Око разлога због чега су „Битлси“ одбили да наступе кружиле су бројне гласине. Једна од њих је да је Џон Ленон захтевао да се у програм уврсти и бенд његове супруге „Пластик Оно бенд“, али да организатори нису баш били претерано одушевљени условом.

Друга, вероватнија, варијанта била је да је Ленон рекао Артију Корнфилду, једном од организатора „Вудстока“, да би желео да „Битлси“ наступе, али да је бенд тада већ био у завршној фази припремања Еби роуда, последњег заједничког албума, и да су сви чланови већ знали да је крај близу.

„Битлси“ у том тренутку нису три године били на турнеји или одржали концерт (сем у јануару на крову у Севил роуу у Лондону), тензије између чланова већ су узимале данак, што је евидентно из тога да се бенд распао три месеца након „Вудстока“.

„Лед цепелин“ је добио позив, али је менаџер групе Питер Грант одлучио да бенд не треба да буде тек једна од ставки на фестивалском програму.

Пионири хард-рока су истог лета отишли на изузетно успешну турнеју, а у време одржавања „Вудстока“ наступали су мало јужније, у Њу Џерзију.

Као и за „Битлсе“, и за „Дорсе“ су дуго кружиле непроверене информације о томе зашто су одбили. Дуго се причало о томе да је група одбила зато што Џим Морисон није волео да наступа на отвореном.

Међутим, легендарни клавијатуриста и члан „Дорса“, Реј Манзарек, навео је много простији и искренији разлог.

„Нисмо наступили на 'Вудстоку' јер смо били глупи и одбили. Мислили смо да ће бити лошија копија 'Монтереј поп фестивала'“, рекао је Манзарек 1996. године.

Разлог одбијања „Џетро тала“ да се појави био је простије природе. Фронтмену Ијану Андерсону се није допадала идеја да наступа пред хиљадама прљавих хипика и голих жена, где ће бити дроге и пића.

„Хоће ли бити много голих жена? И хоће ли се дрогирати, пити много пива и ваљати се у блату?“, питао је Андерсон менаџера бенда Терија Елиса, на шта је овај одговорио: „О, да.“

„У реду, онда не желим да идем“, кратак је био Андерсон.

„Ролингстонси“ су такође добили позив, али је Мик Џегер у то време снимао мало познати филм Нед Кели у Аустралији.

„Прокол харум“ је одбио позив јер је „Вудсток“ падао пред крај напорне турнеје, а и један од чланова Робин Трауер је очекивао рођење детета.

Боб Дилан је првобитно био у преговорима да наступи, али многи наводе да није био претерано загрижен, а нимало му се није допадао велики број хипика који су се скупљали испред његове куће у близини планиране локације фестивала.

Због тога се средином јула договорио о наступу на фестивалу на острву Вајт у Енглеској, који се одржавао у исто време када и „Вудсток“.

Иако су испрва били планирани да наступе, момци из „Муди блуза“ ипак су се одлучили да наступе у Паризу тог викенда.

Френк Запа је такође био позван, али није био заинтересован: „Много блата на Вудстоку. Позвали су нас, одбили смо.“

Првобитно планиран да наступи био је и „Чикаго“, али је њихов промотер Бил Грејем заказао концерт у Сан Франциску истој викенда када и „Вудсток“. Њихово место заузео је „Сантана“ са бендом.

„Џеф Бек груп“ нашао се на званичном програму фестивала, али никада није дошао до „Вудстока“. Разлог је био што је фронтмен и гитариста Џеф Бек распустио групу дан пре.

„Намерно сам расформирао групу пре 'Вудстока'. Нисам желео да је сачувам“, рекао је у својој биографији.

Фестивал је требало да отворе психоделични рокери „Свитвотер“ (Sweetwater), али су се заглавили у саобраћају, па је уместо њих ускочила фолк, соул звезда Ричи Хејвенс. „Свитвотер“ су морали хеликоптером да превезу, јер је гужва на путевима била толика да није било другог избора.

Журка почиње

Први дан (петак) је био претежно резервисан за кантри и фолк музичаре, попут поменутог Ричија Хејвенса, „Инкредибл стринг бенд“ (The Incredible String Band), Тима Хардина, Мелани (која је на бину изашла у шестом месецу трудноће) и фолк иконе и познате антиратне активисткиње Џоан Баез.

Други дан су кренули тешкаши. Око два после подне на бину је изашао је бенд „Сантана“, са двадесетогодишњим Карлосом Сантаном на челу.

Сантана је касније признао да је читав бенд био „под утицајем“ и да се он плашио да због есид трипова неће моћи да свира, али је њихова 45-минутна свирка, коју су завршили „жртвујући душу“ (песма – Soul Sacrifise), била једна од најбољих на „Вудстоку“ и обезбедила им светску славу.

Низали су се „Кенд хит“ (Canned Heat), „Киф Хартли бенд“ (Keef Hartley Band), „Маунтин“ (Mountain), пре него што су око десет увече на бину изашле легенде хипи контракултуре „Грејфул дед“ (Grateful Dead).

Њихов наступ је био прекраћен када је отказало главно концертно појачало док су „прашили“ песмом Turn On Your Love Light.

Када су поново оспособили озвучење, бину су заузели амерички блуз-рокери „Криденс клирвотер ривајвал“ (Creedence Clearwater Revival) – иначе први велики бенд који је пристао да свира на „Вудстоку“, што је покренуло и друге да дођу.

После њих миљеница публике и један од најбољих женских вокала у историји – Џенис Џоплин.

„Немојте трпети ничија ср**а. Музика треба да буде за уживање“, рекла је на почетку Бисера (Pearl), како су је од милоште звали, а онда се онај храпави, моћни глас проломио кроз озвучење снаге 12.000 вати.

Пит Таунсенд из „Хуа“ (The Who), који су наступили после ње, написао је у својим мемоарима да јој то није био најбољи наступ, највероватније због пића и хероина који је узела због нервозе од вишечасовног одлагања и броја људи на фестивалу.

„Чак и кад јој је лоше вече, Џенис је и даље невероватна“, написао је Таунсенд.

Легендарни „Ху“ је наравно био на висини задатка када су момци у пет ујутру изашли на бину. Сунце је изашло тачно када су почели да свирају песму See Me, Feel Me, што је басиста бенда прокоментарисао да је „бог радио на осветљењу“, а Таунсенд је на крају бацио гитару у одушевљену публику.

Зору је публика дочекала уз психоделични „Џеферсон ерплејн“ предвођен Грејс Слик.

Џо Кокер уз малу подршку пријатеља и „бомбаш“ Хендрикс

Недељу је око два после подне отворио Џо Кокер уз пратњу "The Grease Band", које су на фестивал морали хеликоптером да довезу. За наступ су одабрали песме Feelin' Alright?, Something's Comin' On, Let's Go Get Stoned, I Shall Be Released, а завршили га са осмоминутном верзијом култне With a Little Help from My Friends.

Кокер је касније рекао да је наступ на „Вудстоку“ био „просветљујући дан“ за њега.

Уследио је жесток пљусак, али су извођачи, један по један, ипак настављали, а публика жељно ишчекивала.

Око три ујутру на бину су изашли Крозби, Стилс, Неш и Јанг, којима је „Вудсток“ био нека врста ватреног крштења.

„Ово је тек други пут да наступамо пред људима. Престрављени смо“, рекао је Стивен Стилс.

