Заједничка мисија Европског института за подводну археологију (IEASM) и Врховног савета за антиквитете Египта пажљиво је истраживала ове потопљене рушевине, које је описао грчки географ Страбон крајем првог века пре нове ере.

Научници сматрају да само место проналаска пружа кључне доказе о томе како је функционисала управа у овом древном средишту моћи.

„Ово откриће је од изузетног значаја јер указује на то да су се у легендарној палати вероватно налазиле административне канцеларије директно повезане са светиоником", наводи Франк Годио, директор Европског института за подводну археологију.

Овај угледни подводни археолог деценијама предводи истраживања на овом локалитету, марљиво мапирајући потопљене делове античких градова. Његов тим је од почетка пројекта педантно бележио сваки пронађени артефакт, постепено склапајући сложену слику о развоју лучког система. 

У грчко-римском периоду, печатни прстенови су имали централну улогу у свакодневном пословању и званичној државној кореспонденцији. Званичници су их користили за оверавање важних докумената утискивањем гравуре у врући восак или глину.

Такви предмети су истовремено служили као лични потпис и неоспорни симбол институционалног ауторитета особе која их је носила.

Чињеница да је овакав прстен пронађен на некадашњем краљевском острву наводи стручњаке на закључак да је палата остала административно активна све до другог века нове ере.

Први овакав приказ античког чуда

Александријски светионик, познат и као Фарос, изграђен је око 280. године пре нове ере током владавине Птоломеја II и представљао је једно од седам чуда античког света.

Његова грандиозна структура висока преко 100 метара доминирала је пејзажом северне обале Африке и олакшавала поморску трговину у читавом региону. Грађевина је неометано служила својој сврси вековима, све док је серија разорних земљотреса у средњем веку није претворила у непрепознатљиве подводне рушевине.

Поред овог драгоценог артефакта, подводни истраживачи су недавно извадили и бројне комаде грнчарије, свакодневно посуђе и старе амфоре које потичу из различитих историјских епоха.

„Налаз је заиста изузетан, будући да до сада никада нисмо идентификовали слику древног светионика на печатном прстену", истакао је Хишам ел Лити, генерални секретар Врховног савета за антиквитете Египта.

Египатски министар туризма и антиквитета, Шериф Фати, додатно је похвалио специјалисте, нагласивши да њихов труд на терену континуирано обогаћује глобално знање о једној од најважнијих античких метропола.

Рад у источној луци још увек није завршен, а након окончања тренутне сезоне ископавања очекује се прелазак мисије на нове дубине у оближњем заливу Абу Кир.

Сва три владара живела су током Прве династије, периода који је почео пре око 5.000 година, када су Горњи и Доњи Египат уједињени у једно краљевство. Жртвовани пратиоци били су сахрањени поред гробнице краља коме су служили.

Истраживачи су први пут ископавали краљевско гробље почетком 20. века. Археолог који је предводио ископавања, Флиндерс Питри, тада је сматрао да су стотине других хумки пронађених у близини краљевских гробница припадале људима који нису били краљевског порекла, попут пратилаца и других особа које су служиле краљу.

Такође је изгледало да су ти људи жртвовани након смрти краља коме су служили, у уверењу да ће моћи да му служе и у загробном животу.

Међутим, Питри није успео да пронађе доказе о повредама скелета које би указивале на смрт, па се његова претпоставка да су ови људи били жртвовани од тада доводила у питање. Питри је поново сахранио већину људских остатака, али је 46 лобања сачувано у Даквортовој збирци на Универзитету у Кембриџу.

У новој студији, објављеној 5. октобра у часопису Frontiers in Environmental Archaeology, Кембел је поново анализирала ових 46 лобања користећи савремене форензичке технике и знања о траговима које различите врсте повреда остављају на људским костима.

Кембелова је утврдила да 18 лобања има знаке повреда које су вероватно биле смртоносне, што указује на то да су те особе највероватније биле жртвоване.

Конкретно, многе лобање имале линеарне преломе, које је Питри погрешно протумачио као оштећења настала након сахрањивања.

„Линеарни преломи настају када лобања удари у релативно велики предмет или када је такав предмет удари, при чему је укупна сила удара релативно мала. Због сферичног облика лобање, сила ударца распоређује се преко свода лобање“, написала је Кембелова у студији.

„Иако линеарни преломи нису увек одмах смртоносни, често изазивају оштећења унутар лобање и/или крварење, што може брзо довести до губитка свести и смрти ако се не обави хируршка интервенција ради смањења притиска.“

Кембел је у имејлу за Лајв сајенс Live Science навела да је тешко утврдити које је оружје или предмет коришћен.

„На основу упоредних форензичких и археолошких истраживања, највероватније је коришћен раван и релативно лаган предмет, вероватно направљен од нечега попут дрвета, а не од камена“, рекла је она.

Изгледа да је пракса људског жртвовања окончана током Друге династије Египта. Докази о људским жртвама су ограничени и углавном су, чини се, везани за Прву династију.

Питри је закључио да су жртве биле пратиоци краља на основу чињенице да су неки од њих били сахрањени са надгробним плочама на којима су се налазиле титуле попут „носиоца печата“, што је указивало на то да су служили краљу.

„Колико можемо да утврдимо, овај специфичан облик жртвовања краљевих пратилаца изгледа да је окончан крајем Прве династије, што значи да је трајао око два века или можда краће“, рекла је Кембелова.

Јакобус ван Дајк, египтолог са Универзитета у Гронингену у Холандији, који није учествовао у истраживању, поздравио је нову студију.

„Постојање жртвовања краљевих пратилаца у раном Египту увек је било предмет расправе, а истраживање др Кембел додаје важан аргумент у прилог научницима који, попут мене, верују да је овај обичај постојао у Египту током раног династичког периода“, истакао је за Лајв сајенс.

Њихова открића помогла су да се објасни како у хемијским реакцијама може да настане хомохиралност – појава код које се формира претежно једна од две молекуларне структуре које су међусобно као слика у огледалу.

Каган је открио нов начин утицаја на хемијске реакције, којим је било могуће добити већи вишак једне од две „огледалске“ варијанте молекула него што се до тада сматрало могућим.

Сои је осмислио прву хемијску реакцију која је имала потенцијал да доведе до хомохиралности, а потом је и представио реакцију у којој је успео да створи хиралне молекуле из нехиралне смеше тако да настане само једна од две могуће варијанте.

„Анри Каган и Кензо Соаи су пруззили решење хемијске мистерије старе виссе од једног века: како хомохиралност може спонтано да се појави. Хемијске реакције које су развили су спектакуларне", рекао је председник Нобеловог комитета за хемију Хајнер Линке.

Њихова открића су била од кључног значаја за развој хемијских реакција којима се производе фармацеутски производи, јер код молекула који ступају у интеракцију са живим организмима само једна од две огледалне форме може да има жељени ефекат.

Анри Б. Каган рођен је 1930. године у Булоњ-Бијанкуру у Француској. Докторирао је 1960. на Колезз де Франсу, а био је професор емеритус на Универзитету Парис-Суд.

Кенсо Соаи рођен је 1950. године у Хирошими у Јапану.

Докторирао је 1979. на Универзитету у Токију, а професор емеритус је на Универзитету науке у Токију.

Награда износи 12 милиона шведских круна и биће подељена равноправно између двојице лауреата.

Професор Миомир Кораћ, археолог и истраживач Виминацијума, објаснио је како је дошло до приче о старости од 70.000 година.

„За све је крива Вика. Открили смо мамута на 27 метара. И сад кад гледате са 27 метара и видите Рим, а Рим је ту јако мали, а пре 2.000 година. И онда кад смо нашли те бродове, они су нађени на седам, осам, девет метара. И сада као прво размишљање кад се пореде та два елемента, не може да не буде 70.000 година“, рекао је Кораћ.

Касније су геоморфолози помогли да се објасни да је реч о наплавини, будући да је Дунав на том простору често мењао ток. Кораћ је зато нагласио да је првобитна процена била више интерно размишљање него научно утврђена старост. За археолога, међутим, старост предмета није једини критеријум његове вредности.

„Увек је боље оно што осликава један живот у једном датом тренутку што вам помаже да дефинишете. Улога археологије је управо то, да вам дефинише једно време, један простор, један начин размишљања тих људи“, навео је Кораћ.

Баржа дуга готово 14 метара

Једно од новијих открића је пловило које је пронађено пре неколико недеља. Део брода је, како је објашњено, вероватно уништен током рада багера, док је сам брод већ био оштећен када су га археолози пронашли.

Према речима докторанда Петра Коjадиновића, реч је о типу теретне барже са равним дном и оштрим бочним ивицама. Пронађени део дугачак је око 13,7 метара, али то није коначна дужина јер нису пронађени ни крма ни прамац: „Сигурно је коришћена за превоз терета Дунавом“.

