Ово је Национални парк Ленсоис Марањенсес у бразилској држави Марањао, чији назив на португалском значи „чаршави Марањаа". Простирући се на 155.000 хектара, овај парк пркоси дефиницијама.

Иако изгледа као пустиња, годишње прими око 1.200 милиметара кише, далеко више од 250 милиметара који дефинишу пустињску климу. Управо та вода, у садејству са јединственом геологијом, ствара један од најдинамичнијих пејзажа на планети, чија је изузетна вредност препозната уписом на Унескову листу светске баштине у јулу 2024. године.

Геологија чуда: Плес ветра, песка и кише

Феномен парка је резултат миленијумског садејства река, ветра и кише. Песак, који дине чине, потиче из унутрашњости континента и реке га носе до Атлантика. Снажне океанске струје таложе песак дуж обале дуге 80 километара, одакле га ветрови носе ка унутрашњости, стварајући такозване барханске дине.

Ове пешчане формације у облику полумесеца непрестано се крећу, формирајући ланце дуге и до 75 километара. Путују брзином која достиже и до 25 метара годишње, а највише дине досежу висину од 30 метара.

Кључни елемент је кишна сезона, од јануара до јуна, када обилне падавине испуњавају удубљења између дина. Тако настају привремене лагуне, дубоке и до три метра, које се задржавају захваљујући слоју непропусне стене испод песка.

Дна лагуна, прекривена алгама и цијанобактеријама, доприносе спектру боја. Са повратком сушне сезоне, лагуне брзо испаравају, да би се са следећим кишама поново појавиле на новим локацијама.

Оаза живота у мору песка

Упркос наизглед суровом окружењу, Ленсоис Марањенсес је дом богатог екосистема. Парк се налази у прелазној зони између три велика бразилска биома: амазонске прашуме, полусуве Катинге и саванског Серада.

Овај положај омогућава постојање разноврсних станишта, укључујући мангрове, приобалну вегетацију (рестинга) и две оазе у унутрашњости парка, Кеимада до Бритос и Баиша Гранде. Ови екосистеми су темељ за очување биодиверзитета.

Забележено је постојање 133 врсте биљака, 112 врста птица и најмање 42 врсте рептила. Лагуне, иако привремене, врве од живота. Често су међусобно повезане, омогућавајући опстанак бројних врста риба и инсеката.

Један од најфасцинантнијих становника је вук-риба (Hoplias malabaricus), која сушну сезону преживљава укопана у влажном блату. Парк је такође витално станиште за четири угрожене врсте: скарлетног ибиса (Eudocimus ruber), неотропску видру (Lontra longicaudis), тиграсту мачку онсилију (Leopardus tigrinus) и западноиндијског манатија (Trichechus manatus).

Изазови у рају: УНЕСКО статус и будућност парка

Статус светске баштине, додељен 2024. године, донео је глобалну пажњу, али и нагласио одговорност за очување овог крхког раја. Иако је већи део парка у одличном стању због тешке приступачности, постоје значајни изазови.

Кључни је усклађивање заштите природе са правима локалних заједница. Унутар граница парка живи више од 4.000 људи који се традиционално баве пољопривредом, риболовом и сточарством и интеграције ових заједница у управљање парком захтева јачање како би се осигурала њихова равноправна укљученост.

Растући притисак туризма представља још једну претњу, кроз илегалну изградњу и загађење пластиком. Управа парка, коју води Институт Чико Мендес за очување биодиверзитета (ICMBio), спроводи планове управљања, али је потребно појачати надзор.

Забрињавају и спољне претње попут истраживања нафте на мору, приобалних ветроелектрана и климатских промена. Парк је заштићен од 1981. и окружен великом тампон зоном од 268.231 хектара, али дугорочна заштита захтеваће непрекидан надзор.

Будућност Ленсоис Марањенсеса зависиће од деликатне равнотеже између очувања његовог јединственог наслеђа, развоја одрживог туризма који користи локалном становништву и одговора на глобалне еколошке изазове.

Признање Унескоа није само потврда лепоте, већ и позив на акцију да се овај нестварни пејзаж сачува као живи доказ о динамичној и непредвидивој снази природе.

Док сагоревање фосилних горива и интензивирање рударства повећавају количину живе у животној средини, гасови са ефектом стаклене баште које производе те активности доприносе и топљењу антарктичког леда. Са нестајањем леда, у океан се ослобађа и део такозване „наслеђене“ живе која је деценијама била заробљена у леду.

До овог закључка дошли су истраживачи предвођени Ченгженом Џоуом са Пекиншког универзитета у Кини, у студији објављеној у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.

Антарктик акумулира живу двоструко брже од глобалног просека

Жива се природно ослобађа у животну средину кроз вулканске активности и геолошко трошење стена. Међутим, од почетка индустријализације, сагоревање фосилних горива и интензивније рударство значајно су повећали њено присуство у животној средини.

Антарктик је, упркос удаљености од главних индустријских извора, деценијама функционисао као својеврсни „судопер“ за живу. Велике количине овог токсичног елемента биле су заробљене у леденим слојевима, што је вероватно смањивало количину живе која доспева у морске ланце исхране.

Истраживачи су сада анализирали језгра седимената прикупљена широм Антарктичког полуострва, региона који се најбрже топи на континенту.

Резултати су показали забрињавајући образац: шелф Антарктичког полуострва акумулира живу двоструко брже од просека за шелфове широм света.

Још упечатљивији је податак да је стопа акумулације живе на Антарктичком полуострву порасла за 160 одсто од почетка индустријализације средином 19. века.

На један од главних начина жива из удаљених извора стиже до Антарктика путем атмосфере. Она се из атмосфере може апсорбовати у морску воду, а затим поново ослобађати у атмосферу. Истраживачи овај процес називају „атмосферско-океанским кругом“.

Али, како показује нова студија, део убрзаног ослобађања живе на Антарктику потиче и из самог континента.

Топљење леда поново покреће живу заробљену у Антарктику

Топљење леда и ерозија активирају други процес који истраживачи описују као „атмосферско-глацијално-копнено-океански круг“.

Реч је о процесу којим се жива, претходно заробљена у леду, поново мобилише и враћа у животну средину. Истраживачи су утврдили да је повезивање ова два процеса значајно убрзало кретање живе кроз антарктички систем.

„Повезивање ова два круга повећало је ослобађање живе са копна изазвано топљењем леда за 550 одсто, а размену ваздуха и мора за 350 одсто“, наводе Ченгжен Џоу и његов тим у раду.

Према њиховом закључку, климатско загревање тако мења улогу Антарктика. Оно што је некада било велико историјско складиште живе сада постаје активан секундарни извор загађења.

„Дакле, климатско загревање претвара велики историјски резервоар живе на Антарктику у активан секундарни извор загађења, повећавајући ризик од загађења живом у поларним областима“, пишу истраживачи.

Овај процес је посебно важан због токсичности живе. Светска здравствена организација је сврстава међу десет хемикалија које представљају највећу опасност по јавно здравље, јер је токсична чак и у малим количинама.

Додатну забринутост изазива чињеница да су још ранија истраживања показала да у антарктичком морском леду постоје бактерије способне да живу претварају у метилживу — снажан неуротоксин који се акумулира у морским организмима.

Загађење не остаје само у водама Антарктика

Управо метилжива чини нова открића посебно забрињавајућим. „Убрзано обогаћивање и кружење живе на Антарктику може повећати ризике за антарктичке екосистеме“, наводе Џоу и његов тим.

Посебно је осетљив ланац исхране у Јужном океану, који обухвата дијатомеје, крил, рибе и више предаторе.

„Ланац исхране Јужног океана, од дијатомеја преко крила и риба до виших предатора, веома је осетљив на метилживу. Недавна посматрања показала су да нивои живе код антарктичких врста, попут антарктичке зубаче, марлина и ајкула, често премашују раније забележене вредности и границе безбедности хране“, пишу истраживачи.

Међутим, последице овог процеса могле би да пређу границе самог Антарктика.

Према резултатима студије, извоз живе из Антарктичког полуострва у отворени океан путем морских струја порастао је за 400 одсто. То указује на могућност да се загађење живом прошири и ван антарктичких вода.

„Ако су и друга маргинална мора Јужног океана доживела обогаћивање живом након индустријализације упоредиво са оним које је забележено на шелфу Антарктичког полуострва, потенцијална претња од загађења живом по екосистеме и рибарство могла би бити додатно појачана“, додају аутори студије.

