Према информацијама градских власти, више нема активног изливања нити новогприлива загађујуће материје према граду. Екипе надлежних служби настављају да прате ситуацију и уклањају остатке загађења.

Посебна пажња усмерена је на канал Рођа Сонћина код места Робеко сул Навиљо, где се накупио материјал из прве фазе изливања. Канал је затворен, али су и даље присутна мања пропуштања и стајаћа вода која изазива непријатне мирисе, па је у договору са Конзорцијумом за управљање водама Est Ticino Vilorezi убрзана санација овог подручја.

У чишћењу се користе апсорбујуће плоче и јастуци, као и опрема за чишћење обала, надлежни кажу да је тај метод ефикаснији и одрживији од искључивог механичког усисавања загађене материје. Радови би могли потрајати још неколико дана, јер ће се проток воде постепено обнављати.

Чекају се и резултати анализа Агенције за заштиту животне средине Ломбардије (АРПА), чији су стручњаци узели узорке материје да би утврдили о којој се тачно супстанци ради. За сада нису забележене критичне концентрације штетних материја у ваздуху.

Из предострожности је забрањен риболов на деловима канала захваћеним загађењем, а надлежни апелују да се риболов избегава и у околним подручјима уколико се на површини воде примете неуобичајене мрље.

Ванредна ситуација почела је у петак, 4. септембра, у месту Понтевекијо код Магенте, током планираних радова на канализационој мрежи. Тада је, под још неразјашњеним околностима, велика количина материје за коју се претпоставља да је дизел гориво доспела у Навиљо Гранде. Узрок инцидента још није утврђен, проверава се могућност случајног оштећења цеви, али и сценарио према којем је изливање повезано са покушајем крађе горива.

Загађење се брзо ширило каналом, на дужини од приближно 28 километара, све до Милана. Ватрогасци су поставили низ плутајућих баријера између Магенте и Милана како би успорили и задржали загађујућу материју, а у подручју Сан Кристофора, код веслачког клуба Канотијери Милано, постављене су додатне баријере да би се спречило доспевање загађења у Навиљо Павесе и даље у Дарсену. Већи део је успешно заустављен, иако је мања количина ипак прошла и стигла до Дарсене.

На појединим местима ватрогасци су привремено затварали канале како би зауставили проток воде и извукли што већу количину загађујуће материје. У акцију је укључен и Конзорцијум Est Ticino Volorezi, који надзире више канала у овом подручју, затворени су отвори кроз које вода из система Навигли доспева у канале за наводњавање, како би се спречило загађење пољопривредног земљишта, пиринчаних поља и заштићених природних подручја јужно од Милана.

Према процени надлежних, ситуација се постепено стабилизује, али ће санација трајати још неколико дана, до коначних резултата лабораторијских анализа.

– Фокусирали смо се на влажна станишта, столетне шуме и травна станишта, односно ливаде и пашњаке. Ово су станишта које су идентификована као посебно рањива и посебно изложене притисцима и самим тим деградацији, те је неопходно уложити напоре у њиховој обнови, ревитализацији и повезивању.

Каква иновативна решења тражите?

– То могу бити примери активних мера који су негде у свету примењени, међутим, из неког разлога код нас нису узела замајац, а који показују да имају добре резултате и који имају потенцијал да код нас доживе ширу примену.

Овог лета имали смо огромне штете од пожара. Да ли се овај позив односи на обнову екосистема уништених у пожарима?

– Ова девастација која се догодила посебно на Делиблатској пешчари, на неким другим локалитетима, на бројним другим локалитетима, је јасан показатељ како трпимо већ озбиљне последице измењених климатских услова. Станишта које су на овим локалитетима су шумска, има травнатих станишта, ливада пашњака, има и водених станишта, тако да су, они у фокусу овог позива и дефинитивно су потенцијална циљна станишта за ревитализацију.

Колико обнова деградираних станишта може да помогне природи да буде отпорнија на климатске промене?

– Деградирани екосистеми имају смањену могућност да се прилагоде на измењене климатске услове, те је оваква врста обнове заиста неопходна. Како обнове тако и повезивања. Јер повезани екосистеми омогућавају управо флори и фауни да тим протоком, том миграцијом, кретањем протоком гена задржи ту своју флексибилну адаптабилност и капацитет да се прилагоди управо измењеним климатским условима.

Ко може да конкурише на овај ваш позив и које услове треба да испуни?

– Јавни позив је намењен управљачима заштићених подручја, локалним самоуправама, јавним приватним предузећима и научно истраживачким институцијама. Они се могу пријавити на позив са својим идејама пројектним, а сам позив омогућава и партнерства.

Какву подршку могу да очекују они чији предлози буду усвојени?

–Подршка коју кроз позив обезбеђујемо је најпре техничка подршка, менторство, експертска подршка подносиоцима пријава, а затим и одабраним пројектима финансијска подршка у висини између 30.000 и 150.000 долара. која покрива до 70% укупне инвестиције, с обзиром да се осталих 30% минимум очекује као сопствено суфинансирање од стране подносиоца пријаве.

У долини недалеко од Мадрида, где су ренџери Раул Родригез и Виктор Мануел Алонсо основали „Бисонте Парк“, догодило се право чудо.Када је огроман пожар у јулу 2026. године захватио регион, претворивши предео у паклену сцену, ватра се зауставила тачно на граници пашњака.

Вративши се следећег дана, уверен да је све изгубио, Родригез је затекао невероватан призор: већи део имања био је претворен у пепео, али су парцеле на којима су боравили његови бизони, краве и коњи остале готово нетакнуте.

„Живе косачице“ против ватрене стихије

Њихова непрестана испаша створила је природну противпожарну баријеру, појас ниске вегетације који је пламену пресекао пут.

Догађај је потврдио теорију на којој се заснивају пројекти поновног узгоја бизона. Фернандо Моран, ветеринар и директор шпанског Центра за очување европског бизона, описује их као „живе косачице“.

Одрасли бизон, тежак и до једне тоне, дневно поједе око 30 килограма вегетације, укључујући жбуње, грмље и гране - главно гориво за пожаре. Тамо где они прођу, густа шикара се проређује, што омогућава светлости да продре до тла и подстиче раст траве уместо запаљивог растиња.

