Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је вишегодишња, зимзелена зељаста биљка. Није лековита. Има снажно подземно стабло.Висока око 10 центиметара, и може имати до пет цветова. Круница јој је љубичасте боје, а као плод има чахуру са великим бројем ситних семена.

Порекло имена биљке 

Ботаничар Јосиф Панчић открио да цвет рамонда постоји и расте и изван Шпаније, подручја на ком је откривена почетком 19. века. Према његовим открићима, рамонда расте и на југу Србије, па ју је стога назвао рамонда сербика.

Крајем 19. века дворски лекар Обреновића Сава Петровић приметио је цвет рамонда у околини Ниша.  Име наталијина рамонда понела је по краљици Наталији Обреновић, инспирисано њеном лепотом. Биолози кажу да је наталијина рамонда преживела ледено доба и данас насељава подручје централног Балкана.

Може се наћи у северној Грчкој, Македонији, деловима Србије. Има је и у Ботаничкој башти у Београду, а најлепша је у пролеће, када цвета.

Станиште јој је у пукотинама кречњачких стена на надморској висини од 350 до 2.150 метара, на Сувој планини, у Сићевачкој клисури. 

Наталијина рамонда се налази на списку ретких биљака Европе, а у Србији је заштићена врста, као природна реткост. 

Цвет феникс

Биљка која има запањујућу способност да „васкрсава" и када је потпуно осушена. Довољна је једна кап воде да оживи. Зато је зову и „цвет феникс".

Наводно је 1928. ботаничар Павел Черњавски случајно просуо воду на хербаријум у коме се налазио осушени цвет наталијине рамонде и она је након тога оживела.   

Симбол победе Србије

По угледу на руску георгијевску ленту и британску булку – „попи", и наталијина рамонда носи симболику победе.  

Биљка је вишеструке симболике за српски народ с обзиром на то да се и он, попут феникса, уздигао после великих губитака и кроз сва искушења у Великом рату изашао као победник.

Ова биљка је ендемска врста са Кајмакчалана, где се одиграла једна од најважнијих битака у Првом светском рату, када је српска војска 1916. године однела важну победу.  

Од 2012. године Дан примирја у Првом светском рату у Србији се обележава као државни празник. Главни мотив за амблем овог празника је цвет наталијине рамонде, иза које се налазе зелена и црна трака, што су боје Албанске споменице.

Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.

Генетска слагалица без преседана

Тим компаније "Colosall" тврди да је реконструисао геном тилацина са прецизношћу већом од 99,9 одсто, што га чини најкомплетнијим древним геномом до данас. Успех је омогућен захваљујући изузетно очуваном примерку – глави тилацина старој 110 година чуваној у етанолу. За разлику од већине древних узорака, овај је задржао дуге секвенце ДНК.

Поред тога, научници су успели да изолују и молекуле РНК, који су знатно нестабилнији. РНК пружа увид у то који су гени били активни. „Са овим ресурсом моћи ћемо да утврдимо шта је тилацин могао да окуси, омирише, какав је вид имао, па чак и како је функционисао његов мозак", објаснио је професор Ендру Паск са Универзитета у Мелбурну.

Од миша до тигра: Пут кроз ДНК

Поседовање генетског кода је само први корак. План подразумева коришћење технологије ЦРИСПР за измену генома најближег живог сродника тилацина – дебелорепог дунарта, малог торбара величине миша. Упоређивањем генома, истраживачи идентификују кључне разлике и потом „преправљају" ДНК дунарта.

Тим је већ извршио више од 300 јединствених генетских измена у ћелијама дунарта. Паралелно су остварени и пионирски кораци у асистираној репродуктивној технологији. Научници су развили методе за индукцију овулације код дунарта и успели да одгаје ембрионе у вештачком уређају налик материци. Ове технологије би могле имати примену у очувању угрожених торбара, попут тасманијског ђавола.

Гласови сумње и етичке дилеме

Упркос оптимизму, многи научници позивају на опрез, а главни приговор је недостатак рецензираних научних радова.

„Волела бих да видим објављене податке пре него што се превише узбудим", изјавила је Парвиндер Каур, директорка ДНА Аустралија. Други су скептичнији у погледу изводљивости пројекта. Кристофер Хелген, научник у Аустралијском музеју, сматра да је савршен геном „мали део слагалице" и не представља приручник за састављање животиње.

Он истиче да су тилацин и дунарт раздвојени са 40 милиона година еволуције, упоређујући покушај са уређивањем генома пса како би се добила мачка.

Пројекат отвара и бројна етичка питања: да ли би новац био боље потрошен на очување постојећих врста и каква би била добробит животиња створених у лабораторији? Док једни виде „васкрснуће" тилацина као исправљање историјске неправде, други га називају „науком из бајке".

Ови резултати могли би да помогну научницима да боље разумеју глобални циклус угљеника, који описује кретање угљеника између атмосфере, живих организама, океана и копна. Прецизнијим мерењем доприноса човечанства научници настоје да побољшају предвиђања о томе колико су ефикасне мере за смањење емисија угљен-диоксида.

Зашто се угљен-диоксид који производи људско тело разликује од емисија фосилних горива

Упркос великим количинама, истраживачи наглашавају да се угљен-диоксид који настаје људским метаболизмом суштински разликује од емисија насталих сагоревањем фосилних горива.

Када људи издишу угљен-диоксид, највећи део угљеника у том гасу првобитно потиче из хране коју су конзумирали. Биљке су га релативно недавно апсорбовале из атмосфере, што значи да је већ део природног циклуса угљеника.

Сагоревање угља, нафте и природног гаса је другачије. Та горива садрже угљеник који је милионима година био заробљен под земљом. Њиховим сагоревањем тај дуго складиштени угљеник ослобађа се у атмосферу и повећава количину угљен-диоксида која кружи кроз климатски систем Земље.

Ново истраживање, објављено у научном часопису The Lancet Planetary Health, предводио је професор Хавијер Гонзалес из Центра за вежбање, исхрану и метаболизам Универзитета у Бату.

Истраживачки тим израчунао је да је глобална производња угљен-диоксида услед људског метаболизма порасла са 1,18 милијарди метричких тона 1985. године на 2,05 милијарди метричких тона 2015. године. Више од 60 одсто тог повећања може се приписати расту броја становника широм света.

„Сви производимо угљен-диоксид једноставно претварајући храну у енергију, али до сада нисмо имали добру представу о томе колика је укупна количина тог гаса на глобалном нивоу. Утврдили смо да је повећање углавном последица тога што нас има све више. То научницима пружа још један део слагалице када покушавају да утврде одакле угљеник долази и куда одлази. На крају, ове информације могу да помогну да се прецизније предвиди колико би стратегије за смањење емисија угљеника могле да буду ефикасне“, навео је професор Гонзалес.

Како су научници измерили производњу угљен-диоксида у људском телу

Да би проценили колико угљен-диоксида производе људи, истраживачи су анализирали хиљаде мерења прикупљених од појединаца различитих животних доба, од беба до старијих особа.

Ова мерења пружила су податке о количини угљен-диоксида коју тело производи током уобичајених свакодневних активности. Истраживачки тим је затим комбиновао те резултате са подацима о броју становника и телесној маси на глобалном нивоу како би израчунао како се производња угљен-диоксида услед људског метаболизма мењала током времена.

Резултати су показали да је раст броја становника био главни фактор повећања производње угљен-диоксида за 74 одсто. Промене у количини угљен-диоксида коју производи сваки појединац имале су знатно мањи утицај.

Прецизно мерење овог процеса важно је јер људски метаболизам доприноси непрекидном кретању угљеника кроз животну средину. Његов утицај на локална мерења концентрације угљеника може бити посебно приметан у густо насељеним градовима и урбаним срединама, где велики број људи живи и ради на релативно малом простору.

Разумевање ових доприноса може да помогне истраживачима да направе потпуније билансе угљеника, који прате његове изворе, кретање и одредишта у оквиру Земљиних система.

Научници наглашавају да дисање не покреће климатске промене

Иако истраживање открива изненађујуће велику количину угљен-диоксида коју производе људска тела, његове резултате не треба тумачити као доказ да је људско дисање један од главних узрока глобалног загревања.

