Прва фаза трајала је 29 дана, почела је 25. априла 2024, и била је једноставна: ко није имао изузеће, плаћао је пет евра, без обзира на све. Те године систем је донео око 2,4 милиона евра.

Годину дана касније експеримент је продужен на 54 дана, а цена је почела да зависи од тога колико рано се резервише: пет евра за оне који су се јавили бар четири дана унапред, 10 евра за све остале. Приход је тада, према подацима градске управе, достигао приближно пет милиона евра.

Ове, 2026. године, примена је продужена на 60 дана: сви викенди, укључујући петак, од априла до јула, плус неколико додатних датума крајем априла и почетком јуна. Резултат: преко 650.000 ваучера, приход преко пет милиона евра.

Новац, каже град, није поента. Поента је да се туристички токови држе под контролом и да се притисак на најкритичније дане смањи.

Прве анализе Града Венеције показују да је током тих дана највећи талас долазака донекле ублажен, али детаљније поређење са претходним годинама градске власти планирају да представе тек почетком наредне седмице.

Од понедељка креће демонтажа контролних пунктова, инфо-тотема, благајни. Све то остаје уклоњено до следеће туристичке сезоне. За 2027. већ се размишља о моделу са још више дана наплате.

Оно што највише занима људе, ипак, није број дана него цена. Градоначелник Симоне Вентурини припрема предлог динамичког система, по ком би улаз у данима највеће гужве могао да кошта између 30 и 50 евра, зависно од тога колико је посетилаца већ пријављено тог дана.

Идеја је јасна: одвратити једнодневне туристе баш онда када је град најгушће насељен. Становници Венеције, запослени, студенти и туристи који већ плаћају боравишну таксу и даље би били изузети.

Предлог већ дели мишљења. За једне је то једини начин да се град одбрани од прекомерног туризма. Други упозоравају да би Венеција, на тај начин, могла да постане град резервисан само за оне који могу да плате улазницу.

Шта ће се тачно догодити 2027. зависиће од тога како се протумаче досадашњи резултати. Једно је већ сигурно: оно што је почело као пробни пројекат полако постаје стални инструмент којим Венеција покушава да избалансира две ствари које се тешко мире: очување града и милионе туриста који сваке године куцају на њена врата.

„Шта је задовољство у овој трци? Проћи кроз циљ, уживати у природи овде, ово је за уживање стварно“, прича Емилија Милановић.

„Успели смо да изградимо препознатљиве спортске манифестације које формирају најпосећенији летњи викенд на планини. Од изузетног су значаја за развој локала, туризма и свега онога што терени Националног парка нуде како због повећаног броја ноћења, потрошње ванпансионске и свега осталог што са великим бројем туриста и долази“, изјавио је Ненад Мојсиловић из спортског удружења „На све стране“.

Спортски викенди су само део обједињене понуде оних који на овој планини живе од туризма.

„Туристичка организација Рашка већ годинама уназад организује манифестацију Летња прича Копаоника. И ми гледамо да изједначимо ту понуду, да једноставно не одвајамо зиму од летње сезоне и да Копаоник буде дестинација која је доступна свима током 365 дана у години“, каже Теодора Карановић из ТО Рашка.

„Људи долазе више дана, недељно и слично, углавном су то породичне посете. Имамо садржаје – како луксузни део у спа-центру, тако и програме које обогаћујемо програме за најмлађе, као што су еколошке радионице, анимације за децу“, каже Никола Ердоглија испред хотела „Гранд“.

„Трудимо се да вратимо старе навике туриста да планине буду посећене бар подједнако као морски туризам. Да сви љубитељи природе уживају у овом прелепом амбијенту, када су у градовима температуре неподношљиве овде је просто феноменално, што више забавних садржаја мислим да је занимљивије за све госте и привлачније за долазак“, изјавио је Ненад Савић из ЈП Скијалишта Србије.

Радионице за децу, авантура парк, вожња жичаром, планински бизиклизам, пешачке туре, школа јахања, излети до мало познатих драгуља природе, културне и спортске манифестације – довољан разлог за долазак породица са малом децом, али и оне нешто старије за које Копаоник нема алтернативу.

Летња туристичка сезона траје до средине септембра.

Традиционално, највећи број гостију на овој планини борави током августа, а оно што их очекује већ наредног викенда су „Дани боровнице“, манифестација у част слатких плодова који су већ сазрели на врховима Копаоника.

„Оно што јесте запањујући податак је да је у последње две године број претрага преко ВИ претраживача порастао са скоро нула на 85 одсто, а очекује се да овај број настави да расте у наредним годинама“, каже Елеонора Сергејевић, власница старт-ап компаније.

Уколико питате виртуелног водича за додатну информацију о путовању, најбољем ресторану или излету који не смете да пропустите, у року од неколико секунди добијате одговор који вам може скратити време размишљања и одабира најбоље опције.

„Користе је највише у смислу првог истраживања, добијања идеја, а касније и на самој дестинацији, ако су користили излете агенција, како би пронашли додатни садржај, напоменуо је Дејан Веселинов, власник Асоције туристичких агеција Србије“.

Нове технологије отварају простор за развој домаћих старт-апова. Иако Србија не прати темпо водећих тржишта, све више компанија развија ВИ решења намењена традиционалним индустријама, међу којима је и туризам.

Вештачка интелигенција може да убрза процесе, али постоји ризик од потенцијалних грешака.

„Мислим да је ниво поверења још увек упитан. Ви можете индивидуално организовати одмор, али самим тим носите одређени ризик како ће све изгледати. Дешава се често да вештачка интелигенција понуди одговор који је потпуно погрешан, а затим се само извини. Ако сте дошли на неку дестинацију и погрешили, то може да вас кошта не само новца већ и времена“, закључио је Веселинов.

Можда ће се начин путовања мењати, али ће разлог повратка на неко место остати исти – људи, искуства и успомене које носимо са собом.

Иако је у развоју наутичког туризма последњих година доста урађено, ипак има детаља који и нама и туристима срећу кваре, на пример лоше осветљење на Београдском пристаништу.

„У питању су старији гости и њима је потребно добро осветљење, онда дешава се да се по улици ове коцке подигну па се они саплићу. То су да кажем инфраструктурни проблеми који су нам тренутни, а оно што је мало даље такође представља проблем је то што је до 2030. потребно да сва пристаништа имају напајање електричном енергијом са обале, тренутно се ради на томе али још увек немамо ни у једном пристаништу", рекла је Ивана Миленковић из Првог паробродског друштва.

Пристаништа која се тренутно граде испуњаваће те европске стандарде који ступају на снагу за четири године.

Наутички гости су углавном из Америке, Канаде, Аустралије и западноевропских земаља. Водичи који им организују боравак у Београда кажу да задовољни настављају пут.

„Београд је највећи град на Доњем Дунаву тако да они овде имају један целокупан доживљај, увек се изненада величином града. Када оду у храм, када уђу унутра просто су задивљени, па онда Београд има две велике реке и плус Велико ратно острво на километар од центра града и кажу да смо гостопримљиви и да се овде заиста лепо проведу", рекла је Бојана Шестовић, туристички водич.

На нашем лепом плавом Дунаву уживају углавном странци, јер за домаће госте и даље само један брод током лета редовно плови од Београда до Текије.

„Дунав је један неисцрпан ресурс који на нашу срећу пролази кроз Србију и требало би да га максимално искористимо. Ове године је објављен план за развој туризма у наредних пет година и ту наутички туризам уопште није ушао", каже Милета Аџић, испред „ХТП Плажа".

Седам тврђава на Дунаву од Бача до Фетислама, археолоши локалитет Лепенски вир, Мали и Велики казан, Трајанова табла све је то нешто што би током школовања требало да види сваки ђак у Србији.

Казна морских духова

На Кањебаку живи народ Бижаго. Скоро четири хиљаде људи у двадесет два села раштркано је по острву.

„Наши преци су долазак Португалаца доживели као свирепу казну Морских Духова. Уточиште су потражили дубоко у шумама у средишту острва. Овде се дрвеће сматра светињом, јер су веровали да их висока стара стабла штите од придошлица. Сва насеља су зато подигнута управо око највиших стабала, у средишту острва”, објашњава ми локални водич.

Наговештаји савремене цивилизације

На острву нема путева, нема лука. Од села до села стиже се шумским стазама. Кишне сезоне су такве да вода потопи све путеве и тада по пола године насеља бивају у потпуности одсечена чак и једна од других. Људи живе у кућама од земље, глине и сламе подигнутим на стубовима како не би дошло до поплаве када крену непрекидне тешке кише.

Сламнати кровови ових сојеница све чешће се замењују металним, јер сламе нема довољно. То је једини наговештај савремене цивилизације, уз понеки мобилни телефон стар најмање деценију-две, окачен да виси о стабло манга на обали. Једино на тој висини могу да улове сигнал,  па се сви сељани ту окупљају ради разговора, чинећи мобилни телефон не само фиксираним као што су некад били жичани телефони, већ и удаљеним, попут некадашњих телефонских говорница.

„Метални кровови су ужасни. Током кишне сезоне у кућама је толико бучно да људи не могу да разговарају. Не чује се ништа сем добовања кише”.

Подне облоге из прадавнина

Подови кућа али и тргови села поплочани су хиљадама белих шкољки. Тај диван обичај чини насеља необично лепим.

„Острва архипелага Бижагос су пуна змија, а оне не могу да гмижу по храпавим шкољкама. То је најбоља заштита од отровница”, објашњава ми водич. „Оволике шкољке не долазе из мора, не заваравај се”, рече ми, додавши да су у средишту острва нашли велике наслаге шкољки – остатак прадавних времена када је ниво мора био виши и цело острво било под водом. Затим ми прстом показује да погледам увис. На врху палме, тек испод огромног лишћа, види се низ пластичних боца. Скупљају палмине сокове да од њих праве вино.

„Ту је станиште мамби. Воле да се скривају на врховима палми и кад се берачи пењу по урме или палмине сокове, често пред њих искочи ова отровница. Ретко кад им у лице зарије зубе, али их често толико испрепада да се откаче и падну са те огромне висине. То су најчешћи смртни случајеви овде”.

Растиње је као оркестар различитих звукова. Крештање ретких сивих папагаја и дубоки зов мајмуна преплићу се са цвркутом стотина различитих птица: чак осамсто хиљада селица током европске зиме долази да се овде огреје и нахрани.

