Иако научници још не могу да докажу да ли су молекули настали биолошким или геолошким процесима, њихови налази пружају нове доказе теорији да је древни Марс некада био погодан за живот.

„Њихово откриће поново потврђује да је древни Марс имао одговарајућу хемију за подршку животу. Поред тога, ови молекули придружују се растућој листи једињења за која се зна да су сачувана у стенама чак и након милијарди година изложености радијацији на Марсу, која временом може да разгради ове молекуле”, навели су званичници Насине Лабораторије за млазни погон.

На обалама древног Марса

Нова анализа, објављена у часопису Nature Communications, показује да је узорак стене садржао 21 молекул са угљеником, укључујући седам који никада раније нису виђени на Црвеној планети. Међу новооткривеним молекулима налазе се азотни хетероцикли (претече РНК и ДНК), као и бензотиофен, једињење које је можда имало кључну улогу у доношењу хемије погодне за живот на планете Сунчевог система путем метеорита.

Узорак је добио надимак „Мери Енинг 3”, по енглеској палеонтолошкињи, познатој по открићу првих фосила ихтиосауруса и плесиосауруса. Попут водених фосилних налазишта која је Енинг истраживала, и марсовски органски молекули пронађени су у области Марса која је некада обиловала језерима и рекама, пре него што се планета осушила пре више милијарди година.

„Ова оаза се више пута пунила и пресушивала током древне прошлости планете, обогаћујући подручје глиненим минералима, који су нарочито добри у очувању органских једињења”, кажу из Насе.

Потрага за траговима живота

Прошле године „Кјуриосити“ је такође пронашао највеће органске молекуле до сада откривене на Марсу. Реч је о угљоводоницима „дугог ланца”, међу којима су декан, ундекан и додекан.

Органска открића из 2020. и 2025. године добијена су помоћу инструмента на „Кјуриосити“ под називом САМ (Sample Analysis at Mars). Ровер најпре помоћу роботске руке буши стене, затим их претвара у прах који убацује у САМ. Инструмент садржи пећницу високе температуре која загрева узорке, омогућавајући мерење састава гасова унутар ровера.

САМ такође поседује мале посуде са растварачима за извођење такозване „мокре хемије”. Узорак Мери Енинг 3 био је први у којем је коришћен тетраметиламонијум-хидроксид — супстанца која разлаже органске молекуле, а које „Кјуриосити“ има само две дозе — јер се сматрало да узорак има изузетно велику научну вредност.

Налази „Кјуриоситија“ потврђени су на Земљи коришћењем свемирске стене добро познате науци – метеорита Марчисон, старог четири милијарде година, који такође садржи органске молекуле.

Обе земље планирају да изграде насељене лунарне базе – прво насеље на другом небеском телу – као и да трагају за ретким ресурсима и користе дубоко свемирско окружење за тестирање технологије за будуће мисије са посадом на Марс.

Добро финансирана Кинеска национална свемирска администрација (KНСА) супротстављена је америчкој Националној администрацији за аеронаутику и свемир (НАСА).

Трка за Месец у новом облику – базе, ресурси и пут ка Марсу

И док Наса има предност због институционалног знања да је већ слетела на Месец као део свог програма Аполо, покушава да се врати са само делићем националног буџета који је имала шездесетих.

Америчка свемирска агенција је такође рањива на промене у влади сваке четири године, што отежава придржавање деценијских планова – нешто што кинески ракетни инжењери који раде у једнопартијској држави нису погођени.

Да би убрзала напредак, Наса је препустила кључне компоненте мисије приватним фирмама, укључујући и предузећа која воде милијардери, а која имају за циљ да искористе процват свемирске економије. „СпејсИкс“ Илона Маска и „Блу ориџин“ Џефа Безоса журе да пројектују и изграде лунарне лендере на време за пробне летове следеће године.

Није пресудно ко ће први – већ ко ће остати

За разлику од трке до Месеца између Совјетског Савеза и САД, такмичење у 21. веку обликује се више као маратон, са огромним напором да се лансирају вишеструке мисије током многих година.

„Оно што ово заиста илуструје јесте да није важно ко ће следећи стићи на Месец. Важно је ко ће стићи на Месец следећих 10 пута“, напомиње Скот Менли, шкотски астрофизичар и стручњак за ракетно инжењерство. „Нација која настави биће она која ће заправо почети да побеђује; почети заправо да полаже право на свемир. То је кључно.“

С обзиром на то да је свемир област са непрозирним правним консензусом, прва земља која успостави присуство на богатој ресурсима лунарној површини вероватно ће имати предност у дефинисању правила.

Ипак, прва мисија са повратком на Месец ће несумњиво бити велика симболична победа, како на домаћем, тако и као израз моћи на међународном плану.

Овај такмичарски аспект редовно истиче Наса, која је заинтересована да створи осећај хитности како би подстакла Конгрес да је финансира. Шеф Насе, Џаред Исакман, рекао је ове недеље да постоји глобално такмичење у моћи за „освајање свемира“, додајући: „Када имате такмичење, не желите да изгубите.“

Трка је тесна: Наса планира да слети 2028. године, иако ће то могуће бити одложено, а Пекинг планира да слети до 2030. године, али то би могло да се деси раније. „Разлика између победе и пораза мериће се месецима, а не годинама“, рекао је Исакман.

Кинески програм у успону и дисциплина у роковима

Кинески програм летова са људском посадом у свемир основан је деведесетих, али је у протеклих 25 година убрзан, а такође сарађује са војском и локалним предузећима. Иако Кина никада није послала тајконаута ван ниске Земљине орбите, Пекинг већ има своју свемирску станицу и, за разлику од Насе, има импресиван досије поштовања сопственог временског оквира.

„Када ставе заставу у песак, обично су прилично добри у постизању тог датума“, рекао је Менли, који живи у САД. Након што је „помрачио Русију у скоро сваком погледу у погледу својих свемирских капацитета“, рекао је да Кина сада води „веома промишљен, али не нужно тако брз, свемирски програм“.

Пре једне деценије, Џејмс Луис, бивши амерички дипломата, сведочио је пред одбором у Конгресу да су САД, након што су победиле у трци до Месеца против СССР-а, „углавном изгубиле интересовање за свемир“, док је Кина појачала свој програм. „Оно што не желимо је сценарио корњаче и зеца где споро крећућа Кина претиче Сједињене Државе“, рекао је.

Артемис против Чанг'е – два програма, исти циљ

Током протеклих 10 година, Наса је поново оживела свој програм летења са посадом, који се зове Артемис (Артемида) по грчкој богињи Месеца, сестри близнакињи Аполона. То је кулминирало овог месеца првом мисијом са посадом у близину Месеца од 1972. године.

Истовремено, Кина – која своје мисије истраживања Месеца назива Чанг'е по кинеској богињи Месеца – постигла је значајан напредак у сустизању и оборила је друге рекорде.

Кина је 2024. године постала прва нација која је прикупила узорке са друге стране Месеца помоћу сонде Чанг'е-6. Чанг'е-7 је планиран за крај 2026. године како би тражила водени лед на јужном полу, виталну компоненту за одрживо људско присуство.

„Све у свему, чини се да напредак иде глатко“, рекао је Сје Генгсин, професор на Универзитету Чонгћинг и истакнути кинески научник који је водио кључне експерименте у пекиншком свемирском програму, укључујући и револуционарни тест 2019. године у којем је зелени лист први пут узгајан на Месецу. У другом од његових експеримената, лептир се излегао у свемиру.

Пекинг редовно тестира своју опрему за мисије са посадом, које ће користити ракету „Дуги марш-10“ за лансирање свемирске капсуле Менгџоу, или „чамца снова“, са три астронаута. Деветометарски лунарни лендер под називом Ланјуе, што значи „загрљај Месеца“, затим ће двоје спустити на површину, где ће скакати у новом кинеском свемирском оделу. Одело Вангју („гледање у космос“) је дизајнирано за већу флексибилност, омогућавајући астронаутима да се сагну на неравном терену.

У САД, „СпејсИкс“ и „Блу ориџин“ се тркају да заврше своје лендере на време како би Наса тестирала њихове могућности пристајања следеће године. Компанија „Блу ориџин“ планира пробни лет за верзију свог лендера Блу Мун касније 2026. године, док је објављено мало детаља о лендеру компаније „СпејсИкс“, високом 52 метра, који надмашује друге моделе.

Ниједан лендер није завршен, што поставља питања о амбициозном временском оквиру Насиног слетања на Месец.

Сарадња или ривалство – шта доноси будућност

Унутар научне заједнице, нада је да ће Месец подстаћи сарадњу у корист свих, можда реплицирајући ситуацију попут Антарктика, који функционише као неутрална, научно усмерена територија према споразуму из 1959. године који забрањује војне активности, рударство минерала или нове територијалне претензије.