Нова истраживања тако указују на необичан и забрињавајући круг: индустријска активност повећала је количину живе у животној средини, али је истовремено допринела загревању које сада топи лед који је ту живу деценијама задржавао.

Антарктички лед зато више није само пасивно складиште овог загађивача. Његовим топљењем, део раније заробљене живе поново улази у активни циклус и може да стигне до морских екосистема, а путем океанских струја и даље од самог континента.

„Ако узмемо у обзир Други светски рат који је био разарајући за нашу државу, тада се у то време нико није бавио хербаријумом. Хербаријум је био расут, доста примерака је и нестало. Сва срећа да су неки примерци однешени у иностранство, да их је Панчић односио, и други ботаничари, и остали су тамо до дан данас. Али једним случајним распремањем депоа у Ботаничкој башти пронађен је сандук са Панчићевим хербаријумом", изјавио је проф. др Милорад Вујичић, управник Ботаничке баште „Јевремовац".

Међу пресованим благом, односно биљкама које су у науци први пут описане и зебележене, попут Панчићеве оморике, јесу и оне: чувене српска и Наталијина рамонда.

„Да ли је то легенда или мит… Али заправо још хиљаду деветсто двадесет осме године каже се да је руски научник Павел у случајним истраживањима где је радио на материјалу са Наталијином рамондом је просуо чашу воде. Када је дошао сутрадан, видео је да су ти листови озеленели иако су то били хербарски примерци биљке, и заправо сва истраживања физиолошка и еколошка и екофизиолошка показују заправо да рамонда наталина, рамонда сербика, јесте биљка феникс", прича професор Вујичић.

Од посебног научног значаја је део Панчићеве колекције са територије Београда, који садржи примерке данас ишчезлих биљака. Савременим поређењем стања флоре, јасно се може указати на факторе који имају неповратни утицај на природу.

„Када су после једно две стотине година упоредили ту флору београдску са овом садашњом, мање више, видело се да су неке биљке нестале и рецимо, нестале су неке занимљиве, орхидеје са подручја Топчидера, Кошутњака, неки шафрани, ириси, неке мочварне биљке. С друге стране, на основу хербаријумског материјала који је он сакупљао, можемо да видимо да је дошло и до појаве неких нових, биљака које ми називамо инвазивне, типа амброзије или винобојке", објашњава мр Ана Ржаничанин, стручни сарадник у Ботаничкој башти „Јевремовац".

Температура од 20 степени, влажност ваздуха између 40 и 50 одсто, минимално излагање светлу: почетни су услови за чување колекције. Кутије су водоотпорне, а папири, лепкови и остали материјали који су у додиру са препаратима и рукописима: пе-ха неутрални.

Према потреби врши се третман заштите од инсеката и гљивица. Захваљујући наслеђу и сплету околности, наши ботаничари и данас имају пуне руке посла.

„Преко 80 посто терена је покривено дрвећем бора и због тога се тако тешко и гаси. Када се бор запали он гори као бакља, укључујући и крошње. На тај начин се у тим деловима шуме униште станишта чак и оних животиња које могу да се уклоне па касније врате на та станишта, као што су неке птице, неки ситни сисари“, наглашава проф. др Стеван Аврамов са Института за Биолошка истраживања "Синиша Станковић".

У ватри нестају и заједнице Панчићевог пелина, пешчарског ириса и орла белорепана, којима је Пешчара једино станиште у овом делу Европе. Опоравак ће, упозоравају стручњаци, трајати деценијама.

„Проблем са оваквим типом пожара је што се осим оне вегетације коју ми видимо, то је она приземна вегетација, уништава и миркофлора у земљишту због високих температура. Са тим високим температурама униште се микроорганизми који треба да убрзају односно олакшају обнављање тог хумусног слоја у земљишту. Високе температуре уништавају и корење биљака које би можда преживеле и могле релативно брзо да обнове свој надземни део“, објашњава професор Аврамов.

Кључна превенција

Из еколошких удружења наглашавају да је кључна превенција на терену.

„Морају се чуварске службе и боље опремити и обучити. Ми, рецимо, имамо случај на Вршачким планинама, да имамо на пет и по хиљада хектара два ренџера и да они немају возило већ годину и по дана“, истиче Дејан Максимовић из вршачког Еколошког центра „Станиште“.

Уз набавку основне опреме, струка предлаже и коришћење савремених система праћења у заштићеним подручјима, а најбитније је правовремено предузимање противпожарних мера.

„Повећати мрежу камера које већ данас постоје на таквим теренима као што су терени Делиблатске пешчаре који су подложни пожарима. Омогућити коришћење сателитских снимака који су данас толико прецизни и квалитетни да можете у року од неколико минута видети промену температуре на одређеним теренима“, напомиње проф. др Стеван Ааврамов.

Од тридесет хиљада хектара Делиблатске пешчаре, ватра је захватила близу две хиљаде. У пожару из 1996. године изгорело је двоструко већа површина.

Прошли месец био је, заједно са још једним јулом, други најтоплији јул на глобалном нивоу откако се врше мерења. Температуре су биле 1,47 степени више од процењеног прединдустријског просека, према подацима „Коперникуса“.

У међувремену, западна Европа забележила је најтоплији јун и јул до сада забележен, док су дуготрајни топли и сушни услови допринели ширењу великих шумских пожара широм региона.

У Великој Британији ове недеље се очекује пети топлотни талас од почетка године, док упорно суво време додатно погоршава ситуацију са залихама воде и могло би да доведе до тога да још нека подручја званично буду проглашена сушним.

Широм Европе, температура површине мора у јулу достигла је рекордне вредности дуж атлантске обале и у западном Средоземљу, доприносећи широко распрострањеним снажним и екстремним топлотним таласима у морима.

Температуре мора остале су изузетно високе и у већем делу тропског Тихог океана, где се развијају услови за Ел Нињо, а очекује се да ће се тај феномен појачати током наредних месеци.

Ел Нињо је природни климатски феномен у Тихом океану који, у комбинацији са глобалним загревањем изазваним људским активностима, може довести до наглог пораста температура и још екстремнијих временских прилика.

Океани су један од кључних регулатора климе. Они апсорбују већину вишка топлоте насталог услед емисија гасова са ефектом стаклене баште и производе половину кисеоника на Земљи.

Најзначајнија последица загревања океана јесте пораст нивоа мора. Како се морска вода загрева, она се шири, а такво термичко ширење одговорно је за приближно трећину досадашњег пораста нивоа мора који су научници забележили. Та вода продире све даље у приобалне области и угрожава острвске државе.

Топлија мора такође доводе до дужих и интензивнијих топлотних таласа у океанима, који су изазвали масовно избељивање коралних гребена, као и уништавање подводних шума и рибљег фонда.

Топлија површина океана испарава више топлоте и влаге у атмосферу, чиме се појачавају тропске олује и повећава количина падавина коју оне доносе.

Климатске промене појачавају екстремне врућине

Западна Европа пролази кроз изузетан период екстремних врућина – са рекордним температурама у јуну и јулу, док су поједина подручја од маја већ била изложена трећем или четвртом топлотном таласу.

Просечна температура у западној Европи током јуна и јула износила је 21,62 степена Целзијуса, што је 2,79 степени више од просека и највиша вредност забележена за тај двомесечни период.

„Јул 2026. био је трећи узастопни месец изузетних врућина у западној Европи“, рекла је Саманта Берџес, стратешка саветница за климатска питања при Европском центру за средњорочне временске прогнозе.

Навела је да су упорни системи високог ваздушног притиска задржавали топлоту над регионом, док је суво земљиште смањило могућност природног хлађења.

„Ово је јасан пример како климатске промене појачавају екстремне врућине, при чему се топлота и суша све више међусобно појачавају“, додала је она.

Француска, Шпанија, делови Немачке и Велика Британија забележиле су изузетно малу количину падавина и/или веома ниску влажност земљишта. Влажност земљишта у већем делу западне Европе била је знатно нижа него 2022. године, када је регион погодила велика суша.

Нивои воде у рекама били су знатно испод просека, а на појединим местима и изузетно ниски. Међу посебно погођеним рекама су Сена, Рајна и Дунав.

Низак водостај додатно повећава притисак на снабдевање водом и системе за наводњавање, угрожава водене екосистеме, речни саобраћај и производњу енергије.