Иницијација у свет одраслих

Висока стабла палми, лавиринти мангрова и густо тропско растиње крију светилишта, над којима као да стражаре. Народ је задржао стара веровања, а она налажу да се не може ући у свет одраслих ако се не зађе дубоко у шуму. По шест месеци младићи и девојке проводе у зеленим гајевима да би стекли мудрост и свето знање о природи, а свој дух обогатили цвркутом птица и снагом дивљине која буја усред Атлантског океана. Тек после такве авантуре, следи учење традиционалних плесова под маскама. То знање учиниће их одраслим људима и пуноправним члановима заједнице.

Острво је испресецано шумским стазама, али су многе свете, па ме водич упозорава да ни случајно не скрећем са главног шумског пута. Застори од прућа или сламе на путељцима знак су да се ту нипошто не сме заћи.

„Ако мушкарац залута на женску стазу, а жена на мушку, никада се неће вратити из шуме”, каже ми, потпуно уверен у оно што говори. Улазак у свете шуме забрањен је онима који нису прошли обреде иницијације у свет одраслих, а посебно је забрањен радозналим дошљацима.

Овде жена влада

Овим острвом, са најснажнијим традицијама у целом архипелагу Бијагос, управља краљица. Занимљиво ми је што се овде и у дивљини, баш као и код термита, жене питају. Бродићи због осеке не могу да приђу обали, а мушкарци онда своје жене на кркачама носе са брода до плаже. Упечатљива сцена сликовито дочарава послушност мушкараца и моћ локалних жена.

Кањебак је једно од ретких места на планети где је најстроже забрањено мушкарцима да запросе девојку. Влада строги матријархат. Жене су те које бирају своје мужеве, па сходно томе оне њих просе. Жене су власнице кућа и имања. Једино оне имају право на наследство, а деца носе мајчино презиме. Жене су гласне и главне, али и највредније. Мушкарци послушно лешкаре по плетеним простиркама већи део дана.

До врачаре по лек

До најближе болнице путује се сатима, па је овде животни век изузетно кратак – у просеку једва 35 година. Када се разболе, људи са овог острва одлазе код врачаре. Често поверују да је узрок болести црна магија коју су набациле злонамерне комшије, па је решење у клању животиња чија ће жртва омогућити да се болест, као бумеранг, вратити оном ко ју је послао. Како нема болница, овде ретко ко преживљава на путу до операционе сале. Умире се од чира или од упале слепог црева. Чак и благе компликације на порођајима често се завршавају смртним исходом.

Водом царују бактерије

Но, ипак је најстрашнија ситуација са пијаћом водом до које је веома тешко доћи. Већина села има само по један бунар, а водом царују опасне бактерије.

„Ако је попијеш, можда поживиш још недељу-две дана”, упозорава ме водич. Тела мештана су ојачала и постала отпорна, али за Европљане је ова вода смртоносна. То не значи да не шкоди и домороцима, напротив. Чим их дохвати нека друга бољка, чим се превише уморе, бактерија се буди и значајно им скраћује живот”.

Вечни починак у атару

Не постоје гробља онаква на каква смо ми навикли. Чланови породице сахрањују се испод кућа, као што су древна времена чинили и наши преци, па зато куће никада не продају. Али ко настрада на пучини вечно почивалиште мора му бити уз обалу, јер га је море узело, те му и његов дух припада. Постоји још један изузетак: свештенице сахрањују у светим шумама.

Или ми или они – термити

Водич је стално иза нас, стрпљиво нас чека док се заустављамо и фотографишемо чудеса природе. Приметили смо да су сви термитњаци уништени.

„Велику штету селу чине термити. Када уђу у кућу, ту нема помоћи, мора се цела порушити. Зато смо решили да ми први ударимо и порушимо њихове домове!”, рече водич и бесно ногом удари у један термитњак који сам фотографисао. Врх одлете у жбуње, отвори се преда мном лавиринт канала и указаше се термити који узрујано јуре. Тек тад спазих дугачак низ.

„Термити из шуме носе потрепштине својој краљици, тај ред је дугачак можда и неколико километара”.

Остасмо без водича

Док смо занесено шетали и разгледали шуму, схватили смо да нема водича, да смо изгубљени. Плашећи се да не залутамо на погрешну стазу настављамо главним шумским путем. У приобаљу зачусмо дечју грају, којом је на острвцу испуњен сваки кутак. Године се овде броје по кишним сезонама, али како деце имају много, острвљани се често заброје и ретко ко тачно зна колико је стар. Када напуне шесту годину живота, урезивањем специјалних ожиљака означава се припадност племену. Сви са поносом носе те ожиљке.

Замолих неколицину дечака да нас одведу до нашег чамца. Пут је дуг – пар километара дуж пешчаних плажа, међу мангровама у којима живе патуљасти крокодили. Срећом, на њих нисмо налетели, као ни на једине морске нилске коње на планети који залазе и у слатководну воду, а овде повремено свраћају са оближњег острва Оранг где им је станиште.

Острво пуно магије, необичних обичаја и моћне природе дозива путнике да се на њему изгубе. А шта ће пронаћи, то нико не зна!

Хемингвејев роман Сунце се поново рађа, објављен 1926. године, освојио је генерације читалаца својом заводљивом причом из „доба џеза“ (између краја Првог светског рата (1918) и почетка Велике депресије (1929)), о америчким и британским боемима који покушавају да испуне унутрашњу празнину егзотичним путовањима, огромним количинама алкохола и мучном потрагом за недостижном љубављу.

Успех романа учврстио је Сунце се поново рађа као једно од темељних дела америчке књижевности, раме уз раме са Великим Гетсбијем Френсиса Скота Фицџералда. Књига је, такође, популаризовала израз „изгубљена генерација“, којим се описује блиско повезана група писаца с почетка 20. века који су живели у егзилу у Паризу. Хемингвејев сажет и препознатљив стил заувек је променио америчку књижевност.

Хилман, родом из Чикага, имао је 19 година када га је први пут очарао Хемингвејев живописан опис фестивала трке с биковима, а посебно приказ обичних Шпанаца који ризикују животе трчећи улицама испред бикова како би их усмерили ка арени током деветодневне прославе.

Фестивал који се одржава сваке године од 6. до 14. јула почиње ватрометом изнад препуног градског трга, а прва од укупно осам трка с биковима заказана је за уторак.

„То је била прва књига коју сам икада прочитао“, рекао је Хилман за Асошијетед прес у Памплони. „Седео сам око шест сати, дубоко после поноћи, читајући ту књигу. Када сам је завршио, знао сам да ћу постати писац и да ћу трчати с биковима.“

Од тог књижевног сусрета, данас 44-годишњи Хилман стотинама пута је трчао с биковима у Шпанији, како у Памплони тако и на десетинама сличних манифестација у другим шпанским градовима. Његова опчињеност Хемингвејем и Памплоном није ослабила, иако је једном приликом замало изгубио живот након што га је бик пробоо рогом.

Љубав према Хемингвејевом делу навела га је да докторира енглески језик и књижевност, а данас на Универзитету Исток–Запад у Чикагу студентима говори о роману Сунце се поново рађа и пише о тркама с биковима.

Американци су најбројнији међу страним учесницима трке с биковима

Хилман је само један од многих Американаца које је Хемингвеј инспирисао да отпутују у Шпанију и из прве руке доживе фестивал Сан Фермин. Американци су и даље најбројнија група страних учесника у тркама с биковима.

Према подацима Градске управе Памплоне, 2022. године они су чинили 16 одсто свих страних тркача, што је највећи удео међу странцима и чак четири пута више од учесника из суседне Француске.

Брус Андерсон, организатор туристичких путовања из Даласа, чија је компанија „Running Of The Bulls“ током година омогућила хиљадама Американаца да посете Сан Фермин, каже да је управо Хемингвејево дело овај фестивал претворило у једно од путовања које многи желе да остваре бар једном у животу.

Ове године његова компанија доводи 1.400 посетилаца, од којих више од две трећине долази из Сједињених Америчких Држава.

„Много је енергије и узбуђења због сећања на ту књигу и утицаја који је оставила“, каже Андерсон, и сам доживотни поштовалац Хемингвеја. Интервју је дао у памплонском кафеу „Ируња“, здању у стилу ар декоа које има важно место у роману Сунце се поново рађа као омиљено место окупљања и испијања пића, а у којем се данас налази статуа Хемингвеја у природној величини, наслоњеног на шанк.

Андерсон, са својом густом белом брадом, и физички подсећа на Хемингвеја. Локални Шпанци често му довикују: „Папа!“, користећи надимак по ком је њихов усвојени књижевни херој био познат.

Немогуће је избећи Хемингвеја у Памплони

Хемингвејево присуство дубоко је уткана у идентитет Памплоне. Хотели и барови имају његове бисте или истакнуте натписе да је ту некада боравио.

Испред градске арене за борбе с биковима, где се такође налази његова статуа, постављен је велики транспарент посвећен роману, са цитатом који показује колико је фестивал оставио писца без речи: „У подне, у недељу, 6. јула, фешта је експлодирала. Не постоји други начин да се то опише.“

Током последњих посета Памплони, Хемингвеј је одседао у хотелу „Перла“. У апартману у којем је боравио и данас се налази намештај из педесетих година прошлог века. Соба, која гледа на трасу трке с биковима, има и две застакљене библиотеке са десетинама примерака романа Сунце се поново рађа.

„Хемингвеј је много учинио за Памплону јер ју је прославио широм света“, каже Фернандо Хуалде, који је четири деценије радио као рецепционер у том хотелу.

Хемингвејево наслеђе временом је постало сложеније

Ипак, Хемингвејево наслеђе у Памплони данас се различито тумачи.

Поред феминистичких критика његове наглашено мушке јавне личности, писац се нашао и на удару покрета за заштиту животиња због дивљења које је исказивао према тореадорима. У роману Сунце се поново рађа много више простора посвећује описима њихове храбрости него самим тркама с биковима.

Активисткиња за заштиту животиња Брук Спурлинг изјавила је током протеста против кориде у оквиру фестивала Сан Фермин да је „Хемингвеј писао о многим темама које данас не би биле прихваћене у друштву. Писао је о лову, о рату, а то нису теме које данас желимо да славимо.“

Хуалде истиче да неки становници Памплоне замерају Хемингвеју што је својевремено промовисао фестивал, јер се град данас суочава са негативним последицама прекомерног туризма.

Памплона има око 200.000 становника, а током фестивала угости више од милион посетилаца. Већина су Шпанци, док је око 15 одсто гостију из иностранства. Многи, нарочито млађи посетиоци, следе Хемингвејев пример и претерано конзумирају алкохол.