Ко други би био довољно достојан да затвори овакав фестивал, него легендарни Џими Хендрикс, који је изашао пред публику око осам ујутру, а пуна три дана није спавао.

Хендрикс је у том тренутку био најплаћенији рок музичар и хедлајнер фестивала, а десетине хиљада најзагриженијих љубитеља га је дочекало.

По многим кулминација читавог фестивала кренула је када је Хендрикс одсвирао своју верзију америчке химне, у коју је убацио бројне ефекте и дисторзије како би имитирао звук бомби, ракета и митраљеза.

Иако никада није признао, многи су протумачили то као поруку против Вијетнамског рата. Фотографије Хендрикса на бини током извођења Star Spangled Banner сматрају се једним од најважнијих тренутака 60-их и 70-их.

Свирку је завршио песмом Hey Joe, да би одмах по напуштању бине колабирао од умора.

Програм фестивала

Петак:

- Ричи Хејвенс
- Свами Сачидананда
- „Свитвотер“ (Sweetwater)
- Берт Сомер
- Тим Хардин
- Рави Шанкар
- Мелани
- Арло Гутри
- Џоан Баез

Субота:

- Квил (Quill)
- Кантри Џо Макдоналд,
- „Сантана“
- Џон Себастијан
- „Киф Хартли бенд“ (Keef Hartley Band)
- „Инкредибл стринг бенд“ (The Incredible String Band)
- „Кенд хит“ (Canned Heat)
- „Маунтан“ (Mountain)
- „Грејтфул дед“ (Grateful Dead)
- „Криденс клирвотер ривајвал“ (Creedence Clearwater Revival)
- Џенис Џоплин и „Козмик блуз бенд“
- „Слај енд фемили Стоун“ (Sly and the Family Stone)
- „Ху“ (The Who)
- „Џеферсон ерплејн“ (Jefferson Airplane)

Недеља: 

- Џо Кокер и „Грис бенд“
- Кантри Џо енд д фиш (Country Joe and the Fish)
- „Тен јирс афтер“ (Ten Years After)
- „Д Бенд“ (The Band)
- Џони Винтер
- „Блад, свет енд тирз“ (Blood, Sweat & Tears)
- „Крозби, Стилс, Неш енд Јанг“ (Crosby, Stills, Nash & Young)
- „Пол Батерфилд блуз бенд“ (Paul Butterfield Blues Band)
- „Ша на на“ (Sha Na Na)
- Џими Хендрикс

Вудсток је требало да се одржи у селу Волкил близу истоименог места Вудсток, где је живео већ тада легендарни Боб Дилан. Свега месец пред концерт, општина је повукла дозволу, бојећи се на шта ће место да личи, после, веровали су, најезде хипика. На крају је у Вајт Лејку, близу места Бетел, Макс Јазгар за 50.000 долара организаторима уступио своју фарму. Конзервативна Америка се најежила.

"Нико није знао у шта ће се позив на три дана музике, љубави и мира претворити", каже музички критичар Петар Пеца Поповић. "Нити је фестивал био у Вудстоку, нити га памтимо по миру, нити љубави, па ни по музици. Памтимо га као нешто што је променило свест људи о самој музици и о америчкој генерацији која је тада стасала и која се сматрала хипицима."

Проблеми са добијањем дозволе за фестивал само су утицали да се заинтересује још више људи.

Вера Ранковић је у то време живела у Бостону, студирала је сликарство, и са пријатељима ишла на фестивале. Вудсток је био тек један од њих. Сећа се, каже, неке бине у даљини, неке музике, која није била примарна. Била је повод да се млади окупе на том месту.

"Замислите ви пола милиона људи се скупи, три дана није било полиције, није било редара, није било никаквих проблема, инцидената, агресивности, нико се није посвађао, можете ли ви то да замислите?", каже Вера и додаје: "У оближњем градићу су националну гарду сакупили за сваки случај, али није требало. Хипици не праве проблеме, то је њихова одлика, да не праве проблеме."

Дух времена

Шездесете су биле време промене и истраживања за генерацију рођену после II светског рата. Размена мишљења, идеја, проучавање мистичних филозофија, експериментисање са дрогама. Са марихуаном и посебно, са Ел-Ес-Дијем или есидом, који је у Америци био легалан до 1966.

Нова супкултура преиспитивала је сексуалност и морал. То је време зачетака покрета за оснаживање жена, за већа црначка права, време протеста против рата.

Пре 60-их коса се шишала, у складу са војном хигијеном II светског рата. Хипи револуција је значила да мушкарци могу да носе било шта, дугу косу, бркове и браду. За жене, ране '60. биле су сукње и хаљине, фризуре и јака шминка. Хипици су ишли на природан изглед и дугу косу.

„Хипици нису били нека сиротиња и неки проблематични људи, неки наркомани", каже Вера Ранковић, „него супротино, били су из добростојећих породица, углавном школовани. То су били студенти и врло су били политички ангажовани. У то време је био вијетнамски рат и почела је мобилизација. Ми смо сви, с једне стране, ишли на фестивале, а с друге на протесте."

У емисији Круг Радио-телевизије Београд из 1973. се каже:

„Географски и духовно Вудсток је далеко од отмених апартмана у Вашингтону. Три дана је 300.000 младих Американаца пузило по једном пашњаку бежећи у ритуалне церемоније међу стенама. Себе зову нација Вудсток. Њихов скуп симболише велику подељеност. Сигурни су једино смрт и порези, стопа и једног и другог је висока због рата у Вијетнаму. Већини Американаца је јасно да рат није добијен. Демонстрирају и они који то никад нису радили, траже од Никсона да врати војнике кућама..."

Американци су бежали и у Канаду како би избегли регрутацију. Неки музичари који су свирали на Вудстоку, гласно су их подржавали. Попут Џоан Баез, чији је муж био у затвору због избегавања регрутације. Кантри Џо Мекдоналд написао је познату песму чије су речи: "За шта се боримо, следећа станица је Вијетнам, отвори рајска врата, сви ћемо тамо."

Требало је показати да Америка није за рат, да постоји разумевање за људе других полних склоности, друге боје коже, студенте који се не слажу са ситуацијом у САД.

„То се дешава непосредно после убиства Кенедија млађег и Мартина Лутера Кинга", подсећа Пеца Поповић, "постојали су и уметнички и социјални и људски разлози да се скупимо и покажемо да се не слажемо са том Америком".

„Вудсток је за некога био рај, за некога пакао"

Концерт је почео 15. августа. Четири сата пре почетка, колона возила била је дугачка 25 километара. Колико год да се крваво радило, до почетка концерта није подигнута ограда око фарме, нити су направљени киосци где би се купиле карте на лицу места. И Вера Ранковић и њени пријатељи ушли су бесплатно.

„Очекивали су 150.000 људи и толико су продали карата, али ми се запутили па сад да видимо... Стигло је 400.000, можда и више, и онда су све отворили и рекли – бесплатно", присећа се.

Вудсток се није исплатио, бар не за та три дана, већ у наредних десет година. Нешто новца вратило се од плоче и документарног филма редитеља Мајкла Ведлија из 1970, чији је асистент био млади Мартин Скорсезе.

Сви путеви били су закрчени два дана пре почетка фестивала. Једино превозно средство је био хеликоптер за организаторе и учеснике, док је публика пешачила.

Пилот хеликоптера који је возио Џенис Џоплин рекао је: „Видиш оно брдо тамо, оно које није зелено? Све су то људи."