Дуго очување дрвених делова омогућили су услови у којима су пловила била затрпана. Археолози су их пронашли у некадашњем рукавцу Дунава, који се налазио на том простору, а чије је затварање уследило пре више од 50 година због ширења копа.

Анализе раније пронађених пловила показале су да је за њихову израду најчешће коришћен храст. Један моноксилни чамац направљен је од боровог дрвета, док је у мањој количини коришћена и буква. Анализа дрвета најновије пронађеног брода још није обављена.

Професор Кораћ указао је на шири значај ових налаза. Римљани су, како је навео, схватили значај Дунава и учинили га пловним, што је омогућило његово коришћење за транспорт.

Пронађена пловила припадају различитим периодима – од петог века пре наше ере или око почетка наше ере, па све до 18. века. То, према Кораћевим речима, показује да је реч о простору који је дуго имао велики значај.

„Овде није било императора који није долазио на тај простор. Ту је било згодно за размештај трупа, згодно је било за превоз робе“, рекао је Кораћ.

На значај простора указује и постојање луке у Виминацијуму и подаци о трговини. Како је навео професор, налази са терена говоре и о економском процвату града.

За младе истраживаче, свако ново откриће представља посебно искуство. Докторанд Дуšan Milojević каже да је управо у томе лепота археолошког посла.

„У неку руку, радимо и најлепши посао на свету, јер нема те репетиције. Сваки дан је заиста за себе и посебан“, рекао је Милојевић.

Према његовим речима, пронађена баржа је трећа у низу, док је укупно пронађено шест пловила. Ти налази, како је навео, не говоре само о животу у Виминацијуму већ и о трговини и значају Дунава кроз векове и миленијуме.

Милојевић је додао да је у првом тренутку било потресно видети девастацију брода, али да се током истраживања показало да је сачувано скоро 14 метара пловила.

У припреми музеј древних бродова

У Виминацијуму се припрема и музеј посвећен бродовима. Неки од пронађених бродова већ су конзервирани, а у припреми је простор у којем ће налази бити представљени посетиоцима.

Кораћ је навео да је на конзервацији радио и тим стручњака који је, како је рекао, део његове „усвојене деце“, међу којима су и доктори наука и докторанти.

„Биће тај музеј бродова, ја се надам ускоро. И он ће бити, иако неће бити уложено у њега онолико колико се, рецимо, улаже у неке друге музеје где се уложи по 50 милиона евра да би се направио такав један брод. Неће бити таквог типа музеј, али ће имати садржај тог музеја који ће бити еквивалентан управо свим тим великим“, рекао је Кораћ.

Говорећи о археолошким налазима, Кораћ се осврнуо и на открића из других делова Европе, попут велике оставе викиншког сребра пронађене у Данској. Такве оставе, како је објаснио, могу бити скривнице које су људи остављали у несигурним временима. Ипак, за археологе вредност налаза није нужно у количини злата или сребра.

„Златни и сребрни предмети мало дижу целу причу на неки други ниво, али у суштини увек су нам бронзани новац значајнији ако нам датује нешто тачно и одређује“, навео је Кораћ.

Он је указао и на то да предмети пронађени у таквим оставама могу да сведоче о трговини, животу и путовањима, а не само о ратовању.

Значај Виминацијума са временом постаје све већи

Када је реч о будућности археолошких истраживања Виминацијума, простора за нова открића има много. Од самог језгра града и легијског утврђења до сада је у потпуности истражено око седам до осам одсто локалитета.

„Има посла ко ће да копа. И за њихову децу“, рекао је Којадиновић.

Кораћ сматра да ће значај Виминацијума временом бити још већи, пре свега због информација које ће истраживања донети о животу у прошлости.

„После 40 и нешто година ви закључите да треба да кажете нешто што није толико научно баш верификовано, толико, али ваш осећај током рада на томе, а то је да ће Виминацијум за једно 40, 50 година бити један од најзначајнијих локалитета на свету. Не по зидинама које ћемо открити. Има много лепших места него што је Виминацијум, него по информацијама које ће дати. О животу какав је био“, рекао је професор.

На Виминацијуму, како је навео, већ ради велики број истраживача – 22 или 23 доктора наука и десетак доктораната.

„То је труст знања“, закључио је Кораћ, указујући на количину података који се прикупљају и могућност да будуће генерације из њих открију оно што данас још није познато.

„Оно што не знамо, ми имамо депо, па оставимо. Неко ће други знати и за нас“, рекао је Кораћ.

Бели патуљци су мала, веома густа језгра која остају након што звезде мале масе на крају свог живота набубре у црвене џинове и одбаце спољне слојеве. Ови звездани остаци толико су густи да већина тежих хемијских елемената тоне ка њиховом средишту, остављајући атмосферу углавном сачињену од водоника и хелијума.

Због тога су научници изненађени када открију беле патуљке загађене тежим елементима, јер то може указивати на присуство остатака планета које је звезда прогутала.

У новој студији, објављеној у часопису „Nature Astronomy“, астрономи су уочили необичне сигнале у атмосфери белог патуљка познатог као HS 0209+0832.

Када је свемирски телескоп „Хабл“ посматрао ову звезду 1999. године, научници су приметили необичну мешавину хемијских елемената коју тада нису могли да идентификују. Поновна анализа тих података показала је да бели патуљак садржи само трагове силицијума, али и велику количину ниобијума.

Овај сребрнасти метал изузетно је редак на Земљи и до сада није био примећен у оваквом окружењу, што је додатно подстакло хипотезу о рађању нове планете.

Истраживачи су у почетку били збуњени овим открићем, пре свега зато што се ниобијум формира специфичним процесом спорог хватања неутрона, који се одвија док црвени џинови пролазе кроз завршне фазе живота.

Бели патуљак би постепено упијао атмосферу материјала који се налази у његовој близини, остављајући слој ретког метала на својој врелој површини. Даља анализа указала је на могућност да је материјал избачен из умируће звезде временом формирао потпуно нову планету, богату овим необичним елементима.

„Феникс се поново рађа из пепела свог претходника, а ова планета је формирана из пепела звезде“, објаснио је Џејми Вилијамс, астроном и члан истраживачког тима са Универзитета у Ворику.

Његова изјава описује космички циклус у којем смрт једног небеског тела може бити почетак настанка другог. Вилијамс наглашава да научници до сада нису уочили звезду која је толико богата ниобијумом.

Друга генерација планета као поглед у будућност

Да би проверили ову хипотезу, истраживачи су анализирали податке прикупљене помоћу НАСА-иног свемирског телескопа ТЕС (Transiting Exoplanet Survey Satellite), који трага за егзопланетама пратећи мале промене у сјају звезда.

Открили су да се сјај белог патуљка мења сваких 4,4 дана, што је промена која је сувише спора да би била последица обичне ротације звезде око сопствене осе.

Једно од могућих објашњења јесте присуство гасовитог џина који кружи веома близу мртве звезде, на удаљености од свега око шест милиона километара.

Овакав механизам настанка планета дуго је био само теоријска могућност, а нови подаци могли би да пруже прве доказе да се планетарни системи могу формирати и након смрти матичне звезде.

Зифан Лин, планетарни научник са Универзитета у Вашингтону, истакао је да научна заједница сада по први пут има доказе који указују на овај специфичан механизам формирања планета.

Иако није учествовао у новом истраживању, Лин сматра да оваква открића могу да промене разумевање еволуције звезда и планетарних система.

Случајеви попут недавних анализа гасовитог џина званог Хала, који је преживео ширење свог матичног црвеног џина, додатно су усмерили пажњу научника на могућност да планетарни системи могу преживети драматичне промене својих звезда.

Пошто ће и наше Сунце за неколико милијарди година проћи кроз сличну фазу и прогутати унутрашње планете, потрага за оваквим световима могла би да пружи увид у могућу далеку будућност Сунчевог система.

Археолози од 2024. године истражују римско утврђење Каперсбург и суседни викус у Хесену, око 26 километара северно од Франкфурта, наводи се у саопштењу Државне службе Хесена за заштиту споменика од 25. септембра.

Једно од најзначајнијих открића током овогодишњих ископавања јесте неочекивано пронађени римски храм, рекао је у преведеном видео-снимку Кај Микенбергер, археолог из Хесенске археологије, која је део Државне службе Хесена за заштиту споменика.

„Унутар храма пронашли смо неколико фрагмената посветног натписа“, рекао је он. Стручњаци су већ превели део натписа, у којем се наводи да је храм био посвећен Марсу, римском богу рата.

„Такође имамо остатке Марсове статуе“, рекао је Микенбергер, као и статуету „крилате фигуре која држи палмину грану и ловоров венац“. Највероватније је реч о древној римској богињи Викторији, оличењу победе у бици.

Када су археолози први пут истраживали утврђење Каперсбург, крајем 19. и почетком 20. века, открили су да је изграђено почетком другог века, вероватно за време цара Трајана, који је владао од 98. до 117. године, или цара Хадријана, који је владао од 117. до 138. године и додатно проширио Римско царство на север Енглеске, где је изграђен Хадријанов зид.