Неки мештани поносно истичу места која Хемингвеј никада није посетио. Професор књижевности на Универзитету Навара у Памплони, Габријел Инсаусти, присећа се да је био у једном бару на чијем је улазу стајао натпис: „Хемингвеј није био овде.“

„Уопштено говорећи, Хемингвеј је постао део својеврсног бренда повезаног са фестивалом Сан Фермин, што је засенило сам роман“, каже Инсаусти. „Људи знају ко је Хемингвеј, али нису прочитали његову књигу.“

Снага Хемингвејеве прозе и даље траје

Хилман сматра да велики број неискусних страних учесника данас чини трке с биковима у Памплони посебно опасним. Последњи смртни случај забележен је 2009. године, али повреде од рогова и друге незгоде су честе.

Неискусни тркачи лако упадају у панику и једним погрешним потезом могу изазвати гужву или некога довести право испред разјареног бика.

Хилман је тешко повређен 2014. године, када је, како каже, погрешан маневар другог тркача оставио њега директно изложеним бику. Помислио је да умире, јер му је из ноге текла велика количина крви.

После још једног повређивања 2017. године, Хилман је из болничког кревета у Памплони рекао за Асошијетед прес да не намерава да престане да трчи.

„Људи мисле да су то само лудаци који трче. Али у томе постоји права уметност. Ако пажљиво посматрате, можете је видети“, рекао је тада.

Хемингвејева унука, глумица Маријел Хемингвеј, присећа се да су је током посете фестивалу Сан Фермин пре више година „третирали као краљевску породицу“. Маријел, која је у више наврата писала и говорила о свом деди и његовој борби са менталним болестима, која је окончана самоубиством 1961. године, уверена је да ће његово дело надживети време.

Та опчињеност темом смрти, како истиче, такође је безвременска.

„Ја кажем – Како вам не досади, стално на исто место; кажу – Овде смо као код свог неког рођака, дођемо код тебе као да идемо код најрођенијег рођака у госте”, прича Гордана Милошевић, власница етно-домаћинства „Три храста” у селу Клатичеву.

Када метеоролози најаве високе температуре и тропске ноћи, туристички радници на планинама задовољно трљају руке.

„Јер се буквално букирају капацитети за неколико сати. Чим температура скочи преко 30 степени ми смо пуни у наредних пар дана”, каже Филип Ђоковић из хотела „Црни врх”, Дивчибаре.

Поред Дивчибара, гостима су све привлачнији Повлен и Маљен на којем се ових дана организује скупљање печурака.

„Дан пред манифестацију, док смо припремали, нисам срео ниједну групу с којом сам могао да разговарам на домаћем језику него искључиво на енглеском. Тако да мислим да имамо огроман потенцијал, и покушаћемо да га развијемо што је више могуће”, рекао је Дарко Достанић, директор ТО Ваљево.

Куршумлијска бања је прошле године добила награду Европског удружења бања за најиновативнији спа-хотел у Европи.

„Топличке бање желе и могу да постану један балнеолошки институт где могу да развију ту балнеологију и то коришћење термоминералних вода на један јако висок и добар начин”, истиче Стефан Ђокић, директор Куршумлијске бање.

Топла минерална вода, врхунски спа и велнес третмани, шумовите планине, Ђавоља варош привлаче туристе из целог света у Пролом бању, Луковску и Куршумлијску.

Ту је и понуда више, десет тениских терена због којих долазе тенисери са својим тренерима чак и из Аустралије, Индије и Колумбије...

„Овде и тренирам и учествујем на турнирима који су на високом нивоу. Уживам у природи и води за коју знам да је веома лековита”, каже Сара Санчез,тенисерка из Колумбије.

На Палићком језеру нема купања годинама, али туристички садржаји не мањкају.

„Аква-парк, зоолошки врт, уређене бициклистичке и пешачке стазе око језера, једрене, многобројне рекреативне активности на води, бројни концерт на музичком павиљону али и међународни филмски фестивал на Палићу”, изјавила је Божидарка Голубовић, директорка ТО Суботица.

У Београду лети музички, културни, забавни и гастрономски догађаји смењују један другог.

„То је оно што нас одваја, то је нешто што је од Београда направило респектабилну европску туристичку дестинацију када говоримо о кратким градским одморима, јер ми нисмо ни летовалиште ни зимовалиште”, наводи Миодраг Поповић, директор ТО Београд.

Сви они који се тренутно одмарају у Србији, изабрали су добар термин. Топло је таман онолико колико то свима прија, ништа превише.

Овде где море светлуца и ветар јако дува

на старој тераси, изнад Сорентског залива

један човек грли девојку, након што је плакао.

Потом прочисти грло и поново започне песму:

Много те волим…

Испред очију нам промиче чудесан залив, црне, вулканске литице и рој кућа засео на њих. Ана нам је претходно испричала причу о настанку песме која се званично зове Карузо, али је сви препознају по првим речима рефрена: Te voglio bene assai – много те волим, на наполитанском.

Песма Карузо настала је 1986. године, а написао ју је италијански кантаутор Лучо Дала.

Далин брод се покварио надомак Сорента. Био је приморан да одседне у хотелу "Excelsior Vittoria". Игром случаја, добио је исти апартман у којем је 1921. године неколико последњих дана провео славни тенор Енрико Карузо, пре него што ће отићи у Напуљ да би умро од сепсе у хотелу „Везувио“.

Инспирисан амбијентом, Дала је замислио последњу ноћ великог певача у Соренту. Карузо је тада био тешко болестан, али је држао часове певања једној девојци у коју је био заљубљен. Песма описује тренутке на тераси окренутој ка Напуљском заливу, где болесни уметник гледа девојку у очи и пева јој о својој љубави и болу.

Чувени стих Te voglio bene assai (Много те волим) заправо је цитат из једне наполитанске песме из 19. века, коју је Дала вешто уклопио у рефрен – у Карузово љубавно завештање.

И та наполитанска песма у себи има исту тешку, а ипак ведру меланхолију која краси и ову канцону.

Напуљ – Соренто

Слушам Паваротијев глас који нас потреса до сржи. Иако тек улазимо уском прилазном улицом у град који је капија Обале Амалфи, прибежиште џет-сета, завичај лимончела и предмет глобалне туристичке чежње, као да смо на једној тераси 1921. док се месечина разлива по црној пучини.

Из Напуља смо тог јутра пошли рано. Ведар дан је обећавао вреле послеподневне сате, уобичајене за ово доба године.

Ана је вођа пута. Док излазимо из напуљских предграђа, она не престаје да брбља на енглеском. Њена бака је права Наполитанка. Реч која означава становнице напуљског региона подсећа ме на Ладо наполитанке из Вршца. Историјска веза је једноставна. Аустријски посластичар Јозеф Манер је 1898. свој вишеслојни слаткиш назвао Наполитанац, јер је фил био прављен од чувених напуљских лешника. Путујући у јужнословенски свет и слаткиш и име су променили род – постали су наполитанке нашег детињства.

Возимо се кроз предео у којем не рађају само чувени лешници, већ и жути парадајз, лимун величине бебине главе, грожђе од којег се праве вина са минерално-воћним укусом. Овде, надомак Везува, земља обилно рађа.

Наш циљ је Соренто. Напредујемо брдским путем изнад Напуљског залива према полуострву. Мада је Соренто удаљен свега 27 километара ваздушне линије од Напуља, то је на реалном тлу педесетак километара пута пуног кривина. Помало ме подсећа на Јадранску магистралу. Сунчево светло се игра са крестама таласа.

Ана нам објашњава како бака на локалном дијалекту каже ово или оно. Јасно је да потпуно друкчија лексика у односу на италијански указује на остатке наполитанског, некада моћног језика.

Тако се и Соренто овде заправо зове Сурјенто.

Након што нас је Паваротијев глас припремио за чаролију која следи искрцавамо се из аутобуса надомак староградског језгра.

Светац и песник деле трг

Стижемо у варош од петнаестак хиљада душа довољно рано да можемо да будемо сведоци њеног спорог, медитеранског буђења.

Избијамо на Трг Торквато Тасо и сретнемо Светог Антонина Сорентског. Заправо, његову скулптуру. Овај католички светац има два датума смрти. Први је у 7. веку, када је постао пустињак, пошто су Лангобарди опљачкали његов манастир. Склонио се у Кампанију. Грађани Сорента су убрзо поверовали у његову светост и убедили га да дође код њих. Постао је старешина бенедиктинског манастира. Био је омиљен у народу. После смрти подигли су му базилику.

Његов други датум смрти, такође по нејасним црквеним хроникама, био је у 9. веку. Пре ће бити да су преписивачи ту и тамо попили мало више вина, или су два монаха истог имена сажела у једног. Животопис светаца ионако није научна литература.

Једна легенда каже да је Антонино спасао дете које је живо прогутао кит. На улазу у базилику и данас стоје изложене кости кита. Мештани верују да је њихов светац неколико пута спасао град од куге, колере и напада маварских гусара. Кога пут нанесе у ову варош 14. фебруара, на Валентиново, видеће велику процесију у његову част.

На истом тргу наилазимо на споменик једном од најпознатијих италијанских песника који је рођен овде 1544. и по којем је трг добио име – Торквато Тасо. Он је свету завештао поему Ослобођени Јерусалим и љубавну поезију, а о њему су доцније писали људи попут Гетеа.

Размишљам о чињеници да је црква његово дело дочекала на нож. Превише љубави и магије у спеву. Тасо наредних година прерађује барокну поему. Уподобљује њена незгодна места. Књижевни познаваоци кажу да је тиме додуше задовољио цензоре у мантијама, али је створио лошију верзију сопственог дела. Сада су светац те цркве и цензурисани песник као споменици добре комшије.

Пурпурно једро

Уличице нас даље воде ка градском парку. Град су основали Феничани, на век и по преузели Грци, да би га нови господари, Римљани, претворили у летовалиште за богате. Уследили су несигурни векови, међу освајачима се истичу Нормани у 12. веку. Тек када постаје део уједињене Италије, варош се враћа својој старој слави. Овим уличицама су ходали Лорд Бајрон и Џон Китс, енглески апостоли романтизма, Гете, Ниче, Ибзен. Дакле, овуда је продефиловао добар део моје библиотеке.

Градски парк Villa Communale је заправо видиковац који открива разлоге славе овог места. Сместио се на црне, вулканске литице. Око може да клизи преко мора које понавља свој вечни рефрен ударајући о линију обале, све до монденског острва Искије или Везува.