Ипак, ово је време жестоког ривалства између Вашингтона и Пекинга. Наси је у ствари америчким законом из 2011. године било забрањено да сарађује са кинеском свемирском агенцијом, а односи су се од тада само погоршали.

У Кини, њихова свемирска мисија није толико уоквирена као трка са САД, већ се фокусира на постизање домаћих циљева. „Не постављамо циљ да свеобухватно претекнемо САД“, рекао је Си. „То не би било ни реално ни неопходно.“ Али је додао да ће слетање људи на Месец „несумњиво инспирисати снажан осећај националног поноса и испуњења“.

Европа између две силе

Док су САД забраниле сарадњу са Кином, Европска свемирска агенција (ЕСА) и појединачне владе то нису учиниле. Италија, Француска и Шведска послале су терет на најновију кинеску лунарну сонду, мисију Чанг'е-6.

Пјер-Ив Меслен, истраживач у француском Институту за истраживање астрофизике и планеталогије, радио је као научни руководилац Дорновог експеримента, који је анализирао веома танку атмосферу Месеца и који је ношен кинеским лендером Чанг'е 6.

„Као Европљани, немамо алате да сами идемо на Месец... Зато се ослањамо на међународне партнере да нам испоруче инструменте“, рекао је. „Углавном на САД. Али сада је Кина дефинитивно још један веома озбиљан партнер.“

Сарадња са Кином му је пружила увид у њихов свемирски програм. „Имају веома јасан и веома логичан корак-по-корак програм за одлазак на Месец“, рекао је.

Утицај масивних домаћих инвестиција из Кине у свемирски сектор осећа се широм света, како је додао. Пре две деценије, Меслин није виђао толико Кинеза на конференцијама о свемирској науци, али њихове сале су сада пуне младих кинеских научника.

Оно што је било кључно са становишта истраживача, наглашава Меслин, јесте поуздан партнер за извођење експеримената у свемир, нешто што је, како је рекао, Кина доказала да може бити. „Када нешто одлуче, то је одлучено и биће урађено.“

Археолози верују да је мушкарац погинуо услед кише вулканског камења у раним јутарњим сатима другог дана ерупције, док је покушавао да побегне ка мору. Код себе је имао и лампу и 10 бронзаних новчића.

Директор археолошког парка Габријел Цухтригел изјавио је да вештачка интелигенција, ако се правилно користи, може да допринесе обнови класичних студија и омогући „живописније представљање античког света".

Некада просперитетни град Помпеја, око 25 километара југоисточно од Напуља, затрпан је током ерупције Везува 79. године нове ере, чиме су под слојевима пепела сачуване грађевине, предмети и графити.

Поново откривен у 18. веку, данас представља једно од најзначајнијих археолошких налазишта на свету и једну од најпосећенијих туристичких дестинација у Италији, са 4,3 милиона посетилаца у 2024. години.

„Код неких пацијената опоравак је толико добар да достижу потпуно нормалан слух“, рекао је коаутор студије Женг-Ји Чен, истраживач у лабораторијама Итон-Пибоди при “Mass Eye and Ear” и ванредни професор на Харвардовој медицинској школи.

„То је као када би потпуно слеп пацијент поново имао савршен вид“, рекао је Чен за Лајв сајенс.

Ова побољшања слуха временом напредују, а затим се стабилизују за око годину дана, рекао је Чен. До сада је 10 учесника праћено најмање две године и сви они могу да чују разговор нормалне јачине – око 50 до 60 децибела – док петоро може да чује и шапат.

Четворо од 42 пацијента није показало побољшање слуха након третмана, а разлози за то још нису јасни. Ипак, с обзиром на то да је терапија помогла већини пацијената и да ефекти трају дуго, Чен је оптимистичан у вези са наредним корацима.

„Очекујем да ће у наредним годинама бити много различитих испитивања за различите типове генетског губитка слуха. Ово је тек почетак; налазимо се на прекретници у историји“, рекао је Чен, који је и суоснивач компаније „Salubritas Therapeutics“.

Поправка унутрашњег уха

Око 1,5 од 1.000 деце рађа се са оштећењем слуха, иако учесталост варира од земље до земље. До осам одсто ових случајева узроковано је мутацијама које онемогућавају функцију гена ОТОФ, који носи упутства за протеин отоферлин.

Овај протеин је кључан за унутрашње длачасте ћелије уха, које претварају вибрације у сигнале које мозак може да интерпретира. Ако особа има две мутиране копије гена ОТОФ – по једну од сваког родитеља – долази до тешког или дубоког губитка слуха. Особе са тешким оштећењем слуха не чују говор нормалне јачине, али могу да чују неке гласне звуке, док особе са дубоким оштећењем не чују говор уопште и региструју само веома гласне звуке, ако и њих.

Због тога је развој говора често озбиљно отежан код особа са глувоћом повезаном са ОТОФ геном, осим ако у раном детињству не добију кохлеарни имплант, који су веома ефикасни у побољшању слуха, „али имају ограничење јер су механички, па звук није природан“. Гласови могу звучати изобличено, а нијансе музике су тешко уочљиве. Такође, као и сваки уређај, захтевају одржавање.

Насупрот томе, нова генска терапија би могла бити једнократни третман који решава основни узрок глувоће – неисправан ген ОТОФ. Користећи безопасне вирусе као носаче, терапија уноси функционалне копије гена у унутрашње ухо и тиме обнавља функцију ћелија.

У претходним испитивањима са 11 деце терапија се показала безбедном и ефикасном, али су та истраживања трајала кратко, па су остала питања о дугорочним ефектима и безбедности, као и о томе да ли терапија делује код старијих пацијената.

„То су била три кључна питања: трајање, безбедност и популација пацијената. Ова студија заиста даје одговоре“, рекао је Чен.

Ново испитивање обухватило је 39 деце и тинејџера узраста од девет месеци до 18 година, као и три одрасле особе у двадесетим и тридесетим годинама. Већина је терапију примила у једно ухо, јер су многи већ имали кохлеарни имплант у другом. Шесторо учесника примило је терапију у оба уха.

Без озбиљних нежељених ефеката

Нису забележени озбиљни нежељени ефекти, иако су неки пацијенти имали привремене промене у одређеним врстама имуних ћелија. Неколицина је имала благу вртоглавицу, а један пацијент упалу унутрашњег уха.

Код већине од 38 учесника који су реаговали на терапију, слух је почео да се побољшава већ у првим недељама, а затим је напредовао током времена. Тим има двогодишње податке за 15 третираних ушију – сва могу да региструју говор нормалне јачине, а 60 одсто и шапат.

Учесници код којих је слух побољшан такође су боље разумели говор. То је некима омогућило да и сами почну да говоре, укључујући и девојчицу од 11 година која раније није користила кохлеарни имплант.

Након терапије, успела је да развије основну способност говора и изговара једноставне речи. „Желимо да видимо шта још можемо да постигнемо кроз даљу рехабилитацију“, истакао је Чен.

Тим сада истражује да ли је могуће давати више доза терапије и да ли то додатно побољшава резултате. Будућа испитивања могла би трајати дуже како би се проценила дугорочна ефикасност и утврдило зашто неки пацијенти не реагују на терапију.

Радиоактивност није ништа ново у медицини, али нови лекови већ показују велику делотворност и чињеница је да ће се све више развијати и производити, а глобална трка у томе заправо је већ узела маха.

Један од проблема је што ће потражња за радиоизотопима можда премашити тренутне залихе.

Технологија за коришћење нуклеарног отпада у медицини постоји, али је и даље ограничена и углавном у фази развоја, а не широке примене. Најраспрострањенији пример је технецијум-99m, који се користи у око 80% нуклеарних дијагностика, а производи се из молибдена-99 у нуклеарним реакторима у државама попут Канаде, Холандије и Јужне Африке.

Постоје и покушаји да се дуговечни радиоактивни отпад, попут технецијума-99, „рециклира“ у корисне изотопе за терапију рака, али је то за сада експериментално и истражује се у САД, Француској и Јапану. Као конкретан пример примене, стронцијум-89, који се може издвајати из нуклеарних процеса, већ се користи за ублажавање болова код метастаза костију, нарочито у Великој Британији и САД.

Глобално, медицина већ користи поједине радиоизотопе повезане са нуклеарним отпадом, али њихово системско рециклирање у лекове против рака још није постало стандард у свету.

Копање по залихама

Како би истражили процесе добијања спорних сировина за лекове, истраживачи спроводе истраживања у Националној нуклеарној лабораторији Уједињеног Краљевства.Они тренутно „копају“ по залихама нуклеарног отпада и рафинишу га, у потрази за радиоактивним оловом. Сви узорци чувају се у посебним посудама, под високим мерама обезбеђења.