Потреба за оваквим природним „ватрогасцима“ никада није била већа. Због климатских промена и депопулације руралних подручја, Шпанија се суочава са све интензивнијим пожарима који су у последњој деценији прогутали око 741.000 хектара шуме.

Од педесетих година прошлог века, напуштање села и смањење стада оваца оставило је пејзаж зарастао у лако запаљиво растиње. Бизони би могли да попуне ту еколошку нишу коју су некада одржавале домаће животиње, радећи посао који би иначе захтевао скупе машинске захвате.

Изазови повратка једне ишчезле врсте

Иако су прикази бизона овековечени на зидовима пећине Алтамира, сведочећи о њиховом милионском присуству на полуострву, ова врста је у Шпанији истребљена пре десетак хиљада година.

Данашња популација европског бизона, која у Европи броји око 8.400 јединки, потиче од само 12 преживелих животиња из зоолошких вртова након што је врста почетком 20. века нестала из дивљине. Ова ограничена генетска основа представља веома велики изазов за дугорочни опстанак врсте и захтева пажљиво управљање програмима узгоја широм континента.

Упркос очигледним користима, пут бизона у Шпанији није лак. Пошто су тако дуго били одсутни, власти их не признају као аутохтону врсту. Због тога је забрањено њихово пуштање у дивљину, а пројекти немају државну подршку и зависе искључиво од донација и волонтера.

Животиње живе у великим ограђеним парковима, а стручњаци попут Морана апелују на промену закона. Истовремено, део научне заједнице позива на опрез, истичући да су потребна даља истраживања о њиховој предности у односу на домаћа говеда или јелене.

Пројекти у Шпанији, попут оног који организација „Rewilding Spain спроводи у Гвадалахари, део су ширег европског покрета. Циљ није само враћање изгубљених врста, већ обнова читавих екосистема како би постали отпорнији на климатске промене, стварајући притом и нове развојне могућности за руралне заједнице.

Хезус Гонзалез, бивши рудар који сада промовише узгој бизона, симболично описује ову промену: „Овај део Шпаније прешао је пут од области која је производила угаљ – што штети околини – до оне која негује животиње које помажу животној средини“.

Више од једног века геолошких и палеонтолошких истраживања открило је бројне локалитете са фосилним остацима биљака и животиња. У стенама су остали записи о морима и језерима која више не постоје, древним екосистемима, померању континената, издизању планина и другим процесима који су мењали простор данашње Србије.

Управо због тога геонаслеђе Србије има значај који превазилази националне границе – оно представља део много шире приче о развоју планете и живота на њој.

Најстарији трагови живота

Једно од питања на које изложба даје одговор јесте – колико далеко у прошлост можемо да завиримо захваљујући фосилима пронађеним у Србији.

Најстарији до сада познати трагови живота сачувани су у палеозојским морским седиментима старим више од 400 милиона година. Они потичу из времена када су делови данашње Србије били прекривени древним морима која су се током геолошке историје више пута ширила и повлачила.

Међу најстаријим познатим фосилима откривеним у источној Србији издвајају се граптолити из силура, стари око 440 милиона година. Реч је о изумрлим колонијалним морским организмима. Пронађени су и трилобити из девона, древни морски зглавкари.

Њихови остаци научницима омогућавају не само да утврђују старост стена већ и да реконструишу средине у којима су ти организми живели.

Када је Србија била под морем

Пре сто и више милиона година предео који данас познајемо изгледао је потпуно другачије. Током мезозоика, од пре око 250 до 65 милиона година, када су планетом владали диносауруси, највећи део простора данашње Србије био је под древним морем Тетисом.

Из њега су се повремено издизала острва и гребени, док је море током милиона година надолазило и повлачило се. О томе данас сведоче фосилизовани морски организми који се могу пронаћи чак и на високим планинама.

Управо зато су међу фосилима из доба диносауруса у Србији најбројнији остаци морских организама са љуштурама, а не копнених животиња.

Повлачење мора остављало је за собом и плитка слатководна језера, која су временом могла да прерасту у мочваре. У таквим условима стваране су наслаге из којих је касније настајао угаљ.

Крајем мезозоика, пре око 66 милиона година, дошло је до масовног изумирања великог броја врста, укључујући диносаурусе. Истовремено су снажни тектонски процеси постепено мењали овај простор и учествовали у обликовању планинских венаца.

Трагови некадашњих вулкана

Геолошка прошлост Србије обележена је и вулканском активношћу. Она се јављала у више периода, а посебно је била изражена током терцијара, пре више десетина милиона година.

Њени трагови и данас се могу препознати у централној и источној Србији – у вулканским и вулканокластичним стенама и остацима некадашњих вулканских структура. Међу њима су и палеовулканске купе, које су током милиона година снажно измењене ерозијом.

Ђердап – геолошка књига на обали Дунава

Посебно место у геолошкој причи Србије припада Геопарку Ђердап, првом геопарку у земљи, који је 2020. године уврштен у Унескову Глобалну мрежу геопаркова.

Дуж Ђердапске клисуре сачувани су бројни објекти геонаслеђа који сведоче о различитим етапама геолошке прошлости тог подручја.

Међу најзанимљивијима је кањон Бољетинске реке, усечен у јурске и кредне стене старе приближно од 170 до 113 милиона година. У њима су сачувани бројни фосили изумрлих морских мекушаца, међу којима су амонити и белемнити – још једно сведочанство да је тај део Србије некада био под водама Тетиса.

Кањон, заједно са Бољетинским брдом и Гребеном, чини палеонтолошки комплекс од великог научног значаја и заштићен је као објекат геонаслеђа у оквиру Националног парка Ђердап.

Изложба тако геолошку прошлост не представља само као причу о стенама и фосилима, већ као историју непрестаних промена планете. Изложбу употпуњују вредни експонати фосила и минерала из богате збирке Природњачког музеја у Београду и Геолошке збирке Завода за заштиту природе Србије, који додатно указују на разноврсност и богатство геолошког наслеђа Србије.

Ел Нињо ће вероватно бити највећи у последњих најмање 1.000 година и донеће додатну топлоту у атмосферу у којој температуре већ убрзано расту због глобалног загревања. Та комбинација значи да би 2027. година могла да обори све рекорде и постане најтоплија година до сада забележена.

