Мемоари под називом Једна паклена вожња, чије је објављивање заказано за 6. октобар 2026. године, доносе сиров и исцрпан приказ живота познатог глумца. Како преноси рецензија британског листа Телеграф, Даглас детаљно описује одрастање уз славног оца, Кирка Дагласа, чија га је доминација често плашила.

Родитељи су му били раздвојени, а он је одрастао углавном са мајком, док је у очевој кући виђао звезде као што су Френк Синатра, Тони Кертис и Грегори Пек. Брат и он су научили да се склоне када је њихов отац био љут, јер је он припадао генерацији која је примењивала физичко кажњавање.

Упркос тешком односу и страху који је осећао, боравак у очевом окружењу дубоко је обележио његов рани живот.

Иако је касније постао један од најуспешнијих глумаца своје генерације, Даглас је у младости водио потпуно другачији живот, поставши део хипи покрета шездесетих година. Пуштао је дугу косу, живео у нудистичкој комуни и протестовао против рата у Вијетнаму.

Пошто није добијао неограничена средства од оца, глумац признаје да се бавио препродајом марихуане. Куповао је робу у Калифорнији за 75 долара по килограму, а продавао је у Њујорку за 500 долара, објашњавајући да му тада није падало на памет да подигне студентски кредит.

Такође признаје да је преувеличао симптоме артритиса кичме како би избегао регрутацију за војску, истичући да се тиме не поноси, али да жели да буде потпуно искрен.

Када је започео глумачку каријеру, Даглас је патио од изузетно тешке треме. Због страха од неуспеха и очевог наслеђа, глумац признаје да је често морао да повраћа у канту пре изласка на сцену у мањим позориштима. Ови страхови су се наставили и током снимања култних филмова на врхунцу каријере.

Открива и да су он и партнерка Глен Клоуз морали су да пију алкохол пре снимања првих интимних сцена за филм Фатална привлачност, упркос томе што су обоје већ били искусни и признати глумци.

Књига такође открива бизаран детаљ из 1970. године, када је Даглас, возећи филмски полицијски аутомобил под ротацијом, довезао Арта Гарфанкела на концерт Пола Сајмона и тако накратко и неочекивано поново спојио чувени музички дуо, на Сајмонов велики шок.

Истина о аферама, рани почеци и зависност

Даглас у књизи не бежи од детаља о свом богатом љубавном и сексуалном животу, напомињући да је за објављивање интимних прича добио дозволу жена које се у њима помињу.

Његово „сексуално буђење" догодило се током летњег посла у монтажи студија Универзал, где је редовно гледао избачене кадрове из филма Психо у којима је глумица Џенет Ли била у топлесу.

У раним данима у Њујорку, живео је у малом стану са глумцем Денијем Девитом. Њих двојица су имали договор да оставе чарапу на кваци када имају друштво, а Девито је, према Дагласовим речима, често морао да проводи време ван стана због његових бројних романса.

Једно од највећих открића у књизи односи се на дуго скривану аферу са глумицом Кетлин Тарнер током снимања филма Лов на зелени дијамант 1984. године. Више од четири деценије обоје су негирали ове гласине како би заштитили Дагласову тадашњу супругу Дајандру Лукер и њиховог сина.

„То је била лаж коју смо говорили свету 40 година", наводи Даглас у књизи, објашњавајући да су се он и Тарнерова снажно заљубили. Афера је прекинута када је његова супруга постала сумњичава и посетила филмски сет. Он такође признаје да је имао аферу током снимања култног филма Ниске страсти, али не са Шерон Стоун, већ са глумицом Џин Триплхорн.

Глумац у мемоарима оштро демантује дугогодишње тврдње да је деведесетих година био на рехабилитацији због зависности од секса. Он објашњава да се 1992. године пријавио у установу за опоравак искључиво због тешке злоупотребе алкохола и дрога, наводећи да је његова типична ноћ укључивала пет пића и грам кокаина.

„Гледајте, правио сам грешке, имао сам тренутке на које нисам поносан, направио сам изборе које не бих да нисам био дрогиран, али никада нисам био зависник од секса", јасно објашњава Даглас. Он додаје да су ове измишљотине трајно оштетиле његову репутацију у јавности.

Брак, животни изазови и љубав са Кетрин Зита-Џоунс

После краха првог брака, који је био обележен бројним преварама и раздвајањима, глумац је пронашао трајну срећу са глумицом Кетрин Зита-Џоунс. Заљубио се у њу након што ју је гледао у филму Маска Зороа из 1998. године.

Пар се упознао исте године на филмском фестивалу у Довилу. Иако је био старији од ње више од две деценије, Даглас је био одлучан. После вечере на фестивалу, уследио је разговор који се продужио дубоко у ноћ, а када ју је пратио до лифта, глумац јој је у тренутку импулсивности рекао да ће он бити отац њене деце.

Уследило је девет месеци одржавања везе на даљину пре него што су се коначно спојили. Зита-Џоунс је имала чврст став и јасно му је ставила до знања да не жели да буде са њим уколико он виђа друге жене.

Убрзо су започели озбиљну везу која је крунисана раскошним венчањем на којем је присуствовао и тадашњи генерални секретар Уједињених нација, Кофи Анан. Заједно су добили двоје деце, а њихов брак је постао један од најстабилнијих у Холивуду упркос бројним препрекама које су им се нашле на путу.

Њихов заједнички живот био је стављен на велики тест 2010. године када је глумцу дијагностикован рак језика. Овај тежак период, праћен медијским спекулацијама, оставио је трага на обоје. Пар се чак накратко растао 2013. године, али су убрзо успели да превазиђу проблеме и обнове своју везу.

Како глумац данас закључује, он никада није губио наду да ће се помирити. Кетрин је данас његова супруга, најбољи пријатељ и животни партнер којег, како сам истиче, никада не би могао да изгуби.

Иза њега остаје неизбрисив опус тридесет једног романа, петнаест књига за децу, седам кратких прича, три драме, али и исто толико затворских дневника.

Његова дела продата су у око три стотине двадесет милиона примерака.

Само његов најтиражнији роман Каин и Авељ разграбљен је у преко тридесет четири милиона примерака.

Отац преварант, мајка новинарка

Џефри Арчер рођен је у северном Лондону усред непрекидног нацистичког бомбардовања 1940. године.

Још као беба сели се на далеки запад Енглеске, далеко од војних сукоба, у идилични Самерсет.

Његова породица купује кућу у месташцу Вестон-супер-Маре чија је власница била мајка незаборавног Монтипајтоновца Џона Клиза.

Тако беба Џефри наслеђује собу годину дана старијег дечака, који ће израсти у једног од највећих британских комичара.

Џефријев отац Вилијам био је бигамиста и преварант.

Када се Џефри родио, Вилијам је имао чак шездесет четири године, а за њим су биле деценије суђења, кауција и условних казни, пре свега због лажног представљања и превара на лондонској берзи.

Несумњиво је да је Вилијам Арчер послужио као инспирација за неке ликове Џефријевих романа, али и за „најсмелије“ потезе његове политичке каријере.

Са друге стране, његова мајка Лола подарила му је талент за писање.

У време када су жене у Британији, које су сопственим радом одржале привреду током Другог светског рата док су мушкарци били на фронтовима широм света, враћене у кухињу и улогу домаћице, Лола је писала колумну за локални лист Вестон меркјури.

Због њених описа Џефријевих дечачких авантура, он је био жестоко малтретиран у локалној школи Велингтон.

Касније ће тврдити да је похађао престижни Велингтон колеџ у пребогатом Беркширу.

Пут у Оксфорд

Џефри Арчер завршио је само два разреда гимназије што је у то време било потпуно нормално за будућег чиновника или малог привредника, али не иза будућег политичара владе Маргарет Тачер.

Провео је око седам година на војној и полицијској обуци и као наставник физичке културе.

Са двадесет три године уписује једногодишњи постдипломски курс из педагогије на Универзитету у Оксфорду.