На неким другим местима, претражују се материјали из медицинских уређаја који се више не користе.Све у свему, у питању је подухват са високим улогом, који обећава не само третмане који спасавају животе, већ и потенцијално огромне профите.

„Заиста видимо како велике фармацеутске компаније улажу милијарде у то“, каже Свен ван ден Берге, извршни директор белгијског произвођача изотопа „ПанТера“.

Древни алхемичари су можда били погрешно упућени по неким тачкама, али нису погрешили када су рекли да се један елемент може трансформисати у други. То се дешава природно, кроз три главне врсте радиоактивног распада.

Атомско језгро може емитовати део себе у облику снопа протона и неутрона, електрона или зрачења. Ови процеси, названи алфа, бета и гама распад, респективно, претварају атом у други елемент. Истраживачи користе јединицу названу време полураспада да би измерили колико је времена потребно да 50% атома у радиоактивној супстанци прође кроз ову транзицију.

Научници у Великој Британији раде на пројекту претварања нуклеарног отпада у напредне терапије које могу спасити животе, у сарадњи са организацијом Medicines Discovery Catapult.

Прецизна нуклеарна медицина – нова генерација терапија

Прецизна нуклеарна медицина представља једно од најбрже растућих поља савремене медицине. Она користи радиоактивне изотопе да би директно циљала ћелије рака, уз минимално оштећење здравог ткива.

Један од најперспективнијих приступа у овом домену је такозвана „циљана алфа терапија“. Ова метода користи веома прецизне радиоактивне честице које делују директно на тумор.

Посебну пажњу научника привукао је изотоп олово-212, који се може издвојити из прерађеног уранијума – горива које је већ коришћено у нуклеарним електранама.

Када се овај изотоп распада, емитује зрачење које може да уништи канцерогене ћелије, а да при томе не оштети околно здраво ткиво.

Од отпада до лека: како функционише процес

Научници користе изузетно мале количине материјала – често упоредиве са „капљицом воде у олимпијском базену“ – како би добили довољно изотопа за лечење хиљада пацијената.

Процес укључује сложене хемијске реакције и контролисано радиоактивно распадање, током којег се издвајају корисни елементи попут олова-212.

Оно што овај приступ чини посебно значајним јесте чињеница да се ради о одрживом извору – исти материјал може континуирано да производи нове количине изотопа, омогућавајући дугорочну производњу материјала за терапије.

Захваљујући високој прецизности, циљана алфа терапија може да смањи нежељене ефекте у односу на класичне методе попут хемотерапије или радиотерапије.

Један од кључних циљева глобалоно, управо је изградња одрживог система који ће омогућити истраживачима и фармацеутским компанијама приступ неопходним материјалима, као и комерцијалну производњу у будућности.

Дугорочно, план је да се ове терапије уведу у редовну клиничку праксу, што би могло значајно да побољша исходе лечења за пацијенте.

„Могућност да се вештине и технике које су развијене за добијање енергије у нуклерним електранама искористе за спасавање живота представља невероватно наслеђе. Најупечатљивије је то што је овај уранијум већ напајао енергијом наше домове, а сада се поново користи да потенцијално спасава животе”, рекао је проф. Пол Хауард, директор Националне нуклеарне лабораторији Лабораторије у Великој Британији.

Професор Крис Молој додаје: „Прецизни радиофармацеутици представљају огромну прилику. Стварање ових нових циљаних терапија од отпада могло би да трансформише исходе лечења пацијената. Комбинација специјализоване радиохемије и других терапија омогућиће да се мењају правила игре у лечењу рака и унапредити животе пацијената”.

У времену када се тражи одрживост у свим областима, ова иницијатива показује да чак и нуклеарни отпад може постати драгоцен ресурс. Ако се ова технологија успешно развије и примени у пракси, могла би означити почетак нове ере у лечењу рака – ере у којој отпад постаје лек, а наука мења границе могућег.

Када шаљемо сонде да истражују Сунчев систем, оне могу ненамерно понети и облике живота.

Иако поступци деконтаминације смањују број микробних спора које „шверцују“ пут, ни најбоље праксе не могу у потпуности да уклоне проблем. Према важећим смерницама, на летелицама које иду ка Марсу не би смело бити више од 300 спора по квадратном метру.

Очекује се да би било шта што је еволуирало милијардама година у земаљским условима тешко преживело пут кроз свемир на спољашњој страни ракете. Међутим, врсте које су довољно отпорне да преживе деконтаминацију унутар летелице могле би уједно бити и најспремније да издрже путовање кроз свемир.

Већина истраживања у том правцу фокусирала се на бактерије, које стварају споре које функционишу као својеврсни „чамац за спасавање“ или капсула за преживљавање када услови постану неповољни. Насупрот томе, гљивицама је посвећено мање пажње у истраживањима планетарне заштите, иако су неке показале отпорност у екстремним условима.

Према Уговору о свемиру Уједињених нација из 1967. године, свако истраживање свемира мора предузети кораке како би се избегла штетна контаминација других светова. То значи да морамо знати који потенцијални загађивачи могу реално „стопирати“ кроз Сунчев систем и настанити се на другој планети или сателиту.

Венкатесваран и њене колеге узели су брисеве из Насиних чистих соба коришћених у програму Марс 2020 како би боље разумели потенцијалну претњу од гљивица. Конкретно, желели су да идентификују гљивичне споре, такозване конидије, и утврде да ли би неке од њих могле преживети симулиране услове свемирског путовања.

Чак су и деконтаминиране чисте собе дале 27 сојева гљивица.

„Ако разумемо како доломит расте у природи, могли бисмо да научимо нове стратегије за подстицање раста кристала у савременим технолошким материјалима“, навео је Венхао Сун, професор науке о материјалима и инжењерства на Универзитету у Мичигену и главни аутор рада објављеног у часопису Сајенс.

Зашто је раст доломита толико спор

Кључни пробој дошао је из разумевања шта ремети доломит док се формира. У води, минерали обично расту тако што се атоми уредно везују за површину кристала. Доломит се понаша другачије јер је његова структура састављена од наизменичних слојева калцијума и магнезијума.

Како кристал расте, ова два елемента се често везују насумично уместо да се правилно поређају.

То ствара структурне грешке које блокирају даљи раст. Резултат је изузетно спор процес. Тим темпом, формирање једног правилно уређеног слоја доломита може потрајати и до 10 милиона година.

Природни механизам „ресетовања“

Истраживачи су схватили да ове грешке нису трајне. Атоми који су на погрешном месту мање су стабилни и склонији растварању када дођу у контакт са водом. У природним условима, циклуси попут кише или плиме и осеке стално уклањају те неправилности.

Временом, овај процес чисти површину тако да нови, правилно распоређени слојеви могу да се формирају. Уместо да један слој настаје милионима година, доломит може да се постепено гради у знатно краћим интервалима. Током дугих геолошких периода, то доводи до великих наслага какве видимо у древним стенама.

Симулација раста кристала на атомском нивоу

Да би тестирао своју идеју, тим је морао да моделује како атоми међусобно делују током формирања доломита. То захтева прорачуне енергије у безбројним интеракцијама између електрона и атома, што је обично изузетно захтевно у погледу рачунарске снаге.

Истраживачи из центра ПРИСМС на Универзитету у Мичигену развили су софтвер који поједностављује овај изазов. Он израчунава енергију за одређене распореде атома, а затим предвиђа друге на основу симетрије кристалне структуре.

„Наш софтвер израчунава енергију за неке распореде атома, а затим екстраполира и предвиђа енергије за друге распореде на основу симетрије кристалне структуре“, истакао је Брајан Пучала, један од главних програмера софтвера и истраживач на Универзитету у Мичигену.

Овај приступ омогућио је симулацију раста доломита у временским оквирима који одражавају стварне геолошке процесе.

„Сваки атомски корак би иначе захтевао више од 5.000 сати рада процесора на суперкомпјутеру. Сада исти прорачун можемо да урадимо за две милисекунде на десктоп рачунару“, рекао је Џунсу Ким, докторанд и први аутор студије.

Лабораторијски експеримент потврђује теорију

Природна окружења у којима се доломит и данас формира често пролазе кроз циклусе плављења и исушивања, што подржава теорију истраживача. Ипак, био је потребан и директан експериментални доказ.

До њега су дошли Јуки Кимура, професор науке о материјалима на Универзитету Хокаидо, и Томоја Јамазаки, постдокторски истраживач у његовој лабораторији. Они су искористили необичну особину трансмисијских електронских микроскопа да репродукују овај процес.