Наслоњен на ограду посматрам бели траг који остављају елисе излетничких бродова. Одавде до славног Каприја има свега пет-шест километара.

Затворим очи и пред собом видим предео из песме На југу Фридиха Ничеа:

Лежи уснуло бело море, на њему стоји пурпурно једро.

Отворим очи и море је доле, у дубини, испод црне литице, код плаже и луке – зелено. А што поглед више одмиче ка хоризонту у измаглици, то је површина све по нијансама плаве све ближа небу. Жао ми је што нема пурпурног једра. Али ми дође, да као Ниче узвикнем: Чедности југа, прими ме у себе!

Шетајући кроз Villa Communale без плана наиђемо на попрсје. Читам то што је урезано у камен: Салве Д'Еспосито. Композитор је рођен баш овде почетком прошлог века, а његова музика путовала је светом. Познат је постао почетком педесетих година када је створио бесмртну наполитанску канцону Anema e core. Стјепан Џими Станић, чијег се гласа сећам као топле, ритмичне супстанце која допире из радија лампаша, снимио је југословенску верзију 1963: Срцем и душом.

Горки лимунови

Одморимо се мало код улаза у лифт којим се силази на плажу. А онда набасамо на вероватно најуспелији споменик у Соренту. Бркати човек, лицем окренут према Напуљском заливу, је – Максим Горки.

Славни руски писац провео је у Соренту девет година, између 1924. и 1933. Међу делима које је добрим делом написао овде издвајам Живот Клима Самгина као и трећи део аутобиографије.

Чудно је, али ме Горки из Сорента води у Дубницу, село у Босни. Средином шездесетих отац на веранди чита књигу са меканим кожним корицама, у које је утиснут исти овај лик са споменика. То је та аутобиографија – Моји универзитети.

У Соренто је Горки дошао по здравље – да лечи туберкулозна плућа. Али и због неслагања са Стаљином. Живео је у вили Ил Сорито. Треба ли рећи да је она постала један од најживахнијих салона руских емиграната. У вили је живео са бившом женом, сином, секретарицом која му је била љубавница, а ту су били и кућна помоћница, низ рођака, чак и породични сликар. Целу свиту је издржавао искључиво на основу хонорара од књига. Војничком дисциплином устајао је сваког јутра, приставио самовар и писао. Шетња, шах или нега лимунових стабала поподне, а навече жустре дискусије о политици.

Европска и светска књижевна елита умела је да наврати, неки су остајали данима. Индијски песник Рабиндранат Тагоре, немачки писац Томас Ман, да споменемо само два нобеловца, знали су да цене бритку дискусију коју је нудио Горки.

Та бриткост је свакако привукла и две тајне полиције, Мусолинијеву и Стаљинову. Полиција фашистичке Италије му је цензурисала писма.

Овај град је пун знакова који воде књигама, поезији, музици.

Песма растанка

Сада је Соренто нова домовина за велики број богатих и славних људи које Ана, наш водич, помало с презиром назива „виповци“. Некада су глумице Софија Лорен и Ђина Лолобриђида обожавале овај град. Данас овамо редовно навраћају поп-звезде као што је Дуа Липа или холивудске глумице овенчане Оскаром попут Сузан Сарандон.

Ни обични туристи попут нас не заобилазе варош. Завирују у баште са лимуновим стаблима, меркају сувенире, купују луксузне ликере, пуне локалне ресторане чији је јеловник сличан оном у Напуљу, али је све то знатно скупље.

Имао сам срећу да откријем једно место у којем сам усред узавреле лепоте пронашао мир.

Бивши фрањевачки самостан. Прошетао сам манастирским тремом. Ту осећам да ми је ближи 14. век, скромна, дубока тишина, од данашње глобалне брбљаонице.

У хладовини манастирског трема човеку пред очи изађу сви призори Сорента, слике које се узајамно гуркају и прекривају једна другу, тражећи трајније место у сећању.

На главном тргу се препиру светац Антонино који изговара молитве за спас града пред најездом туриста и песник Тасо који слави љубав, али то записује као да изговара молитве. Потомци оног кита који је гутао децу не усуђују се да приђу обали, да им кости не би завршиле на улазу цркве као докази чуда. Максим Горки и Тагоре играју шах. Томас Ман кибицује. Ниче певуши песму о пурпурним једрима. Софија Лорен га држи под руку. Лимунови су велики као у сну.

Будим се у аутобусу који ме вози ка Амалфију. На мојој унутрашњој бини Павароти не престаје да пева:

Sentì il dolore nella musica / Si alzò dal pianoforte / Ma quando vide uscire la luna dalla nuvola / Gli sembrò più dolce anche la morte.

Осетио је бол у музици, устао од клавира. Али када је видео месец како излази иза облака и сама смрт му се учинила слађом.

Sorento, Sorento, te voglio bene assai.

Овај мали историјски градић постао је прво италијанско насеље које је добило сертификат „Звездано село“ (Village of the Stars), који додељује Foundation Starlight при Институту за астрофизику Канарских острва.

Ово признање, које подржавају Међународна астрономска унија (IAU), Унеско и Светска туристичка организација, намењено је срединама које успешно чувају квалитет ноћног неба, одржавају веома низак ниво светлосног загађења и спроводе конкретне пројекте за заштиту и промоцију небеског наслеђа. За Алаи је ово резултат четворогодишњег рада и дугорочног улагања у очување природног окружења.

Ново јавно осветљење вратило звезде

Један од кључних корака био је потпуна реконструкција система јавне расвете. Стари светлосни стубови замењени су савременим решењима која усмеравају светлост искључиво ка тлу, чиме се готово у потпуности спречава расипање светлости према небу, главни узрок нестанка звезда изнад урбаних средина.

Истовремено су на три панорамске локације постављене клупе намењене посматрању ноћног неба, уз мапе сазвежђа које посетиоцима омогућавају лакше препознавање небеских објеката.

Пројекат је реализован уз подршку Планетаријума листа L’Unione Sarda и астрофизичара Флавије Дел Аљи из Националног института за астрофизику (ИНАФ) у Риму и Мануела Флориса из Планетаријума. Током протеклих година у Алају су организоване јавне астрономске вечери, предавања и радионице астрофотографије намењене грађанима, ученицима и љубитељима астрономије из целе Сардиније.

Заштићено ноћно небо као шанса за развој

Добијањем овог сертификата Алаи је постао део мале међународне мреже дестинација које штите природно ноћно небо. У Италији се тако придружио већ признатим „Парку звезда“, Астрономској опсерваторији Сен Бартелми у Долини Аосте и Астрономском парку ГАЛ Хасин у сицилијанском месту Изнело.

Посебност Алаија јесте чињеница да признање није добио астрономски центар или заштићени парк, већ историјско насеље у којем људи свакодневно живе.

Локалне власти сматрају да очување мрака може постати важан покретач развоја унутрашњости Сардиније, подручја које се годинама суочава са исељавањем становништва. Посебан акценат стављен је на развој астротуризма, гране одрживог туризма која последњих година привлачи све већи број путника заинтересованих за посматрање звезданог неба.

У времену када светлосно загађење постаје један од највећих еколошких изазова савремених градова, Алаи показује да очување природне таме није само питање заштите животне средине, већ и прилика за науку, образовање и одрживи развој локалне заједнице.

„Не бих направила тако стриктну поделу или – или, већ и – и. У нашим промотивним кампањама истичемо одмор на селу, јер, гледајући светске трендове, управо је то оно што модеран туриста све више тражи", каже Лабовићева.

Према њеним речима, туристе привлаче боравак у природи, локална храна, аутентично искуство и упознавање традиције и културе која им није довољно позната.

Одмор у природи не значи одрицање од удобности

Иако је боравак на селу све популарнији, очекивања гостију су различита. Док једни желе све савремене погодности, други намерно бирају потпуно искључење од технологије.

„Одмор на селу одавно више не подразумева да је то само сеоско домаћинство. Постоје традиционална домаћинства која нуде потпуно аутентичан доживљај, али то не значи да тај, условно речено, луксуз данашњег времена није потребан", каже гошћа Јутарњег програма и наводи да многи гости траже интернет, додатне садржаје и активности, али и да има оних који желе управо супротно: „Има и оних који траже да нема вај-фај-а, да нема телевизора. То је дигитални детокс".

Марија Лабус каже да је и сама недавно боравила у једном таквом домаћинству: „Била сам четири дана у домаћинству које нема вај-фај, чак нема ни телевизор, на сат и по од Београда. Само су птице цвркутале и то је заиста било такозвани шумски спа".

Према њеном мишљењу, управо су краћи одмори добра прилика да се упознају различити крајеви Србије: „Србија је заиста богата различитим аутентичним искуствима, и добро је да сваком делу Србије поклоните по један продужени викенд".

Подсећа и да се повећава број сеоских домаћинстава која нуде смештај, као и да је држава ове године определила 150 милиона динара субвенција за проширење и обнову ових услуга.

Аутентичност и културно наслеђе као највећа вредност

Музејски саветник Етнографског музеја Марко Стојановић сматра да је традиционални начин живота једна од највећих предности српског села: „Традиционални начин живота је оно што се тражи".

Указује да се у оквиру сеоског туризма развијају различити облици понуде: „Сеоски туризам је место – место је село, а у оквиру сеоског туризма постоји аграрни туризам, еко-туризам и други садржаји".

Стојановић сматра да Србија има велики потенцијал, али да га ограничава недостатак становништва у селима: „Чини ми се да, поред свега, немамо довољно понуде јер нема довољно људи који су остали на селу".

Говорећи о очувању наслеђа, упозорава да понуда мора бити заснована на стварној традицији: „Проблем са такозваним етно-туризмом... Када би стручњаци били више укључени у креирање такве понуде, мислим да би то било другачије".

Осврнуо се и на значај савремене инфраструктуре у селима: „На селу је вај-фај неопходан зато што свако ко се бави пољопривредом мора да ажурира своје знање на светском нивоу".

Говорећи о најмлађима, Стојановић истиче да им управо традиција може бити занимљива: „Њима је ново оно што је старо".

Марија Лабус истиче да туристи данас могу да отпутују готово било где, због чега је важно сачувати оно што Србију чини препознатљивом.

„Туристи траже аутентичност и различитост. Важно је да сачувамо наше локално, нашу традицију и све оно по чему смо посебни, јер је то разлог зашто ће туристи одабрати баш нас", истакла је Марија Лабовић, директорка ТОС.