Касније се шушкало, мада то никада није доказано, да је Џефри Арчер место на престижном универзитету обезбедио лажним преписима непостојеће велике матуре и још мање стварне дипломе једног од америчког универзитета.

Џефри ће се на Брасноуз колеџу задржати чак три године.

Постаће председник Атлетског клуба Оксфордског Универзитета.

И дан данас је други најбржи спринтер у историји Оксфорда пошто је сто метара претрчао за 10,6 секунди.

Пут ка Вестминстеру

На таласу престижа, који му је Оксфорд донео, са двадесет девет година постаје најмлађи конзервативни посланик свога времена.

Пре тога је у Лондону основао фирму за односе са јавношћу, па чак отворио и галерију, специјализовану за модерну уметност на Мејферу надомак краљевских палата и резиденција, џентлменских клубова затвореног типа, Рица, аукцијских кућа Сотеби и Кристи, али и Краљевске академије уметности.

Пет година касније, Арчер ће постати жртва преваре инвестиционе компаније Аквабласт из Канаде.

Писање из нужде

Изгубиће пола милиона фунти, те, као особа, која „има потешкоће са финансијама“, неће моћи да се поново кандидује за место у парламенту.

Да би избегао банкротство, Арчер се окреће писању. Сопствена искуства са инвестиционом преваром претаче у свој први роман „Ни пенија више, ни пенија мање“.

Пет година касније – 1979. године, изаћи ће и његов најславнији роман Каин и Авељ.

Уследиће књижевна каријера, која је Џефрију Арчеру донела светску и непомућену славу.

Повратак политици

Међутим, исто се не би могло рећи за његову политичку каријеру.

Пошто је био изузетно популаран међу чланством Конзервативне странке, Арчер је 1985. године постављен за њеног потпредседника на захтев саме Маргарет Тачер.

Међутим, само годину дана касније таблоид News of the World објављује да је платио две хиљаде фунти проститутки Моники Кохлан.

Ти написи га коштају положаја у странци.

Ултра-лево оријентисани лист Дејли стар одлази и корак даље и тврди да је Арчер платио Кохлан у замену за секс.

Арчер узвраћа судском тужбом и добија одштету од пола милиона фунти пошто успева да убеди суд да је новац дао „из филантропских побуда“.

Током Првог Заливског рата, Арчер организује велику хуманитарну акцију помоћи Курдима у северном Ираку.

Само приход од концерта, који је окупио звезде попут Рода Стјуарта, Стинга, Пола Сајмона и Глорије Естефан, износио је три милиона фунти.

Арчер је за Курде укупно сакупио преко педесет седам милиона фунти.

Иако је касније било тврдњи да је Арчер у приход своје хуманитарне организације убројао и буџете различитих владиних програма помоћи, та иницијатива 1992. године доноси Џефрију Арчеру доживотно место у Дому лордова.

Затвор

Крај двадесетог века Џефри је дочекао на врху британске политичке и светске литерарне хијерархије.

Конзервативна странка га кандидује за прве изборе за градоначелника Лондона 1999. године.

Таблоид News of the World истовремено објављује изјаву једног Арчеровог бившег пријатеља да је током суђења за клевету 1987. године лажно сведочио.

Тврдње листа Руперта Мердока се показују тачним, те 2001. године Џефри Арчер бива осуђен на четири године затвора.

Његови обожаваоци сматрали су да је тако оштра пресуда била делимично и резултат политичке климе на врхунцу популарности лабуристе Тонија Блера.

Одслужио је половину казне у три различита затвора о чему сведоче и његова три затворска дневника.

Вратио је пола милиона фунти листу Дејли Стар, али је на то морао да дода и милион и триста хиљада фунти камате.

Није избачен из Дома лордова, јер за то не постоји механизам, али до званичног повлачења 2024. године није учествовао ни у једном заседању.

Неуморно писање

Двадесет први век припада Џефрију Арчеру писцу.

Радио је неуморно, те не чуди што је уз званично саопштење о његовој смрти, његова издавачка кућа изнад свега хвалила његову радну етику.

Његова последња књига Адам и Ева излази ове недеље.

Џефри Арчер требало је да је званично представи 10. октобра на угледном књижевном фестивалу у Челтнаму, а промовисао ју је недавно и у својој школи Велингтон.

Последњи пут је виђен у јавности дан пре него што је преминуо – потписивао је копије Адама и Еве и провео дан са обожаваоцима у позоришту Лестер сквер.

Са супругом Мери је прошле године, уз све успоне и падове, прославио шездесет година брака.

За собом, осим књижевних дела, оставља два сина и петоро унучади.

Његов живот верно осликава његов сопствени цитат: „Сви правимо грешке, али морамо да наставимо да живимо.“

„Здраво, ја нисам вијагра. Ја сам Ro Sparks, лек на рецепт за мушкарце“, каже Фокс на почетку рекламног спота у којем се појавила у припијеном црвеном костиму, наводи магазин People.

Фокс је у интервјуу за тај часопис рекла да сматра да је та улога идеална за њу.

„Лично осећам да сам можда рођена за ово. Не постоји боља особа која је могла да буде укључена у ово“, рекла је глумица.

Фокс је рекла да је првобитно очекивала да ће компанија бити другачија у приступу рекламној кампањи, али да је њен тим на крају морао да тражи да се поједине шале и алузије ублаже.

„Мислила сам да ћемо морати да се вратимо са много сугестија и кажемо: ’Ово треба да буде много смешније, сексепилније и разиграније’. Заправо смо морали да кажемо: ’Можда би требало мало да смањимо интензитет’“, рекла је она.

Глумица је навела да је желела да реклама буде забавна како би се умањио осећај стида који мушкарци могу да имају због проблема са еректилном дисфункцијом.

„Живот је кратак и треба да буде забаван. Требало би да можете да се смејете и уживате“, рекла је Фокс и поручила мушкарцима који имају поменуте проблеме да због тога не би требало да осећају да са њима „нешто није у реду“.

Меган Фокс је позната по улогама у филмовима Transformers, Ninja Turtles и Jennifer's body, а недавно се појавила и у филмовима Subservience и Expendtables 4.

Према наводима компаније „Ro“, препарат је терапија за еректилну дисфункцију која комбинује силденафил и тадалафил, активне састојке који се користе и у лековима попут вијагре и сијалиса.

Компанија „Ro“, која пружа услуге телемедицине, навела је да је њено истраживање показало да мушкарци позитивније реагују на поруке о овој теми када долазе од жене.

Међу његовим најпознатијим песмама остале су Мама Хуанита, Песма мајци, Ја продајем црне очи, Један дан живота и Чаша горких суза.

Време од 1963. до 1969. је златни период Перовићеве каријере, највећих хитова и златних плоча. Својеврсна круна тог периода била је „Златна птица Југотона" за продатих милион плоча.

Славко Перовић наступао је на фестивалима у Сплиту, Опатији и на Београдском пролећу, као и у бројним музичким телевизијским емисијама. Снимио је и дуетске песме са Николом Каровићем и Силваном Арменулић.

Један је од пионира настанка Телевизије Београд која је почела са радом 1958. године. Већ 1962. са својим триом наступао је у емисијама Средом у шест коју је тада водила позната глумица Беба Лончар.

У време када је мексичка музика доживљавала невероватну експанзију на Балкану, Славко Перовић био је апсолутни владар тог жанра. Песме које је снимио, постале су ванвременски хитови. 

Одлазак Славка Перовића, повод је и да се подсетимо јединственог феномена у бившој Југославиј – „ЈуМекс“ правца.

Након историјског „не" Стаљину 1948. године, наша земља је стопирала совјетске, али није желела ни холивудске филмове. Решење је стигло из Мексика. Филм Један дан живота, постао је мегахит у југословенским биоскопима, а чувена песма Мама Хуанита, расплакала је милионе.

