Врста, која је добила научни назив Calamaria incredibilis, пронађена је у листопадној шуми на надморској висини од око 760 метара. Након детаљних морфолошких посматрања и молекуларне анализе, тим је потврдио да се ради о до сада научно неописаној врсти. Налази су недавно објављени у међународном таксономском часопису Zoosystematics and Evolution.

Трик који живот значи

Оно што ову змију чини заиста посебном и што јој је донело необичан надимак јесте њен јединствени одбрамбени механизам. Када се осети угроженом, Calamaria incredibilis увија своје тело у облик осмице и подиже тупи, заобљени реп. Покрет и облик репа толико подсећају на главу да стварају илузију двоглавог створења.

Ова тактика, позната као мимеза, служи да збуни потенцијалне предаторе, попут птица или малих сисара.

Суочен са две „главе", нападач оклева, не знајући који крај да нападне, што змији даје драгоцене секунде да побегне. Иако су различити облици мимикрије распрострањени у животињском свету, научници истичу да ова врста приказује овај механизам на изузетно упечатљив начин.

Више од необичног изгледа

Упркос свом драматичном одбрамбеном ставу, реч је о малом и безопасном створењу. Дугачка је тек нешто више од 20 центиметара, није отровна и описана је као змија благе нарави и спорих покрета.

Њено витко тело је смеђе боје, са седам испрекиданих тамних пруга које се протежу дуж леђа. Посебно препознатљив детаљ је мрежасти узорак који стварају тамни рубови крљушти.

Calamaria incredibilis води полу-фосоријални начин живота, што значи да већи део времена проводи скривена испод лишћа, у растреситом тлу или пукотинама стена. Претежно је ноћна животиња, а храни се глистама и ларвама инсеката које проналази на шумском тлу.

Управо због овог скривеног начина живота, верује се да је врста дуго остала непримећена, упркос истраживањима у региону.

Драгуљ скривен у древним шумама

Ово откриће представља други значајан проналазак у резервату Хуапинг ове године. Почетком године, научници су идентификовали и врсту Leptobrachella cathaya, познату као Хуапинг жаба стељарица, која је постала светски позната као 9.000. регистрована врста водоземаца на свету.

Ова узастопна открића наглашавају огроман значај резервата Хуапинг као уточишта биодиверзитета. Истраживачи наводе да древне шуме северног Гуангшија све више добијају признање као витална глобална „банка гена" за ретке и ендемске врсте.

Откриће „двоглаве" змије не само да обогаћује списак гмизаваца и водоземаца у Кини, већ нуди и нови материјал за проучавање еволуције унутар рода Calamaria.

Као и сви паукови скакачи, ови сићушни предатори имају изванредан вид и лове свој плен вребајући га попут нечујних мачака.

Паукови скакачи настањују готово све делове света, од тропских шума до падина Монт Евереста, а долазе у најразличитијим облицима, величинама и бојама.

Најбржи и најлакши начин да идентификујете паука скакача јесте да га погледате: ако узврати поглед са два велика ока на предњем делу главе, онда је то сигурно припадник ове породице.

Мисија уништавања комараца

Већина паукова скакача храни се инсектима, а терминатори комараца нису изузетак. Ипак, они имају изражену склоност ка одређеном плену.

Попут Арнолда Шварценегера у чувеном филму Терминатор, и ови мали предатори имају мисију да пронађу и униште своју мету – у њиховом случају, то су комарци.

Ову склоност доводе до екстрема. Посебно су им драги комарци који су пуни крви. Ако им се понуди избор између комарца који носи крв и било ког другог инсекта, па чак и комарца који није сисао крв, у девет од десет случајева изабраће оног са крвавим оброком.

Ова необична исхрана није само питање преживљавања, већ игра кључну улогу и у њиховом друштвеном животу. Након што се нахране комарцем пуним крви, ови пауци добијају специфичан мирис који привлачи супротни пол.

Неочекивани савезник у борби против маларије

Терминатори комараца живе у региону Језера Викторија у Кенији и Уганди, делу света где су болести које преносе комарци, попут маларије, широко распрострањене и сваке године односе стотине хиљада живота.

Познато је да су комарци из рода Anopheles, преносиоци маларије, антропофилни, што значи да воле да бораве у близини људи. Привлачи их наш дах и мирис наших стопала, што им помаже да лакше дођу до оброка.

Испоставило се да и терминатори комараца воле да живе близу људи, а привлачи их и мирис наших стопала. Баш као и комарце, ове паукове више привлаче ношене чарапе него чисте. Терминатори комараца су тренутно једина позната врста паука која је антропофилна. Боравак у нашој близини вероватно им олакшава проналажење омиљеног плена.

Истраживања о овим пауцима открила су да они могу да идентификују комарца који носи крв помоћу чула мириса или вида, чак и ако никада пре тога нису видели или појели комарца. Ово сугерише да је њихова склоност ка крвавим оброцима урођена, односно „уграђена" у њихов генетски код.

Значај црвене боје

Истраживања су такође испитивала да ли црвена боја има посебан значај за ове паукове. Како комарац вари усисану крв, црвена боја његовог стомака постепено тамни, а тиме постаје и мање привлачан пауцима. Ово указује да је свежина оброка кључна.

Важност црвене боје преноси се и на изглед самих паукова. Док је женка терминатора комараца углавном смеђе боје, мужјаци имају јарко црвено лице.

У једном експерименту, истраживачи су прекрили то црвено лице црном бојом, након чега су мужјаци постали мање сигурни када би наишли на потенцијалног ривала. Женке су такође ређе бирале мужјаке са зацрњеним лицем, дајући предност онима чија је боја била израженија.

Иако је њихова улога фасцинантна, ови пауци нису опасни за људе нити су вампири – не могу да нас директно уједу да би пили нашу крв. Такође, они сами не могу ослободити свет маларије. Пуштање терминатора комараца у друга станишта не би дало резултате.

Ипак, како показује студија о овим пауцима, они играју важну улогу у природи.

Иако терминаторе комараца нећемо срести у нашим двориштима, прича о њима подсећа на кључну еколошку улогу коју пауци имају свуда у свету, па и у Србији. Суочени са све већим бројем комараца услед климатских промена и опасностима попут вируса Западног Нила, важно је препознати савезнике у природи.

Домаће врсте, попут кућног паука или паука крсташа, важни су предатори који помажу у контроли популације инсеката.

Сер Дејвид је изјавио да је „потпуно преплављен“ рођенданским порукама које пристижу, захваливши свима „најискреније“. У аудио-поруци подељеној ноћ уочи рођендана открио је своје првобитне планове.

„Мислио сам да ћу свој 100. рођендан прославити тихо. Потпуно су ме преплавиле рођенданске честитке, од предшколских група до станара старачких домова и безброј појединаца и породица свих узраста. Једноставно не могу да одговорим свакоме од вас појединачно, али бих желео да вам се свима најискреније захвалим на лепим порукама“, рекао је Атенборо.

Међу бројним личностима које су одале почаст сер Дејвиду нашао се и британски премијер, сер Кир Стармер. Он је истакао огроман утицај који је Атенборо имао на генерације гледалаца широм света, називајући га истинским националним благом.

„Желео бих да упутим најтоплије жеље сер Дејвиду Атенбороу поводом његовог 100. рођендана. Као и милиони људи широм земље и света, одрастао сам гледајући програме сер Дејвида. Деценијама је нација била опчињена његовом страшћу према природи и његовим изванредним доприносом јавном сервису. Он је право национално благо и пионир у својој области. Нека његов рад настави да инспирише људе свих генерација у годинама које долазе“, навео је Стармер.

Музичка прослава живота и природе

Прославу у „Ројал Алберт холу“, коју ће преносити Би-Би-Си (BBC), водиће Керсти Јанг, а укључиће наступе музичара чије су се композиције појављивале у његовим телевизијским серијалима „Планета Земља“.

Ден Смит, фронтмен награђиваног бенда Бастил, придружиће се Концертном оркестру Би-Би-Сија како би извео песму „Помпеја“, која је коришћена у серијалу „Планета Земља III“. Исландски бенд Сигур Рос извешће нумеру „Хопипола“, која је пратила промоцију серијала „Планета Земља“ и „Планета Земља II“.