Истраживачи не препоручују људима да смање физичку активност или мењају начин исхране како би смањили количину угљен-диоксида коју њихово тело производи. Циљ истраживања је, уместо тога, да се научна мерења и прорачуни глобалног циклуса угљеника учине прецизнијим.

Разликовање угљен-диоксида који настаје природним биолошким процесима од оног који се ослобађа сагоревањем фосилних горива од суштинског је значаја за разумевање климатских промена на планети.

„Важно је разумети да угљен-диоксид који издишемо није исто што и угљен-диоксид који настаје сагоревањем фосилних горива. Не тврдимо да дисање покреће климатске промене. Ово истраживање нам пружа много јаснију слику о томе колико игљен-диоксида производе људи широм света и како се та количина мења са растом броја становника. Ово сазнање може да допринесе прецизнијим проценама ефикасности програма за смањење емисија угљеника“, истакао је Гонзалес.

Успостављањем јасније слике о производњи угљен-диоксида услед људског метаболизма, истраживачи су обезбедили још један важан податак који научници могу да користе за праћење глобалног кретања угљеника и процену стратегија за смањење емисија.

Борба за спасавање и сурови услови

Радници Одељења за заштиту природе Новог Зеланда (DOC), заједно са волонтерима хуманитарне организације "Проџект Џона" (Prodžekt Džona) и члановима маорских племена, брзо су реаговали како би помогли животињама. Када су спасиоци стигли, најмање двадесет китова је већ било на обали, док је свега неколико јединки показивало знаке живота.

Покушаји да се преживели китови одрже у животу и врате у воду током плиме нажалост нису били успешни. Вршилац дужности менаджера операција ове институције за област Ваирарапа, Аријана Хавира, потврдила је да ниједна јединка није преживела.

Према извештајима са терена, спасавање су додатно отежавали удаљена локација, немирно море и опасне стене у међуплимној зони. Како наводе из организације "Проџект Џона", обала је изложена снажним таласима Куковог мореуза, што је створило изузетно изазовно окружење за све учеснике акције.

Локални рибар Ендру Сим, који на овој обали живи више од четири деценије, сведочио је трагичном призору. Како је објаснио, он је раније виђао насукавања китова, али никада није видео пилотске китове на том месту. Сим је додао да је чудно што су животиње ту дошле и да једноставно нема правог разлога за то. Према његовим речима, све се може приписати искључиво веома лошој срећи читавог јата.

Мистерија масовних насукавања

Пилотски китови су познати по томе што се често насукавају, а на Новом Зеланду је забележено више од пет хиљада сличних инцидената од 1840. године. Научници још увек не разумеју у потпуности шта тачно изазива овакво понашање, али верују да кључну улогу играју снажне друштвене везе унутар јата.

Професор биологије на Универзитету у Сент Ендрузу, Ијан Л. Бојд, објашњава да се то дешава врстама које су веома друштвене, те је вероватно да се цела група дезоријентише у исто време. Према најчешћој научној теорији, ехолокација којом се ове животиње служе једноставно није прилагођена плитким обалским водама са благим нагибом.

Због снажног инстинкта и повезаности, ако један кит залута, остали чланови групе долазе да му помогну, што често доводи до фаталних последица за цело јато. Власти сада блиско сарађују са локалним маорским племенима како би организовали достојанствену сахрану угинулих животиња.

За народ Маора, китови су "таонга" – свето и непроцењиво наслеђе, па се према њиховим телима поступа са дубоким поштовањем. Овај трагични догађај поклапа се са летњом сезоном на јужној хемисфери, периодом када китови прате изворе хране ближе обали и када се масовна насукавања најчешће дешавају.

Откриће на аеродрому и вредност заплене

Истражитељи су открили да су кријумчари користили између 15 и 20 чарапа по свакој торби како би пажљиво сакрили пластичне и стаклене посуде са животињама. Овај сложени подухват имао је јасан циљ да живе пауке неопажено транспортује на европско тржиште.

Према наводима стручњака, пауци су пронађени у различитим фазама развоја, укључујући стотине јаја, тек излежене младунце и потпуно одрасле јединке. Званичници су истакли да су животиње највероватније биле намењене илегалној трговини егзотичним кућним љубимцима, наплати од богатих колекционара или научним истраживањима.

"Кријумчари су направили минуциозну селекцију како би укључили различите врсте, од којих неке још нису описане у науци", објаснила је Кора Суарез, техничарка за контролу шума и дивљих животиња у перуанској Националној служби за шумарство и дивље животиње (SERFOR).

Суарезова је додала да само једна атрактивна тарантула на европском тржишту може достићи цену од око 500 евра. Према тим проценама, укупна вредност ове заплењене испоруке могла би да износи близу 1,5 милиона евра, што јасно указује на високу профитабилност илегалне трговине заштићеним врстама. На основу расположивих информација, верује се да је један од приведених путника истакнути истраживач тарантула, што додатно баца светло на мрачно тржиште илегалног сакупљања биолошких узорака.

Неописане врсте и еколошки криминал

Украдени пауци потичу из више различитих и биолошки богатих региона Перуа, међу којима су Хунин, Лорето, Кахамарка, Куско и Ла Либертад. Како се може видети на снимку пузања 3.000 заплењених тарантула унутар пластичних посуда на аеродрому у Лими, пажљиво обележени примерци обухватају родове Pamphobeteus, Thrixopelma, Antikuna и Avicularia. Посебно је значајна врста Pamphobeteus antinous, која спада у осетљиве и строго заштићене врсте према перуанским законима. Ови пауци спадају у највеће тарантуле у Јужној Америци, могу да порасту више од двадесет центиметара и нису смртоносно отровни, с обзиром на то да је њихов ујед упоредив са обичним убодом пчеле.

Сва три путника привела је полицијска јединица специјализована за еколошки криминал, док ће званичну кривичну истрагу спровести Специјализовано тужилаштво за животну средину (ФЕМА). Осумњичени се суочавају са потенцијалним затворским казнама од три до пет година, које могу бити знатно повећане због угрожавања строго заштићених врста.

Док траје процес детаљне идентификације, тарантуле се налазе под строгим надзором, након чега ће, како се наводи у извештају о више од 3.000 тарантула прокријумчарених унутар прљавих чарапа, бити трајно пребачене у овлашћени центар за узгој. Овај случај још једном указује на огромне размере илегалне трговине дивљим животињама, која на глобалном нивоу годишње обрне десетине милијарди евра и представља један од главних узрока губитка биодиверзитета.

У време настанка овог фрагмента, Аустралија је била повезана са Антарктиком и Индијом у оквиру древног суперконтинента Гондване. Од другог древног суперконтинента, Лауразије, Гондвану је раздвајао океан Тетис.

Након што се наредних 100 милиона година померао ка северу, овај микроплочасти део Земљине коре коначно се сударио са југоисточном Азијом. На тај начин пренео је биљне врсте које су постале основа тропских шума, развијајући се у бујне екосистеме какве данас познајемо у том делу света, наводе истраживачи.

„Богата флора тропских кишних шума југоисточне Азије није аутохтона, већ велики део свог биљног света дугује великој јужној копненој маси – Гондвани“, рекао је за Лајв сајенс коаутор студије Бајрон Ламонт, заслужни професор емеритус на Школи за молекуларне и биолошке науке Универзитета Кертин у Аустралији.

Међутим, судар са југоисточном Азијом није протекао једноставно, објаснио је Ламонт. Фрагмент познат као Западнобурмански блок (WBB), односно Бурмански терен, назван по свом положају у западном делу данашњег Мјанмара, није био једини део Земљине коре који је пре око 100 милиона година прелазио океан Тетис. Индијски потконтинент такође се кретао ка северу, и то релативно великом брзином од око 10 центиметара годишње.

Пре око 80 милиона година, Индијска плоча сударила се са Западнобурманским блоком и променила његову оријентацију. Индијска плоча наставила је да потискује овај фрагмент све док се оба нису сударила са Азијом. Потом је Индијска плоча подвучена под Евроазијску, чиме су настали Хималаји, док се Западнобурмански блок зауставио западно од подручја данашњег Мјанмара. Тамо је пре око 35 милиона година формирао дубоку долину између планинских венаца, објаснио је Ламонт.