„Тај народ који је ту живео није веровао шта се десило", каже композитор Зоран Симјановић. "Ти сељаци, милиони им се ту мувају, траже млеко, нема ништа да се једе, чудо једно... Ту је било свашта и међу публиком и отворен секс и штошта што је било револуција у то време, али не и насиља. Чим има секса, нема насиља."

Вера Ранковић каже да је на Вудстоку било дроге, марихуане и Ел-Ес-Дија, али да то није била главна ствар. „Ни секс није био главна ствар, било га је наравно, млади, хормони раде... Мада, тада је било перципирано да су то све неки промискуитетни људи, отпадници друштва. И медији су то писали. Затим су родитељи тих младих људи који су били на Вудстоку писали на пример Њујорк тајмсу: Извините, па ви то сасвим погрешно представљате...", каже Вера Ранковић.

Ко се појавио на тој бини, направио је каријеру за цео живот

Организатори, међу којима се истицао 24-годишњи Мајкл Ланг, најпре су хтели да то буде комерцијални догађај после кога би отворили музички студио. Али било је тешко довести велика имена. Кренуло је набоље тек када су пристали Криденс Клирвотер Ривајвал.

На Вудстоку су били и Џеферсон ерплејн. Певачица Грејс Слик је наступ најавила као јутарњу музику за манијаке. Крозби, Стилс и Неш су тек други пут у каријери били пред публиком. Оснивач групе Грејтфул Дед, Боб Вир, данас пише да је музика која је настајала 60-их стасала на Вудстоку.

Нису дошла четири највећа имена тог момента у свету. Битлси су последњи концерт одсвирали 1966, нису практично ни постојали. Ролинг стонси су изгубили Брајана Џонса, свирали 5. јула 1969. у Хајд парку и имали су заказану турнеју за јесен по Америци.

Није дошао Боб Дилан који је већ заказао наступ на острву Вајт последње недеље августа 1969. као повратак после четири године. Нису дошли Дорси, јер је Џим Морисон имао проблема са свлачењем на сцени, водила се судска процедура.

После су неки тврдили да нису ни били позвани, други да им је лоше пренето о каквом се концерту ради. Али они који су су се појавили на бини Вудстока, направили су каријеру за цео живот.

"Много значи када ти дођеш пред толике људе и зовеш се Ху, па Тен јирс афтер", каже рок фотограф Бранислав Брајан Рашић. "Ја бих издвојио Сантану, тада латино музика и рок џез нису били толико популаризовани. То им је трасирало пут. Најдражи ми је Џо Кокер, легендарно извођење 'With a little help from my friends'. Чак су и Битлси рекли свака част, кад неко направи своју песму од туђе", каже Брајан Рашић.

"Џеф Бек је имао сабраћајку, он је требало да буде звезда", прича Пеца Поповић. "Па је уместо њега на Вудсток позвана група Тен јирс афтер. Они су направили са том композицијом невероватну каријеру."

Било је јасно су неки на бини Вудстока били веће звезде од других. Зато су њихови наступи остали незабележени. Попут бенда Блад, свет енд тирс, који није дозволио да их снимају. Дуго се ван Америке није знало ни да су били на Вудстоку.

"Зона катастрофе"

Падала је киша. Током неких наступа скоро па је било фатално свирати електричну гитару. Као из кабла лило је после Џоа Кокера.

"Сећам се кише", каже Вера Ранковић. "У неколико наврата су били страшни пљускови, сатима. Ми смо срећом имали комби, а ко није имао велики аутомобиле и био под шатором... то је било блато до колена."

Настала је мочвара, а хиљаде су спавале напољу, да задрже место. Понестајало је воде и хране, камиони нису могли да приђу и среде тоалете, било је гласина о тифусу и дизентерији. И оних да је област проглашена "зоном катастрофе".

Вудсток није био "област катастрофе" како су медији писали. Али је било оних који су у гужви изгубили једни друге. Са бине су нон-стоп читана обавештења.

У свему томе заиста је тачно да је један од највећих домета Вудстока тај што није било насиља. Забележена су два смртна случаја, једно предозирање и случај када је младић заспао испред трактора. Било је пар стотина повреда, углавном посекотина на босим стопалима и последица узимања есида.

За безбедност и, додуше, сваку другу помоћ били су задужени чланови хипи комуне "Хог фарм", који су на сваки наговештај конфликата бацали пите у лице или балоне међу публику. Или просто викали: Мир! Мир! Мир!

"Кад неко данас прича о Вудстоку, прича или о рају или о паклу. Или о најлепшим или о најгорим успоменама. Али резултат тога је могућност да се скупи 400 или 500.000 људи, да се три бебе роде, а ви данас да направите најобичније уличне демонстрације у било ком граду света, имате мртвих и рањених", прича Пеца Поповић.

Фестивал је затворио Џими Хендрикс. Пошто је било прекида због кише по неколико сати, све се померало. Хендрикс који је требало да наступи у четири ујутру наступио је у пола девет понедељак. Прича се да није хтео да изађе раније иако му је нуђено. Када се појавио, многи су већ отишли јер су морали на посао. На фарми је остало око тридесетак хиљада најупорнијих.

Али је ипак Хендрикс остао симбол Вудстока, и чувено гитарско извођење америчке химне.

„Никад нико није имао храбрости да изађе на бину и затвори велики фестивал химном своје земље", каже Пеца Поповић. "Исто тако сам био узбуђен двадесет година касније на једном мировном концерту у Дому омладине, када је Која из Дисциплине кичме изашао и одсвирао Хеј, Словени када се земља распадала. Свирати химну са гитаром уместо стајати мирно са пушком док се интонира химна. Порука је добра. Волимо нашу земљу на наш начин", закључује Поповић.

Одјеци Вудстока у Југославији

У време када се одржава Вудсток, у време пре интернета, Југославија за фестивал сазнаје углавном из музичких часописа. Како каже композитор Зоран Симјановић: „Ми нисмо имали такав осећај као Американци, живели смо мирно, није било рата. Сви су живели добро и свирао се углавном рокенрол."

Земља можда не би ни осетила одјеке хипи културе, да нису стигли са сцене Атељеа 212. Јован Ћирилов и Мира Траиловић на Бродвеју су гледали Косу и донели је у Београд.

„Коса је био један светски хепенинг", наставља Симјановић. „Било је важно да изводиш Косу, јер је била прво борба између рата и мира. Дошло је до сукоба у Вијетнаму и цео свет је подржавао Косу. А и страшно је било модерно играти у Коси. Не знам колико се људи пријављивало да игра..."

Јавило се на хиљаде, прича глумица Мира Пеић Арменулић.

„Они нису били никакви хипици да се разумемо. Практично нико није ни знао шта је то хипик. Гостовали смо по целој Југославији, нигде није било места. У Атељеу су се плашили да ће се срушити балкон, сви су устајали на крају, певали Дај нам сунца, што се до тада није дешавало у позоришту."

Мира Пеић играла је једну од главних улога. Шилу, љубав Клода Буковског, који треба да крене у рат у Вијетнам. Београдска "Коса" открила је младима шта се дешава преко океана. Једина у Европи. Популарна и контроверзна.

„У једном моменту се у представи њих четворо скинуло", каже, "И то је био шок. О томе се причало као да су играли голи све време. Они су се скинули, што се није видело, јер су били прекривени плаштом. Онда је само тај плашт екипа подигла и спустила и то је било све. И у току представе је било приче – те дрога ова, те она. Али није то била срж, било је то нешто друго. То је био покрет против насиља", каже Мира Пеић.