Концертни оркестар Би-Би-Сија извешће и композиције повезане са неким од најупечатљивијих тренутака из Атенбороових програма, укључујући драматичну потеру змија за игуанама из серијала „Планета Земља II“ и моћну сцену са оркама које лове користећи таласе из серијала „Залеђена планета II“.

Наступиће и британска певачица Сијена Спајро и парагвајски харфиста Франсиско Иглесијас, који ће свирати традиционалну композицију „Пахаро Кампана“, која се чула у првом Атенбороовом програму о дивљини.

Легат који се слави широм света

Ово је само један од многих догађаја којима се обележава његов рођендан. Импозантна изложба Природњачког музеја, чији је наратор сер Дејвид, биће претворена у бесплатан петоминутни спектакл у центру Лондона.

Адаптирана верзија под називом „Наша прича са Дејвидом Атенбороом“ приказиваће се у простору „Аутернет Лондон“ од 8. маја, водећи гледаоце кроз историју човека и Земље, пре него што прикаже визију будућности Лондона, како је известио „Индипендент“.

Преплављен је порукама и лепим жељама добротворних организација за заштиту животиња и животне средине, а организација Пета назвала је „мудрог“ бика по њему.

Бик по имену Сер Атенбулок био је међу првим животињама спасеним кроз пројекат механизације у Делхију који спроводи Пета Индија.

Каријера сер Дејвида Атенбороа траје више од седам деценија, још од када је почео да ради за Би-Би-Си 1952. године. Током тог времена постао је једина особа која је освојила награду БАФТА у свим телевизијским форматима: црно-белом, у боји, HD, 3D и 4K.

Његов рад трансформисао је документарце о природи у визуелно импресивна и емотивно снажна филмска дела која су допрла до стотина милиона људи.

На питање о тајни своје дуговечности, скромно је одговорио да је кључни фактор „чиста срећа“. Ипак, његов активан живот, страст према природи и снажан осећај сврхе несумњиво су допринели његовој виталности.

Иако не следи строгу вегетаријанску исхрану, познато је да је значајно смањио унос црвеног меса. Његов најновији документарни филм, „Океан са Дејвидом Атенбороом“, објављен је 2025. године, са фокусом на морске екосистеме.

"Ово је период године када долази до активације речног или шумског комарца који своје станиште налази не само уз обалу река, него и испод лишћа, у блату, у дупљама дрвећа. Његова активација је за овај период године доста значајна, односно сваке године се активира у ово време", објашњава Дубравка Планинац, доктор ветеринарске медицине из Сектора екологије "Градске чистоће".

Мониторингом је потврђена појачана бројност ових врста, а проблем додатно компликује чињеница да су они добри летачи и често долазе са територија које нису у надлежности градских служби.

Нису сви комарци исти: Од речних летача до кућних напасти

Ипак, за комарце који нам најчешће досађују у становима и двориштима нису одговорни ни Сава ни Дунав, већ ми сами.

Реч је о такозваном кућном комарцу, врсти која има веома мали радијус кретања, свега стотинак метара. Како му и име каже, овај комарац се размножава у нашој непосредној близини, користећи сваку стајаћу воду коју му оставимо на располагању.

"Апеловала бих овом приликом на наше суграђане јер нам стварно могу помоћи у борби против комараца", истиче Планинац и наводи фрапантан податак: "Ако знамо да из једне чаше у којој стоји вода може излетети негде око триста јединки кућног комарца, јасно је колики је наш утицај. Подлошци од саксија, старе гуме, бурад, све то може бити извор."

Пражњењем ових малих резервоара воде, грађани директно смањују број комараца у свом окружењу, а тиме и ризик од болести попут грознице Западног Нила, коју управо ова врста најчешће преноси.

Истине и заблуде о запрашивању

Једна од највећих брига грађана везана је за средства која се користе приликом сузбијања комараца. Многи се питају да ли су препарати којима се прскају улице и паркови штетни за људе, децу и кућне љубимце. Дубравка Планинац уверава да разлога за страх нема.

"То су препарати који су регистровани, који су уписани у листу биоцидних производа", наглашава она. Реч је о пиретроидима, врсти инсектицида која је изабрана управо због ниске токсичности за људе и животиње.

Концентрације које се користе су веома мале, прилагођене инсектима, а тимови који врше запрашивање су стручно обучени за руковање овим средствима, чинећи цео процес још безбеднијим. Иако нема опасности, савет је да се грађани склоне док возило не прође, а већ после десетак до петнаест минута боравак напољу је потпуно безбедан.

Док се "Градска чистоћа" бори против комараца на јавним површинама, борба у сопственом дому и дворишту остаје на нама. Поред уклањања стајаће воде, лична заштита подразумева коришћење репелената приликом боравка у природи, постављање комарника на прозоре и врата и боравак у климатизованим просторијама.

Занимљив је и савет у вези са гардеробом – комарце више привлаче тамне боје, па се током вечерњих шетњи препоручује ношење светлије одеће.

Шта значи појам епидемија „скривене глади“?

Стручњаци наводе да их брине да ће деградација залиха хране на Земљи имати за последицу настанак епидемије скривене глади, у којој чак ни људи који уносе довољно калорија неће добијати хранљиве материје потребне за развој организма.

„Исхрана коју данас једемо има мању нутритивну густину од оне коју су јели наши баке и деке, чак и ако једемо потпуно исту храну“, рекла је професорка Кристи Еби, професорка у Центру за здравље и глобалну животну средину Универзитета у Вашингтону.

Људи у богатим земљама са развијеним здравственим системима имаће више могућности да се носе са овим променама, наводе стручњаци. Али за најсиромашније и најрањивије, последице би могле бити разорне.

У разговору за Вашингтон пост, професорка Еби се осврнула на холандску студију објављену у часопису Global Change Biology. Тим истраживача испитивао је нивое хранљивих материја у 43 усева – од пиринча и соје до пшенице.

Анализа је показала да су хранљиве материје попут протеина, гвожђа и цинка биле у просеку за 3,2 одсто ниже у свим тестираним биљкама у поређењу са подацима из касних 1980-их. Када су истражили узроке, утврдили су да су за то одговорни повишени нивои угљен-диоксида у атмосфери.

Закључак студије из 2018. године јесте да би до средине века овај феномен могао да доведе више од милијарду додатних жена и деце у ризик од анемије услед недостатка гвожђа, стања које може изазвати компликације у трудноћи, проблеме у развоју, па чак и смрт. Око две милијарде људи широм света, који већ пате од неког облика недостатка хранљивих материја, могли би да се суоче са додатним погоршањем здравља.

Више шећера, мање минерала

Главна ауторка студије, Стере тер Хар, упозорава да је милијарда људи већ на ивици неухрањености и да би чак и неколико процената мање хранљиве хране могло да гурне милионе у здравствену кризу. Она истиче да четвртина светске популације већ има анемију.

Иако може деловати контраинтуитивно да виши нивои CO2, који биљке претварају у шећере, доводе до ниже хранљивости биљака, за то постоји објашњење.

Нутритивна вредност биљака потиче од минерала који се апсорбују из земљишта. Проблем је у томе што повишени нивои CO2 подстичу бржи раст биљака, што доводи до „разблаживања“ минерала у њима.

Више CO2 такође значи да биљке ређе отварају своје микроскопске поре (стоме), па губе мање воде. Због тога им је потребно мање воде из земљишта, а самим тим уносе и мање минерала. За биљке то значи већу ефикасност у коришћењу ресурса, али из људске перспективе то има високу цену.

Током протеклих неколико година, Тер Хар и њене колеге радиле су на формирању базе података свих постојећих истраживања о променама хранљивих материја повезаним са порастом угљен-диоксида. Анализирале су стотине студија, од лабораторијских експеримената до глобалних анализа усева.

Тим је користио прикупљене податке да израчуна нутритивну вредност сваке културе при различитим нивоима CO2 и да предвиди будуће промене.

У просеку, утврђено је да су хранљиве материје смањене за око 3,2 одсто у свим биљкама од краја 1980-их, када је концентрација угљен-диоксида износила око 350 делова на милион.