Убрзо су домаћи певачи и групе масовно почели да облаче мексичке сомбрере и чаро одела, цртају лажне бркове и препевавају мексичке песме или пишу сопствене у том стилу. Неки од најпознатијих извођача ЈуМекс правца били су Славко Перовић, Никола Каровић, Предраг Цуне Гојковић, Трио Тивиди, Квартет Палома...

Како је изгледало време када је Југославија живела у ритму маријачија, приказано је у документарном филму ЈуМекс – Југослав Мексико, аутора Михе Мацинија, за који је говорио и познати певач Славко Перовић. Зашто је заволео оперу, зашто је чекао у реду да купи сопствену плочу, који је први ауто који је купио и зашто никад није био у Мексику?

У оквиру текста погледајте исечак из тог документарног филма.

Међу гостима су били Ђани Лета, Феделе Конфалоњери, Адријано Галијани и Марта Фашина, последња Берлусконијева партнерка.

Антонио Тајани, потпредседник владе, министар спољних послова и лидер Форца Италије, објавио је видео и поруку свом некадашњем лидеру:„Данас ће многи славити твој рођендан. Сигуран сам да ће до тебе стићи сва наша љубав. У твом сећању гледамо у будућност. Да служимо Италији, увек са сунцем у џепу. Срећан рођендан, Силвио“, написао је Тајани. Уз поруку је објавио и снимак Берлусконијевог гласа: „Из сваког зла мора да произађе велико добро“.

Министарка за институционалне реформе Елизабета Казелати навела је да је Берлускони „умео да види пре других оно што још није постојало“. Подсетила је на његов утицај на пословање, комуникацију, спорт и политику, као и на залагање за Италију са мање бирократије и стабилнијим институцијама.

Министар за јавну управу Паоло Зангрило написао је: „Време пролази, али постоје људи који настављају да живе кроз идеје које су посејали, кроз људе које су срели и снове које су умели да пробуде. Силвио Берлускони је један од њих. Срећан рођендан, председниче. Недостајеш нам.“

Потпредседник владе и лидер Лиге Матео Салвини, који је са Берлусконијем имао и лични однос, описао га је као: „великог Италијана, пријатеља, човека који је оставио неизбрисив траг у историји наше земље“. Сетио се и његовог осмеха, енергије и оптимизма. Роберто Калдероли, министар у Берлусконијевим владама, сећање је почео речима о „пријатељу Силвију“, а затим је поменуо предузетника, политичара и државника. Истакао је његову улогу у стварању италијанског десног центра и подсетио да је Берлускони био на челу владе укупно 3.339 дана.

Фудбалски клуб Милан, који је Берлускони купио 1986. и водио до 2017. објавио је фотографију из 1990. са прославе освајања Купа шампиона у Бечу. Играчи на њој носе Берлусконија на раменима после победе над Бенфиком у финалу. „Силвио Берлускони: име које ће заувек бити део наше историје“, поручио је клуб.

Клуб Монца, последњи велики фудбалски пројекат Берлусконија и Галијанија, написо је: „Данас би Силвио Берлускони напунио 90 година. Од целе велике породице Монце, једноставно: хвала, председниче.“ Њих двојица су клуб из Серије Ц довели до Серије А, у коју Монца пре тога никада није ушла.

Годишњица се обележава и ван породичног круга. Тајани се Берлусконија присетио у Бриселу, а Форца Италија организовала је прославу у Напуљу. На њој је била торта у бојама италијанске заставе, са фотографијом једног од најпознатијих и најспорнијих телевизијских тренутака из његове каријере: сцене из емисије Микелеа Сантора у којој је Берлускони обрисао столицу на којој је седео новинар Марко Траваљо.

Берлусконијево име било је у вестима и претходних дана, када је међународни аеродром Малпенса код Милана и званично добио његово име. Одлука је изазвала политичке полемике.

Уз поруке захвалности, на мрежама се подсећа и на политичке и правосудне контроверзе које су пратиле његову каријеру, као и на спорења око почетака његовог пословног успона и порекла богатства. Више од три године после смрти, његово име и даље изазива снажне и често супротстављене реакције.

Присталице га виде као предузетника који је променио италијанску телевизију, оснивача Форца Италије и једног од твораца десног центра Друге републике, а критичари истичу управо те политичке, правосудне и пословне спорове.

Одрастао је уз оперу и концерте, а међу његовим раним музичким искуствима било је и певање у Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“.

Наступао је на фестивалима у Сплиту, Опатији и на Београдском пролећу, као и у бројним музичким телевизијским емисијама. Снимио је и дуетске песме са Николом Каровићем и Силваном Арменулић.

Његове плоче издате од стране дискографске куће Југотон продате су у милионском тиражу, а песме су остале су део музичке архиве и подсећање на време када су мексички мелоси освајали публику широм Југославије.

Један је од пионира настанка Телевизије Београд која је почела са радом 1958. године. Већ 1962. са својим триом наступао је у емисијама Средом у шест коју је тада водила позната глумица Беба Лончар.

За потребе Телевизије Београд под уредништвом Бошка Пантића, снимио је многобројне музичке емисије на тему Беогграда и српске историје. Изводио је старе српке записе као и композиције познатих композитора Корнелија Станковића, Исидора Бајића, Топаловића и других.

Славко Перовић је отац познате српске новинарке, филмске критичарке и главне и одговорне уреднице редакције Забавног програма Радио телевизије Србије Сандре Перовић.

"Данас сам организовао коктел за све запослене. Захвалио сам тим дивним људима на огромној подршци и помоћи, јер без њих не бисмо могли ништа да постигнемо", навео је Вучић у објави на Инстаграму.

Додао је да се уз понеку сузу радују изазовима који их очекују у будућности.

"П.С. Морао сам бар на неколико тренутака да покажем колико сам смотан и неспретан за било какву врсту плеса", написао је Вучић уз видео снимак са коктела на коме је плесао са запосленима.

Вучић је својим сарадницима захвалио на истрајности.

"Хвала вам на томе што сте истрајавали и у тренуцима када су се догађале ствари које вам се не допадају. Ја сам несумњиво грешио, сваки нормалан човек то ради свакога дана. И хвала вам бескрајно на свему, 10 година живота није мали период", поручио је Вучић.

У реклами се Свини појављује готово нага, уз спортску опрему која стратешки прекрива њено тело, док гледаоце позива да користе нову апликацију. Кампања је изазвала бројне критике на друштвеним мрежама, посебно међу спортисткињама.

„Мислим да је на њој да преузме одговорност за своје поступке, а не на мени да јој судим. На мени је да будем навијачица женама које су успеле и постале шампионке у женском спорту“, рекла је Стоун.

Глумица је подсетила и на сопствено искуство из средње школе, када је претила тужбом јер јој није било дозвољено да се пријави за мушки голф тим, пошто женски тим није постојао.

„Не можемо да омаловажавамо женски спорт само да бисмо привукли пажњу мушкараца како би они могли да се кладе“, додала је Стоун.

Гнев спортисткиња

Кампању су критиковале и поједине познате спортисткиње. Америчка гимнастичарка Грејси Крамер поручила је да жене не би требало да буду приморане да користе сексуализовану промоцију како би доказале да припадају свету спорта.

„Ово је оно како жена у спорту заиста изгледа. Не би требало да морамо да скидамо одећу да бисмо убедиле мушкарце да жене припадају спорту“, написала је Крамер на друштвеним мрежама.

С друге стране, извршни директор компаније „Новиг“ Џејкоб Фортински одбранио је кампању, наводећи да је циљ био да се привуче пажња у веома конкурентном тржишту. Према његовим речима, сама Свини имала је значајну улогу у креирању визуелног идентитета и поруке рекламе.

Од подршке до критике

Стоун је раније јавно подржала Свини током контроверзе око њене рекламне кампање за бренд American eagle 2025. године. Тада је бранила право млађе колегинице да искористи своју популарност и изглед у промотивне сврхе.