„И Индијској плочи и Западнобурманском блоку било је потребно неко време да се зауставе“, рекао је он.

Од одвајања Западнобурманског блока од Гондване до почетка његовог судара са југоисточном Азијом, пре око 50 милиона година, ова микроплоча провела је десетине милиона година у близини екватора. Тамо је владала топла и влажна клима, слична данашњој. Такви климатски услови, уз изолованост овог фрагмента, створили су уточиште у којем су древне биљне врсте могле да опстану и да се развијају, рекао је Ламонт.

За потребе студије, Ламонт и његове колеге анализирали су више од 3.000 фосила биљака из Мјанмара, сачуваних у ћилибару старом око 100 милиона година. Међу фосилима су били цветови, листови, плодови и семена. Припадали су најмање 392 врсте цветница, али и бројним четинарима, папратима, маховинама, цикасима и јетрењачама, које су до југоисточне Азије стигле плутајући на Западнобурманском блоку.

Ћилибар се ископава на северном крају долине коју је формирао Западнобурмански блок најмање један век, рекао је Ламонт.

„Његови прелепи фосили, сачувани у тродимензионалном облику, одавно привлаче пажњу због своје јединствености, а за њих постоји и велико комерцијално интересовање, нарочито међу кинеским трговцима“, навео је он.

Неки од коаутора студије набавили су комаде ћилибара од трговаца још пре најмање десет година и од тада их проучавају. За анализу је често било потребно консултовати стручњаке из других научних институција широм света, што је и довело до Ламонтовог учешћа у истраживању.

Налази студије, објављене 27. октобра у научном часопису Nature Ecology & Evolution, откривају дубоке еволутивне корене тропских шума које данас расту у југоисточној Азији.

Западнобурмански блок није, међутим, однео древну флору из Аустралије. Потомци многих биљака пронађених у ћилибару старом 100 милиона година и данас постоје на североистоку те земље, где влада топла и влажна клима, објаснио је Ламонт.

У новом истраживању, објављеном у понедељак у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences, научници су комбиновали савремене методе микроскопског снимања и хемијске анализе. На тај начин нису пронашли само микроскопске структуре налик црвеним крвним зрнцима сачуване унутар кости диносауруса већ и хемијске доказе присуства хема – молекула који се налази у хемоглобину, протеину у црвеним крвним зрнцима задуженом за пренос кисеоника.

Према ауторима студије, ово је први пут да је хем откривен in situ, односно унутар самих структура у фосилу диносауруса.

Добро очувана кост из периода ране креде и нови истраживачки приступ додатно поткрепљују тврдњу да биолошке структуре и молекули могу да преживе у праисторијским фосилима, изјавила је главна ауторка истраживања Клити Грајс, органски геохемичар и професорка на Универзитету Куртин у Перту, у Аустралији.

„Узбудљив значај овог открића није само у ономе што смо пронашли у овом диносаурусу. Сада имамо методе које можемо применити и на друге фосиле како бисмо утврдили колико је изворних биолошких информација можда и даље скривено у њима“, навела је Грајс у имејлу.

Ипак, нису сви стручњаци уверени да су откривене микроскопске структуре заиста црвена крвна зрнца.

Уколико истраживачи пронађу сличне доказе о постојању црвених крвних зрнаца и у већем броју фосилних примерака, то би „потенцијално могло да нам помогне да поставимо много сложенија питања о физиологији изумрлих животиња“, рекла је Грајс.

Како су научници идентификовали црвена крвна зрнца код диносауруса

Фосил представља део задњег екстремитета врсте Aratasaurus museunacionali, диносауруса из групе теропода који је живео током ране креде. Палеонтолози су кост ноге ископали 2008. године на геолошком локалитету Мина Педра Бранка, на североистоку Бразила, у оквиру геолошке формације Ромуалдо, подручја познатог по изузетно добро очуваним фосилима.

Научници верују да је устајала вода у овом подручју ограничавала присуство кисеоника и успоравала распадање остатака организама који су били затрпани у седименту.

Унутар васкуларних канала костију – микроскопских цевчица кроз које пролазе крвни судови и нервна влакна – аутори студије пронашли су велики број овалних микроскопских структура које су изгледале слично црвеним крвним зрнцима. Истраживачки тим је затим комбиновао методе снимања и хемијске анализе како би утврдио да ли те структуре садрже трагове карактеристичне за црвена крвна зрнца.

Претходна истраживања могла су засебно да опишу структуре налик црвеним крвним зрнцима и могуће остатке хемијских једињења из крви у фосилима диносауруса. Међутим, ово истраживање обједињује више различитих врста доказа, укључујући положај и изглед структура, њихов минерални састав и пратеће хемијске сигнале, објаснила је Грајс.

Истраживачи претпостављају да су услови са ниским нивоом кисеоника током затрпавања кости могли да ограниче разлагање органског материјала и тако помогну очувању ових структура. Аутори студије открили су и трагове оксида мангана у кости, минерала који су можда додатно допринели стабилизацији и очувању ћелија.

„Кости пружају изузетно драгоцене информације о анатомији, расту, кретању и еволуцији. Међутим, очување ћелија и молекула потенцијално нам омогућава приступ једном другом слоју биолошких информација – хемијском саставу животиње док је била жива и њених ткива“, истакла је Грајс.

Ипак, нагласила је да је још рано за доношење закључака о физиологији врсте Aratasaurus на основу само једног фосилног примерка.

„Једно од првих питања јесте да ли је реч о изузетно реткој појави или је сличан начин очувања једноставно био занемарен у другим фосилима. „Због тога је могуће да се у музејским збиркама широм света већ налазе фосили који садрже молекуларне и ћелијске информације, али они до сада једноставно нису били истражени“, рекла је она.

Шта следи?

Грајс и њен истраживачки тим планирају да прошире истраживање на фосиле других врста, из различитих геолошких периода и окружења, како би боље разумели колико је распрострањен овај облик очувања молекуларних доказа.

У будућности би додатни молекуларни трагови могли да помогну научницима да истраже како су диносауруси преносили кисеоник кроз своје тело, како су функционисала њихова ткива и по чему се њихова биологија разликовала од биологије данашњих животиња.

Али да ли проналазак црвених крвних зрнаца диносауруса приближава научнике могућности реконструкције њихове ДНК, као у књигама и филмовима попут „Парка из доба јуре“?

Не нужно, каже Тимоти Кленд, физичар из Института за конзервацију музеја Смитсонијан. Хем и ДНК су различити молекули и у костима би се фосилизовали на различите начине, објаснио је Кленд.

Проналазак доказа о постојању једног молекула не значи да је и други преживео процес фосилизације.

„Западни Балкан је за нас изузетно важан регион, јер из године у годину све више улаже у циркуларну економију. Екомондо отвара нове пословне могућности и за привреднике из Србије, јер будућност припада оним земљама које ресурсе буду користиле паметније и ефикасније“, наглашава Алесандра Астолфи, директорка Екомонда

Климатске промене намећу ново правило – свака кап воде постаје драгоцена. Паметни сензори откривају цурења у водоводној мрежи пре него што вода избије на улицу, а савремена постројења омогућавају поновну употребу пречишћене отпадне воде.

„Пре него што почнемо да тражимо нове изворе воде, морамо много боље да користимо оне које већ имамо. Пре свега, потребно је смањити губитке у градским водоводним мрежама, али и у индустрији и пољопривреди”, напомиње проф. др Франческо Фатоне са Политехничког универзитета регије Марке, Анкона.

Вештачка интелигенција све чешће преузима посао разврставања отпада, посебно текстилног. У Европској унији од 2025. године обавезно је његово одвојено прикупљање, док Србија, у којој годишње настане више од 80.000 тона текстилног отпада, планира да такав систем успостави до 2029. године.

