Овде где море светлуца и ветар јако дува

на старој тераси, изнад Сорентског залива

један човек грли девојку, након што је плакао.

Потом прочисти грло и поново започне песму:

Много те волим…

Испред очију нам промиче чудесан залив, црне, вулканске литице и рој кућа засео на њих. Ана нам је претходно испричала причу о настанку песме која се званично зове Карузо, али је сви препознају по првим речима рефрена: Te voglio bene assai – много те волим, на наполитанском.

Песма Карузо настала је 1986. године, а написао ју је италијански кантаутор Лучо Дала.

Далин брод се покварио надомак Сорента. Био је приморан да одседне у хотелу "Excelsior Vittoria". Игром случаја, добио је исти апартман у којем је 1921. године неколико последњих дана провео славни тенор Енрико Карузо, пре него што ће отићи у Напуљ да би умро од сепсе у хотелу „Везувио“.

Инспирисан амбијентом, Дала је замислио последњу ноћ великог певача у Соренту. Карузо је тада био тешко болестан, али је држао часове певања једној девојци у коју је био заљубљен. Песма описује тренутке на тераси окренутој ка Напуљском заливу, где болесни уметник гледа девојку у очи и пева јој о својој љубави и болу.

Чувени стих Te voglio bene assai (Много те волим) заправо је цитат из једне наполитанске песме из 19. века, коју је Дала вешто уклопио у рефрен – у Карузово љубавно завештање.

И та наполитанска песма у себи има исту тешку, а ипак ведру меланхолију која краси и ову канцону.

Напуљ – Соренто

Слушам Паваротијев глас који нас потреса до сржи. Иако тек улазимо уском прилазном улицом у град који је капија Обале Амалфи, прибежиште џет-сета, завичај лимончела и предмет глобалне туристичке чежње, као да смо на једној тераси 1921. док се месечина разлива по црној пучини.

Из Напуља смо тог јутра пошли рано. Ведар дан је обећавао вреле послеподневне сате, уобичајене за ово доба године.

Ана је вођа пута. Док излазимо из напуљских предграђа, она не престаје да брбља на енглеском. Њена бака је права Наполитанка. Реч која означава становнице напуљског региона подсећа ме на Ладо наполитанке из Вршца. Историјска веза је једноставна. Аустријски посластичар Јозеф Манер је 1898. свој вишеслојни слаткиш назвао Наполитанац, јер је фил био прављен од чувених напуљских лешника. Путујући у јужнословенски свет и слаткиш и име су променили род – постали су наполитанке нашег детињства.

Возимо се кроз предео у којем не рађају само чувени лешници, већ и жути парадајз, лимун величине бебине главе, грожђе од којег се праве вина са минерално-воћним укусом. Овде, надомак Везува, земља обилно рађа.

Наш циљ је Соренто. Напредујемо брдским путем изнад Напуљског залива према полуострву. Мада је Соренто удаљен свега 27 километара ваздушне линије од Напуља, то је на реалном тлу педесетак километара пута пуног кривина. Помало ме подсећа на Јадранску магистралу. Сунчево светло се игра са крестама таласа.

Ана нам објашњава како бака на локалном дијалекту каже ово или оно. Јасно је да потпуно друкчија лексика у односу на италијански указује на остатке наполитанског, некада моћног језика.

Тако се и Соренто овде заправо зове Сурјенто.

Након што нас је Паваротијев глас припремио за чаролију која следи искрцавамо се из аутобуса надомак староградског језгра.

Светац и песник деле трг

Стижемо у варош од петнаестак хиљада душа довољно рано да можемо да будемо сведоци њеног спорог, медитеранског буђења.

Избијамо на Трг Торквато Тасо и сретнемо Светог Антонина Сорентског. Заправо, његову скулптуру. Овај католички светац има два датума смрти. Први је у 7. веку, када је постао пустињак, пошто су Лангобарди опљачкали његов манастир. Склонио се у Кампанију. Грађани Сорента су убрзо поверовали у његову светост и убедили га да дође код њих. Постао је старешина бенедиктинског манастира. Био је омиљен у народу. После смрти подигли су му базилику.

Његов други датум смрти, такође по нејасним црквеним хроникама, био је у 9. веку. Пре ће бити да су преписивачи ту и тамо попили мало више вина, или су два монаха истог имена сажела у једног. Животопис светаца ионако није научна литература.

Једна легенда каже да је Антонино спасао дете које је живо прогутао кит. На улазу у базилику и данас стоје изложене кости кита. Мештани верују да је њихов светац неколико пута спасао град од куге, колере и напада маварских гусара. Кога пут нанесе у ову варош 14. фебруара, на Валентиново, видеће велику процесију у његову част.

На истом тргу наилазимо на споменик једном од најпознатијих италијанских песника који је рођен овде 1544. и по којем је трг добио име – Торквато Тасо. Он је свету завештао поему Ослобођени Јерусалим и љубавну поезију, а о њему су доцније писали људи попут Гетеа.

Размишљам о чињеници да је црква његово дело дочекала на нож. Превише љубави и магије у спеву. Тасо наредних година прерађује барокну поему. Уподобљује њена незгодна места. Књижевни познаваоци кажу да је тиме додуше задовољио цензоре у мантијама, али је створио лошију верзију сопственог дела. Сада су светац те цркве и цензурисани песник као споменици добре комшије.

Пурпурно једро

Уличице нас даље воде ка градском парку. Град су основали Феничани, на век и по преузели Грци, да би га нови господари, Римљани, претворили у летовалиште за богате. Уследили су несигурни векови, међу освајачима се истичу Нормани у 12. веку. Тек када постаје део уједињене Италије, варош се враћа својој старој слави. Овим уличицама су ходали Лорд Бајрон и Џон Китс, енглески апостоли романтизма, Гете, Ниче, Ибзен. Дакле, овуда је продефиловао добар део моје библиотеке.

Градски парк Villa Communale је заправо видиковац који открива разлоге славе овог места. Сместио се на црне, вулканске литице. Око може да клизи преко мора које понавља свој вечни рефрен ударајући о линију обале, све до монденског острва Искије или Везува.

Наслоњен на ограду посматрам бели траг који остављају елисе излетничких бродова. Одавде до славног Каприја има свега пет-шест километара.

Затворим очи и пред собом видим предео из песме На југу Фридиха Ничеа:

Лежи уснуло бело море, на њему стоји пурпурно једро.

Отворим очи и море је доле, у дубини, испод црне литице, код плаже и луке – зелено. А што поглед више одмиче ка хоризонту у измаглици, то је површина све по нијансама плаве све ближа небу. Жао ми је што нема пурпурног једра. Али ми дође, да као Ниче узвикнем: Чедности југа, прими ме у себе!

Шетајући кроз Villa Communale без плана наиђемо на попрсје. Читам то што је урезано у камен: Салве Д'Еспосито. Композитор је рођен баш овде почетком прошлог века, а његова музика путовала је светом. Познат је постао почетком педесетих година када је створио бесмртну наполитанску канцону Anema e core. Стјепан Џими Станић, чијег се гласа сећам као топле, ритмичне супстанце која допире из радија лампаша, снимио је југословенску верзију 1963: Срцем и душом.

Горки лимунови

Одморимо се мало код улаза у лифт којим се силази на плажу. А онда набасамо на вероватно најуспелији споменик у Соренту. Бркати човек, лицем окренут према Напуљском заливу, је – Максим Горки.

Славни руски писац провео је у Соренту девет година, између 1924. и 1933. Међу делима које је добрим делом написао овде издвајам Живот Клима Самгина као и трећи део аутобиографије.

Чудно је, али ме Горки из Сорента води у Дубницу, село у Босни. Средином шездесетих отац на веранди чита књигу са меканим кожним корицама, у које је утиснут исти овај лик са споменика. То је та аутобиографија – Моји универзитети.

У Соренто је Горки дошао по здравље – да лечи туберкулозна плућа. Али и због неслагања са Стаљином. Живео је у вили Ил Сорито. Треба ли рећи да је она постала један од најживахнијих салона руских емиграната. У вили је живео са бившом женом, сином, секретарицом која му је била љубавница, а ту су били и кућна помоћница, низ рођака, чак и породични сликар. Целу свиту је издржавао искључиво на основу хонорара од књига. Војничком дисциплином устајао је сваког јутра, приставио самовар и писао. Шетња, шах или нега лимунових стабала поподне, а навече жустре дискусије о политици.

Европска и светска књижевна елита умела је да наврати, неки су остајали данима. Индијски песник Рабиндранат Тагоре, немачки писац Томас Ман, да споменемо само два нобеловца, знали су да цене бритку дискусију коју је нудио Горки.

Та бриткост је свакако привукла и две тајне полиције, Мусолинијеву и Стаљинову. Полиција фашистичке Италије му је цензурисала писма.

Овај град је пун знакова који воде књигама, поезији, музици.

Песма растанка

Сада је Соренто нова домовина за велики број богатих и славних људи које Ана, наш водич, помало с презиром назива „виповци“. Некада су глумице Софија Лорен и Ђина Лолобриђида обожавале овај град. Данас овамо редовно навраћају поп-звезде као што је Дуа Липа или холивудске глумице овенчане Оскаром попут Сузан Сарандон.

Ни обични туристи попут нас не заобилазе варош. Завирују у баште са лимуновим стаблима, меркају сувенире, купују луксузне ликере, пуне локалне ресторане чији је јеловник сличан оном у Напуљу, али је све то знатно скупље.

Имао сам срећу да откријем једно место у којем сам усред узавреле лепоте пронашао мир.

Бивши фрањевачки самостан. Прошетао сам манастирским тремом. Ту осећам да ми је ближи 14. век, скромна, дубока тишина, од данашње глобалне брбљаонице.

У хладовини манастирског трема човеку пред очи изађу сви призори Сорента, слике које се узајамно гуркају и прекривају једна другу, тражећи трајније место у сећању.

На главном тргу се препиру светац Антонино који изговара молитве за спас града пред најездом туриста и песник Тасо који слави љубав, али то записује као да изговара молитве. Потомци оног кита који је гутао децу не усуђују се да приђу обали, да им кости не би завршиле на улазу цркве као докази чуда. Максим Горки и Тагоре играју шах. Томас Ман кибицује. Ниче певуши песму о пурпурним једрима. Софија Лорен га држи под руку. Лимунови су велики као у сну.

Будим се у аутобусу који ме вози ка Амалфију. На мојој унутрашњој бини Павароти не престаје да пева:

Sentì il dolore nella musica / Si alzò dal pianoforte / Ma quando vide uscire la luna dalla nuvola / Gli sembrò più dolce anche la morte.

Осетио је бол у музици, устао од клавира. Али када је видео месец како излази иза облака и сама смрт му се учинила слађом.

Sorento, Sorento, te voglio bene assai.

Овај мали историјски градић постао је прво италијанско насеље које је добило сертификат „Звездано село“ (Village of the Stars), који додељује Foundation Starlight при Институту за астрофизику Канарских острва.

Ово признање, које подржавају Међународна астрономска унија (IAU), Унеско и Светска туристичка организација, намењено је срединама које успешно чувају квалитет ноћног неба, одржавају веома низак ниво светлосног загађења и спроводе конкретне пројекте за заштиту и промоцију небеског наслеђа. За Алаи је ово резултат четворогодишњег рада и дугорочног улагања у очување природног окружења.

