У већини земаља на које се проблем односи, организације за заштиту природе активно раде на сузбијању незаконитог убијања птица, али немају довољно ресурса да прошире и интензивирају своје активности.

Решења већ постоје, али владе морају да обезбеде њихову примену у знатно већем обиму, нарочито кроз спровођење националних акционих планова.

Рођени у шумама на северу Немачке и тешки свега неколико десетина грама, млади чешљугари (carduelis varduelis) припремају се за пут дуг неколико хиљада километара, како би зиму провели на југу Медитерана. Њихов пут препун је опасности: одморишта на селидбеним путевима нестају услед урбанизације и шумских пожара, чији су интензитет и учесталост појачани климатским променама. Због тога птице имају све мање места за одмор, што их излаже исцрпљености и предаторима.

Ипак, многим птицама путовање ће прекинути још једна опасност. Биће ухваћене због свог цвркута и упечатљивог перја, а оне које преживе кријумчарење продају се незаконито. Многе тако остатак живота проводе у кавезима на прозорима станова у Марсеју или другим градовима широм медитеранског басена. Међутим, ово је далеко од усамљеног случаја.

Популација чешљугара у Србији се не сели на југ и присутна је током целе године, али ова врста је и у нашој земљи честа жртва незаконитих активности. Од 2017. до 2023. у Србији је забележено 254 случаја незаконитог хватања и 661 случај незаконитог држања дивљих птица, а једна од најчешћих врста у откривеним случајевима је поменути чешљугар. По овоме се посебно издвајају Јабланички, Нишавски и Расински округ који се могу означити као жаришта ове појаве.

„Процењује се да се сваке године широм Медитерана незаконито убије или ухвати између 11 и 36 милиона птица селица“, изјавио је Баренд Ван Гемерден, руководилац програма за глобалне селидбене путеве у организацији BirdLife International. „Због тога су се земље овог региона обавезале да ће до 2030. године смањити незаконито убијање и хватање птица за најмање 50 одсто, у складу са Римским стратешким планом Kонвенције о очувању миграторних врста дивљих животиња и Бернском конвенцијом. Kрајње је време да се те обавезе преточе у конкретне активности".

Организације упозоравају на недовољан напредак широм Медитерана

Остварени напредак и даље је далеко од довољног. Извештај Незаконито убијање птица (ИKБ-3.0), који су објавили BirdLife International и EuroNatur, указује на алармантно стање.

„На половини спровођења Римског стратешког плана, 83 одсто од 46 процењених земаља још није усвојило мере неопходне за остваривање постављених циљева“, изјавила је др Јустине Вансyнгхел, руководитељка пројекта за птице селице у организацији EuroNatur. „Овај јаз између преузетих обавеза и њихове примене веома је забрињавајући и јасно показује колико још посла предстоји ако владе заиста намеравају да испуне оно на шта су се обавезале.“

"Иако се Србија још 2021. године обавезала да ће радити на примени Римског стратешког плана односно на искорењавању незаконитог убијања, хватања и трговине дивљим птицама, конкретни резултати и даље нису довољно видљиви. На пример, Србија је једина балканска држава која није усвојила национални акциони план за спречавање тровања дивљих животиња, упркос размерама овог проблема. Сетимо се само случаја из 2024. године, када је у Kикинди од последица тровања страдало више од 1.000 птица", појашњава ситуацију у Србији Милан Ружић, извршни директор ДЗППС-а.

У међувремену, након четири године праћења стања у осам земаља медитеранског басена, Мрежа за праћење водених птица Медитерана (Meditterranean Waterbirds Network – МWN) потврђује да претње птицама селицама и даље опстају и да су разноврсне. Међу њима су лов пуцањем без поштовања регулатива, хватање птица и загађење оловом.

Решења морају бити прилагођена локалним околностима

Резултати праћења које спроводи МWН показују да се стање разликује од земље до земље. Да би мере биле делотворне, неопходно је да одговоре на специфичне околности и изазове у свакој од њих.

„Ово је први пут да смо прикупили и обрадили податке на усклађен начин о овом проблему“, изјавила је Лаура Дами, координаторка МWN-а. „Посматрани на нивоу целог Медитерана, ови подаци показују колико још тога треба урадити, али истовремено омогућавају локалним организацијама да израде препоруке прилагођене појединачним земљама, како би оне испуниле своје међународне обавезе".

Ипак, постоје разлози за оптимизам. У већини земаља на које се проблем односи, партнерске организације мрежа BirdLife и МWN, као и организација EuroNatur, већ активно раде на сузбијању незаконитог убијања и хватања птица. Организације окупљене у оквиру мреже МWN припремају препоруке за сваку од осам земаља обухваћених програмом праћења.

Издвајају се три кључна правца деловања: уклањање законских недостатака који омогућавају незаконите активности; обезбеђивање одрживог финансирања ради унапређења научног праћења и подизања свести јавности; и јачање сарадње између јавних институција, ловаца и организација за заштиту природе. Ове мере су од суштинског значаја за претварање међународних обавеза у конкретне резултате на терену.

Наше организације позивају владе да убрзају борбу против незаконитог убијања птица (IKB), у складу са преузетим међународним обавезама, кроз сарадњу са свим релевантним актерима на унапређењу израде, финансирања и спровођења националних акционих планова.

Птице селице током свог животног циклуса прелазе границе бројних земаља, због чега је координисано деловање од кључног значаја. Мере спроведене у једној земљи биће делотворне само ако се сличне активности примењују дуж целог селидбеног пута.

Како пише Национална географија, нова тумачења фосилних налаза указују на то да тираносаурус није био искључиво усамљени ловац, већ животиња чије су понашање обележавали сукоби са припадницима исте врсте, удварање и, могуће, брига о потомству.

На основу бројности фосила пронађених у стенама старим између 66 и 68 милиона година, палеонтолози процењују да је у једном тренутку на простору данашње Северне Америке живело око 20.000 тираносауруса. Њихово станиште простирало се од данашње јужне Канаде до Тексаса.

Иако су ове животиње биле распрострањене на великој територији, докази о њиховом заједничком кретању и даље су ретки.

Први отисак стопала тираносауруса откривен је у Новом Мексику, а научно описан 1994. године. Тек 2026. године представљен је низ отисака који омогућавају детаљнији увид у начин кретања ових животиња.

Пет трагова пронађених у Северној Дакоти показују да се један тираносаурус кретао брзином од приближно 6,4 километра на час.

Пошто је већина скелета пронађена појединачно, а нема потврђених доказа да су се тираносауруси рекси кретали у крдима, истраживачи претпостављају да су одрасле јединке углавном живеле самостално, слично данашњим великим мачкама.

Борбе у којима су зуби били главно оружје

Одрасли тираносауруси могли су да достигну дужину већу од 12 метара и тежину од девет тона. Њихове снажне чељусти биле су способне да ломе кости, а остаци мишићног ткива и коштаних фрагмената пронађени у фосилизованом измету показују колико су ефикасно могли да раскомадају плен.

Међутим, трагови угриза на костима откривају да су њихове чељусти коришћене и у међусобним обрачунима.

На приближно половини пронађених лобања великих тираносауруса уочене су зарасле повреде настале услед угриза. Положај оштећења указује на то да су се животиње током сукоба често уједале за главу и њушку.

За разлику од снажних чељусти, предњи удови тираносауруса били су изузетно кратки, па су зуби вероватно представљали њихово главно оружје у борбама.

Зарасле ране показују да су многи преживљавали такве окршаје, иако су повреде могле да изазову озбиљне инфекције.

Фосилни налази такође указују на канибализам, односно могућност да су се тираносауруси повремено хранили остацима припадника сопствене врсте.

Да ли су тираносауруси бринули о младунцима?

Иако су гнезда, јаја и остаци тек излеглих тираносауруса изузетно ретки, научници претпостављају да су ове животиње могле да показују одређени степен родитељске бриге.

Таква претпоставка заснива се на поређењу са понашањем данашњих птица и крокодила, најближих живих сродника изумрлих диносауруса.

Многе птице штите своја гнезда и младунце, док крокодили и алигатори могу да брину о потомству годину дана или дуже.

Палеонтолози зато разматрају могућност да су и тираносауруси остајали у близини гнезда, штитећи младунце док не постану довољно снажни да самостално проналазе храну.

Ипак, непосредни фосилни докази који би потврдили такво понашање код тираносауруса рекса још нису пронађени.

Праисторијско удварање – трагови који подсећају на понашање птица

Једно од занимљивијих открића у проучавању друштвеног живота диносауруса односи се на могуће ритуале удварања.

Научници су 2016. године представили налазе из Колорада, где су у стенама старим око 100 милиона година откривена удубљења у земљишту која су направили велики диносауруси сродни тираносаурусу.

Облик и распоред трагова указују на то да су животиње гребале тло, вероватно током удварања потенцијалним партнерима.

Слични трагови пронађени су и у Канади и Јужној Кореји, што указује на могућност да је такво понашање било распрострањено међу различитим врстама теропода, групе којој је припадао и тираносаурус.

Поједине данашње птице такође гребу земљу и праве удубљења налик гнездима како би привукле партнера.

Иако такви трагови још нису откривени у стенама из периода у којем је живео тираносаурус рекс, научници сматрају да је могуће да је и он имао сличне ритуале.

Остаје непознато како су тачно изгледали сусрети мужјака и женки, али истраживања показују да се живот ових предатора није сводио искључиво на потрагу за храном.

Тираносаурус рекс живео је током последњих неколико милиона година креде, све до масовног изумирања диносауруса пре приближно 66 милиона година.

Нова открића постепено мењају његову слику у науци – од усамљеног праисторијског чудовишта до сложене животиње која је, поред лова, имала и друге облике понашања важне за опстанак врсте.

Келвинов талас је специфичан тип таласа у геофизици који се јавља у океану или атмосфери. Ови феномени балансирају Кориолисову силу Земље у односу на топографску границу, попут обале континента или линије екватора. За разлику од обичних морских таласа који се ломе и руше на плажи, Келвинови таласи задржавају свој основни профил док се крећу на огромним раздаљинама. Они неретко имају планетарне размере и могу бити дугачки на хиљаде километара, повезујући удаљене делове светских океана.