„Одевни предмети пролазе испод специјалних камера које прецизно одређују од којих су влакана направљени. Камере истовремено препознају боју и структуру тканине. На тај начин вештачка интелигенција омогућава брже и прецизније сортирање текстилног отпада”, објашњава Едуардо Морадеи из компаније "NEXT Tehnology".

Од рециклаже до паметних градова, нове технологије штеде ресурсе, смањују загађење и отварају нове послове прилике.

„Разговарамо са представницима мултинационалне компаније која пружа решења у примарној селекцији комуналних отпада. Ово је за нас врло важно, јер законодавство Европске уније налаже учешће 50 посто рециклаже у новим производима од пластике“, наводи Бранислава Грубор из РКС Композити, Челарево.

„Овај сајам нам омогућава да на једном месту видимо сву најмодернију технологију за третман отпада. То је важно јер можемо да видимо како она ради уживо, да знамо како то да применимо код нас у Србији. Ове године то је технологија за збрињавање и сакупљање машинских уља“, истиче Бојан Глигић, директор компаније "Eso Tron".

Наш континент загревају се брже од глобалног просека, а климатске промене све више коштају привреду. Зато Европска инвестициона банка планира 30 милијарди евра до 2030. за прилагођавање новим климатским условима.

Порука са Екомонда је јасна: земље које буду паметније користиле воду, енергију и сировине биће отпорније на климатске промене, али и конкурентније на светском тржишту.

Како да отпад претворимо у сировину, сачувамо воду и енергију, а истовремено развијамо привреду и отварамо нова радна места? Одговори стижу са Екомонда, једног од највећих европских сајмова зелених технологија, где се представљају иновације у рециклажи, пречишћавању воде и примени вештачке интелигенције.

Јер зелена транзиција више није само питање екологије, већ и економске сигурности и конкурентности. Зато се овде не представљају само технологије, већ договарају и нови послови и инвестиције.

По чему је овогодишњи Екомондо посебан и какве могућности отвара за Западни Балкан, питали смо директорку сајма Алесандру Астолфи.

„Овогодишњи, 29. Екомондо у Риминију већи је него прошле године. Простире се на 171.000 квадратних метара, а чак 19 одсто излагача долази из иностранства, што потврђује снажан раст сектора циркуларне економије и његов све већи међународни значај", каже директорка Екомонда.

Једна од главних новина је посебан павиљон посвећен текстилу, са савременим машинама и технологијама за рециклажу текстилног отпада, што је велики изазов за модну индустрију.

Велику пажњу посветили смо и води, јер се данас губи чак 40 одсто овог драгоценог ресурса. Представљамо иновације за њену поновну употребу у пољопривреди, индустрији и домаћинствима.

Важна тема је и производња биогаса из пољопривредног отпада, који се може користити и као ђубриво.

Уз бројне међународне делегације, Екомондо је постао динамично место сусрета нових технологија, индустрије и пословних могућности.

Западни Балкан је за нас изузетно важан регион, јер из године у годину све више улаже у циркуларну економију. Екомондо отвара нове пословне могућности и за привреднике из Србије, јер будућност припада оним земљама које ресурсе буду користиле паметније и ефикасније.

После рекордно ниских летњих водостаја, проблем се наставио и ове јесени. Још једно упозорење да водним ресурсима морамо да управљамо пажљивије и ефикасније. Како да смањимо губитке, сачувамо драгоцене залихе воде и шта Србија може да научи од Италије, питали смо професора Фатонеа са Универзитета у Анкони, који на Екомонду координира више научних сесија посвећених одрживом управљању водом.

„Климатске промене и све чешће несташице воде захтевају да потпуно променимо начин управљања водним ресурсима. Пре него што почнемо да тражимо нове изворе, морамо ефикасније да користимо постојеће, смањимо губитке у водоводима и уведемо дигиталне системе за праћење потрошње воде у индустрији и пољопривреди. У Италији већ имамо успешне примере. У Тоскани се поновном употребом пречишћених отпадних вода годишње уштеди око два милиона кубних метара подземне воде, без угрожавања индустријске производње", изјавио је професор Франческо Фатоне са Политехничког универзитета регије Марке, Анкона.

Са Универзитетом у Београду већ реализујемо бројне пројекте и развијамо нове технологије за пречишћавање и поновну употребу комуналних и индустријских отпадних вода.

Вода мора постати један од кључних приоритета дугорочног планирања, а не тема којом се бавимо само када наступе суше или поплаве. Екомондо је прилика да научна достигнућа преточимо у конкретна решења.

У понедељак почиње COP31 у Анталији, конференција УН о климатским променама, а управо циркуларна економија је високо на агенти тог догађаја.

Необичан становник древне обале

Ова специфична врста развила је потпуно другачији начин живота у поређењу са својим месождерским прецима. Радило се о малом, двоножном створењу прекривеном перјем, које је тежило око 12 килограма и достизало дужину од један и по метар. Припадао је групи безубих диносауруса са кљуном, познатих као кенагнатиди, унутар шире лозе овирапторосауруса. Његова изузетно добро очувана лобања, која стаје на длан руке, омогућила је научницима да детаљно истраже и коначно потврде његове јединствене прехрамбене навике.

Анатомија прилагођена воћу

Како би дешифровали исхрану овог диносауруса, истраживачи су користили медицинске скенере за реконструкцију мишића вилице. Детаљна анатомска анализа открила је необичан распоред мишића и закривљено непце, што је омогућавало доњој вилици да клизи напред и назад. Кљун је такође имао низ гребена и жлебова који су помагали у дробљењу меке хране попут бобица и плодова. Ове три анатомске карактеристике заједно не постоје ни код једне живе животиње данас, што указује на високу специјализацију врсте.

Научници су приметили запањујућу сличност између механике вилице овог диносауруса и одређених модерних птица. Структура лобање највише подсећа на данашње папагаје који се хране воћем, попут вултуринског папагаја. Овакав апарат за жвакање био је савршено прилагођен за дробљење воћа са тврдом коштицом, омогућавајући животињи да одвоји мекани део од семена. Томас Даџон, истраживач у Краљевском музеју Онтарија (Royal Ontario Museum) навео је да је тим брзо схватио важност овог проналаска за разумевање праисторијског света.

"Откриће показује да су исхране диносауруса вероватно биле далеко разноврсније него што смо раније мислили. Еволуција цветница увела је потпуно нови извор хране који је несумњиво имао последице по животиње које су живеле поред њих. Пре овог проналаска, постојала је одређена мистерија у еволуцији диносауруса и њиховом односу са раним цветницама", објаснио је Даџон.

Еколошка повезаност и еволуција

Откриће овог диносауруса пружа нови увид у еколошку повезаност између праисторијских животиња и цветница (ангиосперме). Ове биљке су почеле да се шире и диверсификују током креде, нудећи потпуно нове изворе хране у виду меснатих плодова. Док су многи биљоједи користили камење у стомаку за млевење хране, ова нова врста је развила способност правог жвакања. Научници верују да су ови рани воћоједи можда играли кључну улогу у распршивању семена великих плодова на веће удаљености.

Комплетни остаци малих диносауруса из овог периода изузетно су ретки у фосилном запису, због чега се овај примерак тренутно чува као драгоценост у канадском музеју. Дејвид Еванс, главни кустос за природну историју у овој институцији, истакао је да чудна лобања открива изненађујуће детаље о еволуцији исхране.

Налази јасно показују да је усвајање кљуна уместо зуба драматично повећало спектар доступне хране за ове животиње. Ова сазнања отварају нова врата за разумевање сложених екосистема који су цветали пре него што је удар астероида заувек променио лице планете.

У експерименту који су спровели неуробиолози са Универзитета у Тибингену у Немачкој, две одрасле мужјаке црне вране тестирали су задатком који се већ користио за испитивање способности перцептивног одлучивања код људи и мајмуна.

Резултати су били изненађујући: вране су доносиле одлуке у просеку за око 235 милисекунди, што је приближно двоструко брже од времена забележеног код људи и мајмуна у ранијим истраживањима. При томе нису жртвовале прецизност зарад брзине. Истраживање је објављено у научном часопису Science.