Петар Поповић подсећа да је после Косе и Вудстока, Бора Ћосић у књизи Mixed media, први пут дао формулацију фестивала на српском језику, рекавши да је то нуклеус бескласне државе чуда с моралом иделаног друштва који се овде игра, кутијица с различитм стварима које припадају некој другачијој цивилизацији.

Чудо на Вудстоку пред београдску публику стиже 1971. Када је на репертоару Феста документарни филм премијерно приказан годину дана раније. Тада га је гледао и фотограф Брајан Рашић.

"Укапирали смо да је Вудсток имао једну пројекцију, а време за следећу је било такво да схватиш да тај филм не може да буде приказан цео, јер траје три сата. Мислили смо, јао опет су секли, јер свашта се тада радило. На дан пројекције у Козари, ишле су вести. Речено је да оно што пише за почетак филма није истина, да сви треба да дођу сат раније. Ја сам чуо... е сад, каква је паника била. Дошао сам на време, полупразна Козара, филм почео, људи улазе очајни. Шта сам пропустио, кад је почело, било је нешто мало трагикомично..."

"Реперкусије Вудстока смо видели тек на Хајдучкој чесми осам година касније. Нико није могао да претпостави како ће бити код нас кад се много људи скупи. Кад организујете политичке митинге, то се организује. Али ово, чуда у култури се не организују, она се догађају", каже Пеца Поповић.

Вудсток после Вудстока

Да је Вудсток био нешто посебно, али и да три или мање дана мира и музике није увек лако извести, показало се свега пар месеци касније. У децембру 1969. одржан је бесплатан концерт Алтамонт Спидвеј фестивал. Музика, која је била одлична, остала је у другом плану. Обезбеђење су били чланови бајкерске групе Анђели пакла. Идеја је била да буду обезбеђење, да не би правили проблеме.

Сантана је прекинуо концерт после три песме и тражио да туча престане. Један 18-годишњак, Афроамериканац, убијен је.

После Вудстока, чишћење 240 хектара онога што је остало после боравка скоро пола милиона људи није деловало историјски, али фестивал је брзо постао легенда. И матрица за нове фестивале. Наравно, оне који ће донети и профит. Пре Вудстока се није причало о новцу, а сада се знало да велики догађај тражи велику инвестицију.

Први концерт у част Вудстока организован је већ 1979. на десету годишњицу. Познатији је онај за 25 година, 1994. Много комерцијалнији, са великим музичким именима и спонзорима. Као некада, тоалети нису најбоље функционисали, ограде су срушене, пала је киша, било је море блата, дроге и мало полиције. Фотографисао је Брајан Рашић.

"Продато је 164.000 карата, а било 550.000 људи, више него на Вудстоку", сећа се Рашић. "А овде су се куповале карте, за куповину су се користиле Вудсток паре. Било је евидентно да је поређење само у имену. Први Вудсток је био три дана мира и музике, а ово још два дана музике и љубави. Музике је било, љубави немам појма, било је кише, блата звали су га Мудсток '94", прича Рашић.

Концерт из 1999. био је још комерцијалнији са највећим звездама. Квалитет музике опет је био много бољи од организације. Остало се без пијаће воде због квара, било је блата, па и пожара. Морала је да интервенише полиција.

"То су сећања на Вудсток", каже Зоран Симјановић. "Сви следећи делови филма никад нису као први, кад направиш један добар филм, никад други није. После правиш нешто да би се сетио. То је више бизнис него било шта друго."

И због бизниса, отказан је овогодишњи велики концерт у част 50 година Вудстока који је припремао као и претходних година, сада већ 74-годишњи Мајкл Ланг. Желео је да место концерта буде Ваткинс Глен, где је 1973. одржан велики рок фестивал. Ко је пратио шта се дешава, није се изненадио. Повезао се са маркетиншком агенцијом из Јапана која организује олимпијске игре и која је желела да инвестицијом од 40 милиона долара увеже учеснике за пратеће програме Олимпијаде следеће године. Ланг данас каже: Изабрао сам погрешног партнера.

Додуше, мањи концерт организован је на оригиналној фарми Макса Јазгара. Од поставе из 1969. ту су Сантана и део Криденса. Цена карата је од 500 до 1.600 долара.

Подсећања ради, 50 година раније Хендрикс је био најплаћенији музичар са 18.000 долара, за њим Блад, свет енд тирс са 15. Џо Кокер је кући однео 6.000, а Сантана 750 долара. Касније је Мајкл Ланг Кокера довео у Београд, када су, кажу, хотелски рачуни били већи од хонорара са Вудстока.

Вудсток је постао историја, утро је пут новим фестивалима, али они који су тамо били кажу да је пре свега у себи имао дух једног времена. Свега пар година после Вудстока, коментарисало се да су шездесете продрмале из темеља конформистичку свест слободним политичким ставом, слободном љубављу, слободном употребом дроге и иконографије, слободним отпором према власти и да су остале непревазиђени симбол отпора у свету.

За оне који су прошли Вудсток било је то искуство, феномен, догађај, авантура, готово катастрофа и, на неки начин, борба за опстанак. Ни данас им није јасно како је све то уопште успело.

Свет никада није видео успешније окупљање хипика.

Откуд ви на Вудстоку 1969. године?

Ја сам тада била студент, студирала сам на Ликовној академији у Бостону. Тамо сам живела и завршила средњу школу и факултет.

То је био један од фестивала на које смо ми ишли као група чергара лети. Музички фестивали су били у моди и када смо били тамо, ми уопште нисмо били свесни каквом историјском догађају присуствујемо.

Који сте то ви?

То је дружина мојих пријатеља са факултета, колега студената. Имали смо комби и онда смо лети ишли по разним музичким фестивалима. Ми смо били хипици, са свим што то подразумева, и то нам је био летњи провод.

Да ли је Вудсток обећавао у најави да ће бити нешто велико?

Јесте, било је пуно познатих имена, али она најпознатија нису била ту — ни "Стонси", ни Боб Дилан, ни "Лед цепелин". Ови који су били ту још су били у успону, нису били легенде — ни Џими Хендрикс, ни Џенис Џоплин. То је била нека алтернативна музичка сцена, они су тек сад постали легенде, после пола века. Они су онда још увек пробијали те музичке и културне баријере.

Оно што је мени важно је то време. Ја сам била тамо, али сам била тамо у том друштву, у том моменту. Тај доживљај је мени био врло широк. Била је нека бина у даљини и нека музика, али она није била примарна. Она је била повод да се ми скупимо ту. А скупило се много људи, неки кажу чак пола милиона.

Ми смо били тамо четири дана. Музика је била све време. Било је музике, кише, сунца, спавања, седења, шетања.

Замислите ви пола милиона људи да се скупи! Четири дана није било полиције, није било редара, није било никаквих проблема, инцидената, агресивности. Нико се није посвађао, можете ли ви то да замислите?

Кажу да је заиста то било "мир и љубав"...

Да, то је био тај хипи покрет. Он је почео фактички са "Битлсима", они су кренули са тим алтернативним начином живота. Прво коса — коса је симбол хипи покрета. Кад је био Вудсток '69. године, хипи покрет је био на врхунцу. То једна, како се каже у Америци, "counterculture", код нас би се рекло супкулутра.