Дуготрајни топли и сушни услови створили су повољне услове за избијање шумских пожара. Велики пожари бесне широм западне Европе, уз „изузетну активност“ када је реч о површини захваћеној ватром, као и количини дима и емисија које су настале.

„Климатске промене све чешће доносе управо оне топле и сушне услове који погодују великим пожарима високог интензитета у јужној Европи, док истовремено продужавају сезону пожара ка северу“, рекла је Лоренс Роуил, директорка Службе „Коперникус“ за праћење атмосфере.

Већи пожари производе више дима и подижу га више у атмосферу, што му омогућава да путује на много веће удаљености, навела је она.

То значи да би земље у којима су шумски пожари релативно ретки у будућности могле све чешће да буду погођене димом који стиже из удаљених подручја.

Данас су то одрасле, моћне животиње којима се, сасвим разумљиво, више не прилази на исти начин.

Биолог Београдског зоолошког врта Кристијан Овари каже да лав с разлогом носи незваничну титулу краља животиња.

„Када причамо о лавовима, дефинитивно је то некрунисани краљ свих животиња. И то првенствено зато што су лавови не само велике мачке које су врхунски предатори, него имају толико невероватних особина“, објашњава Овари.

Лавице лове, мужјак чува територију

За разлику од већине других мачака, лавови живе у групама, а у њиховом начину живота постоји јасна подела улога.

„Лавице су ту које раде, заправо, већину посла. Оне су те које иду да лове, оне су те које се баве младунцима, а он је више ту велик и снажан и чува територију“, објашњава биолог.

Управо потреба лавова за великим простором један је од разлога због којих су данас угрожени. Ширењем пољопривреде и насеља смањују се њихова природна станишта, а сусрети људи и великих предатора постају све чешћи.

„Ту је вечити сукоб између људи и тих дивљих животиња које губе свој хабитат. И зато су угрожени толико“, истиче Овари.

Подсећа да су лавови некада насељавали далеко веће подручје него данас. Њихова станишта сада су знатно мања и фрагментирана, док се азијски лав у Индији одржао на ограниченом подручју.

Бели лав није албино

Посебност Вука и Елзе је њихова светла боја, али Овари наглашава да бели лавови нису албино животиње.

„Кад кажемо бели лавови, значи нису они бели са црвеним очима, него су леуцистични, значи светли су лавови“, објашњава биолог.

Реч је о генетској особини која се везује за популацију лавова са подручја јужне Африке. У природи је бела боја велика реткост, али може да представља и недостатак.

„Та бела боја баш и не помаже много у том сакривању и лову, поготово ноћу. У савани се одају у мраку, па је зато јако тешко да се нађу и јако им је тежак опстанак“, каже Овари.

У зоолошким вртовима ситуација је другачија, због чега је неопходно пажљиво контролисати размножавање и водити рачуна о генетској разноврсности животиња.

„Сви их волимо, јако су симпатичне и харизматичне животиње, али много зоолошких вртова је добило своје беле лавове од нас, и сад смо се већ ородили са свима и морамо пажљиво да планирамо збирку“, истиче Овари.

На врућини – хладовина и много сна

Високе летње температуре за афричке животиње саме по себи нису највећи проблем, објашњава Овари. Много је важније да животиње имају начин да се склоне од директног сунчевог зрачења.

„Оно што свима нама смета јесте сунчева радијација. То је јако УВ зрачење и зато су битне ове хладовине. Зато је битан тај простор где животиња може да се повуче са тог директног удара сунца“, наводи Овари.

А лавови ионако највећи део дана проводе одмарајући се.

„Лав и у природи спава 20 сати, па није баш то та животиња коју ми гледамо у цртаним филмовима. И у зоолошким вртовима су велике спавалице“, каже Овари.

Да им свакодневица ипак не би била монотона, запослени у врту повремено их подстичу на активност различитим предметима и играчкама.

„Гледамо периодично да их анимирамо неким занимљивостима – да ли добијају неке играчке, да ли добијају оне лопте које можете понекад видети како се играју са њима, или просто уживају у томе да легну уз мало језерце да се расхладе“, закључује Кристијан Овари.

У случају јаког ветра, објашњава Драговићева, загађење може да се прошири и на веће удаљености.

Када је реч о пожару у Делиблатској пешчари, у овом тренутку није могуће предвидети да ли ће дим стићи до Београда.

„У зависности од ветра и правца ветра, дим може да стигне до Београда. Близу нам је Делиблатска пешчара, али исто тако може да се деси и да потпуно обиђе Београд", истакла је Драговићева.

Навела је да Секретаријат за заштиту животне средине и Градски завод за јавно здравље редовно прате квалитет ваздуха на мерним станицама, док грађани податке могу да прате путем апликације БеоЕко.

Лети проблем озон, зими ПМ честице

Иако се о загађењу ваздуха најчешће говори током зиме, Драговићева указује да и лети на појединим мерним местима ваздух може бити загађен или веома загађен, али да су узроци другачији.

„У летњем периоду имамо загађење озоном. Узрок настанка тог приземног озона који нам прави проблем је УВ зрачење, које је у овом тренутку, с обзиром на то да имамо оволико сунчаних дана, без облака и кише, јако велико. Самим тим, концентрације озона су нам високе", објаснила је Драговићева.

За разлику од озона, концентрације ПМ честица, које су један од главних проблема током зимских месеци, сада су ниске.

Гошћа Београдске хронике напомиње да високе концентрације приземног озона могу да утичу на респираторне органе, као и да изазову пецкање очију.

„Што значи, ако кашљуцкамо, то не мора да буде само алергијска реакција, то може да буде управо због озона." Добра околност је, додаје, што су концентрације озона повезане са сунчевим зрачењем и опадају након заласка сунца, па су током вечери и ноћи ниже.

„Урбана острва" – много бетона, мало зеленила

Говорећи о високим температурама у Београду, Драговићева је указала и на проблем такозваних урбаних топлотних острва.

„То значи оно што нама који се бавимо животном средином мало смета, а то је велика количина бетона и јако мало зеленила", истиче Драговићева.

Објашњава да је током лета температура у центру града знатно виша него на периферији, као и да чак и парк у центру може да има нижу температуру од улице која се налази непосредно поред њега.

Драговићева је указала и да Секретаријат, поред ваздуха, прати квалитет површинских и подземних вода на јавним чесмама, што је, како оцењује, посебно значајно током периода високих температура.

Филтери смањују загађење из индивидуалних ложишта

Иако је лето, већ се ради на мерама које би требало да допринесу бољем квалитету ваздуха током зиме. Једна од њих је уградња филтера у индивидуална ложишта, која су извор ПМ честица.

Драговићева је навела да су филтери уграђивани и прошлог лета, као и да се тај посао наставља, али да је одзив грађана мали.

„Ти филтери доприносе негде 40 одсто смањењу загађења ваздуха. Сада радимо на време, да би у току зиме ваздух био бољи", закључила је Драговићева.

Од свог повратка у Србију, Феликс је био смештен у Прихватилишту за заштићене и строго заштићене дивље врсте у оквиру Зоолошког врта Палић где се о њему, са посебном пажњом, старао искусан тим сачињен од ветеринара, биолога и стручног особља који годишње опорави и врати у природу стотине дивљих животиња.

„У прихватилиште Зоо-врта Феликс је стигао исцрпљен, након дугог и захтевног транспорта војним авионом. Првих дана највећа брига била је да ли ће прихватити храну и како ће реаговати после свега што је преживео. Под будним оком радника врта, свакодневно су праћени његово здравствено стање, кондиција и понашање. Тимаритељи су стрпљиво испробавали различите врсте хране како би открили шта највише воли и да би што пре повратио снагу“, каже Соња Мандић, директорка Зоо-врта Палић.

После више од месец дана надзора, храњења и вежбе летења у пространој волијери, Феликс је показао да има довољно снаге и да довољно добро лети да би могао да се врати у природу. Феликс је још једном прегледан, постављени су му нови метални и пластични ножни прстенови који служе за идентификацију и поново му је на леђа постављен лагани телеметријски уређај. Управо помоћу овог уређаја током прошле године орнитолози су из дана у дан могли да прате Феликсов лет до Блиског истока.

Након свих обављених припрема, Феликс је 6. августа однешен у природу, на територију заштићеног подручја у близини Суботице, где је сигурно и снажно поново полетео, на задовољство свих присутних.