Њихово кретање је строго усмерено и зависи од географског положаја на којем се формирају. Екваторијални Келвинови таласи увек путују искључиво према истоку, док се обалски таласи крећу према половима дуж источних обала континената. Површински таласи могу путовати брзином око 200 метара у секунди у дубоком океану, док се унутрашњи таласи крећу знатно спорије, брзином од један до три метра у секунди. Тим унутрашњим таласима је потребно око два месеца да пређу Тихи океан и донесу промене на друге континенте.

Веза са климатским феноменом Ел Нињо

Екваторијални Келвинови таласи су кључни за разумевање познатог климатског феномена који научници називају Ел Нињо. Ови таласи се покрећу услед промена и слабљења пасата, преносећи огромне количине топлоте из западног у источни део Тихог океана. Топла вода потискује хладније слојеве дубље испод површине, мењајући температуру мора на огромном пространству. Овај дубински океански процес привремено мења уобичајене климатске услове широм света и мења морске струје.

Када екваторијални таласи стигну до западне обале Северне и Јужне Америке, они мењају правац и претварају се у обалске Келвинове таласе. Топла вода почиње да се шири према северу и југу пратећи линију обале, што доводи до осетног и дуготрајног пораста нивоа мора. Током изузетно снажних Ел Нињо догађаја, обалски Келвинови таласи могу изазвати приметан пораст нивоа океана који траје недељама. Зима између 1997. и 1998. године остала је забележена управо по порасту нивоа мора од десет до 15 центиметара дуж обале Калифорније.

Главна и најопаснија последица ових океанских процеса током зиме јесте знатно већи ризик од катастрофалних обалских поплава. Када се повишени основни ниво мора комбинује са високим плимама и снажним зимским олујама, обалска подручја трпе озбиљна оштећења. Поред физичких оштећења инфраструктуре, топлије обалске воде повезане са Келвиновим таласима драматично мењају услове за живот у локалним морским екосистемима.

Атмосферске струје и снежне падавине

Поред морских процеса, постоје и атмосферски Келвинови таласи који утичу на зимске временске прилике кроз сложене интеракције у вишим слојевима ваздуха. Ови огромни атмосферски поремећаји могу директно утицати на ваздушне струје, чинећи такозвани млазни ток знатно нестабилнијим и таласастим.

Према извештајима које објављује Национална управа за океане и атмосферу, такве аномалије атмосферске циркулације могу довести до нарушавања северног поларног вртлога. То затим омогућава изузетно хладном арктичком ваздуху да продре дубље на југ, доносећи оштре зимске услове у крајеве са обично умереном климом.

Последице оваквих усложњених атмосферских образаца јасно се виде на примерима екстремних зимских олуја. Због специфичних услова повезаних са Келвиновим таласима, зиме између 1994. и 1996. године донеле су разорне поплаве на западној обали Северне Америке. Иако је предвиђање тачног понашанја ових масивних појава и даље велики изазов, разумевање Келвинових таласа остаје пресудно за успешне дугорочне прогнозе.

Иако се често поједностављено каже да те честице долазе непосредно са Сунца, настанак овог феномена знатно је сложенији и укључује деловање Земљиног магнетног поља.

Сунце непрекидно избацује наелектрисане честице у свемир, стварајући ток плазме познат као соларни ветар. Када он стигне до Земље, долази у интеракцију са њеним магнетним пољем, које усмерава кретање честица и штити планету од највећег дела соларног зрачења. Промене у магнетном пољу, укључујући процес познат као магнетна реконекција, могу да ослободе енергију и убрзају електроне ка поларним областима.

Када се ти електрони сударе са атомима и молекулима кисеоника и азота у атмосфери, долази до емисије светлости. Тако настају карактеристичне светлосне завесе које се преливају различитим бојама, најчешће зеленом, црвеном и љубичастом.

Ових дана пажњу астронома привлачи појачана соларна активност и могућност појаве геомагнетне олује категорије Г2. Такве олује могу да прошире област у којој је поларна светлост видљива, па се она, под повољним условима, може појавити и далеко јужније од поларних предела.

Ови догађаји део су 25. соларног циклуса, током којег Сунце пролази кроз периоде појачане активности, обележене ерупцијама и појавом великих група сунчевих пега. Ипак, могућност посматрања поларне светлости зависи од више фактора, међу којима су интензитет геомагнетне олује, облачност и светлосно загађење.

Како посматрати поларну светлост

За посматрање поларне светлости најбоље је изабрати место са тамним небом, далеко од градске расвете. Најповољнији услови обично су у северним деловима Европе, нарочито у Норвешкој, Шведској, Финској и на Исланду.

Током снажнијих геомагнетних олуја, светлост се понекад може видети и у осталим деловима Европе.

Посматрачима се саветује да прате прогнозе свемирског времена и обавештења астрономских служби. Ипак, чак и када су прогнозе повољне, појава поларне светлости није загарантована. За успешно посматрање потребни су ведро небо, слаба светлосона загађеност и довољно снажна геомагнетна активност.

Сезона посматрања у северним крајевима углавном траје од јесени до раног пролећа, када су ноћи дуже. Млад Месец додатно може да помогне јер је небо тада тамније, али облачност и интензитет саме поларне светлости остају пресудни.

Како соларне олује утичу на технологију

Поларна светлост је једна од најупечатљивијих последица активности Сунца, али снажне геомагнетне олује могу да изазову и проблеме у савременој инфраструктури. Оне могу да утичу на рад сателита, навигационих система и радио-веза, а у најтежим случајевима и на електроенергетске мреже.

Због тога научници непрекидно развијају методе за праћење и проучавање ових појава. Један од новијих подухвата је мисија СМАЈЛ (SMILE), заједнички пројекат Европске свемирске агенције и Кинеске академије наука.

Њен циљ је проучавање интеракције соларног ветра са Земљиним магнетним пољем, као и начина на који та интеракција доводи до геомагнетних олуја.

Посматрање поларне светлости из свемира омогућава научницима да прате промене у Земљиној магнетосфери и боље разумеју процесе који се одвијају изнад поларних области.

Посебно су значајна снимања у ултраљубичастом делу спектра, јер омогућавају проучавање појава које људско око не може да уочи.

Поларна светлост и на другим планетама

Поларна светлост није јединствена за Земљу. Сличне појаве забележене су и на другим планетама Сунчевог система, укључујући Јупитер и Сатурн, чија снажна магнетна поља омогућавају сложене интеракције са наелектрисаним честицама.

Астрономи проучавају и могућност постојања сличних појава на планетама изван нашег Сунчевог система. Радио-сигнали повезани са интеракцијом магнетних поља и наелектрисаних честица могли би да помогну у откривању и проучавању магнетних поља егзопланета.

Таква истраживања могла би да пруже нове информације о условима на удаљеним световима, али и о улози магнетних поља у заштити планета од звезданог зрачења.

Поларна светлост зато није само упечатљива атмосферска појава већ и један од начина да научници боље разумеју интеракцију звезда и планета, као и услове који владају на удаљеним световима.

„Мислим да је изнад свега најважнија порука наде. Биодиверзитет је у бољем стању, идентификовали смо позитивне примере за врсте које се опорављају и за екосистеме“, каже Лорис Палентини из „WWF Адрија”.

Највећи пад популације дивљих врста забележен је у слатководним екосистемима, 85 одсто, затим копненим 69 одсто и морским 59 одсто. И у нашем региону најугроженији је живи свет у рекама.

„Оно што улива наду јесте да постоји четири система трансформације која можемо да изведемо, а то је трансформација система хране, система финансирања и улагања у природу. система природе и такође система енергетике“, наводи Александра Угарковић из Светске организације за заштиту природе.

„Ми имамо те природне ресурсе, имамо ветар, имамо изузетно добар соларни потенцијал, имамо хидропотенцијал који ове године није био какав је уобичајено. Такође имамо потенцијале биомасе, биогаса и геотермалне енергије“, додаје она.

Бројност неких угрожених врста попут тигрова, туне и зелених морских корњача последњих година расте захваљујући мерама заштите.

„Мислим да је људима већ помало доста мрачних и песимистичних порука. У овом извештају се фокусирамо на позитивне примере и на оно што свако може да учини. Ако погледамо наш регион, Европу и Централну Азију, видимо побољшање ситуације“, истиче Данијела Исаиловић из Удружења обновљивих извора енергије.

За обнову здравља планете неопходно је уклонити узроке губитка природе, као што су: сагоревање фосилних горива, претварање природних станишта у пољопривредне површине и финансијски систем који омогућава компанијама да остварују профит уништавањем животне средине.

У фебруару је водио групу туриста на кајацима кроз луку Хаут Беј на Кејпском полуострву у Јужној Африци када им се приближила фока са једним закрвављеним оком. Неколико пута је ударила у један од кајака, а затим, како каже Сајврајт, „једноставно изгубила контролу“.

Почела је да напада кајак и да га непрестано уједа. Сајврајт је помогао туристима да изађу из воде, али је фока потом кренула на њега.

„Успела је неколико пута да ми зарије зубе у тело“, каже он.

Завршио је у болници, где је подвргнут реконструктивној операцији и примио више доза заштите након излагања вирусу. Фока је касније еутаназирана са обале, али њено тело није било могуће извући из мора и тестирати.

Сајврајт, међутим, нема много дилеме шта се догодило.

„Судећи по понашању, готово да нема сумње да је имала беснило. Са том фоком дефинитивно нешто није било у реду“, каже он.

Беснило је вирусна болест која изазива тешко запаљење мозга и кичмене мождине. Преноси се пљувачком, најчешће уједом или огреботином заражене животиње. Када се појаве симптоми, болест је готово увек смртоносна.

Али до пре неколико година нико није знао да морски сисари могу да буду део ланца преноса овог вируса.

Први знаци епидемије

Да нешто није у реду, стручњаци су почели да примећују још 2021. године.

„Одједном смо почели да виђамо необјашњиво агресивно понашање фока“, каже Грег Олофсе, управник обалског подручја Кејптауна.

Током претходних 20 година забележио је свега неколико случајева у којима су фоке ујеле људе. Одједном су такви сусрети постали све чешћи.

У то време био је познат само један случај беснила код фоке – код прстенасте фоке на Свалбарду у Норвешкој, још 1980. године. Није било доказа да се вирус проширио међу другим фокама.

Зато су научници у почетку тражили друга објашњења.

Једна од могућности било је цветање алги. Неке алге производе домоинску киселину, неуротоксин који код животиња може да изазове неуролошке поремећаје, агресивност и необичне покрете.

„Нико није помислио да би могло да буде беснило“, каже Ернест Нгоепе, истраживач из Јужне Африке који проучава појаву болести код фока.