Истраживачи и даље покушавају да утврде тачне узроке ових промена

Једна од главних теорија повезана је са тим што повећан угљен-диоксид омогућава биљкама да производе више угљених хидрата, попут целулозе и скроба.

Они који се противе смањењу емисија често истичу овај ефекат, називајући угљен-диоксид „храном за биљке“. Међутим, без одговарајућег повећања уноса минерала, биљке не могу да производе више протеина и других хранљивих једињења.

Резултат је да усеви могу расти брже и давати веће приносе, али сваки залогај садржи више шећера и мање хранљивих материја него раније.

Овај „ефекат разблаживања“ вероватно није једини фактор, сматра Луис Зиска, биолог са Универзитета Колумбија.

Климатске промене такође утичу на кретање минерала у земљишту, као и на активност микроба, што додатно умањује доступност хранљивих материја биљкама.

Растућа претња по људско здравље

Више од половине жена у репродуктивном добу у Нигерији има низак ниво гвожђа. Међутим, многе то сазнају тек приликом порођаја.

Проблем постаје очигледан када дође до губитка крви, што код анемичних жена може довести до недостатка кисеоника у органима и озбиљних компликација.

Тешко је прецизно проценити колики ће утицај емисије угљеника имати на ове појаве, јер не постоје потпуно тачни глобални подаци. Према неким проценама, више од половине светске популације не уноси довољно витамина и минерала, док друге процене тај број стављају на око 30 одсто.

У сваком случају, последице су озбиљне и могу бити подједнако опасне као и сам недостатак хране.

„Није јасно да ли је животиња слободно пливала, или је једноставно пуштена у воду“, преносе медији, а на друштвеним мрежама су се појавили извештаји да је посада брода била срећна што је коначно решила случај.

Док је био насукан, током испитивања, било је јасно да је Тими лошег здравља, а неки стручњаци су рекли да је можда изабрао плитку воду као своје последње почивалиште. Други су позвали да се тамо остави да умре у миру.

Приватна иницијатива за спасавање која је одвела Тимија у Северно море у почетку је ликовала. И до данас, неки, који животињу зову и „Нада“, славе његово „пуштање“.

Али др Кирстен Тенис, ветеринарка из приватне иницијативе, тврди да јој није било дозвољено да буде присутна када је кит напустио брод. Она каже да је посада пустила морског сисара „потпуно прерано“ и „тајно“.

План је био да се кит пусти даље на запад у отворено Северно море. Пуштен је око 70 километара северно од Скагена у Данској – што је прометна бродска рута.

Кит је био у изузетно лошем стању када је пуштен у воду

Морски биолози из Немачког океанографског музеја претпостављају да је Тими мртав. „Пошто је кит био у изузетно ослабљеном стању и више пута се насукао након претходних покушаја спасавања у кратком временском периоду, веома је вероватно да није имао довољно снаге да дуго плива у дубокој води и више није жив“, рекли су стручњаци, који су желели да истраже од чега је грбави кит заиста патио.

Предузетница Карин Валтер Момерт, која је финансирала приватну операцију спасавања заједно са оснивачем МедијаМаркта Валтером Гунцом, говорила је о трошковима од најмање 1,5 милиона евра. Међутим, ова сума не укључује трошкове бродова и посаде који су довели Тимија у Северно море.

Међутим, очигледно није јасно како је заиста прошао крај транспорта и како је кит, који је тежио око 12 тона и очигледно је неколико пута ударио у зидове брода у узбурканом мору, завршио на отвореном мору.

Будући да се у Европи појављују три врсте зијаваца, након детаљног посматрања и фотографисања птице у лету, установљено је да се ради о врло ретком црнокрилом зијавцу.

Неочекиван сусрет на Пештери

Птицу су открили Огњен Тодоровић и Марко Гавриловић, а накнадно фотографисали Вукас и Владан Вучковић.

„Док смо рано ујутру гледали сиве ветрушке како хватају инсекте у лету, пројурила је тамна птица, дефинитивно зијавац, но некако чудан. Пошто сам успео мало боље да га погледам, нисам могао да верујем шта видим – црнокрили зијавац. Одмах сам покушао да га сликам, али је био бржи и одлетео на другу страну језера. Како након краћег времена нисам успео ни да га поново видим нити сликам, кренуо сам да се враћам ка колима. На моје изненађење приметио сам птицу опет – испред мене, са истим брзим, лелујавим летом након чега сам напокон успео да га сликам. Тад сам био сигуран да је то заиста он”, описује Огњен Тодоровић.

Један од најређих налаза у Србији

Ова врста једна је од најређе бележених у Србији са свега два документована налаза до сада: претходни пут забележена је 1989. у близини Кладова.

Црнокрили зијавци иначе насељавају степе и слана језера од севера Црног мора до Монголије, а бројност им је у опадању широм ареала. Зимују у подсахарској Африци, тако да је ова птица током свог повратка на гнездилишта мало залутала на Пештер. У даљој прошлости је и у Србији ова врста веровато била бројнија на пролазу.

Код нас је и даље на пролазу редован и врло малобројан обичан зијавац (Glareola nordmanni) који се до средине прошлог века и гнездио на нашим просторима. 

Ово је још један у низу занимљивих налаза који потврђују значај овог великог крашког поља за сеобу, одмор и прехрану великог броја врста, укључујући неке код нас и глобално ретке врсте попут азијског златног вивка (једини налази за Србију), планинског зујавца, белоноктих и сивих ветрушки, црних стрвинара, планинског орла, ушатих шева, жутокљуних галица, руменки…

Пештер под притиском упркос заштити

Чланови и сарадници ДЗППС-а спроводе истраживања птица Сјеничко-пештерске висоравни готово 20 година, са значајним интензивирањем у последњих 10, што је довело до низа великих открића. Нажалост, упркос недвосмисленом значају и међународној валоризацији, на Пештери се наставља нелегална експлоатација тресета уз прећутно одобрење и немар надлежних институција.

У најави је и изградња ветропарка на самој граници са Црном Гором који ће додатно угрожавати птице на овом значајном коридору сеобе. Не помаже ни што је подручје валоризовано као Специјални резерват природе, Међународно значајно подручје за птице, Међународно значајно станишта биљака, Одабрано подручје за дневне лептире у Србији, Влажно станиште од међународног значаја (РАМСАР), а део је и ЕМЕРАЛД еколошке мреже Републике Србије.

Од 2025. године покренут је пројекат ПРОЗХУМ који између осталог има за циљ истраживање подземних вода Пештерског поља и истраживање биодиверзитета дуж водотокова реке Вапе и Јабланице код Сјенице. Пројекат финансира Истраживачки институт за заштиту медитеранских мочвара „Tour du Valat” из Француске.

Сателит НИСАР (НАСА-ИСРО радар са синтетичким отвором), лансиран у јулу 2025. године и прати кретање тла у граду, наводи се у недавном саопштењу Насе.

Слично већини делова централне Флориде, Мексико Сити је изграђен на водоносном слоју. Пумпање подземне воде и тежина урбаног развоја сабијали су древно дно језера испод града више од једног века. До 2000. године, делови градског подручја су тонули за око 35 сантиметара годишње.

Неколико генерација свемирских радара пратило је кретање тла у Мексико Ситију. Мисија НИСАР сада унапређује ове напоре, анализирајући области које се брзо мењају и које је тешко истраживати из свемира.

Нова анализа је заснована на прелиминарним мерењима које је НИСАР извршио између октобра 2025. и јануара 2026. године, током сушне сезоне у Мексико Ситију. Утврђено је да делови региона опадају за више од пола инча месечно, наводи НАСА. 

Велико интересовање изазвало је рођење мале двогрбе камиле на Велики петак.

„Иако се мама камила повукла да се сакрије од нас, а ми помало страховали како ће она да се носи са својом првом приновом, теленце је дошло на свет пред очима публике која је чекала да купи карту тако да су имали прави спектакл“, навео је Овари.

Симпатично теленце са два чуперка сада се стално држи маме.

Њихови први сродници из Јужне Америке, алпаке, такође су дочекале принову, а мужјак сада помно прати и обезбеђује своје крдо, спреман да угризе или пљуне, по чему су алпаке и познате.

Наравно, шарено теленце има безбрижан живот у зоо-врту, а Овари очекује да ће оно бити једна од атракција.