Пораст температуре изазван Ел Нињом већ има последице – од погоршања пожара у Индонезији до слабљења кључних монсунских киша у Индији. Последице ће се проширити широм света, од већег ризика од пожара у Аустралији до интензивнијих поплава у Јужној Америци. Светски програм за храну саопштио је у августу да би Ел Нињо следеће године могао да доведе око 50 милиона људи у стање акутне глади.

Климатска криза, изазвана загађењем које настаје употребом фосилних горива, већ појачава екстремне временске прилике и односи људске животе.

Овог лета Европу је погодио најекстремнији топлотни талас до сада забележен, који је, према проценама, довео до најмање 35.000 смртних случајева. Ел Нињо би могао додатно да појача ове последице, а размере овог феномена описују се као „заиста запањујуће“ и као догађај „на нивоу Годзиле“.

Ел Нињо је природни климатски циклус током којег промене ветрова изнад Тихог океана доводе до загревања океана и преноса огромних количина топлоте у атмосферу. Најновији подаци, објављени у понедељак, показују да је температура океана у средишту феномена Ел Нињо за 2,6 степени Целзијуса виша од тридесетогодишњег просека.

То је већ близу највећег одступања забележеног током ере сателитских мерења – 3,1 степен Целзијуса 2015. године, а до очекиваног врхунца феномена остало је још неколико месеци.

Према просеку прогнозе 14 различитих модела, врхунац би у новембру могао да достигне одступање од око четири степена Целзијуса. Анализа корала, годова дрвећа и историјских докумената указује на то да ниједан Ел Нињо у последњих хиљаду година није достигао такав ниво, наводи климатски аналитичар Зик Хаусфатер. Свако одступање температуре веће од 0,5 степени Целзијуса класификује се као почетак Ел Ниња.

Додатну забринутост изазивају недавна истраживања која показују да глобално загревање сада појачава циклусе Ел Ниња, који затим додатно интензивирају последице климатске кризе.

„Ел Нињо се пред нашим очима претвара у суперфеномен“, рекао је генерални секретар УН Антонио Гутерес.

„Наука не оставља простор за сумњу: планета се налази у неистраженим водама, а те воде постају све топлије. Свет се налази у опасној зони екстремних временских прилика. Сада се води трка између растућих ризика и наше посвећености климатским мерама и заштити људи. Морамо победити у тој трци“, поручио је Гутерес.

„Ел Нињо има потенцијал да нанесе огроман ударац заједницама и привредама широм света“, рекла је Селесте Сауло, генерална секретарка Светске метеоролошке организације УН.

„Већ видимо поремећаје и разарања изазвана сушама и поплавама, а очекујемо да ће се ове последице појачавати како Ел Нињо буде јачао.“

„Никада раније у педесетогодишњој историји Светске метеоролошке организације нисмо покренули овако велику мобилизацију заједно са националним метеоролошким и хидролошким службама, које су на првој линији пружања прогноза и услуга за спасавање живота и заштиту егзистенције. Немамо времена за губљење“, истакла је Саулова.

За само неколико дана популација какапоа порасла је за 90 јединки, младих папагаја.

Какапо врста папагаја размножава се једном у две до четири године, а важно је напоменути да су за размножавање ове популације важна стабла римуа, дрвета које производи велики број бобица.

Популација Какапо папагаја живи између 60 и 80 година, а јединке су тешке око четирти килограма. Како су најавили стручњаци, следећа сезона размножавања очекује се 2028. године.

Панда је на Тајван је стигла 2008. године, а била је и прва женка панде која је на Тајвану донела младунче на свет. Иначе, најстарија џиновска панда која је икада живела у заточеништву, доживела је невероватних 38 година, што би код човека одговарало отприлике више од једног века живота.

У природи џиновске панде најчешће живе око 15-20 година.

Свака мелодија пажљиво се прилагођава публици која је слуша. Алисон каже да свака животиња има своје музичке афинитете и да не постоји универзална мелодија која одговара свима.

„То је као и код људи. Некада нам прија музика, а некада не. Примати више воле већу харфу и нежнији звук, док носорог више реагује на дубље тонове инструмента", наводи харфисткиња Алисон Вер.

Неке животиње прилазе како би истражиле необичне звуке. Друге се опусте, склупчају, па чак и задремају. Посебно занимљиву реакцију показују рибе. Док харфа свира, многе од њих пливају право ка извору звука.

Стручњаци већ дуго истражују како звуци утичу на животиње. Музика се користи као облик обогаћивања окружења, помаже у смањењу стреса и подстиче природно понашање. А управо то је циљ ових несвакидашњих наступа. Међу највернијим слушаоцима су црно-бели лемури. За њих су музичке сеансе постале део свакодневне рутине.

„Лепо је када им донесемо харфу. То је за њих веома посебно звучно искуство и истовремено их умирује. Воле да се склупчају и једноставно слушају музику", открива Оливиа Вер, чувар у Зоо врту.

Најимпресивнији међу животињама којима свира је свакако носорог. Животиња тежа од две тоне, на звуке харфе реагује изненађујуће мирно. Док дубоки тонови одзвањају простором, пажљиво ослушкује, приближава се и остаје у близини инструмента.

Иако је зоолошки врт једно од најнеобичнијих места на којима наступа, Алисон већ годинама користи музику као вид терапије. Свира и пацијентима у болницама, посебно у палијативној нези.

Каже да без обзира на то да ли свира људима или животињама, ефекат је често исти – осећај мира и сигурности.

„Радим у палијативној нези уз харфу, па је ово само још један начин да своју музику поделим са другима. Мени је то веома опуштајуће. Верујем да од ових сусрета добијам исто онолико колико пружам животињама. Заиста је привилегија бити део тога", истиче Алисон Вер.

А, када се концерт заврши, нема овација, нема повика из публике, нема аплауза. И, можда је управо таква тишина и мир најлепши комплимент који музика може да добије.

Жена је покушала да напусти Еквадор и отпутује за Исланд, али је заустављена на аеродрому у Киту.

Стање пронађених животиња није било добро.

Зашто је овај случај посебно озбиљан, указује на чињеницу да морске игуане живе само на Галапагосу и нигде више на планети.