Хипици нису били нека сиротиња и неки проблематични људи или наркомани, него баш супротно. Били су из добростојећих породица, углавном школовани — то су били студенти.

Били су и врло политички ангажовани. У то време је био Вијетнамски рат и почела је мобилизација. С једне стране идеш на музичке фестивале, а с друге стране идеш на демонстрације. Ми смо ишли у Вашингтон и демонстрирали. Ми смо као академија правили графичке плакате против рата у Вијетнаму.

Та музика је била одраз једног гледања на свет који је био драматично другачији од света наших родитеља. То су биле педесете, били су врло уштогљени, друштво је било врло старомодно и патријархално у Америци. Шездесетих година је "беби-бум" генерација долазила у зрелост и побунила се против целе филозофије материјализма, против тога да после факултета мораш да уђеш у корпорацију, да имаш дрес-код, да уђеш у дугове.

Мада, шездесете и седамдесете су биле јако просперитетне године, можда најбоље прошлог века, јер је тада у Америци средња класа била најбројнија. Тих година су људи могли да приуште себи да купе кућу.

У томе се разликује од данашњег времена. Млади људи који су завршили факултет имали су пред собом светлу будућност, имали су очекивања да ће свака година бити све боља. Ми сада имамо супротно, имамо промену климе, финансијске сломове, разне проблеме.

Хипи покрет није био много распрострањен. Можда је било 20 милиона хипика у целој Америци од 200 милиона људи. То је био покрет који није био баш толико раширен, али је ширио друге вредности, другу музику, други изглед, други став, однос према дрогама.

Углавном људи који узимају дрогу то раде јер су несрећни, да побегну од стварности. У Америци тада ми смо узимали марихуану, али не озбиљно, а и ЛСД је тада откривен. То је било истраживање себе и своје свести и начин да се свет види другачије.

Алкохола није било, можда пиво. У Европи је сасвим други став према алкохолу. Доступнији је, блажи и присутан на друштвеним догађајима. У Америци не, јер готово свака држава има забрану точења алкохола за малолетнике и није уопште доступан.

На Вудстоку је било траве, ЛСД-а. То није била главна ствар, као ни секс. Било га је, наравно — млади људи, хормони раде. Тада је било перципирано да су то све неки промискуитетни отпадници друштва.

Тако је писало у медијима тада...

Да, конзервативна штампа је све скандализовала. После су видели, када су родитељи тих младих људи који су били на Вудстоку писали нпр. Њујорк тајмсу и рекли: "Извините, ви то потпуно погрешно представљате. Тамо нема никакве опасности, нема агресивности, тешких дрога. То су деца која слушају музику."

Ако тај период можемо да окарактеришемо од Битлса до филма "Коса", видите да је то покрет који се касније изгубио силом прилика, али то се раширило на цео свет.

То је било и код нас. Ми смо периферија, али су и код нас дошли одјеци. И код нас је била дуга коса, и код нас су водили децу на шишање. Мој тата је био професор овде у средњој школи и био је главни за шишање ђака.

Значи, било је лако и овде поистоветити се са тим...

Било је, мада у много мањој мери, јер ми нисмо имали тако изражену средњу класу. У том покрету си када си материјално обезбеђен од детињства и онда одбацујеш те материјалне ствари ради духовног просветљења.

Закрчене улице, била је маса људи, није се очекивало да ће их толико доћи. Јесте ли ушли бесплатно, као што кажу да је на крају било?

Јесмо, ушли смо бесплатно. Очекивали су 150.000 људи и толико су продали карата. Међутим, ми смо се запутили, па сад — шта буде!

Стигло је 400.000 и више. Онда су све отворили и рекли да је бесплатно. После сам читала да су организатори годинама отплаћивали дугове јер нису зарадили ништа од тога.

Који извођач је оставио најбољи утисак?

Ја сам волела Џоа Кокера, Криденсе (Creedence Clearwater Revival), њих сам обожавала, Џенис Џоплин, Хендрикса... Ма све ове велике, "Џеферсон ерплејн", "Крозби, Стилс, Неш енд Јанг", "Ху". Сви су они после постали познати.

Када сте ви схватили да сте присуствовали нечему што ће бити... (тако велико)

Много касније. Тај фестивал је био један од многих.

И шта га је то издвојило да данас причамо о пола века Вудстока?

Постао је по бројности и броју извођача највећи и то га је направило симболом хипи покрета.

Када сте пријатељима овде говорили да сте били на Вудстоку, то мора да је... (била значајна ствар)

Није ми то нешто било важно. Имала сам занимљиву судбину, па сам то већ и заборавила. Ја сам дипломирала на Тафтсу (Tufts). Онда сам дошла преко лета овамо код родитеља, а тамо сам била код тетке и тече. Упала сам у добро друштво, све ми се то јако допало. Почела сам да радим у телевизији као преводилац, па су ме касније примили за новинара.

У међувремену сам била и певачица, певала сам са "Силуетама", пошто сам се удала. Много сам волела музичаре и само сам се удавала за музичаре!

Имам троје деце и сви су музичари, али класичари. Отац моје деце и ја смо са "Силуетама" путовали по Европи, пошто је он свирао у "Силуетама", а ја сам певала. Музика је била врло важан део мог живота.

Школовала сам се као сликар и керамичар и то сад радим. Плату и стаж сам зарађивала као новинар, и то спољне политике у РТС-у.

Да ли се сећате неких ситуација на Вудстоку?

Сећам се кише. У неколико наврата су били страшни пљускови који су трајали сатима. Ми смо срећом имали комби, па смо се склонили. Било је блато до колена, па је морао концерт и да се прекида.

Због тога је Хендрикс каснио. Био је последњи од свих и пошто је било прекида због кише по неколико сати, све се померало, а свака група је имала наступ око сат или сат и по.

Тако је Хендрикс, који је требало да наступи рецимо у четири ујутру, наступио у пола девет ујутру у понедељак. Сав народ је већ одлазио, неки су се задржали само да виде.

Кажу да је било свега 30.000 људи...

Тако је. Онда је он своју легендарну химну одсвирао на психоделичан начин.

У тој култури је било неколико занимљивих ствари. Та психоделија, светла, комбиновано са ЛСД-ом, изоштравала је чула. Било је неколико индијских извођача. Они су били у моди, то су увели Битлси, ако се сећате Равија Шанкара.

Било је разних боја у одевању, макраме, и – коса. Морала је да буде прелепа код свих, мушкараца или жена, свеједно.

Било је обележавања 25, 30 па и 40 година Вудстока. Кроз анализе се чини да то не може да се пореди са првим Вудстоком.

Нисам пратила. Али, наравно, кад увек неко покуша да копира оригинал, то никад не може да буде оно што је било стварно.

Можда и главна ствар у целој тој причи је што је то било доста спонтано и неочекивано. Није се очекивало да ће доћи толико људи.

Читала сам да су у градићу Вудстоку, који је 50-60 километара одатле, малтене скупили националну гарду за "не дај боже". Међутим, није било потребе уопште. Хипици не праве проблеме, то је њихова одлика.

Када сте се и како први пут упознали са Вудстоком?

На првом ФЕСТ-у у Београду, 1971. године, гледао сам 17 филмова. Био сам фестоје, како су ме звали. То је нама био прозор у свет.

На том првом ФЕСТ-у било је музичких филмова, а један од њих је „Вудсток", документарац о фестивалу. Тада је било заиста невероватно видети тако нешто код нас. Када 1971. године укапираш да ћеш гледати Вудсток, то је било као да идеш на Месец.

