Док у случају урагана метеоролози могу да издају упозорења данима унапред и омогуће евакуацију, са земљотресима је прича потпуно другачија. Упркос напретку, прецизно предвиђање остаје немогуће.

Напетост која се ослобађа изненада

Земљотреси настају услед изненадног ослобађања напетости која се постепено акумулира због кретања тектонских плоча дуж геолошког раседа. Предвидети земљотрес значило би знати три кључне варијабле: где ће се догодити, колика ће му бити магнитуда и, најважније, у ком тренутку ће се десити, објашњава за Би-Би-Си Антонио Моралес Естебан, професор инжењерства на Универзитету у Севиљи и стручњак за сеизмичко инжењерство.

„Можемо са извесном тачношћу знати прва два параметра", објашњава професор. „Земљотреси се дешавају на раседима које смо геолошки проучили, и на основу њихове величине и брзине кретања можемо закључити максималну магнитуду коју су способни да произведу."

Проблем је у одређивању тачног тренутка. „Замислите да спојим две песнице, снажно их притиснем и клизим једну о другу. Акумулирам напор, постоји трење, и ништа се не дешава све док се одједном, на непредвидив начин, не догоди нагло клизање", сликовито описује проф. Естебан.

Научници знају да се напетост у великим раседима гомила деценијама, али не постоји начин да се утврди у ком тренутку ће отпор стена попустити.

Професор Артуро Белмонте, стручњак за сеизмологију са Универзитета Консепсион у Чилеу, користи једноставнију аналогију.

„То је као када ломите дрвену оловку. Она се не ломи одмах. Морате постепено појачавати притисак, савијати је, и одједном она пуца када пређе праг издржљивости. Овде се дешава суштински иста ствар."

Сеизмичке празнине и границе знања

Научници могу да процене да се ослобађање напетости на одређеним подручјима дешава у одређеним интервалима, који се називају периодима повратка.

„У сеизмичким зонама попут Чилеа, земљотреси магнитуде веће од осам имају периоде повратка од 80, 90 или 100 година. Али није могуће знати тачно када ће се следећи догодити", објашњава Белмонте.

Оно што је данас могуће дефинисати јесу такозване сеизмичке празнине или лагуне, подручја на којима се велики земљотрес дуго није догодио, а енергија се акумулира.

„Једна од таквих је зона Атакама. Последњи велики потрес тамо се догодио 11. новембра 1922. године. Дакле, имамо идеју које зоне 'чекају', али рећи 'ове суботе у три поподне биће земљотрес те и те јачине' једноставно није могуће", истиче проф. Белмонте.

Немогућност предвиђања лежи и у границама наших инструмената. Ови процеси се одвијају у зонама где су притисак и температура екстремни. „Не можемо директно да посматрамо феномен као што метеоролози посматрају кретање облака. Све што знамо, закључујемо из сеизмичких таласа", истиче чилеански стручњак.

„Најдубље што је човек сишао у рудницима је око четири километра, а најдубља бушотина из совјетског доба досегла је 12 километара. Полупречник Земље је 6.370 километара. Једноставно немамо приступ дубинама где се можда дешава сеизмичка активност која претходи великом удару."

Од животиња до вештачке интелигенције: Потрага за сигналима

Кроз историју су постојале приче о знацима који најављују земљотрес, попут необичног понашања животиња. „Постоје тврдње да су пси лајали или да су птице чудно летеле. Истина је да никада није пронађена никаква узрочно-последична веза", напомиње проф. Естебан.

Професор Белмонте наводи пример из Кине, где су 1975. године примећене промене у нивоу гаса радона и чудно понашање змија и паса. На основу тих сигнала, власти су евакуисале један град непосредно пре него што се догодио снажан земљотрес. Чинило се да је предвиђање на помолу.

„Међутим, годину дана касније, 1976, ниједан од ових знакова није примећен пре једног од најкатастрофалнијих потреса у свету, у којем је страдало више од 200.000 људи. То нам говори да ти претходни сигнали нису доследни, а понекад се појављују и без да се земљотрес догоди", напомиње професор.

Данас се наде полажу у вештачку интелигенцију, која може да обради огромне количине сеизмолошких података и тражи суптилне обрасце. Моралес Естебан и његов тим су користили неуронске мреже за анализу односа између магнитуде потреса и времена протеклог између њих. „Пронашли смо одређене корелације, могли смо да изведемо вероватноће. Али то није било предвиђање", признаје професор.