Интелигенција птица која одавно изненађује научнике

Вране, гаврани, чавке, гачци и сојке припадају породици птица врана (Corvidae), чији су представници познати по изузетним способностима учења, памћења и решавања проблема.

Претходна истраживања показала су да новокаледонске вране могу да праве сложене алате и планирају више корака унапред. Западне жбунасте сојке показале су способност памћења прошлих догађаја, док су гаврани демонстрирали понашања која указују на способност процене намера других јединки.

Нова студија, међутим, бави се једним другачијим питањем: како птице тако ефикасно обрађују информације и доносе одлуке, упркос томе што им је мозак грађен другачије од мозга сисара?

Истраживачи Филип Шмидбауер и Андреас Нидер желели су да испитају не само колико су вране интелигентне већ и који неуронски механизми омогућавају такве способности.

Мозак птице ради другачије од мозга човека

Једна од најзанимљивијих карактеристика птичјег мозга јесте његова грађа.

Код сисара, укључујући људе и мајмуне, важну улогу у сложеној обради информација има мождана кора, организована у слојеве. Птице немају такву слојевиту мождану кору, али то не значи да су њихове способности обраде информација мање развијене.

Уместо тога, ослањају се на другачије организоване неуронске мреже које потичу из дела предњег мозга познатог као палијум.

Иако је мозак вране мањи од људског, њени неурони су такође мањи и густо распоређени, што омогућава да се информације преносе на краћим растојањима и обрађују веома ефикасно.

Нидер је у ранијем научном раду објаснио да оваква организација мозга омогућава вранама изузетну концентрацију неурона.

„Са оваквом независно еволуираном организацијом предњег мозга, мозак врана има двоструко више неурона него мозак примата исте масе, што омогућава огромну процесорску моћ у малом и густо организованом ‘птичјем мозгу’“, навео је Нидер.

Овакав начин организације нервног система показује да сличне когнитивне способности могу да настану и кроз различите еволутивне путеве.

Како су вране решавале тест одлучивања?

У експерименту су учествовале две одрасле мужјаке црне вране (Corvus corone).

Свака птица била је постављена испред екрана осетљивог на додир. На екрану се најпре појављивало мноштво тачака, а затим би део њих почео да се креће у једном од два смера – улево или удесно.

Задатак вране био је да препозна смер кретања и кљуном додирне одговарајућу мету на левој или десној страни екрана.

За сваки тачан одговор птица је добијала награду у виду ларве брашнара.

Тест је био осмишљен тако да птице не морају да реагују што је брже могуће. Имале су довољно времена да донесу одлуку када буду сигурне у свој избор.

Пре прикупљања резултата, обе вране прошле су више од 100 тренинга како би се уверили да су у потпуности савладале задатак.

Сличан тест, познат као задатак разликовања кретања насумичних тачака, раније је коришћен за испитивање људи и мајмуна. Ово је, међутим, први пут да је примењен на вранама.

Одлука за само 235 милисекунди

Резултати су показали да су вране доносиле одлуке у просеку за приближно 235 милисекунди.

То је око два пута брже од времена забележеног код људи и мајмуна у претходним истраживањима која су користила исти задатак.

Посебно је значајно што повећана брзина није довела до пада тачности одговора.

Истраживачи су тако показали да вране не реагују само брзо, већ успевају да обраде визуелне информације и на основу њих донесу прецизну одлуку у изузетно кратком времену.

Научници пратили активност појединачних неурона

Након бихевиоралног дела експеримента, истраживачи су отишли корак даље и испитали шта се дешава у мозгу врана током доношења одлуке.

Хируршким путем су уградили електроде у део мозга познат као каудолатерални нидопалијум (NCL), који садржи неуроне укључене у обраду информација и перцепцију смера кретања.

Након опоравка од операције, вране су поново решавале исти задатак, док су научници бележили активност 248 појединачних неурона.

Утврђено је да су ти неурони почели да шаљу сигнале повезане са предстојећом одлуком свега 70 милисекунди након што су тачке на екрану почеле да се крећу. То се дешавало приближно 170 милисекунди пре него што би врана кљуном означила свој коначни избор.

Овај налаз омогућио је истраживачима да прате не само брзину одговора птица већ и временски ток неуронских процеса који претходе одлуци.

Према ауторима студије, резултати указују на то да мозак врана има динамику обраде информација сличну оној код примата, али у потпуно другачијој неуронској архитектури и са изразито већом временском ефикасношћу.

Еволуција обликовала изузетно брз мозак

Зашто су вране развиле овако ефикасан систем обраде информација? Једно од могућих објашњења лежи у еволутивним притисцима којима су птице изложене током лета и проналажења хране.

Њихов опстанак често зависи од способности да брзо уоче препреке, процене растојање и прецизно усмере покрете.

„Птице се ослањају на свој вид како би изводиле прецизне и брзе маневре током лета и усмеравале кљун ка објектима приликом тражења хране“, објашњава Нидер.

Такви захтеви могли су током еволуције да подстакну развој изузетно ефикасних механизама за обраду визуелних информација.

Важно откриће, али уз једно велико ограничење

Иако су резултати изузетно занимљиви, истраживачи упозоравају да студија има значајно ограничење: у експерименту су учествовале само две вране.

Тако мали узорак не омогућава да се са сигурношћу закључи да све вране имају исте способности или да су резултати карактеристични за целу врсту.

Такође, поређење са људима и мајмунима заснива се на резултатима претходних истраживања, а не на директном тестирању свих група у истом експерименту.

Ипак, студија представља важан корак у разумевању начина на који различите врсте развијају сложене когнитивне способности.

Њени резултати показују да величина мозга и његова анатомска сличност са људским нису једина мерила интелигенције.

Можда је време да израз „птичји мозак“, који се често користи као увреда за некога ко није нарочито паметан, добије сасвим другачије значење.

Ови топлији периоди смењују се са хладнијим, леденим раздобљима током којих настају огромни глечери. Управо те периоде у свакодневном говору називамо „леденим добима“ и повезујемо их са мамутима и пећинским људима који су се, дрхтећи од хладноће, окупљали око оскудних ватри.

Међутим, нова студија објављена у научном часопису Сајенс (Science) указује на то да је следеће ледено доба можда већ почело пре око 2.000 година, али да је његов развој прекинут климатским променама изазваним људским деловањем.

„Све је тек почело, све је било уобичајено, следеће ледено доба требало је да наступи – а ипак је заустављено“, каже Николас Јанг, геохемичар са Универзитета Колумбија и водећи аутор студије.

Истраживање је било усмерено на ледени покривач Лорентид, највећу ледену формацију плеистоцена, која је пре око 95.000 до 20.000 година прекривала велики део северних делова данашњих Сједињених Америчких Држава и Канаде.

У време највећег ширења, ледени покривач простирао се од Арктичког круга све до Илиноиса, прекривајући тадашње пределе слојем леда дебљине и до три километра. Укупна запремина тог леда могла је да одговара промени нивоа мора од око 80 метара.

Истраживачи сматрају да се ледени покривач Лорентид временом свео на величанствену ледену капу Барнс, малу, али и даље активну преосталу формацију која представља последњи остатак читавог леденог доба.

Да би дошли до овог закључка, научници су реконструисали хронологију настанка и повлачења ледене капе, користећи две главне врсте доказа пронађене на самом терену и методе атомског датирања.

Анализирали су различите врсте стена како би утврдили однос космогеног берилијума-10, изотопа хемијског елемента берилијума. Он настаје када космичко зрачење, пореклом од огромних звезда које експлодирају, погоди нашу планету.

Такође су испитивали остатке давно угинуле вегетације који су постали видљиви повлачењем ледене капе Барнс. На основу њих мерили су однос угљеника-14, радиоактивног изотопа угљеника чије је време распадања предвидиво.

Природне штоперице

У стенама, накупљање берилијума-10 престаје када лед који напредује прекрије стене и заштити их од космичког зрачења. Процес се поново наставља када се лед повуче и стене поново буду изложене.

Код биљака, „штоперица“ на бази угљеника почиње да откуцава када их прекрије лед који напредује, јер мртва вегетација више не апсорбује угљеник.