Сличан инцидент догодио се у мају 2026. године, када су три тајландска држављанина ухапшена на аеродрому у Гвајакилу са 12 морских игуана које су хтели да прокриумчаре у Азију. Нажалост, једна игуана је угинула, али преосталих 11 је спашено и враћено на острва Галапагоса.

Типично сушни регион је и раније видео снежне падавине, посебно 2025. године, а пре тога 2011. године. Али један од догађаја из 2026. године био је необично распрострањен, протежући се од Анда до близу пацифичке обале.

На сателитским снимцима које је објавила америчка свемирска агенција НАСА виде се неуобичајено обилне снежне падавине које су прекриле делове пустиње Атакама и висораван Чахнантор на северу Чилеа.

На висоравни Чахнантор се налази велики радио-телескоп АЛМА чији је рад због лоших временских услова обустављен.

Узрок обилних снежних падавина је такозвани одвојени систем ниског притиска који се изнад северног Чилеа сударио са пољем влажног ваздуха, наводи се у саопштењу Насе.

Тло пустиње Атакама у Чилеу, која је најсувља пустиња на свету, са сланим земљиштем и крајоликом насталим од окамењене лаве, протеже се од Анда до Пацифика.

Све је већи технолошки изазов за метеорологе да што брже и прецизније предвиде екстремне временске појаве.

„То је релативно лако сада предвидети на краткорочно, јер кад се та олуја развије и почне онда има неких знакова, неких потписа по којој се препознаје да ће ту бити велики град, да ће бити торнадо и да ће бити јак ветар. То се види, то су мерења које узимају рефлективитет и поларизациона мерења такође“, каже др Душан Зрнић из Центра за напредна радарска истраживања са Универзитета Оклахома.

Србија од 2000. године због суша и поплава претрпела штету већу од 10 милијарди евра. Европа сваке године губи око 45 милијарди евра услед климатских екстрема. Традиционална метеорологија се окреће бржим системима.

„Са добрим радарским сликама, добрим радарским осматрањима знате тачно где вам се налазе језгра градоносних облака и на тај начин можете гађати те вертикалне узлазне струје, апдрафте. на тај начин, уношењем сребро-јодида или других елемената у језгу облака, повећати количину самог града али смањити величину зрна града“, објашњава др Ђорђе Мирковић из америчког Центра за истраживање олуја високе сложености (CIWRO).

Пре 15 година у Србији је уведен метео-аларм као део истоименог европског система.

„Правовремено дејство на градоносне облаке умањује знатно оштећење пољопривредне културе. Истовремено, упозорење кроз СМС аларме за наилазак непогоде доприноси да грађанство може да склони своју покретну имовину, правовремене најаве јаких пљускова, изненадних великих количина падавина у кратко време може да се предузму мера да се умање последице бујичих поплава“, истиче Зоран Вучинић, начелник Одељења за мрежу метеоролошких станица РХМЗ Србија.

У обради радарских података у изради прогнозе све више помаже вештачка интелигенција.

„Вештачку интелигенцију користимо како бисмо подигли квалитет радарских података и за прецизно прогнозирање опасних временских непогода. Када, на пример, преко Србије прелазе сложени олујни системи, који се појављују на различитим местима и у различито време, наша технологија предвиђа њихово тачно кретање. На тај начин метеоролозима омогућавамо доношење знатно прецизнијих одлука у кризним тренуцима“, каже Михал Најман, оснивач и директор технолошке компаније „Метеопрес“ из Чешке.

Према најновијој студији Америчког метеоролошког друштва просечан Американац провери временску прогнозу скоро 1.000 пута у току године. И у Србији су информације о времену међу најгледанијим садржајима на ТВ-у.

Већина рударских активности сада се одвија у брзо развијајућим деловима Азије и Африке, али су поуздани подаци о количини уклоњеног материјала оскудни и често се приказују у мањој мери од стварне. Тамо где мерења постоје, експлоатација обично вишеструко премашује природно снабдевање седиментом, што доводи до продубљивања речног корита, урушавања обала, опадања нивоа подземних вода, погоршања квалитета воде и продора слане воде у приобална подручја.

Ове физичке промене доводе до ланчаних последица, укључујући губитак биодиверзитета, оштећење инфраструктуре и угрожавање животне егзистенције заједница које зависе од река.

Више од 80 одсто данашње потражње долази из Азије, пре свега због урбаног развоја и изградње путева у Кини и Индији. Истраживачи су утврдили да се велики део овог материјала вади из река широм Азије и Африке.

Подаци о количинама које се експлоатишу су оскудни, али тамо где постоје показују да је вађење често неколико пута веће од природне способности река да надокнаде изгубљени нанос.

Истраживачи предлажу да се сателитски снимци и мапирање река користе за боље управљање експлоатацијом песка и шљунка, како би се негативне последице свеле на минимум.

Потражња би, такође, могла да се смањи ефикаснијим коришћењем материјала и развојем алтернатива, као што су прерађени грађевински отпад, рециклирано стакло и обрађени пепео који настаје сагоревањем отпада.

Подаци са мерне станице за водостај, која је преживела поплаву, показују да је ниво реке Тришули у среду порастао за девет метара, за само 30 минута, у општини Галчи, око 33 километра западно од непалске престонице Катмандуа.

Снимци објављени на друштвеним мрежама приказују људе како беже пред надолазећим зидом блата и воде, који је уништавао зграде и рушио мостове. У међувремену, власти су упозориле грађане да се не приближавају обалама река Бхотекоши, Нарајани, познате и као Гандаки или Гандак, и Тришули, због страха од нових поплава.

„Иако се ово догодило на врхунцу монсунске сезоне, чини се да обилне падавине нису биле окидач“, изјавио је Џон Туниклиф, истраживач који се бави науком о рекама на Универзитету у Окланду на Новом Зеланду.

„Прелиминарне истраге уместо тога указују на велико урушавање глечерског леда и стена високо изнад реке Лхенде Кола“, појаснио је Туниклиф.

Удар јак као земљотрес

Удар тог глечерског материјала био је толико снажан да га је Амерички геолошки завод (УСГС) у први мах регистровао као земљотрес. Сеизмички потрес достигао је магнитуду од 5,2, што одговара умерено јаком земљотресу. Накнадна анализа сеизмичких таласа које је догађај произвео такође указује на то да је сигнал настао услед урушавања глечера и тока наноса.