Кључ је у отпорности, не у предвиђању

С обзиром на то да је прецизно предвиђање и даље ван домашаја, глобални фокус се преусмерио са предвиђања на превенцију и изградњу отпорну на потресе. Ту на сцену ступају системи за рано упозоравање, строги стандарди градње и едукација становништва.

„На крају, кључ је данас у рањивости", истиче Моралес Естебан. „Питање је како градимо објекте и колико смо као друштво спремни да, ако се земљотрес догоди, штета буде минимална, а опоравак што бржи."

Земље попут Чилеа и Јапана имају изузетно строге сеизмичке прописе који се поштују. У случају Венецуеле, геолози су познавали сеизмички ризик. „Проблем долази са друге стране једначине: рањивост се показала као веома висока. Када спојите висок сеизмички ризик са високом рањивошћу, добијате катастрофу", тврди Естебан.

Док вештачка интелигенција и нови сензори отварају врата ка бољем разумевању, научници су сагласни да нам и даље недостаје основно знање о силама које обликују нашу планету. Стога, кључ за спасавање живота у блиској будућности неће лежати у кристалној кугли, већ у отпорним зградама и спремним заједницама.

„То ми је привукло пажњу. Постоје бројни научни радови о томе, али не и директни докази“, рекао је Зенг.

Резултати истраживања, објављени у часопису Nature Physics, могли би не само да потврде постојање ове дуго тражене молекуларне промене, већ и да објасне бројна необична својства воде.

Већина течности постаје гушћа како се хлади, али вода се понаша другачије. Њена густина расте до око четири степена Целзијуса, након чега почиње да се шири, због чега лед плута на површини. Вода такође боље одолева променама температуре од сличних течности и показује необичне промене вискозности под одређеним притисцима. Научници су документовали бројне аномалије повезане са водом и сумњају да су све оне међусобно повезане.

Модел два стања представља покушај да се пронађе јединствено објашњење за ова својства.

Тридесетогодишња претпоставка

Зенг проучава воду још од краја деведесетих година прошлог века, када се као постдокторанд бавио процесом замрзавања течности. Са хипотезом о два стања први пут се озбиљније сусрео око 2006. године на научним конференцијама. Ипак, годинама је ту идеју остављао по страни јер је сматрао да је сувише сложена за директно истраживање.

То се променило око 2016. године, када су истраживачи почели да објављују експерименталне доказе да се суперрасхлађена вода може раздвојити на облике високе и ниске густине.

Пре око две и по године, Зенг је овај проблем поверио постдокторанду Ливену Лију. Уместо да понови традиционалне приступе који су друге истраживачке групе већ довели у ћорсокак, Ли је предложио примену „ненадгледаног дубоког учења“ – облика вештачке интелигенције која сама препознаје обрасце у подацима без претходно дефинисаних упутстава.

„Тако је вештачка интелигенција била приморана да сама учи, ствара и истражује“, објаснио је Зенг.

Тим је спровео обимне симулације молекуларне динамике. Праћено је кретање и међусобна интеракција стотина хиљада молекула воде, при чему је генерисано више десетина милиона података.

„Традиционално би вам био потребан велики број студената да све то анализирају. Уз помоћ рачунара и вештачке интелигенције, Лију је за то било потребно можда годину и по дана“, рекао је Зенг. Према његовој процени, без вештачке интелигенције исти посао могао би да потраје и читаву деценију.

Два пута ка истом циљу

Вештачка интелигенција је издвојила такозване „реакционе координате“ – мали број кључних параметара који описују како се локална структура молекула воде мења из гушћег у ређи облик и обратно.

Истраживачи су открили да начин на који једна структура прелази у другу зависи од услова у окружењу. У већини случајева прелаз се одвија такозваном „полукружном“ путањом, уз савладавање само једне енергетске баријере.

Међутим, близу границе између воде високе и ниске густине, слично као на температури на којој лед и течна вода могу истовремено да постоје, молекули могу да прате сложенију „пуну кружну“ путању са чак три енергетске баријере.

Зенг то пореди са успоном на планину која је преполовљена – са једне стране налази се блага падина, а са друге стрма литица. Већина планинара бира лакши пут, што одговара полукружној путањи. Али близу границе између два стања, као да планина поново постаје цела, омогућавајући обилазак читавог врха – што представља пуну кружну путању.