Ново јавно осветљење вратило звезде

Један од кључних корака био је потпуна реконструкција система јавне расвете. Стари светлосни стубови замењени су савременим решењима која усмеравају светлост искључиво ка тлу, чиме се готово у потпуности спречава расипање светлости према небу, главни узрок нестанка звезда изнад урбаних средина.

Истовремено су на три панорамске локације постављене клупе намењене посматрању ноћног неба, уз мапе сазвежђа које посетиоцима омогућавају лакше препознавање небеских објеката.

Пројекат је реализован уз подршку Планетаријума листа L’Unione Sarda и астрофизичара Флавије Дел Аљи из Националног института за астрофизику (ИНАФ) у Риму и Мануела Флориса из Планетаријума. Током протеклих година у Алају су организоване јавне астрономске вечери, предавања и радионице астрофотографије намењене грађанима, ученицима и љубитељима астрономије из целе Сардиније.

Заштићено ноћно небо као шанса за развој

Добијањем овог сертификата Алаи је постао део мале међународне мреже дестинација које штите природно ноћно небо. У Италији се тако придружио већ признатим „Парку звезда“, Астрономској опсерваторији Сен Бартелми у Долини Аосте и Астрономском парку ГАЛ Хасин у сицилијанском месту Изнело.

Посебност Алаија јесте чињеница да признање није добио астрономски центар или заштићени парк, већ историјско насеље у којем људи свакодневно живе.

Локалне власти сматрају да очување мрака може постати важан покретач развоја унутрашњости Сардиније, подручја које се годинама суочава са исељавањем становништва. Посебан акценат стављен је на развој астротуризма, гране одрживог туризма која последњих година привлачи све већи број путника заинтересованих за посматрање звезданог неба.

У времену када светлосно загађење постаје један од највећих еколошких изазова савремених градова, Алаи показује да очување природне таме није само питање заштите животне средине, већ и прилика за науку, образовање и одрживи развој локалне заједнице.

„Не бих направила тако стриктну поделу или – или, већ и – и. У нашим промотивним кампањама истичемо одмор на селу, јер, гледајући светске трендове, управо је то оно што модеран туриста све више тражи", каже Лабовићева.

Према њеним речима, туристе привлаче боравак у природи, локална храна, аутентично искуство и упознавање традиције и културе која им није довољно позната.

Одмор у природи не значи одрицање од удобности

Иако је боравак на селу све популарнији, очекивања гостију су различита. Док једни желе све савремене погодности, други намерно бирају потпуно искључење од технологије.

„Одмор на селу одавно више не подразумева да је то само сеоско домаћинство. Постоје традиционална домаћинства која нуде потпуно аутентичан доживљај, али то не значи да тај, условно речено, луксуз данашњег времена није потребан", каже гошћа Јутарњег програма и наводи да многи гости траже интернет, додатне садржаје и активности, али и да има оних који желе управо супротно: „Има и оних који траже да нема вај-фај-а, да нема телевизора. То је дигитални детокс".

Марија Лабус каже да је и сама недавно боравила у једном таквом домаћинству: „Била сам четири дана у домаћинству које нема вај-фај, чак нема ни телевизор, на сат и по од Београда. Само су птице цвркутале и то је заиста било такозвани шумски спа".

Према њеном мишљењу, управо су краћи одмори добра прилика да се упознају различити крајеви Србије: „Србија је заиста богата различитим аутентичним искуствима, и добро је да сваком делу Србије поклоните по један продужени викенд".

Подсећа и да се повећава број сеоских домаћинстава која нуде смештај, као и да је држава ове године определила 150 милиона динара субвенција за проширење и обнову ових услуга.

Аутентичност и културно наслеђе као највећа вредност

Музејски саветник Етнографског музеја Марко Стојановић сматра да је традиционални начин живота једна од највећих предности српског села: „Традиционални начин живота је оно што се тражи".

Указује да се у оквиру сеоског туризма развијају различити облици понуде: „Сеоски туризам је место – место је село, а у оквиру сеоског туризма постоји аграрни туризам, еко-туризам и други садржаји".

Стојановић сматра да Србија има велики потенцијал, али да га ограничава недостатак становништва у селима: „Чини ми се да, поред свега, немамо довољно понуде јер нема довољно људи који су остали на селу".

Говорећи о очувању наслеђа, упозорава да понуда мора бити заснована на стварној традицији: „Проблем са такозваним етно-туризмом... Када би стручњаци били више укључени у креирање такве понуде, мислим да би то било другачије".

Осврнуо се и на значај савремене инфраструктуре у селима: „На селу је вај-фај неопходан зато што свако ко се бави пољопривредом мора да ажурира своје знање на светском нивоу".

Говорећи о најмлађима, Стојановић истиче да им управо традиција може бити занимљива: „Њима је ново оно што је старо".

Марија Лабус истиче да туристи данас могу да отпутују готово било где, због чега је важно сачувати оно што Србију чини препознатљивом.

„Туристи траже аутентичност и различитост. Важно је да сачувамо наше локално, нашу традицију и све оно по чему смо посебни, јер је то разлог зашто ће туристи одабрати баш нас", истакла је Марија Лабовић, директорка ТОС.

„Када је сунце грануло, када смо мало поразмислили да иде лето, да треба негде отићи, почела је обнова резервација уз један опрез када су туристи у питању који се свакако детаљно о свему распитују. Кипар који је до пре месец дана био дестинација за коју се мислило да ове године неће радити и он се вратио“, каже Душан Анастасов из „Биг блуа“.

Грчка је и ове године за домаће туристе неприкосновена, али, примећују агенти, расте интересовање за Италију и Шпанију захваљујући све већем броју градова до којих „Ер Србија“ у тим земљама лети.

„Ми практично већ трећу годину примећујемо већи број упита за ове дестинације и ја се надам да све редовне линије које долазе од стране Ер Србије свакако ће допринети на даљој популаризацији ових дестинација“, наводи Андреј Тодоровић из „Контикија“.

На туристичке токове овог лета донекле утиче и нови ЕЕ систем уласка у земље Шенгена.

„Црна Гора ове године бележи нешто веће интересовање сходно овим регулативама на граничним прелазима које успоравају пролазак према земљама Шенгена. Тунис такође као и Црна Гора бележи нешто боље резултате, односно нешто већи број путника али све у свему ова сезона треба да буде врло слична оној од прошле године“, истиће директор ЈУТЕ, Александар Сеничић.

Добру сезону очекује и домаћи туризам.

„Примећује се да се туристи више одлучују да путују на дестинације које су ближе, генерално и у читавом свету то је сада тренд, тако да у складу са тим ми очекујемо да ће се већи број домаћих туриста одлучити за одмор у Србији, као и иностраних туриста из региона с обзиром на то да је то тренд који се види и по резервацијама, али и по генералним кретањима када је светски туризам у питању“, напомиње директорка Туристичке организације Србије, Марија Лабовић.

Лето је тек почело. Пред нама су месеци са највећим бројем туристичких путовања. На коју ћемо страну поћи, свако бира према својој жељи и могућностима.

„Једна од сигурно најпознатијих је Дринска регата, регата на Златарском језеру, ПП фест у Пријепољу, али ту не можемо да изоставимо и сва дешавања која су у Чачку, Ивањици, Љубовији, Малом Зворнику и ово је идеална прилика да позовемо све да лето проведу у Западној Србији и да доживе Србију на прави начин“, наводи Бранко Пуцаревић из ТО „Златар“.

Лети су најпопуларније планине и бање, а све више и села.

„Сеоска домаћинства, генерално куће које су у природи, тај такозвани "шумски спа" је све актуелнији, а ми то можемо да понудимо тако да очекујемо да ће то бити веома тражено“, каже директорка Туристичке организације Србије, Марија Лабовић.

Ако тешко подносите летње врућине, крените у обилазак пећина. У њима је температура током целе године око 12 степени. Поред чувене Ресавске пећине код Деспотовца у том крају има још 200 пећина за оне најодважније.

„То је наш адут за оне људе који су адреналински зависници, то је специјализовани вид туризма и то су објекти које могу да посете искључиво обучени људи и спелеолози који се тиме баве“, наводи Гордана Милошевић из ЈП Ресавска пећина.

Нашу храну сви хвале и ко каже да на фокачо ексклузивно право имају само Италијани, а не на пример Смедеревци.

„Имамо хлеб, фокачо, погачице са чварцима. Нема адитива, нема индустрије, нема квасца, све је чисто, сигурно и укусно“, истиче Милица Марић из „Мириса традиције“ из Смедерева.

„Производ је малтене органски, прскамо минимално, наша деца су сваки дан у нашим боровницама тако да се трудимо да то буде што природније могуће“, објашњава Аница Ђукић из „Свит бери“, из Петовца на Млави.

Уз све ове туристичке препоруке и сласне и здраве залогаје на Калемегдану, тешко је имати дилему – куда ове године отићи на одмор.

Гледајући палме, лимунова стабла и чокоте, Напуљски залив боје индига, не могу а да не помислим како су благослов и проклетство деца истог оца. Ова плодна земља, ова лепота, не би били овакви да није вулканске изнутрице која је променила лице земље десетинама километара унаоколо.

Вожња не траје дуго. Од давних школских лекција о месту које је убио вулкан, преко причица из Политикиног забавника, до телевизијских репортажа – укупно знање о Помпеји припремало ме је за овај сусрет. И већ смо ту.

Унаоколо је неколико аутобуса. Ово археолошко налазиште је туристичка атракција којој није потребан маркетинг. Два милиона посетилаца годишње. Сви радо долазе у град мртав 2.000 година. Јер је окамењен у тренутку ужаса. О томе размишљам док нам очитавају карте и улазимо у Помпеју.

Стигли смо са јужне стране, од мора, које је у време када су људи овде живели, било надомак града. То ме подсетило на Ефес, на истоку тадашњег царства. И њему је тектонска несрећа одузела море.

Корачамо улицама које су веће и моћније него што сам очекивао. Пет широких улица се укрштало у граду, а између њих је била мрежа сокака. У главним улицама су биле радње. Слушам једног водича како Јапанцима на енглеском објашњава да се налазе пред неком врстом античког Мекдоналдса. У Помпеји је било гладних људи који нису имали времена. Иначе, 25 пекара и 27 винарија говоре да су хлеб и вино били основне животне намирнице тадашњег становништва.

Пут нас наноси поред гладијаторског вежбалишта. Занимљиво ми је да су врата кроз које су гладијатори излазили на сам терен била поприлично ниска. Њихова просечна висина није могла бити већа од метар и шездесет, највише метар седамдесет.

Нема времена за уживљавање у свет Спартака, чека нас још много тога. На пример, Мало позориште, прва таква грађевина у граду након што су Римљани загосподарили овим крајем. Много је боље очувано од великог позоришта у комшилуку.

Замишљам музичаре, али не могу да замислим музику. Камене трибине ћуте. Овде се рецитовало, пантомимичари су забављали публику, али су и музичке вечери биле редовне јер је место, према изворима, имало одличну акустику.

Ходамо улицама, врелина дана већ загрева камен под нама. Тражимо сенку. Налазимо је у једној раскошној грађевини.