„Електронски микроскопи обично користе сноп електрона само за снимање узорака. Међутим, тај сноп може и да разложи воду, стварајући киселину која може да раствори кристале. Обично је то проблем за снимање, али у овом случају, растварање је управо оно што нам је било потребно“, рекао је Кимура.

Тим је поставио мали кристал доломита у раствор који садржи калцијум и магнезијум. Затим су импулсно укључивали електронски сноп 4.000 пута током два сата, стално уклањајући грешке како су настајале.

Након овог процеса, кристал је порастао на око 100 нанометара, односно приближно 250.000 пута мање од једног инча. Тај раст одговарао је формирању око 300 слојева доломита. Претходни експерименти нису успевали да произведу више од пет слојева.

Значај за савремену технологију

Решење „проблема доломита“ не објашњава само геолошку мистерију, већ пружа и увид у то како контролисати раст кристала у напредним материјалима који се користе у модерној технологији.

„У прошлости су произвођачи кристала, желећи материјале без грешака, покушавали да их узгајају веома споро“, рекао је Сун. „Наша теорија показује да можете брзо узгајати материјале без грешака, ако током раста повремено уклањате те грешке.“

Овај концепт би могао да унапреди производњу полупроводника, соларних панела, батерија и других високотехнолошких производа.

Истраживање су финансирали фонд Америчког хемијског друштва за истраживања нафте (ПРФ), Министарство енергетике САД и Јапанско друштво за промоцију науке.

Истраживање се заснива на примени тзв. екстрацелуларних везикула – сићушних „пакета“ које ћелије користе за комуникацију добијених из људских матичних ћелија. Ове честице су унетe у организам кроз нос, што им омогућава да релативно директно стигну до мозга.

Резултати су били изузетни: већ након кратког периода дошло је до значајног побољшања функције памћења и општег стања мозга. Према наводима истраживача, ефекти су трајали месецима. 

Смањење упале као кључ опоравка

Један од главних узрока когнитивног пада током старења јесте хронична упала у мозгу. Управо ту ова терапија показује свој највећи потенцијал.

Назални спреј је значајно смањио неуроинфламацију – процес који оштећује неуроне и нарушава њихову комуникацију. Истовремено, побољшана је функција митохондрија, „енергетских фабрика“ ћелија, што је допринело опоравку можданих функција.

Један од аутора студије објашњава: „Показујемо да старење мозга може да се преокрене“, наводи истраживач, додајући да би овај приступ могао да помогне људима да остану „ментално оштри и друштвено активни“. 

Обнова памћења и понашања

У експериментима, мишеви који су примили терапију показали су значајно боље резултате у тестовима памћења у поређењу са нетретираним јединкама.

Понашање животиња такође се побољшало: били су активнији, боље су препознавали окружење и реаговали сличније младим, здравим мишевима.

Ови резултати указују да третман не утиче само на један аспект мозга, већ на читав когнитивни систем.

Иако је истраживање рађено на животињама, његове импликације су значајне за болести попут Алцхајмерове деменције.

Научници истичу да тренутне терапије углавном само успоравају напредовање болести, али не могу да преокрену оштећења.

Овај нови приступ, међутим, делује на основне механизме – смањује упалу, побољшава ћелијску функцију и потенцијално обнавља оштећене неуронске мреже.

Ограничења и наредни кораци

Упркос обећавајућим резултатима, научници наглашавају да је ово тек рана фаза истраживања.

Терапија још увек није тестирана на људима, а пут до клиничке примене може потрајати годинама.

Потребна су додатна испитивања како би се утврдила безбедност, оптималне дозе и дугорочни ефекти.

Како истраживачи истичу, „пут ка примени код људи тек почиње“, али резултати дају снажан разлог за оптимизам. 

Да ли је ово почетак револуције у лечењу старења мозга? Иако је прерано за коначне закључке, ова студија отвара нову перспективу: да старење мозга није нужно неповратан процес.

Ако се резултати потврде и код људи, једноставан назални спреј могао би у будућности постати један од кључних алата у борби против деменције и когнитивног пада.

До тада, научна заједница наставља да истражује – са све већом надом да је преокрет у лечењу неуродегенеративних болести на видику.

Током рутинског годишњег мониторинга квалитета воде Нишаве код Димитровграда, др Борис Новаковић приметио је на своје велико изненађење једног мужјака „великог љубичастог трчуљка” у приобалној вегетацији на ивици реке, близу воде, а потом га је и сакупио.

Упркос бројним циљаним напорима током протекле деценије, укључујући ручну претрагу и постављање клопки у долини Нишаве од Димитровграда до Пирота, аутори научног рада нису успели да сакупе додатне примерке ове врсте, што говори у прилог томе да се врста за сада може сматрати ретком у Србији.

„Велики љубичасти трчуљак” припада роду Carabus, који представља један од врстама најбогатијих родова тврдокрилаца и инсеката уопште, са скоро 1.000 препознатих врста. Само на Балкану су познате 44 врсте из овог рода, од којих је скоро једна петина ендемична. Подрод Procerus, коме припада C. scabrosus, представља јасно дефинисану групу крупних, нелетећих и робустних врста, које карактеришу дуге, закривљене мандибуле, дворежњевита горња усна, грубо наборана леђна површина главе и вратног штита и квргаста покрилца, што их чини посебно визуелно препознатљивим међу трчуљцима.

Група најкрупнијих европских тврдокрилаца

Подрод обухвата пет врста и већи број подврста распрострањених од Италије на западу до Ирана на истоку, често са веома локализованим распрострањењем. У Србији је до сада била забележена само једна врста овог подрода – Carabus gigas („џиновски или гигантски трчуљак”). Код нас је широко распрострањена, од Фрушке горе на северу до шумовитих подручја широм остатка земље, а најчешће насељава листопадне шуме на већим надморским висинама.

Са дужином тела одраслих јединки већом од 50 милиметара, C. scabrosus спада међу најкрупније европске тврдокрилце и инсекте. Врсту карактеришу испупчена, грубо квргаста покрилца и металноплав или љубичаст одсјај површине тела, за разлику од „џиновског трчуљка”, који је потпуно црн.

Глава и мандибуле су издужени и служе за увлачење у љуштуру копнених пужева, јер су и одрасле јединке и ларве малакофагне, односно хране се пужевима. У поређењу са „џиновским трчуљком”, „велики љубичасти трчуљак” поседује и нешто мање испупчена покрилца, а разликује се од њега и по облику вратног штита и едеагуса (копулаторног органа мужјака).

Осим на Балкану, C. scabrosus живи и у Малој Азији, на Кавказу и северној обали Црног мора, укључујући Крим. Врста се превасходно јавља у листопадним шумама (посебно буковим и храстовим) са дубоким слојем стеље, на каменитим падинама планина, обично од низија до приближно 1.500 метара надморске висине.

Две подврсте „великог љубичастог трчуљка” се јављају на подручју Балкана: Carabus scabrosus bureschianus („Бурешов велики љубичасти трчуљак”) – насељава јужне Родопе североисточне Грчке и централне и западне Родопе јужне Бугарске; и C. scabrosus scabrosus („велики љубичасти трчуљак” у ужем смислу) – јавља се у јужно-централној Бугарској око Старе Загоре, источним Родопима јужне Бугарске и на планини Странджа у југоисточној Бугарској и европском делу Турске.

Иако облик едеагуса „српског” примерка није идентичан облику код блиских подврста, аутори рада су га ипак сврстали у подврсту C. scabrosus bureschianus, уз напомену да су потребни додатни примерци, посебно мужјаци, да би се проценила његова морфолошка варијабилност и потврдио његов дефинитивни таксономски статус.

Присуство C. scabrosus у југоисточној Србији указује на постојање одговарајућих микростаништа и адекватних извора хране за одржавање популације овог крупног предаторског тврдокрилца. У околини локалитета где је „велики љубичасти трчуљак” пронађен забележен је и копнени пуж Helix lucorum („шумски или турски пуж”), којим се трчуљак највероватније храни.

Аутори у раду разматрају и могуће путеве доласка ове врсте трчуљка у Србију. Главну дилему је представљало питање како је врста уопште доспела у Србију, с обзиром на то да су најближи познати локалитети C. scabrosus удаљени готово 200 километара источно од Димитровграда, на територији Бугарске.

Интрига о миграцији

Посебно је интригантно како је прешла тако значајну удаљеност имајући у виду да нема способност летења и да је искључиво везана за тло, а поставља се и питање да ли је уопште мигрирала. Након детаљних разматрања, три потенцијална сценарија могу да појасне појаву ове врсте код нас: природно ширење њеног ареала према западу; случајни антропогени транспорт; и постојање аутохтоне локалне популације у пограничном подручју са Бугарском.