И други здравствени проблеми, укључујући мистериозни помор животиња из 2021. године, додатно су отежали уочавање онога што се заправо дешавало.

Одговор је стигао тек у мају 2024. године.

Један пас је добио беснило након напада фоке. Пошто је беснило код паса ретко у Западном Кејпу, стручњаци су почели да сумњају да је извор заразе била управо фока.

Тестирање четири животиње потврдило је сумње. Три фоке које су показивале необично агресивно понашање биле су позитивне на вирус.

Накнадна тестирања потврдила су више од 100 случајева беснила код фока на Кејпу од 2024. године.

Колико је животиња заражено, међутим, нико не зна.

На том подручју живи око два милиона фока, а једини поуздан начин да се утврди да ли је животиња заражена јесте анализа њеног можданог ткива након угинућа.

„У суштини, тражите лешеве, вучете их по плажи, одсецате им главе и вадите мозак. Није пријатно“, каже Тес Гридли из организације Sea Search.

Од шакала до фока

Научници су потом покушали да утврде како је вирус уопште стигао до морских животиња.

У почетку су сумњали на домаће псе.

„Али у Кејптауну немамо беснило код паса“, каже Нгоепе.

Генетичким секвенцирањем и анализом еволутивних веза између вируса научници су успели да пронађу могући извор.

Траг је водио до црнолеђих шакала – животиња за које је познато да преносе беснило у Јужној Африци.

Шакали живе у близини колонија фока, где лове младунце и хране се угинулим животињама. Научници претпостављају да је вирус могао да пређе са шакала на фоку током сукоба.

Генетичке анализе показују да је вирус у популацију фока највероватније ушао још око 2015. године.

То значи да је годинама био присутан, а да нико није знао за њега.

Како вакцинисати два милиона фока

Сада стручњаци покушавају да ограниче ширење болести вакцинацијом фока које су навикле на људско присуство и еутаназијом животиња за које се сумња да су заражене.

Али размере проблема су огромне.

Појединачне фоке могуће је вакцинисати. Немогуће је, међутим, систематски вакцинисати све животиње које се крећу од обала јужне Анголе, преко Намибије, до источног Кејпа у Јужној Африци.

„Како вакцинисати два милиона кејпских медведица? Радимо у потпуној непознаници“, каже Гридли.

Додатни проблем је то што свака животиња мора да прими и допунску дозу вакцине.

„Све фоке изгледају исто, тако да не бисте знали која је већ вакцинисана. То једноставно није изводљиво“, каже Олофсе.

Ни орална вакцинација није решење. Код неких животиња вакцина се ставља у мамац, али фоке плен једу жив, па им вакцину није могуће једноставно оставити у храни.

Начин живота ових животиња додатно погодује ширењу вируса.

Кејпске медведице су веома друштвене и живе у великим колонијама. Истовремено, могу да пређу огромне удаљености – фока за један дан може да преплива и до 100 километара.

Заражена животиња тако тако може да пренесе вирус из једне колоније у другу.

Људи и даље на мети

Од беснила широм света сваке године умре око 59.000 људи. Брза медицинска помоћ може спречити развој болести, али када се појаве симптоми, беснило је готово увек смртоносно.

Први потврђени напад фоке на човека у Кејптауну догодио се у јулу 2022. године.

Од тада су забележени бројни нови случајеви. Само једног дана у септембру 2026. године, фока за коју се сумњало да има беснило ујела је девет људи, међу којима је било шесторо деце, на плажи Мизенберг.

Ипак, стручњаци наглашавају да нема разлога за избегавање мора.

До сада није забележен случај преноса беснила са фоке на човека.

Болест је, међутим, постала ендемска у популацији фока, што значи да је више није могуће једноставно искоренити. Циљ је зато да се њено ширење држи под контролом.

„То је споро тињање у популацији – повремено се појави ново жариште“, каже Олофсе.

Иако је вероватноћа да ће човек бити нападнут мала, стручњаци упозоравају да дивљим животињама увек треба оставити довољно простора.

Када помислимо на глечере, најчешће замишљамо огромна пространства белог леда која блистају под ведрим небом. Међутим, немају сви глечери такав изглед.Широм света постоји посебна врста ових ледених формација које се називају камени глечери, који се налазе у планинским пределима. У њима су масе леда и стена испреплетане и скривене испод дебелог слоја камења и громада.

Нова студија, објављена у часопису Journal of Geophysical Research: Earth Surface, показује да ове наизглед камените формације могу да садрже изузетно велике количине леда.

Према досадашњим подацима, широм света је документовано више од 51.000 камених глечера, од којих се више од 10.000 налази у Сједињеним Америчким Државама.

Упркос великој распрострањености, многи од њих остају готово неприметни јер су прекривени дебелим слојем каменог материјала.

„Када се високо у планинама крећемо преко растреситог камења и шута, често не схватамо да се испод наших ногу може налазити и до 36 метара леда“, истакао је глациолог Леиф Андерсон са Универзитета у Јути.

Камени покривач чува лед, али отежава истраживања

Камени слој који прекрива ове глечере има важну улогу у очувању леда, јер га изолује од сунчевог зрачења и високих температура. Истовремено, такав природни покривач представља велики изазов за научнике који покушавају да утврде колико се леда налази испод површине.

Истраживачи су се у новој студији усредсредили на глечер Тимпаногос, у подножју планине у Јути.

Конвенционалне методе снимања, попут георадара, показале су се мање ефикасним у истраживању камених глечера. Наиме, мешавина камених остатака и леда расејава радио-таласе и смањује квалитет добијених снимака.

Зато су научници применили другачији приступ – мерење гравитационих промена помоћу гравиметра, инструмента који омогућава откривање и мапирање маса скривених испод површине.

„Постоји велики контраст у густини између стена које чине планину Тимпаногос и леда, који има знатно мању густину“, објашњава коаутор студије и геофизичар Мајкл Торн.

Како наводи, мерења гравитационог убрзања могу да покажу веће смањење вредности изнад делова каменог глечера у којима се налазе дебљи слојеви леда.

Више од милион тона леда у једном глечеру

На основу 232 мерења на различитим локацијама око глечера Тимпаногос, истраживачи су развили нову методу за тродимензионално приказивање леда унутар каменог глечера.

Уз помоћ Бајесове статистике и техника моделирања реконструисали су његову дебљину, облик и састав.

Резултати показују да се глечер Тимпаногос, према запремини, састоји од приближно 83 одсто леда и 17 одсто камених остатака. Просечна дебљина леда износи око 18,8 метара.

Процењује се да овај камени глечер садржи око 1,5 милиона кубних метара леда, што је приближно еквивалентно запремини Велике пирамиде у Гизи, односно количини воде која би могла да испуни око 600 олимпијских базена.

То значи да је испод камене површине глечера Тимпаногос скривено око 1,4 милиона метричких тона леда.

Око милијарду тона леда испод Јуте

На основу резултата добијених истраживањем глечера Тимпаногос, као и података из ранијих студија, научници су развили методу која омогућава процену количине леда у каменим глечерима на основу њихових површинских карактеристика.

Према њиховим прорачунима, свих 836 документованих камених глечера у Јути могло би да садржи укупно око милијарду тона леда.

Процењује се да камени глечери на западу Сједињених Америчких Држава садрже скоро 12 милијарди тона леда, док би на глобалном нивоу у њима могло бити ускладиштено око 48 милијарди тона.

Научници истичу да је прецизније мерење ових скривених залиха воде све важније у условима климатских промена.

Током периода загревања, камени глечери могу постати нестабилни и представљати опасност за инфраструктуру у нижим пределима. Тродимензионално моделирање ових формација могло би да помогне у прецизнијој процени њихових залиха воде и у бољем разумевању њиховог утицаја на локалну хидрологију, екосистеме и потенцијалне природне опасности.

Глечер величине Кеопсове пирамиде

Резултати су показали да глечер Тимпаногос садржи 1,5 милиона кубних метара залеђене воде - запремина једнака највећој пирамиди у Гизи или довољна да напуни 600 олимпијских базена. Састоји се од 83 одсто леда и 17 одсто камена, са просечном дебљином леда од 19 метара, док на најдубљим тачкама досеже чак и до 45 метара. Ова детаљна анализа омогућила је стварање формуле за процену запремине леда на основу површине других стеновитих глечера.

Применом формуле, тим процењује да се у око 50.000 познатих стеновитих глечера широм света налази око 48 милијарди тона воде. Студија је открила и да ове формације нису остаци из Леденог доба, већ су настале касније, а неке, попут Тимпаногоса, и данас акумулирају лед. Формирају се када одрони стена затрпају снег. "Стеновити глечери су отпорна складишта воде", нагласио је Цвијановић, истичући њихов кључни значај за сушне пределе.

Лондон се заједно са другим деловима југоисточне Енглеске, налази се у епицентру проблема слегања тла, који је подстакнут неуобичајено топлим и сувим временом. Британска престоница лежи на специфичној врсти глинастог тла које се понаша као сунђер. Када је влажно, оно упија воду и бубри, док у врелим и сувим условима губи влагу и драматично се скупља.

Овај процес се назива скупљање и бубрење, а када се тло неравномерно скупи испод темеља зграде, долази до слегања терена. Дрвеће и биљке додатно компликују целокупну ситуацију. Током врелих дана, њихово корење продире дубље у потрази за влагом, често исушујући земљу испод оближњих кућа. Старији објекти су посебно осетљиви због плићих темеља, а познато је да је више од половине лондонских домова изграђено пре 1945. године.

Нова реалност за осигуравајућа друштва

Овај феномен се убрзано шири због климатских промена. Према подацима које је прикупила британска осигуравајућа кућа "Авива", предвиђа се да ће у неким деловима града чак сто одсто зграда бити суочено са могућим или вероватним ризиком од слегања тла до 2030. године. Ово укључује угледне и централне области као што су Кенсингтон, Вестминстер и сам центар Лондона.

"Слегање тла је данас један од најпогубнијих геохазарда у Великој Британији", навео је портпарол Британског геолошког завода (БГС), додајући да ће проблем постајати све озбиљнији.

Финансијски удар на власнике кућа и осигуравајућа друштва већ је изузетно озбиљан. Током 2025. године индустрија осигурања исплатила је рекордних 385 милиона евра за одштете повезане са слегањем тла, што је скок од десет одсто у поређењу са претходном годином. Просечна исплата достигла је износ од близу 25.000 евра, показују званични подаци Удружења британских осигуравача (АБИ).