„Када је сунце грануло, када смо мало поразмислили да иде лето, да треба негде отићи, почела је обнова резервација уз један опрез када су туристи у питању који се свакако детаљно о свему распитују. Кипар који је до пре месец дана био дестинација за коју се мислило да ове године неће радити и он се вратио“, каже Душан Анастасов из „Биг блуа“.

Грчка је и ове године за домаће туристе неприкосновена, али, примећују агенти, расте интересовање за Италију и Шпанију захваљујући све већем броју градова до којих „Ер Србија“ у тим земљама лети.

„Ми практично већ трећу годину примећујемо већи број упита за ове дестинације и ја се надам да све редовне линије које долазе од стране Ер Србије свакако ће допринети на даљој популаризацији ових дестинација“, наводи Андреј Тодоровић из „Контикија“.

На туристичке токове овог лета донекле утиче и нови ЕЕ систем уласка у земље Шенгена.

„Црна Гора ове године бележи нешто веће интересовање сходно овим регулативама на граничним прелазима које успоравају пролазак према земљама Шенгена. Тунис такође као и Црна Гора бележи нешто боље резултате, односно нешто већи број путника али све у свему ова сезона треба да буде врло слична оној од прошле године“, истиће директор ЈУТЕ, Александар Сеничић.

Добру сезону очекује и домаћи туризам.

„Примећује се да се туристи више одлучују да путују на дестинације које су ближе, генерално и у читавом свету то је сада тренд, тако да у складу са тим ми очекујемо да ће се већи број домаћих туриста одлучити за одмор у Србији, као и иностраних туриста из региона с обзиром на то да је то тренд који се види и по резервацијама, али и по генералним кретањима када је светски туризам у питању“, напомиње директорка Туристичке организације Србије, Марија Лабовић.

Лето је тек почело. Пред нама су месеци са највећим бројем туристичких путовања. На коју ћемо страну поћи, свако бира према својој жељи и могућностима.

„Једна од сигурно најпознатијих је Дринска регата, регата на Златарском језеру, ПП фест у Пријепољу, али ту не можемо да изоставимо и сва дешавања која су у Чачку, Ивањици, Љубовији, Малом Зворнику и ово је идеална прилика да позовемо све да лето проведу у Западној Србији и да доживе Србију на прави начин“, наводи Бранко Пуцаревић из ТО „Златар“.

Лети су најпопуларније планине и бање, а све више и села.

„Сеоска домаћинства, генерално куће које су у природи, тај такозвани "шумски спа" је све актуелнији, а ми то можемо да понудимо тако да очекујемо да ће то бити веома тражено“, каже директорка Туристичке организације Србије, Марија Лабовић.

Ако тешко подносите летње врућине, крените у обилазак пећина. У њима је температура током целе године око 12 степени. Поред чувене Ресавске пећине код Деспотовца у том крају има још 200 пећина за оне најодважније.

„То је наш адут за оне људе који су адреналински зависници, то је специјализовани вид туризма и то су објекти које могу да посете искључиво обучени људи и спелеолози који се тиме баве“, наводи Гордана Милошевић из ЈП Ресавска пећина.

Нашу храну сви хвале и ко каже да на фокачо ексклузивно право имају само Италијани, а не на пример Смедеревци.

„Имамо хлеб, фокачо, погачице са чварцима. Нема адитива, нема индустрије, нема квасца, све је чисто, сигурно и укусно“, истиче Милица Марић из „Мириса традиције“ из Смедерева.

„Производ је малтене органски, прскамо минимално, наша деца су сваки дан у нашим боровницама тако да се трудимо да то буде што природније могуће“, објашњава Аница Ђукић из „Свит бери“, из Петовца на Млави.

Уз све ове туристичке препоруке и сласне и здраве залогаје на Калемегдану, тешко је имати дилему – куда ове године отићи на одмор.

Гледајући палме, лимунова стабла и чокоте, Напуљски залив боје индига, не могу а да не помислим како су благослов и проклетство деца истог оца. Ова плодна земља, ова лепота, не би били овакви да није вулканске изнутрице која је променила лице земље десетинама километара унаоколо.

Вожња не траје дуго. Од давних школских лекција о месту које је убио вулкан, преко причица из Политикиног забавника, до телевизијских репортажа – укупно знање о Помпеји припремало ме је за овај сусрет. И већ смо ту.

Унаоколо је неколико аутобуса. Ово археолошко налазиште је туристичка атракција којој није потребан маркетинг. Два милиона посетилаца годишње. Сви радо долазе у град мртав 2.000 година. Јер је окамењен у тренутку ужаса. О томе размишљам док нам очитавају карте и улазимо у Помпеју.

Стигли смо са јужне стране, од мора, које је у време када су људи овде живели, било надомак града. То ме подсетило на Ефес, на истоку тадашњег царства. И њему је тектонска несрећа одузела море.

Корачамо улицама које су веће и моћније него што сам очекивао. Пет широких улица се укрштало у граду, а између њих је била мрежа сокака. У главним улицама су биле радње. Слушам једног водича како Јапанцима на енглеском објашњава да се налазе пред неком врстом античког Мекдоналдса. У Помпеји је било гладних људи који нису имали времена. Иначе, 25 пекара и 27 винарија говоре да су хлеб и вино били основне животне намирнице тадашњег становништва.

Пут нас наноси поред гладијаторског вежбалишта. Занимљиво ми је да су врата кроз које су гладијатори излазили на сам терен била поприлично ниска. Њихова просечна висина није могла бити већа од метар и шездесет, највише метар седамдесет.

Нема времена за уживљавање у свет Спартака, чека нас још много тога. На пример, Мало позориште, прва таква грађевина у граду након што су Римљани загосподарили овим крајем. Много је боље очувано од великог позоришта у комшилуку.

Замишљам музичаре, али не могу да замислим музику. Камене трибине ћуте. Овде се рецитовало, пантомимичари су забављали публику, али су и музичке вечери биле редовне јер је место, према изворима, имало одличну акустику.

Ходамо улицама, врелина дана већ загрева камен под нама. Тражимо сенку. Налазимо је у једној раскошној грађевини.

Кућа љубавника

У грађевину са лепим атријумом улазимо задивљени мирном лепотом места. Препознаје се рукопис који ће доцније бити узор свим богатим унутрашњим двориштима. Ово двориште је старо двадесет и један век. Археолози су вилу откопали тек 1933. Али као да ће домаћин у тоги сваког часа изаћи нама у сусрет да нас дочека.

Кућу су тек након ископавања назвали Casa degli Amanti – Кућа љубавника, јер је на фасади пронађен натпис: Amantes ut apes vitam melitam exigunt. Љубавници као пчеле воде медени живот.

Мада је кућа вероватно настала као дом имућног човека, о чему сведоче раскошне боје на зидним сликама – њих није себи могао да приушти баш свако. Изгледа да је кућа доцније претворена у радионицу. Можда после земљотреса који је 62. године, 17 година пре ерупције Везува, поприлично оштетио град. Археолози су пронашли алат. Осим тога, на неким од зидних призора боја није била обнављана, што говори о томе да просторије више нису имале репрезентативан карактер. Постоји и претпоставка да су неке од просторија на спрату служиле као бордел.

За проституцију воле да кажу да је то најстарији занат на свету. Након што је постала римска колонија, Помпеја је, наводно, неговала култ Венере, богиње секса. Излазимо из Куће љубавника. Наша следећа дестинација је Лупанар – бордел. Лако га је наћи. На улицама су у камену као путокази урезани стилизовани – мушки полни органи.

У гостима код вучице

На латинском су жаргонски проститутке звали „лупа“, вучица. У складу са тим, назив бордела, Лупанар, означава неку врсту вучје јазбине. У граду је бордел био посебно изграђен за ту сврху. Имао је десетак собица где су жене на каменим постељама примале муштерије.

Постоји и друго тумачење назива бордела. Наводно су проститутке скретале пажњу на себе животињским оглашавањем. Рецимо, вучјим завијањем.

Раније се сматрало да је град имао више јавних кућа, али се испоставило да то није било тако. Проститутке су изнајмљивале и собице дуж прометних улица или собе на спратовима. Неке конобарице у градским крчмама додатно су се бавиле и проституцијом. Али једино је Лупанар био од самог почетка па до пропасти града – бордел.

У самој унутрашњости очувани су призори вођења љубави. Сматра се да су они представљали неку врсту каталога, јер су на зидовима приказивали различите позе.

Стари Рим није имао сексуалне табуе као векови који су уследили после његове пропасти. Помпеја није била град разврата – барем не више од осталих римских градова. Еротски призори у кућама богатих Римљана, ласцивне изреке урезане у зидове, све то је спадало у сасвим уобичајену декорацију. Тек је хришћанство накнадном памећу прогласило пропаст града у ерупцији Везува – божјом казном.

Остало је записано да је ценовник услуга у римској монети ас говорио о повољном плаћеном сексу. Најјефтинији сегмент је имао веома популарне цене – љубав се плаћала као литар вина или векна хлеба.

Тријумф Танатоса

Посетили смо и Стабијске терме, најстарије римско купатило у граду. А има их неколико. Ово купатило је на 3.500 квадрата било један од најзначајнијих центара друштвеног живота у помпејским вековима. Терме су добиле име по улици Стабија, а она по оближњем граду. Стабија је у исто време као Помпеја и Херкуланеум нестала под везувским пепелом.

Потом стижемо до гипсаних одливака људи који су настрадали у ерупцији. И то нам доноси ону језу због које већина људи и долази овамо. То је тај смртни час! Заувек замрзнут врелим пепелом.

Смрт је необично бела. Свако од нас би у таквом часу заклонио лице, склупчао се у положај фетуса, не би желео да поверује како се то догађа баш њему. И онда нас прекрије десетине метара врелог пепела. Материја од које смо сачињени напросто прокува. Па испари. Кажу да црни облак пепела, који се у оваквим ерупцијама ваља низ падине вулкана, уме да достигне температуру и од 800 степени.

Ретки срећници су умели да протумаче знаке. Напустили су град. Земљотрес, мумлање вулкана. Сви бунари у граду су пресушили. Али већина је занемарила знамења коби, остала је, бавећи се свакодневним пословима. Нико није веровао да вулкан који одавно спава уме да се пробуди.

Они које није убило крупно камење које је падало са неба, угушили су се отровним гасовима или су били напросто опепељени. Али пепео је прекрио облик њихових тела пре него што су се разградила. Нагло охлађени пепео их је заувек загрлио. У охлађеној материји остао је мехур у облику њихових тела.

