Петар Божовић је говорио и о свом глумачком путу, о томе како је добијао улоге, сарадњи са Живком Николићем, филмовима Лепота порока, У име народа и Лептирица, серији „Више од игре“, монодрамама по текстовима Матије Бећковића, али и о наградама, међу којима је и Карађорђева звезда првог степена.

„Последице рата на породицу се вуку толико дуго“.

Божовић је говорио о породичној историји и последицама рата које су, како је рекао, обележиле његово детињство и живот. Његов отац био је подофицир и након повратка из немачког логора завршио је на Голом отоку. На Голом отоку био је и његов стриц, као и други чланови породице.

„А схватио сам да, у ствари, у рату је лакше: или погинеш, или преживиш са неком раном или нешто, и на томе се заврши. А последице рата на породицу и остало, оне се вуку толико дуго да је то неумесно, стварно“, рекао је Божовић.

После смрти мајке, које се, како је рекао, не сећа, Божовић је са братом доспео у дом за ратну сирочад на Сењаку. Одатле су га узеле бака и њена сестра, коју су сви звали тетка Вида, и одвеле га у село Бабља код Колашина.

Управо тај период памти као један од најлепших делова свог детињства.

„Ту проживим најлепше време, и ту доживим и школу, не само основну до седмог разреда, него и васпитање каквог више нема, нажалост“, испричао је глумац.

Тетка Вида, према његовом сведочењу, имала је петорицу браће, а њен живот био је обележен ратовима и губицима. Како је Божовић говорио, током различитих ратова њена браћа су гинула, а она је подизала децу.

Та породична историја, као и живот на селу, снажно су утицали на његово формирање.

На питање новинара шта га је формирало, Божовић је одговорио: „Село.“

Говорећи о одрастању на селу, нагласио је значај непосредног живота са природом.

„Најважније је што човек живи са природом. А природа је највеће мерило човекових способности, бар за сада, док не измислимо новог човека и ове лудости које ће уништити свет“, рекао је.

Од Колашина до Београда

У разговору се присетио и одласка у Београд. Тетка Вида је, како је испричао, отишла у Америку, а Божовић је у једном тренутку кренуо према Београду.

Пре тога је завршио основну школу са врло добрим успехом, али је желео да буде одличан. Наставници је рекао да жели да одговара за одличну оцену. Био је, како је испричао, међу двојицом најбољих ученика у Колашину.

Посебно се сећа наставнице српског језика Милке Хаџић и две библиотеке у Колашину.

Када га је наставница питала постоји ли књига коју није прочитао, одговорио је: „Има, наставнице, Достојевски који ме чекао у Београду, ваљда.“

Када је потом добио одличан успех, послао је телеграм тетки. Она је вест пренела куми Јелици, а разговор се, како је Божовић испричао, чуо преко села. Та прича касније је постала и тема једне радио-емисије.

„И тако сам ти ја почео“, рекао је Божовић.

Париз, повратак и ноћи на Калемегдану

Божовић је желео да упише позоришну академију, али му је отац рекао да може да упише војну академију. Потом је, по очевој жељи, уписао права, али је од те идеје убрзо одустао.

Са пријатељем је покушао да оде у Париз. План је био да раде и студирају, али посла није било. Њих двојица су, како је испричао, завршили на отирачу једне куће.

Тада му је једна Францускиња поставила питање које је, по његовим речима, можда одредило његов живот: „Шта ви овде радите?“

Божовић је одлучио да се врати у Београд. Повратак, међутим, није донео решење проблема. Како је испричао, био је избачен из куће, док је његов отац већ био слаб након искуства у логору.

У једном тренутку нашао се на улици.

„Био је топли октобар, ја сам у улици Страхињића Бана кренуо ка Калемегдану и легао на клупу“, испричао је. Убрзо је схватио да је и на Калемегдану хладно, па је наставио да шета.

Следеће ноћи отишао је на железничку станицу, где су људи који су долазили на пијацу спавали на картону. У пет ујутру долазио је полицајац и будио их.

Божовић је говорио о том периоду без улепшавања, али и са дозом хумора која се провлачила кроз цео разговор.

Паралелно са таквим животом, похађао је предавања на Филолошком факултету, а потом и академију. Касније је, како је рекао, добио очево поверење и почео да добија његову помоћ.

Једно време радио је у БИГЗ-у, где је ноћу радио на колорисању разгледница. Рад је трајао целе ноћи, а ујутру је одлазио на предавања.

Од „Више од игре“ до Жоржа

Говорећи о својим улогама, Божовић се присетио серије „Више од игре“, коју је снимао 1975. године. Како је рекао, тада су били дебитанти, а писац је био Слободан Стојановић.

Серија је, како је испричао, оставила снажан траг и у тадашњој публици, а он се присетио и податка који му је једна Дубровкиња рекла о његовој популарности.

Посебно место у његовој каријери заузима сарадња са редитељем Живком Николићем.

За улогу Жоржа у Лепоти порока, Божовић каже да је већ током припрема почео да улази у лик. Са костимографкињом Дивном Јовановић отишао је у робну кућу и изабрао одело, шешир и остале детаље.

„Кад сам то обукао, већ сам био у улози“, рекао је.

За Божовића Жорж није само комичан лик. Он га види као карактер који је кроз комедију приказао одређени морални образац.

„А само ако погледате, анализирате, то је невиђена хуља. Његов однос према жени, деца га не познају, његов однос према куму, према куми, према кумству, морал, држава...“, рекао је Божовић.

Говорио је и о филму У име народа, наводећи да је лик који је играо био познат у Никшићу и да га је доживљавао као прототип одређеног друштва. Присетио се и премијере у Пули и реакција које су, по његовим речима, изостале.

„Глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“

На почетку разговора Божовић је испричао и анегдоту о телефону који му је зазвонио док је примао Нушићеву награду. Имао је, како је рекао, два сата паузе од снимања како би примио награду.

Телефон је зазвонио, он га је извадио и одговорио.

„Па где си нашао сад да ме зовеш кад примам Нушићеву награду?“, рекао је тада, после чега је публика почела да се смеје.

„Ето, користио сам то да некако пребацим себи у прилог, што глумац мора да се снађе у свакој ситуацији“, објаснио је.

Говорећи о самом глумачком занату, рекао је да су пробе кључне, али и да глумац не треба непрестано да размишља о улози.

Као млад глумац, испричао је, правио је грешку јер је мислио да ће се боље припремити ако стално размишља о улози. Касније је схватио да је боље нормално живети и радити, а потом изаћи на сцену.

„А кад нормално живиш и нормално радиш, имаш већ завршену улогу, само изађеш“, рекао је.

Лептирица и питање шта је глума

Божовић је говорио и о улози у Лептирици Ђорђа Кадијевића. Како је рекао, Кадијевић му је био наклоњен, а касније је филм стекао статус који није очекивао.

Истакао је да је филм уврштен међу европске хорор-драме, наглашавајући да је реч о делу домаћег писца, редитеља и глумаца.

За њега је глума тесно повезана са посматрањем људи. На питање шта је глума и да ли свако може да буде глумац, одговорио је да у сваком човеку постоји нешто од тога.

„Имитација је први степен“, рекао је Божовић.

Присетио се и да је као дете волео да имитира људе, али да се то у његовој породици радило само у кругу породице.

Матија Бећковић и језик народа

Божовић је говорио и о монодрамама заснованим на поезији Матије Бећковића. Испричао је како је добио Бећковићеву књигу, читао је и касније драматизовао материјал.

Када је завршио текст, позвао је Бећковића на разговор. Потом је у СКЦ-у извео оно што је припремио.

Према његовим речима, Бећковић се смејао док га је слушао, а тако је и почела њихова сарадња.

На питање која му је Бећковићева песма најлепша, одговорио је: „Вера Павладољска“.

Божовић је објаснио и да је одрастао уз српску народну, јуначку песму, као и уз породичну историју и васпитање тетке Виде.

„Ја сам одрастао на српској народној пјесми, јуначкој. И то ме је опредељило у животу, као и васпитање моје тетке Виде, и историја наше породице, и све заједно“, рекао је Петар Божовић.

„Човек је за себе остао највећа тајна“

Божовић је глумачки позив објаснио кроз однос према човеку.

„Мораш, мислим, ти си критичко биће само по себи. Ако се бавиш човеком највише, човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је глумац.

Према његовим речима, глумац је истовремено и инструмент на којем изводи оно што ствара, а људе из историје и њихове карактере публика препознаје кроз сопствено искуство.

„Зато је позориште највећа, као што је човек највећа тајна за себе“, рекао је.