Кућа љубавника

У грађевину са лепим атријумом улазимо задивљени мирном лепотом места. Препознаје се рукопис који ће доцније бити узор свим богатим унутрашњим двориштима. Ово двориште је старо двадесет и један век. Археолози су вилу откопали тек 1933. Али као да ће домаћин у тоги сваког часа изаћи нама у сусрет да нас дочека.

Кућу су тек након ископавања назвали Casa degli Amanti – Кућа љубавника, јер је на фасади пронађен натпис: Amantes ut apes vitam melitam exigunt. Љубавници као пчеле воде медени живот.

Мада је кућа вероватно настала као дом имућног човека, о чему сведоче раскошне боје на зидним сликама – њих није себи могао да приушти баш свако. Изгледа да је кућа доцније претворена у радионицу. Можда после земљотреса који је 62. године, 17 година пре ерупције Везува, поприлично оштетио град. Археолози су пронашли алат. Осим тога, на неким од зидних призора боја није била обнављана, што говори о томе да просторије више нису имале репрезентативан карактер. Постоји и претпоставка да су неке од просторија на спрату служиле као бордел.

За проституцију воле да кажу да је то најстарији занат на свету. Након што је постала римска колонија, Помпеја је, наводно, неговала култ Венере, богиње секса. Излазимо из Куће љубавника. Наша следећа дестинација је Лупанар – бордел. Лако га је наћи. На улицама су у камену као путокази урезани стилизовани – мушки полни органи.

У гостима код вучице

На латинском су жаргонски проститутке звали „лупа“, вучица. У складу са тим, назив бордела, Лупанар, означава неку врсту вучје јазбине. У граду је бордел био посебно изграђен за ту сврху. Имао је десетак собица где су жене на каменим постељама примале муштерије.

Постоји и друго тумачење назива бордела. Наводно су проститутке скретале пажњу на себе животињским оглашавањем. Рецимо, вучјим завијањем.

Раније се сматрало да је град имао више јавних кућа, али се испоставило да то није било тако. Проститутке су изнајмљивале и собице дуж прометних улица или собе на спратовима. Неке конобарице у градским крчмама додатно су се бавиле и проституцијом. Али једино је Лупанар био од самог почетка па до пропасти града – бордел.

У самој унутрашњости очувани су призори вођења љубави. Сматра се да су они представљали неку врсту каталога, јер су на зидовима приказивали различите позе.

Стари Рим није имао сексуалне табуе као векови који су уследили после његове пропасти. Помпеја није била град разврата – барем не више од осталих римских градова. Еротски призори у кућама богатих Римљана, ласцивне изреке урезане у зидове, све то је спадало у сасвим уобичајену декорацију. Тек је хришћанство накнадном памећу прогласило пропаст града у ерупцији Везува – божјом казном.

Остало је записано да је ценовник услуга у римској монети ас говорио о повољном плаћеном сексу. Најјефтинији сегмент је имао веома популарне цене – љубав се плаћала као литар вина или векна хлеба.

Тријумф Танатоса

Посетили смо и Стабијске терме, најстарије римско купатило у граду. А има их неколико. Ово купатило је на 3.500 квадрата било један од најзначајнијих центара друштвеног живота у помпејским вековима. Терме су добиле име по улици Стабија, а она по оближњем граду. Стабија је у исто време као Помпеја и Херкуланеум нестала под везувским пепелом.

Потом стижемо до гипсаних одливака људи који су настрадали у ерупцији. И то нам доноси ону језу због које већина људи и долази овамо. То је тај смртни час! Заувек замрзнут врелим пепелом.

Смрт је необично бела. Свако од нас би у таквом часу заклонио лице, склупчао се у положај фетуса, не би желео да поверује како се то догађа баш њему. И онда нас прекрије десетине метара врелог пепела. Материја од које смо сачињени напросто прокува. Па испари. Кажу да црни облак пепела, који се у оваквим ерупцијама ваља низ падине вулкана, уме да достигне температуру и од 800 степени.

Ретки срећници су умели да протумаче знаке. Напустили су град. Земљотрес, мумлање вулкана. Сви бунари у граду су пресушили. Али већина је занемарила знамења коби, остала је, бавећи се свакодневним пословима. Нико није веровао да вулкан који одавно спава уме да се пробуди.

Они које није убило крупно камење које је падало са неба, угушили су се отровним гасовима или су били напросто опепељени. Али пепео је прекрио облик њихових тела пре него што су се разградила. Нагло охлађени пепео их је заувек загрлио. У охлађеној материји остао је мехур у облику њихових тела.

У Антикваријуму, музеју који сабира све што је човечанство сазнало о Помпеји налази се већи број одливака. То је као негатив у аналогној фотографији. Празнина која је некада била тело. Онда се у шупљину налије гипсана пломба. Тако настаке лутка по узору на обрисе ишчезлог човека. На лицима су верно исписани изненађење, неверица, страх.

Ништа од свега овог не бисмо имали овако пластично пред очима, да другом половином 19. века довитљиви археолози нису дошли на идеју да шупљине на које су наилазили испуне гипсом. Тако је настао низ белих фигура.

У мени се буди огорчење када угледам гипсане обрисе деце. Дете над које се узнемирен надносим је старо два миленијума. И то нам уради Помпеја. Учини видљивом, као огледало, сву нашу људску крхкост, док се над нас надноси њушка разгоропађеног Танатоса.

Последња шетња мртвим градом

Тог дана смо били и на импозантном Форуму на чијем крају су се разазнавали обриси Везува. Тек да нас упозоре да је вулкан вечан, а људска дела пролазна.

Обишли смо неколико главних светилишта. Моћни храмови, жртве и молитве у њима нису помогли. Пропали су заједно са богаташким вилама, амфитеатром за 20.000 људи, сиротињским избама, цигланама, грнчарским радионицама, јавним кућама, моћним купатилима, винским подрумима са цистернама од 10.000 литара. Град је ишчезао за скоро 18 векова. Онда су га ископали. И почео је да заокупља машту човечанства.

Овим улицама је, пре више од два века, шетао и Гете. У свом Путовању по Италији он је забележио тескобу коју је осећао обилазећи прве ископине. Еротска слобода староримског света с којом се суочио поприлично конзервативан век њему није сметала. Међутим, погрешно протумачен, један извор је послужио томе да Помпеја изађе на лош глас као град греха.

То је нашло свој израз у првим романима који су искористили кулисе овог града. Британски аутор Едвард Булвер-Литон је својим романом Последњи дани Помпеје засновао жанр историјско-археолошког романа, на чијем нас логичном врхунцу чека Индијана Џонс.

Песници су писали елегије о пропасти града, хришћански аутори су користили град као доказ паганског разврата. Онда се све мало стишало. Док историјски романи нису опет почели да голицају машту човечанства, о чему сведоче књиге попут Помпеје Роберта Хариса.

Знам да су по причи о пропасти града у Напуљу успешно извођене опере, али не могу да не помислим на бенд „Пинк Флојд“ који је 1971. свирао у помпејском амфитеатру – без публике. Тако је настао музички филм Live at Pompeii.

А филмаџије су у овом граду од самог почетка. Прва верзија Последњих дана Помпеје настала је 1900. Уследило је десетак филмских верзија, последња 2014.

Све ми ово промиче мислима док посматрам гужву у Антикваријуму. После неколико сати хода по врелим улицама, простране климатизоване одаје музеја заиста пријају.

Мозаици и фреске привлаче ми пажњу. Посебно једна која представља Диониса, бога вина, плодности, вегетације, уживања. Они морално наелектрисани користили би друкчије изразе – блуд, разврат, оргије. Уз њега је Аријадна, коју је он преотео Тезеју. А иза њега је и његов брадати учитељ, пијаница Силен.

Овај призор ме обрадовао. Нешто од Ероса је преживело у самом срцу Танатосовог царства. Ово место је једном славило живот, у неописивом бујању, а не његов ужасан крај.

Симоне Вентурини, бивши десничарски туристички одборник који је изабран за градоначелника крајем маја, рекао је да је предлог усмерен на даље обесхрабривање долазака „током периода повећаног туристичког притиска на град“, пише британски Гардијан.

Венеција је 2024. године постала први туристички град на свету који је наплаћивао улаз, уводећи дневну накнаду од пет евра за 29 дана између априла и јула током којих је увек највећа навала посетилаца.

Накнада се вратила 2025. године, са проширењем на 54 датума уз могућност да се онима који се за долазак у град одлуче у последњем тренутку наплати двоструко. Ове године иницијатива покрива најтраженијих 60 датума уз исте цене – пет евра за унапред резервисану посету или 10 евра за посету која је планирана у наредна четири дана.

Иако је пројекат имао мали утицај на број посетилаца, у првој години је у градску касу донео 2,4 милиона евра, што је много више него што се очекивало, а власти Венеције и даље верују да ће на крају допринети томе да се град, који је на Унесковој листи светске баштине, избори са прекомерним туризмом.

Вентурини је током своје предизборне кампање обећао да ће повећати цену улазнице на између 30 и 50 евра, у зависности од датума.

Градоначелник је поручио да Градско веће проучава предлог којим се предвиђа повећање цене улазнице „одређеним данима, али и у случајевима када се прекорачи одређени број резервација“. Веће овај предлог намерава да представи италијанској влади.

Улазница за посету Венецији се плаћа онлајн, а посетиоци добијају QR код који морају да покажу редарима који патролирају на главним улазима у град, као што је железничка станица Санта Лучија.

Свако ко резервише ноћење у Венецији је ослобођен плаћања, затим туристи из ширег региона Венето, одакле долази већина једнодневних излетника, као и деца млађа од 14 година.

Али чак и ако је посетилац резервисао хотелску собу, и даље је обавезан да региструје посету на веб-страници.

„Цена улазнице је тренутно једини ефикасан алат за контролу дневног броја посетилаца. Стога радимо на предлогу како бисмо је учинили ефикаснијом у данима са великим прометом, са циљем проналажења нове равнотеже између потреба становника, радника и посетилаца“, објашњава градоначелник Вентурини.

Рекао је да ће средства прикупљена од улазница бити коришћена „за финансирање градских услуга и подршку одржавању и заштити јединственог града, изграђеног на води, чији трошкови прелазе 100 милиона евра сваке године“.

Ерупције могу да изазову разарања и чак да зауставе светски саобраћај, као што је то показао исландски вулкан Ејафјатлајокутл 2010. године. Али вулкани имају и стваралачку моћ – обликују нове пределе и за собом остављају плодна тла.

Вековима су опчињавали људе. Стари Римљани су их поштовали, хиндуси обожавали, а савремени путници им се диве. Писац Жил Верн представио их је као пролаз у подземни свет у свом класичном научнофантастичном роману Пут у средиште Земље.

Упркос опасностима, посматрање вулкана из непосредне близине представља узбудљиво и инспиративно искуство. Осетите како се земља тресе код неких од следећих вулкана и уверите се да на овој планети ништа није трајно и непроменљиво.

Бромо, Индонезија

Довољно велика да у себи садржи читаву пустињу, урушена калдера овог светог хиндуистичког места испуњена је вулканским купама и скривеним храмом који израња из пепељасте равнице. Преко „Мора песка“ може се прећи теренским возилом, мотором или на коњу, а затим се попети уз 253 бетонска степеништа до самог руба активног кратера.