Утврђење Каперсбург користила је јединица римских војника и коњице око век и по, све до приближно 275. године.

Иако су одбрамбене структуре утврђења и део његових зидина били видљиви још од античког доба, пре ископавања која су почела 2024. године практично ништа није било познато о оближњем викусу, рекао је Микенбергер.

„Запањујуће је колико су добро очувани археолошки слојеви који почињу непосредно испод шумског тла“, рекао је Микенбергер.

Ти слојеви, који обухватају и нагорели материјал, готово никада не опстају на пољопривредним површинама, али су у викусу остали добро очувани.

„Ово је за нас невероватан процес учења и велики добитак у знању“, додао је Микенбергер.

Током ископавања истраживачки тим је открио далеко мање кућа него што су очекивали. Међутим, пронашли су много више доказа о занатским активностима, попут ковачких јама и пећи за сушење пшенице и печење хлеба.

„Све су то веома технички елементи повезани са локалним услугама, што указује да се налазимо у некој врсти прелазног подручја, које није непосредно уз само утврђење, већ је можда више служило као занатски део утврђења“, рекао је Микенбергер.

Храм и заветне статуе пружају нови увид у свет веровања Римљана на граници царства, наводи се у саопштењу.

Међутим, када утврђење више није било потребно, Римљани су, како су археолози открили, сравнили војни логор и на његовом месту подигли стамбене објекте.

Још од прве јавне демонстрације операције под општом анестезијом 1846. године, ови лекови омогућавају лекарима да изводе операције које спасавају животе, а које би без њих биле немогуће.

Ипак, још не разумемо у потпуности како нас тачно уводе у стање без свести, а да притом у потпуности не искључе наш мозак.

Нова студија, објављена у часопису Nature Neuroscience, приближава нас разумевању механизама који омогућавају лековима за општу анестезију да привремено прекину нашу свест.

Истраживачи су упоредили дејство анестезије код различитих животиња – од црва и риба до људи.

Чини се да ниједно живо биће није имуно на дејство опште анестезије – чак ни биљке или парамецијуми.

То указује на могућност да у организмима живих бића постоји нешто универзално на шта ова врста лекова делује.

Заједничке неуронске основе

Како би проверили ту претпоставку, тим који је предводила неуронаучница Андреа Лупи са Универзитета у Оксфорду испитивао је неуронску активност шест веома различитих врста животиња док су биле будне и док су биле под општом анестезијом.

„Усредсређивање на ефекте који се доследно јављају код различитих анестетика и врста омогућава нам да искључимо физиолошке или методолошке факторе специфичне за појединачни лек, врсту или метод снимања и да се, уместо тога, усмеримо на могуће неуронске основе онога што им је заједничко – губитка способности реаговања на окружење“, пишу Лупи и њен тим.

Подаци које су користили потицали су од људи, макакија, мармозета, мишева, зебрица и нематода, односно ваљкастих црва. Ако се узме у обзир време када је живео њихов последњи заједнички предак, те врсте представљају око 700 милиона година еволуције.

Лекови коришћени за изазивање опште анестезије разликовали су се у зависности од врсте, али су се у активности мозга ипак појавили исти обрасци.

Код сисара је неуронска активност мерена функционалном магнетном резонанцом – фМРИ, методом која на основу протока крви омогућава да се процени који су делови мозга активни током одређеног периода.

Зебрице и нематоде генетски су модификоване тако да њихови активни неурони буквално засветле када у њих продре калцијум, што је научницима омогућило непосредније праћење неуронске активности тих животиња.

„Оваквим непристрасним приступом, заснованим на подацима, идентификовали смо еволутивно очуван динамички профил анестезије, што показује да оно што је заједничко различитим врстама и анестетицима није само реакција у понашању на анестезију – изолованост од окружења – већ и утицај анестезије на одређене карактеристике неуронске активности“, наводе Лупи и њене колеге.

Хаотичнија неуронска активност

Код свих испитиваних врста, активност различитих делова мозга постала је мање усклађена под анестезијом. То указује да су ти делови мозга и даље функционисали, али да су међусобно комуницирали знатно мање него у будном стању.

Неуронска активност је временом постајала и хаотичнија, а чини се да анестезија „изазива нарушавање односа између прошлости и будућности неуронске активности“, објашњавају аутори.

Када смо будни, активност нашег мозга обично прати одређене секвенце. Под анестезијом се ти предвидљиви обрасци распадају.

Према речима анестезиолога Џорџа Машура и Зируија Хуанга, који нису учествовали у истраживању, али су написали пратећи текст у рубрици News and Views часописа Nature Neuroscience, вероватноћа да се ове кључне разлике у активности мозга код свих шест врста појаве сасвим случајно „изузетно је мала“.

Просторно-временска изолација

„Ови резултати пружају убедљиве доказе у прилог постојању заједничког крајњег механизма анестезије – просторно-временске изолације локалне неуронске активности, при којој појединачна неуронска кола губе способност да одржавају, преносе и интегришу информације кроз време и простор“, пишу Машур и Хуанг.

„Током анестезије свест се нарушава не зато што се мозак 'искључује', већ зато што његова активност постаје временски и просторно фрагментисана.“

Пошто овај механизам губитка свести није заједнички само људима већ и животињама које су од нас еволутивно удаљене попут риба и ваљкастих црва, резултати истраживања могли би да имају значај и за шире разумевање свести код животиња.

Рад који је награђен највишим научним признањем усредсређен је на опсерваторију АјсКјуб (IceCube Neutrino Observatory), јединствено истраживачко постројење које се налази у дубоком леду Антарктика. Халзенов вишедеценијски допринос овом пројекту створио је основу за нова астрофизичка посматрања.

Главни научни пробој за који је додељена награда јесте успешна детекција високоенергетских неутрина који долазе из дубоког свемира. Ове честице путују космосом готово без икаквих препрека, због чега их је изузетно тешко забележити, али оне доносе кључне информације о удаљеним изворима зрачења.

Према реакцијама стручне заједнице које су уследиле одмах након објаве, успех који је остварио Халзен отвара потпуно нови прозор у најенергичније феномене нашег универзума. Колеге научници истичу да ово откриће пружа астрономима могућност да посматрају и разумеју космос на начин који до сада није био изводљив. 

Неухватљиве честице из универзума снимљене на Јужном полу

Неутрини су свуда око нас, али не откривају своје присуство. Пролазе кроз читаву Земљу и кроз наша тела, а да то и не примећујемо. Веома ретко, појединачни неутрино ступи у интеракцију са атомским језгром, што омогућава да га, уз одговарајућу опрему, научници открију.

Научници већ дуго знају да у космосу постоје природни акцелератори честица, који избацују честице са енергијама и до милион пута већим од оних које је могуће постићи у лабораторијама на Земљи. Много тога о тим изворима и даље је загонетка: шта су они, где се налазе и који се главни процеси одвијају у њима?

Неутрини изузетно високих енергија настају у истим срединама као и друге врсте честица. Међутим, за разлику од других честица, неутрини до нас стижу без промене правца и без губитка енергије. То значи да могу да нам пруже информације до којих се не може доћи ни на један други начин.

Френсис Халзен је своју идеју о детектовању неутрина на Јужном полу први пут представио 1988. године. Када се неутрино судари са атомским језгром, настаје бљесак светлости који сензори могу да региструју у прозирном глечерском леду.

Лед на Јужном полу има бројне предности, јер нема различитих врста сметњи, а то подручје је геолошки стабилно и нема земљотреса. Халзен и његова идеја убрзо су добили подршку других истраживача, а само неколико година касније обављена су прва испитивања сензора постављених у лед.

Космички неутрини изузетно високих енергија веома су ретки, па је за регистровање довољног броја судара потребна огромна запремина леда. „АјсКјуб“ обухвата читав кубни километар и завршен је 2011. године.

Истраживачи су убрзо открили прве високоенергетске неутрине, а неколико година касније могли су да објаве откриће неутрина који су морали да потичу из области далеко изван нашег Сунчевог система. Тиме је озбиљна потрага за изворима неутрина у свемиру могла да почне.

„Френсис Халзен је предводио међународни тим истраживача и инжењера који нам је обезбедио фантастичан инструмент. Његова истрајност и научна визија утрли су пут новој врсти астрономије“, каже Марк Пирс, председник Нобеловог комитета за физику.

Интеракције неутрина које „АјсКјуб“ непрекидно региструје пружиће истраживачима нова сазнања о бурним окружењима у којима могу да настану високоенергетски неутрини – а могле би чак и да открију до сада непознате космичке...

Ту су поред бројних сребрних шипки и наруквице, 47 арапских и енглеских примерака кованог новца, мали Торов чекић, рунски натписи и више делова исеченог сребра.

До открића ћупа је дошло сасвим случајно, током радова на новој тераси у једној приватној басти у Ребилду.