Ја сам чекао карте целу ноћ. Једном сам чак био на насловници Вечерњих новости, видиш како почиње ред од мене. Долазили смо око пет-шест после подне и чекали до девет или десет следећег јутра и онда можеш да покупујеш све карте. Ја сам чекао и купио карту за филм „Вудсток".

Када смо на распореду видели када почиње прва пројекција после „Вудстока", уплашили смо се да су га секли јер смо знали да траје преко три сата и да неће моћи целог да га пусте тако како су написали. Питали смо се шта се дешава, хватали се за главу и надали да нису исекли Хендрикса.

А онда је на дан пројекције у „Козари", на Радију Београд 202, ишло обавештење да није истина оно што пише на распореду и да се позивају сви са картама да дођу сат времена раније. Ја сам то чуо и дошао на време, а „Козара" полупразна.

Када је филм почео, а оно Ричи Хејвенс први, па Сантана, а људи улазе очајни и распитују се шта су пропустили. Било је мало трагикомично, а више трагично за те људе који су имали карте.

Био сам срећан и привилегован, иако тога нисам био потпуно свестан. Али сам знао да сам видео Вудсток.

Колико је вести о фестивалу Вудсток стизало код нас? Када сте гледали филм, да ли сте знали шта се тамо у ствари десило?

Маргинално. Било је као легенда, било је неких вести, било је код нас музичких часописа, писало се о томе, али друго је време било, није то још било развијено.

Морао си да будеш баш заинтересован за неке ствари, да чепркаш и да онда дођеш до тога. То није спадало у неке опште вести.

Данас би сваки догађај где дође пола милиона људи значио нешто. Није то такво време било. Ја сам знао ко је тамо свирао и било ми је невероватно да три сата гледам легенде. Нисмо могли то да видимо на телевизији.

Када видиш Џими Хендрикса на крају... Мада је то доста трагичан наступ. Он је затворио фестивал рано ујутру и већ су сви били отишли, било је јако мало људи испред бине. Има ту мало и до његове сујете, говорили су му да изађе да свира, а он је хтео да затвори фестивал.

Када Вудсток постаје легенда па ми данас причамо о њему? Када су људи схватили да је то било нешто специјално?

Не знам. Мислим да за такве ствари треба да прођу године. И онда, када људи почну да пореде шта је некада било, а како је данас, врло брзо схвате да су неке ствари које су се некада десиле много лепше, успешније и немогуће да се данас понове.

Када причамо о Вудстоку, говоримо о љубави, о феноменалној музици тог времена, али онда то постане догађај.

Како време пролази постаје све већи догађај јер постаје јасније да не може данас нико ништа такво да организује, без обзира на то што има новац и технологију. Немогуће је јер постоји дух времена, народа, тих људи и све се променило.

Ви заступате тезу да је та 1969. година била крај мира и љубави, а не почетак?

Па да. Легендарни бесплатни концерт на Алтамонту, почетком децембра исте године, показао је да неке ствари нису могуће.

Једног човека су убили „Хелс ејнџелси", била су још три смртна случаја, тако да је крај шездесетих обележен тим хорором, без обзира на то што је био супер концерт.

Све се види у документарном филму, срећа па су ти неки велики фестивали овековечени. Види се нека мржња, што је страшно.

Било је тих појава, не можемо да заборавимо Менсона. Није баш све било како су млади људи мислили.

Алтамонт је био најсликовитији пример да су се те дивне шездесете године завршиле. Био сам мали, нисам могао да будем део тога, али сам у души хипик.

Поменули сте Хендрикса. Које бисте још наступе поменули као посебно драге са Вудстока? Ко се истакао? Ко је касније направио добру каријеру?

Ја бих издвојио Сантану. У то време та латино музика и тај џез-рок није био толико популаран. Тај наступ им је трасирао пут.

Један од најдражих наступа ми је и Џоа Кокера и легендарна изведба песме Битлса. Чак су и Битлси рекли – свака част. Када неко направи своју песму од туђе, то је феноменално. Он је био млад, препун енергије. Вудсток је обележио и његову каријеру.

Група „Тен јерс афтер" је била феноменална. Хуовци... Ричи Хејвенс, који није био толико популаран... Постоји дивна прича о групи „Блад, свет енд тирс" коју ја повезујем са мојим одрастањем, овим пределима и фестивалом Вудсток. Има везе...

Није толико позната чињеница да су они уопште наступали на Вудстоку. За то постоји разлог. Нису никоме дозволили да их снима. И онда сам научио током мојих година у иностранству шта се заправо десило.

Они су 1969. године били највећи бенд у Америци по популарности и котирању. Тражили су највише новца од организатора фестивала и добили су. Били су најплаћенији и довољно велики да могу да забране да их снимају. Мислим да се кају и данас.

Године 1970. на стадиону Ташмајдан, ја сам један од срећника који је гледао исту ту групу. Београд и Загреб су годину дана после Вудстока видели највећи амерички бенд у својој кући. То је феноменално. Био је чудесан концерт.

Ми нисмо знали да се понашамо. Сви смо седели и гледали, ваљда у неком полушоку. Од бине до првог реда, била је доста велика раздаљина, око десет метара. Сви седе тотално изоловани, а они свирају.

Онда је певач отишао до бубњара, узео велики гонг и бацио га између бине и публике, колико је далеко могао. Нико није реаговао. Концерт завршава, људи устају, пале се светла, нико не тражи још. Врло необичан концерт.

Онда се после причало да су они били амерички шпијуни. И кажу да је то истина. Зашто би они дошли у Београд и Загреб? Јесте легенда, али не бих се изненадио да је истинита.

Осам година после Вудстока, дешава се концерт на Хајдучкој чесми, на којем сте били. Да ли то може да буде наш пандан Вудстоку?

Ја мислим да је то јако лепо речено. Зашто да не? Сви смо дошли, али нико није знао шта да очекује, ни организатори, ни народ. Десио се концерт и постао легенда. Ништа касније није било на том нивоу.

Може ли се поредити и по томе што је била пристутна огромна група људи која није правила проблеме?

Апсолутно да. Не сећам се никаквих проблема. Било је и време лепо. Сестре Бобићке, младе, лепе, у неким наранџастим чарапама. Пеца, као један од организатора. Било је мало нервозе, али било је евидентно да су људи почели да долазе. Није им се видео крај.

Не могу да кажем, нисам осећао никакву опасност, али ја сам дошао раније са пријатељима из групе „Тако" јер су ме замолили да их фоткам и био сам све време око бине. Није било бекстејџа, биле су само неке даске, балвани, импровизовано.

Када је прошло неко време и пало вече, када је требало Дугме да изађе, видело се да има пуно народа и да су сви око бине. Не сећам се ничег непријатног, али један погрешан потез, једна глупост и могло је да буде опасно.

Сећам се да сам се попео на бину и био поред Лазе Ристовског. Мислио сам да ће неко да ме отера јер ми дефинитивно није било место ту, али нико ме ништа није питао. Било је – пусти све како јесте да прође и не дирај ништа.

Правио сам и фотке на том концерту. Хвала богу да је све прошло како јесте и да је заслужено ушао у легенду, па нека је то и наш Вудсток.

Другачије је то, али ако упоредимо величину држава, велики је то био концерт и незабораван. И како би данас тако нешто могло бесплатно да се организује? Било је то време када су људи још увек веровали, трудили се да ураде нешто позитивно и то је уродило плодом, што је предивно.

