прва фаза у коју се јужњачки говор уводи у јавни живот у Србију. Ћу знам да с'м успела кад видим да се призренско-тимочки дијалекат изравњаја с’с други дијалекти у српски језик „по важнос".
Зашто  јед’н Ерцеговац или Црногорац можев да причав на свој дијалекат на националну телевизију, а јед’н Јужњак не мож?”, питује се Милена.

У моменат кад реч престане да буде белег и постане место – место на препознавање, припадање, место куде дијалекат неје окрајак, него центар, питање на призренско-тимочки дијелекат је испитување на идеју: Може ли говор који је кроз деценије био „за међу своји" да си постане јавни језик, изједначен, видљив и тачан. И које се дешава с’с заједницу к’д њен глас добије заслужен простор?

Тај разлика, ма колко била малечка, у праксу мења све. Јер кад се један говор остави да дише, онда и теме које обрађује почнев да добивав другачију тежину. Вести које се пишев на стандардни језик можев да се напишев и на дијалекат куде добивав већу тежину, а за тој је доказ „Јужна пруга”.

„Теме си бирав новинари који пишев за портал. Они су професори на српски језик који најбоље познавав дијалекат, затој што там живив и такој си причав између себе. Покушавамо да обуфатимо разне теме од политику до спорт, исто ко и било кој друг портал, ал с’с једну разлику што пишемо онакој како си причамо, што неје бија обичај до сад”, казује Милена Шовић.

Баш затој аутори који пишев за „Јужну пругу” несу само новинари, него и чувари на дијалект. Њихов задатак неје да измишљав речи, него да ги употребив онакој како се стварно говорив, без претерување. Кад се такој напише вес она постаје природна и види се да призренско-тимочки дијалекат може да се употреби за писање у медији

„У праксу се најопасно показало кад си људи сами одлучив да ’не ваља’ такој да говорив у школу, на посо, у медији. Поцењивање које траје много године довело је до тој да мнозина који познајев дијалекат неће да говорив с'с дијалекат у јавнос. Дигитални садржаји на дијалекат су површни и сводив се на подсмевање, што доводи до предрасуде.
Последице од све су да је овај дијалекат 'угрожен', а зна се да с’с њега говори више од милион и по људи на југ Србију”, прича Милена.

Милена казује да ће портал да настави с'с рад у овај облик, јер дијалекат ће можемо да га сачувамо само ако га редовно користимо.

„Планирамо да напишемо речник и граматику, како би се сачувал и дигитализовал говор на југ Србију. Поред това, планирамо да напраимо јоште четботови, по узору на Лесковачки бот, који ће да комуницира на друге варијанте на призренско-тимочки дијалект”, рече ни уредница.

Слушај, разуми, цени

Сваки кој први пут уђе на „Јужну пругу” било да је с југ ел не, у ствари улази у један језички простор који више неје само локалан. Дијалекат који је био гурнут у приватнос, у кућу, у кафу с комшије, одјенпут стоји ко јавни текст, ко информација, ко вест. И туј се поставља кључно питање: Које види читалац кој не разуме овај ритам, нагласак, прескакање падежи, који носи више смисао него што на први поглед делује?

„Очу да видим убавило на говорат и да овија дијалект не служи само за збијање на шалу. Јужњачки говор је лексичћи млого побогат и поразноврсан од сандардан српсћи језик, али је десетину године на маргину. На њега не постоје ни књиђе ни филмови (осим ретћи изузеци), а ни медии. Јужна пруга је прв медиј на свет који сваћи д’н објављује вести на нећи дијалект”, рекла је Милена.

А одма и друго питање, кој чува туј мерку? Кој брине да језик остане тачан, али и свој? У стандардни српски то је лекторска работа, али у дијалекат „последња реч” неје техничка ствар него договор, разговор, заједнички слух.

„Лектори немамо, још увек, јер дијалектат неје стандардизован. Несугласице не постоје. Све се решава  с'с разговор. Ми поштујемо разлиће, у овија случај у варијације на дијалект. Свакој има право на глас, ма колко бил „млечак". Не мислимо да је рецимо нишћи говор повредан или побогат од врањансћи, иако је Ниш знатно поголем град од Врање. Ако смо нешта добро уработили за са, това је да смо успели да ујединимо Срби од Књажевац до Призрен да работе заједничу мисиу на очување на језичкото наслеђе”, напослетку ни каза Милена Шовић.

И док реч течи низ двор и сокаци, она више неје само звук што се губи у дувари. Постаје траг и глас који позива да се чује и да се разуме. Кроз тај дијалекат откриваш једну истину: језик неје само средство на пренос информације. Језик је и место куде човек може да буде присутан, слободан и свој.

У т’ј тихи отпор, непредавање, и непрестани ритам – откријеш једну истину: језик није само средство за пренос на информације. Језик је и место куде човек може да буде присутан, слободан и свој. Чак и к’д га не примећујев, чак и к’д све око њега чепати и трчи – реч остаје, тивко, дубоко, непролазно.

На пример, глагол онодити на југ делује као да је исклизнаја из свако језичко правило и заузеја своје место негде између намеру и радњу. Настaја је од обично оно, али већ подугачко време живи с'с живот речи које су одувек ту, користи се кад год се човек заглави између мисао и језик, кад му треба глагол који ће прогута све остало. У једну реченицу значи померање, у другу поправљање, у трећу заправо не значи ништа осим да нешто мора да се уради или има значење у прошл време. А кад се каже онодење, ту престаје двосмисленост: то је оно оно, са све што тај реч уме да носи, и с он’ј јужњачки осмех који више објашњава него што крије.

А има и оно лесковачко Ч којо севне тврдо и јасно, ко искра што исече ваздух и не оставља место ни на мекоћу ни да имаш недоумицу; још једно лесковачко (S) ДЗ, (неје скраћено Дом Здравља) што ни помага да сватимо мајку која ће да наДЗрне бепче у колевку; туј је пиротско Ћ које омекша сваки глас, прође кроз реченицу тихо ко сенка, уклопљено у меру што не трпи наглос’; а јужњачко А’ падне кратко и одсечно, као усмена таЧка, мали откуцај који показује куде се говорник зауставија пре него што је наставија, јер јужњак не троши ни гласови ни време више него што треба, а „само” Пироћанци не трошив ни паре.