"Ова година ће вероватно бити највећа до сада, јер је то друго узастопно сушно лето са вишеструким топлотним таласима", истакао је Боб Гибсон, директор компаније за грађевински и структурни консалтинг.

Људи се већ боре да обезбеде адекватно осигурање у подручјима високог ризика. Осигуравајућа друштва драстично подижу премије или у потпуности одбијају обнављање полиса за покриће слегања тла. То може навести грађане да из страха не пријављују оштећења, што би на крају довело до поништавања њиховог осигурања.

Санација захтева системска решења

Слегање тла је понекад суптилно и веома споро, али може бити изузетно штетно и изазовно за поправку. Постоје два елемента која треба узети у обзир код ризика од слегања, објашњава Брунела Балзано, предавач за структурални дизајн на Универзитету у Кардифу. То су рањивост саме зграде и ниво опасности из околине.

"Не можемо да уклонимо климатске промене", истакла је Балзанова, додајући да су инжењери зато приморани да се фокусирају на саму зграду и њену отпорност.

Интервенције могу укључивати уклањање дрвећа и дубоког растиња или постављање посебних баријера како би се корење изоловало од темеља куће. На екстремнијем и скупљем крају спектра налази се такозвано поткопавање, сложени процес који подразумева упумпавање бетона дубоко испод постојећих темеља како би се стабилизовала читава структура.

За разлику од катастрофалних поплава које носе домове или разорних шумских пожара који их претварају у пепео, слегање тла не угрожава директно људске животе. Оно се налази на граници између онога што је опасно и онога што се може занемарити на неко време. Међутим, то нипошто није само иритантна ситница.

Овај феномен озбиљно девалвира вредност имовине, отежава њену продају и изискује огромна новчана средства за поправке, представљајући још један део све већег анксиозног терета који загревање планете доноси у свакодневни живот људи широм континента.

Ипак, ретко која биљка на планети може да се мери са епитетима попут „банана на стероидима", „чудесни усев" и „дрво против глади". Ако не живите у Етиопији, велика је вероватноћа да никада нисте ни чули за њу. 

Први пут ју је описао Џејмс Брус 1769. године као биљку која „није врста банане (Musa)“ и забележио њен локални назив ensete. Године 1853, семе је послато у Ботаничку башту у Кјуу под именом ansett.

У дивљем облику Ensete ventricosum природно је распрострањена дуж источног обода Велике афричке висоравни, од Јужне Африке ка северу, преко Мозамбика, Зимбабвеа, Малавија, Кеније, Уганде и Танзаније до Етиопије, а на западу све до Конга.

Расте у планинским шумама са обилним падавинама, као и дуж шумовитих клисура и водотокова.

Иако представља основну храну за више од 20 милиона људи широм ове источноафричке земље, у смислу глобалне препознатљивости, ова необична и масивна импресивна биљка која може да нарасте до завидних десет метара висине, потпуно је безначајна у поређењу са пиринчем, пшеницом и кукурузом.

Научници, агрономи и биолози који годинама проучавају својства и квалитете овог усева сматрају да је такво дугогодишње игнорисање потпуно неразумљиво.

„У смислу способности прилагођавања, то је апсолутно невероватно", рекао је Џејмс Борел, биолог специјализован за очување биљних врста из британске Краљевске ботаничке баште Кју.

Лажна банана препуна калорија

Попут уобичајених банана, енсет заправо уопште није дрво, већ огромна зељаста биљка без класичног дрвенастог ткива. Његово дебло је заправо моћна псеудостабљика изграђена од омотача осушених листова. Понекад формира бочне изданке. Листови су сакупљени на врху псеудостобљења, дуги су четири и широки један метар.

Управо се та специфична структура, заједно са масивним и меснатим подземним кореном, методично уситњава, спаја са квасцем и оставља да ферментира у великим јамама. Овај дугачак процес траје од три месеца до две године, а резултат је хлебна смеса веома богата скробом позната као кочо.

Класичне жуте плодове, међутим, нећете наћи на оближњој пијаци јер су препуни веома тврдих, црних семенки и потпуно су нејестиви, због чега је енсет и добио планетарно познат назив „лажна банана".

Ипак, ова прелепа и невероватна биљка доноси огроман принос локалном становништву, а притом је фантастично толерантна на сушу, инсекте и разне пољопривредне болести. Петогодишња биљка има ризом из којег се може извући 40 килограма хране.

Према подацима Организације Уједињених нација за храну и пољопривреду, обезбеђује више хране него било која друга житарица. Само шездесет оваквих садница може без икаквих проблема да прехрани петочлану породицу током целе године.

Детаљна научна студија из 2021. године, на којој је Борел интензивно радио, јасно је показала да би енсет могао да се узгаја широм пространстава источне и јужне Африке. Тренутна подручја узгоја могла би се проширити чак 12 пута, чиме би се створили идеални услови како би се директно прехранило више од невероватних сто милиона људи у тешкој подсахарској Африци, пределу где глад данас представља сталну и опасну претњу.

Препреке за ширење изван граница

Ако је узгајање енсета толико исплативо и успешно у одређеном делу Етиопије, поставља се једноставно питање: зашто се он није ефикасно проширио читавим светом онако како су то својевремено учинили кукуруз или кромпир. Главни проблем заправо лежи у озбиљном низу дубоких културолошких, историјских и ригорозних политичких препрека.

Република Етиопија законски веома строго регулише међународни пренос аутохтоних биљних материјала, првенствено у логичном покушају да се заштити од бруталне биопиратерије великих светских корпорација.

„Не могу да се сетим апсолутно ниједног другог важног усева који је толико уско и специфично свеприсутан само у месту из којег директно потиче, где га практично сваки локални фармер увек узгаја у том затвореном региону од око 300 квадратних километара, али ако случајно одете у суседну Кенију, Танзанију или Уганду и упитате народ 'да ли сте знали да можете то да једете?', а ти исти људи вас заиста само гледају бледо, без икаквог правог одговора", сликовито је објаснио Борел.

Још једна веома важна и отежавајућа околност лежи у чињеници да редовна берба, као и тешка традиционална обрада и припрема енсета, објективно захтевају заиста мукотрпан физички рад и високо специјализовано, комплексно аутохтоно знање које се усменим путем и кроз праксу деценијама стрпљиво преносило са старијих на млађе генерације.

Правилан развој модерних и адекватних механизованих решења тренутно је у раној фази тестирања на разним етиопским универзитетима, међутим, ове неопходне пољопривредне машине и технике још увек свакако нису масовно примењене на огромном сеоском терену међу обичним земљорадницима.

Док искусни научници и пољопривредни стручњаци из целог света убрзано и предано трагају за иновативним усевима који би дугорочно били знатно отпорнији на екстремне временске услове и неизбежне климатске промене данашњице, прави и потпуни производни потенцијал „дрвета против глади" ипак остаје дубоко, па чак и помало мистериозно, закључан негде на прелепим висоравнима Етиопије.

Према извештају, већ је прекорачено седам од девет утврђених планетарних граница, међу којима су климатске промене, кисељење океана и нарушавање интегритета биосфере. Главни уредник извештаја Никлас Кицман процену тих планетарних граница упоредио је са анализом крви Земље – и добијањем алармантних резултата.

„Када бисте имали пацијента чији налази крви изгледају овако, одмах бисте га послали на интензивну негу“, рекао је Кицман, истраживач у Лабораторији за планетарне границе при Потсдамском институту за истраживање утицаја климатских промена у Немачкој, који објављује извештај.

Међу конкретним екосистемима на које се извештај посебно осврће јесте Амазонска прашума, којој прети достизање разорне тачке преокрета, као и морско дно, које се оштећује кочарењем, док се појављује и нова претња у виду дубокоморског рударства.

Извештај се бави и екстремним временским појавама подстакнутим климатским променама, као и „вечитим хемикалијама“, губитком врста и другим проблемима. Ипак, аутори верују да још можемо да опоравимо планету ако реагујемо довољно брзо.

„Још имамо прилику да преокренемо ситуацију, али у наредних неколико година морамо да почнемо да смањујемо емисије и успоравамо деградацију природе. Време нам убрзано истиче“, рекао је Кицман.

Провера здравља планете

Лабораторија за планетарне границе сваке године у ово време објављује извештај о стању планете, који се временски поклапа са Недељом климатских акција. Издање за 2026. годину не доноси велике промене у односу на прошлу годину када је реч о прекораченим границама, али показује да се стање тих граница и даље погоршава.

Године 2025. ниво киселости океана достигао је такву вредност да је истраживачки тим закључио да је кисељење океана постало седма и најновија планетарна граница која је прекорачена.

Остале прекорачене границе односе се на промене у слатководним системима, промене копнених система, климатске промене, измене биогеохемијских токова, уношење нових супстанци и промене интегритета биосфере.

Преостале две границе – оштећење стратосферског озонског омотача и повећање концентрације атмосферских аеросола – према извештају и даље су на безбедном нивоу, барем када се посматра глобално.

Истраживачи користе систем сличан семафору како би проценили ризик повезан са планетарним границама. Зелена означава безбедан простор за деловање; жута и наранџаста означавају прекорачење границе и повећан ризик, при чему систем више није у оквирима безбедних вредности; док црвена представља зону опасности, у којој постоји вероватан ризик од озбиљне и неповратне штете.

Ове категорије узимају у обзир неизвесност, али процене сложених природних система неизбежно подразумевају одређени степен неизвесности.

Према извештају, међу прекораченим границама, кисељење океана, промене у слатководним системима и промене копнених система налазе се у категорији повећаног ризика. Климатске промене, измене биогеохемијских токова, уношење нових супстанци и нарушавање интегритета биосфере налазе се у зони опасности.

Границе у зони опасности

Један од кључних закључака извештаја јесте да последице прекорачења свих планетарних граница постају све уочљивије.

Кицман каже да истраживачи широм света бележе пораст учесталости и интензитета екстремних појава, попут топлотних таласа. Указао је и на последице као што су губитак глечера, топлотни таласи у морима и озбиљно избељивање корала.

„Земља нам испоставља рачуне због прекорачења ових планетарних граница“, рекао је Кицман.

Иако је велики део извештаја суморан, Кицман истиче да још постоји нада. Према његовим речима, позитиван замах постоји у преласку на обновљиве изворе енергије, посебно како трошкови соларне технологије опадају, док су све израженија и друштвена свест и међународни споразуми којима се штите океани и копно.