На основу сателитских снимака, истраживачи сумњају да су лед и стене које су се одвојили од глечера доспели у долину реке Лхенде Кола на надморској висини од око 5.200 метара, рекао је Туниклиф. Додао је да научници истражују могућност да су наноси привремено блокирали реку, пре него што је низводно ослобођен снажнији талас.

„Тај след догађаја геоморфолози називају каскадом опасности – нестабилност високо на падини прекривеној глечером претвара се у лавину леда и стена; она може да блокира реку, повуче воду и седимент и прерасте у поплаву пуну наноса која путује десетинама километара низводно“, објаснио је Туниклиф.

Како је рекао, ови процеси су познати научницима, али опасност лежи у њиховој међусобној повезаности, због које оно што је можда почело као локално урушавање високо на падини може да прерасте у катастрофу за људе који живе далеко ниже, у долини.

Ипак, Туниклиф је упозорио да овај конкретан догађај не треба у потпуности приписивати климатским променама.

„Климатске промене представљају важан контекст у овом случају, али морамо бити опрезни када је реч о утврђивању узрока. Још не знамо зашто је баш овај глечер попустио“, рекао је научник.

„Оно што знамо јесте да се услови широм региона Хиндукуша и Хималаја брзо мењају. Глечери се повлаче, пермафрост се деградира, настају нова језера, а стрме падине остају изложене и постају нестабилније. Климатске промене могу да појачају већ постојеће опасности тако што мењају прагове на којима један процес покреће други“, додао је Туниклиф.

Упозорио је и да код оваквих догађаја опасност не мора да престане након проласка првог таласа. Материјал који поплава остави за собом може да подигне корито реке, преусмери њен ток и створи привремене нове бране, што све може изазвати додатне опасности у наредним данима, недељама, па чак и годинама.

Басанта Раџ Адхикари, директор Центра за студије катастрофа на Универзитету Трибуван у Непалу, сагласио се да у наредних неколико дана постоји опасност од „другог и трећег таласа“.

„Још не знамо. Нема обилних падавина, али би могло да дође до клизишта.“ Адхикари је рекао да о ризику и даље разговара са колегама у Кини, који прате ситуацију“, упозорио је Туниклиф.

Сателитско праћење глечера, језера и падина мора се комбиновати са сеизмичким надзором, мерењем водостаја и системима за упозоравање који могу да препознају каскаду опасности када једном почне, рекао је он. Такође је неопходно планирати инфраструктуру, планове евакуације и коришћење земљишта имајући у виду ризик од будућих катастрофа.

„Тај површински пожар, који се лако шири кроз површински слој земље, кроз то паљење органске материје, он само тиња. Дакле, дим се дешава, тиња органска материја, и онда она само од‌једном плане, букне. То се дешава све време на Делиблатској пешчари, дешава се и сада, и зато се и даље јављају локално нове ватре", наводи др Ћук.

У Делиблатској пешчари за сада је стабилно, а сателит данас први пут не очитава жаришта у том подручју.

Додаје да кошава додатно отежава околности и распирује ватру, те да се ситуација не може у потпуности смирити док не буде кише.

Застрашујући губици и проблем са погрешно сађеним врстама

Говорећи о размерама штете и површини од више од 3.500 до 4.000 хектара опожарене територије, др Ћук истиче да су губици огромни и да ће се тачни подаци знати тек после мониторинга. Ипак, упозорава да се јавност превише везује за шуме, наглашавајући да шуме, у својој основи, природно не припадају пешчари.

„Де факто се у последњих 200 година, нарочито у последњих 70 година, 91% отворених станишта се трансформисало јер смо садили погрешне дрвенасте врсте у Делиблатској пешчари. И ми имамо - уместо степа на песку и пешчарских травњака, већински шуме багрема и бора које су ту намерно сађене", истиче она.

Посебно наглашава да је бор погрешно одабрана врста која итекако поспешује шумске пожаре због пуно смоле и шишарки које пуцају као катапулт, док је багрем инвазивна врста која преузима ресурсе. Са друге стране, велику забринутост изазивају уништени травнати екосистеми, односно природна вегетација на песку која представља заштићена станишта од европског и глобалног значаја.

Шта доноси обнова и зашто се пракса у шумарству мора мењати?

Када се пожар угаси, уследиће рад на рестаурацији подручја. Др Ћук наводи да је већ учествовала на радним састанцима са експертима из области шумарства, јавних предузећа и министарстава, где је постигнут договор да се пракса у шумарству мора мењати.

„То значи да нећемо по сваку цену пошумљавати подручје погрешним врстама. Јако је важно да и слушаоци чују и разумеју: не можемо садити било какву шуму било где. Да су избори погрешни са несагледивим последицама, ево управо Делиблатске пешчаре као примера", поручује др Ћук, додајући да ће приоритет бити обнављање природних шума и отворених станишта.

Ипак, упозорава да Панонску низију осим дезертификације погађа и интензивно ширење инвазивних врста, при чему ће багрем, као најагилнија врста, имати највећу шансу да међу првима заузме отворене еколошке нише.

Угрожен јединствени биљни и животињски свет

Делиблатска пешчара се простире на 35.000 хектара чисте дивљине и представља јединствен природни феномен у потпуности изолован од цивилизације, због чега обилује ендемским и ретким врстама које се не могу наћи нигде другде у Србији или свету.

„Ја се бринем шта ће бити са неким биљним врстама које сам и сама тешко налазила или их нисам нашла уопште, јер претпостављамо да су одатле ишчезле. А исто тако верујем да ће овај пожар многе друге врсте у потпуности уклонити са списка флоре и фауне Делиблатске пешчаре", упозорава.

Додаје да су губици међу крупнијим сисарима и целокупним животињским светом огроман ударац који се никако не сме занемарити.

Нова климатска реалност и лекције за будућност

Мирјана Ћук је, у емисији Првог програма Радио Београда „У средишту пажње“, истакла да су екстремне суше и више температуре на свом врхунцу у новијој историји, те да овакве катастрофе више нису изоловани инциденти, већ наша нова реалност са којом ћемо морати да живимо.