„Очекујемо и нове младунце, попут бебе антилопе, али и других“, открива биолог зоолошког врта.

Најновији случај долази из заливау Трсту, где је масовна појава медуза практично парализовала рад локалних рибара. Мреже су неупотребљиве, бродови остају усидрени у лукама, а риба на пијаце све чешће стиже из Словеније и Хрватске.

Инвазија медуза у Тршћанском заливу

У водама око Трста доминантна је врста Rhizostoma pulmo, позната и као „морска плућа", једна од најраспрострањенијих медуза у Медитерану. Реч је о великој врсти која може достићи импресивне димензије и формирати огромна јата видљива чак и са обале.

У нормалним условима ова медуза има важну улогу у морском екосистему, хранећи се планктоном и ситним организмима. Међутим, када дође до неконтролисаног размножавања, последице могу бити озбиљне.

Све топлије море, смањен број природних предатора и повећана количина хранљивих материја у води стварају идеалне услове за ширење медуза.

У Тршћанском заливу инвазија се проширила од Пирана до Пунта Сдобе, стварајући својеврсну природну баријеру због које је риболов готово немогућ.

Рибарске мреже пуне се желатинозним организмима, оштећују се и онемогућавају улов рибе. Иако Rhizostoma pulmo није међу најопаснијим врстама за људе, контакт са њом може изазвати иритације коже и пецкање.

Рибари упозоравају: „Већ две недеље не можемо на море“

О тежини ситуације сведоче сами рибари из Трста, који су већ данима принуђени да обуставе посао. „Већ две недеље стојимо. Не можемо да изађемо на море јер нас окружују милијарде медуза“, изјавио је рибар Дијего Суган за портал Триесте прима.

Према његовим речима, медузе су се накратко повукле, али се ситуација убрзо додатно погоршала: „Нестале су на око недељу дана, а сада их има експоненцијално више", рекао је Суган, наглашавајући да је готово немогуће предвидети развој ситуације.

Последице по локалну економију већ су видљиве. Бродови остају у лукама, док риба на тржиште стиже углавном из суседних земаља. Рибари упозоравају да је ризик превелик.

„Немогуће је изаћи на море јер не можемо да ризикујемо уништавање мрежа", наводе они.

Материјална штета, како кажу, тешко се може проценити, посебно зато што је ово период године погодан за лов ораде и других квалитетних врста рибе.

Климатске промене погодују ширењу медуза

Стручњаци све чешће повезују овакве појаве са климатским променама. Медитеран се загрева брже од многих других морских подручја у свету, а медузе у таквим условима проналазе идеално окружење за размножавање.

Сличне појаве последњих година забележене су и на Ромањолској ривијери, Сардинији и на југу Италије. Због тога расте забринутост да би проблем могао постати трајан изазов за рибарску индустрију и читав ланац снабдевања морском храном.

У Трсту се сада надају да ће ветрови и морске струје у наредним недељама растерати огромна јата медуза и омогућити наставак риболова. Ипак, многи страхују да би овакве сцене ускоро могле постати нова реалност Медитерана.

Тим вулканолога са ЕТХ Цирих у Швајцарској, дошао је до овог открића мапирањем геолошке историје вулкана Метана у близини главног града Грчке, Атине, током 700 хиљада година.

Вулканолози су открили „цветање“ ситних кристала циркона које се поклапа са најдужим периодом мировања Метане, који је трајао више од 100.000 година, што указује на то да се огромне количине магме још увек стварају.

Варљиво и дуго, лажно мировање вулкана је проблематично јер се прогнозе вулканске опасности заснивају на претпоставци да би неки вулкани могли да се угасе након приближно десет хиљада године неактивности.

Да би поново проценили везу између еруптивне активности и акумулације магме, истраживачи су анализирали узорке стена сакупљене на 31 локацији широм вулкана. Поменуте локације повезане су са древним ерупцијама Метане - историјом врућих и хладних ерупција која траје више од пола милиона година.

„Оно што смо сазнали јесте да вулкани могу да 'дишу' под земљом миленијумима, а да никада не еруптирају на површину“, рекао је главни аутор студије,вулканолог Оливије Бахман са ЕТХ Цириха. 

Метана је најзападнија компонента Јужног егејског вулканског лука , региона вулканских жаришта насталих тектонским плочама које се протежу преко грчких острва. Овај лук укључује вулкан Тера, за који се сматра да је уништио минојску цивилизацију на Санторинију  пре око 3.600 година.

Истраживачки рад вулканолога додаје доказе на чињеницу да мировање вулкана може да буде смртоносно – идеја која је трагично очигледна у многим људским насељима уништеним пепелом, лавом и токсичним гасовима ослобођеним из успаваних, али опасних вулкана.

Вулкан Метана, који је и даље активан, изазвао је више од 31 ерупције, укључујући три експлозивна догађаја, током протеклих стотина хиљада година. Иако је њена хронологија слабо схваћена, најмлађа ерупција је забележена пре око 2.250 година, а њу је забележио грчки историчар Страбон.

Ситни кристали сугеришу да се магма може накупљати под земљом хиљадама година

Ово откриће сугерише да неки вулкани за које научници мисле да су угашени можда то заправо нису, и могло би помоћи у препознавању тихих вулкана који би у будућности могли да еруптирају

„Мислим да свакако морамо почети да преиспитујемо како класификујемо угашене вулкане“, рекао је Разван Габријел Попа, вулканолог са ЕТХ Цирих у Швајцарској.

Мањи вулкани обично се сматрају угашенима ако нису еруптирали у последњих око 10.000 година. Већи вулкани могу имати много дуже размаке између ерупција, јер им је потребно више времена да акумулирају довољно магме за ерупцију.

 Анализе засноване на датирању кристала

Тим је прикупио узорке вулканског камења и тражио циркон, јер се ти кристали формирају у магматским коморама дубоко под земљом. Ерупције их потом износе на површину. Датирањем кристала у више од 1.250 узорака стена, тим је саставио временску линију ерупција Метане дугу 700.000 година.

Вулкан је прошао кроз два главна периода ерупција, први који се завршио пре око 280.000 година и други који је почео пре око 168.000 година. Да је вулкан заиста био потпуно неактиван, тим не би пронашао кристале циркона између та два периода. Уместо тога, највећа количина циркона настала је управо у том периоду мировања. То сугерише да чак и када вулкан делује успавано, дубоко испод површине може бити активан.

Чује се шум као да је „газирано пиће“

"Магма засићена водом могла је да буде одговорна за почетак тог дугог прекида ерупција. Под високим притисцима дубоко под земљом вода помаже да магма остане у растопљеном стању. Међутим, како се магма подиже и притисак опада, вода почиње да излази у облику мехурића", навео је истраживачки тим геолога.

„То је као газирано пиће.Отворимо боцу и сав гас изађе.“ Како водена пара излази, магма почиње да кристалише и очвршћава. На крају постаје толико вискозна да више не може да се уздиже и зауставља се пре него што достигне површину и еруптира.Вероватно постоје вулкани који представљају претњу…“, рекао је Разван Габријел Попа, вулканолог са ЕТХ Цирих у Швајцарској.

"Овакво понашање магме могло би да буде од помоћи да се објасни зашто вулкани еруптирају када еруптирају. Већина магми које уђу у Земљину кору не еруптира, каже она, па ако и други вулкани показују слично понашање као Метана, то би могло подржати идеју да садржај воде у магми делимично одређује да ли ће вулкан еруптирати или не", навела је Кари Купер, геохемичарка са Универзитета Калифорнија.

Повезивање хемије магме са дугорочним животним циклусима вулканских система могло би помоћи истраживачима у предвиђању вулканских опасности и одлучивању које вулкане треба пажљивије пратити.

„Део те процене је и податак колико су вулкани еруптирали у скорије време“, истакао је Адам Кент са Универзитета Орегон Стејт, који није учествовао у истраживању. Додаје да у том смислу, вероватно постоје вулкани који представљају претњу, али се не процењују као такви јер нису еруптирали већ неко време.