Густи облаци белог сумпорног дима уздижу се високо изнад смарагдне џунгле која га окружује.

Једном годишње хиљаде припадника народа Тенгер пешаче до кратера и у њега бацају дарове – пиринач, поврће, воће, па чак и стоку.

Бромо је непредвидив и опасан вулкан. Тромесечна ерупција 2015. године изазвала је велике економске губитке, а облаци пепела више пута су доводили до обуставе међународних летова.

Национални парк Ласен, САД

Магма испод површине Земље кључа и струји на различите начине, стварајући различите типове вулкана. Штитасти вулкани су широки и ниски, вулкани од пепела стрми и купастог облика, куполасти вулкани заобљени, док су стратовулкани готово савршено симетрични.

Национални парк Ласен на северу Калифорније је једино место на свету где су присутна сва четири главна типа вулкана.

Активан већ три милиона година, парк се налази на додиру тектонских плоча и обилује кључалим блатом, фумаролама и облацима паре у хидротермалној области Бампас Хел.

Снежни врх Ласен пик се огледа у језеру Манзанита, а због обилних снежних падавина, лед се на њему задржава и током лета.

Питон де ла Фурнез, Реинион

Док многим острвима Малдива прети пораст нивоа мора, друго тропско острво у Индијском океану буквално расте. Почетком године хиперактивни вулкан Питон де ла Фурнез створио је ток лаве који је стигао до мора и продужио обалу за чак 190 метара.

Један од најактивнијих вулкана на свету, висок 2.600 метара, покрива око 40 одсто површине овог удаљеног француског прекоморског департмана.

Како се пејзаж стално мења, предео око кратера сваки пут изгледа другачије. Ближе морској обали  постоје древни тунели од лаве настали током претходних ерупција. Њихове зидове украшавају сталактити од лаве, трагови њеног тока и подземне баште сталагмита – упечатљив контраст бујној тропској вегетацији која прекрива већи део острва.

Етна, Италија

Стари Римљани имали су занимљиво објашњење за подрхтавање земље. Веровали су да бог ватре и ковачког заната Вулкан вредно ради у својој ковачници, по коме су касније име добили и сами вулкани.

Изгледа да је посла било много испод највишег европског вулкана, који је активан још од античких времена.

Етна редовно приређује спектакуларне вулканске представе и може се обићи пешице, жичаром, бродом за крстарење или железницом која пружа поглед са свих страна. Зими је могуће чак и скијати или се спуштати сноубордом низ њене падине.

Неплодна вулканска пустиња постепено прелази у густе шуме и плодна подножја испуњена цитрусима, маслињацима и виноградима. Један од најстаријих виноградарских региона Италије, према предању, обрађивао је и сам Бахус, а и данас производи „нектар богова“.

Фуџи, Јапан

Ред и хармонија налазе се у средишту јапанске културе. Стога није чудо што је најпознатија јапанска планина готово савршено симетрична.

Издижући се на острву Хоншу, Фуџи је инспирисао безброј уметника, укључујући и чувеног Кацушику Хокусаија.

Унеско га је уврстио на листу светске баштине због културног значаја, а више од 200.000 планинара сваке године долази да дочека „гораико“ – „часни долазак светлости“, односно излазак сунца са светог врха.

Стазе за дводневни успон отворене су од 1. јула до почетка септембра, а најпопуларнија је рута Јошида, која има највише планинарских домова и медицинских пунктова.

Ол Доињо Ленгаи, Танзанија

Иако је знатно нижи од Килиманџара, највишег врха Африке, један други врх у великој раседној долини источне Африке има посебан значај за народ Масаи.

На обали језера Натрон, каустичног црвеног сланог језера које може да очува животиње као да су окамењене, налази се и духовно и геолошко чудо.

За разлику од других вулкана, из „Божје планине“ тече јединствена карбонатитна лава у облику масних црних потока, која се касније претвара у бели прах и пада попут снега. У зору се из кратера пружа поглед на зидове прошаране пепелом попут пруга зебре.

Ерта Але, Данакил депресија, Етиопија

Стотинама метара испод нивоа мора простире се подручје кључалог блата, сумпорних врела и електрично плавих гасова, које би за милионе година могло да постане дно новог океана.

За сада је то једно од најтоплијих места на Земљи, где се три тектонске плоче раздвајају. Температуре на месту познатом као „Капија пакла“ током целе године редовно прелазе 50 степени Целзијуса.

Они који издрже врућину награђени су незаборавним искуством. Ноћење под отвореним небом у подножју вулкана Ерта Але и ноћни успон омогућавају поглед на Млечни пут изнад светлуцавих фумарола које напаја језеро лаве активно још од 1906. године.

Везув, Италија

Плиније Млађи, сведок једне од најразорнијих ерупција у историји, описао је облак који се уздизао изнад Напуљског залива као стабло бора са разгранатом крошњом. По његовом опису, вулканолози су касније назвали овакве снажне ерупције „плинијским“.

Догађаји из 79. године нове ере заувек су сачувани испод слојева пепела и блата који су прекрили Помпеју и Херкуланум.

Одливци жртава, настали уливањем гипса у шупљине које су остале након распадања тела, изложени су у музејима на отвореном. Уз њих се могу видети мозаици, посуде са житом и еротске фреске из некадашњих јавних кућа, које пружају увид у свакодневни живот Римљана.

Аренал, Костарика

У једном од највећих случајева погрешне процене, показало се да је Аренал много активнији него што је локално становништво веровало. Планина окружена прашумом постала је један од најактивнијих вулкана на свету након ерупције 1968. године.

Експлозије су трајале више од четири деценије, али су данас густе колоне дима замењене тек танким облацима гасова.

Геотермална активност загрева бројне минералне изворе, које су хотели претворили у удобне бањске комплексе. 

Разноврсни екосистеми омогућавају живот готово половини свих биљних и животињских врста које се могу наћи у Костарики. 

Трихнукагигур, Исланд

Улазак у утробу вулкана обично би био сигуран пут у смрт. Међутим, спуштањем 120 метара испод планинског масива Блауфјол у отвореном лифту на челичним ужадима могуће је прошетати кроз комору некада испуњену ужареном магмом и потом безбедно испричати ту причу.

У реткој геолошкој појави, након ерупције пре 4.500 година магма је исцурела из вулкана уместо да се простор уруши или поново испуни. Тако је настала сабласна пећина довољно велика да у њу стане лондонски панорамски точак „Лондонско око“.

Зидови су обојени нијансама заласка сунца захваљујући древним минералним наслагама, док вода ритмично капље са свода.

Жена која нам је додељена као водич говори енглески са јаким италијанским нагласком. Али њену причу нећемо слушати дуго. Везув се налази на свега девет километара од Напуља. Само што смо изашли из града, већ се искључујемо са ауто-пута и пењемо се серпентинама ка врху чувене планине.

Успут сазнајемо да заправо живот на ободу активног вулкана у дословном смислу те речи – цвета. Иако је, према речима водича, забрањено да се сади вегетација у самом угроженом појасу, возимо се поред кућа са изузетно бујним баштама у којима доминира зимзелено, медитеранско растиње. Као и у Напуљу, и овде, у подножју вулкана, правила су само необавезни предлог.

Пулчинела и букет

Размишљам о томе да је околина у античким временима, барем према причама, била пуна џиновских, ватрених бандита, гиганата, синова Земље. И њих је победио Херкул. Много трајнији траг је оставила прича из римских времена, према којој Вулкан, бог ватре, римска верзија грчког Хефеста, овде има радно место. Његове подземне ковачнице изазивају земљотресе и ерупције. Не треба да се изостави ни Дизнијева вештица Магика Врач која живи на ивици кратера и мућка своје чаробне напитке.

Уместо њих, кроз прозор угледам Пулчинелу, карневалски лик из народног напуљског позоришта. Шта би био овдашњи хумор, када се не би спрдао са смртним опасностима?

Аутор базалтне скулптуре тешке 45 тона јесте овдашњи уметник Лело Еспосито. Назвао ју је Gli Occhi del Vesuvio – Очи Везува. Уметнички покушај да се очима вулкана, сведеним на безазлену маску Пулчинелу, погледа Напуљски залив.

Нешто даље је место на којем нас аутобус искрцава. Наредна два километра мораћемо да се попнемо макадамским путем. Ако постоји правично обештећење за ходање по врелом дану до кратера вулкана, онда су то предели које око упија и заувек чува у трезору лепих слика са путовања.

Напуљски залив и град који се пружио као лења дама са раскошним хаљинама од камене чипке.

Црне стене из којих ниче цвеће ведрих боја.

Смрт спава, а лепота узима маха.

Вулкан је ружан, али његова жена Венера је лепотица.

У сусрет нам долази старији пар. Он је, судећи по мелодији жалопојке, негде из Далмације. Каже да је престар за верање по брдима, шта ће му то.

Као противаргумент уберем неколико цветова и сложим их у везувски букет. Због њега се вредело пењати овамо.

На успону се понавља преплитање језика овог света. Ваљало би поставити једноставно питање свима нама – шта нас је довело овамо? Свакако, Везув је вероватно најславнији вулкан света. Али то није довољно, као ни туристички маркетинг или инстаграмско лудило – лов на слику са кратером.

Претпостављам да је људски порив који га гура на овакве излете нешто сложенији. Није ли невероватна снага вулкана, која је 79. године после Христа – дакле скоро пре два миленијума – разорила четири околна античка града, то што нас фасцинира? Вулкан тренутно спава. Али он то уме да ради стотинама година па онда опет покаже своје право лице. Појаве се огњени џинови, Вулкан прегреје своје ковачнице па из њих потече река истопљеног стења.

И то голица нашу машту. Ми се пењемо стомаком саме базалтне смрти, све до њених разјапљених раља. Тешимо себе да она спава. Али нам записана историја, народно памћење у причама као и научни налази кажу – пробудиће се.

Везув је сада висок једва 1.300 метара. Пре чувене ерупције имао је много већи врх. Он је заправо последица, а не узрок експлозивног уништавања огромног планинског масива.

Према врху се пење и старо и младо. Старац са штапом. Тинејџерке. Отац са троје деце. Једно је упртио у носиљку – некада би људи употребили реч сепет.

Све личи на бизарно ходочашће.

Вулкан старији од човека

Сама реч Везув старија је од латинско-грчког света и има своје корене у најстаријем индоевропском језичком супстрату. Повезана је са значењима као што су ватра, блесак, горење. Ватрени би био можда најближи превод.

Геолози кажу да се вулкан налази у субдукционој зони између афричке и евроазијске плоче. Обим самог вулкана је у подножју 80 километара. Историја вулканизма овде почиње пре 400.000 година, у плеистоцену.

То значи да је ово што гледамо старије од свега људског.

Пре више од 18.000 година – тако тврде научници – дошло је до ерупције која је избацила вулканску изнутрицу у стуб висок 20 километара. Десетак километара од вулкана наталожио се слој од преко шест метара. Више таквих догађаја забележили су вулканолози – људи који умеју да читају земљу, њене ожиљке и слојеве као текст.