Млади орао крсташ још увек нема снаге за дуге и исцрпљујуће летове, али свакако ће његово кретање бити помно праћено. У праћење су такође укључени и чувари Јавног предузећа „Палић-Лудаш“ уколико буде било потребе да се интервенише и на неки начин помогне птици.

Сложена и дуготрајна акција спашавања Феликса је велики корак у заштити ове врсте који је показао да је сарадња на међународном нивоу неопходна, да су заштићене врсте широм света у фокусу и да људи имају одговорност да их сачувају, посебно врсте попут крсташа, које су малобројне и угрожене. Њихова популација у Србији ове године броји 29 гнездећих парова што је резултат деценијског програма опоравка и примене активних мера заштите.

„Поносни смо на све што је урађено да би Феликс сада поново био у природи, на слободи. Показали смо да је сарадњом разних појединаца, активиста, удружења, институција и компанија могуће извести и најсложеније подухвате као што је ослобађање птице која је криволовљена и заточена у земљи где су ратна дејства у току. Феликсу желимо да што пре ојача, преживи све недаће, освоји своју територију и да остави потомство“, додаје Милан Ружић, извршни директор Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Из Покрајинског завода за заштиту природе кажу да је свако враћање дивље животиње у природу важан догађај на системском, еколошком и емотивном плану, поготово кад се ради о ретким и угроженим врстама попут орла крсташа, а међу њима посебно о јединкама попут Феликса.

Он је за непуних годину и по дана свог досадашњег живота много тога претурио преко својих крила, показавши способност да се отисне у далеке и ризичне крајеве, издржљивост да истрпи све невоље које то носи и коначно спремност да после дуготрајног заточеништва поново буде дивљи и слободан.

Комбиновањем сателитских снимака, геопросторних података и инжењерске документације идентификовали су више од 550.000 акумулационих језера широм света. Више од 95 одсто њих мање је од једног квадратног километра, што је категорија која је углавном била изостављена из претходних анализа.

„Ова студија представља прву глобалну процену таложења седимента високе резолуције која у потпуности укључује и мала акумулациона језера“, рекао је Лиу Кај, први аутор студије и истраживач у институту НИГЛАС.

Акумулациона језера представљају кључну инфраструктуру за заштиту од поплава, наводњавање, водоснабдевање и производњу хидроенергије. Међутим, седимент који се задржава иза брана постепено смањује њихов корисни капацитет, умањује њихову функционалност и угрожава дугорочну безбедност снабдевања водом.

Смањен транспорт седимента низводно може променити облик речних корита и повећати ризик од слегања делти, обалске ерозије и деградације екосистема.

Користећи податке о таложењу седимента прикупљене на терену из више од 6.000 акумулационих језера, заједно са моделом машинског учења заснованим на физичким законитостима, истраживачи су утврдили да се скоро свако пето акумулационо језеро већ суочава са брзим губитком капацитета.

Посебно су угрожене мање акумулације, нарочито у сушним подручјима као што су југозапад Сједињених Америчких Држава, Блиски исток и западна Аустралија.

Студија је идентификовала и 16 глобалних жаришта таложења седимента, од којих се многа поклапају са великим наводњаваним пољопривредним подручјима и регионима који већ оскудевају водом.

Истраживачи су установили да је око четвртина свих наводњаваних пољопривредних површина у свету, од којих зависи више од две милијарде људи, изложена повећаном ризику од таложења седимента, што изазива забринутост за дугорочну безбедност водоснабдевања и производње хране. Уколико се не предузму ефикасне мере, процењује се да би више од половине светских акумулационих језера могло да изгуби своју функционалност до 2060. године.

„Таложење седимента у акумулационим језерима заслужује много већу пажњу јер представља све озбиљнији изазов за дугорочну безбедност снабдевања водом, храном и енергијом. Одрживије управљање акумулационим језерима биће од кључног значаја за очување квалитета живота људи и остваривање циљева одрживог развоја“, рекао је професор Сонг.

Није желео да пропусти ниједан тренутак са животињама које су после више од три деценије поново стигле у свој некадашњи дом.

Под ведрим афричким небом, 17 великих носорога налазило се у ограђеним просторима познатим као „боме“ – заштићеним зонама у којима су се привикавали на ново окружење пре него што буду пуштени у дивљину. Пелам је прве ноћи провео поред њих, слушајући њихово кретање и звуке, свестан да присуствује тренутку који су многи годинама чекали.

„Првих неколико дана спавао сам поред њих. Положио бих врећу за спавање уз зид ограде, само да могу да их слушам ноћу“, каже Пелам.

За човека који је деценијама чекао овај тренутак, призор је деловао нестварно.

Али повратак црних носорога у долину Замбези био је све само не известан. Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, талас организованог криволова готово је уништио ову врсту у Зимбабвеу. Више од 90 одсто црних носорога у земљи и остатку Африке нестало је због трговине њиховим роговима.

„Убијали су сваког носорога којег би пронашли. Чак су и младунцима скидали мале рогове“, присећа се Пелам, који је почетком деведесетих радио као сафари водич у Матусадони, у време када су криволовци почели да продиру у парк.

Како би спасили оно што је остало, Управа за паркове и управљање дивљим животињама Зимбабвеа покренула је велику акцију премештања преживелих носорога на безбедна подручја – приватне резервате и строго заштићене зоне.

Циљ је био да се сачува њихова популација и да се једног дана њихови потомци врате у долину из које су готово нестали.

У повратак су веровали и локални становници.

Поглавица Небири, један од традиционалних лидера области Њаминијами, годинама је питао за повратак.

„Мајк, ставили сте носорога на лого парка. Знамо да смо изгубили наше носороге, али када ћете их вратити“, непрестано је запиткивао Небири.

Одговор је стигао више од три деценије након почетка спасилачких операција.

„Ово нису било који носорози. Ово су зимбабвеански носорози, они припадају људима ове земље“, каже Пелам.

Врста на ивици нестанка

Црни носорог једна је од пет преосталих врста носорога на свету и мањи је од две афричке врсте.

Познат је по снажном карактеру и непредвидивом понашању.

„Црни носорози могу бити веома… расположеног карактера. То је око 1.400 килограма чистих мишића и понекад веома лошег темперамента“, каже фотограф дивљих животиња Маркус Вестберг, који је недавно морао да се склони на дрво када му се приближио један тек пуштени носорог.

За разлику од белих носорога, црни углавном живе усамљено, због чега су животиње у Матусадони пуштане постепено.

Њихови рогови направљени су од кератина — истог протеина од којег се састоје људска коса и нокти — и расту током целог живота.

Управо због њих постали су мета криволоваца, који су деценијама убијали ове животиње. Иако је међународна трговина роговима забрањена још 1977. године, илегални лов и даље представља озбиљну претњу.

Данас у Африци живи нешто мање од 7.000 црних носорога.

Долина која је чекала повратак

Током осамдесетих година, долина Замбези била је једно од последњих великих уточишта ових животиња. На том подручју живело је више од 500 јединки – највећа преостала повезана популација ове врсте у свету.

Долина је дом бројним афричким животињама, од слонова и бивола до лавова, леопарда и афричких дивљих паса.

На њеном западном крају налази се Национални парк Матусадона, уз обале језера Кариба, једног од највећих вештачких језера на свету.

Али талас криволова који је захватио Африку стигао је и овде.

Током осамдесетих година парк је покренуо велику акцију спасавања последњих носорога. Ренџери су их проналазили у удаљеним деловима долине и пребацивали на сигурније локације.

Био је то тежак и спор посао.

„Некада смо чекали данима да се животиња појави на месту где можемо да јој приђемо. Ручно смо правили путеве кроз шуму, правили импровизоване санке и вукли их кроз жбуње до места где је могао да стигне камион“, присећа се Пелам.

Ти напори омогућили су да врста преживи, сада, више од 30 година касније, потомци тих спасених животиња поново ходају земљом својих предака.

Циљ ове иницијативе је да помогне да Србија сачува знање које је вековима било део њеног идентитета и да истовремено омогући људима да од тог знања развију одржив извор прихода.

Први корак овог дугорочног програма јесте конкурс намењен домаћинствима из Србије која желе да науче како се гаји лековито биље. Изабрана домаћинства добиће бесплатне саднице, стручну едукацију, менторство током узгоја и подршку око пласмана производа.

Горки Лист деценијама свој препознатљив карактер дугује пажљиво одабраним лековитим биљкама и управо зато компанија сматра да има одговорност да део онога што је од природе добила врати друштву кроз очување знања, подршку људима који желе да уче о траварству и стварање нових генерација узгајивача лековитог биља.