Овога пута, међутим, Стоун је критиковала начин на који је Свини представљена у реклами за спортско клађење, наглашавајући да промоција клађења не би требало да буде заснована на омаловажавању женског спорта.

Контроверза је поново отворила питање улоге познатих личности у промоцији индустрије спортског клађења и границе између личног маркетинга и друштвене одговорности.

Супруга кинеског председника играла је на сигурно. За вечеру са прописаним дрес-кодом, Пенг Лијуан одабрала је дугу црвену хаљину са мандаринском крагном, уз два низа белих бисера. Црвена боја у Кини симболизује просперитет.

Најнеобичнији модни избор вечери направила је Меланија Трамп. Уместо свечане хаљине, каква се традиционално очекује од прве даме на државним вечерама, носила је црне брокатне панталоне „Долче и Габана“ са мотивом божура и свиленим појасом истог бренда.

Њен кабинет потврдио је да је реч управо о мотиву божура, а поједини амерички медији тај избор тумаче као омаж кинеској култури – божур у Кини традиционално симболизује богатство, племенитост, просперитет и лепоту.

Са друге стране, нема потврде из кабинета прве даме да је сам избор панталона имао посебну дипломатску поруку.

Комбинацију је употпунила белом памучном блузом „Сен Лоран“ са великом машном и црним ципелама.

Иако кошуља са великом машном делује као звезда аутфита, заправо Меланијине црне панталоне носе цео стајлинг.

Такав избор јесте неуобичајен за државну вечеру, али се уклапа у досадашњи модни стил Меланије Трамп.

Она је и раније одступала од традиције ношења дугих хаљина на свечаностима са строгим кодом облачења. На вечерама Националног удружења гувернера 2025. и 2026. године појавила се најпре у женском смокингу, а потом у светлуцавим сребрним панталонама.

Усклађене током дневног програма

Пре државне вечере, Пенг Лијуан и Меланија Трамп посетиле су Национални музеј азијске уметности Смитсонијан института, а њихове дневне одевне комбинације имале су низ сличних елемената.

Пенг је носила тамноплаву хаљину инспирисану традиционалним кинеским ћипаом, са светлим детаљима и сребрним цветним брошем.

Меланија Трамп определила се за сиви комплет од твида, са сакоом асиметричног кроја и високом крагном, која је подсећала на ону на одећи кинеске прве даме.

И њихови супрузи су током дана били слично обучени – обојица у плавим оделима, црним ципелама и љубичастим краватама готово исте нијансе.

Пенг Лијуан – од познате певачице до модне иконе

Пре него што је постала прва дама Кине, Пенг Лијуан била је једна од познатих кинеских певачица. Њено појављивање у јавности представљало је промену у односу на традиционално знатно дискретнију јавну улогу супруга кинеских председника.

Њен стил, у којем често спаја елементе традиционалне кинеске одеће са савременим западним кројевима, привукао је велику пажњу. Венити фер уврстио ју је 2013. године, недуго пошто је Си Ђинпинг преузео дужност председника, на међународну листу најбоље обучених.

Многе њене одевне комбинације приписују се кинеској дизајнерки Ма Ке, познатој по коришћењу одрживих и рециклираних материјала, али и традиционалних кинеских техника израде.

За разлику од многих првих дама које избором домаћих модних кућа настоје да истакну национални идентитет, Меланија Трамп често носи креације познатих европских и других међународних дизајнера.

Различити стилови у тренутку политичких разлика

Различити модни избори две прве даме били су посебно упадљиви у дану током којег су њихови супрузи разговарали о технологији и безбедности, као и о различитим приступима развоју вештачке интелигенције.

Док је амерички председник умањивао потребу за ограничењима у развоју вештачке интелигенције, Си Ђинпинг позивао је на опрез.

И одећа њихових супруга могла се посматрати као одраз два различита приступа – Меланија Трамп определила се за модернији и експерименталнији изглед, док је Пенг Лијуан савремену свечану одећу повезала са препознатљивим елементима кинеске традиције.

Протест је организовала организација „Јеврејски глас за мир“ (Jewish Voice for Peace), а учесници су протестовали против политике израелске владе и обраћања премијера Бењамина Нетанјахуа Генералној скупштини УН.

Према извештајима медија, демонстранти су блокирали саобраћај у близини зграде УН, након чега их је полиција Њујорка више пута упозорила да се разиђу. Пошто део учесника није напустио место протеста, полиција је почела да их приводи, а међу онима који су лишени слободе била је и Сузан Сарандон.

Поред Сарандон, међу приведенима су, према медијским извештајима, били и глумица Хана Ајнбајндер, као и поједини политичари и локални званичници.

Различити извештаји наводе различит број приведених. У првим информацијама помињало се најмање 30 особа, док су каснији извештаји говорили о око 100 приведених.

Сузан Сарандон је америчка глумица, добитница Оскара за најбољу глумицу за улогу у филму Осуда (Dead Man Walking) из 1995. године. Позната је и по филмовима Телма и Луиз, Клијент и Мала жена.

У серији Сукоб: Бет и Џоан глумила је Бет Дејвис.

Тужилаштво Менхетна тражило је казну од 20 година затвора, док је одбрана предлагала девет година. Вајнстин је први пут осуђен у Њујорку 2020. године за сексуална кривична дела, укључујући напад на Хејли, и тада је добио казну од 23 године затвора.

Апелациони суд је, међутим, четири године касније укинуо пресуду уз образложење да му није било омогућено правично суђење и наложио понављање поступка.

На другом суђењу прошле године Вајнстин је поново проглашен кривим по једној тачки оптужнице која се односила на сексуални деликт против Хејли.

Порота, међутим, није успела да донесе одлуку о другој оптужби, док је Вајнстин ослобођен по трећој тачки.

Судија Кертис Фарбер наложио је ново суђење и одлучио да ће са изрицањем казне сачекати његов исход.

На трећем суђењу, одржаном почетком ове године, порота поново није успела да постигне сагласност о оптужби да је Вајнстин силовао бившу глумицу Џесику Ман.

Изрицањем казне у Њујорку завршава се још једно поглавље вишегодишњих кривичних поступака против Вајнстина, који су вођени у две америчке савезне државе.

Вајнстин се изјаснио да није крив по свим оптужбама са којима се суочио у Њујорку и Калифорнији, док су његови адвокати тврдили да је са женама можда имао сексуалне односе, али да их никада није напао.

Оптужбе за сексуално злостављање против Вајнстина први пут су објавили Њујорк тајмс и Њујоркер 2017. године, што је покренуло покрет #MeToo и довело до његовог пада са једне од најмоћнијих позиција у филмској и телевизијској индустрији.

Вајнстин је осуђен и у Калифорнији по сличним оптужбама и тамо добио казну од 16 година затвора. Апелациони суд је, међутим, у јуну одлучио да му казна у Калифорнији мора бити поново изречена.

"Породица моли за приватност током овог изузетно тешког и болног времена", навела је Џенкинс у кратком саопштењу. Пресли је био једно од двоје деце које је Крафордова добила у браку са Рандеом Гербером, уз млађу сестру Кају Гербер, која се такође успешно бави манекенством.

Рођен у Калифорнији 1999. године, Пресли је рано ушао у свет моде. Свој деби на модној писти остварио је са само шеснаест година, носећи ревију за италијанску модну кућу "Москино". Убрзо након тога, његов професионални портфолио почео је убрзано да се шири.

Ходао је пистама за светске брендове као што су "Барбери", "Долче и Габана" и "Ботега Венета", док је радио и многобројне кампање за "Келвин Клајн", "Селин" и "Пепси". Поред манекенства, радио је и као предузетник и инвеститор под окриљем познате агенције за таленте која га је годинама успешно заступала на тржишту.

Последњих година, Пресли је био изузетно отворен када је реч о његовој борби са менталним здрављем и злоупотребом супстанци. Јавно је говорио о својим проблемима, посебно након хапшења због вожње под дејством алкохола 2019. године.