У том делу разговора осврнуо се и на однос људи према мобилним телефонима. Рекао је да су телефони постали својеврсни фетиш и описивао људе који ходају гледајући у екран.

„Бановић Страхиња“, улога коју није добио

Божовић се присетио и улоге коју није добио – Бановића Страхиње.

Према његовим речима, Саша Петровић му је рекао: „Петре, ја не видим никог осим вас за ту улогу.“

Међутим, улогу је на крају добио Франко Неро.

Божовић каже да му није жао што он није играо Бановића Страхињу, већ му је жао што, како је оценио, филм није добар.

У разговору је потом отворио и питање тумачења „Бановића Страхиње“ и односа према српској култури и књижевности. Испричао је и разговор са познаником из Загреба, коме је цитирао почетак народне песме „Бановић Страхиња“.

„Неко бејаше Страхињићу Бане, бејаше Бане у маленој Бањској, у маленој Бањској, крај Косова“, рекао је Божовић.

Награде, Карађорђева звезда и однос према власти

Један део разговора био је посвећен и наградама. Божовић је недавно добио Карађорђеву звезду првог степена. Говорио је о реакцијама колега и о томе да му је Милош Јездић честитао.

На питање о друштвеним поделама и политичком контексту, Божовић је рекао да је увек био за студенте и да је имао три индекса.

Предложио је да студенти сваке две године преиспитују резултате власти.

„Ја бих увео правило да сваке две године изађу студенти и проветре све ове успехе постигнуте власти, која нормално себе и хвали. Да просто проветре, да виде шта је било, шта није било“, рекао је глумац.

У разговору је поменуо и то да му је неко рекао да ће гласати за Александра Вучића, на шта је одговорио да то није тачно. Говорећи о додели Карађорђеве звезде, рекао је да му је драго што је награду добио у мирнодопском времену.

„Нека тако и остане, нек Бог да да је у мирнодопском“, рекао је Божовић.

Разговор се потом вратио на глуму, улоге и Ђорђа Кадијевића.

За Божовића је Лептирица пример домаћег филма који је добио шири значај, док је глумачки позив повезао са способношћу да се посматрају људи, њихови карактери и понашање.

Од детињства у дому за ратну сирочад, преко живота на селу, Колашина, Београда, Париза, Калемегдана и железничке станице, до великих сцена и филмских улога, Божовић је у разговору говорио о путу који је, како је сам рекао на почетку, почео у животним околностима које му нису биле наклоњене.

А на питање шта је суштина глумачког позива, одговор је тражио управо у човеку – у његовој способности да посматра, препозна, имитира и разуме другог.

„Човек је за себе остао највећа тајна“, рекао је Петар Божовић.

Већ први одломак књиге „Лабудова песма: Дајана, моја сестра“, коју објављује Дејли мејл, приморао је Бакингемску палату да изда званично саопштење.

Наиме, ерл од Спенсера присећа се да се противио да принчеви Вилијам и Хари, који су у тренутку мајчине смрти имали петнаест односно дванаест година, корачају иза ковчега принцезе Дајане на њеној сахрани пре 29 година.

Тада престолонаследник, а сада краљ Чарлс наводно је инсистирао да дечаци ходају за ковчегом што је традиција на сахранама чланова куће Виндзора.

Према тврдњама Чарлса Спенсера, актуелни британски монарх тада је рекао да ће погинулу принцезу „сви на крају заборавити“.

Брат принцезе Дајане тврди да је краљ Чарлс био „срећан као дете“ када му је телефоном јавио вест о смрти бивше супруге.

Но, Британци су навикли на опречна мишљења о том бурном периоду историје британске круне.

„Када су емоције узавреле, људи кажу ствари, које се лако дају извући из контекста. Све је то било јако давно“, сматра пензионерка Ники Самерс.

Менаџер продаје Џејмс Тејлор истиче да је Палата вероватно очекивала запаљив садржај књиге ерла од Спенсера.

„Њихов задатак је да чувају своју заоставштину и прљав веш држе што даље од медија. Са становишта продаје књиге, да будем циничан, овако нешто ће увек бити демантовано, а такве тврдње је немогуће доказати“, наглашава Џејмс Тејлор.

И заиста Бакингемска палата реаговала је одмах што није типично.

„Иако у принципу не коментаришемо књиге, његово величанство има у виду да бол ожалошћеног брата може да помути разум, утиче на расуђивање и обоји сећања тако да их други не препознају чак и много година после губитка“, истиче се у саопштењу Палате.

Саопштење по тону подсећа на реакцију краљице Елизабете Друге на оптужбе принца Харија и Меган Маркл оценом да се „сећања разликују“.

Сам краљ Чарлс наставља са дужностима. На југозападу Шкотске окупио је челнике водећих компанија за развој вештачке интелигенције, па чак и самог саветника папе Лава за ту технолошку област.

„Чини се да је неопходно да се неодложно суочимо са егзистенцијалном опасношћу у случају да та врста технологије заврши у погрешним рукама и буде коришћена на потенцијално катастрофалне начине“, оценио је британски краљ Чарлс Трећи придржавајући се максиме куће Виндзора да се „никада не треба жалити и не треба ништа објашњавати“, па ни најновије оптужбе Чарлса Спенсера.

Недавни повратак Сасексових у Британију, као и најновија књига ерла од Спенсера за сада не представљају катастрофу за британску монархију, али свакако доприносе ерозији њеног ауторитета и популарности.

Бата је глумио и у главним и споредним улогама, у сваку је унео нешто своје, прича његов син, Миљко Живојиновић и издвојио пошалицу глумца: „Мала деца пију млеко, а велика деца пију крв".

„Превише смеха је комедија, превише суза је трагедија, а права мера је уметност", умео је да каже Бата, а забележио његов син.

До тридесете године освојио је три златне арене у Пули, три филма су му четири године за редом била номинована за Оскара, али је невероватна његова популарност у Кини.

„Мислим да су филмови у којима је он глумио били снажни филмови са снажним порукама које кореспондирају са кинеском традицијом. То је увек борба добра и зла, где је добро у почетку слабо, али на крају победи", рекао је Миљко.

Кинези и анализирају Батину популарност. У њиховој кинотеци су плакати Батиних филмова, фотографије о боравку у Кини изложене су у музеју и стално траже нове чињенице, костиме и фотографије да би обогатили поставку.

И десет година после смрти као да је још у породици, прича унука Дина Живојиновић.

Један евро добила је и њена пријатељица Симон Харуш, која се током пљачке налазила у другом делу хотела. Бившем хотелском рецепционару, који је тврдио да је због инцидента остао „трауматизован“, досуђено је 109.516 евра, док је хотел добио 50.000 евра.

Одлука се не односи на компензацију

Кардашијан је у изјави за магазин „Пипл“ навела да је најважније признање да су она и њена пријатељица биле жртве.

„Захвални смо француском правосудном систему што нас је препознао као жртве ужасних догађаја који су се одиграли у Паризу 2016. године. То искуство је било дубоко трауматично и његов утицај је остао са нама. Данашња одлука се не односи на компензацију, већ на одговорност и признање“, поручила је.

Пљачка током Недеље моде

Пљачка се догодила 2. октобра 2016. године, током Недеље моде у Паризу. Маскирани мушкарци, обучени у полицијске униформе, упали су у њен хотелски апартман и под претњом оружјем однели накит вредан око шест милиона долара.

Међу украденим предметима био је и веренички прстен са дијамантом од 18,88 карата, који јој је поклонио тадашњи супруг Кање Вест. Накит, осим једног дијамантског крста који је пљачкашима испао током бекства, никада није пронађен.

У мају 2025. године осам оптужених је осуђено. Због поодмакле животне доби и времена проведеног у притвору, нико од њих није враћен у затвор.

Кардашијан је током суђења пљачку описала као „најстрашније искуство“ у свом животу.

„Тај злочин је био најстрашније искуство у мом животу, остављајући трајан утицај на мене и моју породицу. Иако никада нећу заборавити шта се догодило, верујем у моћ раста и одговорности“, рекла је она.

Говорећи 2017. године код Елен Деџенерес, Кардашијан је рекла да је после пљачке променила однос према материјалним стварима.

„Дефинитивно сам била материјалиста пре тога“, признала је.

Убрзо су им се придружили дански састав Лукас Грејем и Финијас, брат и сарадник Били Ајлиш.

Финијас је на Инстаграму поручио: „Уметници не смеју бити ућуткани када говоре у име потлачених.“

Одлуке музичара уследиле су након што је Меклмор почетком септембра, током наступа на стадиону Метлајф у Њу Џерзију, узвикнуо „Слободна Палестина!“.