„Обнављамо знање које је Србију вековима чинило богатијом. Наша жеља није да изаберемо једанаест домаћинстава и завршимо конкурс, већ да за десет година у Србији буде више људи који познају и гаје лековито биље него данас.

Захвалан сам Момчилу Антонијевићу и Удружењу народних травара Србије Милодух, који су својим знањем, искуством и и љубављу према лековитом биљу прихватили да заједно са нама буду чувари ове идеје.Природа нам је вековима давала много. Ред је да јој део тога вратимо тако што ћемо сачувати знање без којег ни природа ни људи не могу заједно да напредују,“ изјавио је Војин Ђорђевић, творац бренда Горки Лист.

Момчило Антонијевић истиче да је највећа вредност ове иницијативе у томе што ће знање које се вековима преносило међу траварима добити прилику да настави да живи.

„Ако знање о лековитом биљу сада не пренесемо, једног дана можда више неће имати ко да га пренесе. Зато овај програм није важан само због биљака које ћемо засадити. Важан је због људи који ће научити како да их гаје и то знање пренети својој деци. Верујем да управо од оваквих малих почетака настају велике промене,“ изјавио је Момчило Антонијевић.

Пријаве за прву генерацију учесника отворене су од 27. јула до 27. августа 2026. године, а информације о условима и начину пријављивања доступне су на интернет страници www.oddrustvazaprirodu.gorkilist.eu.

Програм ће се наставити и наредних година укључивањем нових домаћинстава, са циљем да се створи мрежа људи која ће чувати и преносити знање о лековитом биљу широм Србије.

Оно што је још значајније јесте да овај поступак не захтева претходно разврставање пластике – скуп и дуготрајан корак у процесу рециклаже, који је један од главних разлога што се данас рециклира само око девет одсто пластичног отпада.

„Истовремено решавамо два хитна глобална проблема. Пластични отпад се гомила алармантном брзином, а чист водоник је неопходан за декарбонизацију енергетског сектора. Ова технологија на креативан и лако применљив начин решава оба изазова“, каже Ах-Хјунг Парк, хемијски и биомолекуларни инжењер са Универзитета у Лос Анђелесу, који је предводио истраживање заједно са научницима из Јужне Кореје.

Процес се назива алкални термички третман (ATT) и претходно су га неки од истих истраживача развили за претварање морских алги у водоник високе чистоће.

У поступку се користе натријум-хидроксид и топлота како би се подстакла производња водоника.

Када је примењен на мешавину пластичног отпада која је садржала полиетилен-терафталат (PET), полиетилен (PE) и полипропилен (PP), ATT је произвео водоник чистоће веће од 90 одсто, без потребе за претходним разврставањем пластике.

У поређењу са постојећим методама производње водоника, овај поступак има две кључне предности. Ради на температурама које су за око 300 до 400 степени Целзијуса ниже од алтернативних метода, а истовремено задржава већину (75 одсто) угљеничних нуспроизвода у чврстом облику, уместо да се они испуштају у атмосферу као угљен-диоксид.

„Значајно смањење директних емисија угљен-диоксида указује на то да производња водоника заснована на ATT поступку може бити еколошки прихватљивија од конвенционалних процеса“, наводе истраживачи у раду.

Да би повећали принос водоника, научници су претходно обрадили полиетилен и полипропилен загревањем и оксидацијом. Тим поступком су у полимерне ланце пластике унели кисеоник, чиме су материјали постали реактивнији.

Недостатак кисеоника у полиетилену и полипропилену иначе их чини отпорним на хемијску обраду, што је један од разлога због којих постојеће технологије тешко прерађују мешовити, неразврстани пластични отпад.

„Комбинацијом рада на нижим температурама, могућности хватања угљеника и обраде мешовите пластике, ATT представља практичан пут за претварање пластичног отпада у чисто водонично гориво“, истичу аутори студије.

Иако је реч о веома обећавајућем приступу, пре комерцијалне примене потребно је решити још низ изазова.

Највећи задатак је повећање обима процеса како би се примењивао ван лабораторије, јер су у овом истраживању коришћени веома мали узорци.

Истраживачи наводе да је неопходно додатно унапредити ATT процес како би се повећала производња водоника, смањиле емисије угљеника и задржале релативно ниске радне температуре.

Пластика коришћена у истраживању обухвата материјале од којих се праве сламчице, кесе, амбалажа и флаше за пиће – производе који се масовно користе, добијају од сирове нафте и представљају једне од главних узрочника глобалне кризе пластичног загађења.

Не тако зелено гориво

Ово истраживање истовремено приближава човечанство проналажењу одрживих извора водоника.

Иако се водоник често представља као „чисто“ гориво јер при његовом коришћењу настаје само водена пара, његов стварни утицај на климу зависи од начина производње.

Данас се већина водоника добија из природног гаса – фосилног горива – у енергетски захтевном процесу који ослобађа велике количине угљен-диоксида, због чега научници трагају за алтернативним методама.

Коришћењем пластичног отпада као сировине, уз истовремено хватање угљеника и производњу водоника, ATT би, уколико се успешно примени у већем обиму, могао постати једно од кључних решења за смањење зависности од фосилних горива.

„Смањењем трошкова разврставања пластике и поједностављењем процеса, што су до сада биле главне препреке за комерцијализацију, ова технологија има потенцијал да постане једна од кључних технологија нове генерације која ће подржати и водоничну економију и циркуларну економију“, каже хемијски инжењер и научник за материјале Ву-Џе Ким са Женског универзитета Евха у Јужној Кореји.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису PNAS.

Ако доживе довољну старост, највеће женке временом мењају пол и постају мужјаци који бране територију на којој живи више женки. Такав друштвени поредак обезбеђује стабилност у групи и спречава да женке прерано пролазе кроз промену пола.

У појединим деловима Јадрана позната је под различитим локалним називима, али се у научној литератури најчешће користи њен латински назив Xyrichtys novacula.

Риболов нарушава природни поредак

Проблем настаје када почне сезона риболова. Бисерна бритвориба је цењена, посебно око Балеарских острва, где после завршетка летње забране риболова достиже цену упоредиву са јастогом.

У појединим областима чак 60 одсто популације буде уловљено за само неколико дана. Пошто су доминантни мужјаци најагресивнији и први прилазе удици, управо они најчешће завршавају у улову.

Њиховим нестанком нарушава се структура групе, па највеће младе женке много раније него што је уобичајено мењају пол, док су још релативно мале.

Мање рибе, мање потомства

Истраживање објављено у научном часопису Philosophical Transactions of the Royal Society B показало је да су у морским заштићеним подручјима, где је риболов забрањен, бисерне бритворибе у просеку дугачке око 17,4 центиметра и старе четири године.

С друге стране, у подручјима изложеним интензивном риболову просечна дужина је мања за око 2,5 центиметра, док је просечна старост свега две године.

Према речима вође истраживања Маргариде Барсело-Сере са Медитеранског института за напредне студије на Мајорци, то представља озбиљан проблем јер веће женке производе знатно више јаја.

„Свака додатна година коју проведу као велике женке значи и много више потомства. Зато прерана промена пола није повољна за ову врсту“, истиче Барсело-Сера.

Промене и на нивоу ДНК

Научници су анализирали узорке ДНК са пераја 120 јединки и упоредили рибе из три морска резервата са онима из три подручја у којима је риболов дозвољен.

Истраживање је открило скоро 300 разлика у хемијским ознакама на ДНК, које се не могу објаснити само разликом у старости риба.

Према речима Кеса ван Ерса из Холандског института за екологију, више ових промена могло би да утиче на активност појединих гена.

Разлике су уочене на генима који код других врста риба имају улогу у регулисању потрошње енергије, функционисању нервног система и имунитета. Научници претпостављају да би узрок могао бити стрес који настаје након нестанка доминантних мужјака, али наглашавају да су неопходна додатна истраживања.

Стручњаци који нису учествовали у истраживању сматрају да су резултати занимљиви, али упозоравају да још нема довољно доказа за коначне закључке.

Морски резервати као генетско уточиште

Истраживање је показало да морски резервати, у којима је риболов током целе године забрањен, имају кључну улогу у очувању врсте.

Иако су популације у заштићеним и незаштићеним подручјима генетички веома сличне, резервати омогућавају да женке дуже остају женке, достигну већу величину и произведу више потомства, док мужјаци могу природно да се такмиче за доминацију.