„Ово није безазлено, ово није наивно и ово је сигурно нешто што ће нас пратити и у будућности. Делиблатска пешчара је увек била ризично подручје када су пожари у питању, претрпела је огромне пожаре у прошлости, али никада, никада оволико велики пожар", наглашава она.

Позивајући надлежне структуре и целокупно друштво да из ових догађаја извуку поуку, др Ћук закључује да систем заштите од пожара мора да се унапреди и да се на ризичним локацијама широм земље мора деловати превентивно, пре него што буде касно.

– Сећам се да смо се сви радовали снегу тамо за Божић и санкању, а чујем да тога сада много мање има. Знам да су некада биле велике температуре, оно 30-32, неколико дана и то нам је било необично, али овако као што сам сада видео, то не памтим.

Водостај Дунава је на историјском минимуму. Топлотни таласи су сваке године све дужи и све јачи. Колико је данас у контексту климатских промена важна, детаљна и правовремена прогноза?

– Са тим променама, са повећањем температура, средња температура се свуда мења. Међутим и ти контрасти од тог средњег, осцилација навише је много већа и због тога је то важно предвидети те краткорочне осцилације које су у случају великих олуја врло штетне. Ако је ветар и други екстреми они такође су штетни и разорни.

Колико прогноза може да помогне да се умањи штета?

– То може у неким случајевима врло добро да се уради уз помоћу радара и тих краткорочних прогноза. На пример, може да се каже долази олуја и има велики град. Одмах стрпате ауто у гаражу или се склоните од ветра. Не можете ви да спречите тај ветар, али можете да узмете неке мере да себе заштитите.

Како можете помоћу радара да прогнозирате да ли ће из неког облака пасти киша, град или ће се десити олуја или суперћелијска олуја?

– То је релативно лако сада предвидети на краткорочно, јер кад се та олуја развије и почне онда има неких знакова, неких потписа по којој се препознаје да ће ту бити велики град, да ће бити торнадо и да ће бити јак ветар. То се види, то су мерења које узимају рефлективитет и поларизациона мерења такође.

Ваша књига „Доплер радар и метеоролошка осматрања” сматра се основним уџбеником у овој области.

– Били смо на правом месту у право време почетка развијања тог Доплеровог радара и онда наставак са тим поларизациони радарима. То је био дуг период и успели смо да изнад очекивања постигнемо резултате који су практични и корисни.

Колико су Ваша предвиђања, односно ваше временске прогнозе помогле у пракси кроз систем ране најаве?

– Сваки од тих торнада има другчије време предвиђања. Има их много... Неки се открију пет, шест минута раније, а неки чак и 18. Али средња вредност је отприлике 12, 13 минута.

Колико вештачка интелигенција може да помогне у изради временске прогнозе?

– Вештачка интелигенција ће побољшати и предвиђање и откривање. Зато што она узима у обзир не само физику него и претходна искуства. Тако да ће то знато побољшати. Већ побољшава, многи употребљавају, али то још није сасвим развијено и раширено.

Око 4.000 година касније, Тарас је постао Таранто, други по величини град у италијанској регији Пуља. Иако више не носи име свог легендарног оснивача, веза Таранта са делфинима остала је снажна.

Од древних локалних новчића, статуа и фигурица, до градског грба и амблема професионалног фудбалског клуба, овај племенити китолики сисар присутан је свуда – често са Тарасом на леђима. Данас нова веза са једним од најомиљенијих становника океана исписује охрабрујућу причу о Таранту – и отвара нову будућност за делфине који се тренутно налазе у заточеништву.

Хиљаде делфина различитих врста, међу којима су велики делфини, дугокљуни делфини и пругасти делфини, успешно живе у топлим водама Тарантског залива – дела Јонског мора смештеног код „штикле“ италијанске „чизме“.

Са зидина старог града Таранта, познатог као Città Vecchia, често је могуће видети делфине како у даљини искачу из таласа. Сваке године хиљаде посетилаца Таранта користе прилику да ове дружељубиве животиње виде изблиза током организованих једнодневних излета.

Захваљујући новом пионирском пројекту, дивљим делфинима ускоро ће се придружити и неки који можда никада нису осетили слободу отвореног мора. Они ће бити смештени у потпуно новом Уточишту за делфине Сан Паоло – првом европском морском уточишту за делфине који су раније живели у заточеништву.

Морски биолог Кармело Фаница, оснивач је „Јонског удружења за заштиту делфина" (Jonian Dolphin Conservation – JDC), организације која се налази у средишту напора за заштиту делфина у Таранту.

Високотехнолошко морско уточиште

Поред острва Сан Паоло – малог острва на којем се налази тврђава из Наполеоновог доба – изграђен је низу плаво-белих модуларних коцки распоређених у правилне квадрате на благо заталасаној води.

„Имамо површину од седам хектара“, објашњава Фаница. „То су и бове за надзор... Прикупљамо податке о квалитету воде, квалитету ваздуха, а имамо и хидрофон за мерење акустичне буке у води. Све те информације стижу у контролну собу у нашем седишту.“

Подручје је опремљено и подводним камерама и системом вештачке интелигенције који прати податке и, у случају било каквих неправилности у окружењу, може да пошаље упозорење биолозима у бази.

Ту је и плутајућа кабина са просторима за складиштење и припрему хране, у којој ће особље такође радити и спавати, као и посебна платформа на којој ће ветеринари моћи да брину о животињама.

Делфини које би уточиште требало да прими тренутно се налазе у акваријумима, нарочито у Француској, где је новим законом, који ће ступити на снагу у децембру 2026. године, забрањено одржавање представа са китоликим сисарима, попут делфина и китова.

Иако су активисти за заштиту природе и организације за права животиња поздравили забрану, затварање ових морских паркова створило је нови проблем – шта урадити са животињама које су у њима остале.

„Етичко“ решење

„Француска влада је предузела веома важан корак јер је затворила објекте или омогућила затварање појединих комплекса“, истиче Фаница. „Али проблем је у томе што нико нема решење на уму, јер ако затворите неки објекат, морате да имате решење за животиње које се у њему налазе.“

После толико времена проведеног у заточеништву, пуштање тих животиња у дивљину није могуће.

„Истина је да није могуће узети животињу која је читав живот провела у бетонском базену и једноставно је пустити у отворено море“, рекао је Фаница за Си-Ен-Ен.