Репер, познат по песми „Thrift Shop“, али и по дугогодишњем активизму, током наступа је извео и протестну нумеру „Hind's Hall“. Песма је добила назив по згради коју су заузели пропалестински студенти на Универзитету Колумбија.

Током извођења песме, на великим екранима приказивани су снимци разарања у Гази. Након наступа уследиле су реакције и притисак произраелских организација да се Меклмору откажу даљи наступи.

Ширан: Нисам саучесник

Ед Ширан се потом огласио на друштвеним мрежама, наводећи да одлука о уклањању Меклмора није била његова.

Како је навео, одлуку је донео промотер турнеје, након што су власници неколико стадиона запретили отказивањем концерата.

„Покушавао сам читаве недеље да изградим мост и нађем решење, али одлука је била коначна“, написао је Ширан.

Истакао је да своју платформу користи за повезивање људи и да његови концерти нису политичка трибина.

„Нисам саучесник“, закључио је британски певач.

Меклмор прозвао Роберта Крафта

Меклмор је као кључну фигуру у свом уклањању са турнеје именовао Роберта Крафта, милијардера и власника НФЛ тима Њу Ингланд Патриотс, као и стадиона Џилет.

Крафт је потврдио да је забранио Меклморов наступ на свом стадиону, наводећи његове „скорашње акције“ и „ширу историју антисемитске реторике и слика“.

Према наводима промотера, и други власници објеката запретили су отказивањем концерата, што је довело до одлуке да се Меклмор повуче са преосталих десет наступа у Сједињеним Државама.

„Ничији банковни салдо не би смео да одлучује“

Музичари који су напустили турнеју своје одлуке пропратили су јавним порукама.

Арон Роу и бенд Беога позвали су се на своје ирско наслеђе.

„Као Ирци, предобро знамо шта значе геноцид, наметнута глад и насилна окупација. Не могу да стојим по страни и дозволим милијардерима да користе своју моћ како би ућуткали гласове оних који говоре против израелског геноцида“, написао је Роу.

Из бенда Лукас Грејем поручили су да новац, по њиховом ставу, не даје право на контролу наратива.

„Ничији банковни салдо не би смео да одлучује о томе ко сме да говори или чију патњу смемо да признамо“, навели су, алудирајући на улогу Роберта Крафта.

Међутим, спортска заједница није са одушевљењем дочекала своју нову „голишаву навијачицу", а оштре реакције нису изостале.

Само неколико дана након објављивања рекламе, бројне спортисткиње су се огласиле на друштвеним мрежама како би осудиле кампању, оптужујући је да сексуализује женски спорт и умањује њихова достигнућа.

„Не знам шта је, дођавола, Сидни Свини радила, али ово је 2026. година", написала је британска атлетичарка Луси Дејвис. „Престаните да сексуализујете жене у спорту."

Најоштрија је била Аријарн Титмус, бивша аустралијска шампионка у пливању и четворострука освајачица олимпијског злата. „Не могу да опишем колико сам бесна док ово гледам", написала је она.

„Ово није само шамар свакој жени која је посветила живот усавршавању свог заната, већ и свакој жени која ужива у спорту због онога што он заиста јесте – тимски рад, пријатељство, посвећеност, изванредност, јединство. Како живимо у свету где је монетизација женског тела и сексуализација женског спорта и даље прихватљива?", додала је Титмус.

„Овако жена у спорту заиста изгледа"

Негативна реакција подстакла је многе спортисткиње да објаве сопствене снимке са тренинга и такмичења, уз поруке о томе како спорт заиста изгледа. Међу њима је и америчка гимнастичарка Грејси Крамер, која је објавила видео својих спортских успеха, сада са више од милион лајкова, уз натпис: „Не знам шта је Сидни Свини радила, али овако изгледа жена у спорту."

Британска спринтерка Ејми Хант, која је раније овог лета постала четворострука европска шампионка, осврнула се на рекламу у телевизијском интервјуу одмах након што је истрчала најбољи резултат сезоне у финалу на 200 метара на такмичењу у Будимпешти. „Сидни Свини, овако изгледају жене у спорту", рекла је за Би-Би-Си.

Осврћући се на победничко време Мелисе Џеферсон-Вуден од 21,47 секунди, четврто најбрже икада на тој дистанци, Хант је додала: „21,4. Мишићи. Напоран рад, крв, зној и сузе." Затим је нагласила: „Када си жена у спорту, није све лепо. Није гламурозно. Дефинитивно није секси све време."

У међувремену, освајачица олимпијског сребра у ватерполу, Тили Кернс, кратко је написала: „Апсолутно мрзим нову спортску рекламу Сидни Свини."

Одговор глумице и шири контекст

У изјави на сајту компаније Новиг, Свини је рекла: „Кампања је била усмерена на прихватање једне забавне идеје. Концепт је једноставан: пресећи буку и ставити фокус искључиво на спорт. Кампања оживљава ту идеју са самопоуздањем, хумором и разиграном нотом."

Звезда је, како се чини, одговорила на критике и објављивањем низа насловница издања The Body Issue магазина И-Ес-Пи-Ен (ESPN), на којима су се раније појављивали наги спортисти.

Међутим, многи истичу разлику између прослављања атлетског тела у контексту спорта, што је био циљ ESPN издања, и коришћења нагости за продају производа који није директно повезан са спортским перформансама. Ипак, упркос контроверзи, кампања је постигла значајан маркетиншки ефекат.

Према неким анализама, помињање бренда Новиг порасло је за више од хиљаду одсто након објављивања рекламе, што је извршни директор компаније Џејкоб Фортински прокоментарисао као потез који је „гурнуо компанију у национални дискурс".

Ово није први пут да се Сидни Свини суочава са критикама због рекламе. Пре нешто више од годину дана, њена кампања за бренд American Eagle изазвала је бурне реакције због двосмисленог слогана који су многи протумачили као алузију на еугенику.

Глумица је тада изјавила да је „изненађена реакцијом" и да је „против мржње и подела". Дебата покренута новом рекламом наставља да подстиче важан дијалог о улози и приказу жена у спорту и маркетингу, нарочито у време када регулаторна тела, попут Европске радиодифузне уније (ЕБУ), уводе смернице за спречавање непримереног кадрирања и сексуализације спортисткиња.

„С тешким срцем делимо вест да је господин Боб Меки данас преминуо”, наводи се у саопштењу. „Својих 87 година проживео је у потпуности, испунивши свој сан да постане модни и костимографски дизајнер, што је све што је икада желео да ради. Његов геније и изванредни дизајни живеће заувек, настављајући да доносе лепоту на овај свет.”

Султан шљокица и визионар сцене

Током каријере дуге више од пет деценија, Меки је стекао надимке попут „Султан шљокица”, „Раџа раџастанског камења” и „Гуру бљештавила”. Његов стил био је синоним за екстраваганцију, смелост и непогрешив осећај за сценски наступ.

Постао је познат по гламурозним и често провокативним дизајнима након што је започео сарадњу са певачицом и глумицом Шер, облачећи је за телевизијске наступе, турнеје и црвени тепих, чиме је створио неке од најпрепознатљивијих модних момената 20. века.

Осим рада са Шер, био је кључна фигура иза визуелног идентитета популарног телевизијског програма Шоу Керол Барнет. Као главни костимограф, дизајнирао је целокупну гардеробу за водитељку Керол Барнет, укључујући и чувену хаљину са карнишом направљену од завеса, која је постала део историје телевизије. Његове креације носиле су и друге звезде светског формата, међу којима су Дајана Рос, Доли Партон, Тина Тарнер, Лајза Минели, Барбра Страјсенд и Бијонсе.

Један од најупечатљивијих тренутака у његовој каријери догодио се 1974. године, када се Шер на Мет Гали појавила у његовој такозваној „голој хаљини”. Прозирна креација, украшена перјем и кристалима, изазвала је шок и контроверзе, али је истовремено зацементирала Мекијев статус модног визионара.

„Људи су били ужаснути”, присећао се касније Меки у интервјуу за магазин Интервју. „Мислили су, то није мода, она је само гола на Метрополитену”. Изгледи који су стварали илузију нагости постали су његов заштитни знак, а хаљина је добила своје место у часописима Вог и Тајм.

Награде и наслеђе које живи

Рођен 24. марта 1939. године у Калифорнији, Меки је каријеру започео раних шездесетих као скицирант за легендарне холивудске костимографе попут Едит Хед и Жан Луја. Један од његових првих задатака био је да нацрта скицу за хаљину коју је Мерилин Монро носила док је певала „Срећан рођендан, господине председниче” Џону Ф. Кенедију 1962. године. Његов таленат убрзо га је винуо у сам врх модне индустрије.