„Још није довољно, није довољно ни приближно, али не би требало да мислимо да је ово проблем који је потпуно нерешив. Он се у великој мери већ решава, а сада само морамо да притиснемо гас и обезбедимо да се решења која имамо примене што је брже могуће“, рекао је Кицман.

„Индра је почео да показује понашање које је сугерисало да нешто није у реду, а након почетних тестова постајали смо све забринутији“, навела је докторка Стефани Мота, шефица ветеринарске службе парка.

Додатни прегледи потврдили су да младунче болује од ретког обољења костију за које тренутно не постоји лек.

„Даљи тестови су потврдили најгоре и донели смо тешку одлуку да га успавамо“, рекла је Мота.

Краљевско зоолошко друштво Шкотске, које управља парком, саопштило је да би болест озбиљно угрозила Индрин квалитет живота. Одлука о еутаназији донета је како би се спречила даља патња младунчета.

Индрино рођење, заједно са Таминим, било је значајан догађај за зоолошки врт, јер је реч о првом леглу снежних леопарда у том парку у последње четири године.

„Индра је био таква радост за гледање док је растао и играо се са својом сестром. Веома ће нам недостајати“, истакла је Мота.

Након губитка младунчета, пажња запослених усмерена је на Таму, која, према наводима зоолошког врта, за сада нема здравствених проблема. Планирано је да остане са родитељима још најмање две године.

Снежни леопарди (Panthera uncia) насељавају планинске пределе централне Азије, укључујући Хималаје и Тибетанску висораван. Међународна унија за заштиту природе (IUCN) сврстава их у рањиве врсте, а према проценама организације Snow Leopard Trust, у дивљини живи између 3.920 и 6.390 јединки.

Међу главним претњама њиховом опстанку су криволов, илегална трговина деловима тела, губитак станишта и смањење броја животиња којима се хране. Сукоби са сточарима такође представљају значајан проблем, јер снежни леопарди понекад нападају домаћу стоку.

Програми узгоја у зоолошким вртовима и заштита природних станишта имају важну улогу у очувању ове врсте. Поред тога, организације за заштиту природе сарађују са локалним заједницама како би смањиле сукобе између људи и ових великих мачака.

Научници су до налаза дошли на основу разговора са осам припадника аутохтоне заједнице Сабаот – извиђачима задуженим за дивље животиње, водичима, старешинама и пензионисаним ренџером, који више од две деценије посматрају слонове у том региону.

Локални стручњаци навели су да слонови користе укупно 35 биљних врста и четири врсте земљишта или минерала. Истраживачи су утврдили да се чак 87 одсто тих природних ресурса користи и у традиционалној медицини локалног становништва.

Посебно је издвојено осам биљних врста за којима болесни слонови, како се чини, трагају због одређеног терапеутског дејства. Аутори студије наводе да је то до сада један од најснажнијих показатеља да би могло бити речи о намерном самолечењу.

„Имунизација“ за младунце

Посебну пажњу истраживача привукла су сведочења о понашању слоница према младунцима.

Локални посматрачи описали су како мајке жваћу одређено корење и лишће, а затим биљни материјал мешају са својим млеком и дају младунцима. Такав поступак описали су као „неку врсту имунизације“.

Забележено је и да слонови користе неколико биљака из рода Dombeya како би олакшали варење и омекшали измет, док младунцима дају другу биљку за подстицање апетита.

„Ови извештаји локалних стручњака из прве руке указују на то да слонови можда намерно трагају за лековитим биљкама, што указује на циљано, а не насумично трагање за храном“, наводе истраживачи.

Према њиховим речима, резултати указују на то да би афрички слонови могли да имају „разноврснији и сложенији репертоар лековитих средстава него што се до сада сматрало“.

Природна „апотека“ планине Елгон

Слонови са планине Елгон, вулканског масива на граници Кеније и Уганде, већ су познати по необичном понашању – кљовама копају по пећинама како би дошли до соли и глине богатих минералима.

Ново истраживање указује на то да њихова природна „апотека“ можда није ограничена само на пећине.

Коауторка студије Елодие Фрајман са Универзитета Браун истиче да резултати отварају и шире питање – шта све човечанство губи нестанком шума.

„На овој планети постоје организми који производе лековите супстанце и имају невероватне способности“, рекла је Фрајман за Би-Би-Си, описујући биљке као „фабрике лекова које постоје свуда око нас“.

Научници траже додатне доказе

Ипак, нису сви стручњаци подједнако уверени да налази доказују намерно лечење.

Приматолог са Универзитета у Нагасакију Мајкл Хафман, који није учествовао у истраживању, оценио је да је сведочење о начину на који слонице хране младунце веома интригантно, али да су потребни додатни докази како би се потврдило да младунцима заиста пружају посебно прилагођен медицински третман.

И аутори студије наглашавају да су досадашњи налази засновани на посматрању. Као наредне кораке наводе фармаколошка испитивања биљака и дугорочно праћење понашања слонова.

Истраживање се надовезује на све већи број студија о самолечењу животиња, области познатој као зоофармакогнозија. Слично понашање проучавано је код различитих врста, од шимпанзи и орангутана до пчела и мува.

„За нас је у сваком случају добитак да заштитимо ове шуме и сачувамо те природне апотеке, барем довољно дуго да можемо да откријемо нове природне производе који би нам једног дана могли спасити живот“, закључила је Фрајманова.

„У задњих 15 година доста је урађено на том плану, поготово на подручју Таре, где је изузетно много стаза маркирано. Ми смо искористили исто неке бенефите које нам је Планинарски савез Србије дао, да маркирамо стазе. Тако да и европски пут пешачки пролази кроз нашу територију. И управо се ради и на његовој маркацији“, наводи Горан Черњански из планинарско-природњачког друштва „Маљен“ Пожега.

Богатство флоре и фауне Србије привлачно је и за научна истраживања, поготово за орнитологе. У Србији је забележано око 380 врста птица.

„Србија је јединствена по колонији белоглавих супова, највећој колонији на Балкану, која је значајна и по томе што, у ствари, птице које су у суседним земљама, такође се ослањају на нашу колонију. Нажалост, било где да одем на тај палнински терен постоје те дивље депоније и буквално људи просипају смеће и на своја имања“, напомиње Брано Рудић из еколошког друштва „Чувари природе“ Пожега.

Брига о природном богатству и чување животних ресурса није само у надлежности државних органа, већ зависи од одговорности сваког појединца.

У планину увек треба кренути пуног резервоара, уз адекватну одећу и обућу, са ранцем у којем треба да буду храна, вода и комплет прве помоћи.

„Упаљач, свећу, астрофолију, основни комплет завоја, газу која увек иде прва на рану, која је стерилна. Фластере, пар неких таблета које могу баш тај дан да нам зафале. И да информишемо нашу родбину о томе где ћемо ми ићи, на коју планину. Да имамо исправан телефон са батеријом која је пуна“, саветује Андрија Тошић, спасилац Горске службе спасавања Србије.

У случају опасности и када нема мреже, спасиоци кажу да је увек доступан број 112. На срећу такве ситуације нису честе, али превенција је битна да би се на миру уживало у лепоти планина.

Оно што у свакодневном говору називамо ружиним трном, у ботаници се прецизније класификује као бодља. За разлику од правог трња, које представља модификоване гране, бодље су оштри израштаји који потичу из спољашњег слоја биљке, епидермиса.

Њихова примарна улога је двојака: одвраћање биљоједа и помоћ ружама пењачицама да се причврсте за околну вегетацију у потрази за сунчевом светлошћу. Иако делују једноставно, облик ових бодљи је резултат сложене интеракције физичких закона и еволуционих притисака.

Већина оштрих објеката у природи, од зуба ајкуле до кактусових бодљи, има приближно кружни попречни пресек. Међутим, ружине бодље у потпуности одступају од овог обрасца, растући са спљоштеним, овалним пресеком који је годинама збуњивао истраживаче.

„Једноставно смо покушали да разумемо зашто ружине бодље имају овални пресек", наводи Каре Х. Јенсен, виши аутор студије са Техничког универзитета у Данској. Његов тим је поставио хипотезу да овај облик није случајан, већ да представља оптимално решење за механичке изазове са којима се бодља суочава.

Инжењерски компромис у свету биљака

Како би проверили своју хипотезу, Јенсен и његове колеге са Универзитета у Архусу спровели су експеримент користећи вештачке бодље направљене од флексибилног силиконског материјала.

Произвели су низ модела са различитим облицима попречног пресека, од савршено округлих до веома спљоштених, налик сечиву. Затим су ове вештачке бодље користили за пробијање материјала од желатина, дизајнираног да имитира мекоћу животињске коже.

Резултати су били недвосмислени. Бодље са кружним пресеком биле су склоне савијању под притиском, остављајући само површинске огреботине. Са друге стране, превише уске и спљоштене бодље, иако оштре, биле су структурно слабе и извијале су се под истим оптерећењем.

Решење се налазило у средини: умерено спљоштени, овални облици задржали су довољно механичке стабилности да ефикасно пробију површину или се чврсто за њу ухвате.

Мерења спроведена на правим ружиним бодљама потврдила су да се њихове димензије уклапају управо у овај распон, што указује на то да је облик резултат механичког компромиса између три конкурентна фактора: савијања, извијања и ефикасног сечења.

Структура створена за отпорност

Даља истраживања су открила још дубљи ниво софистицираности у дизајну ружиних бодљи. Анализом дивље руже, тим научника са Универзитета Бен Гурион у Израелу открио је да бодља има унутрашњу структуру која јој даје изузетну отпорност на оштећења.

Како је откривено у детаљној анализи, бодља се састоји од два различита дела: оштрог, игличастог врха и масивне, спљоштене основе налик на сечиво.

Ова два дела не разликују се само по облику, већ и по унутрашњој грађи. Врх је сачињен од веома густог материјала, док је композит сачињен од чврсте спољашње „коже" и мање густог језгра. Симулације помоћу методе коначних елемената показале су да овакав дизајн ствара „макроскопске ефекте закључавања напона".

То значи да се при оптерећењу сила ефикасно распоређује, спречавајући концентрацију напрезања на једном месту и штитећи бодљу од катастрофалног лома. Чак и под значајним оптерећењем, оштећење се ретко дешава на самој бодљи, већ на месту њеног споја са стаблом.