Знао сам све ово и пре успона. Све то може да се искуси у паметним документарцима и добрим књигама. Али без размишљања и даље корачам косином Везувове купе, као да ме горе чекају одговори на питања, за које и не знам да сам их поставио.

Осврнем се и погледом обухватим пређени пут. Улаз у Национални парк Везув сада изгледа као макета. А друга половина планине од које је настао Везув стоји наспрам нас као црни зид.

Неколико пута застајемо да дођемо до даха. Они млађи нас претичу. Онда се деси да их сретнемо негде пред циљем како они хватају дах. Као да вулкан каже – приђи ми споро, с поштовањем.

Сви смо чули за судбину која је задесила Помпеју. Хроника ерупција неумољиво указује на то да са овог места смрт међу људе силази периодично. Такозване плинијске ерупције назване су по Плинију Млађем. Он је као сведок ерупције 79. године описао црни облак који силази низ падине вулкана. Сада знамо да је то најопаснији облик вулканизма. У мешавини гасова, уситњене лаве, камења, вулканског пепела не може ништа да преживи. Температура од 300 до 800 степени гарантује брзу смрт свим живим бићима. Нема склоништа. Облак се креће брзином до 700 километара на час.

Пре четири миленијума једна таква ерупција је оставила трагове и до 15 километара од вулкана. Уништила је сва људска насеља бронзаног доба у околини. Седамдесетих су италијански грађевински радници, прокопавајући трасу ауто-пута, пронашли остатке села из бронзаног доба које је било покривено вулканским пепелом.

Под вулканом

Дуги периоди успаваности вулкана стално су заваравали људе. Плодно вулканско тло, згодно за узгајање најбољег воћа – посебно грожђа – привлачило је насељенике после сваке катастрофе. Због близине метрополе Напуља и околног, густо насељеног подручја, у потенцијално опасном кругу око вулкана – у црној зони – живи три милиона људи.

Гледам Напуљски залив и размишљам о правцу ветра који је одлучио да Напуљ буде поштеђен, а Помпеја уништена. Сетим се култне књиге Испод вулкана, британског писца Малкома Лаурија те истоименог филмског ремек-дела Џона Хјустона. Било је то испод неког другог вулкана у Мексику. Али опомена је актуелна.

Овде на Везуву се види јасније него на другим местима – проблем нису вулкани него људи.

Тачне мисли се јављају у покрету, на висини. Можда је њихов ток заправо смисао успона до ивице кратера. На Везуву схватимо колико смо мали. Колико је крхка нит која нас веже за све што познајемо и волимо.

Још неколико корака и коначно смо ту. Последњи пут се Везув јавио 1944. Од тада изгледа овако мирно, скоро безазлено. Али треба веровати научницима да дубоко у његовој утроби има довољно магме. Примећујем и мерне станице са сензорима. На њима посетиоци остављају налепнице.

Моја сапутница, изнервирана врућином и успоном, изнад кратера поставља реторичко питање: „Све ли смо претурили преко главе да видимо ову – рупу?“

Тако је. Наднесени за трен над овај поткожни чир Земљине коре, над ружну, опасну акну, моћи ћемо да се радосно вратимо својим обичним животима и да се правимо да вулкани не постоје.

Ипак, сваки пут када низ грло клизне добро кампанијско или сицилијанско вино, ја ћу у себи да се захвалим богу Вулкану који је свој пепео поклонио виновој лози.

Лимун као дуња

Узео сам један камичак и ставио га у џеп. Он ће код куће да се дружи са истим таквим материјалом из Кохема или из Царичиног града. Шта би то камење једно другом могло да исприча, када би умело да говори? Или можда уме али, то чини углавном ноћу. Само ми не умемо да чујемо?

Силазак је био опаснији од успона. Као на шљаци, патике су проклизавале. Сишли смо до полазне тачке без падова и ломова. Нисмо срели ни огњене џинове, ни хромог Хефеста ни Магику Врач. Али сам видео Богородичине слике на црном зиду кратера. Људи који живе са вулканом научили су да се моле.

Из аутобуса сам махнуо Пулчинели. Пре силаска са планине зауставили смо се код једног произвођача лимончела. Било је довољно да нам покаже своје џиновске примерке лимуна. Однос величина између лимунова који успевају на вулканској земљи и оних које купујемо у продавници јесте однос између крупне дуње и ситног кокошијег јајета.

Пробали смо његове напитке – ликере од лимуна са додацима моцареле или пистаћа. Лако је њему да буде газда и уметник када му је воћњак пођубрио Хефест.

Окрепили смо се у ресторану на падини вулкана. Преко пице маргарете пукао је поглед на цели Напуљски залив.

Добро је да се понекад наднесеш над вулкан, да посматраш његово гротло. Ниче би рекао да – уколико то довољно дуго радиш – можеш да осетиш и како гротло посматра тебе.

Па си срећан што си жив. И што вулкан спава.

„Ово дивно домаћинство је кренуло зато што је Далиборка остала без посла и ова Стара планина је била потенцијал да покренемо свој дом и тај вид туризма. Кренули да градимо, да правимо 2019. године, и наши први гости су дошли у децембру, то су били гости из Румуније. Имамо две трокреветне собе са три лежаја, гости могу да имају оброк, све што је домаће да пробају овде у селу, нашу старопланинску трпезу“, објашњава Далиборка Јовановић из сеоско-туристичког домаћинства на Старој планини.

Гости највише воле белмуж – млади сир са кукурузним брашном који се меша сатима и пуњену суву паприку.

„За добродошлицу служимо траварицу која је из нашег винограда, домаћа лоза са неким биљкама. Ту је и домаћи ајвар од паприка из наше баште, и наравно како их ми зовемо 'маслине' са Старе планине, иначе то је трњина. Слатко од шљива, вишања, купина“, наводи Далиборка Јовановић.

Из баште, винограда и воћњака на трпезу

Имају и своје винограде, воћњаке, башту и вински подрум, а чак три генерације данас раде на својој земљи.

„То је земља моја коју смо купили пре 30, 40 година. Ту смо засадили виноград и почели смо да обрађујемо. Засадили смо разне сорте – ризлинг, смедеревка, жупљанка, прокупац, хамбург“, истакао је Миле Јовановић.

„Имамо засаде вишања на неколико локација, сада се налазимо на једној од њих која је на неких двадесетак ари. Од тих вишања правимо неке домаће производе, сокове, компоте“, прецизирао је Горан Јовановић из овог сеоско-туристичког домаћинства.

Синови Милан и Милош задужени су за промоцију, али и новитете.

„Почели смо са изградњом једног мањег бунгалова, тј. брвнарице ту недалеко. Тако да једно по једно, ширимо се и надамо се да ће то бити у некој будућности добра ствар“, каже Милош Јовановић.

Планина нас, кажу, увек зове. Па нам Јовановићи поручују: „Наше је село као бомбона, лепше је и од Лондона. Само је на крај света, али то нама ништа не смета. Ако не дођете преко лета, биће за вас велика штета“.

„Велика фрагментација ових понуда туристичких агенција је нешто што је сваком од нас познато и када јурите неку добру понуду или тражите, покушавате гледајући велики број веб сајтова и понуда преко друштвених мрежа, толики број информација остане онако, у најмању руку можемо да кажемо – будете збуњени”, рекао је Сеничић.

Додао је да је циљ био да се направи апликација која ће бити једноставна и практична за коришћење.

„Идеја је била да на једном месту имамо једну апликацију која није само још једна апликација на мобилном телефону, већ да буде врло услужна, врло рационална и једноставна”, изјавио је Сеничић.

Персонализоване понуде и такмичење агенција

Како је Сеничић објаснио, корисници након регистрације могу да унесу основне параметре путовања – термин, број путника, буџет и жељену дестинацију, а затим захтев једним кликом шаљу свим агенцијама које се налазе у систему.

„Они се такмиче и шаљу вама понуде у ваш инбокс. Ви добијате нотификацију на мобилном телефону да су понуде стигле”, рекао је Сеничић.

Према његовим речима, агенције међусобно не виде понуде конкуренције.

„Не морате да гледате десет сајтова, не морате да зовете десет агенција, оне ће све послати понуду вама директно”, навео је.

У овом тренутку у систему се налази више од 40 туристичких агенција, а план је да их до краја сезоне буде више од 100.

Бесплатна за кориснике, уз додатне погодности

Сеничић је истакао да је апликација тренутно бесплатна за све кориснике, али да ће у будућности постојати и додатни пакет погодности.

„Травелина ће остати бесплатна за све оне који желе да гледају понуде, али они који буду желели да остварују максималне попусте и добијају бенефите, биће у могућности да се претплате као некакав privilege клуб”, рекао је гост Јутарњег програма.

Додао је да агенције бесплатно постављају своје понуде, али да ће ЈУТА водити рачуна о безбедности и поузданости партнера.

„ЈУТА је неко ко ће руководити управо тиме да одредимо агенције које су сигурне, које су безбедне. Ми смо ту да помогнемо путницима у асистенцији пре пута, за време пута и након пута”, изјавио је Сеничић.

Планови за регион и домаћи туризам

Апликација је тек недавно пуштена у рад, а већ постоји интересовање и ван Србије.

„Презентацију ове апликације радили смо у неколико земаља у окружењу и идеја је да она буде регионална апликација”, рекао је Сеничић и додао да је интересовање стигло и са западноевропских тржишта.

„Нешто слично тог типа не постоји. Постоји за индивидуална путовања, међутим чини ми се да је ово први пут да се на тржишту појављује нешто што је довољно савремено и технолошки потпуно урађено”, навео је директор Националне асоцијације туристичких агенција.

Сеничић је најавио и проширење понуде на домаћи туризам.

„Апликација се тренутно односи на путовања у иностранство, али врло брзо, од септембра месеца, имаћемо комплетну Србију и на апликацији”, поручио је Сеничић.

„Неке од најзанимљивијих земаља које сам до сада посетила су свакако Авганистан, Венецуела, земље западне Африке, као што су Гвинеја-Бисао, Гвинеја, Гамбија, потом Етиопија, Саудијска Арабија... Могла бих да набрајам, заиста има много занимљивих земаља, мада ја волим да кажем да је свака на свој начин занимљива, посебна и другачија од других. А земља која има посебно место у мом срцу је свакако Пакистан", рекла је Јована Квржић.

Друштвене мреже у великој мери мењају начин на који бирамо дестинације. Једна фотографија или кратак видео-снимак данас могу преко ноћи неко место да учине глобално популарним.

„Неке од главних разлика су можда то што се на друштвеним мрежама не приказују толико гужве када причамо о тим виралним дестинацијама. Јер људи попут мене можда бирају да дођу у неком тренутку када нема превише људи, мада у последње време ја заиста желим да покажем што верније, тако да нема више оног устајања пре зоре да бих била на локацији на којој нема људи. Некако ми је битнији тај аутентичан приказ од саме естетике", истакла је блогерка.

Како каже, после великог броја путовања схватила је да је највише привлаче локална искуства и људи.

„Заправо, оно што сам схватила после толико земаља јесте да је оно што ме на крају највише привлачи неко локално искуство и људи. Али, када бирамо дестинацију, обично не бирамо због тога, јер можда нисмо ни имали прилике да видимо људе. Увек негде видимо ту неку архитектуру или евентуално природу, а заправо највећи утисак у једној земљи остављају њени људи", истиче саговорница РТС-а.