За свој рад на филму, телевизији и у позоришту, Боб Меки је освојио девет награда Еми, а три пута је био номинован за Оскара. Године 2002. примљен је у Кућу славних Телевизијске академије, а 2019. је добио награду Тони за најбољу костимографију у бродвејском мјузиклу The Cher Show. Исте године, Савет модних дизајнера Америке (CFDA) доделио му је награду за животно дело.

Мекијев утицај наставља да живи и инспирише нове генерације звезда. Његова архива постала је тражена међу млађим уметницима који цене његову смелост и оригиналност.

На додели Греми награда 2024. године, певачица Мајли Сајрус наступила је у винтиџ Мекијевој хаљини прекривеној кристалима, одајући почаст његовом наслеђу.

„Извођачи су данас млађи и храбрији и гледали су много старих ствари. Тако ме све те младе Дизнијеве девојке, те познате девојке које носе моју стару одећу, откривају”, рекао је Меки.

Његов допринос моди далеко превазилази појединачне креације; он је променио перцепцију сценског костима и гламура на црвеном тепиху. Ферн Малис, бивша извршна директорка CFDA и оснивачица Њујоршке недеље моде, приписала му је заслуге за многе трендовекоје и данас виђамо, потврђујући да ће његов печат у свету моде остати вечан.

Њен тријумфални повратак на сцену уследио је након што су је здравствени проблеми приморали на дугу паузу, а последњи концерт одржала је у марту 2020. године у склопу своје турнеје "Courage“. Сузе радоснице, како их је сама назвала, биле су јасан знак колико јој овај тренутак значи.

„Обећала сам да ћу се вратити“

Обраћајући се публици која ју је поздравила овацијама, видно дирнута Селин Дион је истакла колико је невероватно што су поново сви заједно. Кроз сузе је поделила своја осећања и захвалност онима који су стрпљиво чекали њен повратак.

„Дала сам обећање. Обећала сам да ћу се вратити и да ћу поново бити на сцени", рекла је. „Ево ме, певам за вас и певам за себе. Хвала вам много на подршци, на стрпљењу. Ја сам све што јесам зато што ме волите."

Њене речи одјекнуле су ареном као потврда снаге и истрајности које су је водиле кроз један од најтежих периода у њеном животу и каријери, претварајући концерт у интимну прославу музике, живота и поновног сусрета са верном публиком.

Дуга борба са ретком болешћу

Повратак Селин Дион на сцену био је неизвестан након што је крајем 2022. године открила да јој је дијагностикован синдром укочености (Stiff Person Syndrome - SPS). Реч је о ретком и неизлечивом аутоимуном неуролошком поремећају који узрокује прогресивну укоченост мишића и болне грчеве.

Ово стање погађа отприлике једну до две особе на милион људи, а симптоми могу бити толико јаки да изазову преломе костију. Сама Дион је описала да се због грчева осећала као да је неко дави.

Због тешке дијагнозе, била је приморана да откаже светску турнеју "Courage" и повуче се из јавности како би се посветила лечењу. У документарном филму Ја сам: Селин Дион из 2024. године, певачица је публици пружила интиман увид у своју борбу, значајно подижући свест о овом ретком обољењу.

Њен пут назад на сцену захтевао је изузетну посвећеност, а припремала се интензивно, тренирајући „као спортиста" уз балет, пилатес и гласовну терапију.

Повремени наступи који су будили наду

Током година паузе, Селин Дион се само неколико пута појавила у јавности, а сваки њен наступ био је дочекан са великом пажњом и одушевљењем. Један од најупечатљивијих тренутака догодио се у фебруару 2024. године, када се неочекивано појавила на додели Греми награда како би уручила награду за албум године Тејлор Свифт.

Тог лета, наступила је и на церемонији отварања Олимпијских игара у Паризу, певајући легендарну песму Едит Пјаф Hymne à l'amour са Ајфеловог торња, што је био један од најемотивнијих момената Игара. Пре тога, имала је виртуелни наступ на добротворном догађају за здравствене раднике током пандемије ковида 2020. године.

Спектакл у Паризу и планови за будућност

Концерт у Паризу означава почетак њеног присуства у Пленитуд Арени, која ће обухватити серију од 26 наступа, продужену са првобитно планираних десет због незапамћеног интересовања.

Када је 30. марта, на свој рођендан, објавила повратак, све карте су продате за само неколико сати. Процењује се да је више од девет милиона обожавалаца покушало да их купи, што сведочи о њеној непролазној популарности и подршци публике.

Град Париз је такође одао почаст њеном повратку, украсивши станицу метроа у близини арене стиховима њених најпознатијих песама.

На репертоару се очекују многи од њених највећих хитова, како на енглеском, тако и на матерњем француском језику. Публика ће имати прилику да поново уживо чује Оскаром и Гремијем награђену баладу My Heart Will Go On, као и песме It's All Coming Back to Me Now, Тhe Power of Love и Pour que tu m'aimes encore.

Ова одлука означава врхунац напора који су добили масовну подршку јавности непосредно након смрти славне кантри певачице. Иницијатива је потекла од обожавалаца, који су петицију на платформи Change.org покренули још у јануару 2025. године. Међутим, тек након смрти Доли Партон, петиција је доживела нагли пораст популарности па је прикупљено више од 155.000 потписа.

Подршка је убрзо стигла и са највиших нивоа власти, а гувернер Тенесија Бил Ли снажно је подржао предлог.

„На месту где Тенеси дочекује свет, прикладно је да Међународни аеродром у Нешвилу понесе име омиљене кћери наше државе и дочека путнике уз трајно наслеђе Доли Партон, њене музике, великодушности, вере и доброте“, изјавио је Ли.

Цео процес преименовања биће сложен и скуп

Процењује се да ће промена свих ознака, административни послови и усклађивање са Федералном ваздухопловном администрацијом (ФАА) коштати између осам и десет милиона долара.

Средства ће бити обезбеђена из буџета Града, државе и самог аеродрома. Одбор је такође морао хитно да укине правило према којем је именована личност морала да буде преминула најмање две године.

Према проценама, путници ће званично моћи да резервишу летове са аеродрома „Доли Партон“ за шест месеци до годину дана. Важно је напоменути да ће трословна ознака аеродрома, БНА, остати непромењена, у част пуковника Херија С. Берија, који је учествовао у изградњи аеродрома 1939. године.

Иако је Нешвил добио част да понесе њено име, многи су сматрали да би логичнији избор био аеродром Меки Тајсон у Ноксвилу, који је удаљен тридесетак миља од места где је Доли Партон одрасла. Међутим, готово век стар уговор спречава промену назива тог аеродрома.

Наиме, аеродром и оближњи парк носе име по Чарлсу Мекију Тајсону, пилоту који је погинуо у Првом светском рату. Његова мајка поклонила је граду земљиште за парк под условом да и аеродром понесе име њеног сина, што је правно обавезујуће и данас. Када процес преименовања у Нешвилу буде завршен, то ће бити једини велики амерички аеродром који носи име по жени.

На сликама се јасно види како Гага, чије је право име Стефани Џерманота, носи новорођенче у марами приљубљеној уз груди. Убрзо након тога, и други светски медији, попут магазина Пипл, потврдили су да је пар добио прво дете.

Ипак, пол и име детета, као и тачан датум рођења, за сада остају тајна, у складу са одлуком пара да своју интиму задржи далеко од очију јавности. Званични представници звезде још увек се нису огласили овим поводом, остављајући медијима и обожаваоцима да склапају слику о најновијем и најсрећнијем поглављу у њеном животу.

Оно што ову вест чини посебно интригантном јесте чињеница да нико није ни слутио да је певачица у другом стању. Лејди Гага је последњих неколико месеци свела своја појављивања у јавности на минимум, практично се повукавши након завршетка своје турнеје "Mayhem Ball" у априлу.

Њен последњи потврђени излазак догодио се пре више од месец дана, када се сликала са једним обожаваоцем на улици. Та фотографија, међутим, била је исечена тако да се није могао видети стомак, што је додатно допринело очувању тајне.

За њену огромну базу обожавалаца, познату као "Little Monsters", вест о принови стигла је као потпуно изненађење, али и као испуњење дугогодишње жеље њихове омиљене уметнице.

Дуго прижељкивана улога

Годинама уназад, Лејди Гага је отворено говорила о својој жељи да се оствари као мајка, описујући то као једну од својих највећих животних амбиција. Још крајем 2019. године, у видео-снимку са познатом јутјуберком Ники де Јагер, открила је да њен десетогодишњи план укључује „више филмова и рађање деце".