Широка база додатно смањује стрес на том споју, чиме се осигурава да бодља остане функционална. Овај природни дизајн могао би послужити као инспирација за развој нових минијатурних система за анкерисање у областима као што су микророботика и биомедицинске микроинјекције.

Врста Kayrasaurus changliensis описана је на основу готово потпуног скелета, коме недостају задњи удови. Фосил је пронађен у формацији Јиксијан у западном делу кинеске провинције Лиаонинг.

Реч је о теризиносауру, припаднику необичне и ретке групе тероподних диносауруса. Ове животиње имале су мале главе, издужене вратове и, за разлику од већине теропода, биле су биљоједи.

Огромне канџе и необични зуби

Једна од најупечатљивијих карактеристика новооткривеног диносауруса биле су снажно закривљене канџе на три прста предњих удова.

Истраживачи наводе да су фаланге предњих удова релативно добро очуване. Диносаурус је имао и необично развијену структуру у пределу усана, описану као дорзално проширена „усна“.

Посебну пажњу научника привукли су и зуби. Били су изузетно мали и густо распоређени, што, према тумачењу истраживача, указује на снажнији загриз и робуснију грађу тела, мање прилагођену брзом кретању.

Због необичног изгледа, научници наводе да би ова животиња, када би данас била жива, могла да подсећа на крупног медведа прекривеног перјем.

Скоро 12 стопа дугачак

Према проценама, Kayrasaurus changliensis био је дугачак око 3,6 метара, односно 11,8 стопа, а тежио је између 117 и 274 килограма.

То га чини највећим до сада познатим теризиносаурусом из Јехол биоте, добро очуваног фосилног екосистема североисточне Кине из ране креде.

До сада се сматрало да је Beipiaosaurus inexpectus, дугачак око 2,1 метар, био највећи представник ове групе у том периоду. Новооткривени Kayrasaurus changliensis био је готово двоструко дужи.

Научници наводе да нова врста попуњава одређене морфолошке празнине између раније описаних теризиносауруса и пружа нове податке о њиховој еволуцији и прилагођавању различитим условима животне средине.

Име по богу стварања из туркијске шаманске традиције

Име рода Kayrasaurus потиче од „Кајре“, бога стварања у туркијској шаманској традицији и оца Ерлика, бога смрти.

Према ауторима истраживања, избор имена симболизује филогенетску повезаност нове врсте са родом Erlikosaurus. Други део имена, saurus, потиче од грчке речи за гуштера.

Назив врсте changliensis изведен је из имена Чангли, историјског назива места из периода Три краљевства, а односи се на подручје на којем је фосил пронађен.

Истраживање о новој врсти објављено је у часопису Journal of Systematic Palaeontology.

Научници наглашавају да су поједина тумачења за сада привремена због одређених ограничења истраживања. Додатни, потпунији и боље очувани фосилни остаци могли би да помогну у провери и прецизирању досадашњих закључака.

Како наводе истраживачи, Kayrasaurus changliensis, заједно са резултатима филогенетске анализе, пружа нове увиде у морфолошку еволуцију и еколошке адаптације теризиносауруса у Јехол биоти.

Са друге стране, астрономски почетак јесени диктира искључиво позиција планете Земље у односу на Сунце. Ове године, јесења равнодневица или еквиноцијум долази 22. септембра. То је онај прецизни астрономски тренутак када Сунце на свом привидном годишњем путу прелази небески екватор крећући се ка југу.

Од тог специфичног дана, становници северне хемисфере почеће константно да губе минуте дневне светлости, и тај тренд ће се наставити све до зимске краткодневице у другој половини децембра. Сама реч еквиноцијум потиче из старог латинског језика, где представља кованицу речи за "једнако" и "ноћ". Ипак, стварна изједначеност дана и ноћи, појава позната у астрономији као еквилукс, дешава се тек неколико дана касније због комплексног преламања сунчеве светлости у земљиној атмосфери.

Природни сигнали и промене у биљном свету

Природа, наравно, не чека званични датум на календару да би започела своје припреме за зиму. Један од најпоузданијих показатеља да је јесен ближе него што мислите управо је постепено скраћивање обданице, које делује као снажан биолошки окидач за биљни и животињски свет. Најочигледнија и визуелно најимпресивнија промена одиграва се високо у крошњама шумског дрвећа.

Како се дани неповратно скраћују, а температуре полако падају, листопадно дрвеће постепено престаје да производи хлорофил, кључни зелени пигмент који биљке користе за претварање сунчеве светлости у неопходну енергију. Када се производња хлорофила заустави и он почне да бледи, на сцену ступају предивни жути и наранџасти пигменти који су заправо све време били скривени у лишћу. Поред њих, дубоке црвене и пурпурне нијансе настају захваљујући потпуно другачијим пигментима који се зову антоцијанини, а чија масовна производња директно зависи од специфичних јесењих временских услова.

Животињски свет такође осетно убрзава свој свакодневни ритам. Многе врсте птица почињу инстинктивно да се окупљају у огромна јата, нервозно се припремајући за дугачка и опасна путовања ка знатно топлијим јужним крајевима. У исто време, локалне веверице постају изузетно ужурбане, грозничаво сакупљајући отпале жиреве и разне орашасте плодове како би осигурале довољне залихе хране за месеце прекривене снегом. Мења се чак и препознатљиви вечерњи хор ситних инсеката. Зрикавци, као хладнокрвна створења, драстично успоравају брзину свог оглашавања пратећи вечерњи пад температуре зрака.

Древна веровања и народна метеорологија

Пре епохе модерних метеоролошких сателита и моћних суперрачунара, генерације пољопривредника су стотинама година пажљиво посматрале суптилне промене у природи, покушавајући да предвиде оштрину зиме која долази. Једно од убедљиво најпознатијих народних веровања везано је за необичну гусеницу познату као "вунасти медвед", чије смеђе и црне пруге наводно непогрешиво предвиђају временске прилике.

Према стотинама година старој традицији, широка смеђа пруга на средини тела ове длакаве гусенице тумачи се као сигурна најава веома благе зиме. Насупрот томе, претежно црна гусеница представља озбиљно упозорење на оштру и дугу зиму пуну снега. Модерна ентомологија је јасно доказала да распоред боја искључиво зависи од старости инсекта и услова исхране током лета, а не од видовњачких способности, али тражење ових инсеката и даље представља омиљену јесењу забаву у многим крајевима планете.

Долазак јесени традиционално се слави широм света. У земљама источне Азије обележава се чувени Фестивал средине јесени, када се прославља успешна жетва уз обавезно дељење традиционалних месечевих колача. У Мексику, јесења равнодневица претвара степенице древне пирамиде у Чичен Ици у сцену невиђене игре светлости, где дугачке сенке пред залазак сунца формирају илузију велике змије која пузи ка дну храма.

Климатске промене мењају ритам природе

Пажљиви посматрачи природних феномена, нажалост, све чешће примећују да се овај савршени миленијумски ритам драстично мења. Глобалне климатске промене и све учесталији екстремни временски догађаји остављају веома јасан, упозоравајући траг на апсолутно све прве знакове јесени које познајемо.

Услед тешких летњих суша и рекордно високих температура, шумске биљке и грмови су под огромним биолошким стресом. Тај опасни стрес их нагони да панично доносе плодове знатно раније него што је то уобичајено, користећи то као основни механизам преживљавања. Ботанички подаци показују да шумски плодови данас у просеку сазревају чак седамнаест дана раније него пре само две деценије, а прве зреле купине понекад се могу убрати већ крајем јуна.

Оваква драматична померања ремете осетљиву еколошку равнотежу целокупних станишта. Плодови данас често сазревају и потпуно пропадају много пре него што птице селице уопште стигну да их конзумирају, остајући без горива за пут. Посматрање како јесење лишће спектакуларно мења боју пред нашим очима служи као диван подсетник на лепоту, али и огромну рањивост нашег света у времену брзих климатских промена које тек следе.

„Ово су трагични примери низа опасности или процеса. У случају глечера на Андима, који су се формирали пре више хиљада година, када почињу да се смањују они ослобађају притисак и то се преноси на долине. Падине планинског масива почињу да буду нестабилне, круне се, отпадају стене и почиње велики процес кретања. Осим тога, постоје и могућности сеизмичких активности у овим деловима Анда“, упозорава географ Хосе Араос, професор на Универзитету у Чилеу.

Стручњаци кажу да отапање глечера доводи до пуцања унутар њих и кретања па постоји опасност од лавина, одрона или одламања велике количине леда, посебно на стрмим падинама.

„У региону Анда, од Венецуеле до Чилеа, дешава се оно што и на глобалној равни. Моја претпоставка је да константно смањивање глечера може довести до дестабилизације, до појава као што су изненадно пражњење глечерских језера, отпадање стена и леда. Покушавамо да утврдимо да ли се глечер може постепено отопити и нестати без трага или у том процесу може довести до опасних појава“, наводи геолог проф. Фелипе Угалде, главни аутор студије.

Студија чилеанских експерата је објављена у Научном часопису Јужне Америке. У њој су подсетили на велике природне катастрофе у вези са глечерима у тој земљи. Једна се догодила 1989. године када се урушила брана. Ослобођено је чак 229 милиона кубних метара воде, дошло до одламања глечера.

Језеро у Патагонији се од 2008. године у више наврата исушивало кроз тунеле испод глечера, а језеро Греве је пре шест година ослободило чак четири милијарди кубних метара воде због отапања глечера Пио Си.

„Појаве као што су отпадање стена и леда нису безначајне. Последице су више фактора – од топљења замрзнуте земље до дестабилизације планинских падина, испод глечера, који се на крају топе. Све је то због појава које се повезују са климатским променама. Велика концентрација угљен-диоксида у атмосфери на глобалној равни доводи до пораста температуре па глечери постају нестабилни“, објашњава проф. Угалде.

Истраживачи позивају на помније праћење подручја високих планина уз сателитске уређаје, дронове, метеоролошке станице и хидродинамичке моделе како би се установило који су глечери и глечерска језера нестабилни и побољшао систем раног упозоравања.

Снимање терена обављаће се авионом, сателитом и беспилотним летелицама које ЈП "Војводинашуме" поседује, а подаци ће бити геореференцирани у комбинацији са терестричким снимањем са земље.

"Имаћемо врло прецизну површину. У односу на површину, мапираће све квалитативне и еколошке елементе који подразумевају мониторинг и шума и заштићеног природног добра", рекао је Маринковић.