Док су нека места већ одавно на туристичким мапама, друга и даље остају скривена, све док их неко не открије и не подели своје искуство.

„Рекла бих да је генерално тренд у путовањима да се обилазе мање познате туристичке дестинације, јер смо сви схватили да масовни туризам некада и није толико добар. Иако је моје мишљење, али и оно што сам видела на терену, да туризам генерално у 90 одсто случајева заиста користи локалном становништву, није добро ни у чему претеривати", рекла је Јована Квржић.

Жеља за аутентичним и јединственим искуством Јовану је одвела и на Антарктик.

„Ви када одете тамо — занемите. Тако бих рекла да, када одете на Антарктик, заиста останете без речи. Волим да кажем да сам можда чак и превише рано отишла на Антарктик, јер већина људи која је била са нама на броду има више од 70 година и некако то јесте круна тих путовања, или просто живота, пошто је заиста посебно искуство. Али ја сам отишла у ранијем добу живота, тако да сада морам да нађем неку нову круну“, додала је Квржићева.

Са путовања до нас не стижу само фотографије и видео-записи, већ и приче које нас подсећају колико је свет разнолик и колико га вреди откривати.

Циљ одлуке, како наводе из општине, јесте очување комуналног реда, достојанства града и уредног изгледа јавних простора.

Слична правила већ постоје у више европских туристичких дестинација.

У Шпанији, град Барселона је још пре више од деценије увео забрану шетања у купаћем костиму ван плаже, уз новчане казне које износе и неколико стотина евра.

У Италији, градови попут Венеције и Сорента имају прописе против „неприкладног одевања” у центру града, док се сличне мере примењују и у деловима Француске и Хрватске, посебно утуристичким зонама на Јадрану.

Заједнички циљ ових правила јесте раздвајање плаже као купалишне зоне од урбаних јавних простора, ради очувања имиџа града и смањења притужби становника.

Док једни сматрају да се тиме штити јавни ред и туристички амбијент, други оцењују да су казне строге и да ограничавају личну слободу, посебно у приморским градовима где је плажни стил одевања уобичајен током лета.

Прво велико суочавање дошло је у последњој недељи пред пут. Два дана пред полазак стиже потврда да авион изрелеске авио-компаније ипак лети и наилазим на духовне мине свог мира спремајући се на овај пут. Страх који као прах улази у мене и покушава да ме зароби, притегне да наново преиспитам одлуку да идем и питања пријатеља почињу да одзвањају гласније: „Да ли сам нормална, где гори...’’ и тако даље.

Долази и дан пута. Радим пре подне и, питам се: је л' овако изгледа човеков „последњи’’ дан, да се бавим текућим пословима, уз ментални пресек живота и провере да ли сам све оставила у реду да никог не оптеретим.

Излазим из авиона на аеродром „Бен Гурион“ и кажем себи: Добро дошла, душо, кући, у најлепши град и земљу на свету.

Током мог боравка, да нисам пратила медије, тешко да бих по атмосфери на улицама знала да је земља у ратном стању. Опуштенија сам тамо била него овде кад прошетам Kнез Михаиловом.

Да сам слушала друге, а не своје срце, не бих ових дана отишла у земљу у којој сам дисала пуним плућима.

Прелазим рукама преко зидина Старог града Јерусалима и упијам све око себе. Пролазимо улицом Via Dolorosa, „Путем бола’’ или „Путем суза", рутом којом је Господ Исус Христос носио крст до места распећа, до Голготе.

Молитве без гужве и трзања

Страшан је био тај петак. И опет, чудесан је петак кад сам стигла тамо. Стижемо у Цркву Светог Гроба, најсветије место хришћанства. Одмах при уласку налази се Kамен плоча Миропомазања. Лево одатле је пут ка Христовом гробу, десно према Голготи. Поклањам се више пута током дана.

Невероватан је осећај да могу у миру да седнем поред Плоче и молим се без гужве и трзања. Удишем чудесне мирисе који избијају из Kамен плоче Миропомазања и гледам у Благодатни огањ.

Била сам тамо молитвени изласланик свих мојих битних људи, моје уже и шире породице, пријатеља и ко је тражио и ко није. „Небо се отворило’’ како је дивно рекао ходочасник из мање групе, врата су нам се отварала.

Све што сам пожелела било ми је ту. Окупало ми се тело и душа, сва сам мирисала на ту лепоту. Све друго ми је било далеко, мреже, посао, дилеме, туђе амбиције. Чак сам неке своје „мучитеље“ почела да посматрам са сажаљењем. Тамо више ништа од тога није важно. Све се релативизовало до мере да ово дневно наше постаје прах и пепео, пролазно и мало.

Зид плача је део остатка другог Соломоновог храма и била сам прилично резервисана пре него што сам дошла. Одлучим на лицу места да се препустим светом месту, наслоним се, пружим руке и осетим јаку енергију, изненадим се веома, наставим да се молим. Ипак, Бог је један. Зид је име добио због вековног оплакивања Јевреја над губитком свог духовног центра.

Кафе пауза на тргу Хурва

До Ал Аксе и Храма на стени, великих муслиманских светиња, не стижем. Одлазимо до брда Сион/Зион (Mount Zion), изван је, али близу зидина Старог града. Тамо се налази Ценукулум-место Тајне вечере и гроб Цара Давида, псалмопојца. Штипкам себе за образе, не верујем да сам овде. Радост ми циркулише кроз све делове тела, а срце је у невероватном миру.

Настављамо даље. Лепо ми је. У јеврејској четврти Старог града правимо кратку кафе паузу на тргу Хурва. Мењамо евре и доларе за шекеле, израелску валуту. Иако сам имала евре, делује да су им долари дражи. Kусур при куповини сувенира чешће сам добијала назад у доларима.

Села сам на Трг баш преко пута златне Меноре, заштићене стакленим кућиштем. Менора је седмокрака светиња из јерусалимског Храма, изгледа као свећњак, једна је од главних симбола јудаизма и државе Израел. Повезана је са светлошћу и Божјим присуством.

Јутро у Цркви Гроба Пресвете Богородице

Има и комерцијале на појединим местима, али све то симболично одгурнем руком од себе да бих задржала осећај који није лако пребацити у речи. У централи сам хришћанства, где је све и почело, у централи сам јудаизма. Ту је база, центар хришћанског света. Овде су поједине тачке где се небо буквално спустило да их обележи да се ту растеретимо, винемо осећајем у вертикалу.

Посебно је јутро присуство на литугији у Цркви Гроба Пресвете Богородице, наша литургија почиње пре јерменске, стижемо пре и на јутарњу службу. Појање је невероватно да делује на мене субјективно као вртлог који носи тако да само што ме не одува, однесе и физички. Тамо је наш човек, отац ђакон Прохор, свако јутро он пали свеће у Цркви.

Манастир Светa Марија Магдалена, руски је храм, посвећен овој великој Светитељки. Пре него што сам ушла у храм, гледам га и имам осећај да се помера, као да ми долази у сусрет. Изговарам то наглас, поред мене је отац ђакон, мало ми је непријатно што је чуо, али утисак не нестаје, као да се заједно са облацима и ми померамо.

Ако је до архитекте, чудесно је дело извео. Везана сам за ову Светитељку. Први пут сам у њеном храму. Лепа је, мироносница, она, њена љубав, њена снага, све тамо носи посебан мир. Могуће је у црквама да се оставе имена да се читају молитве и за више месеци, али ми је у овом храму то било посебно важно.

Благослов воде

Обишли смо и древни град Јерихон, манастир Четрдесетнице и гору Kушања Господа Исуса. Возили смо се жичаром до манастира. И тог трећег дана ходочашћа, нешто касније „Погрузила’’ у реци Јордан. То је хришћански обред попут поновног крштења, али је заправо благослов воде, поклоњење светој води Јордана, где је Свети Јован крстио Исуса Христа.

За ту прилику обукла сам нову белу хаљину, коју ћу обући или за неку фину или тежу прилику, а касније се чува кажу за покров. Тим чином се, по веровању човек симболично поново рађа, а била је и недеља, васкршњи дан.

Заљубила сам се тамо, у Јерусалим и, пре него што сам стигла. У људе са којом сам путовала, а које раније нисам познавала. У Витлејем. У контрасте који волим. Kонтраст од Јерусалима, од Тел Авива, то је Витлејем, Јафа, посебно у појединим деловима где је аутентичност Блиског истока уочљивија.

Меша се лепота архитектуре, духовних места и шарениша са воћем, поврћем, травчицама и зачинима на ручно монтираним тезгама од картона или неке пластике уз прашњаве улице и љубазне људе.

Јафа и крцкава пецива

У једној од продаваница у Витлејему/Бетлехем, чији су власници хришћани, да их подржимо, куповали смо и што нам не треба, узела сам нека њихова пива, одлична су већином. Вечери смо завршавали у опуштеним разговорима уз пића на тераси хотела.

У Јафи, старом делу града Тел Авива, пробала сам пециво са тзв. затар зачинским биљем, наном и спанаћем. Kрцкаво тесто, преливено маслиновим уљем, личи помало обликом на неправилну пицу, једноставно је, али пуног укуса и блискоисточног духа.

Током поноћне Литургије у Храму Светог гроба, четри ходочаснице из Уба су понеле велики дрвени Kрст да се на светом месту освешта. Kрст је огроман, дрвени и направљен да може лако да се преклопи и спакује за авион. То је био подвиг. Освећен је на камен плочи Миропомазања, положен током вишечасовне литугрије.

Вратили смо крст са нама и биће постављен изнад цркве у Убу, која је у изградњи. Из камен плоче избија миро, чудесна течност чији се мирис шири по целом граду, а енергија је као да се накачиш на благтворно струјно коло.

Моје прво причешће у Светој земљи било је у Витлејему, у храму Христовог рођења. Пећина у Храму у којој је према јеванђељском предању рођен Господ Исус Христос била је у обнови и нисмо могли да се спустимо до ње, али је литургија била у близини и испред једне од две најпоштованијих Богородичиних икона, Вителејмске или Бетлехемске Богородице.

Магаре, дрвена фигурица то сам понела као сувенир. Једина је животиња која има крст на леђима. Са њим је, према предању, Исус ушао у Јерусалим спуштајући се са Маслинске горе на празник Цвети, пут који је прошао од мила до недрага у само неколико дана.

Не бих да пишем у превише детаља, али важна тачка на овом путовању за мене је и гроб Св.Ђорђа у граду Лоду, надомак Тел Авива. То је некад био древни град Лот, познат као Лида у античким изворима.Последњи је дан пута. Преплављена од свега што сам у предходним данима доживела, мислила сам да даље од тога не може.

Све док нисам ушла у део цркве Ђурђиц, до мироточног гроба Св. Ђорђа. Имала сам осећај да сам у другој димензији. Огромну част сам добила да сам се ту уопште нашла.То место чувају и поштују и муслимани. Св. Ђорђе је у исламској традицији познат као Ал-Хидр, праведник и заштитник.

Јафа (Jaffа), некад важна блискоисточна лука, данас лучки део града Тел Авива-Јафа. Прелеп град. Наш кекс из Црвенке, Jaffa добио је име по овом граду. Поморанџе као симбол града, одавде су се извозиле у свет, слатке су, дуготрајне и без много семенки.