Заједно са својим колегама развија напреднији модел машинског учења како би додатно потврдили добијене резултате. Надају се да ће касније успети да их повежу са својствима као што су густина, вискозност и температура воде.

Ипак, потврда ових структура у стварној води неће бити једноставна. Зенг сматра да ће бити потребне нове и изузетно осетљиве експерименталне методе, попут оних које развија “Pacific Northwest National Laboratory”, чији су истраживачи већ раније пронашли посредне спектроскопске доказе о двострукој природи воде.

„Када ово буде потврђено експериментима, овај модел ће нам помоћи да разумемо како вода реагује са природом“, закључио је Зенг.

Њене вештине би ускоро могле да постану веома тражене. Недавна мисија Артимис 2, која је облетела Месец, подсећа да НАСА ради на успостављању сталне базе на његовој површини. Слање унапред припремљене хране са Земље можда ће неко време бити довољно за исхрану људи који тамо буду живели. Али да би база на Месецу заиста могла самостално да функционише, њени становници мораће сами да узгајају храну.

То, међутим, није нимало лак задатак. Поред тога што ће колонисти морати да искоришћавају залихе воденог леда на Месецу како би обезбедили воду за усеве, сурова вулканска месечева прашина, позната као реголит, изузетно је неповољна за биљни свет.

Управо ту на сцену ступа Џесика Аткин, истраживач са Универзитета Тексас А&М. Она је недавно показала да се у лунарном реголиту, обогаћеном необичном комбинацијом органске материје и посебне врсте гљива, може омогућити клијање леблебије.

Њен рад није прошао незапажено – добила је значајан грант од Насе како би наставила истраживања и открила како је могуће узгајати поврће на Месецу.

Слање пакета од само пола килограма на Месец може да кошта и до 100.000 долара. Зато практично није могуће транспортовати земљиште, већ ће морати да се шаљу готови оброци и да се користи хидропонски узгој, као што се већ ради на Међународној свемирској станици. Али ако желимо трајно присуство на Месецу, морамо да улажемо у развој решења која ће то омогућити.

Лунарни реголит –  изузетно непогодно за пољопривреду

Аткинова истиче да проблема има много. Пре свега, структура реголита је веома лоша. Зрнца су ситна, оштра и позитивно наелектрисана – лепе се за све, а толико су оштра да праве микроскопска оштећења на биљкама. Исто тако оштећују и свемирска одела астронаута. Представљају опасност и када се удахну.

„Када покушате да заливате материјал који по текстури подсећа на дечји пудер, он се претвара у нешто налик цементу, па вода не може да продре до корена биљака – и све се, практично, угуши“, објашњава ботаничарка.

Проблем је и хемијски састав. Реголит садржи многе елементе који су биљкама неопходни: фосфор, калијум, калцијум, магнезијум, као и микроелементе у траговима. Присутно је и гвожђе, које је неопходно за раст биљака, али у већим количинама може бити токсично. Поред тога, садржи и много алуминијума, што је велики проблем јер успорава и ограничава раст биљака.

Шта су научници до сада урадили како би покушали да узгајају биљке у лунарном реголиту

Тим са Универзитета Флорида показао је да је могуће узгајати арабидопсис у правом лунарном реголиту који су донеле мисије „Аполо“. Биљке су биле под великим стресом, али је само сазнање да могу да расту у стварном реголиту било изузетно значајно. Органска материја је додавана и симулираном лунарном тлу.

„Међутим, када сам ја почела да се бавим овим истраживањем, микроорганизми су углавном били занемарени. Помислила сам: чекајте, недостаје нам један веома важан део слагалице“, напомиње Аткинова.

Полазећи од чињенице да су гљиве кључни фактор који је помогао биљкама да населе копно на Земљи, желела је да испита да ли би та иста сарадња могла да помогне биљкама да се развију и у лунарном реголиту.

За потенцијалну културу која би се узгајала на Месецу одабрала је леблебију јер је богата протеинима. Леблебија, такође, лучи сигнале којима привлачи микроорганизме да живе у симбиози с њом. Добро подноси стрес, не захтева често заливање и не тражи много пажње.