„Микроскопске методе које смо користили омогућиле су нам да идентификујемо појединачне прелазне метале са изузетно високим детаљима, показујући нам како је природа вешто пројектовала ове метале у оружје шкорпије“, каже Едвард Вичензи, научни истраживач у Институту за конзервацију музеја Смитсонијан.

Док шкорпије углавном прате исти основни план грађе тела, различите врсте дају предност различитом „типу оружја". На пример, род opistophthalmus има пар снажних клешта, али прилично неупечатљив реп у смислу снаге.

То је зато што ове врсте шкорпије користе предње удове за копање својих јазбина и више се фокусирају на гњечење плена клештима, користећи жаоку само као резерву.

Међутим, оне из рода parabuthus се не зову „шкорпије са дебелим репом" без разлога. Њихове снажне жаоке испоручују, односно убризгавају отров који јако брзо делује, тако да држање плена није приоритет. То је прилично јасно јер имају релативно сићушна клешта.

Изненађујући резултати анализа

На први поглед, очекује се да ће шкорпије са већим клештима ојачавати свој егзоскелет већим количинама метала него оне са мањим „оружјем". То је и била хипотеза тима научника у овој студији. Али резултати су их изненадили.

Анализа је показала да код врста са дужим клештима и слабијом снагом гњечења, клешта имају већи ниво обогаћења цинком у поређењу са онима које снажније и дуже држе жртву у клештима.

Можда делује чудно, али овакав налаз има неку врсту логике.

„Ово указује на улогу цинка, који осим за тврдоћу, има и велику улогу у издржљивости клешта. На крају крајева, дуга клешта морају да ухвате плен и спрече га да побегне пре него што се убризга отров. Ово је занимљиво откриће јер указује на еволутивну везу између начина коришћења оружја и специфичних својстава метала који га појачава", каже Сем Кембел, еволуциони биолог са Универзитета у Квинсленду у Аустралији.

Ова интригантна студија има широке импликације, не само за шкорпије већ и за друге зглавкаре или инсекте који појачавају своје телесно оружје металима – било да су то пауци, мрави, пчеле или осе...

Истраживање је објављено у Journal of the Royal Society Interface.

„Могу вам рећи да свашта радимо – повртарство, зачинску паприку, лубенице и диње и ту се наставља ратарство, ево сточарство мало нешто свиња и живина“, каже Давор.

Давор је данас дипломирани пољопривредник. Захваљујући средствима из конкурса Покрајинског секретраијата за пољопривреду купио пластеник и фрезу, а као млад пољопривредник сејалицу. Док је преко УАП зановио прскалицу.

„То је заправо ситно млевена паприка. Ми произведемо отприлике око тоне млевене паприке што значи да нам треба сирове једно 10 тона“, објашњава Давор.

Пројекат „Сачувајмо старе војвођанске сорте“ ПСС у Сомбору покренуо је 2007. године у сарадњи са 22 основне школе и Покрајинским секретаријатом за пољопривреду.

„Преко 3.000 ђака је донело узорке. Више од 5.000 узорака је прикупљено, при чему су најбројније биле: сорте пасуља преко 700, паприке преко 500, парадајза преко 400, и прве године то је био велики број узорака које је требало обрадити“, навела је Оливера Секулић, саветодавац ПСС Сомбор.

У ПСС су изабрали 93 најинтересантније сорте и 2024 године представили јавности књигом „Старе сорте Бачке“. Тако је настала банка гена бачког повртарства.

„Имамо пет расхладних комора, у којма их чувамо под контролисаним условима, интересантне сорте уманажамо сваке годиме како не би изгубили саму клијавост и сваке године сви који су заитересовани могу доћи на огледна поља да ли у јуну јулу када се могу видети и плодови“, истиче Данијела Жунић, доктор биотехничких наука ПСС Сомбор.

„За једно мало средње домаћинство мораш бити повезан и са сточарством да би заокружио тај један циклус. Од овога сам добио некакво задовољство, али и економске користи“, додаје Давор.

Давор доказује да се на селу може живети здраво и успешно. Зашто онда Србија по подацима ЕУРОСТАТ-а користи мање од 1 одсто обрадивог земљишта за органску производњу, Италија скоро петину.

Међу њима су и сиви вукови (canis lupus), врхунски предатори чија је густина популације у зони искључења нагло порасла од 1986. године. Сада би нова генетска студија могла помоћи научницима да разумеју зашто.

Према истраживачима које предводе еволуциони биолози Кара Лав и Шејн Кембел-Стетон са Универзитета Принстон, чернобиљски вукови имају генетске разлике у односу на вукове из других делова света, што указује да можда развијају особине које им помажу да се носе са свеприсутним јонизујућим зрачењем у региону.

„Можда постоји генетска варијација унутар популације која омогућава неким јединкама да буду отпорније или издржљивије у суочавању са зрачењем. У том случају, можда обољевају од рака истом учесталошћу, али то не утиче на њихову функцију онолико колико би утицало на јединке ван зоне искључења“, рекао је Кембел-Стетон за Ен-Пи-Ар.

Оно што још увек није јасно јесте како та могућа отпорност или издржљивост функционише.

„Једноставно су способни да поднесу тај терет боље из неког разлога. Или је у питању отпорност. Упркос том притиску – изложености зрачењу – не обољевају од рака толико често“, рекао је Кемпбел-Статон.

У деценијама након нуклеарне катастрофе, људи су у овом региону реткост.

Зона искључења Чернобиљске нуклеарне електране у Украјини и Полески државни радиоеколошки резерват преко границе у Белорусији проглашени су забрањеним подручјима за већину људи, уз посебне дозволе за улазак, углавном у истраживачке сврхе.

Чини се да је то створило својеврсни радиоактивни „рајски врт“.

Животиње су у великом броју заузеле око 4.200 квадратних километара које покривају ови резервати, укључујући дивље врсте попут јелена, бизона, дивљих свиња и вукова, као и чопоре паса потомака кућних љубимаца које су иза себе оставиле хиљаде евакуисаних људи из градова и села.

Међутим, према попису животињских популација из 2015. године, једна врста се посебно издваја.

„Релативна бројност лосова, срна, јелена и дивљих свиња унутар зоне искључења у Чернобиљу слична је оној у четири (неконтаминирана) резервата природе у региону“, наводи тим предвођен екологом Татијаном Дерyабином из Полеског резервата.

„Бројност вукова је више него седам пута већа“, додала је она.

Рад Каре Лав и Шејна Кембела-Стетона и њихових колега имао је за циљ да одговори на питање зашто је популација вукова нагло порасла, док су друге популације остале релативно стабилне.

Године 2024. ушли су у зону искључења и прикупили узорке крви неколико вукова. Такође су узели узорке од вукова у Белорусији, где су нивои зрачења нижи, као и од вукова из националног парка Јелоустоун у САД, где је јонизујуће зрачење на нормалном нивоу за Земљу.

Открили су 3.180 гена који се понашају другачије код чернобиљских вукова у поређењу са другим популацијама.

Затим су овај генетски скуп података упоредили са људским генетским подацима, тражећи маркере за 10 типова тумора заједничких људима и псима.

Кључно откриће било је да постоји 23 гена повезана са раком који су активнији код чернобиљских вукова – и ти гени су повезани са бољим стопама преживљавања код неких врста рака код људи. Најбрже еволуирајуће регије налазиле су се у и око гена повезаних са антиканцерогеним и антитуморским одговорима код сисара.

Истраживачи сматрају да је генетски профил чернобиљских вукова обликован дуготрајном изложеношћу зрачењу током многих генерација. Ове животиње живе у радиоактивном подручју, хране се биљоједима изложеним зрачењу, који једу биљке изложене зрачењу – све то се временом акумулира.

„Сиви вукови пружају веома занимљиву прилику да разумемо утицаје хроничне, ниске дозе, вишегенерацијске изложености јонизујућем зрачењу, због улоге коју имају у својим екосистемима“, рекао је Кемпбел-Статон.

Још увек није потпуно јасно како овај генетски профил функционише у пракси. Вукови можда ређе оболевају од рака, или имају веће шансе за преживљавање, или комбинацију оба.

Њујорк би могао имати највећи број погођених људи: 50 одсто становништва Њујорка — око 4,4 милиона људи — и 47 одсто његових зграда тренутно су под високим ризиком изложености екстремној штети од поплава у случају великог поплавног догађаја, наводи се у процени ризика објављеној у часопису Сајенс адвансес.