Цена и до 300 одсто ниже

Шетам поред обале Средоземног мора, велики су таласи, тражим лакши приступ обали да макар и на кратко оквасим ноге и срећна сам веома што сам успела.

Kрећем се њиховом тржницом или нешто попут бувљака на отвореном. Цењкам се, ту се лако сналазим и у трену приземљујем у материјални свет. Уживам у томе, као шах да се игра и веселим се кад добијем прилику за то, али се збуним да некад цена може да иде и 300 одсто ниже.

Нагодила сам се и купујем прстен од „жада’’, за који друг сапутник кад је видео каже да није прави, мислим се нема везе, диван је, утисак јесте прави, па и ако су ме преиграли игра је била забавна. Носићу га вероватно месец дана, а онда ћу га мало одложити и сигурно врло брзо поново ставити на руку у повратку у Јерусалим, у Тел Авив, кад будем обилазила Галилеју, Назарет, окупам се Мртвом мору без њега и тако у круг као прстен.

Обишла сам много више светиња, али поменула сам места која су мене лично дирнула и померила. Пут је био ходочаснички, срце у миру, а осећај незабораван. Организован је преко агенције СПЦ „Доброчинство’’, уз одличног водича Срђана и кажу, никад мање групе на овом путу.

Тамо сам чула дивну песму од Фаируз, „Захрат ал Мада ин’’, у преводу „Цвет градова", Јерусалим. Њен глас је као древни, саткан од сећања Јерусалима, светлости и камена. Преплитали су се различити звуци кроз Свету земљу, од оријенталних мелодија до тишине православних молитви. Ипак, уз овај текст бирам нашу песму Пред Богом.

Најдража ми је срцу уз део стиха „Усрци се ти у срце моје, ништа слађе од љубави твоје..’’. Ова песма све предходне утиске спушта у тишину и враћа суштини, осећају да ма где да стојим, увек стојим пред Богом у истој истини.

„Пре свега виде фасаде које ми најчешће уопште не гледамо када ходамо улицом и сматрају да су наше фасаде прелепе, да нам је град изузетно занимљив зато што имамо разне архитектонске стилове – и сецесију и неокласицизам – и то им се највише допада“, наводи Миката.

Додаје да туристи Београд доживљавају као жив и динамичан град, испуњен људима, дружењем и свакодневним животом који делује опуштено и радосно.

„Они пре свега мисле да је наш град изузетно живахан, да се много тога дешава, да су свуда људи около, да се сви смејемо, дружимо и пијемо кафу и мисле да ми живимо веома леп живот“, истиче гошћа Београдске хронике. Како каже, странци често имају утисак да Београђани много шетају и уживају у свакодневици, па чак и да „ништа не раде“, што им делује необично.

Управо тај свеж поглед са стране помаже да се открију вредности града које локално становништво узима здраво за готово. „Ми не видимо град како га они виде, јер сваког дана шетамо истим улицама, а они проналазе ствари које ми не примећујемо“, објашњава Миката.

Најпосећеније локације

Када је реч о најпосећенијим локацијама, туристи се, очекивано, најчешће упућују ка Београдској тврђави, Храму Светог Саве, зоолошком врту и тржним центрима. Ипак, посебну пажњу привлаче и мање позната места. „Они су открили неке мање музеје које наши људи, чак ни Београђани, не посете, као и занимљиве кафиће и локалну храну“, напомиње Миката.

У гастрономији, истиче, постоји јасан контраст између домаћих навика и избора туриста. „Они изузетно воле да једу домаћу храну код нас у ресторанима. Ми волимо италијанску и суши, а они напротив једу пуњене паприке“, и истиче да су управо туристи поново оживели интересовање за Скадарлију и традиционалну музику.

Нисмо фабрика за отимање пара

Посебан утисак на посетиоце оставља и приступачност садржаја у Београду. Туристи, како каже Миката, често долазе са очекивањем да ће затећи типичан европски град, али се изненаде понудом и ценама.

„Највише их изненади колико могу бесплатних ствари да доживе. Питају да ли је и за странце бесплатан превоз, да ли је могуће да је сваке недеље бесплатан улаз у музеје“, каже Миката, наводећи да им је то несхватљиво у односу на остатак Европе.

Поред тога, истиче се и гостопримство. „Чудно им је што сви говоримо енглески или бар покушавамо да им помогнемо“, наглашавајући да су људи један од кључних разлога зашто се туристи радо враћају.

Међу утисцима се издваја и Храм Светог Саве, који многи доживљавају као јединствен. „Сви буду заиста одушевљени, јер је свака наша црква другачија, за разлику од других земаља где је углавном један стил“, каже Миката.

Шта смо открили о свом граду захваљујући странцима

Туристи су, према њеним речима, утицали и на популаризацију појединих делова града, посебно некадашњих индустријских зона. „Сви се одушеве када виде како користимо стара места, као што су Цетињска или силоси, који су у другим градовима запуштени, а код нас су пуни живота“, истиче гошћа Београдске хронике.

Велику предност Београда виде и у обиљу зелених површина и могућности за одмор и рекреацију у самом граду. Ада Циганлија, Авала и Ушће су, како каже, места која посебно привлаче посетиоце. „Несхватљиво им је да у граду имате толико простора за спорт и уживање, да можете да изнајмите бицикл, проведете цео дан и да вас то кошта врло мало.“

На крају, Миката указује да Београд постаје све чешћа база за даља путовања по региону, што додатно продужава боравак туриста. Истовремено, примећује да нове генерације све више путују, али се често недовољно припремају, па управо у Београду откривају дестинацију која их изненади и задржи дуже него што су планирали.

Посебну драж боравак има током пролећа, када се природа буди, а мир и зеленило у Горњој Трепчи пружају идеалне услове за опоравак и релаксацију.

„Бања је прелепа, први пут смо овде, јуче смо дошли тако да ћемо видети реакције како ће бити", рекла је Миланка Марковић из Београда.

„Чуо сам за Атомску бању пре 50 година, и лепо је, лепо је, пријатни, солидни, све лепо, све", додаје Душан Милошевић из Врњачке Бање.

Лековита вода и савремени медицински третмани представљају посебан адут Атомске бање надомак Чачка.

„Ово ми је већ трећа година како долазим, и у мају и у септембру, и веома је лепо и пријатно и вода је здрава", истиче Миланка Бојић из Јагодине.

„Користим ову воду, вода је савршена, топ, генерално. Увек се враћам, већ 20 година", каже Јован Микосављевић из Угљевика.

Управо због специфичних терапијских својстава и стручног медицинског приступа, ова бања годинама привлачи госте из земље и иностранства.

„Ове године очекујемо да достигнемо цифру од 20 одсто ноћења странаца, али наравно, наши гости су приоритет и они из године у годину долазе и пружају нам поверење тако да смо, њима се највише и радујемо. Јер неко, када дође код нас и осети благодети ове термоминералне воде и поново се врати то је показатељ да оно што радимо радимо стварно добро", изјавио је Ненад Младеновић, директор маркетинга Атомске бање Горња Трепча.

У стационару, хотелу и бунгаловима Атомске бање, на располагању су 273 постеље, док се бројни гости током боравка одлучују и за приватни смештај у Горњој Трепчи, где мештани годинама развијају понуду прилагођену бањским посетиоцима.

Заједничко им је то што су данас готово недоступна јавности и што су под посебним режимом контроле.

„Слоново стопало“ у Чернобиљу

Један од најопаснијих радиоактивних објеката на свету налази се испод четвртог реактора нуклеарне електране у Чернобиљу у Украјини.

Такозвано „Слоново стопало“ представља скоро двотонску масу очврслог растопљеног материјала насталу после катастрофе 1986. године у Чернобиљској нуклеарној електрани.

Састоји се од језгра – мешавине нуклеарног горива и истопљеног реакторског језгра.

При открићу, осам месеци после несреће, зрачење је било толико снажно да би боравак у близини био смртоносан у року од неколико минута.

Иако радиоактивност временом опада, подручје је и даље строго ограничено и под сталним надзором, уз масивне заштитне конструкције које спречавају ширење радијације.

„Подручје 51“

Подручје 51 је строго чувана војна зона у америчкој држави Невади, која деценијама привлачи пажњу јавности и изазива бројне спекулације.

Званично, база се користи за тестирање и развој војних авиона и напредних технологија америчког ратног ваздухопловства.

Међутим, њен висок степен тајности и приче људи као што је Боб Лазар допринео је да постане центар бројних теорија завере, укључујући и оне о ванземаљским активностима и тајним пројектима.

Подручје око базе је потпуно забрањено за цивиле, а приступ је строго контролисан и надгледан. Свака активност у близини се прати, а упозорења о забрани уласка јасно су истакнута дуж целе зоне.

Иако је америчка влада последњих година делимично признала постојање базе, детаљи о њеном стварном раду и даље остају недоступни јавности.

Глобални трезор семена на Свалбарду

Дубоко испод арктичког леда, на норвешком архипелагу Свалбард, налази се једно од најважнијих складишта биолошког материјала на свету – Глобални трезор семена.

Ово постртојење називају још и „складиштем судњег дана“ и савременом „биолошком Нојевом барком“.

Више од 1,3 милиона узорака семена чува се на овом месту, а представљају хиљаде сорти усева које се гаје већ миленијумима.

Свако семе носи генетске особине од кључног значаја за производњу хране и прилагођавање климатским променама – што је од пресудне важности за будуће изазове у пољопривреди.

Циљ је очување генетског материјала у случају ратова, климатских катастрофа или глобалних епидемија.

Приступ је строго ограничен и дозвољен само малом броју овлашћених стручњака.

Пећине Ласко

На југу Француске налази се једно од најзначајнијих археолошких налазишта праисторијске уметности – Пећине Ласко.

Насеобине чувају више од 600 цртежа старих око 17.000 година.

Масовни туризам је, међутим, угрозио њихово очување: угљен-диоксид и промена микроклиме довели су до појаве гљивица које су почеле да оштећују зидне слике.

Због тога су 1963. године затворене за јавност, а уведени су системи климатске контроле како би се уметност сачувала.

„Црвена зона“ у Француској

Више од једног века након Првог светског рата, 1000 километара квадратних североисточне Француске и даље су опасни за живот.

Такозвана „Црвена зона“ око општине Верден обухвата подручја препуна муниције и токсичних остатака попут живе и арсена.

Земљиште је било толико разорено да је на појединим местима остала велика количина неексплодираних граната, муниције и других војних остатака.

Поред физичког разарања, тло је било контаминирано отровним материјама и хемијским средствима коришћеним током рата. Због тога је француска држава одлучила да неке површине означи као „црвену зону“, што је подразумевало забрану насељавања, пољопривреде и изградње.

Острво Суртсеј

Јужно од Исланда налази се вулканско острво Суртсеј, настало 1963. године након подморске ерупције.

Данас је то једна од најважнијих природних лабораторија на свету.

Научници прате како се живот постепено развија од нуле – од првих биљака до сложенијих екосистема.

Због научне вредности и опасности од лошег утицаја људи, приступ је строго ограничен и дозвољен само истраживачима.