На основу свих прикупљених података, истраживачи су саставили јасну хронологију климатских промена.

Највише температуре током садашњег међуледеног периода, познатог као холоцен, могле су да буду забележене пре око 11.000 до 10.000 година, барем у северним деловима планете. На то је утицало појачано Сунчево зрачење услед промена Земљине орбите, познатих као Миланковићеви циклуси.

Током наредних миленијума уследио је тренд захлађења. Међутим, ледени покривач Лорентид наставио је да се смањује јер се његова површина спустила сувише ниско да би могао поново да расте, па његов развој више није пратио промене климе.

Пре око 3.600 година био је мањи него данас и на том минимуму задржао се све до пре приближно 2.000 година.

Тек тада почео је поново да се шири, што би, према истраживачима, могло да представља почетак новог леденог доба.

Односно, почетак процеса који је могао да доведе до новог леденог доба да га нису прекинуле више летње температуре, чији је пораст почео шездесетих година прошлог века.

Научници наводе да је ледена капа Барнс достигла највећу забележену величину око 1960. године. Међутим, загревање изазвано људским деловањем преокренуло је тренд њеног ширења. Ледена капа ушла је у фазу негативног биланса масе, што значи да током топлијих месеци губи више леда него што успева да надокнади током зиме.

Према истраживачима, њено смањивање од тада може се готово у потпуности објаснити растом летњих температура. Сличан процес погађа и друге ледене капе широм канадског Арктика и северног Атлантика.

То је последица дугорочног пораста емисија гасова са ефектом стаклене баште, који траје још од око 1750. године.

Управо у то време почела је индустријска револуција, током које је у атмосферу испуштана све већа количина гасова са ефектом стаклене баште, што је значајно допринело загађењу атмосфере.

То се догодило у тренутку када је клима пролазила кроз најхладнији век једног од најизраженијих захлађења у новијој историји – такозваног малог леденог доба. Његов најхладнији период трајао је од 1780. до 1880. године.

Упозорење на опасне лавине и пепео

Филипински институт за вулканологију и сеизмологију (PHIVOLCS) подигао је ниво упозорења на трећи степен након ерупције која се догодила 30. октобра у 11 часова и 53 минута. Овај ниво упозорења указује на повећан ризик од опасних токова лаве и пирокластичних струја, које представљају брзе облаке врелог гаса, пепела и камења.

Због потенцијалних опасности, стручњаци су препоручили потпуну евакуацију свих становника који живе унутар зоне од шест километара око кратера. Очекује се да ће вулкански пепео пасти на оближње општине у провинцији Албај, укључујући места Дарага и Гвинобатан.

Ово је друга велика активност Мајона у текућој години, пошто је вулкан већ био немиран од јануара до марта 2026. године. Током тог периода, емисије сумпор-диоксида достигле су рекордне нивое, са врхунцем од 7.633 тона почетком марта, што је довело до евакуације стотина породица из градова Табако, Малилипот и Камалиг.

Живот у зони трајне опасности

Мајон је познат по свом готово савршеном облику купе, али и по смртоносној историји са више од 50 забележених ерупција од 1616. године. Упркос томе што је подручје у подножју вулкана проглашено зоном трајне опасности у коју је строго забрањен улазак, хиљаде сељана и даље живе ту због плодног пољопривредног земљишта и екстремног сиромаштва. Људи се често ослањају на сопствено искуство из претходних ерупција како би проценили ризик, упркос званичним упозорењима институција.

Дуготрајан боравак у центрима за евакуацију постао је сурова рутина за многе породице које деценијама преживљавају у сенци Мајона. Иако локалне власти у провинцији Албај спроводе строгу политику "нула жртава" кроз ране и принудне евакуације, многи фармери се ноћу тајно враћају на своја имања како би нахранили стоку и сачували усеве. Ова стална селидба између сигурних склоништа и непредвидивих вулканских падина осликава сложену реалност живота на једном од најопаснијих места на планети.

„Највише смо имали кривичних дела у погледу шумских крађа, онда везана за крађу риба и за убијање и злостављање животиња. Неретко су се појавила кривична дела која се односе на опасан отпад", каже Бранислава Вучковић, јавни тужилац у Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду.

„Један од новијих случајева је био који се десио у околини Сврљига, где је један црни стрвинар, птица која је лешинар, донет из Шпаније, у програму реинтродукције у Бугарској, птица је летела, дошла на територију Србије и ту се отровала. Захваљујући преданом раду полицијских инспектора из Ниша, починилац је откривен у року од свега 24 сата. Међутим, оно што је уследило након тога заиста је поразно. Наиме, та особа је осуђена на само шест месеци условно“, каже Милан Ружић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Више од 30 европских тужилаца специјализованих за еколошки криминал разменили су искуства у примени европских стандарда и решавању проблема у прикупљању доказа, дигиталним доказима и повезаности еколошког са организованим криминалом и проблемима на које наилазе.

„Не постоји техничка опремњеност ни тужилаца који треба да руководе тим увиђајем, ни полицијских службеника који су у оквиру ЕКО групе, па ни самих инспектора. Надаље имамо ту проблем координације, непостојање неких великих протокола који би свима нама да ли одређене смернице да не би фрагментарно приступали том проблему, из којих разлога долази врло често до лошег процесуирања тих кривичних дела. Нема довољно инспектора, инспектора је све мање. Ја мислим да на територији Војводине има само две водне инспектора, то је недовољно", рекла је Јелена Самуилов, јавни тужилац ОЈТ у Панчеву, члан УО Удружења тужилаца Србије.

Кривичне пријаве подносе грађани, инспекцијски органи, невладине организације, односно еколошки покрети.

„Грађани су кључни у смањењу загађења животне средине јер ово је наша животна средина, само смо ми позвани да је очувамо. и да имамо добру сарадњу са организацијама цивилног друштва, полицијом и тужиоцима. Посебно када се ради о еколошком криминалу улога организација цивилног друштва је огромна, што можемо видети из само ових претходних неколико пресуда које су донете управо по тужбама организација цивилног друштва“, изјавила је Бранкица Јанковић из Центра за равноправност и безбедност.

Европски парламент је пре три године усвојио предлог да се „екоцид“ уврсти у кривично право Европске уније, а за најтеже злочине против животне средине са последицама по цео екосистем траже се и најстроже казне.

Да ли се повећава број земљотреса на глобалном нивоу?

Када се посматрају подаци о глобалној сеизмичкој активности, поставља се питање да ли се уочава повећање броја земљотреса или је реч о цикличном ослобађању унутрашње енергије Земље.

Према подацима и мишљењу већине геолога, Земља је последњих 20-ак година знатно интензивнија са сеизмичком активношћу.

„Већина геолога, међу њима сам и ја, сматра да је то један период када се енергетско стање које је поремећено, које се дуго година тако стварало, сада ослобађа и да ће у наредном периоду, можда за 10-20 година, степен или број земљотреса бити знатно мањи“, истакао је проф. др Драган Миловановић.

Најактивније тектонске зоне и положај Балкана

Најинтензивнија места где се јављају земљотреси јесу простори где се океанска литосфера подвлачи под континенталну или другу океанску. Такве зоне су Средња Америка, Филипини, Јапан и Камчатка.

Када је реч о простору ближем нашем поднебљу, Африка се подвлачи под Европу, односно Евроазију. Та зона иде преко
Средоземног мора, Персије, Ирана, Авганистана све до Индије.

„Ми смо у сенци догађаја, што је добро, мада је на овом простору било пуно земљотреса. Не очекују се земљотреси високог
интензитета, али се ипак очекују и морамо бити будни“, објаснио је професор.

Он додаје да наше поднебље у геолошкој прошлости има занимљиву грађу јер се ту некада налазио океан Тетис. Тај простор се затворио и данас представља потенцијално место где се ослобађа велика енергија.

Може ли наука да предвиди земљотресе?

Упркос великом броју инструмената, напредној геофизици и сеизмологији — посебно у земљама попут Јапана, Италије и Грчке – сеизмолошка наука још увек није у могућности да прецизно предвиди тачно време и простор настанка потреса.
Разлози за то леже у огромности простора и великим дубинама на којима се процеси одвијају, а које није могуће директно мерити.