Били сте 1994. године на фестивалу организованом у част 25 година Вудстока. Како је то изгледало?

Волим што сам био. Искуства су невероватна. Нисмо могли да верујемо да организатори, да не вређам никога, нису имали појма да организују концерт, а не фестивал.

Кажу да је продато 164.000 карата, а да је било 550.000 људи, значи више него на Вудстоку. Све се куповало њиховим „Вудсток парама". Задржао сам једну кованицу за успомену.

Није могло да се породи са Вудстоком. Само је име исто. Први је био три дана музике и љубави, а овај је био још три дана музике, а љубави немам појма да ли је било. Било је кише, блата, па је тако и назван у шали „Мадсток" ("Блатосток").

Добро је искуство, али физички не можеш да урадиш све што би хтео и да будеш на свим местима. Јурцаш као кретен. Увече идеш два сата до неког превоза који мораш да чекаш, па те вози до неког мотела где се переш од блата до пет ујутро, а у девет крећеш да би до два сата стигао поново тамо. И тако три дана.

Било је напорно. Било је тако организовано да ниси могао да радиш. Ужас и катастрофа. Шта да вам кажем, када су они направили место за новинаре на пола метра воде.

Имам много искуства са фестивалима. Последње четири деценије сам био на Гластонбери фестивалу, који је мајка свих фестивала на свету, ја бих рекао. Искуство Гластонберија је невероватно.

Било је фестивала када сам радио као коњ. Обишао сам све, а то је цео град. Обишао сам огромна пространства, фоткао људе који живе као пећински људи, у индијанским шаторима.

Сликао сам жене како пишке као мушкарци. Направе фишеке које ставите и можете као мушкарац да пишките у писоар. Радио сам најлуђе и најлепше ствари.

Који наступ се памти са тог Вудстока 1994. године?

Мени је драго што сам видео Мајкла Ланга, једног од организатора правог Вудстока. Остао је симпатичан. Фоткао сам се са њим.

Од наступа, мени је пријало да видим Сантану. Гледао сам га 100 пута, али да га видиш на Вудстоку, то је нешто посебно.

„Ред хот чили пеперс" су развалили, они су затворили званично фестивал. И Боб Дилан, највећи је...

Али чини ми се да су убедљиви победници те године били „Најн инч нејлс". Трент Резнор и екипа су урадили ствар која је одушевила људе. Пре него што су изашли на бину, уваљали су се у блато, па су изгледали исто као људи испред бине. То је било поистовећивање са публиком и сам тај потез је нешто најлепше што је човек могао да осети на фестивалу.

Вудсток је музички фестивал одржан од 15. до 18. августа 1969. године на приватној фарми Макса Јасгара близу села Бетел у савезној држави Њујорк.

На њему су наступила 32 извођача пред више од 400.000 људи. Фестивал је одржан под слоганом „Три дана мира и музике“. Сматра се за један од најпосећенијих и најзначајнијих музичких фестивала свих времена.

Зашто је баш Вудсток одабран као место за фестивал? Кажу да има везе са Диланом?

Наивно је рећи да одабир места има везе само са Диланом. Мајкл Ланг, човек који је дошао на идеју да направи концерт какав до тада није одржан, избаро је Вудсток из неколико разлога.

Његова идеја је била да место буде близу аеродрома и близу великог града. Велики град је Њујорк, а у њему имате четири велика аеродрома.

Тражили су и пасторлано место које би личило на хипи културу која је 1969. године била на свом врхунцу. Пронашли су оригинално место у градићу Вудстоку, али када су мештани видели да постоји велико интересовање за њихово село и околину, уплашили су се, па су четири недеље пре фестивала отказали Лангу и његовим партнерима.

Зато су они били принуђени да траже згодно место у близини и нашли су фарму Макса Jaзгара која је заправо 100 километара удаљена од Вудстока. То је фарма од 240 хектара и он je пристao да је стави на располагање.

Чинило се да то није лоша локација зато што је више путева водило ка њој. Ипак, када је почела гужва, испоставило се да локација није довољно добра јер су сви путеви били закрчени већ два дана пре почетка фестивала.

Једини могући саобраћај остао је хеликоптерски за организаторе и учеснике, а пешачки за публику. Све остало је било немогуће. Када су видели на шта локација личи неколико дана пре фестивала, донета је одлука да улаз буде бесплатан.

Претходно су се карте продавале по цени од 18 долара за сва три дана и појединачно за седам долара. Идеја је била да на дан концерта карта буде скупља за један долар, али се већ у среду, два дана пред почетак, знало да ће фестивал бити бесплатан.

Планирано је да дође 50.000 људи, а испоставило се да је дошло 400.000 и више. Зашто се то догодило? Да ли су томе кумовали и медији и околина која није прихватила да се фестивал одржи на првобитно замишљеном месту?

Не треба заборавити да је хипи култура имала упориште на западној обали (САД), да је први фестивал одржан у Монтереју две године раније. Калифорнија је навикла на хипике и на све оно што прати хипи културу.

Конзервативна источна обала, без обзира на искуство које је имала са фестивалом Њупорт који је око 200 километара удаљен од места Вудсток, навикла је на мање фестивале. Нико није знао у шта ће се позив на три дана музике, љубави и мира претворити.

Нити је фестивал био у Вудстоку, нити га памтимо по миру и љубави, па ни по музици, али га памтимо као нешто што је променило свест људи о самој музици и о америчкој генерацији која је тада стасала и која је сматрана хипицима.

Све су их подвели под хипике, али нису тамо били само хипици, већ млади људи који су желели на скупу да покажу да замишљају један бољи свет, свет без рата у Вијетнаму.

Не заборавите, 1969. године, 543.000 америчких војника је било у Вијетнаму, недељу дана раније Менсонова банда је убила глумицу Шерон Тејт и целу једну породицу, Јан Палах се палио у јануару и не заборавите догађај који је обележио исту годину – три недеље раније су се први људи спустили на Месец.

Било је потребно показати да Америка није за рат, да постоји разумевање за људе других полних склоности, друге боје коже, за студенте којима се не допада ситуација у држави.

Све се дешава и непосредно после убиства Кенедија млађег и Мартина Лутера Кинга. Дакле, постојали су и уметнички и социолошки па и људски разлози да се сакупимо и покажемо да се не слажемо са том Америком, са тим светом, да желимо мало бољи, толерантнији и праведнији свет.

Зашто онда кажете да не памтимо Вудсток по миру и љубави?

Када данас причате о Вудстоку, то су последице, али не заборавите три огромна пљуска, недостатак хране...

Када се данас сећа о Вудстока, неко говори о рају или о паклу. Може да прича о најбољим или о најгорим успоменама.

Резултат тога је могућност да се сакупи 400 или 500.000 људи и да се догоде само две случајне смрти, да се три бебе роде. А данас када направите најобичније уличне демонстрације у било ком граду света, имате мртвих и рањених.

Када је Вудсток заправо постао легенда?

Вудсток је постао легенда оног момента када се видело да је ниоткуда направљен највећи град у савезној држави Њујорк и када се видело да у таквим безусловним условима може да се живи.

Могу да се трпе различити од вас, можете да делите оно што имате у торби, на крају крајева, можете да се скинете голи, да се понашате како вам није дозвољено ни на факултету, ни у школи, кући или на улици и да притом ваша боја коже и ваше понашање не вређају никога.