„Ова ризница сребра је сада позната као благо из Ребилда“, наводи Торбен Сараув, директор Одељења за културно наслеђе, Музеји северног Јитланда.

Тристадвадесет предмета од сребра, тешких готово шест и по килограма, је било у оригиналном суду од глине док су остали нађени на околном земљишту.

У Музеју северног Јитланда то откриће описују како као спектакуларно, тако и као јединствено.

„Од предмета нађених овде највише је сребрних шипки“, напомиње Сараув.

Дански археолози тврде да је то откриће од изузетне важности за разумевање доба Викинга у Данској, не само због нађене количине предмета од сребра већ због тога што јасно показује како је сребро функционисало и као извор богаства и као начин плаћања за време доба Викинга, па је то попут налажења сефа за тај период.

„Ови сребрни предмети сведоче о везама са страним државама јер су Викинзи ишли у освајања, трговали. Били су пасионирани трговци. Нису само били добри у борбама са мачевима“, истиче Ларс Кристијан Норбах, директор Музеја северног Јитланда.

„Можда би требало да почнемо да тражимо и у нашим баштама, могло би бити још сребрног блага“, каже у шали Виви Нилсен, власница хостела.

Сребрни предмети, благо из 10. века, такође говори и о уједињењу Данске под краљем Харалдом Плавобрадим и наглашавају централну улогу северног Јитланда у далекосежним трговачким мрежама Викинга и прекоморским освајањима.

„Очекујемо да ће бити можда и по неколико лансирања дневно у некаквој дохватљивој будућности. Пре свега у овом случају говоримо о компанији 'Спејс Икс', али нема сумње да ће на том пољу и многи други играчи допринети тој врсти премештања товара са Земље у оно што ја обично зовем орбитална сфера, или орбитосфера“, каже Симоновић.

Промене, наглашава, нису нешто што треба очекивати у далекој будућности. Технологија се развија великом брзином, а поред 'Спејс Икса', ту су Кина и све већи број релативно малих приватних компанија које овладавају технологијама за слање терета у орбиту.

„Године испред нас су оне које ће, с овим потенцијалом који сада постоји и који се развија на начин како то видимо, свакако драматично променити ону слику ствари коју смо до сада имали“, истиче гост Јутарњег програма.

Рачунари за вештачку интелигенцију селе се у орбиту

Освајање орбите, међутим, није мотивисано само научним истраживањима. Симоновић указује да значајан део интересовања произлази из комерцијалних разлога, пре свега телекомуникација, али све више и из развоја вештачке интелигенције.

Дата-центри неопходни за рад система вештачке интелигенције захтевају огромне количине електричне енергије, али и воде за хлађење. Због тога се, каже, орбита разматра као простор у који би део такве инфраструктуре једног дана могао да буде измештен.

„Идеја је да се ти рачунари изместе горе. 'Спејс Икс' је почетком ове године, у јануару, поднео захтев за милион таквих сателита“, наводи Симоновић.

Према његовим речима, замисао је да се такви сателити крећу у такозваној Сунчево-синхроној орбити (око полова), тако да имају велики потенцијал за коришћење Сунчеве енергије.

„Енергија је у овом случају бесплатна, нема облака, нема нечега што би их заклонило. Остао је велики проблем хлађења таквих система, јер је у васиони вакуум и не постоји начин да се одведе топлота осим зрачењем, а то је јако велики изазов“, објашњава Симоновић.

На решавању тог проблема се, додаје, већ интензивно ради и улажу се велика средства. Комерцијални интерес могао би зато да буде пресудан за брзину којом ће такве технологије напредовати.

Кључна граница – 200 долара по килограму

Иако је цена слања терета у свемир драматично смањена у односу на раније периоде, она је и даље висока. Симоновић наводи да, када је реч о 'Спејс Иксу', она оквирно износи око хиљаду долара по килограму.

Прекретница би, према процени коју наводи, могла да наступи када цена падне на око 200 долара по килограму.

„Очекује се, то је процена, да када та цена падне на неких 200 долара по килограму, то постане веома исплативо. Процена је да ће то већ средином тридесетих година бити достигнуто.“

Такав сценарио подразумевао би и далеко већу учесталост летова – најмање два лансирања Старшипа дневно.

Са јефтинијим и чешћим лансирањима, међутим, отвара се питање колико објеката може да буде смештено у орбити и какве последице може да има њихово неконтролисано умножавање.

Орбита све више личи на „Дивљи запад“

Симоновић упозорава да ситуација изнад наших глава већ почиње да подсећа на „Дивљи запад“, јер се поставља питање ко и под којим условима има право да користи орбитални простор.

„Поставља се питање – да ли се и ми нешто питамо о свим тим стварима које се налазе над нашом главом“, каже Симоновић.

Једна од већ видљивих последица јесте утицај великог броја сателита на астрономска посматрања.

„Данас не можете фотографисати, у научном или ма ком другом смислу, небо а да кроз кадар не прође неки сателит или, заправо, њихово мноштво. То исто важи и за васионске телескопе“, указује Симоновић.

Још већи проблем је оно што назива „орбиталном екологијом“ – све већа количина космичког отпада.

Према подацима које је изнео, број објеката већих од десет центиметара који се прате премашује 30.000. Од тога је око 16.000 активних сателита, док остатак чине неактивни сателити и други делови. Када се урачунају тела величине од једног до десет центиметара, процењује се да их има више од милион.

Када сателити постану отпад

Одговорност за штету коју свемирски објекти могу да изазову регулише космичко право, али Симоновић сматра да постојећи систем није довољан за размере проблема које би могле да уследе.

Посебан изазов представљају сателитске констелације попут Старлинка, у којима се стари или неисправни сателити временом замењују новима, док се они који су завршили радни век деорбитирају.

„Већ сада имамо мање-више два или више обарања дневно. Када сателит буде деорбитиран, стара се о томе да буде послат у такозвано гробље сателита, у тачку Немо, у јужном Пацифику, која је најдаље од сваког копна“, објашњава Симоновић.

Ипак, не стигне сваки део сателита до планираног места. Делови могу да падну и на друга подручја, укључујући насељене просторе, што отвара и питање могуће материјалне штете и безбедности.

Шта сагоревање сателита оставља у атмосфери

Проблем се, међутим, не завршава космичким отпадом у орбити или могућношћу пада делова сателита на Земљу. Симоновић указује и на последице њиховог сагоревања приликом повратка кроз атмосферу.

„Током сагоревања, а то је процес који подразумева деорбитирање, ослобађа се велика количина алуминијумских оксида и сличних честица“, наводи Симоновић.

Ране студије о могућим последицама таквих процеса, посебно ако број сателита у наредним деценијама буде вишеструко повећан, према његовим речима, нису охрабрујуће.

Те честице се задржавају у мезосфери, а временом могу да се спуштају према стратосфери. Управо због тога Симоновић као један од могућих дугорочних ризика издваја ново оштећење озонског омотача.

„Тек што се озонски омотач обновио, ово је један мрачан сценарио за будућност – и то не тако далеку, већ за оно доба када буду стасали они који се сада рађају“, упозорава Симоновић.

Нова ера свемирских летова тако, уз јефтинији приступ орбити, развој телекомуникација и могућност измештања дела рачунарске инфраструктуре са Земље, доноси и питање које је до недавно било готово незамисливо – како заштитити простор изнад планете од последица његовог све интензивнијег коришћења.

Изузетно добро очуван пернати диносаурус, назван norellraptor barsboldi, угинуо је у трећој години живота, а био је дугачак свега 57 центиметара. Откривен је у формацији Ђуфотанг на североистоку Кине, која потиче из периода ране креде, од пре 145 до 100 милиона година.

N. barsboldi имао је оштро закривљене зубе и канџе, карактеристичне за мале, неселективне предаторе. Вероватно се хранио раним сисарима, гуштерима, водоземцима и младунцима диносауруса, рекао је Скот Хартман, палеонтолог кичмењака са Универзитета Висконсин у Медисону, који није учествовао у истраживању.

„Није нападао велике диносаурусе. То би било као када би комарци нападали бојне бродове“, рекао је Хартман за Live Science.
N. barsboldi припадао је групи микрорептора. Микрорептори су били блиски сродници птица, али нису били њихови преци. Птице припадају суседној еволуционој групи названој Avialae.

Фосили показују да су и микрорептори и ране птице из групе avialae, попут археоптерикса, који је живео у касној јури пре око 150 милиона година, имали перје. Међутим, научници још покушавају да утврде да ли се способност летења развила код заједничког претка ових група или су се перје, а можда и способност летења, развили више пута, независно један од другог.

Опис врсте N. barsboldi, који су објавили Андреа Кау, палеонтолог из Палеонтолошког музеја и херпетолошког центра OPHIS у Италији, и његове колеге, пружа додатне доказе у прилог другој теорији.