Пошто мужјаци и женке истовремено испуштају полне ћелије у воду, оплођена јаја морске струје разносе недељама, па младе рибе из резервата касније насељавају и подручја у којима се риболов одвија.

Према оцени истраживача, тако морски резервати не представљају само уточиште за већи број риба, већ и чувају генетску разноврсност неопходну да се врста прилагоди променама у животној средини.

Ипак, рекреативни риболовци на Балеарским острвима већ примећују да бисерних гуштерки има мање него раније и да су уловљене јединке све ситније.

„Људи су веома забринути за очување ове врсте, јер желе да наставе да је лове“, каже Барсело-Сера, истичући да ће управо проналажење равнотеже између заштите и риболова бити пресудно за будућност ове необичне рибе.

„Најједноставније речено мислимо на то у којој смо деградирали шуме, у којој смо у мери експлоатисали сва рудна и минерална богатства наше планете, па и Земље. На исти начин у којој смо мери уништили воду, океане, влажна станишта, просто све оно што планета треба да обнови а није у стању овим темпом“, рекла је Александра Угарковић из Светског фонда за природу (WWF).

Током великих шумских пожара који се виде и на сателитским снимцима, у атмосферу се ослободи количина угљен диоксида која је једнака годишњој емисији неких развијених држава.

То додатно убрзава глобално загревање. Зачарани круг топлотних таласа, великих шумских пожара и нових емисија се убрзава.

„Кроз пожаре немате само угрожавање станишта, него и читавих екосистема којима то јесте станиште. Пуно животињских врста, пуно других биљних врста, на крају крајева и човек је сам угрожен, људска насеља”, изјавио је Огњан Пантић из Београдске отворене школе.

До средине века планета би могла да изађе из еколошког дуга.

Помогло би смањење потрошње, пошумљавање, регенеративна пољопривреда, декарбонизација.

„Требало би да уведемо озбиљне реформе по питању декарбонизације, као и системе наплате емисије угљен диоксида у атмосферу, јер би овај систем опорезивања довео до продужетка уласка у еколошки дуг за чак 63 дана. Такође можемо да се позабавимо и системом рециклирања хране, односно смањења отпада од хране јер би нам то помогло за неких 13 дана”, објаснила је Александра Угарковић.

„Оно што је потребно јесте да се просто начин модерног живота, функционисање читавог нашег друштва сведе на ту меру која омогућава природи да се регенерише”, додаје Огњан Пантић.

Србија је ушла у еколошки дуг 16. маја. За четири и по месеца, потрошени су ресурси које природа може да обнови за годину дана.

Земље у нашем окружењу ушле су у еколошки дуг још раније а у Европска унија 3. маја.

Климатске промене и њихови ефекти једна су од највидљивијих последица, што потврђују и све учесталији и интензивнији топлотни таласи, на какве до недавно нисмо били навикнути.

То што се Дан прекорачења Земљиних ресурса сваке године обележава све раније није случајност, већ последица прекомерне експлоатације природних ресурса, која се убрзано интензивира од седамдесетих година прошлог века. Томе је у великој мери допринео раст од 50 одсто у глобалној експлоатацији природних ресурса између 1980. и 2005. године.

Као последица тога, повећан је угљенични отисак човечанства, а дошло је и до губитка биолошке разноврсности услед уништавања екосистема и природних станишта, како на копну тако и у морима. Међу највећим проблемима су и загађење животне средине, као и убрзано глобално загревање и климатске промене.

Решења постоје – од смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште и одрживе производње хране до ефикаснијег коришћења енергије и природних ресурса. Ипак, за померање Дана еколошког дуга на каснији датум потребне су хитне и системске промене у начину на који производимо, трошимо и управљамо природним богатствима. Предложена решења не заговара само Footprintnetwork платформа. Исте трансформације нуди и WWF у свом Извештају о стању планете, чије се најновије издање очекује у октобру.

Нажалост, наш регион је у много горем стању у односу на глобални просек: Србија је у еколошком дугу од 16. маја, Хрватска од 25. априла, Босна и Херцеговина од 26. априла, док је Црна Гора ову границу прешла већ 20. априла.

То значи да наш начин производње и потрошње захтева више ресурса него што природа може да обнови, чак и у региону који се често сматра умеренијим по питању потрошње.

Геолошка формација, позната као имбрикатна лепеза, налази се око пет километара источно од места Мурга Кибзај, у пакистанској покрајини Белуџистан. Део набораних стена који се види на фотографији широк је око 15 километара, али се цела лепеза простире на чак 89 километара, далеко изван оквира овог снимка.

Ова импресивна структура налази се на надморској висини од око 1.500 метара, у планинском венцу Сулејман, који се простире на приближно 6.500 квадратних километара територије Пакистана и Авганистана. Назив „Сулејман“ значи „Соломонов“, по библијском краљу Соломону, а највиши врх венца носи име Тахт-е-Сулејман, што се преводи као „Соломонов престо“.

Ово је једна од неколико необичних геолошких формација насталих дуж границе Евроазијске и Индијске тектонске плоче, које се сударају већ више од 60 милиона година. У једном периоду тог дуготрајног тектонског надметања две плоче су се делимично испреплеле, што је омогућило настанак ове лепезасте структуре, како наводи Земаљска опсерваторија Насе.

„Како се Индија кретала ка северу, почела је да ротира супротно смеру казаљке на сату, повлачећи северозападни део Индијске плоче уназад, ка делу Евроазијске плоче. Супротстављене силе довеле су стене планинског венца Сулејман у јединствен положај снажног сабијања, због чега су многи раседи добили закривљене и испреплетене облике“. објашњавају  представници Земаљске опсерваторије. 

Лепезу чине наизменични слојеви пешчара, који на снимку изгледају тамно, и кречњака, који имају знатно светлију боју. Ове седиментне стене настале су дуж потисних раседа, који су се уздизали са границе Евроазијске и Индијске плоче и временом се испреплели услед померања границе у различитим правцима.

Сателитски снимак је обрађен у лажним бојама, што значи да укључује таласне дужине електромагнетног спектра које људско око иначе не може да види. Такав приказ наглашава разлике између две врсте стена, мада се оне могу разликовати и голим оком. Подручја са вегетацијом на снимку приказана су црвеном бојом.

Ова фотографија представља само мали део ширег снимка великог поља, који у лажним бојама приказује још неколико занимљивих геолошких формација широм планинског венца Сулејман.

Континентални судар

Судар Евроазијске и Индијске тектонске плоче постао је неизбежан пре око 80 милиона година, у време када су диносауруси још владали Земљом, наводи Земаљска опсерваторија. Тада су се две плоче нашле на путањи судара, крећући се брзином већом од 20 центиметара годишње – приближно двоструко брже од најбржих тектонских плоча данас.

Пре око 60 милиона година плоче су се постепено судариле. Уобичајено је да се при таквим сударима мања тектонска плоча подвуче испод веће. Међутим, због огромне величине обе плоче, ниједна није потонула испод друге. Уместо тога, континентална кора дуж њихове границе постајала је све дебља, а тло се савијало, набирало и издизало.

Тај процес није створио само планински венац Сулејман, већ и Каракорум – огроман планински систем који се простире на границама Кине, Индије, Пакистана, Таџикистана и Авганистана – као и Хималаје, два највиша планинска венца на Земљи.

Судар се пуном снагом наставио око 30 милиона година, након чега је постепено успорио. Ипак, Евроазијска и Индијска плоча и данас су у процесу судара, због чега ова област представља једно од најактивнијих жаришта земљотреса на свету.

Пејзажом доминирају необичне, глатке стеновите формације жућкасте боје, које локално становништво назива „фаракло" или „фрагокефала", што у преводу значи „ћелав" или „ћелаве главе", алудирајући на њихов сферичан, огољен изглед. Ове камене кугле, разбацане дуж обале Егејског мора, стварају надреалну атмосферу, призор који многи посетиоци пореде са површином Марса.

Сусрет ватре и воде који је „заледио“ лаву

Најраширеније објашњење за настанак ових фасцинантних скулптура природе ослања се на вулканску прошлост острва. Према популарној теорији, пре више милиона година, ужарена лава из активних вулкана сливала се ка мору. У тренутку када је врела маса дошла у контакт са хладном водом, дошло је до наглог хлађења и стврдњавања. Верује се да је тај драматични сусрет ватре и воде окаменио лаву у бизарне, заобљене облике које видимо данас. Ова прича, иако се романтично уклапа у митологију Лемноса, можда не открива целу истину.