Годину дана касније, у интервјуу за магазин InStyle, са одушевљењем је поновила ту жељу. „Веома сам узбуђена што ћу имати децу. Радујем се томе да постанем мама. Зар није невероватно шта све можемо? Можемо да носимо људско биће у себи и да га гајимо. А онда, када се роди, наш је посао да га одржимо у животу", изјавила је тада.

Своју најдубљу жељу потврдила је и 2025. године гостујући у емисији The Late Show with Stephen Colbert, где је рекла да се нада да ће њена „следећа главна улога" бити управо улога мајке. Ипак, у искреном разговору за Њујорк тајмс исте године, признала је да се понекад бори са сопственим мислима о томе како ће ускладити мајчинство са животом светске звезде.

„Понекад сам у некој врсти рата са самом собом док се припремам да, надам се, ускоро постанем мама. Овај живот је диван, али се читав дан врти око мене. Постоји невероватна количина нарцизма у свему овоме", објаснила је, додајући да јој је најважније да својој деци пружи слободу да сама открију ко су, без наметања.

Љубав и сарадња са Мајклом Поланским

Партнер са којим је остварила свој сан, Мајкл Полански (42), ушао је у њен живот 2019. године. Упознали су се на рођенданској прослави заједничког пријатеља, Шона Паркера, оснивача Напстера.

Како је Гага касније открила за Вог, разговарали су три сата, а хемија је била очигледна. Њихова веза постала је јавна у фебруару 2020, када је певачица објавила заједничку фотографију на Инстаграму.

Пандемија коронавируса само их је додатно зближила, а Гага је испричала како је њена мајка одмах препознала да је он онај прави. „Моја мама га је упознала и рекла ми: 'Мислим да сам управо упознала твог мужа'", открила је певачица.

Веридба је уследила у априлу 2024, али је пар ту вест такође крио месецима. Гага ју је први пут потврдила тек у јулу исте године на Олимпијским играма у Паризу, када је Поланског представила француском премијеру Габријелу Аталу као свог „вереника".

Мајкл Полански је успешан предузетник и бизнисмен, дипломац Харварда у области математике и рачунарства. Суоснивач је компаније "Outer Biosciences" и члан одбора Паркер института за имунотерапију рака. Њихова веза није само приватна, већ и професионална. Полански је потписан као један од аутора на Гагином Гремијем награђеном албуму Mayhem из 2025. године, а балада Blade of Grass са истог албума инспирисана је управо њиховом веридбом.

Извори блиски пару кажу да су обоје пресрећни у новој улози. „Обоје просто сијају када говоре о родитељству", рекао је један извор за магазин Пипл. „Мајкл делује опуштеније, срећније." Исти извор додаје да су обоје узели слободно време током лета како би се у потпуности посветили беби.

За Лејди Гагу, која је освојила свет својим гласом, сценом и глумом, улога мајке је, без сумње, она коју је најдуже чекала и која јој доноси највећу радост.

Принцеза се у хаљини појавила само неколико сати након што је њен тадашњи супруг, принц Чарлс, у телевизијском документарцу признао прељубу, потврдивши тиме вишегодишње медијске спекулације. Дајанино појављивање у том тренутку претворило се у легендарну сцену отпора и самопоуздања, а сама хаљина постала је неизбрисив део популарне културе.

Ово је први пут да се хаљина нашла на аукцији још од 1997. године, када ју је сама принцеза продала, заједно са још 78 својих хаљина, како би прикупила средства за хуманитарне организације. Аукцијска кућа „Сотби“ процењује да би хаљина могла достићи цену од 220.000 фунти, односно око 300.000 долара.

Пре него што буде продата у Њујорку, биће изложена у Лондону, Хонг Конгу и Женеви, дајући јавности прилику да изблиза види комад модне историје.

Тренутак који је дефинисао модну историју

Увече 29. јуна 1994. године, Дајана је донела одлуку у последњем тренутку. Иако су детаљи Чарлсовог интервјуа процурили у јавност данима раније, принцеза је првобитно планирала да обуче знатно сведенију хаљину модне куће Валентино. Ипак, предомислила се и одабрала креацију грчке дизајнерке Кристине Стамболијан, коју је поседовала већ три године, али ју је до тада сматрала „превише смелом“.

Њена тадашња стилисткиња, Ана Харви, касније је изјавила да је Дајана те вечери „желела да изгледа као милион долара“.

Црна хаљина асиметричног поруба са шлепом од шифона, употпуњена краљевском огрлицом, малом црном торбицом и ципелама са високом потпетицом, протумачена је као јасан одговор и порука снаге. Морган Халими, глобална директорка одељења за моду у кући „Сотби“, објаснила је да је принцеза Дајана инстинктивно разумела да мода може бити моћан језик.

„Претворила је хаљину, у свом јединственом стилу, у једну од најснажнијих порука које је икада послала, и то у емотивно набијеном тренутку када су све очи биле упрте у њу“, навела је Халими у саопштењу.

„У тренутку када су други покушавали да испричају њену причу, она је преузела контролу над наративом кроз оно што је одабрала да обуче“, додала је.

Од добротворне аукције до легенде

Последњи пут када је „осветничка хаљина“ продата, то се догодило на иницијативу саме принцезе, само неколико месеци пре њене трагичне смрти.

Приход је био намењен организацијама које су се бориле против рака и сиде. Тада су је за 39.098 фунти купили Бриж Макензи и њен супруг Грејем из Глазгова. Госпођа Макензи је у то време изјавила да хаљину није купила да би је носила, већ зато што је приход био намењен добротворној организацији.

У саопштењу које је објавила аукцијска кућа „Сотби“, Макензи се присетила тог дана.

„Мој покојни супруг и ја смо препознали да је ова хаљина посебна. Принцеза Дајана је проживљавала најгору ноћ у свом животу, али гледајући је, то никада не бисте помислили. Хаљина је прешла пут од коктел тоалете до симбола са моћном поруком“, рекла је она. „Данас, тридесет година касније, можете поменути ову хаљину било где у свету и свако ће знати тачно о којој је реч.“

Госпођа Макензи је додала да је одлучила да прода хаљину након смрти супруга, описујући дан када су је заједно купили као „један од најлепших дана у њиховом заједничком животу“. Уз хаљину ће се наћи и редак примерак каталога са аукције из 1997. године, који су потписале и Дајана и дизајнерка Стамболијан, а у којем се наводи да је идеја за добротворну продају потекла од принца Вилијама.

Део прихода од предстојеће продаје биће дониран Краљевској болници у Единбургу, како је саопштила аукцијска кућа. Дајанин модни избор те јунске вечери не само да је ојачао њен статус иконе стила, већ је популаризовао и термин „осветничко облачење“, трајно обележивши везу између моде, медија и личног оснаживања.

Принцезин брат Харалд преминуо је прошлог месеца у 89. години, након више од 35 година владавине, а принцеза се последњи пут у јавности појавила на његовој сахрани. 

Весић, рођен 1959. године у Београду, био је један од најзначајнијих познавалаца и хроничара југословенске рок сцене. Током вишедеценијске каријере пратио је и промовисао развој рок музике, разговарао са њеним најважнијим актерима и бележио приче које су обележиле читаву једну музичку и културну епоху.

Од 1980. до 1990. године писао је о рок култури за бројне новине и часописе у тадашњој Југославији, а био је и уредник за домаћу сцену у часописима Рок и Поп рок.

Његов рад није остао ограничен само на новинарство. Весић је био аутор култног документарног телевизијског серијала Роковник, који је кроз 40 епизода пратио историју југословенског рокенрола и његове најзначајније извођаче.

Потписао је и серију и филм ЕКВ – Као да је било некад, посвећене групи „Екатарина Велика“, док је био и сценариста документарног филма Музика на струју из 2009. године, који се бавио групом „Бајага и инструктори“.

Књиге као сведочанство једне епохе

Значајан део Весићевог стваралаштва чине и књиге посвећене најважнијим именима и феноменима југословенске рок сцене.

Аутор је биографије Бијело дугме – Шта би дао да си на мом мјесту, објављене 2014. године, књиге Маги – Као да је била некад из 2018. године, посвећене Маргити Стефановић, као и књиге Бунт деце социјализма из 2020. године, у којој се бавио генерацијом југословенског новог таласа.

Писац и песник Ђорђе Матић навео је да је Весић „имао тек да да још великих књига“, назвавши га аутором „апсолутно најбоље рокенрол биографије код нас написане, без конкуренције“.