Део посла "Војводинашуме" радиће саме, а други део стручне установе, као што је Завод за заштиту природе. Прва фаза, након проглашења да је пожар угашен, подразумеваће детаљно снимање терена и попис штете – у еколошком, натуралном и финансијском смислу. На основу тога биће прописане мере за санацију.

У овом тренутку нема званичних података о штети, али је, према постојећим проценама, утврђено да је пожар захватио сва три степена заштите – први, други и трећи. То значи да има штете и на највреднијим стаништима у Делиблатској пешчари.

Капацитети санације

Када је реч о капацитетима за санацију, Маринковић је рекао да се ЈП "Војводинашуме" разликује од других предузећа по томе што има сопствене капацитете производне радне снаге.

"Имамо 1.320 запослених, сопствене производне раднике, сопствену механизацију и већину радова на коришћењу шума изводимо сопственом механизацијом", рекао је Маринковић, додајући да су познати, не само у земљи већ и у региону, по савременој механизацији, као што су харвестери и форвардери – специјализоване машине за рад у шумарству.

Тек када буде сагледан обим штете, биће процењено да ли је потребно појачати капацитете уговорима са приватним фирмама које се тиме баве.

Осим санације, ЈП "Војводинашуме" обавља и редовне послове у оквиру система – газдује свим шумама на територији Војводине, на површини од 130.000 хектара.

"Наше редовне активности обављаћемо зато што смо предузеће које има обавезу да дрвној индустрији на одржив начин испоручује све уговорене количине дрвета, као и локалном становништву огрев. С друге стране, предузеће смо које послује тржишно, дакле, немамо тај луксуз да посао може да стоји или нешто да чека", рекао је извршни директор за шумарство у ЈП "Војводинашуме".

Нагласио је да ће приоритет ипак бити санација Делиблатске пешчаре, јер су "Војводинашуме" и корисници шума и шумског земљишта, али и управљачи заштићеног природног добра.

Потенцијал регенерације

Санациони план ће, како је објаснио, предвидети технологију рада у смислу екологије и шумарства, али и кадровске и механизационе капацитете, као и временске оквире и финансијске аспекте. Пројектном документацијом биће све пописано.

Пре санационог плана потребно је прво уклонити сав ризичан материјал који може да изазове нове болести – фитопатолошка или ентомолошка обољења.

Сама санација ићи ће у три правца: најпре стабилизација земљишта – испитивање педологије, стања и потенцијала станишта након пожара; затим помоћ природној регенерацији тамо где је то потребно.

Како је објаснио Маринковић, Делиблатска пешчара је карактеристична по томе што шумски комплекси нису њена основна, темељна вредност – тамо се налазе веома вредна степска станишта која не подразумевају шуму.

"Позитивно и добар предуслов је што степска станишта имају потенцијал регенерације. Са првим кишама, на опожареним површинама видели смо нове пашњаке и нову траву. Природна регенерација ће да ради своје где је то могуће, а ми ћемо то да подржимо биотехничким мерама", рекао је Маринковић.

Додао је да багремове састојине имају јаку изданачку моћ и да ће се, уз минималну интервенцију струке, врло брзо обновити.

Трећи правац санације биће обнављање шумских комплекса – ревитализација на начин да се борове састојине и борове монокултуре, које су представљале највећи проблем у овом пожару, замене лишћарским врстама.

Од чистих састојина правиће се мешовите састојине са неколико различитих ксеротермних лишћара који могу да опстану у условима пешчаре.

"Правимо  мешовите комплексе који ће бити еколошки стабилнији и који ће уједно бити већа заштита, односно превенција од самих пожара", објаснио је Маринковић.

Мреже бунара и симулација природних процеса

У санационом плану биће предвиђене и друге мере које се не тичу директно само еколошких питања.

"Морамо да размишљамо и о водном потенцијалу. Нама се ниво подземних вода спустио на читавој покрајини. Имамо проблем јер се тамо ради о пешчари, имамо проблем са промењеним температурним екстремима", рекао је Маринковић и додао да начелно размишљају о мрежи бунара које би можда требало успоставити на Делиблатској пешчари.

Све то се, како је рекао, ради већ у припремној фази – фази испитивања и припреме – како би, када крену да раде санациони план, имали што више документације, аргумената и одговора на питања која ће бити на столу.

На опожареним површинама већ се појављују степски пашњаци који зелене, као и младице руја и багрема.

"Природа има своје капацитете и за природну регенерацију. Томе ће бити потребна подршка, али биће и оних делова које ћемо морати потпуно да симулирамо природне процесе и да радимо пошумљавање", рекао је Маринковић.

Додао је да све то мора да се ради уз услове које прописују стручне установе заштите природе, јер је реч о заштићеном природном добру.

Нема значајног угинућа животиња

На питање да ли имају податке о угинућу животиња и где се склонила дивљач, Маринковић каже да су се крупни сисари инстинктивно повлачили, као што би се и човек повукао пред ватром.

"Интервентно смо, за време док је пожар трајао и док је био јак интензитет пожара, отворили фронтове ограда из ограђених делова ловишта и капије да дивљач може да се повлачи. И то се и десило", рекао је Маринковић.

Према његовим речима, нема значајнијег угинућа на терену, односно, према извештајима које су до сада добили, нема таквих података.

Током трајања пожара, док је био јаког интензитета, успостављена су 34 појилишта и покривено близу 90 одсто пешчаре како би дивљач могла да се напаја водом.

Осим појилишта, на хранилишта је изношена сточна репа – купљено је више од 300 тона сточне репе, јер је дивљач била измештена са својих станишта, па је била потребна подршка и у води и у храни.

"Очекујем, то су територијалне животиње које ће се након пожара, односно када се сада ситуација стабилизује, полако враћати на своју територију. Мислим да ће поново бити успостављен систем", рекао је Маринковић.

На Делиблатској пешчари, како је навео, постоји матични фонд јеленске дивљачи од око 800 јединки, срнеће дивљачи око 300 јединки и дивљих свиња око 250.

Делиблатска пешчара је уједно и ловиште којим газдују "Војводинашуме", па ће се мониторинг радити и са аспекта шумарства, и са аспекта заштите природе, и са аспекта ловства – како би се пописала штета и пратила нормализација стања.

Када је реч о мањим животињама, прецизнији подаци добиће се мониторингом стручних установа, као и Завода за заштиту природе.

Брзина реаговања и екстреми

Прва ватра у пешчари појавила се крајем јула. На питање да ли се реаговало на време и да ли види неки пропуст, Маринковић је рекао да не види и објаснио зашто.

"Имамо на Делиблатској пешчари систем ране детекције пожара, као и видео-надзор и мониторинг собу која ради 24 часа", рекао је Маринковић.

Видео-надзор, додао је, постоји од 2006. године, јер је то подручје високог ризика од пожара.

Ове године, пре него што је пожар избио, систем је модернизован – уграђене су додатне термалне камере које реагују и на промену температуре и на дим.

"И први пожар је уочен системом ране детекције пожара, то је суштина“, рекао је Маринковић и подсетио да је први пожар успешно угашен 21. јула.

Међутим, временске прилике и клима били су такви да се пожар поново јавио 26. јула, 2. августа и 5. августа.

"Екстреми и ово што се десило у овом периоду било је готово немогуће. Пожари су се јављали на различитим местима", рекао је Маринковић и додао да су од 21. јула, после првог пожара, непрекидно имали људе на терену.

"Више није био потребан ни видео-надзор, него су дежурства уочавала сваки нови пожар. Људи су већ били ту, са лаким ватрогасним возилима и опремом. МУП је укључен од првог дана и све су интервенције биле благовремене", рекао је Маринковић и нагласио да је суштина у томе што су временски услови били такви да тај пожар једноставно није било могуће зауставити.

Сектор за ванредне ситуације, заједно са "Војводинашумама", успешно је реаговао у тој ситуацији, рекао је гост Радио Београда 1 и нагласио: "Ниједну људску жртву нисмо имали. Ни од цивилног становништва, ниједан објекат није изгорео. С друге стране, више од 500 људи гасило је тај пожар, нико није повређен ни у гашењу. То говори о неким резултатима организације самог посла на терену".

Првог дана су, како је навео, људи са огромним искуством из Сектора за ванредне ситуације видели о каквом се времену и терену ради и да неће бити лако зауставити пожар.

"Кад кажем првог дана, мислим на пар дана одмах, 5, 6. и 7. августа. Интервентно смо почели да радимо инфраструктуру, противпожарне пруге и просеке које смо урадили у дужини од 90 километара. Ширина тих просека је близу 150 метара, између 30, 100, 150 метара", рекао је Маринковић.

Да није било тих просека, питање је шта би било са насељима, а то су, како је нагласио, потврдили и људи из МУП-а, односно Сектора за ванредне ситуације.

"Многе ствари су урађене благовремено, јер да изградите 90 километара просека и пруга, нисте могли за дан или два. То је првог дана као задатак и закључак оперативног штаба донето и почели смо да радимо. Огроман посао је урађен, преко 30 булдожера радило је малтене 24 часа", указао је Маринковић.

Тактичко-оперативним постављањем задатака руководио је Сектор за ванредне ситуације, а више од 100 људи било је свакодневно на терену.

Превенција и заштита

На питање који су начини да се заштитимо и које мере превенције би требало увести у будућности, Маринковић каже да би, да га је неко прошле године питао да ли је овакав пожар могућ на Делиблатској пешчари, рекао да је готово немогућ.

"Са превенцијом и људима који су обучени на терену, где имамо и лака ватрогасна возила, као предузеће, плус у односу на сарадњу са Сектором за ванредне ситуације, ја бих рекао да је то готово немогуће. Међутим, овај пожар нас је демантовао", истакао је Маринковић.

Пожар је, додаје, демантовао и многе друге ствари које су успоставили, као што су противпожарне пруге ширине 120 метара.

"Био сам на терену када је пожар пребацио такву једну пругу и то је било незамисливо. Пожар је многе ствари оголио и показао нам да све ово што смо урадили, а није мало, да сва ова опрема коју имамо и ми као предузеће није била довољна да се пожар угаси", наводи Маринковић.

У будућности се, додаје, мора размишљати шта још може да се уради како би била обезбеђена боља превенција.

„До сада, све оно што је пракса, и ми имамо и међународне пројекте, дакле, ми смо примењивали све оне постулате који се тичу превенције везано за Делиблатску пешчару, али овакве непогоде које се десе су, у ствари, демантовале многе те инфраструктурне објекте и многа та решења“, рекао је извршни директор за шумарство у Јавном предузећу „Војводинашуме“.