Вулканска прича или стрпљиво дело ерозије

Детаљнија геолошка истраживања нуде другачију, сложенију причу. Научници сматрају да, упркос бурној вулканској историји острва, формације у Фараклу нису директан производ лаве. Уместо тога, верује се да су кугле резултат дуготрајног процеса познатог као сфероидна ерозија и хемијско трошење седиментних стена.

Према овој хипотези, стене Фаракла су заправо пешчари, формирани од наталоженог песка у периоду горњег еоцена и доњег олигоцена, пре отприлике 27 до 33 милиона година.

Вода је милионима година продирала кроз пукотине у овим слојевима, а хемијске реакције су постепено разграђивале оштре ивице, полако их заобљујући и обликујући у готово савршене сфере.

Састав стена додатно поткрепљује теорију о седиментном пореклу. Анализе показују да се подручје састоји од наизменичних слојева глине и пешчара. Сам пешчар је ситнозрне до средњезрне гранулације и садржи мешавину минерала и фрагмената других стена, укључујући кварц, фелдспате, комадиће шкриљаца, вулканских стена и кречњака.

Присуство титанита, хлорита и оксида гвожђа употпуњује сложену геолошку слику. Дакле, уместо једног драматичног тренутка стварања, пејзаж Фаракла је вероватно резултат стрпљивог, миленијумског „вајања" које су направили вода и хемијски процеси, претварајући пешчар у јединствене геолошке одлике.

Геопарк Фаракло налази се у близини села Пропули, а до самог локалитета води неасфалтирани пут, што доприноси осећају авантуре. Иако није комерцијализован као друге атракције, његова сирова и необична лепота привлачи све већи број посетилаца. Фаракло је место где се преплићу митологија и научне чињенице, нудећи свакоме не само прелеп призор, већ и загонетку о моћним силама које неуморно обликују нашу планету.

Због своје јединствене геологије и готово нестварног изгледа, Фаракло је омиљена дестинација фотографа, планинара и љубитеља природе. Локалитет још није масовно посећен, па посетиоци могу да истражују овај „ванземаљски" пејзаж у миру, далеко од гужви које су карактеристичне за познатија грчка острва.

Ипак, бројне врсте које су успеле да се врате показују да је могуће исправити део штете коју смо направили и да уз довољно труда природа може да добије нову шансу.

Причу о повратку из готово потпуног нестанка најбоље илуструје арапски орикс који је некада постојао само у заточеништву.

Ова пустињска антилопа проглашена је изумрлом у дивљини 1972. године због прекомерног лова.

Последњи примерци преживели су захваљујући зоолошким вртовима и приватним резерватима, где је покренут један од најуспешнијих програма узгоја угрожених животиња.

Захваљујући тим напорима, орикс је постепено враћен у природна станишта Омана, Саудијске Арабије и других делова региона.

Данас у дивљини и заштићеним подручјима поново живи неколико хиљада јединки.

Занимљиво је да арапски орикс може да преживи у екстремно сувим условима, дуго без воде, користећи влагу из хране коју проналази у пустињи. Препознатљив је по дугим, правим роговима и белом крзну које му помаже да одбија сунчеве зраке и лакше поднесе високе температуре.

Црнонога творина

Некада широко распрострањена на северноамеричким преријама, црнонога творина се нашла пред потпуним нестанком због уништавања станишта и нестанка преријских паса, њеног главног плена.

Почетком осамдесетих година прошлог века веровало се да је изумрла, све док 1981. није откривена мала колонија у Вајомингу. До 1986. у природи је остало свега 18 јединки, након чега је започет програм узгоја. Данас у дивљини живи око 500 јединки.

Иако делује мала и нежна, одличан је ноћни ловац који током године може да поједе десетине преријских паса.

Ова животиња је једина ласица пореклом из Северне Америке и препознатљива је по црним шапама и тамној „масци“ око очију.

Златни лављи тамарин

Овај мали примат из атлантских прашума Бразила током 20. века био је на ивици нестанка због масовног крчења шума.

Седамдесетих година прошлог века у дивљини је остало мање од 200 јединки, па је врста била пред потпуним нестанком.

Захваљујући програмима заштите шума и узгоју у специјализованим центрима, број тамарина почео је постепено да расте и данас у природи живи више од 3.000 јединки.

Овај мајмун је препознатљив по упечатљивом крзну око главе које подсећа на лављу гриву, по чему је и добио име. Тежи свега око 600 грама, али је веома активан и живи у породичним групама које заједно брину о младунцима.

Златни лављи тамарин настањује само остатке атлантске шуме у бразилској држави Рио де Жанеиро. Ова врста игра важну улогу у очувању шума јер разноси семе биљака и тако помаже обнављању свог станишта.

Плава игуана

Овај велики гуштер са Кајманских острва био је један од најугроженијих гмизаваца на планети.

Почетком 2000-их година њена популација у природи пала је на мање од 20 јединки, па се сматрала једним од најређих гуштера на свету. Главни узроци нестанка били су уништавање природног станишта, саобраћајне несреће, напади паса и мачака, као и уношење страних врста које су угрожавале њена јаја.

Кроз узгој у заштићеним центрима и враћање у природу, популација је повећана на више од 1.000 одраслих јединки.

Плава игуана је један од највећих гуштера на Карибима и може да достигне дужину од око метар и по. Иако јој име каже да је плава, младе јединке су углавном сивкасте или смеђе, а мужјаци са годинама добијају изражену плаву боју, посебно током сезоне парења.

Ова врста живи готово искључиво на острву Велики Кајман, где насељава суве шуме, камените пределе и подручја са ниским растињем. Занимљиво је да може да доживи више од 60 година, што је чини једним од најдуговечнијих гмизаваца.

Иберијски рис

Најређа врста мачке у Европи била је пред потпуним изумирањем јер је 2002. године у Шпанији и Португалији живело мање од 100 одраслих јединки, углавном у неколико изолованих подручја на југу континента.

Главни разлог његовог нестанка био је драстичан пад броја европског кунића, који чини више од 80 одсто његове исхране, али и губитак природних станишта због изградње путева и ширења пољопривредних површина.

Захваљујући строгим мерама заштите, обнови станишта и програмима узгоја у заточеништву, број иберијских рисова почео је да расте. Данас популација премашује 2.000 јединки, а ова врста се постепено враћа у делове свог некадашњег подручја распрострањења.

Иберијски рис је мањи од евроазијског риса и препознатљив је по дугим црним чуперцима на ушима, шиљастој бради и жућкастом крзну са тамним пегама. Одличан је ловац који се ослања на изузетан слух и вид, а најактивнији је у сумрак и током ноћи.

Европски бизон

Европски бизон је највећи копнени сисар Европе, а почетком 20. века био је на ивици потпуног нестанка. Вековима је насељавао шуме широм Европе, али су га лов, губитак станишта и ширење пољопривредних површина готово избрисали са континента.

Последњи дивљи европски бизон у Пољској убијен је током Првог светског рата, а до 1927. године мисли се да је нестала и последња слободна популација на Кавказу. У природи више није било ових животиња, а преживело је само око 50 јединки у зоолошким вртовима и приватним узгајалиштима.

Захваљујући међународним програмима узгоја, европски бизон је постепено враћен у дивљину. Први примерци поново су пуштени у природу педесетих година прошлог века, а данас у Европи живи више од 7.000 јединки. Највеће популације налазе се у Пољској, Белорусији, Румунији и другим земљама источне Европе.

Моћни биљојед може да тежи и више од једне тоне, а мужјаци достижу висину од скоро два метра у раменима. За разлику од америчког бизона, европски бизон углавном живи у шумама, где се храни травом, лишћем, кором дрвећа и младим изданцима.

Сајга антилопа

Ова необична степска животиња некада је бројала милионе јединки широм Евроазије.

После распада Совјетског Савеза број је нагло опао због криволова, а до 2002. године остало је мање од 50.000 јединки.

Данас се популација у Казахстану значајно опоравила и броји више од милион животиња.

Њен велики нос помаже јој да филтрира прашину и регулише температуру ваздуха.

Калифорнијски кондор и ждрал трубач

Калифорнијски кондор, једна од највећих летећих птица Северне Америке, током 20. века био је на граници потпуног нестанка.