Анализа истраживачког тима показала је да се око 30 одсто од укупно 194 анатомске промене утврђене током еволуције микрорептора појавило и у еволуционој линији птица. Осим перја, међу тим променама су спајање коштаних израштаја са ребрима, чиме је настајао крут труп, предњи удови са релативно снажнијим костима у односу на задње, као и лакатна кост, главна кост која носи оптерећење крила, која је била дужа од надлактичне кости.

Другачији еволутивни колосеци

Међутим, поређење са другим фосилима показало је да се редослед појављивања ових заједничких особина разликовао код две групе. Резултате истраживања објавили су 29. септембра у часопису Nature Communications.

„Ово показује да су микрорептори развили особине сличне онима које су се појавиле у раним фазама еволуције правих птица, али потпуно другачијим еволуционим путем. То подржава хипотезу да се махање крилима као начин летења развило независно код диносауруса који не припадају групи Avialae и код птица“, рекао је Руи Пеј, палеонтолог са Института за палеонтологију кичмењака и палеоантропологију Кинеске академије наука, који није учествовао у истраживању.

„Веома ми је драго што су дошли до закључка да се способност летења вероватно развила независно у различитим групама. У потпуности се слажем са њима“, рекао је Хартман.

Иако су микрорептори имали четири крила, многе њихове особине биле су сличне онима код савремених птица способних за летење. Због тога је „разумно претпоставити да су ови тероподи који не припадају групи Avialae могли да испољавају понашања слична онима код данашњих птица“, рекао је Пеј у писаном одговору за Live Science.

Ако никада нисте чули за челичну шљаку, нисте једини. Реч је о отпадном производу који настаје током топљења руде гвожђа или старог метала у процесу производње челика.

Овај преостали материјал састоји се од мешавине силицијум-диоксида и металних оксида и може да се користи за производњу епоксидне асфалтне мешавине са челичном шљаком, односно SEAM-а.

Челична шљака је веома погодна за изградњу коловоза јер њена велика чврстоћа и угласта структура омогућавају стварање издржљивог материјала за путеве.

У овој студији истраживачи су комбиновали SEAM са асфалтим везивом модификованим епоксидом, чиме су добили материјал осмишљен тако да боље подноси хабање и деформације од конвенционалног коловоза.

Издржљивији пут смањује непријатности за друштво и загађење ваздуха повезано са саобраћајним гужвама насталим због радова на путевима.

Осим тога, како се коловоз пропада, возила заправо троше више горива, што само по себи представља финансијски трошак, али и повећава емисије. Због тога, ако се пут ређе оштећује, смањује се и потрошња бензина и дизела, као и хабање возила која њиме саобраћају.

У моделу истраживача, сви ови ефекти током коришћења пута чинили су око 95 одсто емисија и 60 одсто укупних трошкова током животног века пута у основним сценаријима.

Велика уштеда током времена

Иако се највећи део трошкова за било који пут јавља током његовог коришћења, истраживачи показују да је изградња SEAM-а скупља, да производи више емисија и ствара више финих честица током првих година коришћења. Међутим, кључно је то што управо у тренутку када би конвенционални коловоз захтевао замену, чиме би поново настале емисије, коловоз на бази SEAM-а и даље може да се користи.

Ова значајна издржљивост путева направљених на бази SEAM-а мења укупну рачуницу.

Истраживачи су моделовали три верзије које су садржале 20, 35 и 50 одсто епоксида. Претпостављено је да конвенционални коловоз и SEAM са 20 одсто епоксида трају шест година, док је процењено да верзија са 35 одсто епоксида траје 15 година, а она са 50 одсто чак 20 година.

Распоређивањем емисија и трошкова изградње на дужи период коришћења, као и смањењем додатне потрошње горива и трошкова одржавања повезаних са пропадањем путева, дуготрајнији коловоз би временом могао да надокнади свој већи почетни утицај на животну средину.

Истраживачи су формулацију са 35 одсто епоксида означили као најбољи баланс у оквиру моделованих сценарија. Већи удео епоксида продужавао је век коловоза, али су изнад приближно 35 одсто додатне еколошке користи почеле да се смањују, док су трошкови наставили да расту.

Спасава и животе

Затим су модел проширили на мрежу градских путева у Кини, тестирајући сценарије у којима би било замењено 25, 50, 75 или 100 одсто постојећих градских асфалтних коловоза. У сценарију са највећим обимом замене, модел је предвидео смањење емисија еквивалентних око 1,74 милијарде тона угаен-диоксида, као и 1,23 милијарде килограма ПМ2,5 честица током посматраног периода.

ПМ2,5 су фине честице загађења повезане са смртним исходима услед срчаних и бубрежних болести, деменције, хипертензије, рака плућа и других болести.

Када се сви ови ефекти саберу, њихов утицај постаје веома значајан. У зависности од сценарија замене, истраживачи су проценили да би само због смањене изложености честицама ПМ2,5 могло да буде спречено између 31.802 и 128.980 превремених смрти.

Ове процене о утицају на здравље засноване су на моделу који повезује моделирано смањење загађења финим честицама са утврђеним везама између изложености ПМ2,5 честицама и смртности. Аутори изричито наводе да су резултати процене на нивоу целог система, а не прецизна епидемиолошка предвиђања.

Не треба занемарити ни могућност значајне финансијске уштеде. Према студији, SEAM би могао да донесе уштеду од 3,48 до 15,01 билиона кинеских јуана, односно између 519,14 милијарди и 2,24 билиона америчких долара.

Велике предности, али има и мана

Овакве промене у перформансама материјала на нивоу читавог система могле би да имају још веће последице, будући да су, како истраживачи наводе у студији, „широко применљиве на друге брзо урбанизујуће економије са значајном индустријом челика“.

„Земље попут Индије, заједно са неколико држава југоисточне Азије и Африке, производе велике количине челичне шљаке, док се истовремено суочавају са убрзаним растом потражње за транспортом и све већим еколошким ограничењима“, наводе истраживачи. И те земље би могле да имају користи од климатских, здравствених и економских предности путева направљених помоћу SEAM-а.

Ипак, постоје и логистички проблеми које треба узети у обзир. Челична шљака се не производи равномерно широм Кине, па су истраживачи у свом моделу предвидели њен транспорт између провинција. То повећава емисије, али је, према њиховом моделу, додатни транспорт и даље довео до великог укупног смањења емисија еквивалентних угљен-диоксида и честица ПМ2,5.

Студија такође не анализира да ли би постојећа индустријска инфраструктура данас могла одмах да произведе и дистрибуира довољно материјала за потребе читаве земље. Један од највећих недостатака је и то што је за овај нови тип коловоза потребно седам дана очвршћавања пре него што може у потпуности да се отвори за саобраћај.

Занимљиво је помислити да одрживији пут не мора нужно бити онај за чију је изградњу потребно најмање енергије. Можда је то пут који најдуже остаје досадно, величанствено налик правом путу – гладак, издржљив и са потребом за мање поправки.

Научници су идентификовали огромне монументалне конструкције, невидљиве са земље, које је изградила цивилизација позната као Аквири. Ове структуре, грађене хиљадама година уназад у областима удаљеним од великих река, указују на ниво друштвене организације који је изненадио стручњаке.

„Овај народ је правио монументалну геометрију у Амазонији у исто време када је Питагора развијао своју теорему у Грчкој", истакао је палеонтолог Алсеу Ранзи, председник Института Геоглифос из Амазоније и један од аутора недавне студије о овој теми.

Открића о геоглифима, огромним структурама ископаним у земљи, представљена су у раду објављеном у престижном академском часопису Nature. Истраживање је окупило међународни тим научника са универзитета из Финске, Шпаније и Бразила, а кључну улогу у мапирању до сада непознатих грађевина одиграла је технологија позната као ЛиДАР.

Технолошка револуција у прашуми

ЛиДАР (Light Detection and Ranging) опрема користи ласере за мерење удаљености и креирање комплексних тродимензионалних мапа терена. У окружењима попут амазонске прашуме, ова технологија омогућава научницима да виртуелно уклоне крошње дрвећа и анализирају огромна пространства без потребе за крчењем шуме или исцрпљујућим теренским радом наслепо.

„Ово је била прва амбициозна евалуација помоћу ЛиДАР технологије у Амазонији", нагласио је археолог Марти Персинен са Универзитета у Хелсинкију.

Помоћу овог уређаја, стручњаци су детаљно прегледали површину од 4.400 квадратних километара између држава Амазонас и Акре. Резултати су били запањујући, јер су идентификоване 432 земљане структуре, од којих 396 никада раније није било забележено.

Ови геоглифи, повезани са цивилизацијом Аквири, грађени су у периоду између 600. године пре нове ере и 850. године нове ере.

На основу прикупљених података и сателитских снимака, научници процењују да је територија коју је ова цивилизација заузимала износила око 183.000 квадратних километара. Током свог врхунца, између 100. и 300. године нове ере, овај простор је насељавало и до три милиона људи.