У Антикваријуму, музеју који сабира све што је човечанство сазнало о Помпеји налази се већи број одливака. То је као негатив у аналогној фотографији. Празнина која је некада била тело. Онда се у шупљину налије гипсана пломба. Тако настаке лутка по узору на обрисе ишчезлог човека. На лицима су верно исписани изненађење, неверица, страх.

Ништа од свега овог не бисмо имали овако пластично пред очима, да другом половином 19. века довитљиви археолози нису дошли на идеју да шупљине на које су наилазили испуне гипсом. Тако је настао низ белих фигура.

У мени се буди огорчење када угледам гипсане обрисе деце. Дете над које се узнемирен надносим је старо два миленијума. И то нам уради Помпеја. Учини видљивом, као огледало, сву нашу људску крхкост, док се над нас надноси њушка разгоропађеног Танатоса.

Последња шетња мртвим градом

Тог дана смо били и на импозантном Форуму на чијем крају су се разазнавали обриси Везува. Тек да нас упозоре да је вулкан вечан, а људска дела пролазна.

Обишли смо неколико главних светилишта. Моћни храмови, жртве и молитве у њима нису помогли. Пропали су заједно са богаташким вилама, амфитеатром за 20.000 људи, сиротињским избама, цигланама, грнчарским радионицама, јавним кућама, моћним купатилима, винским подрумима са цистернама од 10.000 литара. Град је ишчезао за скоро 18 векова. Онда су га ископали. И почео је да заокупља машту човечанства.

Овим улицама је, пре више од два века, шетао и Гете. У свом Путовању по Италији он је забележио тескобу коју је осећао обилазећи прве ископине. Еротска слобода староримског света с којом се суочио поприлично конзервативан век њему није сметала. Међутим, погрешно протумачен, један извор је послужио томе да Помпеја изађе на лош глас као град греха.

То је нашло свој израз у првим романима који су искористили кулисе овог града. Британски аутор Едвард Булвер-Литон је својим романом Последњи дани Помпеје засновао жанр историјско-археолошког романа, на чијем нас логичном врхунцу чека Индијана Џонс.

Песници су писали елегије о пропасти града, хришћански аутори су користили град као доказ паганског разврата. Онда се све мало стишало. Док историјски романи нису опет почели да голицају машту човечанства, о чему сведоче књиге попут Помпеје Роберта Хариса.

Знам да су по причи о пропасти града у Напуљу успешно извођене опере, али не могу да не помислим на бенд „Пинк Флојд“ који је 1971. свирао у помпејском амфитеатру – без публике. Тако је настао музички филм Live at Pompeii.

А филмаџије су у овом граду од самог почетка. Прва верзија Последњих дана Помпеје настала је 1900. Уследило је десетак филмских верзија, последња 2014.

Све ми ово промиче мислима док посматрам гужву у Антикваријуму. После неколико сати хода по врелим улицама, простране климатизоване одаје музеја заиста пријају.

Мозаици и фреске привлаче ми пажњу. Посебно једна која представља Диониса, бога вина, плодности, вегетације, уживања. Они морално наелектрисани користили би друкчије изразе – блуд, разврат, оргије. Уз њега је Аријадна, коју је он преотео Тезеју. А иза њега је и његов брадати учитељ, пијаница Силен.

Овај призор ме обрадовао. Нешто од Ероса је преживело у самом срцу Танатосовог царства. Ово место је једном славило живот, у неописивом бујању, а не његов ужасан крај.

Симоне Вентурини, бивши десничарски туристички одборник који је изабран за градоначелника крајем маја, рекао је да је предлог усмерен на даље обесхрабривање долазака „током периода повећаног туристичког притиска на град“, пише британски Гардијан.

Венеција је 2024. године постала први туристички град на свету који је наплаћивао улаз, уводећи дневну накнаду од пет евра за 29 дана између априла и јула током којих је увек највећа навала посетилаца.

Накнада се вратила 2025. године, са проширењем на 54 датума уз могућност да се онима који се за долазак у град одлуче у последњем тренутку наплати двоструко. Ове године иницијатива покрива најтраженијих 60 датума уз исте цене – пет евра за унапред резервисану посету или 10 евра за посету која је планирана у наредна четири дана.

Иако је пројекат имао мали утицај на број посетилаца, у првој години је у градску касу донео 2,4 милиона евра, што је много више него што се очекивало, а власти Венеције и даље верују да ће на крају допринети томе да се град, који је на Унесковој листи светске баштине, избори са прекомерним туризмом.

Вентурини је током своје предизборне кампање обећао да ће повећати цену улазнице на између 30 и 50 евра, у зависности од датума.

Градоначелник је поручио да Градско веће проучава предлог којим се предвиђа повећање цене улазнице „одређеним данима, али и у случајевима када се прекорачи одређени број резервација“. Веће овај предлог намерава да представи италијанској влади.

Улазница за посету Венецији се плаћа онлајн, а посетиоци добијају QR код који морају да покажу редарима који патролирају на главним улазима у град, као што је железничка станица Санта Лучија.

Свако ко резервише ноћење у Венецији је ослобођен плаћања, затим туристи из ширег региона Венето, одакле долази већина једнодневних излетника, као и деца млађа од 14 година.

Али чак и ако је посетилац резервисао хотелску собу, и даље је обавезан да региструје посету на веб-страници.

„Цена улазнице је тренутно једини ефикасан алат за контролу дневног броја посетилаца. Стога радимо на предлогу како бисмо је учинили ефикаснијом у данима са великим прометом, са циљем проналажења нове равнотеже између потреба становника, радника и посетилаца“, објашњава градоначелник Вентурини.

Рекао је да ће средства прикупљена од улазница бити коришћена „за финансирање градских услуга и подршку одржавању и заштити јединственог града, изграђеног на води, чији трошкови прелазе 100 милиона евра сваке године“.

Ерупције могу да изазову разарања и чак да зауставе светски саобраћај, као што је то показао исландски вулкан Ејафјатлајокутл 2010. године. Али вулкани имају и стваралачку моћ – обликују нове пределе и за собом остављају плодна тла.

Вековима су опчињавали људе. Стари Римљани су их поштовали, хиндуси обожавали, а савремени путници им се диве. Писац Жил Верн представио их је као пролаз у подземни свет у свом класичном научнофантастичном роману Пут у средиште Земље.

Упркос опасностима, посматрање вулкана из непосредне близине представља узбудљиво и инспиративно искуство. Осетите како се земља тресе код неких од следећих вулкана и уверите се да на овој планети ништа није трајно и непроменљиво.

Бромо, Индонезија

Довољно велика да у себи садржи читаву пустињу, урушена калдера овог светог хиндуистичког места испуњена је вулканским купама и скривеним храмом који израња из пепељасте равнице. Преко „Мора песка“ може се прећи теренским возилом, мотором или на коњу, а затим се попети уз 253 бетонска степеништа до самог руба активног кратера.

Густи облаци белог сумпорног дима уздижу се високо изнад смарагдне џунгле која га окружује.

Једном годишње хиљаде припадника народа Тенгер пешаче до кратера и у њега бацају дарове – пиринач, поврће, воће, па чак и стоку.

Бромо је непредвидив и опасан вулкан. Тромесечна ерупција 2015. године изазвала је велике економске губитке, а облаци пепела више пута су доводили до обуставе међународних летова.

Национални парк Ласен, САД

Магма испод површине Земље кључа и струји на различите начине, стварајући различите типове вулкана. Штитасти вулкани су широки и ниски, вулкани од пепела стрми и купастог облика, куполасти вулкани заобљени, док су стратовулкани готово савршено симетрични.

Национални парк Ласен на северу Калифорније је једино место на свету где су присутна сва четири главна типа вулкана.

Активан већ три милиона година, парк се налази на додиру тектонских плоча и обилује кључалим блатом, фумаролама и облацима паре у хидротермалној области Бампас Хел.

Снежни врх Ласен пик се огледа у језеру Манзанита, а због обилних снежних падавина, лед се на њему задржава и током лета.

Питон де ла Фурнез, Реинион

Док многим острвима Малдива прети пораст нивоа мора, друго тропско острво у Индијском океану буквално расте. Почетком године хиперактивни вулкан Питон де ла Фурнез створио је ток лаве који је стигао до мора и продужио обалу за чак 190 метара.

Један од најактивнијих вулкана на свету, висок 2.600 метара, покрива око 40 одсто површине овог удаљеног француског прекоморског департмана.

Како се пејзаж стално мења, предео око кратера сваки пут изгледа другачије. Ближе морској обали  постоје древни тунели од лаве настали током претходних ерупција. Њихове зидове украшавају сталактити од лаве, трагови њеног тока и подземне баште сталагмита – упечатљив контраст бујној тропској вегетацији која прекрива већи део острва.

Етна, Италија

Стари Римљани имали су занимљиво објашњење за подрхтавање земље. Веровали су да бог ватре и ковачког заната Вулкан вредно ради у својој ковачници, по коме су касније име добили и сами вулкани.

Изгледа да је посла било много испод највишег европског вулкана, који је активан још од античких времена.

Етна редовно приређује спектакуларне вулканске представе и може се обићи пешице, жичаром, бродом за крстарење или железницом која пружа поглед са свих страна. Зими је могуће чак и скијати или се спуштати сноубордом низ њене падине.

Неплодна вулканска пустиња постепено прелази у густе шуме и плодна подножја испуњена цитрусима, маслињацима и виноградима. Један од најстаријих виноградарских региона Италије, према предању, обрађивао је и сам Бахус, а и данас производи „нектар богова“.

Фуџи, Јапан

Ред и хармонија налазе се у средишту јапанске културе. Стога није чудо што је најпознатија јапанска планина готово савршено симетрична.

Издижући се на острву Хоншу, Фуџи је инспирисао безброј уметника, укључујући и чувеног Кацушику Хокусаија.

Унеско га је уврстио на листу светске баштине због културног значаја, а више од 200.000 планинара сваке године долази да дочека „гораико“ – „часни долазак светлости“, односно излазак сунца са светог врха.

Стазе за дводневни успон отворене су од 1. јула до почетка септембра, а најпопуларнија је рута Јошида, која има највише планинарских домова и медицинских пунктова.

Ол Доињо Ленгаи, Танзанија

Иако је знатно нижи од Килиманџара, највишег врха Африке, један други врх у великој раседној долини источне Африке има посебан значај за народ Масаи.