Његов број је опао због тровања оловом које су птице уносиле хранећи се остацима плена, губитка природног станишта и лова.

До 1987. године у природи више није било ниједног живог кондора – свих преосталих 27 јединки пребачено је у програм контролисаног узгоја како би врста била спасена.

После деценија напора научника, први примерци поново су враћени у природу деведесетих година. Данас популација броји више од 500 јединки, од којих део поново слободно лети над Калифорнијом, Аризоном и Мексиком. Овај импресивни лешинар има распон крила који може да достигне скоро три метра, што га чини једном од птица са највећим распоном крила на свету, а може да доживи 50 година.

Ждрал трубач који такође настањује Северну Америку имао је сличну судбину.

Пржеваљски коњ

Пржеваљски коњ сматра се јединим правим дивљим коњем који је преживео до данас. Некада је насељавао огромна пространства степа Централне Азије, али је током 20. века доживео драматичан пад због лова и губитка природног станишта.

Последњи пут је виђен у дивљини 1969. године у Монголији, након чега је проглашен изумрлим у природи.

Током седамдесетих година прошлог века у свету је било свега око 30 до 40 ових коња, па су покренути програми контролисаног размножавања. Захваљујући тим напорима, данас у свету постоји више од 2.000 јединки, а део популације поново живи слободно у степама Монголије.

За разлику од домаћих коња, пржеваљски коњ никада није био припитомљен. Има 66 хромозома, снажно тело и кратку и усправну гриву која не пада на страну.

Какапо

Овај ноћни папагај са Новог Зеланда некада је био широко распрострањен на острвима, али је долазак људи довео до његовог готово потпуног нестанка.

Маори су га ловили због меса и перја, а највећи проблем представљало је уношење страних предатора попут пацова, мачака и ласица, на које какапо није био еволутивно припремљен.

До седамдесетих година прошлог века научници су мислили да је изумро, али је откривена мала популација која је надгледана и чувана. Данас постоји нешто више од 200 какапоа на строго заштићеним острвима.

Какапо је посебан по томе што је једини папагај на свету који не лети. Иако има велика крила, она му служе углавном за одржавање равнотеже при пењању и спуштању са дрвећа.

Нестанак врста није увек коначан исход. Иако је човек био главни узрок њиховог угрожавања, управо људски напор, наука и очување природе омогућили су да се неке од најређих врста на планети врате са саме ивице опстанка. Највећи успех неће бити само спасавање врста које су већ на ивици нестанка, већ спречавање да нове животиње уопште дођу у такву опасност

„Приликом монтаже дође до оштећења панела, дође до кварова, и ми тренутно у Србији немамо потпуно до краја доведену законску регулативу. Шта са тим панелима? У Европи, где су већ ти панели стигли на рециклажу због свог животног века, то се већ навелико ради, тако да и ми очекујемо брзо усаглашавање и да тај посао буде могао да се ради у Србији“, каже електроинжењер Саша Луковић из чачанске компаније „Нолеко“.

У Србији се за сада може обавити тек механичко раздвајање појединих делова панела. Ни већина земаља у региону, укључујући и неке чланице Европске уније, нема постројења за комплетну рециклажу.

Да би такав погон био исплатив, потребне су веће количине отпада, па се панели шаљу у Аустрију, Француску, Немачку, где се у сертификованим центрима издвајају вредне сировине.

„Сматрамо да би Србија могла да постане регионални рециклажни центар за соларне панеле. Нема будућности, ни електромобилности, ни чипова, ако немате критичне сировине. Значи нема више отпада – постоје ресурси! И морамо да размишљамо на тај начин. Морамо мењати наратив у глави о индустрији и гурати зелене бизнисе као део новог процеса Србије будућности“, наводи Синиша Митровић из Центра за циркуларну економију ПКС.

„Ако користите старе панеле, држите се ових проверених силицијумских материјала из последњих десетак година. Што се тиче ових нових, свакако имају своје место на тржишту, али ће бити потребно да се за њих развије посебна методологија како да се евентуално рециклирају. Заиста је добро питање шта ће бити за неких десетак година. На основу свега овога, не можемо једнозначно прогнозирати. Чини нам се да ће они свакако имати своје место у већини европских земаља, поготово јужне Европе“, истиче проф. др Мирослав Поповић са Универзитета „Сингидунум“.

Осим заштите природе, важна је и економска рачуница. Стручњаци кажу да је неопходно проценити све мане и предности различитих извора: колико енергије дају, какве су им могућности рециклаже, али и колику количину – и каквог отпада – ће оставити након истека животног века.

У већим размерама, ова појава представља много озбиљнији проблем од самог непријатног мириса.

У многим деловима света језера се исушују у толикој мери да научници упозоравају како би могла да емитују довољно гасова са ефектом стаклене баште да се њихов утицај може поредити са емисијама насталим сагоревањем фосилних горива.

У новој студији објављеној у часопису Science научници наводе да је Аралско море – највеће исушено језеро на свету – емитовало чак 204 мегатоне (око 225 милиона америчких тона) угљен-диоксида откако је почело да се исушује шездесетих година 20. века.

Али можда није прекасно да се преокрене ток догађаја

Данас је Аралско море слана пустош, више пустиња него море. Али није увек било тако.

Његов водостај почео је нагло да опада тек када су реке Аму Дарја и Сир Дарја преусмерене ради снабдевања водом брзо растуће индустрије памука у Узбекистану.

До деведесетих година 20. века језеро, некада четврто по величини на свету, било је готово непрепознатљиво.

На његовом месту сада се простире огромна слана пустиња – некадашње језерско дно које се под утицајем сунца постепено распада.

Студија процењује да је између 1960. и 2022. године исушено море испустило 204 мегатоне угљен-диоксида у атмосферу. Та процена заснива се на истраживању више локација и анализи узорака језгарског материјала прикупљених са сувог дна језера.

Постоје и знаци опоравка на северу, где је влада Казахстана усвојила мере за управљање водним ресурсима како би обезбедила да Сир Дарја настави да се улива у Северни Арал.

Нова студија сугерише да би поновно плављење читавог басена могло донети огромне користи за животну средину, не само у самом језеру већ и на глобалном нивоу.

„Испод Аралског језера налази се скривено угљенично благо“, каже биогеохемичар Рафаел Марке из Шпанског националног истраживачког савета.

„Ако ови седименти остану изложени, угљеник ће наставити да се испушта у атмосферу. Ако се море поново поплави, исти тај угљеник могао би да пређе из извора емисија у део климатског решења.“

Према прорачунима истраживача, поновно плављење дна језера могло би да спречи ослобађање процењених 165 мегатона угљеника који је и даље заробљен у седиментима.

Студија је такође показала да се скоро петина емисија угљеника из Аралског мора ослобађа зато што ветар разноси седимент са исушеног језерског дна – фактор који истраживачи раније нису узимали у обзир.

„Када језеро пресуши, не суочавамо се само са хидролошким, еколошким или социоекономским проблемом“, каже екологиња Нурија Каталан из Шпанског националног истраживачког савета.

„Угљенични циклус се такође мења на начине који су до сада углавном били изостављени из климатских прорачуна.“

У међувремену, климатске промене додатно појачавају забринутост за будућност водоснабдевања Аралског мора.

Аму Дарја и Сир Дарја напајају се водом насталом топљењем глечера у планинама Тјеншан и Памир. Како се ти глечери повлаче услед загревања климе изазваног емисијама из фосилних горива, доток воде ће се вероватно смањивати, а преостала вода испараваће много пре него што стигне до Аралског мора.

Иронично, боље управљање водним ресурсима и враћање воде у језера која су пресушила услед људске активности могли би да постану важан део стратегије за ублажавање климатских промена и очување преосталих глечера.

Аралско море није једина копнена водена површина коју је човек исцрпео у потрази за економском добити. Ту су и Велико слано језеро и Салтонско море у Сједињеним Америчким Државама, Каспијско језеро, језеро Урмија у Ирану, језеро Поопо у Боливији и многа друга.

Сва изгубљена језера потенцијално доприносе емисији угљеника

„Наша студија показује да заштита ових огромних залиха угљеника закопаних у седиментима има и значајну климатску вредност, која би могла бити укључена у механизме финансирања засноване на угљенику“, истичу аутори студије.

„Ово пружа нову перспективу, изражену језиком познатим климатским финансијама и тржиштима угљеника, и отвара нову расправу о томе како би поновно плављење ових језера могло да буде финансирано“, сматрају ови научници.