Ипак, сваки нови земљотрес служи као нова информација која се уноси у базу података, прате се кретања плоча и на основу тога врше реконструкције и претпоставке.

Професор Миловановић нагласио је и важност домаће институције, Сеизмолошког завода Србије, чији су инструменти умрежени у европску и светску мрежу, што омогућава мерења и размену информација, упркос потребама за осавремењивањем опреме и новим кадровима.

Како се понашати и припремити за земљотрес?

Говорећи о ризицима и безбедности инфраструктуре, Драган Миловановић је истакао да је тимски рад стручњака из различитих области — од петрологије до сеизмологије – кључан за прикупљање тачних података. Када је реч о понашању током удара, истиче се да је „у страху велике очи“ и да су људи често храбрији на речима него у стварној
ситуацији.

„Требало би увек бити спреман као да ће се, не дај Боже, земљотрес сутра догодити“, поручио је професор.
Његов предлог је да се у свакој великој згради, поред информација о поступању у случају пожара, обавезно поставе и јасна упутства о понашању током земљотреса. Такође, неопходно је радити на едукацији и обавештавању деце и грађана о правилним реакцијама у кризним ситуацијама.

Професор Миловановић је, у емисији Првог програма радио Београда „Јутро је“, подсетио да планету треба посматрати
рационално: „Планета живи, као што живимо ви и ја, она је на половини свог постојања, као што је и Сунце. Пратимо све природне појаве, јер они су део нас, она нас је и те појаве су нас створиле, пратимо их, разумимо их и док оне постоје, бићемо сви ми на планети".

Убрзано топљење глечера и функционални нестанак

Средином прошлог века, више од 1.450 глечера налазило се у планинским пределима шест западних америчких држава. Данас, опсежан преглед објављен у часопису Зборник Националне академије наука показује да се њихова укупна површина смањила за 35 одсто. Научници истичу да је око 300 глечера "функционално нестало", што значи да су сведени на величину од око два фудбалска терена и да се више не крећу.

Ови масивни токови леда, снега и стеновитих маса некада су доминирали планинским врховима хиљадама година уназад. Сада су сведени на мале "закрпе" леда услед глобалног загревања које је изазвано сагоревањем фосилних горива.

"Када сам ово схватио, помислио сам да је то много више него што сам очекивао", рекао је Ендру Фаунтин, географ са Државног универзитета у Портланду и главни аутор нове студије.

Регионалне разлике и скривена уточишта

Топљење се не одвија истом брзином широм Сједињених Америчких Држава. Најбрже стањивање бележи се у планинама Биртут-Абсарока у јужној Монтани, где глечери губе око пола метра дебљине годишње. Са друге стране, огромни глечери у држави Вашингтон на планинама Рејнир и Бејкер смањују се знатно спорије због хладнијих лета и обилнијих снежних падавина.

Истраживачи су били изненађени када су открили да глечери у Стеновитим планинама опстају првенствено због свог јединственог положаја у пејзажу. Преживели глечери насељавају засенчене нише које су мање изложене директном сунцу, а додатни снег добијају од лавина, што их штити од неповољне регионалне климе.

Последице за природу и људе

Главни значај планинских глечера лежи у обезбеђивању хладне воде за високе алпске екосистеме током сушних касних лета. Делимичним топљењем они снабдевају потоке неопходне за преживљавање риба и других облика воденог живота прилагођених хладним условима. Поред еколошког значаја, вода из ових глечера користи се за пољопривреду и производњу хидроенергије.

Њихово повлачење доноси и нове опасности, јер за собом остављају стрме морене, накупине стења које више нису подупрте ледом. Јаки токови воде од кише или топљења глечера могу да поткопају ове формације, изазивајући одроне и разорне токове крша који се обрушавају низ планине.

"Постоји читав низ опасности за које нисмо сасвим припремљени, а то није само чињеница да је лед нестао, већ да терен више није стабилан", истакао је Ерик Рињо, глациолог са Универзитета у Калифорнији у Ирвајну.

Сада, 2026. године, дубокоморски екосистеми Мексичког залива и даље не показују знаке опоравка од те катастрофе.

Научници из више америчких институција износе ове забрињавајуће налазе у новом раду објављеном у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.

Тим, који је предводио океанограф Трејси Сатон са Универзитета Нова Саутистерн, усредсредио се на дубокоморске пелагичне морске врсте, односно организме који живе у дубоким слојевима мора.

Истраживачи су прве узорке прикупили мрежама 2011. године, непосредно након изливања нафте. Када су се вратили у периоду од 2015. до 2023. године, узорци – прикупљени са више од 2.000 мрежа – открили су нагли пад бројности дубокоморских пелагичних врста.

„Уочили смо велики пад“, навео је Сатон за агенцију Асошијетед прес.

„Тада се поставило питање зашто. Испитали смо све природне факторе за које смо сматрали да би могли да објасне тај пад, односно температуру, доступност кисеоника и количину хране. Ниједан од тих фактора није се мењао у складу са падом бројности. Једини догађај који се поклопио с тим био је изливање нафте. Зато сматрамо да је оно највероватнији узрок тог пада.“

Број риба смањен је за 63,5 одсто, број ракова за 62 одсто, а главоножаца, углавном лигњи у овом случају, за 59,7 одсто.

„Групе организама чија се бројност највише смањила сматрају се и еколошки најзначајнијим у отвореном океану, с обзиром на њихову укупну бројност, улогу у биогеохемијским циклусима и значај као плена за организме на вишим трофичким нивоима“, наводе аутори студије.

Међу тим организмима су крил, чија је бројност опала за 72,8 одсто, светлеће рибе из породице myctophidae, чија је бројност смањена за 62,9 одсто, и рибе из рода cyclothone, чија је бројност опала за 69 одсто.

Све ове животиње представљају важан извор хране за друге организме у екосистему и доприносе одржавању рибарства и туризма, привредних грана које су се развиле у региону.

Многе од њих припадају такозваном слоју дубоког расипања, који обухвата рибе, лигње и друга створења која се ноћу подижу ка површини, а у зору се враћају у дубине. Током овог свакодневног кретања прелазе и по неколико стотина метара у вертикалном правцу.

Ово свакодневно померање функционише попут „биолошке пумпе“ која омогућава везивање и складиштење угљеника у дубоком океану.

„Заједницу организама који чине слој дубоког расипања одликује велика разноврсност животиња“, каже морски научник Кевин Босвел.

„Могућност да промене у екосистему меримо различитим, независним методама додатно потврђује да је екосистем средњих слојева воде претрпео значајне промене.“

Последице тако драстичног урушавања слоја дубоког расипања можда су већ видљиве. Поједини истраживачи који су боравили на бродовима пријавили су да су уочили „мршаве китове“, док се чини да уљешуре, које су се раније кретале предвидљивим путањама, сада неправилно лутају Мексичким заливом у потрази за храном.

Истраживачи сматрају да је изливање нафте „најједноставније и највероватније објашњење“ за драстичне промене у дубокоморском екосистему Мексичког залива.

„Доступни докази искључују природне појаве као вероватне узроке, што указује на то да су велико загађење и мере које су предузете ради његовог ублажавања највероватније довели до смањења бројности организама“, наводе аутори.

Међу тим мерама било је убризгавање око 770.000 галона хемијског средства за разбијање нафте „Corexit 9500A“ у близини бушотине.

Циљ је био да се нафта разбије на мање капљице и спречи стварање огромних нафтних мрља које би могле да угрозе живи свет на површини Мексичког залива и дуж његових обала. Међутим, такав приступ имао је своју цену. Загађење је захватило много шире подручје него што су показивале сателитске снимке, јер су остаци нафте доспели све до морског дна.

И нафта и хемијско средство за њено разбијање токсични су за морски свет, нарочито за зоопланктон, који представља основу морских ланаца исхране. Њихова комбинација наноси зоопланктону још већу штету него сама нафта.

