четвртак, 27.06.2024, 19:30 -> 19:37
Постоји више од једне врсте анксиозности, како се изборити
Ово стање узнемирености и крутог размишљања често доминира нашим животима држећи нас у сталном стању забринутости. Психијатар и психоаналитичар др Кристофер Милер, професор на Медицинском факултету у Мериленду, нуди стратегије како да се изборимо са анксиозношћу.
Када одређене ситуације код нас изазивају налете бриге и страса, углавном се фиксирамо на њих и придајемо им већи значај него што заслужују, држећи свој ум и тело у стању сталне напетости.
Ово углавном блокира објективан увид у ситуацију. Мисли нам буду вођене негативним емоцијама које се упорно понављају и тешко их се ослобађамо (што се у психологији назива „персеверативна когниција“), објашњава професор Милер.
Неуробиолошки, током анксиозности, „емоционални мозак“ (укључујући области као што је амигдала, која одређује квалитет и снагу наших емоционалних реакција) је прекомерно активиран, надјачавајући „мозак који размишља“ (који укључује области унутар префронталног кортекса, одговорног за за ограничавање активности амигдале).
Како анксиозност расте, имамо мањи приступ префронталним кортикалним подручјима која би омогућила флексибилно размишљање. У таквим случајевима, амигдала преузима контролу, стимулишући друга подручја да ослобађају хормоне стреса, као што су кортизол и норадреналин, припремајући тело и ум за уочену претњу.
Ово стање будности и крутог размишљања могу доминирати нашим животима, отежавајући осећај смирености и држећи нас у сталном стању бриге. Анксиозност такође може пореметити сан јер се ноћу тешко отрести ових узнемирујућих мисли. Када постоји недостатак сна или је он фрагментиран, мозак може дати приоритет консолидовању негативних искустава и страха током сна, што може ојачати наш песимизам.
Професор додаје да му се многи пацијенти жале да им анксиозност достиже врхунац након буђења и осећају страх од предстојећег дана.
Постоји много начина на које се анксиозност може манифестовати, а често се искуства различитих људи не уклапају стриктно у одређену категорију.
Неколико уобичајених начина на које се анксиозност може осетити
1. Социјална анксиозност
У социјалној анксиозности забринути смо од суда других људи, стрепећи да помно испитују сваки наш поступак. Таква уверења могу бити подстакнута „пристрасношћу негативности“, која нарушава препознавање стварних намера и начина размишљања људи, појачавајући искривљена уверења.
Као резултат тога је да почињемо да се понашамо на начин који ограничава нашу изложеност другима, умањујући друштвену интеракцију и ситуације које би усмериле превише пажње на нас. Када је страх да ћемо се обрукати пред другима тако велики, често се дешава да одлазимо у крајност како бисмо избегли било какву интеракцију са другим људима.
2. Генерализована анксиозност
Код генерализоване анксиозности, може постојати неколико понављајућих ситуација или стресора који стално изазивају анксиозност (као што су обавезе на послу и у кући, рокови и неплаћени рачуни), што доводи до трајног стања забринутости. Генерализована анксиозност је такође праћена физичким симптомима, као што су напетост мишића, умор и немир.
Док се други облици анксиозности често приписују специфичним стресорима, генерализована анксиозност се доживљава дифузно, са сталним осећајем нелагодности који углавно не успевамо да вежемо само за једну конкретну ствар, што отежава проналажење задовољавајућих стратегија да се изборимо са њом.
3. Напади панике
Један од најтежих облика анксиозности је напад панике, обележен налетом интензивног страха или нелагодности који може да досегне врхунац у року од неколико минута, као и снажним ефектима на тело и ум – на пример, страх од умирања или губитка контроле, болова у грудима и стомаку, дрхтање, убрзано дисање, лупање срца, знојење и вртоглавица.
Паника је толико надмоћна да активира мозак да пређе у „режим преживљавања“, стимулишући области које покрећу бихејвиоралне одговоре дуж спектра бори се – бежи – укочи се.
Неки напади панике су повезани са одређеним ситуацијама или околностима; међутим, ако смо некада искусили напад панике, страх да ћемо поново доживети ту епизоду, такође може проузроковати нови напад.
4. Фобије
Идеја о интеракцији са објектима или срединама које изазивају страх или бригу може довести до животних избора који су диктирани стратегијама „негативног појачања“ (понашања усмерена на уклањање или избегавање непријатних осећања).
На пример, неко ко има фобију од игала или да види крв може одбити да потражи медицинску негу. Или, неко ко има страх од прометних путева може одбити добру понуду за посао како би избегао вожњу ауто-путем. Ова понашања могу ограничити анксиозност, али доводе до компромиса који нарушавају наш квалитет живота.
Корисне стратегије суочавања са анксиозношћу
Када анксиозност превлада, професор Кристофер Милер предлаже да испробамо ове методе:
Опустите се: Не постоји начин да у потпуности контролишемо реакције на наше окружење. Сви имамо ограничења и индивидуалне одговоре на различите ситуације. Поштовање начина на који наш ум функционише, за разлику од покушаја да га променимо по сваку цену, може нам помоћи да негујемо само-прихватање.
Ослоните се на себе, колико год можете: Како само-прихватање расте, можда ћемо пронаћи мале, одрживе начине да се суочимо са нашом анксиозношћу, уместо да је избегавамо или да је се решимо, саветује проф. Милер.
Креирање „хијерархије изложености“ може помоћи у мапирању обрасца наших анксиозних одговора и проналажењу прихватљивих начина за суочавање са узнемирујућим ситуацијама. На пример, неко ко има страх од лифтова може за почетак „стајати испред зграде са лифтом“ и после неколико међукорака, на крају „ући у препун лифт“.
Пронађите средину: Тешко је преусмерити размишљање вођено анксиозношћу, што нас држи заглављенима у непроменљивим мисаоним петљама. Проналажење начина да се мисли посматрају само као то –„мисли“ – уместо апсолутне реалности може да направи дистанцу од нашег помућеног начина размишљања.
Можемо да запишемо наше „аутоматске мисли“ – одговоре на стресоре (укључујући спознаје вођене анксиозношћу) – и алтернативне начине размишљања о датој ситуацији (на пример, шта бисмо рекли пријатељу који је у сличној ситуацији). Та перспектива може да послужи као „унутрашњи компас“ којем можемо приступити када смо анксиозни, помажући нам да преобликујемо круте спознаје у тешким околностима.