Доступност плена и погодна клима вероватно су олакшали успостављање популације C. Scabrosus у Србији. На питање који сценарио се десио у случају појаве „великог љубичастог трчуљка” у Србији даће дефинитиван одговор нова истраживања у пограничном подручју Србије и Бугарске и евентуални нови налази ове врсте, који би попунили празнине у досадашњем распрострањењу ове врсте.

Ово откриће представља важан допринос познавању фауне инсеката Србије и региона и указује на значајно проширење познатог ареала врсте ка западу, која је до сада на Балкану била бележена једино у Бугарској, Грчкој и Турској. Иако налаз C. scabrosus из 2015. године представља најранији потврђени доказ о постојању ове врсте у Србији, накнадна запажања на платформама за грађанску науку (налаз из Димитровграда 2018. године и налаз из Пирота 2020. године) указују на то да је ова врста већ шире распрострањена у југоисточној Србији. С обзиром на географски положај наведених локалитета и датуме евидентирања врсте, ови налази подржавају сценарио постепеног ширења ареала врсте ка западу.

На крају, као закључак, аутори наглашавају потребу за даљим теренским истраживањима ради процене стања популације ове врсте у Србији и разматрања њене заштите у оквиру националне легислативе.

Терапија, названа „лукстурна“, одобрена је у САД 2017. године и променила је животе људи рођених са Леберовом конгениталном амаурозом (ЛЦА), генетским поремећајем који обично доводи до потпуног слепила до ране одрасле доби.

Доказ да терапија функционише дошао је из клиничког испитивања у којем је један пацијент описао како је први пут видео лице свог детета, фине шаре на дрвеном намештају и гране које се њишу на ветру. Други пацијенти су пријавили слична, дубока побољшања.

„Била сам преплављена емоцијама. Био је то један од најчудеснијих ‘еурека’ тренутака које можете да замислите“, навела је Бенет, која је сада у пензији са Универзитета Пенсилваније.

Бенет је истакла да је ово „изузетно узбудљиво време“ за научна и медицинска истраживања, али је упозорила да напади америчке администрације на науку могу „нанети штету генерацијама које долазе“, што код ње буди страх од одлива мозгова од којег би се земља тешко опоравила.

Награде „Брејктру“, које њихови оснивачи из Силицијумске долине описују као Оскаре науке, додељене су у суботу увече на гламурозној церемонији у Лос Анђелесу. Додатне награде за одале су признање генској терапији за српасту анемију и бета-таласемију, као и открићу генетских узрока фронтотемпоралне деменције и АЛС-а, облика болести моторних неурона који је погодио космолога Стивена Хокинга.

Младост, лудост

Бенетова и Магвајер упознали су се на Медицинском факултету Харварда када су упарени да сецирају мозак. Касније су, на Универзитету Пенсилваније, почели да раде на решавању проблема ЛЦА. Болест је била повезана са грешкама у гену РПЕ65, али научници нису имали алате да их исправе. Бенет је ипак наставила.

„Добра ствар код младости и наивности је што нисам знала шта не знам“, рекла је Бенетова.

После година рада, развили су генску терапију која „шверцује“ исправну верзију гена у ћелије мрежњаче. Тестови на животињама и клиничка испитивања на људима, развијени заједно са Кетрин Хај, показали су да она враћа изгубљени вид. Два пса која су успут лечили, Венера и Меркур, постали су кућни љубимци пара.

Лечење српасте анемије и остале награде

Друга награда за науке о животу припала је Сви Леј Теин, вишој истраживачици у америчком Националном институту за здравље, и Стјуарту Оркину, лекару-научнику са Медицинског факултета Харварда, за рад на генској терапији за српасту анемију и бета-таласемију. Обе болести потичу од грешака у одраслим облицима хемоглобина, протеина који омогућава црвеним крвним зрнцима да преносе кисеоник кроз тело.

Овај двојац је открио да искључивање гена БЦЛ11А приморава ћелије да производе здрав фетални облик хемоглобина, чиме се болести практично лече. Овај рад довео је до развоја терапије "Casgevy", револуционарног приступа који функционише тако што „уређује“ матичне ћелије крви пацијената и враћа их назад у организам.

Теин, која је открила БЦЛ11А на Краљевском колеџу у Лондону 2000-их, рекла је да је терапија „изузетно интензивна“, али и да област брзо напредује. Уместо вађења ћелија пацијената ради уређивања, нови приступи имају за циљ да их исправе унутар тела или да болести лече таблетама.

„То није врста терапије, барем у овој генерацији, која ће елиминисати болест код пацијената“, рекао је Оркин. „По мом мишљењу, ово је први велики корак. Али да бисте смањили терет болести, што је циљ, потребна вам је терапија која је приступачнија за употребу.“

Награда „Брејктру“ за математику додељена је за рад на нелинеарним једначинама еволуције, које описују како се сложени системи мењају током времена, док су награде за физику одале признање истраживањима силе која држи атомска језгра на окупу и вишедеценијском напору да се измере миони, тежи „рођаци“ електрона.

Друштвене мреже, продавнице и онлајн огласи брује од различитих режима, производа, суплемената и стратегија које обећавају дужи живот и вечну лепоту. Лако је занети се стварима за које се на крају испостави да су само „магла“.

„На мрежи има толико дезинформација о свему. Постоје сви ти, у суштини, преваранти који људима нуде здравствена решења представљајући их уз погрешне информације и хвалећи пречице које заправо не функционишу“, упозорава новинарка Кара Свишер.

Није тако страшно ако су производи или предлози који не решавају проблем безопасни, као што је то ужасан рецепт за хлеб од карфиола, наводи Свишерова. „Много тога су праве медицинске процедуре или уређаји који нису добри за вас или су скупи и то сматрам заиста увредљивим“, истакла је новинарка.

У епизоди Си-Ен-Еновог серијала Кара Свишер жели да живи вечно, која истражује трендове дуговечности и науку, ауторка анализира преваре и стварне путеве до дуговечности.

Неке од ствари које се рекламирају људима који траже дужи и здравији живот су штетне, друге су једноставно скупе, али нису ефикасне, наводи Свишерова. Такође, постоје и оне које, чак и ако су им неопходна додатна истраживања, заиста имају шта да понуде.

Терапија црвеним светлом

Један од најновијих трендова у лепоти и дуговечности је терапија црвеним светлом, али њени ефекти нису само реклама, истиче др Закија Рахман, професорка дерматологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд и предавач у Станфордовом Центру за дуговечност. Црвено светло и нешто мање популарно инфрацрвено светло су специфичне таласне дужине светлости, које могу слати различите сигнале телу.

Идеја је да се црвено светло претвара у енергију у митохондријама, које су, ако се присетимо часова биологије, покретачка снага ћелије. Иако се то не зна са сигурношћу, истраживачи верују да излагање ћелија таласним дужинама црвеног светла помаже у побољшању перформанси и отпорности ћелија и смањује упалу, каже др Правин Арани, ванредни професор оралне биологије на Стоматолошком факултету Универзитета у Бафалу у Њујорку.

Научни докази све више подржавају тврдњу да терапија црвеним светлом може помоћи текстури коже и расту длака, што је изазвало бум у понуди уређаја за кућну употребу у козметичке сврхе, додала је професорка Рахман.

Спроводе се студије како би се испитао низ других потенцијалних користи као што су лечење хроничног бола, Паркинсонове болести и Алцхајмерове болести, прецизирао је професор Арани.

Међутим, за лечење дубљих делова тела и даље је потребно више података. Протоколи попут начина примене светлости, тачно које таласне дужине користити и колико дуго још увек нису утврђени, указао је професор Арани.

Постоје два начина примене терапије црвеним светлом: ласери, који се обично налазе у лекарским ординацијама, и ЛЕД панели, које многи људи купују за коришћење код куће. ЛЕД опција има мањи потенцијал за оштећења ако се неправилно користи, али потенцијални проблем је слабија контрола квалитета на тржишту, рекао је Арани.

Ако желите да испробате терапију црвеним светлом и да сте сигурни у уређај који купујете, професорка дерматологије Закија Рахман препоручује да потрагу започнете тражећи уређаје који имају одобрење Америчке агенције за храну и лекове.

Али запамтите, поручује професорка, терапија црвеним светлом није магични еликсир и нећете једном употребити уређај и пробудити се следећег дана са лицем које је 10 година млађе или са густом косом. Уређаји попут ових захтевају доследну употребу током периода од неколико месеци да би се видели резултати, објаснила је др Рахман.

Знојење у сауни

Знојење у сауни је још једна велнес стратегија која није продаја „магле“, каже Кара Свишер.

„Ако не претерујете, добићете доста воде. Одлично је. То је заправо једна од бољих ствари које можете учинити за себе“, наводи новинарка. Поред свих потенцијалних физиолошких користи, 20 минута у сауни омогућава и опуштање без телефона.