Њу Орлеанс се суочава са највећим релативним ризиком, при чему је 98 одсто његовог становништва — око 375.000 људи — и 99 одсто инфраструктуре под високим ризиком од изложености екстремној штети.

Осталих шест градова поменутих у извештају су Хјустон, Мајами, Норфолк (Вирџинија), Чарлстон (Јужна Каролина), Џексонвил (Флорида) и Мобил (Алабама).

Повећана претња и ниво штете са којима се ови градови суочавају резултат су њихове ниске надморске висине, велике густине насељености, лоше дренаже, висине зграда, количине падавина и близине воде. Аутори студије позвали су доносиоце одлука да сарађују са локалним актерима како би се ризик од поплава ублажио применом решења заснованих на природи, уз инфраструктурне мере попут брана, насипа и заштитних зидова.

„Такве политике треба да ограниче даљи урбани развој у зонама високог ризика, уз истовремено подстицање систематске примене решења заснованих на природи“, написали су аутори.

Ризик од поплава

Поплаве су најскупља природна катастрофа у САД, која годишње наноси штету у милијардама долара. До 2050. године очекује се да ниво мора дуж континенталне обале САД порасте и до 0,3 метра, док се поплаве након урагана такође повећавају дуж источне обале услед климатских промена.

С обзиром на то да је око 30 одсто округа дуж обала Мексичког залива и Атлантика под високим ризиком од поплава, кључно је разумети које мере најефикасније спречавају штету, навели су аутори студије.

Истраживачи су користили машинско учење за процену ризика од поплава дуж источне обале САД, користећи историјске податке о штети од поплава које је прикупила Федерална агенција за управљање ванредним ситуацијама. Ови подаци обухватају визуелне процене штете на објектима из птичје перспективе повезане са недавним великим поплавама, укључујући ураган Ајзак 2012. и ураган Ирму 2017. године. Студија је објекте који су потпуно уништени класификовала као „екстремну штету од поплава“.

Тим је затим прикупио податке о 16 фактора ризика од поплава и развио мапу ризика, користећи те факторе за предвиђање изложености штети. Фактори су укључивали природне опасности, попут удаљености од воде и надморске висине; факторе изложености, као што је густина насељености; и рањивост становништва, попут процента људи који живе у сиромаштву.

На основу тих фактора, модел је произвео „индекс ризика од поплава“ са оценама вероватноће које се крећу од „веома ниског“ до „веома високог“ ризика. Тако су могли да процене који су обални градови најизложенији поплавама које доводе до екстремне штете, као и број људи и зграда који би били погођени.

Резултати су показали да Њујорк и Њу Орлеанс деле „суморну реалност“ као „градови са великим ризиком од поплава“, наводе аутори. Готово 4,4 милиона људи у Њујорку и више од 215.000 зграда могло би бити суочено са екстремном штетом од поплава. Више од 98 одсто становништва и објеката у Њу Орлеансу суочава се са сличним ризиком.

Међутим, алати које тим ронилаца носи на морско дно нису оно што бисте очекивали да пронађете у комплету морског биолога. Тим инсталира водоотпорне звучнике на дну океана, а човек који предводи рониоце није научник.

„Тотално је другачије од свега што сам раније радио“, каже Марко Бароти, уметник из Италије.

Пре пет година, Бароти је почео да ствара скулптуре засноване на тродимензионалним снимцима насталих скенирањем корала. Инспирисало га је ново истраживање које сугерише да би звук могао бити кључ за оживљавање коралних гребена који се боре за опстанак.

„Звук је увек био окосница мог рада, али никада на овом нивоу“, објашњава Бароти.

Звук мора

Људском уху, подводни свет може деловати прилично тихо, али здрав гребен заправо окружује какофонија буке. То је биолошка симфонија пуцкетања шкампа, гунђања риба и хука променљивих струја. Гребен који умире је језиво тих.

„Ако је гребен жив уз звук, највероватније је да ће остати жив, зар не? И поново се населити. А када гребени деградирају, они утихну“, каже Бароти.

Рибе и сићушни корални организми користе звук за навигацију у огромним океанима како би пронашли место за живот, тако да је логика једноставна: ако вратите буку, морски живот ће је пратити.

Пројекат зато користи подводне звучнике који репродукују снимљене звуке здравог гребена 14 сати дневно, а напајају се соларним панелима који плутају по површини.

Студија о Великом коралном гребену

Студија објављена у часопису Природа (Nature) показала је моћ онога што је познато као „акустично обогаћивање“. Истраживачи су на Великом коралном гребену открили да пуштање здравих звукова гребена привлачи рибе у деградирана подручја, при чему се њихова популација удвостручује за само шест недеља. Не само да је стигло више риба, већ се и разноврсност врста повећала за 50 одсто, што је кључни фактор за дугорочну отпорност гребена.

Гребени покривају тек један проценат океанског дна, али подржавају 25 одсто целокупног морског живота. Они су кључни у нашем снабдевању храном и служе као природна баријера, штитећи приобална имања од највећег удара катастрофалних олуја. Од 1950. године, свет је изгубио приближно половину својих коралних гребена због прекомерног изловљавања рибе, загађења и климатске кризе.

Корен кризе је загађење које загрева нашу планету. Сагоревањем фосилних горива, ослобађамо угљен-диоксид који делује као омотач који задржава топлоту око Земље. Океан је био приморан да апсорбује око 90 одсто тог вишка топлоте.

То доводи до „морских топлотних таласа“ – продужених периода абнормално високих температура мора који су у суштини океански еквивалент шумског пожара. Рекордни морски топлотни талас 2023. године претворио је карипске воде у „врућу каду“, узрокујући да корали избаце шарене алге које живе у њиховим ткивима. Овај процес, познат као избељивање, оставља корале белим, гладним и подложним болестима.

Ли-Ен Рандо, инструкторка роњења која је из породице која се бави роњењем већ  деценијама, била је сведок овог пада из прве руке.

„Постаје све тише. Заиста је тужно рећи да сам много пута видела деградацију у последњих 10 година“, каже Ли-Ен. Рандо је снимила себе како плива кроз сабласно беле, избељене гребене 2023. године.

„Једноставно се осећате безнадежно“, прича инструкторка роњења и додаје да се тада често пита хоће ли икада поново видети такав гребен.

„Проводаџисање код корала“

Пројекат са звуком као начином за враћање коралног гребена са ивице смрти осмишљен је и да подржи рад локалне Фондације „Алигаторова глава“. Декстер Дин Колкухун, шеф истраживања фондације, каже да му се идеја одмах учинила добром. „Ја сам музичар. Свирам клавир, тако да знам важност и моћ звука.“

Према његовој оцени, акустични приступ је витални додатак алатима његове организације за заштиту природе. „То се савршено уклапа у оно што покушавамо да урадимо, а то је да обновимо гребене користећи што више метода.“

Док из звучника треште „хитови“ здравог гребена, истраживачица Бетани Дин ради у лабораторији како би обезбедила „госте“ за забаву.

Она узгаја фрагменте корала и експериментише са асистираним узгојем, делујући као „посредник за спајање корала“ како би помогла организмима да се размножавају у свету који се загрева и где природна репродукција не успева.

„Истражујемо како можемо спојити ова јаја и сперматозоиде како бисмо заиста имали успешно размножавање“, наводи Динова.

На крају, ови фрагменти корала узгајани у лабораторији причвршћују се за Баротијеве подводне скулптуре. Резултат је фузија науке и уметности која би могла да почне да замењује тишину звуцима просперитетног екосистема.

„Морате имати наде, зар не? Мислим да постоји нада. Постоје назнаке наде“, поручује Ли-Ен Рандо.

Прошло је 40 година од катастрофе у Чернобиљу која је довела до стварања Чернобиљске зоне искључења (Зона відчуження Чорнобильської АЕС). Од 1986. године, она се претворила у просперитетно, ненамерно уточиште за дивље животиње и огромну „лабораторију“ за поновно оживљавање дивљине. 