Аткинова и њен тим су у лабораторији је користили гљиве и различите количине компоста како би утврдили колико је органске материје потребно да би и биљке и микроорганизми били здрави. Пронашли су комбинације органске материје и гљива у којима су биљке најбоље напредовале и успоставиле најјачу симбиозу.

„Помало је невероватно да је леблебија клијала брже него у земљишту на Земљи. Ипак, свака биљка која је расла у реголиту била је под стресом и производила је мање семена. Семе се тренутно испитује на Универзитету Пенсилваније како бисмо утврдили да ли је токсично“, објашњава ботаничарка.

Ако се испостави да је семе токсично, то не мора нужно да буде лоша вест, јер би то значило да се ипак одвија процес биорударења – биљке извлаче метале из реголита. Циљ није да само да се узгоји леблеблија већ да се реголит постепено претвори у право лунарно тло, у којем ће касније моћи да расту и друге биљке.

Какви све изазови стоје пред баштом на Месецу

Уколико се једног дана успостави база на Месецу са атмосфером погодном за дисање и пречишћеном водом, са каквим бисмо се изазовима суочили ако бисмо желели да направимо лунарну башту?

Џесика Аткин напомиње да је ниво зрачења на Месецу много већи него што су астронаути навикли на Међународној свемирској станици, а гравитација износи једну шестину Земљине. То би могло да промени начин на који заливамо биљке. Поред тога, мора да се обезбеди вештачко осветљење – на Месецу две недеље траје дан, а затим две недеље ноћ.

Такође, астронаути неће желети да се реголит уноси у стамбени простор. Зато ће им бити потребан посебан стакленик, како нико не би био изложен здравственим ризицима које носи месечева прашина.

Леблебија садржи готово све што је потребно да замени протеине из меса и рибе, али ботаничарка мисли да ће, бар у догледној будућности, протеински део исхране астронаута и даље долазити из дуготрајне, унапред упаковане хране.

Пошто у свемиру нема много начина за кување, потребна је храна која може да се једе свежа.

Најлуксузније јело које би астронаут на Месецу реално могао да добије, а да је узгојено у лунарном стакленику, по речима Аткинове вероватно би биле јагоде јер је њихов узгој већ тестиран у свемиру. НАСА је испитивала колико успешно јагоде расту у лабораторијама на Земљи које опонашају услове на Међународној свемирској станици, док су семена јагода послата на станицу како би се испитало како свемирски лет утиче на њихов раст.

„Веома је тешко створити услове са једном шестином Земљине гравитације, било на Земљи, било у свемиру. Морамо да одемо на Месец како бисмо заиста могли да тестирамо све ове ствари. То је мој крајњи циљ. Али бићу срећна ако могу да допринесем тој мисији на било који начин, било са Земље или, надам се, једног дана и из свемира“, каже Џесика Аткин и признаје да јој је сан одлазак у свемир.

Сачувани под блатом и пепелом у вили за коју се верује да је некада била у власништву таста Јулија Цезара, замотуљци папируса пронађени су у 18. веку. Колекција је једина велика библиотека за коју се зна да је преживела из периода антике.

Већина свитака изгорела је толико да су потпуно угљенисани и стога изузетно крхки. Током година, научници су покушавали да их одмотају користећи низ метода укључујући натапање хемијским супстанцама, третирање гасовима и процес пулверизације, то јест уситњавања у прах, мада је то често доводило до оштећења или потпуног уништавања свитака.

Виртуелно одмотавање свитака

Пројекат „Изазов Везув" покренули су Брент Силс, професор рачунарских наука на Универзитету у Кентакију, и предузетници Нат Фридман и Данијел Грос 2023. године како би подстакли истраживаче из целог света да покушају да до садржаја свитака дођу виртуелним одмотавањем и дешифровањем.

Виртуелно одмотавање почиње скенирањем сваког увијеног, искривљеног папируса.

Пратећи скениране закривљене слојеве, истраживачи затим виртуелно „спљоште“ свитке и проучавају их користећи напредну вештачку интелигенцију која је обучена да идентификује мастило на страници.

Последњих година било је бројних достигнућа, али ово најновије, најављено на конференцији у Напуљу, у Италији, представља „историјски пробој“, према речима учесника.

Први пут, научници су успели да потпуно одмотају један свитак, откривајући скоро метар и по текста у 20 колона.