„Зато сада желимо да створимо модел за прихват животиња из објеката који су већ затворени или оних који ће бити затворени у будућности. Желимо да пронађемо решење, решење које ће обезбедити добробит животиња.“

Наука за грађане и препород града

Фаничин тим је овог месеца добио коначне дозволе за завршетак уточишта, које ће у почетку бити дом за само неколико делфина, док Удружење истражује могућности свог новог пројекта. Циљ је да се угости мала породична група како би се открио „исправан начин управљања овим животињама у оваквој врсти објекта".

Уточиште неће бити отворено за јавност, али ће посетиоци седишта Удружења, познатог као Кетос - Евро-медитерански центар за море и китове, моћи да посматрају делфине путем великих екрана и опреме за надзор.

Овај пројекат је део шире приче о трансформацији Таранта. Град се последњих година труди да се ослободи своје повезаности са тешком индустријом, посебно са челичаном Илва, која га је деценијама дефинисала.

Док челичана смањује капацитете и уводи строже еколошке мере, Таранто постаје дестинација за крузере и покреће велике пројекте регенерације како би редефинисао свој имиџ. Постојала је забринутост да би индустријска активност могла негативно утицати на станиште делфина, али Фаница каже да је то детаљно проучено.

„Са еколошким мониторингом подручја почели смо 2018. године", објашњава он. Његов тим је провео пет година проучавајући море, морско дно, ваздух и песак. „Сигурни смо да тешка индустрија нема никакав утицај на ово подручје. Такође, имамо систем за праћење у реалном времену који нам шаље информације 24 сата дневно, седам дана у недељи."

Након толико година рада, док је све скоро спремно за долазак првих становника, Фаница признаје да и даље сања о том тренутку.

„Понекад сањам старог делфина како плива укруг у бетонском базену", каже Фаница са осмехом. „Тај делфин је ухваћен пре много година на отвореном мору. Волео бих да знам шта ће осетити када га будемо могли пребацити у наше уточиште, где ће моћи да додирне дно, песак и чује звукове мора. То је невероватна ствар. То је наш сан."

„Озон који настаје у приземним слојевима, односно у делу ваздуха који ми удишемо се сматра секундарном загађујућом супстанцом. то значи да се он не емитује директно из извора загађења већ настаје хемијским реакцијама у атмосфери, односно у ваздуху. Да би дошло до његовог настанка неопходно је да у ваздуху постоје гасови, као што су азотови оксиди и испарљива органска једињења али и висока температура, односно високо сунчево зрачење, то јест УВ зрачење”, рекла је др Гордана Јовановић из Института за физику у Београду.

Док је у зимским месецима загађење ваздуха веће у вечерњим и јутарњим сатима и ноћу, а ваздух чистији преко дана, у току лета је супротно.

„Обзиром да је приземни озон секундарни загађивач, настаје као последица хемијских реакција у атмосфери при тлу, његова највећа концентрација се појављује у периоду од 14 до 18, неки пут до 20 часова у току дана, када долази из разреда хемијске реакције. Већ после тога како зађе сунце, тако и опада концентрације приземног озона у ваздуху и то је оно карактеришено од доба дана и потпуно различити од онога што смо навикли у зимском периоду”, изјавио је Дејан Лекић из Националне еколошке асоцијације.

Повишени нивои озона нису карактеристични само за урбана подручје. Повећена концентрација измерена је и на Копаонику.

„Испарљива органска једињења нису искључиво антропогене загађујуће супстанце, оне се емитују из различитих биогених извора као што су рецимо шуме. Он је штетан пре свега зато што утиче на респираторне органе и изазива различите иритације носа, грла и дисајних путева. Због тога може изразито штетно утицати на децу, старије људе и болеснике са респираторним и кардиоваскуларним обољењима”, додала је Јовановићева.

Грађани могу да прате податке о нивоу шест основних загађујућих супстанци које обухвата државни мониторинг, на сајту Агенције за заштиту животне средине и Градског завода за јавно здравље, где могу видети и препоруке како да се понашају у случају повећаног загађења. Саветује се избегаање и смањите физичке активности на отвореном.

Леконс је своје искуство документовала на Тиктоку, где је снимак прегледан више од 21 милион пута.

Како је испричала, раније је имала сусрете са змијама у Грчкој и Аустралији, због чега је, како каже, можда постала мање опрезна. Тог јутра претпоставила је да су се животиње склониле након што је стазом прошла велика група планинара.

„Са собом сам имала телефон, штапове за трчање, камеру, воду, крему за сунчање и Рубикову коцку. Обично бих понела и мини прибор за прву помоћ, али из неког разлога, тог дана га нисам имала код себе“, присећа се Леконс.

Док се спуштала низ стазу, заобишла је кривину и осетила оштар бол у левој Ахиловој тетиви. Одмах је схватила да ју је ујела змија.

Прво је телефоном снимила змију, а затим покушала да позове хитну помоћ. Позив је, међутим, прекинут за мање од минута јер оператери нису разумели енглески језик.

Сама на удаљеној планинској стази, обратила се оцу Роберту Леконсу, лекару у Аустралији, преко апликације „Вотсап“. Он ју је саветовао како да мирује и имобилише ногу, док му је она преко апликације „Вот3вордс“ послала своју тачну локацију.

Помоћ је потражила и од власника хостела у којем је недавно одсела, а управо се тај позив показао кључним за успостављање контакта са локалним службама.

Спасавање и опоравак

Хитна помоћ је послата 25 минута након уједа, али је због неприступачног терена до ње стигла тек пола сата касније. После још сат времена транспорта стигла је у болницу у Бајрам Цурију, где је примила противотров.

На снимцима које је објавила види се како јој нога отиче, док је она говорила о снажним боловима. После две ноћи у болници пуштена је на опоравак.

Упркос језичкој баријери и трауматичном искуству, захвалила је свима који су учествовали у њеном спасавању, посебно човеку који ју је носио преко неравног терена.

Своје искуство поделила је како би указала на ризике планинарења без поуздане комуникације и припреме за хитне ситуације у страној земљи.

„Када размислим, схватила сам да морам бити боље припремљена и носити сателитски комуникациони уређај“, рекла је Леконс.