Научници су још 2014. године предвидели да би „негативан утицај сирове нафте и хемијског средства за њено разбијање на микрозоопланктон могао да поремети пренос енергије са нижих на више трофичке нивое и промени структуру и динамику морских планктонских заједница“.

„Мислим да са приличном сигурношћу можемо да кажемо да је лето 2026. вероватно било најсмртоносније до сада када је реч о смртним случајевима повезаним са врућинама у великом делу Европе“, изјавила је Клер Барнс, једна од ауторки извештаја и истраживачица екстремних временских појава и климатских промена на Империјал колеџу у Лондону.

Ови подаци о броју страдалих објављени су свега неколико недеља пре него што ће се светски лидери окупити у Турској на годишњој конференцији Уједињених нација о климатским променама, а само неколико дана након што је у извештају УН упозорено да је могућност да се глобално загревање ограничи на 1,5 степени Целзијуса у односу на прединдустријски период сада практично нестала.

„Далеко смо од тога да ограничимо најтеже последице климатских промена. Владе морају да схвате да ће се ситуација само погоршавати уколико се не предузму брже и усклађеније мере“, рекла је Барнс.

Европа је континент који се најбрже загрева, а екстремне врућине, најсмртоноснији облик екстремних временских појава, већ постају неподношљиве. Температуре без преседана пржиле су континент од краја маја до краја августа ове године.

У западној Европи забележено је најтоплије лето до сада, са температурама које су биле око 2,9 степени Целзијуса више од просека за период од 1991. до 2020. године. Током појединих дана, међутим, одступања су била знатно већа, па су у неким земљама температуре прелазиле уобичајене вредности за више од 12 степени Целзијуса.

Да би израчунали број умрлих, научници су упоредили температуре забележене овог лета у 854 града у 30 европских земаља са температурама које би се очекивале у свету без климатских промена.

Затим су, користећи научне студије о повезаности високих температура и броја умрлих на дневном нивоу, израдили модел којим су проценили број смртних случајева повезаних са врућинама у периоду од почетка јуна до краја августа. Научници наводе да се овом методом добијају процене које су углавном у складу са накнадним подацима националних здравствених институција.

Процена је да је у посматраним градовима од последица врућина умрла укупно 50.391 особа. Ти градови обухватају око 40 одсто становништва анализираних земаља.

Истраживачи су утврдили да је број умрлих највећи у последњих 26 година и знатно виши него током претходних великих топлотних таласа у Европи, забележених 2022. и 2003. године.

Највише су биле погођене јужна и западна Европа, али су хиљаде смртних случајева забележене и у северним деловима континента, у којима су температуре обично ниже, укључујући и Велику Британију.

Њихов вид је прилагођен прецизној процени удаљености, јер користе стереоскопску слику како би уочиле и фиксирале мету.

Анатомија прилагођена лову

Њихов најпознатији адут су снажне предње ноге опремљене оштрим бодљама, које служе за брзо хватање и чврсто држање жртве. Ове ноге се склапају у препознатљив положај који подсећа на молитву, по чему су ови инсекти и добили име. Удари ових предњих екстремитета су муњевити, а плен готово да нема шансе да побегне када се нађе у њиховом смртоносном захвату.

Поред изванредног вида и рефлекса, богомољке поседују и јединствен систем слуха са органом смештеним на грудном кошу. Већина врста може да чује искључиво ултразвук, што им примарно служи као напредни одбрамбени механизам. Овај специфичан слух им помаже да ноћу детектују ехолокацијске сигнале слепих мишева, након чега инсект усред лета изводи спирални пад према тлу како би избегао да буде поједен.

Мајстори камуфлаже и исхрана

Већина богомољки ослања се на тактику заседе, користећи софистицирану камуфлажу да би се у потпуности стопиле са околином у којој живе. Различите врсте еволуирале су тако да верно имитирају лишће, гранчице, суву траву, па чак и цветове, што их успешно скрива од природних непријатеља попут птица и гуштера.

Када се осете директно угрожено, многе од њих могу извести застрашујући приказ наглим ширењем крила и подизањем предњих ногу како би деловале знатно веће.

Иако се хране првенствено другим инсектима попут мува, скакаваца и лептира, ови предатори често нису нимало избирљиви када је у питању оброк. Веће врсте, као што је кинеска богомољка (Tenodera sinensis), повремено могу савладати и мање кичмењаке, укључујући жабе, гуштере и веома мале птице. Забележени су ретки случајеви да богомољке у Северној Америци лове чак и колибрије у близини хранилица, уколико су изузетно гладне или грешком процене птицу као великог инсекта.

Необичан животни циклус

Живот ових инсеката одвија се кроз процес непотпуне метаморфозе, пролазећи редом кроз стадијуме јајета, нимфе и одрасле јединке. Након парења, женка полаже између десет и четири стотине јаја у специфичну пенасту масу која се убрзо стврдне и формира заштитну капсулу познату као оотека.

Ова чврста капсула чува јаја током неповољних временских услова, омогућавајући им да безбедно презиме у умереним климатским појасима.

У пролеће се из јаја излежу нимфе које изгледају као минијатурне, бескрилне верзије одраслих инсеката, спремне за самосталан лов од првог дана. Да би могле да расту, нимфе морају више пута да одбаце свој стари егзоскелет од хитина у процесу пресвлачења, а сваки нови стадијум их чини све сличнијим одраслој јединки. Њихов просечни животни век у великој мери зависи од врсте, али у дивљини он најчешће износи од неколико месеци до близу једне године.

Један од најпознатијих митова везаних за ове инсекте односи се на сексуални канибализам, појаву у којој женка немилосрдно једе мужјака током или непосредно након парења. Према запажањима стручњака, ова пракса је примећена знатно чешће у скученим лабораторијским условима него у природи, где се дешава у мање од трећине сусрета.

Ипак, када се такав сценарио заиста догоди, мужјаково тело обезбеђује женки кључне хранљиве материје које су неопходне за успешан и здрав развој њених јаја.

За само две недеље, учесници радионице за таксономску класификацију именовали су 57 нових врста и пет нових родова, прикупљених уз помоћ даљински управљаног подводног возила.

Већина узорака прикупљена је у кањону Мар дел Плата, једном од највећих дубокоморских кањона у Аргентини.

На најдубљем делу, кањон Мар дел Плата спушта се на више од 3.500 метара испод површине океана.

То је и место где се топла и слана Бразилска струја судара са хладном Фокландском струјом, богатом хранљивим материјама, што ово подручје чини једним од океанских региона са најинтензивнијом динамиком на Земљи.

Експедиција на истраживачком броду „Фалкор“, којим управља Институт за океанска истраживања „Шмит“, била је део глобалне иницијативе „Попис океана“, чији је циљ да документује морски живот у дубинама широм света пре него што буде потенцијално угрожен факторима попут климатских промена и експлоатације минералних ресурса из дубоког мора.

„Експедиција у кањону Мар дел Плата заокупирала је машту јавности када смо први пут уживо преносили истраживање аргентинских дубокоморских предела и откривање потенцијално нових морских врста“, навела је океанографкиња Јотика Вирмани, директорка Института за океанска истраживања „Шмит“.

„Ови резултати показују колико се може постићи када се врхунска технологија и стручност удруже са међународном научном сарадњом.“

Укупно, тим је идентификовао 22 нове врсте бодљокожаца, међу којима су морски краставци и морски љиљани, 20 нових врста копепода, групе ситних ракова, 14 жарњака, укључујући осмокраке корале, морске перјанице и камене корале, као и једног мекушца – шкољку из групе познате као зубате шкољке.

Неки од корала, морских краставаца и ракова представљају и нове родове. У таксономској класификацији, род је ниво изнад врсте.

Један од најупечатљивијих налаза био је дубокоморски морски краставац, коме су истраживачи дали надимак „Локи“. Име је добио по израштајима налик роговима, који подсећају на шешир нордијског бога Локија. Ово је један од највише десет новооткривених морских краставаца, а сврстан је у род Peniagone.

Ово је једна од нових врста морских перјаница. Реч је о необичним животињама које се хране филтрирањем воде. Изгледају попут биљака, али је свака морска перјаница заправо колонија корала састављена од више полипа.