Спасени људи и насеља

Огроман је успех то што су спасени људи и насеља, али мора се размишљати како да у будућности не дође ни до штете у шумским екосистемима, нарочито на подручјима са високим ризиком од пожара.

„Ми као предузеће имамо јако добру сарадњу. Радимо са међународним фондовима, односно фондовима Европске уније, где имамо добру сарадњу са многим развијеним земљама Европске уније, где радимо међународне пројекте. Ми ћемо све њих консултовати, гледаћемо примере најбољих пракси, шта је оно што још можемо да урадимо како би та наша превенција била још боља“, рекао је Маринковић.

Раније су вођене расправе о просекама ширине 10 или 23 метра, међутим, овај пожар је пребацивао просеке и по 100 метара.

"Да су у нормалним условима, без пожара, кренули да раде просеке ширине 100 метара на дужини, без меких путева – то нико не би дозволио. Мислили би да крче пешчару", објаснио је Маринковић и додао: "Пожар је многе ствари и питања покренуо – да ли су заштита природе и конзервациони приступ добри и да ли је боље ићи у активне мере заштите."

Према његовом мишљењу, као шумара, много је боље бити проактиван.

"Многа се питања отварају и поставићемо их свим стручним установама и научним институцијама и радити на решењу, тражити одговоре да бисмо имали свеобухватан и благовремен санациони план, односно санацију пешчаре. План је само документ према којем ћемо радити", закључио је Марко Маринковић, извршни директор за шумарство у Јавном предузећу "Војводинашуме".

Научници су раније сматрали да животиња из Боливије припада врсти северне тиграсте мачке (Leopardus tigrinus).

Међутим, нова студија показала је да се L. tilcayo генетички одвојила од осталих врста из рода Leopardus пре око 1,4 милиона година.

То је чини првом новом живом врстом мачке идентификованом у више од једног века. Последњи пут је нова врста мачке описана 1923. године, када је идентификована уругвајска пампаска мачка.

Назив нове врсте потиче од локалног назива „тилкајо“, који аутохтони становници користе за ову животињу.

Само две живе јединке

Опис нове врсте заснива се на само две живе јединке у Боливији. Једна је ухваћена и фотографисана у дивљини, док се друга налази у заточеништву.

Ове мале мачке теже између 1,5 и два килограма и достижу дужину до 50 центиметара без репа, док реп додаје још око 25 центиметара, али подсећа на оцелота и маргаја.

Мужјак у заточеништву, који носи надимак Тигрино, већ десетак година борави у уточишту за кријумчарене дивље животиње Сенда Верде у Боливији. Он служи као референтни примерак за целу врсту и важан је за њено даље проучавање.

„Мања је од кућне мачке“, објаснила је Паола Ногалес-Аскарунз, биолог и коауторка нове студије, која ради са организацијом Сенда Верде.

„Није изгледао као остале мачке, али нисмо очекивали да је то потпуно нова врста“, додала је Ногалес-Аскарунз.

Генетичка анализа решила старе недоумице

Откриће је део дугогодишње и сложене приче о класификацији тиграстих мачака. Ова врста мачке први пут је описана 1775. године у Француској Гвајани. Током 18. и 19. века европски природњаци сусретали су ове животиње у различитим деловима Јужне Америке и давали им различита имена.

Током 20. века таксономи су почели да све тиграсте мачке сврставају у једну врсту, пре свега зато што визуелно веома личе једна на другу. Разлике је било могуће поуздано утврдити тек напредним генетичким анализама или пажљивим проучавањем суптилних разлика у шарама.

Развој савремених геномских техника током последње деценије омогућио је научницима да прецизније раздвоје и потврде различите врсте.

Поред издвајања јужне тиграсте мачке (Leopardus guttulus) 2013. године, недавно је као посебна врста издвојена и облачна тиграста мачка (Leopardus pardinoides).

У новом истраживању научници су секвенцирали и анализирали комплетне геноме из 38 узорака мачака из Јужне и Централне Америке, укључујући осам узорака са старих музејских примерака.

Тим је анализирао зубе, кости, мишићно ткиво и кожу са узорака из Костарике, Колумбије, Перуа, Боливије, Бразила, Суринама, Гвајане и Венецуеле.

Поређењем генома утврђено је да група коју заједнички називамо тиграстим мачкама заправо обухвата пет различитих врста.

„Наше разумевање природне историје, еволуције и таксономије групе почело је да постаје јасније, решавајући дугогодишња питања док истовремено отвара нова“, рекао је Фабио Оливеира до Насименто, таксоном у Музеју зоологије Универзитета у Сао Паулу.

Ново сазнање важно и за заштиту врсте

Оваква таксономска открића указују на постојање скривеног биодиверзитета и дешавају се и у другим деловима света. Недавно је на Корзици генетички идентификована такозвана мачка-лисица, за коју је утврђено да има јединствену генетичку линију у односу на домаће и европске дивље мачке.

Када је реч о новооткривеној врсти L. tilcayo, истраживачи истичу да се и даље мало зна о њеном понашању, исхрани и тачном подручју кретања. Због тога су, како наводе, потребна даља теренска истраживања.

Тиграсте мачке угрожавају, пре свега, убрзано крчење шума, илегална трговина дивљим животињама и болести које преносе домаћи пси. Северна и јужна тиграста мачка тренутно су класификоване као рањиве врсте, са популацијама које су у опадању.

Истраживачи очекују да ће нова генетичка подела утицати и на процену степена угрожености појединачних врста, јер раздвајање једне раније јединствене групе на више врста значи да свака од њих има мању популацију него што се раније сматрало.

„Врсте које се тренутно сматрају рањивим под јединственом етикетом могле би постати угрожене када се процењују независно“, истакао је Жонас Лескроар, еволуциони биолог на Универзитету у Антверпену и коаутор студије.

Према његовим речима, прецизни подаци о бројности популација представљају важан алат који ће помоћи владама и еколошким агенцијама да спроведу снажније и циљане стратегије заштите ових дивљих мачака.

У монголској култури коњ је толико важан за национални идентитет да се церемонијални барјак земље прави од длаке коњског репа. Али овај коњ, кога локално становништво зове такхи, што значи „дух" или „достојан обожавања", заузима посебно место.

Не можете га јахати, држати у штали нити оседлати. Он је сувише дивљи за то.

Такхи, познатији свету као коњ Пржевалског (Equus ferus przewalskii), једини је преостали истински дивљи коњ. За разлику од америчких мустанга или аустралијских брамбија, који су потомци припитомљених коња који су се вратили у дивљину, такхи никада није био доместикован.

Његова генетска линија је непрекинута. Чак се и биолошки разликује од својих рођака: има 33 пара хромозома, док домаћи коњи имају 32. Ова разлика чини га јединственим прозором у праисторијску прошлост степа Евроазије.

На ивици истребљења

Парадоксално, „откриће" ове врсте за западни свет означило је почетак њеног краја. Када је руски истраживач и официр Николај Пржевалски 1878. године добио на поклон лобању и кожу коња из централне Азије, научници у Санкт Петербургу су потврдили да се ради о непознатој дивљој врсти.

Вест је пробудила апетите зоолошких вртова и приватних колекционара егзотичних животиња широм Европе и Америке. Убрзо су организоване експедиције за хватање ових неухватљивих створења.

Методе су биле сурове. Ловци су схватили да је немогуће ухватити одрасле, брзе и плашљиве коње. Зато су се фокусирали на ждребад. Да би их одвојили од крда, често су убијали доминантне пастуве, што је разбијало хареме и угрожавало природни циклус размножавања.

Између 1897. и 1903. године, ухваћено је на десетине ждребади, од којих су многа угинула током транспорта. Истовремено, у Монголији су дивља крда потискивана због ширења сточарства, прекомерног лова и екстремно сурових зима.

Последњи пут када је такхи виђен у дивљини било је 1969. године. Врста је проглашена истребљеном у природи, а њен опстанак је зависио од шачице јединки у заточеништву. Сви данашњи такхији потичу од свега дванаест коња који су преживели у зоолошким вртовима.

Повратак кући: Пројекат „Хустаи"

Деценијама је изгледало да је дух степе заувек изгубљен. Међутим, деведесетих година прошлог века, у време када је Монголија прелазила у демократију, створили су се услови за амбициозан пројекат.

Међународна сарадња, предвођена холандском Фондацијом за очување коња Пржевалског (FPPPH) и монголским биолозима, покренула је план за повратак такхија у његову постојбину. Пажљиво је одабран Национални парк Хустаи, пространо заштићено подручје на око сто километара од Улан Батора, као идеално станиште за прве повратнике.

У јуну 1992. године, први транспорт са 16 коња стигао је из Холандије. Животиње су прво пуштене у велике ограђене просторе за аклиматизацију, где су морале поново да науче како да преживе у суровим монголским условима.

Ренџер Санџмјатав Цендеху, који је радио у парку од самог почетка, присетио се дана када су коњи коначно пуштени на слободу. „Био је то веома посебан осећај, као када су ми се родили син и ћерка."

Неки коњи су излетели из кавеза, док су други опрезно изашли пре него што су схватили да су слободни.

Живот у дивљини данас

Данас у парку Хустаи живи самоодржива популација од преко 350 коња, највећа на свету. Они живе у сложеним друштвеним групама – харемима, које чине један доминантни пастув, неколико кобила и њихова ждребад.

Млади мужјаци, када достигну полну зрелост, бивају протерани из харема и формирају „момачке групе", чекајући прилику да изазову старије пастуве и оснују сопствене породице.

Живот у дивљини није идиличан. Главни природни предатор такхија је вук. Сваке године вукови убију између осам и 12 ждребади. Иако особље парка прати коње и познаје свако крдо, они се труде да не интервенишу.

„Природне последице морају да се догоде", објашњава биолог Усукјаргал Уску Дорј. „Вукови и коњи подижу војске једни против других. Ми то зовемо коеволуција."

Прича о повратку такхија представља светионик наде у свету очувања природе. Ипак, опстанак врсте још није осигуран. Ограничена генетска разноликост, наслеђена од малог броја предака, представља сталну претњу.

Климатске промене доносе све чешће разорне зиме, познате као "dzud", које могу да збришу читава крда. Ипак, видети ове коње како у сумрак трче преко брда, док се њихове силуете оцртавају на небу, значи сведочити отпорности природе.

Дух степе се вратио кући.