Од Весића се опростио и бенд „Бајага и инструктори“, назвавши га „великим музичким новинаром и критичарем, редитељем, књижевником и аналитичарем“.

Душан Весић је припадао генерацији новинара која није само писала о рокенролу, већ је ту сцену пратила док је настајала. Од новинских текстова и критика, преко телевизијских документарних серијала, до књига, његов рад остаће важно сведочанство о људима, групама и времену које је обележило историју музике на овим просторима.

Овај потез уследио је након што су се браћа, позната по петнаестогодишњој свађи која је распустила бенд, прошле године поново ујединила за велику повратничку турнеју "Live '25", што је додатно појачало интересовање јавности за сваки њихов корак.

Мистериозни нестанак са конференције

Када су новинари током конференције упитали зашто Галагери нису присутни, ко-редитељ филма Вил Лавлејс дао је загонетан одговор. „Били су овде пре пар тренутка, фотографисали су се, тако да су ту", рекао је Лавлејс, не објашњавајући даље зашто нису остали да одговарају на питања.

Како је известио Варајети, представници бенда „Оејзис“ и компаније „Дизни“, која стоји иза пројекта, нису одмах одговорили на захтеве за коментар, остављајући медије и обожаваоце да спекулишу о разлозима њиховог одсуства.

Иза кулиса помирења

Документарац, који је светску премијеру имао управо те вечери у Венецији, пре него што стигне у биоскопе 11. септембра и касније на стриминг платформу Дизни+, нуди јединствен увид у поновно окупљање бенда.

Филм садржи снимке са пробе и са сцене, али његова највећа вредност лежи у првом заједничком интервјуу који су Лијам и Ноел дали након више од двадесет година.

Познати по својој нетрпељивости, браћа су од помирења ретко виђена заједно у јавности, а још ређе су говорила за медије, чинећи овај филм ексклузивним сведочанством о њиховом тренутном односу.

Редитељи Вил Лавлејс и Саутерн, тим који стоји иза хваљеног музичког документарца Meet Me In The Bathroom, објаснили су свој приступ снимању. Како би ухватили аутентичну динамику између браће, поставили су скривене камере у просторији за пробе.

„Нисмо желели да делује изрежирано. Нисмо хтели да се осећа присуство наметљиве сниматељске екипе која им смета", изјавио је Саутерн. „Били смо свесни колико је ситуација осетљива и да је то буквално први пут да су провели дужи период заједно у соби после 15 година."

Ипак, публика не би требало да очекује сентименталне сцене и емотивна помирења. Редитељи наглашавају да је филм веран сировом духу бенда и саме браће. „То су Галагери, није 'Досонов свет'", додао је Саутерн, јасно стављајући до знања да документарац неће залазити у претерану анализу осећања.

„Они неће сести и разговарати о својим емоцијама." Овај приступ обећава искрен, нефилтриран портрет једног од најдисфункционалнијих, али и највољенијих односа у историји рокенрола.

Шта доноси будућност: Нова турнеја или маркетиншки трик

Могуће је да су браћа желела да избегну неизбежна питања о будућим плановима, нарочито о потенцијалној новој турнеји. Бенд је последњих дана на друштвеним мрежама објављивао загонетне тизере, подгревајући гласине међу обожаваоцима.

Успех турнеје "Live '25", са распродатим стадионима широм света, само је појачао притисак јавности и очекивања да ће се сарадња наставити. Избегавање директног суочавања са новинарима омогућило им је да задрже контролу над наративом и наставе са својом игром мистерије.

Додатну ватру гласинама долио је сам Ноел Галагер у недавном интервјуу за Токспорт, где је наговестио могућу турнеју 2027. године.

„Рецимо то овако: следеће године нема фудбалског турнира, тако да морамо нешто да радимо током лета, зар не?", изјавио је он. Ова изјава долази усред спекулација о турнеји 2026. поводом тридесете годишњице легендарних концерата у Небворту, што је Лијам раније демантовао.

Чини се да браћа, као и увек, уживају у томе да држе љубитеље њихове музике у неизвесности, балансирајући између демантија и провокативних најава.

Седам година је трајала изградња музеја

Након више од седам година изградње у историјском Експозиционом парку, футуристичка зграда која подсећа на свемирски брод ускоро ће постати нови културни епицентар Лос Анђелеса.

Основан од стране творца "Звезданих ратова" Џорџа Лукаса и његове супруге, пословне жене Мелоди Хобсон, музеј има за циљ да премости јаз између традиционално признатих уметности попут сликарства и скулптуре, и популарних медија као што су илустрација, стрип и филм. Колекција, која обухвата више од 40.000 дела, представиће ове различите форме као део јединствене, непрекидне визуелне традиције која обликује људско искуство вековима.

Режисер Џорџ Лукас представио је дуго очекивани Музеј наративне уметности "Лукас" у Лос Анђелесу.

"Фасцинирају ме ствари за које људи кажу да не могу да се ураде. Навикао сам да радим немогуће. Овај пројекат је скоро сломио моју вољу", рекао је творац Ратова звезда, говорећи о огромном подухвату", рекао је Џоеџ Лукас.

Визија оснивача је да створе музеј који ће бити доступан и привлачан свима. 

Њихов рад обухвата жанрове, медије и време. Они заслужују да буду у музеју", рекао је Џорџ Лукас. Мелоди Хобсон је додала: "Желели смо музеј као ниједан други – онај који доводи људе из свих сфера живота кроз иста врата. Зато ова колекција садржи толико различитих врста прича: да би више људи могло да уђе и, негде у овим галеријама, види себе и свет који познаје."

Архитектура као из снова

Импозантна грађевина од скоро 28.000 квадратних метара дело је реномираног кинеског архитекте Ма Јансунга и његовог студија МАД. Описана као "лака и слободна попут облака или сна", зграда је дизајнирана без иједне праве линије. Њена флуидна, органска форма постигнута је коришћењем више од 1.200 јединствено обликованих панела од полимера ојачаног стакленим влакнима (ФРП), материјала који омогућава глатке, закривљене површине.

Зграда се уздиже изнад тла, стварајући наткривени јавни трг и отварајући поглед ка небу кроз централни елиптични "окулус". Овај архитектонски приступ има за циљ да инспирише чуђење и машту посетилаца и пре него што уђу у галерије. Унутрашњост обухвата, поред изложбеног простора, и два најсавременија биоскопа, истраживачку библиотеку, учионице, ресторан и кафе.

Од пећинских слика до "Звезданих ратова"

Музеј ће бити отворен са спектакуларном поставком која ће се простирати на више од 9.000 квадратних метара у преко 30 галерија. Прве изложбе пратиће историју наративне уметности кроз више од 1.300 дела из музејске колекције. Први спрат посвећен је теми "Хероји, митови и свето", где ће се наћи оригинална дела раме уз раме са верним репродукцијама непокретних уметничких дела, попут фресака са таванице Сикстинске капеле, асирских крилатих бикова из Лувра и древних слика из пећине Алтамира.

Ове реплике створене су коришћењем иновативне технологије у сарадњи са светским институцијама, омогућавајући посетиоцима јединствен сусрет са ремек-делима која би иначе могли видети само путујући светом.

Горњи спратови биће посвећени тематским целинама као што су љубав, породица, рад и авантура, са делима уметника од Винсента ван Гога и Фриде Кало до Нормана Роквела и Битрикс Потер. Посебне галерије биће посвећене стрипу, манги, фотографији и муралима, славећи рад уметника попут Френка Милера, Роберта Капе и Дијега Ривере.

Наравно, незаобилазан део поставке биће и изложба "Звездани ратови у покрету", која ће приказати оригиналне реквизите, костиме и концептуалну уметност из Лукасове филмске саге, са посебним фокусом на возила виђена у првих шест филмова.

Парк служи и као галерија на отвореном, са десет монументалних скулптура, укључујући дела Фернанда Ботера, као и бронзане статуе принцезе Леје, Јоде и Грогу, али и Рози Риветер, симбола америчких радница. Свечано отварање за јавност пратиће низ догађаја, укључујући и гала вече чији ће домаћини бити, између осталих, Стивен Спилберг, Том Круз и Гиљермо дел Торо, потврђујући статус музеја као места сусрета уметности, филма и филантропије.

Тек 2022. године смогла је снаге да отвори један. Унутра су били руком писани текстови песама Фредија Меркјурија: Don't Stop Me Now, Killer Queen, We Are the Champions и, наравно, Bohemian Rhapsody. Брзо га је затворила. Бол је и даље био прејак.