Инжењеринг и друштвена организација

Монументалност откривених структура сведочи о изузетним инжењерским вештинама и познавању геометрије. Већину геоглифа чине огромни ровови различитих величина и облика, укључујући савршене кругове и квадрате.

„Постоје ровови широки до 15 метара и дубоки пет метара", објаснио је Ранзи.

Како у овој регији нема камена, истраживачи претпостављају да су древни градитељи користили дрво и корпе за пренос земље. Изградња оваквих гиганата захтевала је огромну радну снагу, поделу задатака и напредно познавање математике.

Проблем за археологе представља чињеница да је органски материјал у влажној прашуми одавно нестао, остављајући само обрисе у рељефу.

„Већ смо имали у Амазонији довољне технолошке услове да значајна цивилизација попут Аквири изгради геоглифе у шуми", навео је археолог Руан Карлос Лопес са Федералног универзитета у Пари.

Иако су првобитне теорије сугерисале да су ове грађевине служиле за одбрану, данас се сматра да су имале церемонијалне и политичке функције. Пронађени комплексни геометријски облици скривени испод крошњи коришћени су за примање гостију, доношење политичких одлука, верске обреде и светковине.

Мрежа путева представља још једно фасцинантно откриће. Истраживачи су мапирали 350 километара путева који повезују геоглифе, доказујући да то нису биле изоловане структуре. Путеви би се ширили како су се приближавали важним центрима, прелазећи из уских стаза у праве саобраћајнице са више трака.

Уз све то, цивилизација Аквири је показивала дубоко поштовање према природи, крчећи само онолико шуме колико је било неопходно за узгој кукуруза, бундеве и маниоке, никада не претварајући прашуму у савану.

Око 850. године нове ере, градња геоглифа је изненада престала. Научници претпостављају да је узрок могла бити глобална еколошка криза, повлачећи паралелу са падом цивилизације Маја у Средњој Америци, који се догодио у истом периоду.

Даља ископавања, вођена прецизним мапама које је обезбедио ЛиДАР, настављају да расветљавају судбину ових древних градитеља и њихову заоставштину у срцу Амазоније.

На неколико костију гомфотерија, изумрле групе сисара са кљовама, сродних данашњим слоновима, уочени су јасни трагови сечења. То указује на то да су староседеоци на овом месту касапили ове животиње.

Према наводима из саопштења, кости животиња и пронађени предмети стари су између 12.000 и 13.000 година. Они представљају додатни доказ о раном присуству људи на југу Јужне Америке, где су ловци-сакупљачи у више наврата посећивали обалу некадашњег језера.

Најстарије поуздано потврђено археолошко налазиште у Јужној Америци је Монте Верде, старо око 14.500 година, које се такође налази у Чилеу. Међу другим древним налазиштима староседелачких заједница на континенту су Хуака Пријета у Перуу и Арјојо Секо у Аргентини, оба стара око 14.000 година.

Археолози су раније у басену језера Тагуа Тагуа пронашли остатке и других животиња, укључујући изумрле врсте америчких коња и јелена. На неким костима такође су уочени трагови сечења и горења, што указује на то да су их људи у давној прошлости припремали и јели.

Добро очувани остаци животињских костију, биљака и камених алатки које су археолози ископали представљају „налаз какав до сада није забележен у Јужној Америци“, навели су представници института ИПХЕС-ЦЕРЦА.

Ово откриће пружа важне информације о времену када су људи први пут стигли у Америку, као и о томе како су најранији становници користили џиновске животиње које су насељавале овај континент пре него што су изумрле.

Након завршетка теренских истраживања, научни тим ће анализирати узорке седимента и пронађене остатке које су археолози ископавали током протеклих неколико година.

Како се наводи у саопштењу, анализе би требало да помогну у прецизнијем утврђивању времена када су људи први пут населили подручје језера Тагуа Тагуа. Такође би могле да пруже више информација о томе како су људи убијали, касапили и јели животиње на које су наилазили као једни од првих становника јужног дела Јужне Америке.

Ови налази, недавно представљени у часопису Nucleic Acids Research, доносе потпуно нов ниво разумевања најосновнијих биолошких процеса у нашим ћелијама.

Овај рад пружа драгоцен увид у процес током којег ћелије упарују хромозоме пре него што расподеле генетски материјал у јајне ћелије или сперматозоиде.

Прецизно подударање омогућава хромозомима да правилно размењују информације и спречава њихово расипање, слично начину на који пажљиво слагање чарапа држи парове на окупу.

Међутим, спајање две ДНК спирале представља изузетан биофизички изазов.

Сами ланци носе негативно електрично наелектрисање, што значи да се у природном стању снажно одбијају. Истраживачи су раније само претпостављали да би позитивно наелектрисани јони могли да олакшају затварање овог сложеног система који се непрестано увија и креће.

Научници са Универзитета у Шефилду у Енглеској употребили су микроскопију атомских сила како би директно посматрали кратке ланце ДНК током процеса спајања. Ова високо специјализована техника микроскопирања функционише на веома занимљив начин, објашњава Томас Кетли.

„Детектујемо како се тај врх креће и претварамо то у сликовни сигнал, у основи на исти начин на који добијате звук са грамофона", наводи Кетли.

Веома оштра игла превлачи се преко површине која садржи молекуле које истраживачи желе да испитају, стварајући детаљну мапу молекуларног пејзажа. Спојени ланци ДНК под микроскопом изгледају као пажљиво испреплетени комади предива чији се жлебови савршено уклапају један у други.

Агнес Ној, рачунарска биофизичарка са Универзитета у Јорку, била је толико фасцинирана добијеним сликама да је са својим тимом спровела опсежне компјутерске симулације како би до детаља објаснила механизам овог процеса.

Симулације су показале да се позитивно наелектрисани јони метала смештају тачно у жлебове спиралних степеница ДНК структуре, на иста она места где се налазе базе које носе виталне генетске информације.

Од ДНК оригамија до медицинских наноробота

Ови јони метала заправо формирају стабилне мостове са негативно наелектрисаним гребенима ДНК основе.

Спирале су распоређене степенасто, тако да се позитивна и негативна наелектрисања смењују, а управо та супротна наелектрисања снажно привлаче ланце један ка другом.

Када се посматрају заједно, и микроскопске слике и компјутерске симулације несумњиво потврђују овај иновативни модел генетског рајсфершлуса.

Стечено знање отвара потпуно нова врата за биоинжењере. Разумевање ових сила омогућиће стручњацима да направе боље и прецизније наборе у такозваним ДНК оригами структурама, које се већ увелико развијају за циљану испоруку лекова унутар људског тела.

Ово подручје наномедицине бележи вртоглав напредак, јер научници активно развијају микроскопске машине које користе ДНК као основни градивни материјал.

Овакви нанороботи могли би у блиској будућности да се крећу кроз људски крвоток, препознају оболеле ћелије и циљано испоручују медикаменте, што би представљало прекретницу у лечењу различитих облика тумора.

Напредак у разумевању структуре ДНК директно доприноси и бољем схватању биолошких процеса који доводе до развоја тешких болести, укључујући и разлоге због којих одређени механизми отказују у ћелијама рака.

Етички изазови и будућност генетичке медицине

Паралелно са овим фундаменталним открићима, примена ДНК анализе наставља да мења модерну медицину. Анализа генетског кода данас представља темељ прецизне медицине, пружајући лекарима дубински увид у индивидуалне генетске предиспозиције сваког пацијента.

Технологија рекомбинантне ДНК већ деценијама омогућава производњу виталних лекова попут инсулина, док иновативни CRISPR алати обећавају ефикасније лечење најраспрострањенијих болести.

Један од водећих светских трендова је имплементација пројеката секвенцирања генома великог броја новорођенчади, са циљем раног откривања наследних болести.

Иако рани скрининг нуди огромне медицинске бенефите, он истовремено доноси и озбиљна етичка питања везана за приватност најосетљивијих личних података.

Развој молекуларне биологије наставља се убрзаним темпом, а сваки нови увид у основну механику живота – попут овог открића о јонском генетском рајсфершлусу – доноси алате којима ћемо у догледној будућности прецизније, сигурније и ефикасније лечити најсложеније болести данашњице.

Када би археолози могли да гласају о томе коју би изгубљену гробницу највише желели да пронађу, гробница Џингис-кана вероватно би била при самом врху листе, делом и због жеље да провере језиве легенде које прате његову сахрану.

Рођен је у Монголији око 1162. године, а према предању, на свет је дошао стискајући у шаци угрушак крви. Све је указивало на то да ће дечак, чије је првобитно име било Темучин, умрети млад. Његов отац, племић из племена, отрован је када је Темучин имао девет година. Похлепни завереници из његовог клана протерали су дечакову породицу у пусту степу, очекујући да ће тамо умрети од глади.