На друштвеним мрежама покренуо је посебну иницијативу посвећену свести о менталном здрављу. У једном од искрених видео-снимака из децембра, детаљно је говорио о својој тешкој терапији лековима, стравичним нападима панике и дубоком осећају усамљености, истичући да жели да други знају да заиста нису сами у сличним животним борбама и изазовима.

Његова сестра Каја је недавно јавно коментарисала братовљеву битку са зависношћу у великом интервјуу.

"Када се тако нешто догоди у породици, то некако изједначи све", рекла је позната манекенка, објашњавајући како су њени родитељи дуго успешно чували своју приватност од медија. Истакла је да им је Пресли свима постао један апсолутни учитељ тиме што је храбро одлучио да буде рањив и потпуно људски искрен пред читавим светом. Синди Крафорд је такође често јавно пружала велику подршку сину, поручујући му да га породица воли и да никада на свету није сам.

Петар Божовић је говорио и о свом глумачком путу, о томе како је добијао улоге, сарадњи са Живком Николићем, филмовима Лепота порока, У име народа и Лептирица, серији „Више од игре“, монодрамама по текстовима Матије Бећковића, али и о наградама, међу којима је и Карађорђева звезда првог степена.

„Последице рата на породицу се вуку толико дуго“.

Божовић је говорио о породичној историји и последицама рата које су, како је рекао, обележиле његово детињство и живот. Његов отац био је подофицир и након повратка из немачког логора завршио је на Голом отоку. На Голом отоку био је и његов стриц, као и други чланови породице.

„А схватио сам да, у ствари, у рату је лакше: или погинеш, или преживиш са неком раном или нешто, и на томе се заврши. А последице рата на породицу и остало, оне се вуку толико дуго да је то неумесно, стварно“, рекао је Божовић.

После смрти мајке, које се, како је рекао, не сећа, Божовић је са братом доспео у дом за ратну сирочад на Сењаку. Одатле су га узеле бака и њена сестра, коју су сви звали тетка Вида, и одвеле га у село Бабља код Колашина.

Управо тај период памти као један од најлепших делова свог детињства.

„Ту проживим најлепше време, и ту доживим и школу, не само основну до седмог разреда, него и васпитање каквог више нема, нажалост“, испричао је глумац.

Тетка Вида, према његовом сведочењу, имала је петорицу браће, а њен живот био је обележен ратовима и губицима. Како је Божовић говорио, током различитих ратова њена браћа су гинула, а она је подизала децу.

Та породична историја, као и живот на селу, снажно су утицали на његово формирање.

На питање новинара шта га је формирало, Божовић је одговорио: „Село.“

Говорећи о одрастању на селу, нагласио је значај непосредног живота са природом.

„Најважније је што човек живи са природом. А природа је највеће мерило човекових способности, бар за сада, док не измислимо новог човека и ове лудости које ће уништити свет“, рекао је.

Од Колашина до Београда

У разговору се присетио и одласка у Београд. Тетка Вида је, како је испричао, отишла у Америку, а Божовић је у једном тренутку кренуо према Београду.

Пре тога је завршио основну школу са врло добрим успехом, али је желео да буде одличан. Наставници је рекао да жели да одговара за одличну оцену. Био је, како је испричао, међу двојицом најбољих ученика у Колашину.

Посебно се сећа наставнице српског језика Милке Хаџић и две библиотеке у Колашину.

Када га је наставница питала постоји ли књига коју није прочитао, одговорио је: „Има, наставнице, Достојевски који ме чекао у Београду, ваљда.“

Када је потом добио одличан успех, послао је телеграм тетки. Она је вест пренела куми Јелици, а разговор се, како је Божовић испричао, чуо преко села. Та прича касније је постала и тема једне радио-емисије.

„И тако сам ти ја почео“, рекао је Божовић.

Париз, повратак и ноћи на Калемегдану

Божовић је желео да упише позоришну академију, али му је отац рекао да може да упише војну академију. Потом је, по очевој жељи, уписао права, али је од те идеје убрзо одустао.

Са пријатељем је покушао да оде у Париз. План је био да раде и студирају, али посла није било. Њих двојица су, како је испричао, завршили на отирачу једне куће.

Тада му је једна Францускиња поставила питање које је, по његовим речима, можда одредило његов живот: „Шта ви овде радите?“

Божовић је одлучио да се врати у Београд. Повратак, међутим, није донео решење проблема. Како је испричао, био је избачен из куће, док је његов отац већ био слаб након искуства у логору.

У једном тренутку нашао се на улици.

„Био је топли октобар, ја сам у улици Страхињића Бана кренуо ка Калемегдану и легао на клупу“, испричао је. Убрзо је схватио да је и на Калемегдану хладно, па је наставио да шета.

Следеће ноћи отишао је на железничку станицу, где су људи који су долазили на пијацу спавали на картону. У пет ујутру долазио је полицајац и будио их.

Божовић је говорио о том периоду без улепшавања, али и са дозом хумора која се провлачила кроз цео разговор.

Паралелно са таквим животом, похађао је предавања на Филолошком факултету, а потом и академију. Касније је, како је рекао, добио очево поверење и почео да добија његову помоћ.

Једно време радио је у БИГЗ-у, где је ноћу радио на колорисању разгледница. Рад је трајао целе ноћи, а ујутру је одлазио на предавања.

Од „Више од игре“ до Жоржа

Говорећи о својим улогама, Божовић се присетио серије „Више од игре“, коју је снимао 1975. године. Како је рекао, тада су били дебитанти, а писац је био Слободан Стојановић.

Серија је, како је испричао, оставила снажан траг и у тадашњој публици, а он се присетио и податка који му је једна Дубровкиња рекла о његовој популарности.

Посебно место у његовој каријери заузима сарадња са редитељем Живком Николићем.

За улогу Жоржа у Лепоти порока, Божовић каже да је већ током припрема почео да улази у лик. Са костимографкињом Дивном Јовановић отишао је у робну кућу и изабрао одело, шешир и остале детаље.

„Кад сам то обукао, већ сам био у улози“, рекао је.

За Божовића Жорж није само комичан лик. Он га види као карактер који је кроз комедију приказао одређени морални образац.

„А само ако погледате, анализирате, то је невиђена хуља. Његов однос према жени, деца га не познају, његов однос према куму, према куми, према кумству, морал, држава...“, рекао је Божовић.

Говорио је и о филму У име народа, наводећи да је лик који је играо био познат у Никшићу и да га је доживљавао као прототип одређеног друштва. Присетио се и премијере у Пули и реакција које су, по његовим речима, изостале.

„Глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“

На почетку разговора Божовић је испричао и анегдоту о телефону који му је зазвонио док је примао Нушићеву награду. Имао је, како је рекао, два сата паузе од снимања како би примио награду.

Телефон је зазвонио, он га је извадио и одговорио.

„Па где си нашао сад да ме зовеш кад примам Нушићеву награду?“, рекао је тада, после чега је публика почела да се смеје.

„Ето, користио сам то да некако пребацим себи у прилог, што глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“, објаснио је.

Говорећи о самом глумачком занату, рекао је да су пробе кључне, али и да глумац не треба непрестано да размишља о улози.

Као млад глумац, испричао је, правио је грешку јер је мислио да ће се боље припремити ако стално размишља о улози. Касније је схватио да је боље нормално живети и радити, а потом изаћи на сцену.

„А кад нормално живиш и нормално радиш, имаш већ завршену улогу, само изађеш“, рекао је.

Лептирица и питање шта је глума

Божовић је говорио и о улози у Лептирици Ђорђа Кадијевића. Како је рекао, Кадијевић му је био наклоњен, а касније је филм стекао статус који није очекивао.

Истакао је да је филм уврштен међу европске хорор-драме, наглашавајући да је реч о делу домаћег писца, редитеља и глумаца.

За њега је глума тесно повезана са посматрањем људи. На питање шта је глума и да ли свако може да буде глумац, одговорио је да у сваком човеку постоји нешто од тога.