На обали језера Натрон, каустичног црвеног сланог језера које може да очува животиње као да су окамењене, налази се и духовно и геолошко чудо.

За разлику од других вулкана, из „Божје планине“ тече јединствена карбонатитна лава у облику масних црних потока, која се касније претвара у бели прах и пада попут снега. У зору се из кратера пружа поглед на зидове прошаране пепелом попут пруга зебре.

Ерта Але, Данакил депресија, Етиопија

Стотинама метара испод нивоа мора простире се подручје кључалог блата, сумпорних врела и електрично плавих гасова, које би за милионе година могло да постане дно новог океана.

За сада је то једно од најтоплијих места на Земљи, где се три тектонске плоче раздвајају. Температуре на месту познатом као „Капија пакла“ током целе године редовно прелазе 50 степени Целзијуса.

Они који издрже врућину награђени су незаборавним искуством. Ноћење под отвореним небом у подножју вулкана Ерта Але и ноћни успон омогућавају поглед на Млечни пут изнад светлуцавих фумарола које напаја језеро лаве активно још од 1906. године.

Везув, Италија

Плиније Млађи, сведок једне од најразорнијих ерупција у историји, описао је облак који се уздизао изнад Напуљског залива као стабло бора са разгранатом крошњом. По његовом опису, вулканолози су касније назвали овакве снажне ерупције „плинијским“.

Догађаји из 79. године нове ере заувек су сачувани испод слојева пепела и блата који су прекрили Помпеју и Херкуланум.

Одливци жртава, настали уливањем гипса у шупљине које су остале након распадања тела, изложени су у музејима на отвореном. Уз њих се могу видети мозаици, посуде са житом и еротске фреске из некадашњих јавних кућа, које пружају увид у свакодневни живот Римљана.

Аренал, Костарика

У једном од највећих случајева погрешне процене, показало се да је Аренал много активнији него што је локално становништво веровало. Планина окружена прашумом постала је један од најактивнијих вулкана на свету након ерупције 1968. године.

Експлозије су трајале више од четири деценије, али су данас густе колоне дима замењене тек танким облацима гасова.

Геотермална активност загрева бројне минералне изворе, које су хотели претворили у удобне бањске комплексе. 

Разноврсни екосистеми омогућавају живот готово половини свих биљних и животињских врста које се могу наћи у Костарики. 

Трихнукагигур, Исланд

Улазак у утробу вулкана обично би био сигуран пут у смрт. Међутим, спуштањем 120 метара испод планинског масива Блауфјол у отвореном лифту на челичним ужадима могуће је прошетати кроз комору некада испуњену ужареном магмом и потом безбедно испричати ту причу.

У реткој геолошкој појави, након ерупције пре 4.500 година магма је исцурела из вулкана уместо да се простор уруши или поново испуни. Тако је настала сабласна пећина довољно велика да у њу стане лондонски панорамски точак „Лондонско око“.

Зидови су обојени нијансама заласка сунца захваљујући древним минералним наслагама, док вода ритмично капље са свода.

Жена која нам је додељена као водич говори енглески са јаким италијанским нагласком. Али њену причу нећемо слушати дуго. Везув се налази на свега девет километара од Напуља. Само што смо изашли из града, већ се искључујемо са ауто-пута и пењемо се серпентинама ка врху чувене планине.

Успут сазнајемо да заправо живот на ободу активног вулкана у дословном смислу те речи – цвета. Иако је, према речима водича, забрањено да се сади вегетација у самом угроженом појасу, возимо се поред кућа са изузетно бујним баштама у којима доминира зимзелено, медитеранско растиње. Као и у Напуљу, и овде, у подножју вулкана, правила су само необавезни предлог.

Пулчинела и букет

Размишљам о томе да је околина у античким временима, барем према причама, била пуна џиновских, ватрених бандита, гиганата, синова Земље. И њих је победио Херкул. Много трајнији траг је оставила прича из римских времена, према којој Вулкан, бог ватре, римска верзија грчког Хефеста, овде има радно место. Његове подземне ковачнице изазивају земљотресе и ерупције. Не треба да се изостави ни Дизнијева вештица Магика Врач која живи на ивици кратера и мућка своје чаробне напитке.

Уместо њих, кроз прозор угледам Пулчинелу, карневалски лик из народног напуљског позоришта. Шта би био овдашњи хумор, када се не би спрдао са смртним опасностима?

Аутор базалтне скулптуре тешке 45 тона јесте овдашњи уметник Лело Еспосито. Назвао ју је Gli Occhi del Vesuvio – Очи Везува. Уметнички покушај да се очима вулкана, сведеним на безазлену маску Пулчинелу, погледа Напуљски залив.

Нешто даље је место на којем нас аутобус искрцава. Наредна два километра мораћемо да се попнемо макадамским путем. Ако постоји правично обештећење за ходање по врелом дану до кратера вулкана, онда су то предели које око упија и заувек чува у трезору лепих слика са путовања.

Напуљски залив и град који се пружио као лења дама са раскошним хаљинама од камене чипке.

Црне стене из којих ниче цвеће ведрих боја.

Смрт спава, а лепота узима маха.

Вулкан је ружан, али његова жена Венера је лепотица.

У сусрет нам долази старији пар. Он је, судећи по мелодији жалопојке, негде из Далмације. Каже да је престар за верање по брдима, шта ће му то.

Као противаргумент уберем неколико цветова и сложим их у везувски букет. Због њега се вредело пењати овамо.

На успону се понавља преплитање језика овог света. Ваљало би поставити једноставно питање свима нама – шта нас је довело овамо? Свакако, Везув је вероватно најславнији вулкан света. Али то није довољно, као ни туристички маркетинг или инстаграмско лудило – лов на слику са кратером.

Претпостављам да је људски порив који га гура на овакве излете нешто сложенији. Није ли невероватна снага вулкана, која је 79. године после Христа – дакле скоро пре два миленијума – разорила четири околна античка града, то што нас фасцинира? Вулкан тренутно спава. Али он то уме да ради стотинама година па онда опет покаже своје право лице. Појаве се огњени џинови, Вулкан прегреје своје ковачнице па из њих потече река истопљеног стења.

И то голица нашу машту. Ми се пењемо стомаком саме базалтне смрти, све до њених разјапљених раља. Тешимо себе да она спава. Али нам записана историја, народно памћење у причама као и научни налази кажу – пробудиће се.

Везув је сада висок једва 1.300 метара. Пре чувене ерупције имао је много већи врх. Он је заправо последица, а не узрок експлозивног уништавања огромног планинског масива.

Према врху се пење и старо и младо. Старац са штапом. Тинејџерке. Отац са троје деце. Једно је упртио у носиљку – некада би људи употребили реч сепет.

Све личи на бизарно ходочашће.

Вулкан старији од човека

Сама реч Везув старија је од латинско-грчког света и има своје корене у најстаријем индоевропском језичком супстрату. Повезана је са значењима као што су ватра, блесак, горење. Ватрени би био можда најближи превод.

Геолози кажу да се вулкан налази у субдукционој зони између афричке и евроазијске плоче. Обим самог вулкана је у подножју 80 километара. Историја вулканизма овде почиње пре 400.000 година, у плеистоцену.

То значи да је ово што гледамо старије од свега људског.

Пре више од 18.000 година – тако тврде научници – дошло је до ерупције која је избацила вулканску изнутрицу у стуб висок 20 километара. Десетак километара од вулкана наталожио се слој од преко шест метара. Више таквих догађаја забележили су вулканолози – људи који умеју да читају земљу, њене ожиљке и слојеве као текст.

Знао сам све ово и пре успона. Све то може да се искуси у паметним документарцима и добрим књигама. Али без размишљања и даље корачам косином Везувове купе, као да ме горе чекају одговори на питања, за које и не знам да сам их поставио.

Осврнем се и погледом обухватим пређени пут. Улаз у Национални парк Везув сада изгледа као макета. А друга половина планине од које је настао Везув стоји наспрам нас као црни зид.

Неколико пута застајемо да дођемо до даха. Они млађи нас претичу. Онда се деси да их сретнемо негде пред циљем како они хватају дах. Као да вулкан каже – приђи ми споро, с поштовањем.

Сви смо чули за судбину која је задесила Помпеју. Хроника ерупција неумољиво указује на то да са овог места смрт међу људе силази периодично. Такозване плинијске ерупције назване су по Плинију Млађем. Он је као сведок ерупције 79. године описао црни облак који силази низ падине вулкана. Сада знамо да је то најопаснији облик вулканизма. У мешавини гасова, уситњене лаве, камења, вулканског пепела не може ништа да преживи. Температура од 300 до 800 степени гарантује брзу смрт свим живим бићима. Нема склоништа. Облак се креће брзином до 700 километара на час.

Пре четири миленијума једна таква ерупција је оставила трагове и до 15 километара од вулкана. Уништила је сва људска насеља бронзаног доба у околини. Седамдесетих су италијански грађевински радници, прокопавајући трасу ауто-пута, пронашли остатке села из бронзаног доба које је било покривено вулканским пепелом.

Под вулканом

Дуги периоди успаваности вулкана стално су заваравали људе. Плодно вулканско тло, згодно за узгајање најбољег воћа – посебно грожђа – привлачило је насељенике после сваке катастрофе. Због близине метрополе Напуља и околног, густо насељеног подручја, у потенцијално опасном кругу око вулкана – у црној зони – живи три милиона људи.

Гледам Напуљски залив и размишљам о правцу ветра који је одлучио да Напуљ буде поштеђен, а Помпеја уништена. Сетим се култне књиге Испод вулкана, британског писца Малкома Лаурија те истоименог филмског ремек-дела Џона Хјустона. Било је то испод неког другог вулкана у Мексику. Али опомена је актуелна.

Овде на Везуву се види јасније него на другим местима – проблем нису вулкани него људи.

Тачне мисли се јављају у покрету, на висини. Можда је њихов ток заправо смисао успона до ивице кратера. На Везуву схватимо колико смо мали. Колико је крхка нит која нас веже за све што познајемо и волимо.

Још неколико корака и коначно смо ту. Последњи пут се Везув јавио 1944. Од тада изгледа овако мирно, скоро безазлено. Али треба веровати научницима да дубоко у његовој утроби има довољно магме. Примећујем и мерне станице са сензорима. На њима посетиоци остављају налепнице.