„Многи од ових текстова су физички сачувани скоро два миленијума, али интелектуално неприступачни. Данас, након година интердисциплинарног рада који је комбиновао напредно снимање, вештачку интелигенцију, академска истраживања и такмичење у иновацијама, коначно смо у могућности да их прочитамо“, навео је Силс у саопштењу објављеном у четвртак.

Федерика Николарди, доценткиња папирусологије на Универзитету „Федерико II“ у Напуљу, предводила је тим стручњака у креирању модела машинског учења и тумачењу текста са свитака.

„Овај свитак је проглашен потпуно нечитљивим када је део њега отворен осамдесетих година прошлог века“, истакла је др Николарди у саопштењу за медије.

„Иако је нешто издвојених слова било видљиво, слојеви папируса који су се преклапали заклањали су текст, а свитку је додељена оцена читљивости нула. Међутим, сада, уз виртуелно одмотавање, можемо пратити аргументе кроз више колона. То је коренита промена.“

Класичне методе правиле оштећења на замотаном папирусу 

Др Николарди наглашава да рукопис свитка и унутрашње референце указују да артефакт датира из 2. века пре нове ере или касног 3. века пре нове ере, што га чини једним од најстаријих свитака у колекцији.

Према мишљењу др Николарди, PHerc. 1667 је једини сачувани део већег свитка. Широк је око осам центиметара, што је мање од половине типичног свитка и пречника око два центиметра. Записи показују да је био углавном нетакнут када је откривен, али покушаји да се одмота током година оштетили су га и смањили.

Текст изгледа као филозофска дискусија о етици, уметности и људском понашању, вероватно одражавајући стоичку мисао, кажу истраживачи.

Садржи дискусију о стоичком концепту horme, или импулса, при чему непознати аутор изгледа упозорава да неуспех у регулисању понашања може довести до штетне страсти или скретања са нечијих циљева.

Практична мудрост, позната као phronesis, је још један кључни концепт који се сматра највишом врлином у стоичкој филозофији.

Новопреведени текст садржи стих: „Истраживаћемо нешто, али то нећемо схватити, ако се на неки начин удаљимо од себе и од сопствене природе“.

За низ открића заслужна вештачка интелигенција 

Тим је такође објавио садржај спаљених слојева другог свитка, PHerc. 139. Истраживачи су успели да прочитају речи: „Филодем, О боговима, Књига 8“. Ово први пут потврђује да је О боговима била серија од најмање осам књига грчког филозофа. Раније се знало само за прву књигу.

Ово је једно у низу открића која су резултат пројекта „Изазов Везув". У мају прошле године, дешифровани су наслов и аутор свитка PHerc. 172. Реч је о тексту под називом О пороцима који је написао Филодем.

У октобру 2023. године, прва комплетна реч са једног од неотворених древних папируса декодирана је уз помоћ рачунарске технологије и напредне вештачке интелигенције.

Пројекат је сада на прекретници, оцењује професор Силс.

„Ово више није само питање снимања или машинског учења. Сада су нам потребни стручњаци који могу да читају, уређују и разумеју шта говоре“, поручио је професор Силс.

Најновија истраживања показују да региони у задњем делу малог мозга који су отпорни на смањење током старења директно доприносе бољим менталним функцијама, односно когницији. Ова веза остаје снажна чак и код особа у раним фазама Алцхајмерове болести, наводе истраживачи у студији објављеној у часопису Nature Neuroscience.

Открића из свеобухватне анализе

У новој студији, тим научника је прво анализирао снимке мозга и резултате когнитивних тестова више од 700 одраслих особа из Сједињених Америчких Држава, чији су подаци прикупљени у оквиру пројекта "Human Connectome", иницијативе за мапирање мозга.

Тестови су мерили способности попут краткорочног памћења, пажње, језичких вештина и визуелизације тродимензионалних објеката. Уочен је јасан тренд: иако се мали мозак генерално смањује са годинама, већи волумен, посебно у задњим регионима, био је повезан са бољим резултатима на когнитивним тестовима.

Овај тренд је остао постојан чак и након прилагођавања података како би се узеле у обзир разлике у нивоу образовања учесника, наводе неуролози са Универзитета Принстон, предвођени проф. Фредериком д'Олером Укиљасом. Да би потврдили своје налазе на већем узорку, истраживачи су пронашли исту везу код више од 35.000 одраслих особа чији се подаци налазе у Биобанци Уједињеног Краљевства, огромној биомедицинској бази података.