Употреба сауне је популарна у културама широм света, а постоје и нека истраживања која поткрепљују њихову употребу. Студије су довеле у везу редовну употребу сауне са побољшаним кардиоваскуларним здрављем, користима по когнитивно здравље и одржавање мишићне масе, наводи се у прегледу истраживања из 2021. године.

Механизми ефикасности сауне нису у потпуности утврђени, али др Дејвид Берк препоручује да његови пацијенти који желе да испробају сауну циљају на 20 минута четири до пет дана у недељи.

„То је тако једноставно, али је запањујуће колико је добро и колико користи доноси за тако кратак временски период“, рекао је Бурк, који је и почасни председник Одељења за рехабилитациону медицину на Медицинском факултету Универзитета Емори у Атланти.

Сауне су многима лако доступне, има их у велнес центрима па чак и понекој теретани. Такође, постоје опције за куповину мањих сауна за ваш дом или викендицу.

Шта стварно има ефекта

Колико год нова технологија била узбудљива и колико год се уклапала у идеју луксуза, куповина чудотворног производа који ће вам побољшати живот, чак ни истражени алати попут сауна и терапије црвеним светлом нису фактори који ће имати највише ефекта.

Ако се не храните добро, не спавате довољно, не вежбате и немате здрав друштвени живот, терапија црвеним светлом и сауне не могу учинити много.

Људи који имају највише користи од уређаја са црвеним светлом које користе у кућним условима су „често људи који већ раде друге ствари и желе да додају уређај свом режиму“, нагласила је др Рахман.

Исхрана богата воћем и поврћем, односно плодовима и биљкама, довољно сна и вежбање требало би да нам буде приоритет, поручује Венкатраман Рамакришнан, научник у MRC лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу, у Енглеској, и аутор књиге Why We Die: The New Science of Aging and the Quest for Immortality (Зашто умиремо: Нова наука о старењу и потрага за бесмртношћу).

„Људи кажу да су ове три ствари бесплатне, али су бесплатне само ако имате слободног времена и могућност да их радите. Тешко је, али с друге стране, потпуно изводљиво“, закључио је Рамакришнан.

Крајем 2026. године, мисија ће лансирати четири узорка чврстог горива и бележити карактеристике пламена у условима месечеве гравитације током дужег временског периода.

„Ови тестови ће обезбедити референтне податке и део су ширег напора да се разуме како Месечева гравитација утиче на запаљивост материјала“, навели су истраживачи.

Кап ватре

Пожари током свемирских мисија могу бити катастрофални, јер се ватра понаша другачије у условима микрогравитације. На Земљи, мали пламен поприма облик налик капљици због комбинације уздизања топлог гаса и гравитационог повлачења хладнијег, гушћег ваздуха надоле.

Овакво кретање не постоји у микрогравитацији, где пламен има тенденцију да поприми заобљен, сферичан облик, наводи се у Насином блогу о науци сагоревања.

Због тога су инжењери успоставили тест, како би утврдили који су материјали погодни за свемирске летове. Током година, Наса је спровела бројна истраживања сагоревања како би прикупила податке о необичној физици ватре у свемиру.

Слон у соби

Упркос опсежним истраживањима запаљивости у свемиру, научници имају само оквирну представу о томе како се постојећа сазнања могу применити на мисије на Месецу.

Према најновијем извештају, на основу тренутних нумеричких и експерименталних доказа, истраживачи предвиђају да би „Месечева гравитација могла бити опаснија, јер брзина ширења пламена зависи од максимума гравитације“ у одређеним условима делимичне гравитације. Ово такође има последице за дизајн свемирских одела.

Дакле, ако ФМ2 буде лансирана како је планирано крајем 2026. године, тајминг не може бити бољи. Након успеха „Артемис 2“, почело се са најављивањем „Артемис 3“, која ће спровести додатне прелиминарне тестове пре него што људи буду слетели на Месец у оквиру мисија „Артемис 4“ и „Артемис 5“.

На крају, инжењери желе да тестове квалификације материјала спроводе директно на површини Месеца. У најновијем извештају, истраживачи признају да то неће бити могуће док се не успостави „дуготрајно људско присуство на Месецу“.

Дакле, ради се о својеврсном циклусу. Ако ФМ2 успе, посаде мисија „Артемис“ имаће знатно безбедније путовање. А ако мисије омогуће већем броју људи да путују на Месец, научници ће стећи много дубље разумевање физике у свемиру.

Док се промене на Марсу обично одвијају током милиона година, ова трансформација пејзажа догодила се у свега неколико деценија. Када су Насине сонде „Викинг орбитер“ снимиле исти регион 1976. године, вулкански пепео био је знатно мање распрострањен него данас.

Необично ширење пепела могло би бити последица марсовских ветрова или уклањања слоја прашине који га је раније прекривао, наводи Еса.

Тамна страна

Марс има дугу историју вулканске активности, укључујући највећи вулкан у Сунчевом систему – планину Олимп у региону Тарсис. Пре више милијарди година, Марс је пролазио кроз масивне суперерупције, које су се касније смањиле на ређе активности и неексплозивне токове лаве.

Верује се да је тамни слој који се шири по Марсу настао и распрострањен деловањем вулкана. Вулкански материјал богат је мафичним минералима, тамно обојеним минералима који садрже магнезијум и гвожђе.

Научници имају две теорије о томе зашто се тамни слој пепела проширио у последњих 50 година: или је пепео подигнут и разнет ветром, или је златно-жута прашина која га је раније прекривала одувана.

Свет који се мења

Најновији снимак сонде „Марс Експрес“ показује упечатљив контраст између данашњег изгледа Марса и његовог изгледа пре неколико деценија. Када су Насине сонде „Викинг“ снимиле исти регион, приказале су препознатљиву светлу, жућкасто-смеђу површину са тамним слојем који се постепено шири на врху.

Нове слике, међутим, откривају како је тамни пепео током година изменио површину Марса и постао знатно распрострањенији. Пепео је прекрио делове планете који су раније били под песком.

Обе мисије истраживале су област око Утопија Планиције – древног басена за који се верује да је некада садржао водену површину попут језера или океана.

На поменутој слици Марс Експреса види се велики кратер у Утопија Планицији. Кратер је окружен прстеном материјала светлије боје у односу на остатак пејзажа. Тај прстен се састоји од материјала избаченог приликом удара који је формирао сам кратер.

Истраживање обухвата пет супстанци: ЛСД, псилоцибин (активни састојак „магичних печурака“), ДМТ, мескалин и ајахуаску. Иако се ове супстанце разликују по свом хемијском саставу и начину употребе, резултати указују да изазивају сличне промене у функционисању мозга.

Анализа је заснована на великом броју снимака мозга, прикупљених различитим техникама неуроимагинга. Истраживачи су упоредили податке из више студија како би идентификовали обрасце који се понављају без обзира на конкретну супстанцу.

Према резултатима, кључна карактеристика овог „неуронског отиска“ јесте промена у начину на који различите мождане мреже комуницирају. Конкретно, долази до појачане повезаности између региона који иначе делују одвојено.

То значи да делови мозга задужени за сложене когнитивне функције, као што су планирање и саморефлексија, почињу интензивније да комуницирају са областима које обрађују чулне информације, попут вида и слуха.

Истовремено, истраживачи су уочили да се уобичајена хијерархија у мозгу делимично нарушава. У нормалним условима, одређени региони имају доминантну улогу у обради информација, али под дејством психоделика та структура постаје флексибилнија.

Један од аутора студије објашњава да овај ефекат подразумева „попуштање“ уобичајених ограничења у комуникацији између можданих система.

„Ове супстанце доводе до тога да се уобичајена организација мозга релаксира, што омогућава неуобичајене обрасце комуникације“, наводи се у објашњењу резултата.

Овај феномен би могао да помогне у разумевању субјективних искустава која корисници психоделика често описују — попут интензивнијих чулних доживљаја, осећаја повезаности или промене у перцепцији сопственог „ја“.

Промене и у дубљим можданим структурама

Поред кортикалних региона, који су одговорни за више когнитивне функције, промене су уочене и у дубљим структурама мозга. Те области повезане су са навикама, емоцијама и моторичким функцијама, што указује да ефекти психоделика захватају више нивоа мождане организације.

Истраживачи наглашавају да резултати не указују на потпуни „хаос“ у мозгу, како се понекад претпостављало. Уместо тога, реч је о специфичној реорганизацији – мозак остаје функционалан, али ради по другачијим правилима.

Другим речима, уместо распада можданих мрежа, долази до њиховог преобликовања, што омогућава нове обрасце комуникације и обраде информација.