Зона без људи – уточиште за дивље животиње

Зона искључења забрањује људима да ту живе, забрањује комерцијалне активности, експлоатацију природних ресурса и јавни приступ. Сада је ово подручје дом бујне популације великих сисара. Човек је, међутим, последњих година на неки начин ипак присутан у подручју јер због руско-украјинског сукоба бомбе падају у близини реактора у Чернобиљу. 

Популације вукова, лисица, евроазијског риса, лосова и дивљих свиња су се овде значајно повећале. Врсте попут мрких медведа и европског бизона су се, у међувремену, вратиле. Ово је поновно буђење дивљине у свом најекстремнијем облику, с обзиром на немогућност људи да интервенишу, довело је до неколико неочекиваних ефеката у зони.

Студије показују да недостатак људских активности – лова, пољопривреде и комуникација има позитивнији утицај на број животиња него што зрачење има негативан.

Популације великих сисара у белоруском сектору зоне су упоредиве или веће од оних у неконтаминираним природним резерватима. Нема сумње да је почетно зрачење нанело велику штету флори и фауни, посебно у „црвеној шуми“, подручју од 10 квадратних километара у близини нуклеарне електране.

Ово подручје је добило име након што су борови угинули и постали црвенкасто-смеђи због високе апсорпције зрачења. Па ипак, дугорочне студије показују да се биодиверзитет повећао у одсуству људи.

Повратак ретких врста

Низ угрожених врста вратио се у зону искључења. То укључује и Пржевалског коња, која је уведена на подручје 1998. године као експеримент заштите. Сада напредују, а популација је порасла на преко 150 животиња у одређеном подручју украјинског дела зоне.

И евроазијски рис и европски бизон, који су нестали из тог подручја, вратили су се и успоставили своје популације. Вратило се неколико различитих врста птица, као што су црне роде, беле роде и белорепани орлови.

Најзначајнији је повратак глобално угроженог великог орла пегавца, који зависи од мочварних станишта за лов и веома је осетљив на људске активности. Нестао је из тог подручја у време нуклеарне несреће.

У 2019. години, четири пара су забележена на месту истраживања, а најмање 13 парова је документовано како се гнезде у белоруском делу зоне. Данас је овај регион једино место на свету где популација ове ретке врсте расте.

Адаптације на радиоактивно окружење

Постоје и научни докази да се неке врсте изгледа прилагођавају радиоактивном окружењу. На пример, обичне шумске жабе у зони су тамније, јер виши нивои меланина изгледа штите од оштећења од зрачења.

Чини се да се код вукова развија отпорност, јер истраживање евразијских вукова указује на потенцијалне адаптације за преживљавање хроничног зрачења и смањење ризика од рака.

Таква адаптација није ограничена само на животиње. Црна гљивица је први пут откривена 1991. године коришћењем робота са даљинским управљањем који расту унутар реактора 4 бивше електране. Изгледа да користи меланин, који може да заштити од ултраљубичастог светла, да би претворио гама зрачење у енергију како би расле брже него нормално.

Поред тога, неке биљке у оближњој зони показују поправку ДНК као одговор на високе нивое зрачења. Таква адаптација значи да је вегетација еволуирала да би преживела, а неке биљке показују побољшану способност да управљају тешким металима и зрачењем.

Екосистем без људи – лекције и последице

Сада је то један од највећих резервата природе у Европи, што представља важно место за еколошка истраживања, посебно за то како се екосистеми опорављају када нису поремећени.

Зону је несумњиво обликовало зрачење, али и, што је кључно, одсуство људи и време. Као последица тога, уобичајена еколошка правила више не важе и то је значило да Чернобиљ сада има неке изузетне дивље животиње.

На пример, стотине кућних паса напуштених након катастрофе постали су дивљи пси који су еволуирали да буду генетски различити од популација у другим деловима Украјине.

Упркос доказима који подржавају поновно оживљавање природе, очигледно је да нису сви исходи катастрофе били корисни за флору и фауну. Постоји еволутивни притисак, јер неке врсте показују смањен репродуктивни успех и високе стопе мутација, што резултира неким здравственим проблемима за животиње.

Али није само у Чернобиљу место где ове нуклеарне зоне подстичу животиње да се врате. Око других оштећених нуклеарних реактора, као што је Фукушима, сисари, укључујући медведе, ракуне и дивље свиње, сада су се вратили у великом броју, претварајући зоне искључења у неочекивана уточишта. У неким оперативним нуклеарним електранама, локалне дивље животиње су подстакнуте стварањем станишта и заштитом великих, нетакнутих подручја искључења.

Јасно је да је ситуација компликована и да не би требало да буде потребна нуклеарна несрећа да би се спречило да људи гурају друге врсте ка егзистенцијалном ризику, а камоли континуирана деградација животне средине која се дешава широм света. Из таквих катастрофа треба научити лекције, а нема уредних закључака, чак ни 40 година након катастрофе.

Дивље животиње су се углавном вратиле у подручје око Чернобиља због одсуства људи, иако не предвидљиво или равномерно. Међутим, то илуструје како екосистеми могу да реагују и даље напредују када се уобичајена правила не примењују.

Истраживачи су приметили да мајмуни намерно једу блато, појава позната као геофагија. Мајмуни који су имали највише контакта са туристима јели су највише земље, а како су установили, конзумација је достигла врхунац у јеку туристичке сезоне.

Брза храна мења навике макака

Око 230 макака живи на Гибралтару у осам различитих група, и док им локалне власти свакодневно обезбеђују порције воћа, поврћа и семена, туристи их рутински хране грицкалицама, од кесица чипса и чоколада до M&M бомбона и сладоледа.

Запажање природнака није довољан доказ зашто мајмуни једу земљу, али научници сумњају да то има заштитни ефекат на систем за варење. Једини макаки на стени који нису виђени како једу земљу припадали су групи која је изолована од посетилаца и туриста.

Покушај „поправке“ микробиома

Др Силвен Лемоан, природњак специјализован за понашање примата на Универзитету у Кембриџу, рекао је да мајмуни можда једу земљу како би поново уравнотежили свој цревни микробиом, популације микроба који живе у дигестивном тракту, које поремете масне, слане и слатке грицкалице којима се мајмуни преједају.

„Мислимо да конзумирање ове брзе хране ремети састав микробиома и знамо да бактерије и минерали у земљишту могу помоћи у рекомпозицији микробиома и ублажавању негативних ефеката“, објашњава проф. Лемоан.

Туристичка сезона – више грицкалица, више земље

Посматрања између лета 2022. и пролећа 2024. године показала су да је скоро петина све хране коју су макаки конзумирали била брза храна од туриста. Макаки који су живели око врха стене, која је посебно популарна међу туристима, двоструко више су били у прилици да једу брзу храну од других. Такође су конзумирали највише земље.

Лемоан напомиње да су мајмуне хранили брзом храном како локално становништво, тако и туристи у посети, који су им нудили слани кикирики, чоколадне плочице, чипс, суву тестенину, хлеб, кока-колу, сок од поморанџе, M&M's, сладолед и још много тога.

Геофагија као научни феномен

Укупно су истраживачи забележили 44 мајмуна који су јели земљу у 46 наврата. У три случаја, макаки су јели земљу убрзо након што су нахрањени сладоледом, кексом или хлебом. Када је број посетилаца опао током зиме, мајмуни су за 40 одсто мање били у прилици да једу туристичку храну и за 30 одсто су мање јели земљу.

У студији објављеној у часопису Scientific Reports, истраживачи описују како мајмуни изгледа уче ову навику од других, при чему макаки преферирају различите врсте земљишта у зависности од своје групе.

Већина мајмуна тражи тера росу, или црвену глину, која се налази широм Гибралтара, али група која заузима ниже западне падине, преферира земљиште зачепљено катраном из рупа на асфалтним путевима.

Сличне навике и код људи

Људи широм света једу земљу, посебно труднице у деловима Африке, Азије и Јужне Америке, где се конзумира како би се ублажила мучнина или обезбедили важни минерали. Међутим, истраживачи нису видели пораст конзумирања земље међу трудним или дојиљама, што указује да овакво понашање није вођено потребом за допуњавањем њихове исхране.

Уместо тога, др Лемоан наводи да макаки изгледа једу земљу како би „заштитили свој систем за варење“ од грицкалица са високим садржајем енергије и ниским садржајем влакана и брзе хране за које се зна да изазивају стомачне тегобе код неких примата.