Историјски извори описују Темучина као претерано осетљивог дечака, који се ужасавао паса и често плакао. Међутим, брзо је одрастао. Још пре адолесценције био је поробљен, али је успео да побегне, а затим је убио старијег полубрата. Као младић открио је да му војни позив одговара.

Немилосрдно је уклањао све потенцијалне супарнике међу другим номадским племенима, све док 1206. године није проглашен за Џингис-кана, владара света. Надимак му је био и „Онај који потреса свемир“. Његови ратници били су храбри и искусни у борби. Када су престали да се међусобно убијају и усмерили пажњу ка спољним непријатељима, постали су готово непобедиви.

Монголска војска примењивала је тактику муњевитих напада, упадајући на коњима и засипајући непријатеље стрелама. Ипак, Монголи су умели да буду и изузетно стрпљиви, па су усавршили и опсадно ратовање.

Једна од најозлоглашенијих опсада била је она у граду Мерву, на територији данашњег Туркменистана. Мерв је у то време био попут Александрије – пустињска оаза препуна вртова и библиотека, позната по свили и освежавајућим дињама. Монголи нису могли да му одоле. Када су се уплашени уметници и трговци у граду предали после само шест дана опсаде, уследио је масакр. „Био је то незабораван дан крика и плача“, забележио је један хроничар. Након што су спалили град, Џингис-кан је наредио војницима да преброје лешеве. Било их је 700.000.

Ипак, колико год то звучало невероватно, живот под влашћу Џингис-кана имао је и одређене предности. Освојеним народима допуштао је да обожавају богове које желе, што је био редак пример верске толеранције. Увео је дипломатски имунитет како би олакшао преговоре и забранио мучење током испитивања. Подстицао је слободну трговину и основао први међународни поштански систем у историји. Временом су се његовим царством прошириле и важне технологије, попут компаса, абакуса, штампарске пресе и папирног новца, као и значајни друштвени програми, међу којима је било и опште образовање деце.

Нико није био немилосрднији приликом освајања, о чему сведочи судбина Мерва. Међутим, ако би поражени народи обновили живот и заклели се на верност, њихов положај под монголском влашћу углавном би се побољшао. Царство Џингис-кана простирало се од Кореје до Каспијског мора, на територији двоструко већој од Римског царства. Под влашћу његових наследника проширило се на површину Африке. Све то постигао је са војском од свега 100.000 ратника.

Историчар Џек Ведерфорд овако је описао његова достигнућа: „Замислите да су Сједињене Америчке Државе основали један од њихових неписмених робова, који је снагом личности, харизмом и одлучношћу ослободио Америку од стране власти, ујединио народ, створио писмо, написао устав, успоставио општу верску слободу, осмислио нови систем ратовања и повео војску од Канаде до Бразила.“

Александар Велики, Јулије Цезар, Наполеон – нико од њих није био достојан ни да придржи седло Џингис-кану. Ако је ико у историји заслужио величанствен маузолеј, онда је то био он.

Мит који је постао легенда

Међутим, Џингис-кан је желео управо супротно. Упркос крви коју су пролили, Монголи су имали необичну одбојност према разговорима о смрти, па савремени извори после 1227. године готово да не говоре о томе како је Џингис-кан умро. Због тога су се шириле бројне гласине.

Без обзира на то шта се заиста догодило, његова дугогодишња супруга Јесуј обукла је његово тело у белу одећу, обавила га белим филцом са штапићима мирисног сандаловог дрвета и затворила покров златним копчама. Шта се потом догодило, немогуће је са сигурношћу утврдити.

Ипак, према легендама, Џингис-кан је имао вероватно најнеобичнију сахрану у историји. Након што га је супруга умотала у бело, хиљаду војника кренуло је на коњима да га сахрани на врху планине. Та поворка убрзо се претворила у крвави поход. Како би прикрили одредиште, војници су, према предању, убијали сваку особу на коју су наишли током четрдесетодневног путовања, често уз повик: „Идите на онај свет да служите нашем господару!“

Према неким верзијама, убијали су и све животиње. На основу других монголских сахрана, претпоставља се да је Џингис-кан сахрањен на дубини од око 18 метара, у положају у којем је тело било окренуто у правцу север–југ, а глава ка истоку. Вероватно су у гробницу положили и драгоцености – позлаћена седла, златно прстење и бисере умотане у свилу – као и робове, конкубине и коње.

Наводно су војници са њим сахранили и живу камилу, чије је блејање требало да послужи као погребна песма, или да њена ожалошћена мајка касније помогне у проналажењу гробнице, уколико то буде потребно. Након што су затрпали гроб, Џингис-канови војници су, према различитим верзијама, или скренули ток реке како би сакрили гробницу или су хиљаду коња пустили да прегази терен и уништи сваки траг. Потом су наставили крвави поход на повратку, убијајући сваког несрећног ловца или трговца који би им се нашао на путу.

Када су се вратили кући, и сами војници су, наводно, побијени како би се обезбедила тајност. Потом су убијени и они који су их погубили, како би тајна била још сигурнија. Џингис-кан је приватност схватао веома озбиљно. Не зна се колико је од ових прича истинито, али то није обесхрабрило оне који трагају за његовом гробницом.

Напротив, сложеност начина на који је наводно сакривена само је додатно подстакла интересовање. Четири државе – Монголија, Кина, Казахстан и Русија – полажу право на то да се посмртни остаци Џингис-кана налазе на њиховој територији. Највише доказа у прилог једној локацији указује на Бурхан Халдун, односно Божју планину, на североистоку Монголије. Џингис-кан је рођен у близини те планине, тамо је често ловио и обожавао небеског бога Тенгрија.

Једном приликом склонио се на њу бежећи од непријатеља и чудом успео да се спасе. Планина му је деловала као место под посебном заштитом, па је током живота говорио да би била идеално место за његово последње почивалиште. Теорију о Бурхан Халдуну поткрепљује и чињеница да су каснији монголски владари подручје око врха планине прогласили забрањеном зоном и тамо поставили припаднике жестоког клана Дархад, који су убијали свакога ко би се усудио да приђе.

Заузврат, Дархади нису плаћали порезе нити су били обавезни да служе војску. Невероватно је да су Дархади чували то подручје пуних 700 година, све до оснивања Монголске Народне Републике 1924. године, комунистичке државе под контролом Совјетског Савеза.

Совјетски лидери имали су противречан однос према Џингис-кану, „Ономе који потреса свемир“. С једне стране, дивили су се његовој немилосрдности и са завишћу посматрали огромну територију коју је освојио. С друге, плашили су се да би сећање на њега могло да подстакне монголски национализам и изазове побуну против комуниста. Како би то спречила, монголска влада забранила је чак и помињање Џингис-кановог имена.

Да Бурхан Халдун не би постао место окупљања националиста, власти су оградиле строго забрањену зону површине око 10.100 квадратних километара око планинског врха и поставиле војну базу са тенковима на њеном улазу.

Забрана је делимично ублажена после смрти Јосифа Стаљина 1953. године. Један монголски званичник одлучио је да 1962. године обележи 800. годишњицу рођења Џингис-кана издавањем поштанске марке са његовим ликом. Међутим, отишао је предалеко. Москва је наредила његово хапшење, након чега је, према наводима из текста, убијен секиром и раскомадан.

После распада републике 1992. године, забрањено подручје претворено је у резерват природе у који је делимично дозвољен приступ јавности. Ипак, истраживање околине Бурхан Халдуна и даље је изузетно тешко. Реч је о једном од најнегостољубивијих предела на Земљи, са мало путева и густином насељености упоредивом са Гренландом.

Последња победа Џингис-кана

Векови раста вегетације затворили су приступ многим деловима тог подручја, док су делови који су проходни изложени изненадним поплавама. Температуре се лети могу попети до 38 степени Целзијуса, док зими падају и до минус 46 степени, када од хладноће угину чак и јакови. Ништа од тога није зауставило оне који су опседнути потрагом за Џингис-кановом гробницом.

Неки су доживели уједе змија и промрзлине, док су други остајали заробљени након што би им се возила сурвала са литица. Један човек је пуних 40 година истраживао планинске падине, враћајући се на исте локације више пута, али је умро не пронашавши ништа.

Археолози су 2010. године покушали да пронађу гробницу на нови начин. Објавили су сателитске снимке подручја Бурхан Халдуна на интернету и позвали добровољце да траже избочине, удубљења и друге облике терена који би могли да указују на постојање гробница. Десет хиљада људи провело је око 30.000 сати, односно укупно три и по године, анализирајући сателитске снимке површине од око 5.950 квадратних километара.

Означили су више од стотину локација које је вредело истражити. Иако се до неких није могло доћи због тешког терена, на преосталим локацијама откривено је 55 стварних археолошких налазишта, међу којима су мегалити, гробне хумке из бронзаног доба и древни град. Међутим, није пронађен ниједан траг Џингис-кана.

Један археолог је рекао да је то као да тражите иглу у пласту сена, с том разликом што не знате како игла изгледа. Могло би се рећи да је то последња победа Џингис-кана.