„Имитација је први степен“, рекао је Божовић.

Присетио се и да је као дете волео да имитира људе, али да се то у његовој породици радило само у кругу породице.

Матија Бећковић и језик народа

Божовић је говорио и о монодрамама заснованим на поезији Матије Бећковића. Испричао је како је добио Бећковићеву књигу, читао је и касније драматизовао материјал.

Када је завршио текст, позвао је Бећковића на разговор. Потом је у СКЦ-у извео оно што је припремио.

Према његовим речима, Бећковић се смејао док га је слушао, а тако је и почела њихова сарадња.

На питање која му је Бећковићева песма најлепша, одговорио је: „Вера Павладољска“.

Божовић је објаснио и да је одрастао уз српску народну, јуначку песму, као и уз породичну историју и васпитање тетке Виде.

„Ја сам одрастао на српској народној пјесми, јуначкој. И то ме је опредељило у животу, као и васпитање моје тетке Виде, и историја наше породице, и све заједно“, рекао је Петар Божовић.

„Човек је за себе остао највећа тајна“

Божовић је глумачки позив објаснио кроз однос према човеку.

„Мораш, мислим, ти си критичко биће само по себи. Ако се бавиш човеком највише, човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је глумац.

Према његовим речима, глумац је истовремено и инструмент на којем изводи оно што ствара, а људе из историје и њихове карактере публика препознаје кроз сопствено искуство.

„Зато је позориште највећа, као што је човек највећа тајна за себе“, рекао је.

У том делу разговора осврнуо се и на однос људи према мобилним телефонима. Рекао је да су телефони постали својеврсни фетиш и описивао људе који ходају гледајући у екран.

„Бановић Страхиња“, улога коју није добио

Божовић се присетио и улоге коју није добио – Бановића Страхиње.

Према његовим речима, Саша Петровић му је рекао: „Петре, ја не видим никог осим вас за ту улогу.“

Међутим, улогу је на крају добио Франко Неро.

Божовић каже да му није жао што он није играо Бановића Страхињу, већ му је жао што, како је оценио, филм није добар.

У разговору је потом отворио и питање тумачења „Бановића Страхиње“ и односа према српској култури и књижевности. Испричао је и разговор са познаником из Загреба, коме је цитирао почетак народне песме „Бановић Страхиња“.

„Неко бејаше Страхињићу Бане, бејаше Бане у маленој Бањској, у маленој Бањској, крај Косова“, рекао је Божовић.

Награде, Карађорђева звезда и однос према власти

Један део разговора био је посвећен и наградама. Божовић је недавно добио Карађорђеву звезду првог степена. Говорио је о реакцијама колега и о томе да му је Милош Јездић честитао.

На питање о друштвеним поделама и политичком контексту, Божовић је рекао да је увек био за студенте и да је имао три индекса.

Предложио је да студенти сваке две године преиспитују резултате власти.

„Ја бих увео правило да сваке две године изађу студенти и проветре све ове успехе постигнуте власти, која нормално себе и хвали. Да просто проветре, да виде шта је било, шта није било“, рекао је глумац.

У разговору је поменуо и то да му је неко рекао да ће гласати за Александра Вучића, на шта је одговорио да то није тачно. Говорећи о додели Карађорђеве звезде, рекао је да му је драго што је награду добио у мирнодопском времену.

„Нека тако и остане, нек Бог да да је у мирнодопском“, рекао је Божовић.

Разговор се потом вратио на глуму, улоге и Ђорђа Кадијевића.

За Божовића је Лептирица пример домаћег филма који је добио шири значај, док је глумачки позив повезао са способношћу да се посматрају људи, њихови карактери и понашање.

Од детињства у дому за ратну сирочад, преко живота на селу, Колашина, Београда, Париза, Калемегдана и железничке станице, до великих сцена и филмских улога, Божовић је у разговору говорио о путу који је, како је сам рекао на почетку, почео у животним околностима које му нису биле наклоњене.

А на питање шта је суштина глумачког позива, одговор је тражио управо у човеку – у његовој способности да посматра, препозна, имитира и разуме другог.

„Човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је Петар Божовић.

Већ први одломак књиге „Лабудова песма: Дајана, моја сестра“, коју објављује Дејли мејл, приморао је Бакингемску палату да изда званично саопштење.

Наиме, ерл од Спенсера присећа се да се противио да принчеви Вилијам и Хари, који су у тренутку мајчине смрти имали петнаест односно дванаест година, корачају иза ковчега принцезе Дајане на њеној сахрани пре 29 година.

Тада престолонаследник, а сада краљ Чарлс наводно је инсистирао да дечаци ходају за ковчегом што је традиција на сахранама чланова куће Виндзора.

Према тврдњама Чарлса Спенсера, актуелни британски монарх тада је рекао да ће погинулу принцезу „сви на крају заборавити“.

Брат принцезе Дајане тврди да је краљ Чарлс био „срећан као дете“ када му је телефоном јавио вест о смрти бивше супруге.

Но, Британци су навикли на опречна мишљења о том бурном периоду историје британске круне.

„Када су емоције узавреле, људи кажу ствари, које се лако дају извући из контекста. Све је то било јако давно“, сматра пензионерка Ники Самерс.

Менаџер продаје Џејмс Тејлор истиче да је Палата вероватно очекивала запаљив садржај књиге ерла од Спенсера.

„Њихов задатак је да чувају своју заоставштину и прљав веш држе што даље од медија. Са становишта продаје књиге, да будем циничан, овако нешто ће увек бити демантовано, а такве тврдње је немогуће доказати“, наглашава Џејмс Тејлор.

И заиста Бакингемска палата реаговала је одмах што није типично.

„Иако у принципу не коментаришемо књиге, његово величанство има у виду да бол ожалошћеног брата може да помути разум, утиче на расуђивање и обоји сећања тако да их други не препознају чак и много година после губитка“, истиче се у саопштењу Палате.

Саопштење по тону подсећа на реакцију краљице Елизабете Друге на оптужбе принца Харија и Меган Маркл оценом да се „сећања разликују“.

Сам краљ Чарлс наставља са дужностима. На југозападу Шкотске окупио је челнике водећих компанија за развој вештачке интелигенције, па чак и самог саветника папе Лава за ту технолошку област.

„Чини се да је неопходно да се неодложно суочимо са егзистенцијалном опасношћу у случају да та врста технологије заврши у погрешним рукама и буде коришћена на потенцијално катастрофалне начине“, оценио је британски краљ Чарлс Трећи придржавајући се максиме куће Виндзора да се „никада не треба жалити и не треба ништа објашњавати“, па ни најновије оптужбе Чарлса Спенсера.

Недавни повратак Сасексових у Британију, као и најновија књига ерла од Спенсера за сада не представљају катастрофу за британску монархију, али свакако доприносе ерозији њеног ауторитета и популарности.

Бата је глумио и у главним и споредним улогама, у сваку је унео нешто своје, прича његов син, Миљко Живојиновић и издвојио пошалицу глумца: „Мала деца пију млеко, а велика деца пију крв".

„Превише смеха је комедија, превише суза је трагедија, а права мера је уметност", умео је да каже Бата, а забележио његов син.

До тридесете године освојио је три златне арене у Пули, три филма су му четири године за редом била номинована за Оскара, али је невероватна његова популарност у Кини.

„Мислим да су филмови у којима је он глумио били снажни филмови са снажним порукама које кореспондирају са кинеском традицијом. То је увек борба добра и зла, где је добро у почетку слабо, али на крају победи", рекао је Миљко.

Кинези и анализирају Батину популарност. У њиховој кинотеци су плакати Батиних филмова, фотографије о боравку у Кини изложене су у музеју и стално траже нове чињенице, костиме и фотографије да би обогатили поставку.

И десет година после смрти као да је још у породици, прича унука Дина Живојиновић.