Упозорење научника – решење је једноставно

Туристима се скреће пажња да не додирују или хране мајмуне на Гибралтару, али се правило не поштује. Иако брза храна може бити штетна за макаке, исто би могло бити и земљиште, јер се велики део њега налази близу прометних путева.

Др Паула Пебсворт, приматолог са Универзитета Тексаса у Сан Антонију, рекла је да геофагија служи вишеструким сврхама повезаним са детоксикацијом и допуном минералима. У свом раду на чакма бабунима у Јужној Африци, мајмуни су конзумирали значајне количине земље, вероватно као одговор на биљне токсине.

„Идеја да конзумирање земљишта може помоћи мајмунима да се носе са храном које добијају од туриста је такође вероватна и документована је у јапанском парку мајмуна Арашијама. Међутим, док геофагија може послужити као механизам за решавање проблема, много ефикаснији приступ је да туристи престану да хране мајмуне.

Проучавање фосилних хоботница је отежано јер се већина њихових меких тела распада пре него што дође до фосилизације, каже Јасухиро Иба, палеонтолог са јапанског Универзитета Хокаидо у Сапору. Мало је чврстих делова, попут њихових кљуноликих вилица, који могу да се сачувају као фосили.

Неке посебно велике фосилизоване вилице пронађене су у Јапану и на острву Ванкувер у Канади. Оне потичу из касног периода креде, пре око 72 до 100 милиона година, у сумрак ере диносауруса. Вилице су, како се чини, припадале створењима налик хоботницама, али њихова тачна класификација, величина за живота и улога у екосистему дуго су остали мистерија.

Иба и његове колеге поново су анализирали 15 фосилних вилица главоножаца, пажљиво их измерили и упоредили са вилицама других изумрлих и савремених врста хоботница и лигњи.

Такође су применили посебну технику како би открили и документовали још 12 фосила вилица заробљених у стенама пронађеним у Јапану. Стене су брушене слој по слој и фотографисане у свакој фази. Уз помоћ вештачке интелигенције, тим је направио детаљан дигитални модел фосила који су превише крхки да би се издвојили традиционалним методама.

Иако се првобитно сматрало да ових 27 главоножаца припада пет различитих изумрлих врста, истраживачи су их сврстали у само две: nanaimoteuthis jeletzskui и знатно већу nanaimoteuthis haggarti. На основу поређења са другим вилицама главоножаца, ове животиње су вероватно биле рани облици перајастих хоботница. Данашње перајасте хоботнице, попут dumbo octopus, живе у дубоком мору, имају опну између кракова и пераја на задњем делу тела.

Међутим, њихови древни рођаци били су знатно већи. Највећа доња вилица врсте n. haggarti могла је да обухвати грејпфрут и била је око 50 одсто већа од вилице савремене џиновске лигње, дуге око 12 метара, једне од највећих главоножаца данас. Иба и његове колеге процењују да је, заједно са својим великим „кишобраном“ кракова, n. haggarti могла достићи дужину од око седам до 19 метара.

„Ова животиња можда је била међу највећим бескичмењацима у историји Земље“, каже Иба.

N. haggarti је можда могла да парира или чак надмаши величину највећих морских предатора тог времена, укључујући огромне гмизавце попут мосасаура и дуговратих плесиосаура.

Трагови на фосилним вилицама такође указују да су се ове хоботнице вероватно такмичиле са врхунским предаторима за место у ланцу исхране. Истраживачи су пронашли доследне трагове хабања и оштећења на вилицама, што указује да су биле снажни и прождрљиви предатори који су рутински гризли љуштуре и кости.

Откриће указује на то да су древни морски екосистеми били сложенији и да су имали шири спектар предатора него што се раније мислило.

„Дуго се сматрало да врх морског ланца исхране заузимају велики кичмењаци. Наше истраживање показује да су џиновски бескичмењаци — хоботнице — такође имали ту улогу у креди“, каже Иба.

У студији објављеној у часопису Current Biology, др Бренд и његове колеге показују да лососи под дејством кокаина пливају брже и путују даље од својих трезних колега. Ова студија покреће додатна питања о ефектима које људске навике употребе дрога могу имати на лососа и друге слатководне рибе.

Експеримент у Шведској – од лабораторије до природе

Др Бренду, истраживачу са Шведског универзитета пољопривредних наука, није било лако да добије дозволу од локалних управних тела да риби даје ову дрогу. Безброј студија је испитивало како рибе и друге животиње реагују на кокаин у лабораторијским условима. Али нико није проучавао утицај дроге у стварном свету.

Чим су добили дозволу, др Бренд и његов тим су се упутили ка мрестилишту атлантског лососа у јужној Шведској и почели да десетинама двогодишњих риба имплантирају инструменте за праћење и капсулама са спорим ослобађањем дроге. Неке капсуле су садржале кокаин, док су друге садржале бензоилекгонин, једињење које настаје када наша тела разграде дрогу и који се региструје у тестовима на дрогу.

Капсуле су дизајниране да рибама свакодневно дају количине кокаина или бензоилекгонина које би биле еквивалентне онима које би добиле живећи у загађеној води.

Рибе су затим пуштене у Ветерн, језеро у Шведској које се редовно порибљава атлантским лососом за рекреативни риболов. Осам недеља истраживачи су пратили кретање младих лососа.

Метаболит кокаина још снажније делује

Истраживачи нису били изненађени када су видели да су лососи под дејством наркотика више скакали и пливали од осталих. Оно што је било неочекивано јесте да су лососи који су примали дозе бензоилекгонина, нуспроизвода кокаина, имали још неприроднији ентузијазам, пливајући скоро двоструко више недељно и путујући око 12 километара даље од места пуштања него остали лососи који су пуштени поред њих, а такође и даље од оних који су били само на кокаину.

„Наши резултати указују на то да процене ризика које се фокусирају само на кокаин могу потценити еколошке ефекте његових производа разградње“, напомиње Томас Бродин, универзитетски колега др Бренда и коаутор студије.

Скривени загађивачи у воденим екосистемима

Кокаин и бензоилекгонин су само неки од стотина хемијских загађивача који доспевају у водене екосистеме као резултат производње и конзумирања дрога.

Студија спроведена на лососима из 2016. године у заливу Пјуџет у Вашингтону пронашла је прозак, адвил, бенадрил и липитор, као и кокаин, у ткивима младог лососа чинук.

Иако је ова нова студија прва која испитује начине на које кокаин и један од његових метаболита утичу на лососа у дивљини, студија објављена прошле године открила је да су дивљи лососи који су били на терапији лековима против анксиозности били мање уплашени и стога више угрожени да ће постати плен предатора.

Последице по екосистем и изазови пречишћавања

Иако није јасно да ли брже и даље пливање под утицајем дрога штети овим рибама, стручњаци кажу да то вероватно није добро.

„Правило у нашем послу је да се свака промена физиологије или понашања код риба сматра неповољном“, истиче Џејмс Мидор, токсиколог за животну средину и ванредни професор на Универзитету у Вашингтону.

Професор Мидор, који није био укључен у студију, наглашава да су рибе веома прилагођене свом окружењу. „Свака промена у томе дефинитивно утиче на њих на неке неповољне начине“, попут тога што под дејством дрога троше више енергије.

Присуство лекова и њихових метаболита у воденим срединама је „проблем еколошког инжењерства“, додао је др Мидор. Само у Сједињеним Државама, постројења за пречишћавање свакодневно обрађују приближно 34 милијарде галона отпадних вода. Опремање ових постројења новом инфраструктуром дизајнираном за уклањање непожељних хемијских једињења из наших отпадних вода било би скупо и логистички сложено. Али то такође није нешто што је немогуће извести.

„Људи раде на томе. Оптимиста сам да ће једног дана то смањити многе од ових ствари.“

Др Бренд се нада да ће тај дан ускоро доћи. Он кокаин, бензоилекгонин и друге хемикалије које су створили људи види као „невидљиве агенте глобалних промена“. Оне проналазе пут до свих врста животиња, не само до риба.

Упозорава да „људи нису свесни потенцијалних ефеката које могу имати“.