Аутори студије истичу да би ова открића могла имати значајне импликације за медицинска истраживања. У последњих неколико година расте интересовање за потенцијалну терапијску примену психоделика, посебно у лечењу депресије, анксиозности и посттрауматског стресног поремећаја.

Разумевање заједничког механизма деловања могло би да помогне у развоју безбеднијих и ефикаснијих терапијских приступа.

Ипак, научници упозоравају да су потребна додатна истраживања. Иако ова анализа обухвата велики број података, неопходне су даље студије које би прецизније утврдиле како ове промене у мозгу утичу на понашање, емоције и дугорочно ментално здравље.

Такође, остаје питање у којој мери се ови ефекти разликују од особе до особе, као и како фактори попут дозе, окружења и индивидуалних карактеристика утичу на исход.

Упркос тим отвореним питањима, истраживање представља важан корак ка бољем разумевању начина на који психоделици делују на мозак, указујући да, без обзира на њихове разлике, деле заједнички неуронски потпис.

Астронауткиња Кристина Кох истакла је да би требало славити чињеницу да је свемирска агенција Наса посвећена укључивању свих људи у истраживање свемира, нагласивши да „свако ко има сан треба да има једнаке шансе да га оствари".

Кохова изразила је уверење да ће будућа мисија Артемис слетети на Месец.Она је навела да ју је мисија научила да се циљеви могу остварити уз напоран рад.

Виктор Гловер је казао да је ова мисија била кратка у поређењу са, на пример, дуготрајним боравком на Међународној свемирској станици. Он је, међутим, истакао да је важно да се процеси спроведу до краја, јер се на тај начин ући и уводе промене за будуће, дуже мисије.

Једини канадски члан посаде мисије Артемис 2 Џереми Хансен рекао је да му је било заиста освежавајуће видети колико су људи пратили мисију.

„Људи су заиста сјајни. Оно што сам видео донело ми је више радости и више наде у нашу будућност", истакао је.

Чланови посаде описали су и интензивне тренутке током повратка на Земљу, као и емоционалне реакције након мисије, наводећи да су многи од њих плакали током комуникације са породицама из свемира.

Астронаути су истакли и снажно тимско јединство током мисије, наводећи да су током десет дана „дословно били једни преко других" због ограниченог простора, али да су успешно функционисали као тим.

Вајзман је говорио и о тоалету у летелици који је, упркос повременим техничким проблемима током мисије, како ке рекао „радио одлично".

Током боравка у свемиру, посада је имала повремене проблеме са тоалетом, углавном због зачепљења у систему за отпадне воде, што је отежавало његово пражњење.

Вајзман је додао да је током првих дана мисије посматрао испуштање садржаја из резервоара у свемир, описујући призор као „милијарде ситних ледених честица које одлазе у дубоки свемир".

Он је похвалио инжењере који су развили систем и поручио да „треба да буду поносни".

Насина мисија Артемис 2 која је почела првог априла, успешно је завршена повратком посаде на Земљу, чиме је исписано ново поглавље у историји истраживања свемира.

Капсула „Орајон" слетела је у Тихи океан након десетодневног лета око Месеца – првог са људском посадом после више од пола века.

Астронаути су прелетели око 1.126. 000 километара и снимили супротну страну Месеца.

Мисија је уписала и нове рекорде: никада нико није летео тако далеко од Земље, приближили су се Месецу на само 6.400 километара и први пут је једна жена била на прагу Месеца.

Насина мисија око Месеца донела је кроз бројне фотографије низ изузетних тренутака – од Земље која се полако губи у даљини до ретког помрачења Сунца посматраног из дубоког свемира. 

Научници сматрају да људске очи воде порекло од древног, црволиког претка који је живео у океанима пре око 600 милиона година.

Истраживање указује да овај предак није имао два ока као данашње животиње, већ једно једино светлосно осетљиво „око“ смештено на врху главе.

Од једног ока до два

Научници су анализирали 36 великих група животиња како би утврдили где се налазе очи и ћелије осетљиве на светлост. Уочен је образац: ове структуре се јављају или као пар на бочним странама главе, или као једна структура на средини, изнад мозга.

Према тумачењу научника, древни предак је у једном тренутку изгубио пар „бочних“ очију када је прешао на начин живота у коме се мало кретао, вероватно укопан у морско дно. У таквим условима, сложени вид више није био неопходан.

Ипак, централне ћелије осетљиве на светлост остале су очуване, јер су биле важне за разликовање дана и ноћи, као и оријентацију у простору.

Повратак кретању и настанак савремених очију

Касније, када су се ови организми поново вратили активном кретању, јавила се потреба за бољим видом. То је довело до постепене трансформације – из централног „ока“ почеле су да се развијају структуре са обе стране главе.

„Ова промена начина живота подстакла је развој нових очију које су се помериле на бочне стране главе“, наводе аутори.

Тако су временом настала два ока каква су нам данас позната. Остатак тог древног „трећег ока“ и даље постоји у нашем телу – у облику пинеалне жлезде у мозгу, која регулише сан путем хормона мелатонина.

Значај открића за разумевање функционисања мозга

У Истраживању се указује да је развој очију тесно повезан са развојем мозга и сложеног понашања код кичмењака.

„Без очију не бисмо били само људи без вида – не бисмо уопште постојали“, истичу научници.

Овакви налази доносе ново разумевање еволуције вида, али и начина на који су се развијали неуронски системи који стоје иза обраде визуелних информација, закључили су истраживачи.

Мали правоугаони споменик, познат као стела, пронађен је током рестаурације у комплексу храма Карнак у Луксору (античка Теба). Плоча, димензија око 60 x 40 центиметара, датира из времена Тиберијеве владавине (14–37. године), што указује да приказује моћног цара и наследника првог римског императора Августа.

Када је Тиберије дошао на власт, Египат је већ 44 године био провинција Римског царства. Тиберије је стога био владар одговоран за одржавање принципа космичког поретка у староегипатској религији, објашњава египтолог Абделгафар Вагди, генерални директор за антиквитете у Луксору и копредседавајући Египатско-француског археолошког центра који води мисију.

„Да би испунио ту улогу, владар је морао бити приказан како обавља традиционалне ритуале у облику који би богови препознали – дакле, као фараон“, рекао је Вагди за портал Лајв сајенс.

Приказ на новооткривеној стели приказује Тиберија како стоји испред Амона, Мут и Хонсуа, богова који су поштовани у Луксору, чије је присуство уз римског цара од великог значаја.

„Тиме што им приноси Маат (староегипатско отелотворење правде истине и космичког реда), цар је приказан као неко ко испуњава своју дужност према локалном божанском поретку. Ова тројка такође представља божанску породицу (оца, мајку и сина), што одражава саму структуру краљевске власти и учвршћује легитимитет цара“, наводи Вагди.

Приказујући Тиберија као фараона, Египћани су омогућили његово уклапање у религијски систем провинције. Приказивање римских царева у египатском стилу било је уобичајено у религијском контексту. Ипак, цареви су задржавали римски стил на новцу и званичним римским статуама, објашњава Вагди.

Укључивање Египта у Римско царство тесно је повезано са три познате личности: Августом (раније Октавијаном), Марком Антонијем и Клеопатром. Након што су одбацили трећег члана свог тријумвирата, генерала Марка Емилија Лепида, Август и Антоније су настојали да преузму контролу над целим царством.

Антоније се удружио са Клеопатром, последњом фараонком старог Египта. Август, будући први римски цар, на крају је поразио овај љубавни пар у бици код Акција, близу Грчке, 31. године пре нове ере. Египат је наредне године постао римска провинција.

Августа је наследио његов посинак Тиберије, који је власт у Египту спроводио преко изасланика и никада није крочио у ту провинцију, што је била уобичајена пракса римских царева. Тиберијево име појављује се на египатским споменицима повезаним са храмовима као начин очувања религијских институција региона.

„Стела одражава стандардни идеолошки и административни систем, у којем су цареви представљани као побожни градитељи и заштитници храмова, без обзира на њихов стварни ниво укључености. Споменик приказује какав краљ треба да буде према египатском схватању, а не бележи његова лична достигнућа“, истиче Вагди.

Један од првих кратера које је орбитер уочио након почетка мисије 2009. био је широк 70 метара.

„Раније сам се шалио са колегама… да је сада постављена лествица и да морате да пронађете кратер од 100 метара. А сада, гле чуда, имамо 225 метара“, рекао је Робинсон из свемирске компаније "Intuitive Machines" са седиштем у Хјустону.

Чини се да је кратер настао на граници између избразданих и стеновитих висоравни Месеца и широке, равне области, која је настала од течне магме која се излила и очврсла на површини Месеца.