Моја сапутница, изнервирана врућином и успоном, изнад кратера поставља реторичко питање: „Све ли смо претурили преко главе да видимо ову – рупу?“

Тако је. Наднесени за трен над овај поткожни чир Земљине коре, над ружну, опасну акну, моћи ћемо да се радосно вратимо својим обичним животима и да се правимо да вулкани не постоје.

Ипак, сваки пут када низ грло клизне добро кампанијско или сицилијанско вино, ја ћу у себи да се захвалим богу Вулкану који је свој пепео поклонио виновој лози.

Лимун као дуња

Узео сам један камичак и ставио га у џеп. Он ће код куће да се дружи са истим таквим материјалом из Кохема или из Царичиног града. Шта би то камење једно другом могло да исприча, када би умело да говори? Или можда уме али, то чини углавном ноћу. Само ми не умемо да чујемо?

Силазак је био опаснији од успона. Као на шљаци, патике су проклизавале. Сишли смо до полазне тачке без падова и ломова. Нисмо срели ни огњене џинове, ни хромог Хефеста ни Магику Врач. Али сам видео Богородичине слике на црном зиду кратера. Људи који живе са вулканом научили су да се моле.

Из аутобуса сам махнуо Пулчинели. Пре силаска са планине зауставили смо се код једног произвођача лимончела. Било је довољно да нам покаже своје џиновске примерке лимуна. Однос величина између лимунова који успевају на вулканској земљи и оних које купујемо у продавници јесте однос између крупне дуње и ситног кокошијег јајета.

Пробали смо његове напитке – ликере од лимуна са додацима моцареле или пистаћа. Лако је њему да буде газда и уметник када му је воћњак пођубрио Хефест.

Окрепили смо се у ресторану на падини вулкана. Преко пице маргарете пукао је поглед на цели Напуљски залив.

Добро је да се понекад наднесеш над вулкан, да посматраш његово гротло. Ниче би рекао да – уколико то довољно дуго радиш – можеш да осетиш и како гротло посматра тебе.

Па си срећан што си жив. И што вулкан спава.

„Ово дивно домаћинство је кренуло зато што је Далиборка остала без посла и ова Стара планина је била потенцијал да покренемо свој дом и тај вид туризма. Кренули да градимо, да правимо 2019. године, и наши први гости су дошли у децембру, то су били гости из Румуније. Имамо две трокреветне собе са три лежаја, гости могу да имају оброк, све што је домаће да пробају овде у селу, нашу старопланинску трпезу“, објашњава Далиборка Јовановић из сеоско-туристичког домаћинства на Старој планини.

Гости највише воле белмуж – млади сир са кукурузним брашном који се меша сатима и пуњену суву паприку.

„За добродошлицу служимо траварицу која је из нашег винограда, домаћа лоза са неким биљкама. Ту је и домаћи ајвар од паприка из наше баште, и наравно како их ми зовемо 'маслине' са Старе планине, иначе то је трњина. Слатко од шљива, вишања, купина“, наводи Далиборка Јовановић.

Из баште, винограда и воћњака на трпезу

Имају и своје винограде, воћњаке, башту и вински подрум, а чак три генерације данас раде на својој земљи.

„То је земља моја коју смо купили пре 30, 40 година. Ту смо засадили виноград и почели смо да обрађујемо. Засадили смо разне сорте – ризлинг, смедеревка, жупљанка, прокупац, хамбург“, истакао је Миле Јовановић.

„Имамо засаде вишања на неколико локација, сада се налазимо на једној од њих која је на неких двадесетак ари. Од тих вишања правимо неке домаће производе, сокове, компоте“, прецизирао је Горан Јовановић из овог сеоско-туристичког домаћинства.

Синови Милан и Милош задужени су за промоцију, али и новитете.

„Почели смо са изградњом једног мањег бунгалова, тј. брвнарице ту недалеко. Тако да једно по једно, ширимо се и надамо се да ће то бити у некој будућности добра ствар“, каже Милош Јовановић.

Планина нас, кажу, увек зове. Па нам Јовановићи поручују: „Наше је село као бомбона, лепше је и од Лондона. Само је на крај света, али то нама ништа не смета. Ако не дођете преко лета, биће за вас велика штета“.

„Велика фрагментација ових понуда туристичких агенција је нешто што је сваком од нас познато и када јурите неку добру понуду или тражите, покушавате гледајући велики број веб сајтова и понуда преко друштвених мрежа, толики број информација остане онако, у најмању руку можемо да кажемо – будете збуњени”, рекао је Сеничић.

Додао је да је циљ био да се направи апликација која ће бити једноставна и практична за коришћење.

„Идеја је била да на једном месту имамо једну апликацију која није само још једна апликација на мобилном телефону, већ да буде врло услужна, врло рационална и једноставна”, изјавио је Сеничић.

Персонализоване понуде и такмичење агенција

Како је Сеничић објаснио, корисници након регистрације могу да унесу основне параметре путовања – термин, број путника, буџет и жељену дестинацију, а затим захтев једним кликом шаљу свим агенцијама које се налазе у систему.

„Они се такмиче и шаљу вама понуде у ваш инбокс. Ви добијате нотификацију на мобилном телефону да су понуде стигле”, рекао је Сеничић.

Према његовим речима, агенције међусобно не виде понуде конкуренције.

„Не морате да гледате десет сајтова, не морате да зовете десет агенција, оне ће све послати понуду вама директно”, навео је.

У овом тренутку у систему се налази више од 40 туристичких агенција, а план је да их до краја сезоне буде више од 100.

Бесплатна за кориснике, уз додатне погодности

Сеничић је истакао да је апликација тренутно бесплатна за све кориснике, али да ће у будућности постојати и додатни пакет погодности.

„Травелина ће остати бесплатна за све оне који желе да гледају понуде, али они који буду желели да остварују максималне попусте и добијају бенефите, биће у могућности да се претплате као некакав privilege клуб”, рекао је гост Јутарњег програма.

Додао је да агенције бесплатно постављају своје понуде, али да ће ЈУТА водити рачуна о безбедности и поузданости партнера.

„ЈУТА је неко ко ће руководити управо тиме да одредимо агенције које су сигурне, које су безбедне. Ми смо ту да помогнемо путницима у асистенцији пре пута, за време пута и након пута”, изјавио је Сеничић.

Планови за регион и домаћи туризам

Апликација је тек недавно пуштена у рад, а већ постоји интересовање и ван Србије.

„Презентацију ове апликације радили смо у неколико земаља у окружењу и идеја је да она буде регионална апликација”, рекао је Сеничић и додао да је интересовање стигло и са западноевропских тржишта.

„Нешто слично тог типа не постоји. Постоји за индивидуална путовања, међутим чини ми се да је ово први пут да се на тржишту појављује нешто што је довољно савремено и технолошки потпуно урађено”, навео је директор Националне асоцијације туристичких агенција.

Сеничић је најавио и проширење понуде на домаћи туризам.

„Апликација се тренутно односи на путовања у иностранство, али врло брзо, од септембра месеца, имаћемо комплетну Србију и на апликацији”, поручио је Сеничић.

„Неке од најзанимљивијих земаља које сам до сада посетила су свакако Авганистан, Венецуела, земље западне Африке, као што су Гвинеја-Бисао, Гвинеја, Гамбија, потом Етиопија, Саудијска Арабија... Могла бих да набрајам, заиста има много занимљивих земаља, мада ја волим да кажем да је свака на свој начин занимљива, посебна и другачија од других. А земља која има посебно место у мом срцу је свакако Пакистан", рекла је Јована Квржић.

Друштвене мреже у великој мери мењају начин на који бирамо дестинације. Једна фотографија или кратак видео-снимак данас могу преко ноћи неко место да учине глобално популарним.

„Неке од главних разлика су можда то што се на друштвеним мрежама не приказују толико гужве када причамо о тим виралним дестинацијама. Јер људи попут мене можда бирају да дођу у неком тренутку када нема превише људи, мада у последње време ја заиста желим да покажем што верније, тако да нема више оног устајања пре зоре да бих била на локацији на којој нема људи. Некако ми је битнији тај аутентичан приказ од саме естетике", истакла је блогерка.

Како каже, после великог броја путовања схватила је да је највише привлаче локална искуства и људи.

„Заправо, оно што сам схватила после толико земаља јесте да је оно што ме на крају највише привлачи неко локално искуство и људи. Али, када бирамо дестинацију, обично не бирамо због тога, јер можда нисмо ни имали прилике да видимо људе. Увек негде видимо ту неку архитектуру или евентуално природу, а заправо највећи утисак у једној земљи остављају њени људи", истиче саговорница РТС-а.

Док су нека места већ одавно на туристичким мапама, друга и даље остају скривена, све док их неко не открије и не подели своје искуство.

„Рекла бих да је генерално тренд у путовањима да се обилазе мање познате туристичке дестинације, јер смо сви схватили да масовни туризам некада и није толико добар. Иако је моје мишљење, али и оно што сам видела на терену, да туризам генерално у 90 одсто случајева заиста користи локалном становништву, није добро ни у чему претеривати", рекла је Јована Квржић.

Жеља за аутентичним и јединственим искуством Јовану је одвела и на Антарктик.

„Ви када одете тамо — занемите. Тако бих рекла да, када одете на Антарктик, заиста останете без речи. Волим да кажем да сам можда чак и превише рано отишла на Антарктик, јер већина људи која је била са нама на броду има више од 70 година и некако то јесте круна тих путовања, или просто живота, пошто је заиста посебно искуство. Али ја сам отишла у ранијем добу живота, тако да сада морам да нађем неку нову круну“, додала је Квржићева.

Са путовања до нас не стижу само фотографије и видео-записи, већ и приче које нас подсећају колико је свет разнолик и колико га вреди откривати.

Циљ одлуке, како наводе из општине, јесте очување комуналног реда, достојанства града и уредног изгледа јавних простора.

Слична правила већ постоје у више европских туристичких дестинација.

У Шпанији, град Барселона је још пре више од деценије увео забрану шетања у купаћем костиму ван плаже, уз новчане казне које износе и неколико стотина евра.

У Италији, градови попут Венеције и Сорента имају прописе против „неприкладног одевања” у центру града, док се сличне мере примењују и у деловима Француске и Хрватске, посебно утуристичким зонама на Јадрану.

Заједнички циљ ових правила јесте раздвајање плаже као купалишне зоне од урбаних јавних простора, ради очувања имиџа града и смањења притужби становника.

Док једни сматрају да се тиме штити јавни ред и туристички амбијент, други оцењују да су казне строге и да ограничавају личну слободу, посебно у приморским градовима где је плажни стил одевања уобичајен током лета.