Један евро добила је и њена пријатељица Симон Харуш, која се током пљачке налазила у другом делу хотела. Бившем хотелском рецепционару, који је тврдио да је због инцидента остао „трауматизован“, досуђено је 109.516 евра, док је хотел добио 50.000 евра.

Одлука се не односи на компензацију

Кардашијан је у изјави за магазин „Пипл“ навела да је најважније признање да су она и њена пријатељица биле жртве.

„Захвални смо француском правосудном систему што нас је препознао као жртве ужасних догађаја који су се одиграли у Паризу 2016. године. То искуство је било дубоко трауматично и његов утицај је остао са нама. Данашња одлука се не односи на компензацију, већ на одговорност и признање“, поручила је.

Пљачка током Недеље моде

Пљачка се догодила 2. октобра 2016. године, током Недеље моде у Паризу. Маскирани мушкарци, обучени у полицијске униформе, упали су у њен хотелски апартман и под претњом оружјем однели накит вредан око шест милиона долара.

Међу украденим предметима био је и веренички прстен са дијамантом од 18,88 карата, који јој је поклонио тадашњи супруг Кање Вест. Накит, осим једног дијамантског крста који је пљачкашима испао током бекства, никада није пронађен.

У мају 2025. године осам оптужених је осуђено. Због поодмакле животне доби и времена проведеног у притвору, нико од њих није враћен у затвор.

Кардашијан је током суђења пљачку описала као „најстрашније искуство“ у свом животу.

„Тај злочин је био најстрашније искуство у мом животу, остављајући трајан утицај на мене и моју породицу. Иако никада нећу заборавити шта се догодило, верујем у моћ раста и одговорности“, рекла је она.

Говорећи 2017. године код Елен Деџенерес, Кардашијан је рекла да је после пљачке променила однос према материјалним стварима.

„Дефинитивно сам била материјалиста пре тога“, признала је.

Убрзо су им се придружили дански састав Лукас Грејем и Финијас, брат и сарадник Били Ајлиш.

Финијас је на Инстаграму поручио: „Уметници не смеју бити ућуткани када говоре у име потлачених.“

Одлуке музичара уследиле су након што је Меклмор почетком септембра, током наступа на стадиону Метлајф у Њу Џерзију, узвикнуо „Слободна Палестина!“.

Репер, познат по песми „Thrift Shop“, али и по дугогодишњем активизму, током наступа је извео и протестну нумеру „Hind's Hall“. Песма је добила назив по згради коју су заузели пропалестински студенти на Универзитету Колумбија.

Током извођења песме, на великим екранима приказивани су снимци разарања у Гази. Након наступа уследиле су реакције и притисак произраелских организација да се Меклмору откажу даљи наступи.

Ширан: Нисам саучесник

Ед Ширан се потом огласио на друштвеним мрежама, наводећи да одлука о уклањању Меклмора није била његова.

Како је навео, одлуку је донео промотер турнеје, након што су власници неколико стадиона запретили отказивањем концерата.

„Покушавао сам читаве недеље да изградим мост и нађем решење, али одлука је била коначна“, написао је Ширан.

Истакао је да своју платформу користи за повезивање људи и да његови концерти нису политичка трибина.

„Нисам саучесник“, закључио је британски певач.

Меклмор прозвао Роберта Крафта

Меклмор је као кључну фигуру у свом уклањању са турнеје именовао Роберта Крафта, милијардера и власника НФЛ тима Њу Ингланд Патриотс, као и стадиона Џилет.

Крафт је потврдио да је забранио Меклморов наступ на свом стадиону, наводећи његове „скорашње акције“ и „ширу историју антисемитске реторике и слика“.

Према наводима промотера, и други власници објеката запретили су отказивањем концерата, што је довело до одлуке да се Меклмор повуче са преосталих десет наступа у Сједињеним Државама.

„Ничији банковни салдо не би смео да одлучује“

Музичари који су напустили турнеју своје одлуке пропратили су јавним порукама.

Арон Роу и бенд Беога позвали су се на своје ирско наслеђе.

„Као Ирци, предобро знамо шта значе геноцид, наметнута глад и насилна окупација. Не могу да стојим по страни и дозволим милијардерима да користе своју моћ како би ућуткали гласове оних који говоре против израелског геноцида“, написао је Роу.

Из бенда Лукас Грејем поручили су да новац, по њиховом ставу, не даје право на контролу наратива.

„Ничији банковни салдо не би смео да одлучује о томе ко сме да говори или чију патњу смемо да признамо“, навели су, алудирајући на улогу Роберта Крафта.

Међутим, спортска заједница није са одушевљењем дочекала своју нову „голишаву навијачицу", а оштре реакције нису изостале.

Само неколико дана након објављивања рекламе, бројне спортисткиње су се огласиле на друштвеним мрежама како би осудиле кампању, оптужујући је да сексуализује женски спорт и умањује њихова достигнућа.

„Не знам шта је, дођавола, Сидни Свини радила, али ово је 2026. година", написала је британска атлетичарка Луси Дејвис. „Престаните да сексуализујете жене у спорту."

Најоштрија је била Аријарн Титмус, бивша аустралијска шампионка у пливању и четворострука освајачица олимпијског злата. „Не могу да опишем колико сам бесна док ово гледам", написала је она.

„Ово није само шамар свакој жени која је посветила живот усавршавању свог заната, већ и свакој жени која ужива у спорту због онога што он заиста јесте – тимски рад, пријатељство, посвећеност, изванредност, јединство. Како живимо у свету где је монетизација женског тела и сексуализација женског спорта и даље прихватљива?", додала је Титмус.

„Овако жена у спорту заиста изгледа"

Негативна реакција подстакла је многе спортисткиње да објаве сопствене снимке са тренинга и такмичења, уз поруке о томе како спорт заиста изгледа. Међу њима је и америчка гимнастичарка Грејси Крамер, која је објавила видео својих спортских успеха, сада са више од милион лајкова, уз натпис: „Не знам шта је Сидни Свини радила, али овако изгледа жена у спорту."

Британска спринтерка Ејми Хант, која је раније овог лета постала четворострука европска шампионка, осврнула се на рекламу у телевизијском интервјуу одмах након што је истрчала најбољи резултат сезоне у финалу на 200 метара на такмичењу у Будимпешти. „Сидни Свини, овако изгледају жене у спорту", рекла је за Би-Би-Си.

Осврћући се на победничко време Мелисе Џеферсон-Вуден од 21,47 секунди, четврто најбрже икада на тој дистанци, Хант је додала: „21,4. Мишићи. Напоран рад, крв, зној и сузе." Затим је нагласила: „Када си жена у спорту, није све лепо. Није гламурозно. Дефинитивно није секси све време."

У међувремену, освајачица олимпијског сребра у ватерполу, Тили Кернс, кратко је написала: „Апсолутно мрзим нову спортску рекламу Сидни Свини."

Одговор глумице и шири контекст

У изјави на сајту компаније Новиг, Свини је рекла: „Кампања је била усмерена на прихватање једне забавне идеје. Концепт је једноставан: пресећи буку и ставити фокус искључиво на спорт. Кампања оживљава ту идеју са самопоуздањем, хумором и разиграном нотом."

Звезда је, како се чини, одговорила на критике и објављивањем низа насловница издања The Body Issue магазина И-Ес-Пи-Ен (ESPN), на којима су се раније појављивали наги спортисти.

Међутим, многи истичу разлику између прослављања атлетског тела у контексту спорта, што је био циљ ESPN издања, и коришћења нагости за продају производа који није директно повезан са спортским перформансама. Ипак, упркос контроверзи, кампања је постигла значајан маркетиншки ефекат.

Према неким анализама, помињање бренда Новиг порасло је за више од хиљаду одсто након објављивања рекламе, што је извршни директор компаније Џејкоб Фортински прокоментарисао као потез који је „гурнуо компанију у национални дискурс".