Е то је порука – дај да живимо у свету у ком имамо права да будемо ми. То јесте можда утопија, али се показало да некада и утопија функционише.

Због чега концерти који су касније организовани у част Вудстока не могу да се пореде са оригиналом?

Реприза никада није иста као премијера. Реприза може бити и боља, али то чудо премијере се никада не може поновити, то чудо да присуствујете нечему чему нико пре вас није присуствовао, да имате дводневно, тродневно искуство путовања, одисеје или како амерички медији кажу, велики ход корњача ка плажи.

Идете ка некој недођији верујући да ће ту бити нешто. То нешто кроз време добија друге димензије, увећава се и улепшава и ствара се друга слика.

Ви без те слике сте сиромашнији. То вам ја причам пошто знам своје лично искуство са разних фестивала по Европи крајем шездесетих година.

Од првог Вудстока, преко тих концерата па до данас, чини се да сви кубуре са организацијом?

Не! Не заборавите да је Вудсток први фестивал који су клинци организовали за клинце.

Монтереј фестивал, две године раније, организовали су старији, финансирали су старији. Флорида фестивал, у чијој је организацији Мајкл Ланг, организатор Вудстока, први пут учествовао, зависио је од претходне генерације.

Вудсток су организовали људи стари између 23 и 25 година. Први пут су хипици организовали нешто за хипике, али се и први пут испоставило да су хипици са амбицијом капиталиста ушли у тај посао јер је организација Вудстока била заснована на два милиона долара.

Пре тога се никада није причало о парама, а тада се знало да велики догађај тражи велику инвестицију. Они су изгубили паре на самом фестивалу, али филм и плоча су донели огроман новац.

Због чега нека од највећих музичких имена тог доба нису учествовала на Вудстоку?

Нису дошла четири највећа имена тог момента у свету из објективних разлога.

Битлси су последњи концерт одсвирали 1966. додине у Калифорнији. Јесу касније на крову у Лондону свирали оних неколико песама, али то је било изненађење за пролазнике, па и за компанију "Епл", јер нису практично ни постојали.

Стонси су неколико недеља раније изгубили Брајана Џонса, свирали су 5. јула те године на концерту у Хајд парку, на којем сам био. То није била увежбана група са новим гитаристом Миком Тејлором, а већ су имали турнеју заказану за јесен по Америци која је кулминирала западним Вудстоком односно трагедијом у Алтамонту.

Нисте имали Дилана, који је већ заказао наступ на острву Вајт последње недеље августа, а то је био његов повратак на бину после четири године.

Нису били ни Дорси. Нису могли јер је Морисон имао проблема са свлачењем на сцени и имао је судску процедуру. Први пут после тога је наступио на острву Вајт годину дана касније. Имао је дозволу само да слети на бину, одржи концерт и врати се.

Дакле, четири различита објективна проблема. Али онај ко је прешао преко бине Вудстока, он је направио каријеру за цео живот. Када имате 400 или 500.000 људи, свако понесе неку емоцију, свако у некаквим климатским, емотивним и здравственим околностима препозна у неком наступу неку вредност коју други не препознају.

Сваки од 31 учесника је профитирао од свирања тамо, иако је сваки од њих добио најмањи хонорар у каријери. Захваљујући наступу на тој великој бини, сви су касније добијали много већи новац.

Мајкл Ланг, организатор, имао је буџет од 250.000 долара да плати све учеснике. Данас ко год дође у Београд не добије испод 200.000 долара.

Не заборавите, 13 година после Вудстока, Ланг је у Београд довео Џоа Кокера. Хотелски рачуни у Београду су му били скупљи од наступа на Вудстоку.

Последња два концерта у каријери групе "Џеферсон старшип", наследника групе „Џеферсон ерплејн" била су у Ужицу. Њихови авионски трошкови до Београда су били већи него хонорари на Вудстоку.

Које бисте извођаче са Вудстока издвојили?

Никада нико није имао храбрости да изађе на бину и затвори велики фестивал химном своје земље. Мени је то велики гест. Ја се сећам колико сам био узбуђен када сам гледао филм Вудсток.

Исто тако сам био узбуђен 20 година касније на једном мировном концерту у Дому омладине, када је Која из Дисциплине кичме изашао и одсвирао "Хеј, словени" док се земља распадала. То је била порука. Свирати химну са гитаром уместо стајати мирно са пушком док се интонира химна, то је нешто другачије. Порука је добра – волимо нашу земљу на наш начин.

Џими Хендрикс и то свирање химне јесте догађај, међутим, немојте да губите из вида Кокера. Он је један инсталатор хлађења из Шефилда који је захваљујући својој верзији песме Битлса направио светску каријеру. Изнео је на бину енергију и бео глас који је смео да пева пред црном публиком. Он је белац који је певао на црначки начин и то изазива чудан колоплет емоција.

Не заборавите „Тен јирс афтер". Волели смо ту групу, ми који смо знали. Ја сам тада живео у Енглеској, па сам знао о чему се ради. Џеф Бек је имао саобраћајну несрећу, а требало је да он буде звезда. Поломио се три недеље пред Вудсток, па је позвана група "Тен јирс афтер". И они су направили невероватну каријеру.

Једно је кад певате у малом клубу, а друго кад изађете пред 500.000 људи. Постојали су митови о Џенис Џоплин, али она изађе па ви видите да је то озбиљна ствар. Када изађу дувачи, пуно људи на бини, видите да то није измотавање, да ту има неке музике, неких аранжмана. У том амбијенту то звучи невероватно.

У филму и на плочи нема многих имена због издавачких уговора и права. Нема „Криденса", а имали су феноменалан наступ. Сваки од учесника је имао разлог да буде ту. Хонорари нису били важни. Када се ствара историја, нико не пита за паре. Када прође војска онда се отима, али када правите историју, важно је да је правите, а после наплаћујете своје услуге.

Какав је био утицај Вудстока на нашу културу?

Година 1969. је и за нашу културу јако важна. Дана 15. маја је одржана премијера мјузикла „Коса", која је подразумевала целу генерацију коју данас препознајемо по њеном утицају и значају, не само као хипи него као велику генерацију културе Југославије с краја шездесетих.

Као сведок, када је видео одјек Вудстока и шта се дешава са хипи културом, наш велики писац Бора Ћосић је у својој књизи „Миксд медија" дао формулацију на српском језику.

Он је рекао да „фестивал није само смотра, свечаност са музиком, већ догађајно нарочито конструисан резерват, специфичан резултат с посебним технолошким и психолошким исходима, нуклеус бескласне државе чуда с моралом иделаног друштва који се овде игра, кутијица с различитим стварима које припадају некој другачијој цивилизацији".

Мислим да је јако важно што је неко први пут на нашем језику формулисао догађаје које смо имали прилику да видимо у „Коси" и које су разумели Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Драгослав Андрић, који је преводио, и та цела генерација која се укључила у „Косу" и која је касније видела изазов за припадање тој култури.

Реперкусије Вудстока смо видели тек на Хајдучкој чесми, осам година касније, јер нико није могао да претпостави како ће бити код нас када се много људи сакупи.

Када правите политичке митинге, они се организују, али ова чуда у култури се не организују, она се догађају на неки блесав и нелогичан начин. Ако се сетите „Заљубљеног Шекспира“, филма, и видите како се прави позоришна премијера, тако се прави и фестивал. Верујете и сањате да вреди нешто урадити, негде бити и нешто подржати.