Овај тренутак био је почетак краја једне ере тишине и почетак процеса који је кулминирао великом аукцијом Фредијевих личних предмета 2023. године и објављивањем књиге Фреди Меркјури: Живот у стиховима.

„Рећи да сам била преплављена осећањима је преблага реч. Нисам могла да гледам те текстове. Осећала сам се као и оног дана када сам их паковала – да су то његове личне ствари и да ми се нуди прилика да зароним у њих, а ја то нисам могла", испричала је Остинова у недавном интервјуу за Гардијан.

На крају је замолила своја два сина да уместо ње прођу кроз благо које јој је Меркјури оставио. Поред текстова, наследила је и његову кућу Гарден Лоџ, у којој живи више од 30 година, као и половину његовог имања, чија се вредност процењује на око 150 милиона фунти.

Необичан пар: Од стидљиве продавачице до веренице рок звезде

Њихова веза је од самог почетка била фасцинантна. Упознали су се 1970. године, када је она била пријатељица гитаристе Брајана Меја, а Меркјури је са бендом тек тражио право име. Он је био гласан, екстравагантан и самоуверен; она тиха, повучена и конзервативна.

Он је био звезда у успону, она продавачица у бутику „Биба“. Упркос разликама, брзо су постали љубавници и уселили су се у заједнички стан. Повезала су их тешка детињства.

Меркјури, рођен као Фарок Булсара у Занзибару, послат је са седам година у интернат у Индији, далеко од родитеља. Остин је одрасла са глувим родитељима и након мајчине смрти морала је да преузме бригу о млађим сестрама.

„Фреди је у мени видео тугу коју је и сам осећао у себи, и обрнуто", објаснила је. Ускоро је открила да његова самоувереност често била маска.

„Била је то мешавина стварног самопоуздања и хвалисавости. Мислим да је та мешавина служила да прикрије и заштити оно што је он заиста био." Убрзо су се верили, али како је бенд „Квин“ постајао све успешнији, њихов однос је почео да се мења.

„Не, Фреди, мислим да си геј"

Преломни тренутак догодио се након четири године заједничког живота. Меркјури јој је признао да има нешто важно да јој каже. „Рекао је: 'Мислим да сам бисексуалац.' Одговорила сам: 'Не, Фреди, мислим да си геј.'" Није се расправљао.

За њу то није био шок, већ, како каже, огромно олакшање. „Одједном више нисам била под стресом. Постали смо бољи пријатељи и то је постала боља веза."

Иако је њихова романса била готова, њихова блискост је постала јача. Остин је постала његова лична асистенткиња, његова „девојка за све", како каже.

Била је ту кроз његове турбулентне везе, успоне и падове. Меркјури ју је називао својом „законитом супругом" и једном приликом је изјавио: „Једина пријатељица коју имам је Мери и не желим никог другог. Верујемо једно другом, и то ми је довољно."

Због тога јој је годинама пре смрти рекао да ће јој оставити кућу и 50 одсто свог богатства. „Рекао је, да је све ишло по плану, ти би била моја жена и ово би с правом било твоје."

Наслеђе, обећање и последње речи

Када му је 1987. године потврђено да има сиду, Мери је била међу малобројнима којима је то рекао. Била је уз њега до самог краја. Сећа се његових последњих речи.

Док је лежао на самртној постељи, под морфијумом, у једном тренутку се пробудио, погледао је и рекао: „Моја стара верна." „Осећала сам се помало као пас. Нисам била поласкана", рекла је кроз тужан смех.

Након његове смрти, суочила се са огромним болом, али и са антагонизмом због тестамента. Поред богатства, Меркјури јој је оставио и један тежак задатак: да се побрине за његов пепео и никоме не открије локацију.

Меркјуријев партнер, Џим Хатон, морао је да се исели. Иако му је Меркјури оставио 500.000 фунти, Хатон је тврдио да му је певач обећао да може да остане у кући. Коментаришући ту непријатну ситуацију, Остин је рекла: „То није имало никакве везе са мном. Све је било на извршиоцима тестамента."

Поред емотивног терета, поверен јој је и најтежи задатак – да чува тајну о локацији његовог пепела. „Мислим да бих, да сам Фредијев родитељ или сестра и да ми није дозвољено да знам где му је пепео расут, била узнемирена и увређена, али то је посао који је тражио од мене да урадим. И урадила сам га", објаснила је Мери, додајући да је његова мајка на крају то прихватила.

То обећање чува и данас, упркос притисцима фанова и његове породице. „То је посао који је тражио да урадим. И урадила сам га. Стално сам им говорила: 'Стварно ми је жао, не могу вам рећи.'"

Деценије које су уследиле провела је прилично усамљено, чувајући успомену на њега у кући која је остала готово непромењена. Тек недавно, када је схватила да се приближава крај и њеног живота, одлучила је да је време да „затвори то поглавље".

Одлука да прода његове ствари на аукцији и кућу Гарден Лоџ, која је сада на продају за 30 милиона фунти, била је, како каже, начин да скине терет са својих синова. 

На аукцији су се нашли и бројни лични предмети славног музичара, укључујући клавир на којем је компоновао неке од највећих хитова, сценске костиме и рукописе песама. Ова одлука растужила је Фредијеву сестру, Кашмиру Булсару, која је, према наводима медија, потрошила значајну суму новца како би на аукцији откупила неке од предмета и сачувала их у оквиру породице.

Открила је да ће након њене смрти, наслеђена средства припасти Фондацији за АИДС Елтона Џона и њеним синовима, који све до својих касних двадесетих година нису знали за дубоку везу своје мајке са легендарним музичаром нити да су одрасли у његовом дому.

Продаја имовине, иако контроверзна, поново је покренула причу о јединственом односу и сложеном наслеђу које и данас, деценијама након његове смрти, не престаје да интригира јавност.

Гледајући уназад, Мерих Остин на крају каже да је тек сада схватила колико је њен живот био необичан. „Потребан ти је читав живот да то схватиш. Са 19 не мислиш да ће ти живот бити необичан. А онда са 75 схватиш, вау, мој живот је био необичан. Одједном погледаш уназад и помислиш, да, ја заиста стојим сама."

„Књига садржи причу о 60 година моје каријере, о различитим фазама у мојој породици, о различитим фазама мог приватног живота и мислим да ни један глумац нема књигу која је на овом нивоу и која је оваквог квалитета“, истиче Севиџ.

У књизи је наведена прецизна филмографија великог глумца, уз изузетно вредне и ретке Севиџове фотографије из детињства, младости и богате каријере.

Биографија нам открива и детаље о његовом бурном одрастању у Њујорку и друштвеном активизму, а ту су и анегдоте са снимања чувених филмова, холивудска искуства са познатим редитељима и колегама глумцима, док аутор акценат ставља на култне филмове у којима је Севиџ играо, а то су пре свега Ловац на јелене и Коса.

„Рад на Коси са Милошом Форманом је био чисто задовољство, наравно и са другом звездом тог филма Тритом Вилијемсом. Уживао сам у музици и плесу и свему што је тај филм обухватао. Мислим да су се и Ловац на јелене и Коса односили на веома друштвено одговорне теме, а то је противљење рату“, напомиње познати глумац.

Филм Коса, који је заснованом на истоименом бродвејском хиту из 1968. године, донео је Севиџу велику популарност, а у књизи објашњава како му је чувени редитељ Милош Форман, помогао да изгради лик који тумачи, али и да боље разуме дубоку антиратну поруку филма.

„Улога коју сам тумачио у филму Коса будила ми је помешана осећања, зато што себе нисам сматрао хипиком, нисам био део тог покрета, али Милош Форман ми је објаснио да ће лик којег играм проћи једну трансформацију, да ће бити другачији него што је био у представи Коса. Зато сам прихватио улогу и онда сам кроз њу доживео трансформацију тог лика, у смислу да је он, иако је на почетку филма подржавао рат, када је други млад човек, његов добар пријатељ, практично жртвовао свој живот за његов, схватио да не треба више да подржава рат, потпуно се променио и његов систем вредности је био другачији, онакав какав сматрам да би данас сви требало да имамо. Мислим да су и данас теме које су ти филмови покренули релевантне и да нам је битна у Сједињеним америчким државама, где живим, друштвена одговорност, брига о школама, о здравству људи и свега онога што чини заједница. До тога ми је изузетно стало“, наглашава Џон Севиџ.

Промоција књиге се поклопила са 77. рођенданом познатог глумца, па му је, уз жеље да његова каријера и даље буде тако успешна, приредјена и мала прослава.