Ово није први пут да се Сидни Свини суочава са критикама због рекламе. Пре нешто више од годину дана, њена кампања за бренд American Eagle изазвала је бурне реакције због двосмисленог слогана који су многи протумачили као алузију на еугенику.

Глумица је тада изјавила да је „изненађена реакцијом" и да је „против мржње и подела". Дебата покренута новом рекламом наставља да подстиче важан дијалог о улози и приказу жена у спорту и маркетингу, нарочито у време када регулаторна тела, попут Европске радиодифузне уније (ЕБУ), уводе смернице за спречавање непримереног кадрирања и сексуализације спортисткиња.

„С тешким срцем делимо вест да је господин Боб Меки данас преминуо”, наводи се у саопштењу. „Својих 87 година проживео је у потпуности, испунивши свој сан да постане модни и костимографски дизајнер, што је све што је икада желео да ради. Његов геније и изванредни дизајни живеће заувек, настављајући да доносе лепоту на овај свет.”

Султан шљокица и визионар сцене

Током каријере дуге више од пет деценија, Меки је стекао надимке попут „Султан шљокица”, „Раџа раџастанског камења” и „Гуру бљештавила”. Његов стил био је синоним за екстраваганцију, смелост и непогрешив осећај за сценски наступ.

Постао је познат по гламурозним и често провокативним дизајнима након што је започео сарадњу са певачицом и глумицом Шер, облачећи је за телевизијске наступе, турнеје и црвени тепих, чиме је створио неке од најпрепознатљивијих модних момената 20. века.

Осим рада са Шер, био је кључна фигура иза визуелног идентитета популарног телевизијског програма Шоу Керол Барнет. Као главни костимограф, дизајнирао је целокупну гардеробу за водитељку Керол Барнет, укључујући и чувену хаљину са карнишом направљену од завеса, која је постала део историје телевизије. Његове креације носиле су и друге звезде светског формата, међу којима су Дајана Рос, Доли Партон, Тина Тарнер, Лајза Минели, Барбра Страјсенд и Бијонсе.

Један од најупечатљивијих тренутака у његовој каријери догодио се 1974. године, када се Шер на Мет Гали појавила у његовој такозваној „голој хаљини”. Прозирна креација, украшена перјем и кристалима, изазвала је шок и контроверзе, али је истовремено зацементирала Мекијев статус модног визионара.

„Људи су били ужаснути”, присећао се касније Меки у интервјуу за магазин Интервју. „Мислили су, то није мода, она је само гола на Метрополитену”. Изгледи који су стварали илузију нагости постали су његов заштитни знак, а хаљина је добила своје место у часописима Вог и Тајм.

Награде и наслеђе које живи

Рођен 24. марта 1939. године у Калифорнији, Меки је каријеру започео раних шездесетих као скицирант за легендарне холивудске костимографе попут Едит Хед и Жан Луја. Један од његових првих задатака био је да нацрта скицу за хаљину коју је Мерилин Монро носила док је певала „Срећан рођендан, господине председниче” Џону Ф. Кенедију 1962. године. Његов таленат убрзо га је винуо у сам врх модне индустрије.

За свој рад на филму, телевизији и у позоришту, Боб Меки је освојио девет награда Еми, а три пута је био номинован за Оскара. Године 2002. примљен је у Кућу славних Телевизијске академије, а 2019. је добио награду Тони за најбољу костимографију у бродвејском мјузиклу The Cher Show. Исте године, Савет модних дизајнера Америке (CFDA) доделио му је награду за животно дело.

Мекијев утицај наставља да живи и инспирише нове генерације звезда. Његова архива постала је тражена међу млађим уметницима који цене његову смелост и оригиналност.

На додели Греми награда 2024. године, певачица Мајли Сајрус наступила је у винтиџ Мекијевој хаљини прекривеној кристалима, одајући почаст његовом наслеђу.

„Извођачи су данас млађи и храбрији и гледали су много старих ствари. Тако ме све те младе Дизнијеве девојке, те познате девојке које носе моју стару одећу, откривају”, рекао је Меки.

Његов допринос моди далеко превазилази појединачне креације; он је променио перцепцију сценског костима и гламура на црвеном тепиху. Ферн Малис, бивша извршна директорка CFDA и оснивачица Њујоршке недеље моде, приписала му је заслуге за многе трендовекоје и данас виђамо, потврђујући да ће његов печат у свету моде остати вечан.

Њен тријумфални повратак на сцену уследио је након што су је здравствени проблеми приморали на дугу паузу, а последњи концерт одржала је у марту 2020. године у склопу своје турнеје "Courage“. Сузе радоснице, како их је сама назвала, биле су јасан знак колико јој овај тренутак значи.

„Обећала сам да ћу се вратити“

Обраћајући се публици која ју је поздравила овацијама, видно дирнута Селин Дион је истакла колико је невероватно што су поново сви заједно. Кроз сузе је поделила своја осећања и захвалност онима који су стрпљиво чекали њен повратак.

„Дала сам обећање. Обећала сам да ћу се вратити и да ћу поново бити на сцени", рекла је. „Ево ме, певам за вас и певам за себе. Хвала вам много на подршци, на стрпљењу. Ја сам све што јесам зато што ме волите."

Њене речи одјекнуле су ареном као потврда снаге и истрајности које су је водиле кроз један од најтежих периода у њеном животу и каријери, претварајући концерт у интимну прославу музике, живота и поновног сусрета са верном публиком.

Дуга борба са ретком болешћу

Повратак Селин Дион на сцену био је неизвестан након што је крајем 2022. године открила да јој је дијагностикован синдром укочености (Stiff Person Syndrome - SPS). Реч је о ретком и неизлечивом аутоимуном неуролошком поремећају који узрокује прогресивну укоченост мишића и болне грчеве.

Ово стање погађа отприлике једну до две особе на милион људи, а симптоми могу бити толико јаки да изазову преломе костију. Сама Дион је описала да се због грчева осећала као да је неко дави.

Због тешке дијагнозе, била је приморана да откаже светску турнеју "Courage" и повуче се из јавности како би се посветила лечењу. У документарном филму Ја сам: Селин Дион из 2024. године, певачица је публици пружила интиман увид у своју борбу, значајно подижући свест о овом ретком обољењу.

Њен пут назад на сцену захтевао је изузетну посвећеност, а припремала се интензивно, тренирајући „као спортиста" уз балет, пилатес и гласовну терапију.

Повремени наступи који су будили наду

Током година паузе, Селин Дион се само неколико пута појавила у јавности, а сваки њен наступ био је дочекан са великом пажњом и одушевљењем. Један од најупечатљивијих тренутака догодио се у фебруару 2024. године, када се неочекивано појавила на додели Греми награда како би уручила награду за албум године Тејлор Свифт.

Тог лета, наступила је и на церемонији отварања Олимпијских игара у Паризу, певајући легендарну песму Едит Пјаф Hymne à l'amour са Ајфеловог торња, што је био један од најемотивнијих момената Игара. Пре тога, имала је виртуелни наступ на добротворном догађају за здравствене раднике током пандемије ковида 2020. године.

Спектакл у Паризу и планови за будућност

Концерт у Паризу означава почетак њеног присуства у Пленитуд Арени, која ће обухватити серију од 26 наступа, продужену са првобитно планираних десет због незапамћеног интересовања.

Када је 30. марта, на свој рођендан, објавила повратак, све карте су продате за само неколико сати. Процењује се да је више од девет милиона обожавалаца покушало да их купи, што сведочи о њеној непролазној популарности и подршци публике.

Град Париз је такође одао почаст њеном повратку, украсивши станицу метроа у близини арене стиховима њених најпознатијих песама.

На репертоару се очекују многи од њених највећих хитова, како на енглеском, тако и на матерњем француском језику. Публика ће имати прилику да поново уживо чује Оскаром и Гремијем награђену баладу My Heart Will Go On, као и песме It's All Coming Back to Me Now, Тhe Power of Love и Pour que tu m'aimes encore.