Његова дубина, у просеку око 43 метра, и стрме ивице указују на то да је настао у чврстом материјалу попут очврсле лаве. Ипак, његов облик је благо издужен, што сугерише да подлога испод кратера није свуда иста, рекао је Робинсон.

Кратер је такође окружен светлим слојем избаченог материјала – камења и прашине који су се распршили у свим правцима приликом удара – а који се протеже стотинама метара од ивице. Робинсон и његове колеге пронашли су поремећаје тла и на удаљеностима до 120 километара од кратера.

То би могла бити лоша вест за будуће базе на Месецу. Комади стена избачени приликом удара могли би великом брзином да погоде лунарне грађевине чак и са великих удаљености. Зграде ће морати да буду пројектоване тако да издрже такве ударе.

„Морате да заштитите своју опрему да издржи честице које вас погађају брзинама реда величине километра у секунди“, рекао је Робинсон.

За ову невелику књигу Кеплер је добио идеју на дочеку Нове године 1609. године, када је кроз снежну мећаву прелазио Карлов мост у Прагу. Посматрајући како пахуље падају на његов капут, Кеплер је постао фасциниран њиховом симетријом и поставио је варљиво једноставно питање: зашто су шестостране?

За Кокса, то питање делује запањујуће савремено. Оно одражава начин размишљања који дефинише савремену науку – тражење основних принципа иза образаца у природи. Кеплер, наравно, није имао знање о молекуларним структурама или распореду атома. Па ипак, оно што се највише истиче није његова спекулација, већ његово признање неизвесности. Отворено је признао да не зна одговор, став који Кокс сматра дубоко радикалним и за данашње време.

Емерџенс је прослава сложености Универзума и истраживање закона природе који су га обликовали. Од највећих структура у познатом Универзуму – река и токова галаксија које прате космичку мрежу – до међусобно повезаних екосистема Земље и структуре људског мозга – од црних рупа до снежних пахуљица – посматрамо свет блиставе сложености поткрепљен величанственом једноставношћу.

Како је четврт милиона година стара врста великих мајмуна на једној малој планети међу трилионима који круже око звезде средњих година у просечној галаксији схватила све ово, вођена радозналошћу, математиком и естетским осећајем за симетрију и лепоту? Дакле, емисија је о стварима које знамо, које су изванредне; стварима које не знамо; и стварима које би могле бити непознате, а које су такође важне.

Потрага за животом ван Земље

Када је реч о неодговореним питањима, Кокс признаје да му је тешко да изабере само једно. Потрага за животом ван Земље истиче се као посебно убедљива. Са мисијама које су већ на путу ка Јупитеровим месецима и моћним инструментима попут свемирског телескопа „Џејмс Веб“ који анализирају удаљене планетарне атмосфере, постоји стварна, иако мала, шанса за откривање знакова живота негде другде.

Оно што фасцинира Кокса није само да ли живот постоји ван Земље, већ колико далеко човечанство мора да тражи да би га пронашло. Питање носи и научну и филозофску тежину: колико смо изоловани у космосу?

Наука и уметност: лажна подела

Кокс се опире крутим границама између дисциплина, било у науци или уметности. На питање да ли музика припада науци или уметности, он доводи у питање саму разлику. По његовом мишљењу, обе су изрази истог људског импулса – да се одговори на лепоту и мистерију света.

Науку, ништа мање него музику, покреће чудо. За Кокса, све креативне и интелектуалне тежње су међусобно повезани покушаји да се да смисао постојању.

Следеће научне границе

У будућности, Кокс види неколико области науке спремних за значајна открића, мада пажљиво наглашава неизвесност.

Вештачка интелигенција се истиче као узбудљива и потенцијално револуционарна, а њена будућа путања је и даље нејасна. Квантно рачунарство, у међувремену, представља границу чији је временски оквир дубоко оспорен чак и међу стручњацима. Неки верују да су практичне примене удаљене деценијама; други мисле да би могле стићи у року од неколико година.

Тај распон мишљења, сугерише Кокс, истиче колико трансформативне – и непредвидиве – ове технологије могу бити.

Преиспитивање друштвених медија

Нису сва његова размишљања о самој науци. Кокс признаје да је временом преиспитивао своје ставове о друштвеним медијима. У почетку је делио оптимизам многих раних корисника, видећи их као платформу која би могла да демократизује разговор и прошири приступ различитим перспективама.

Међутим, временом је постао скептичнији. Ширење дезинформација и све поларизованија природа онлајн дискурса навели су га да преиспита његов укупни утицај, посебно на политику. Упркос томе, он се не задржава на коначном суду, признајући да се његова перспектива и даље развија.

Размере Универзума

Међу безбројним недоумицама са којима се сусрео у својој каријери, једна се и даље истиче: размере Универзума. Посматрани Универзум садржи процењених два трилиона галаксија – број толико огроман да пркоси схватању. Оно што ово чини још изванреднијим, по Коксовом мишљењу, јесте то што је човечанство тек недавно човечанство дошло до овог разумевања.

Пре само једног века, научници су још увек расправљали о томе да ли је наша галаксија једина. У распону од 100 година, не само да смо потврдили постојање безброј других галаксија, већ смо и измерили старост самог универзума, приближно 13,8 милијарди година. За Кокса, право чудо не лежи само у бројевима, већ у чињеници да смо их уопште успели открити.

Какве су биле прве звезде у универзуму

Сматра се да су прве звезде које су се формирале у нашем универзуму биле готово у потпуности састављене од водоника и хелијума, без тежих елемената. Такође су биле огромне и вреле, стотине пута масивније и десетине хиљада степени топлије од Сунца.

Али пошто је већина ових такозваних звезда треће Популације живела само релативно кратко време пре него што је експлодирала, астрономи још увек нису коначно пронашли галаксију испуњену њима јер су постојале тако рано у историји универзума.

Галаксија Хеба као могући траг Популације III

Сада су Роберто Мајолино са Универзитета у Кембриџу и његове колеге открили да галаксија Хеба, група звезда која је настала само 400 милиона година након Великог праска, има све карактеристике галаксије испуњене трећом Популацијом.

Поред тога што не садржи видљиве елементе теже од водоника или хелијума, светлост која долази из галаксије је концентрисана око карактеристичне фреквенције повезане са хелијумом који је лишен својих електрона – нешто што су само изузетно вруће звезде, попут Популације III, у стању да ураде. „Чини се да су звезде Популације III, колико видимо, највероватније објашњење“, каже Мајолино. „Сва друга објашњења су веома незадовољавајућа.“

Кључна улога телескопа Џејмс Веб

Хебу су првобитно приметили Мајолино и његов тим 2024. године користећи Свемирски телескоп „Џејмс Веб“ (JWST), где су њени спектри изгледа показивали јонизовану линију хелијума која сугерише звезде Популације III, али није било јасно да ли је ова линија стварна или долази из друге галаксије, као и да ли у звездама можда постоје тежи метали.

Али, након даљег посматрања помоћу JWST-а, истраживачи су сада пронашли другу линију, повезану са јонизованим водоником и која долази из истог извора, што указује да је линија хелијума заправо стварна.

„Провела сам много времена заиста пажљиво испитујући податке, уверавајући се да је ово сигурна детекција линије“, каже чланица тима Хана Иблер са Универзитета Лудвиг Максимилијан у Минхену у Немачкој.

„Када је ово постало јасно, где видимо овај врх (јонизованог водоника) и иначе нема детекције линије, то је било заиста невероватно. Био је то сјајан тренутак знати и имати доказ да је оно што смо тврдили неколико година раније заиста тачно, да овде имамо хелијум и водоник, што сугерише сценарио Популације III.“

Још нема коначне потврде

Резултати су убедљиви, а присуство линије јонизованог хелијума указује да видимо изузетно вруће објекте, што је оно што очекујемо за звезду Популације III, каже Данијел Вејлен са Универзитета у Портсмуту, у Великој Британији, али то није коначно јер још увек немамо ниво прецизности потребан да искључимо да нема тежих елемената, што би их учинило зрелијим звездама Популације II.

Галаксију испуњену са онолико звезда Популације III колико Мајолино и његов тим предвиђају, такође је тешко објаснити симулацијама које су астрономи направили о раном универзуму, које откривају да су се прве звезде често формирале у релативно изолованим и ретким јатима.

Зашто је откриће важно за разумевање универзума

„Није ствар само у трци да се стави застава на Популацију III, рекавши да смо је пронашли, и то је то. Заправо, већ много учимо“, наводи Мајолино. Ако се потврди да су звезде у Хеби звезде Популације III, како додаје, оне би нам могле дати кључне информације о раном универзуму.

Мајолино и његов тим су већ користили прва посматрања Хебе да симулирају колико су масивне могле бити прве звезде и открили су да је већина њих око 10 до 100 пута масивнија од Сунца, са много мање мањих од тога.