Додаје да ће убудуће бити опрезнија током самосталних планинарења, али да не жели да дозволи да страх управља њеним животом и одвоји је од активности коју воли.

„Програм прилагођавања на климатске промене треба да обезбеди и заштиту од претоплих периода, али и од бујичних вода. Наравно, ми имамо акциони план прилагођавања климатским променама, све сфере живота су захваћене, укупно 25 области, а ако не будемо примењивали те мере заштите климатске промене могле би да нас до 2050. коштају и 15 одсто БДП-а“, рекла је Биљана Вранеш мастер метеоролог.

Због врућине, у последње 4 године у Европи је преминуло више од 200.000 људи, саопштио је директор Светске здравствене организације за Европу, уз оцену да су климатске промене пре свега претња људској безбедности.

„Оно што наши лекари уочавају у пракси је да се повећава број пацијената који траже њихову помоћ, нарочито хроничних пацијената са посебним акцентом на кардиоваскуларне пацијенте. Истраживања показују да врућине утичу и на наше физичко, али и на наше ментално здравље. Међутим, оно што такође показују истраживања да природа итекако може да нам помогне у борби са врућинама, рецимо да смањује здравствене ризике који су повезани са њом и то кроз паркове, шуме, језера“, рекла је др Ивана Божовић, доктор медицинских наука из области јавног здравља.

Међу најважнијим препорукама СЗО је озелењавање градова.

„Крошња дрвета може годишње да апсорбује између 10 и 40 килограма угљен-диоксида. Такође спушта температуру ваздуха и до 8 степени. Ако се заснивају нове зелене површине боље је стварати површине слојевитог карактера, односно да буде заступљено и дрвеће и жбунасте врсте различите висине и трава. Такође битан је коренов систем, нарочито дрвећа који упија влагу и спречава појаву клизишта. Треба поменути и вертикално зеленило и кровне баште“, истакла је Ивона Пантелић, дипломирани инжењер пејзажне архитектуре.

Како би се неутралисао ефекат топлотног острва свака градско насеље мора да има најмање 30 одсто површине под крошњама дрвећа, а сваки становник града мора имати приступ јавном парку или зеленој површини на највише 300 метара удаљености од свог дома.

 У Програму заштите животне средине, Акционом плану адаптације на климатске промене града Београда зелена инфраструктура се издваја као приоритетна мера. За сада Београд има свега око 16 одсто територије под шумама, а у неким деловима у центру града мање од три процента.

Сада су палеонтолози, закопане у некадашњем морском дну тог давно несталог мора на висоравни Абу-Тартур, пронашли доказе о његовом богатом животу – зубе ајкула које су успевале у мору препуном рибе.

И није реч о само једној врсти ајкуле. Укупан број различитих врста пронађених у том слоју формације Дуви сада износи најмање седам, пружајући увид у богате морске екосистеме који су некада цветали дуж северног руба Африке.

„Овај скуп налаза заједно указује на морски екосистем богат хранљивим материјама и високе продуктивности дуж фосфогеног руба континенталног шелфа“, наводи тим предвођен палеонтологом Тареком Јасином са Универзитета у Каиру у раду објављеном у часопису Cretaceous Research.

Током периода креде, пре између око 145 и 66 милиона година, Земља је била веома другачије место. Под утицајем климе стаклене баште, коју су покретале тектонске активности, свет је био топлији, са мало или нимало поларног леда. Виши ниво мора значио је да су велики делови копна на којима данас живимо били под водом, укључујући и север Африке.

То знамо, бар делимично, захваљујући фосфатима. Наслаге фосфорита често настају у подручјима високе морске продуктивности, где фосфор интензивно кружи и концентрише се.

Обимне наслаге фосфата у формацији Дуви зато чувају не само остатке овог древног мора, већ и трагове који откривају колико су његове воде некада биле продуктивне.

У претходним истраживањима, Јасин и његове колеге идентификовали су две врсте ајкула на основу неколико зуба пронађених у фосилном слоју. То је био интригантан сигнал, будући да заједница способна да подржи више великих предатора мора имати развијену и продуктивну мрежу исхране испод њих.

Зато су се вратили у Абу-Тартур како би покушали да сазнају више.

А црни и жути слојеви фосфата формације Дуви донели су нове налазе. Научници су пронашли још 14 зуба ајкула, који припадају још пет врста, од којих ниједна раније није била идентификована на локалитету Абу-Тартур.

Када су у питању древне ајкуле, често су управо зуби све што је остало, па суптилне разлике међу њима могу бити једини показатељ на основу којег се одређује врста.

Код зуба пронађених у формацији Дуви, међутим, разлике нису увек биле суптилне.

Неки од зуба били су дуги и танки попут игле. Други су били широки и назубљени, вероватно погоднији за сечење него за пробијање плена. Један зуб био је изразито закривљен, попут карамбита. Неки су имали мале бочне израслине налик очњацима, познате као додатни врхови, док их други нису имали.

На основу других фосилних налаза широм света, истраживачи су утврдили да зуби припадају пет изумрлих врста: Cretalamna cf. Maroccana, Scapanorhynchus cf. raphiodon,Serratolamna cf. Serrata, Squalicorax bassanii и Squalicorax pristodontus.

Свих пет врста први пут је забележено на локалитету Абу-Тартур.

Две су први пут пронађене у Египту – Serratolamna cf. Serrata и Squalicorax bassanii .

Један налаз се посебно издвојио. Scapanorhynchus cf. raphiodon, врста са зубима налик иглама, могла би да представља први познати налаз ове врсте у Африци. Поред тога, према наводима истраживача, могао би да буде и најмлађи примерак ове врсте у фосилним записима, будући да су сви остали познати примерци знатно старији.

Међутим, идентификација ових врста пружа много занимљивију слику од оне коју би могао да опише само „скуп различитих ајкула“.

Као што њихови зуби наговештавају, ове ајкуле вероватно нису директно конкурисале једна другој, већ су заузимале различите еколошке нише у богатом морском окружењу.

„Присуство рода Squalicorax могло би да указује на утицај приобалних подручја и унутрашњег дела континенталног шелфа, док појава рода Scapanorhynchus указује на услове дубљих вода спољног шелфа и континенталне падине“, наводе истраживачи.