Ватиканска апостолска архива

Апостолска архива једна је од најчуванијих архивских институција на свету, која припада Светој столици и налази се у Ватикану. Дуго је била позната као „Тајни архив Ватикана“, али је 2019. званично преименована у садашњи назив.

Архива чува огромну збирку докумената папске администрације, преписке, дипломатске извештаје и историјске списе који се протежу више од 1.500 година уназад.

Међу материјалом су и важни документи из периода средњег века, ренесансе, као и из модерне историје.

Приступ архиви није потпуно забрањен, али је строго ограничен.

Истраживачи могу да поднесу захтев за увид у материјал, уз одобрење и под одређеним условима. Део фондова постаје доступан након истека одређеног временског периода, у складу са правилима институције.

Гробница првог кинеског цара

Маузолеј Цин Ши Хуангдија чува чувену теракота војску, али централна гробница самог цара никада није отворена.

Иако је комплекс откривен 1974. године, истраживања су се углавном задржала на спољним деловима, док је унутрашњи део гробнице остао нетакнут.

Према истраживачима, разлози за то су вишеструки: страх од оштећења изузетно осетљивих артефаката, техничка ограничења савремене археологије, али и могуће присуство опасних супстанци унутар гробнице.

Историјски извори, које су забележили древни хроничари, наводе да је унутрашњост осмишљена као минијатурни приказ царевог царства, са палатама, благом које чувају смртоносне замке и симболичним приказима река од живе.

Иако ови наводи никада нису потврђени, они додатно подстичу интересовање и опрез научне заједнице.

На око сат времена вожње северно од приморског града Акјака налази се Лагина, локација највећег познатог храма посвећеног Хекати, моћној грчкој богињи која се повезује са вештичарењем, месецом, подземним светом и комуникацијом са мртвима.

Док је обожавање већине других античких божанстава остало део историје, Хеката и данас има глобални круг следбеника, од којих неки путују у њено светилиште да оставе дарове. За модерне следбенике, Лагина није само археолошко налазиште, већ духовни центар њиховог света.

„То је једини храм ових размера на свету изграђен искључиво за богињу Хекату", каже Билал Сојут, професор на Универзитету Памукале, који предводи ископавања и у светилишту и у оближњем античком граду Стратоникеји.

Праг између живота и смрти

Ова два места некада је повезивао Свети пут, каменом поплочан друм дуг нешто више од осам километара. Дуж овог пута, којим су се некада кретале раскошне верске процесије, налазиле су се фонтане, бунари и мања насеља.

Најзначајнији ритуал био је ношење кључа, у којем би девојчица, позната као „клеидухос“ (кључоноша), носила свети кључ између Лагине и Стратоникеје, праћена великим хором.

„Овај кључ не отвара само физичка врата", објашњава истраживачица и ауторка Хума Зејбек за Си-Ен-Ен. „Он симболизује способност кретања између живота и смрти, свесног и несвесног, старог и новог."

Зејбекова објашњава да је Хеката сматрана „чуварком прага", унутрашњим водичем за оне који се суочавају са личном кризом или трансформацијом.

Она је архетип старе, мудре жене, представљајући матрилинеарну мудрост која сеже 8000 година уназад до фигура мајке-богиње пронађених у неолитском насељу Чаталхојук у централној Турској.

Мрачна трансформација и модерно обожавање

Иако је у раним античким текстовима, попут Хесиодове Теогоније, Хеката приказана као дубоко поштована, врховна богиња којој је Зевс доделио огромна царства на земљи, небу и мору, њен лик се касније променио од божанства које треба поштовати до оног којег се треба плашити.

Археолог Емрах Уртекин каже да је семе ове промене можда посејао грчки драматург Еурипид у својој трагедији Медеја, где је Хекату приказао као заштитницу мрачне магије.

У средњем веку, богиња је повезивана са вештичарењем као одраз „средњовековног европског опресивног погледа на женску мудрост", каже Хума Зејбек.

Данашњи поштоваоци Хекате и даље је славе као фигуру повезану са вештичарењем – али са позитивним магијским силама. Они је прихватају као космичког водича, богињу путева и доноситељку светлости.

Нема званичних података о броју њених следбеника, али организације попут „Завета Хекате", коју је основала Сорита д'Есте, тврде да имају глобалну заједницу од више стотина чланова.

Модерни ходочасници често тајно остављају дарове на рушевинама: бели лук, нар, јабуке и пшеницу, што одражава жртве приношене богињи пре више хиљада година. Археолози ово не одобравају због потенцијалне штете на крхким остацима, али феномен илуструје како древна места добијају нова значења у 21. веку.

„Музеј земљотреса" и нова открића

Лагина је значајна и са археолошког становишта. Према професору Сојуту, локалитет је скоро па „музеј земљотреса", где је катастрофална штета од вишевековних потреса сачувана да је посетиоци виде. Недавна ископавања доносе нова сазнања.

Током 2024. и 2025. године, тим професора Сојута посветио се откопавању улазне капије и древних продавница, а у децембру 2024. откривен је приказ Хекате са бакљом.

Најављена је и рестаурација самог храма, старог 2.100 година, са циљем да се оригинални блокови врате на своја места. Ова обнова, како се надају археолози, привући ће још више посетилаца, укључујући и оне које посебно занима духовни туризам, растући тренд у Турској.

Локалитет има важно место и у турској историји. Крајем 19. века, то је било једно од првих ископавања које је водио Осман Хамди-беј, оснивач археологије у Османском царству. 

Његова брза интервенција спречила је да величанствени фризови, који необично приказују Амазонке у миру, а не у рату, буду прокријумчарени у Аустрију. Данас се чувају у Археолошком музеју у Истанбулу и Музеју у Мугли.

Њихово очување оставило је Хекатиним следбеницима непроцењиво богатство материјала који инспирише њихову веру. Како истиче истраживач Уртекин: „Не постоји ниједан други култ где су древне таписерије, мотиви и материјали преживели тако савршено нетакнути".

„Некада су постојала различита веровања, Зороастријанци су у давна времена веровали да је ватра њихов бог. Људи са ових простора су веровали да је Бог ватра јер их она греје, на њој спремају храну. То није била ствар логике, а сада знамо да је у питању метан који гори. Људи долазе и питају, да ли је реч о митологији, али заправо је у питању природни гас који избија из земље”, испричала је Илаха Ејвазли испред „Јанар Даг комплекса“.

Азербејџан је и земља са највећим бројем блатних вулкана. Њихова лековита дејства нису никада доказана али туристички потенцијал јесте.

Уз овај природни феномен Азербејџан је поносан и на налазишта петроглифа, око шест хиљада сачуваних праисторијских цртежа у стенама. Уз цртеже у музеју на отвореном, чувају се и праисторијски музички инструменти.

Посетиоцима из Србије нешто ближа је уметност ткања тепиха на који су Азербејџанци посебно поносни. Први музеј на свету који је отворен за такве колекције данас чува око десет хиљада тепиха, међу којима су и они из 17. и 18. века.

„У Азербејџану имамо обичај да кажемо да се овде људи рађају на тепиху, да живе на теписима, а када умремо, изнесу нас на тепиху. То такође показује како и колико су теписи важни за народ Азербејџана“, каже Улвина Фарзалихева из Музеја тепиха.

Посетиоце града на Каспијском језеру чека у старом делу града – Ширваншах палата која је од 2000. године под заштитом Унеска.

Тик уз старе зидине, са свега 7,6 метара ширине је и најужа стаза којом пролазе најбржи возачи на свету.

„У септембру је у Бакуу велика трка Формуле 1 за шта је велико интересовање, наши летови су у том периоду већ прилично попуњени, тако да тренутно разматрамо да, поред два лета недељно, појачамо број летова, јер је тражња на високом нивоу“, рекао је директор за комерцијалу и стратегију „Ер Србије“ Бошко Рупић.

У Граду ветрова традиционално најчешћи посетиоци стижу из Русије где живи бројна азербејџанска дијаспора, други по бројности су туристи из Турске, док Европљани и Американци чине свега 10 одсто туриста.

Геополитичка нестабилност у свету утицала је на туризам у Азербејџану. Ипак и даље у ову земљу годишње долази 2,5 милиона туриста.

„И ја сам мислио да ћу то брзо да обиђем, да погледам шта има. А онда, како путујете, сваког дана се пред вама откривају нова чудеса. Где год да зађете, нешто ново се научи“, објашњава Лазић.

Да би се Гренланд заиста упознао, неопходан је напор. „Ако желиш да упознаш Гренланд, мораш да пешачиш“, речи су једног Инуита, а тај савет се показао као кључан. Огромне раздаљине, веће од удаљености између Београда и Москве, и врхови високи као „два Копаоника, један на другом“, само су део изазова и величине овог острва.

Песме китова и тајне заробљене у леду

Међу најупечатљивијим утисцима које Лазић носи са Гренланда јесу сусрети са природом која пркоси машти. Током пловидбе међу глечерима, окружен китовима, од својих водича Инуита сазнао је фасцинантне податке.

„Каже ми Инуит спонтано: 'Викторе, да ли знаш да кит уринира деветсто седамдесет литара дневно и да се довикују са краја на крај океана посебним мелодијама?'“, присећа се Лазић.

Посебно га је изненадила чињеница да мушки китови певају серенаде женкама: „Имају посебну песму за удварање, то нисам знао.“
Осим живог света, и сам лед Гренланда крије невероватне приче. Дружећи се са научницима који тамо спроводе истраживања, Лазић је открио како се из леда старог хиљадама година може читати историја планете. У залеђеним слојевима сачувани су подаци о клими из давних времена.

„Ви можете тачно да видите у леду када су била, рецимо, римска освајања“, наглашава Лазић. Објашњење је запањујуће – у том периоду, ковачнице у Шпанији су због појачане производње металног новца испуштале дим који је путовао све до Гренланда. Честице из тог дима остале су заробљене у леду и данас служе као прецизан историјски маркер.

Земља која није на продају

Гренланд је недавно био у центру светске пажње због идеје америчког председника Доналда Трампа да га купи. На ту тему, Лазић је одмах по доласку чуо локалну шалу: „У чему је разлика између Гренланда и Трампа? Гренланд није на продају.“ Ипак, амерички утицај је дубоко укорењен. Лазића је изненадио велики број америчких застава, али је убрзо сазнао да су оне знак захвалности.

„Велики део Гренланда су изградили Американци, пре свега војне базе. Највећи градови су тако настали, а једине аеродромске писте на које могу да слећу велики авиони изградили су Американци", објашњава он. Током Другог светског рата Гренланд је чак био део Америке, па су заставе остале као симбол захвалности за подршку и помоћ.

Кроз дружење са Инуитима, Лазић је упознао потпуно другачију културу, језик и обичаје, схватајући да је богатство Гренланда много веће од његових природних ресурса. То је свет за себе, испуњен животом и чудесима која се опиру једноставним дефиницијама.

„Као што сам ја тамо сваког дана откривао чудеса, тако сам покушавао да свака моја страна буде испуњена тим чудесима. И ево, стигао сам до петсто и нешто страна, а нисам завршио и посетио сам веома мали део Гренланда“, закључује Лазић, остављајући читаоцима да кроз његове странице наставе истраживање те огромне беле пустаре која је, заправо, испуњена животом.