Радионице и научне перформансе реализовали су студенти Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, који су кроз практичне примере деци приближили науку и истраживачки рад.

Програм је обухватио електротехнику и физику, роботику, астрономију, географију и праисторију, саобраћај, хемију и биологију.

Велико интересовање најмлађих привукле су радионице у којима су могли да учествују у различитим активностима, посматрају експерименте и кроз практичан рад упознају научне појаве и принципе.

Ректор Небојша Арсић рекао је да овакав догађај на Универзитету организују први пут и да је посебна пажња посвећена деци.

„По први пут организујемо овакав један догађај који се организује на универзитетима широм Европе. Планетарни догађај, Ноћ истраживача, овај догађај организујемо у оквиру једног великог европског пројекта чији смо ми координатори, у коме учествује неколикоуниверзитета али посебну ноту овом пројекту даје присуство деце из основних и средњих школа“, рекао је Арсић.

Навео је да је за децу припремљен низ садржаја кроз које могу да упознају науку на другачији начин.

„Данас смо за њих припремили читав низ догађаја где ће они кроз игру и забаву моћи да схвате да наука није баук, да наука није нешто апстрактно, него да је наука оно што нас окружује.“ поручио је Ректор Арсић.

Окупљенима се обратио и декан Факултета Техничких наука Зоран Голубовић, који је рекао да је циљ манифестације да се наука приближи најмлађима и да се код њих подстакне интересовање за истраживање и иновације.

„Наука је све оно што нас окружује. Наука је у храни коју једемо, наука је у лековима који нас лече, у решењима за животно окружење која тражимо“, рекао је Голубовић.

Он је истакао да посебну пажњу треба посветити младима и најмлађима, како би се међу њима подстакли будући истраживачи и иноватори.

„Посебно бих желео да се данас обратим младима и најмлађима. Да вечерас у њима подстакнемо неке нове истраживаче и неке нове иноваторе. Припремили смо вам заиста леп програм“, рекао је декан Голубовић, те прогласио манифестацију отвореном.

У холу Факултета техничких наука постављена је и интерактивна изложба ученичких радова „Семафор знања – до науке преко креативности“, посвећена безбедном и одрживом саобраћају, а проглашени су и најбољи радови.

У оквиру програма одржаће се и финале квиза MindBridge, док ће завршни део манифестације бити посвећен младим истраживачима и грађанским дијалозима.

На Форуму младих истраживача говорило се о путу од идеје до иновације, на примеру студената Факултета техничких наука, победника такмичења за најбољу технолошку иновацију у Републици Србији.

Европска ноћ истраживача одржана је у оквиру пројекта Digital Bridges: Science, Media, Society, који се реализује кроз програм Хоризонт Европа.

„Тим је направио археолошко налазиште Виминацијум у Мајнкрафту како би приближили на модернији начин који се новој генерацији свиђа да на бољи начин науче нешто о историји Виминацијума. Тако ће више да науче јер им нису занимљиве књиге и предавања“, истиче млади истраживач Константин Орашанин.

„Могу сазнати како се млело и жњело жито, како се правио камени алат. Ту је припремљено неко кремено оруђе, затим неки керамички и коштани предмети. Ту су реплике камених секира и могу сазнати како су се правили коштани предмети“, наводи Владан Димић из Археолошког института у Београду.

Ове године Србија обележава 17 година Ноћи истраживача уз више од 200 програма и учешће више од хиљаду истраживача.

„То је недвосмислен доказ да је Србија активан и равноправан члан Европске научне породице. Заједно са Европском унијом Србија улаже у истраживање и иновације. Уз подршки ЕУ српски научници реализују више од 350 пројеката у оквиру програма Хорајзон Јуроп“, наглашава др Марија Гњатовић, државна секретарка у Министарству науке, технолошког развоја и иновација.

Улагање у науку представља један од кључних улагања у будућност засновану на знању, кажу у Министарству науке.

„То подразумева да континуирано унапређујемо истраживачку инфраструктуру, стварамо снажну институционалну подршку и истраживачком раду и иновационој делатности пружамо подршку младим талентима и истраживачима, а оно што је за нас кључно јесу медународне сарадње и међународни пројекти“, истиче Рихард Маша, шеф одељења у Делегацији ЕУ задужен за науку.

Само у Београду биће организовани програми на 12 локација уз учешће више од 50 институција.

У Ноћи истраживача можете бити научник бар на један дан или подстаћи младе да се баве науком, а догађај је бесплатан и дозвољава и кућне љубимце.

Милан Симоновић из Друштва за академски развој објашњава да ЦТ снимак, за разлику од раније коришћене методе, омогућава истраживачима да виде и унутрашњост лобање.

„Фотограметријска метода била је нешто што можемо видети само споља, док нам ЦТ скен, односно компјутерска томографија, омогућава да видимо и унутрашњост, стање костију у самој лобањи. То нам може открити мало више о животу тог појединца за кога се верује да је Стеван Синђелић“, наводи Симоновић.

Од костију до изгледа лица

Иако се из лобање не може утврдити сваки детаљ нечијег изгледа, научне методе омогућавају да се на основу костију процени дебљина меких ткива на различитим деловима лица.

На реконструкцији ради Фабио Кавали са Универзитета у Трсту, који је, како каже Симоновић, и инсистирао на ЦТ снимању како би се добило што више података неопходних за реконструкцију.

„Постоје научне методе које говоре колико одређеног меког ткива на одређеном делу лобање може да постоји“, објашњава Симоновић.

На основу таквих података могуће је направити дигиталну реконструкцију лица. Ипак, неки детаљи, попут дужине бркова, боје очију или косе, не могу се утврдити на овај начин.

Историјски извори, напомиње Симоновић, показују да су устаници у време Првог српског устанка углавном имали велике бркове, који су били и једно од обележја по којима су се разликовали од припадника османске војске.

Повреде које могу да испричају део приче

Посебно важан део истраживања односи се на повреде уочене на лобањи. Према досадашњим антрополошким анализама, једна од њих настала је још за живота и била је лечена.

„Оно што недостаје на сликама Стевана Синђелића јесте тај неки ожиљак који је имао са те стране“, каже Симоновић.

Од добијених снимака истраживачи очекују да покажу и евентуалне повреде које нису видљиве голим оком.

Симоновић наводи да би, уколико је човек чија се лобања испитује страдао у близини експлозије, унутар лобање могле да остану микрокрхотине које би на то указивале. То би било значајно и због историјских навода о начину на који је Синђелић погинуо у бици на Чегру.

Анализа ДНК би могла да утврди идентитет, али је метода инвазивна

Научници, међутим, на основу реконструкције лица не могу са сигурношћу да потврде да лобања заиста припада Стевану Синђелићу.

„Ми не можемо утврдити тачно ко је појединац кога скенирамо или чије лице реконструишемо. Оно што можемо утврдити јесте да лице које је реконструисано апсолутно припада тој лобањи“, наглашава Симоновић.

Поуздану потврду идентитета могла би да пружи ДНК анализа, али она подразумева узимање и уништавање дела коштаног материјала. Како је Ћеле-кула споменик од националног значаја, таква анализа, према речима Симоновића, није могућа.

Међу браниоцима и једанаестогодишњи дечак

Досадашње анализе донеле су и податке о људима чије су лобање сачуване у Ћеле-кули. Данас их је 57, али за десетак, због степена оштећења, неће бити могуће урадити реконструкцију лица.

Утврђено је да све анализиране лобање припадају мушкарцима различите старости. Међу њима има старијих од 50 година, али и веома младих.

„Имамо дечака од 11 година и он је заправо једино дете које је учествовало“, каже Симоновић.

Према његовим речима, тај налаз указује на састав људи који су се 1809. године нашли у Синђелићевом шанцу.

„То нам говори да је ту било све што је могло да носи оружје. Тако ми барем за сада интерпретирамо те људе“, наводи Симоновић.

Истраживачи су, како додаје, уочили и да би међу појединим људима чије су лобање сачуване могло бити сродника, на шта указују веома сличне фацијалне кости.

Синђелићево лице биће приказано последње

До сада је у оквиру пројекта објављено пет реконструисаних лица. Следеће које ће бити представљено јавности јесте лице једанаестогодишњег дечака.

Синђелићево лице, међутим, биће последње представљено у оквиру пројекта.

„Желимо да дамо значај људима који су били његови саборци, односно онима који су узидани у зид“, истиче Симоновић.

При реконструкцијама се, наглашава, не користи вештачка интелигенција, већ научне методе и знање стручњака који се годинама баве овом облашћу. За детаље који се не могу утврдити из саме лобање, попут боје очију и косе или фризуре, користе се историјски, етнографски и антрополошки извори.

Један од наредних праваца истраживања могао би да буде и покушај проналажења тела људи чије су лобање пре више од два века уграђене у Ћеле-кулу.