Пороти је било потребно око три сата да донесе осуђујућу пресуду у случају који се у великој мери заснивао на бројним признањима самог Дејвиса, укључујући и његов опис убиства у мемоарима Легенда улица Комптона из 2019. године.

Шакур је рођен 1971. године у Источном Харлему у Њујорку, а славу је стекао почетком деведесетих година прошлог века. Његов поетичан стил био је истовремено и оштар коментар друштвених неправди, укључујући системски расизам, полицијску бруталност и проблеме са којима се суочавају маргинализоване заједнице.

Сматра се једним од највећих репера свих времена, Шакур је утицао на читаве генерације и остао слављен широм света и годинама након своје смрти. Имао је само 25 година када је преминуо у болници, неколико дана пошто је четири пута погођен из ватреног оружја док се налазио у аутомобилу у близини Лас Вегас Стрипа.

Поштовање које су обожаваоци гајили према реперу годинама је подстицало бројне теорије завере о његовој смрти. Постављала су се питања о томе ко је био умешан, зашто је случај остао неразрешен толико дуго, па чак и да ли је Шакур заиста мртав.

Током суђења, које је трајало више недеља, окружни тужилац округа Кларк Марк Диђакома и његов заменик Бину Палал извели су пред суд 25 сведока, од којих су неки морали да буду позвани судским налогом јер нису желели да сведоче.

Шездесеттрогодишњи Дејвис био је оптужен да је подстакао смртоносну пуцњаву, иако сам није повукао обарач. Годинама пре хапшења 2023. године, истражитељима и новинарима је говорио о свом директном учешћу у овом случају.

Његов адвокат Мајкл Санфт покушао је да представи те приче и изјаве као преувеличане тврдње човека који је желео да искористи интересовање јавности и бројна питања која су остала без одговора у вези са Шакуровим убиством.

Тужиоци су пустили осам сати снимака насталих током четири различита догађаја у различитим годинама, на којима је Дејвис сопственим речима описивао шта се догодило у ноћи 7. септембра 1996. године.

Дејвис је у својој књизи навео да је испланирао освету Шакуру након што је реперово окружење раније те вечери претукло његовог нећака Орланда „Бејби Лејна“ Андерсона у предворју хотела и казина „Ем-Џи-Ем Гранд“.

Андерсон, који је две године касније погинуо у пуцњави која није била повезана са овим случајем, био је члан супарничке банде из Комптона у Калифорнији.

Шакур и оснивач његове издавачке куће Мерион „Шуг“ Најт присуствовали су боксерском мечу Мајка Тајсона у казину, када је дошло до сукоба са Андерсоном, а затим су кренули на забаву после меча.

Према наводима истражитеља, док су били заустављени на црвеном светлу, поред њиховог возила зауставио се бели „кадилак“, из којег је неко почео да пуца.

Дејвис је у својој књизи тврдио да се налазио у том аутомобилу и да је са собом понео пиштољ „глок“. Навео је да су након напада на његовог нећака одлучили да се освете Шакуру и његовој пратњи.

Тупакова сестра Секива „Сет“ Шакур заплакала је док је пресуда читана, док је Дејвисов син прекрио лице руком, пренела је агенција АП.

Судија окружног суда округа Кларк Карли Кирни заказала је изрицање казне Дејвису за 13. октобар. Тужиоци нису тражили смртну казну, а након пресуде су одустали и од захтева да се Дејвисова припадност банди додатно узме у обзир приликом изрицања казне.

За убиство првог степена у Невади запрећена је казна затвора у трајању од 20 година до доживотне робије. Дејвис је најавио да ће уложити жалбу на пресуду.

Иако је суђење коначно окончано, чланови Шакурове породице годинама су се питали зашто је истражитељима било потребно толико времена да дођу до закључка у овом случају.

„Тридесет година чекамо да бисмо могли да тугујемо како треба. Многи људи не могу да тугују док не сазнају шта се догодило њиховој вољеној особи и како се то догодило“, рекао је Шакуров рођак Зајд Акињела новинарима испред суднице током суђења.

Његова каријера, која је почела на прагу педесетих година прошлог века, није била само низ песама, већ хроника једног времена, испричана са неодољивим шармом, духовитошћу и мајсторством које се ретко среће. Био је више од певача – синоним за евергрин и човек који је доказао да године не значе ништа када је дух млад.

Случајни каубој и пионир џеза

Рођен у Загребу 20. јануара 1929. године, у породици где је музика била део свакодневице, Станић је рано показао изузетан таленат. Почео је као гитариста и контрабасиста са израженом склоношћу ка џезу, музици која ће остати његова прва и највећа љубав.

Ипак, песма која га је лансирала и донела популарности настала је готово случајно. Као члан Вокалног ансамбла Никице Калођере, добио је задатак да отпева нумеру Cowboy Jimmy. Занимљиво је да надимак није добио по песми, већ обрнуто. Калођера се нашалио: „Џими, имамо за тебе песму по мери", и тако је рођен хит који је деценијама емитован на радио-таласима широм Југославије.

Његова музичка радозналост и вештина одвеле су га далеко изван оквира шлагера. Мало је познато да је Станић један од првих, ако не и први музичар који је на овим просторима уживо изводио рокенрол. Његови наступи у загребачком Варијетеу и Риц бару 1956. године, као и документовани концерт на Коларчевом универзитету у Београду 7. фебруара 1957. године, сматрају се првим манифестацијама нове глобалне музичке сензације у тадашњој држави.

Посебан драгуљ у његовој биографији је анегдота из 1956. године, када је легендарни трубач Дизи Гилеспи гостовао у Загребу. У последњем тренутку, Станић је ускочио да на контрабасу замени Гилеспијевог басисту који није стигао на време, иако су у публици седели врхунски домаћи контрабасисти.

Баритон за сва времена

Иако је био врстан инструменталиста, његов угодан и топао баритон постао је његов главни инструмент. Домаћи барови и западноевропски ноћни клубови постали су његов животни простор, а репертоар му се кретао од захтевних евергрина попут Пролази све и Замагљен прозор, до духовитих песама које су откривале његову склоност ка хумору.

Нумере као што су Био сам коњушар цара, Моја кобила Сузи и Димњачар постале су заштитни знак његових наступа, претварајући концерте у кабаретске представе испуњене смехом и интеракцијом са публиком. Није се либио да обради ни светске хитове, па су се на његовом репертоару нашле песме попут Delilah и Bonnie and Clyde.

Током година, све чешће у друштву супруге Барбаре, кроз извођење старих шлагера из тридесетих и четрдесетих, као и песама чешког порекла, непогрешиво је враћао публику у носталгичну атмосферу прошлих времена. Његова каријера крунисана је 2013. године наградом Порин за животно дело, признањем које су му одали колеге музичари, потврђујући његов изузетан допринос музичкој сцени.

Чак и у дубокој старости, Станић није губио енергију. До последњих година био је активан, наступајући са својим бендом и пунећи дворане. Возио је аутомобил, уживао у чаши вина и, како је сам говорио, у десетак цигарета дневно. Живео је по својим правилима, као „човек-птица који воли слободу", задржавши оптимизам и ведрину до самог краја.

Инспирација за глас који је постао синоним за част потекла је из дубоко личног извора. На аудицији за улогу, Кален се присетио савета свог старијег брата Ларија, одликованог ветерана Маринског корпуса. "Питер, немој да будеш холивудски херој. Буди прави херој", рекао му је. "Прави хероји не вичу; они су довољно снажни да буду нежни". Тај савет је обликовао Каленов приступ, дајући Прајму мирну снагу и ауторитет.

Иако је Оптимус Прајм био његова најпознатија улога, Каленова вокална свестраност била је пребогата. Дао је глас и меланхоличном магарцу Иару у Дизнијевом серијалу "Вини Пу", доказујући да може да пређе са галактичког команданта на депресивног плишаног магарца.

Позајмио је глас и злом аутомобилу К.А.R.R.-у у серији "Night Rider", као и незаборавним ванземаљским звуцима насловног чудовишта у филму "Предатор". Његов глас се чуо у десетинама цртаних филмова, укључујући "G.I. Joe" i "Dungeons & Dragons". 

Колико је био везан за улогу Оптимуса Прајма, сведочи и чињеница да је одбио да је пародира, сматрајући да лик заслужује поштовање. Популарност лика постала му је јасна тек након бурне реакције публике на Прајмову смрт у анимираном филму из 1986, што је натерало продуценте да га врате у серију. За свој изузетан допринос, Национална академија телевизијских уметности и наука уручила му је 2023. године Еми награду за животно дело. Иза себе је оставио четворо деце и троје унучади.