Према речима проф. Укиљаса, налази указују на то да већи мали мозак помаже у очувању когниције у старијој доби. Снимци су потврдили да већи церебелуми имају више можданог ткива и веза између нервних ћелија, што би могло да објасни овај заштитни ефекат.

Више од центра за равнотежу и кретање

Иако се традиционално сматрао центром за контролу покрета, научници данас знају да је мали мозак кључни играч у сложеним когнитивним процесима. Нова сазнања представљају промену парадигме, померајући фокус са искључиво моторичких на више когнитивне функције.

Истраживања су показала да је мали мозак интегрисан у неуронске мреже које подржавају извршне функције попут планирања и радне меморије, просторну когницију, као и процесуирање језика. Колико је његова улога важна сведочи и клиничко стање познато као „Церебеларни когнитивно-афективни синдром" (ЦЦАС), које се јавља код особа са оштећењем малог мозга и карактеришу га управо дефицити у овим когнитивним и емоционалним доменима.

Да би проверили да ли се заштитни образац јавља и код неуродегенеративних болести, тим се окренуо подацима око 1.350 одраслих особа из САД и Канаде, учесника Иницијативе за неуроснимање Алцхајмерове болести. Од тог броја, 644 особе су већ имале висок ниво амилоидних плакова, који су главно обележје ове болести.

Резултати су показали да је у раним фазама болести, пре значајног накупљања плака, већи мали мозак такође био повезан са бољим когнитивним резултатима. Ово сугерише да мали мозак доприноси такозваној „когнитивној резерви" – способности мозга да компензује оштећења и одржи функцију упркос патолошким променама.

„Мали мозак би могао да компензује део штете коју наноси Алцхајмерова болест - али само до одређене тачке", објашњава проф. Укиљас.

За сада, истраживачки тим не може са сигурношћу да тврди да већи волумен малог мозга „узрокује“ боље когнитивне способности, јер студија показује корелацију, а не узрочно-последичну везу. Такође, налази се можда не могу применити на општу популацију, јер већина података потиче од белаца са високим нивоом образовања.

Ипак, идеја да мали мозак функционише као когнитивна резерва отвара нове путеве за разумевање здравог старења и отвара врата будућим истраживањима о начинима јачања ове резерве. Професор Фредерик д'Олеир Укиљас остаје оптимистичан.

Док се постојеће мере показују недовољним, научници и инжењери све отвореније истражују контроверзне методе, укључујући соларни геоинжењеринг, као потенцијални одговор на климатску кризу. Идеја, која је донедавно припадала домену научне фантастике, данас постаје предмет озбиљних научних расправа и улагања.

Ова тема била предмет разговора на Би-Би-Сију са др Марком Маслином, професором науке о систему Земље на Универзитетском колеџу у Лондону.

Топлотни таласи постају све дужи, а сезона у којој се појављују се продужава, са екстремним температурама које се бележе већ у мају и задржавају дубоко у септембру.

Комбинација високих температура и повишене влажности ваздуха додатно погоршава ситуацију, отежавајући телу природно хлађење и повећавајући здравствене ризике.

Ноћи са температурама изнад 20 Целзијусових степени, познате као „тропске ноћи“, такође су све чешће, што додатно исцрпљује људски организам и спречава опоравак. Ова нова реалност ставља огроман притисак на постојећу инфраструктуру, од школа и болница до стамбених зграда, које често нису пројектоване да издрже овакве услове.

Шта је соларни геоинжењеринг

Соларни геоинжењеринг, познат и као модификација сунчевог зрачења (SRM), обухвата низ технологија чији је циљ да рефлектују мали део сунчеве светлости назад у свемир, чиме би се вештачки охладила планета. Највише се истражују два модела.

Први је „посветљивање морских облака", где би специјализовани бродови распршивали фине честице морске соли у ниске облаке изнад океана. Ове честице би служиле као језгра за кондензацију, стварајући гушће и светлије облаке који би ефикасније одбијали сунчеву енергију.

Други, познатији модел, јесте „стратосферско убризгавање аеросола". Овај метод опонаша ефекат хлађења великих вулканских ерупција, попут ерупције вулкана Пинатубо 1991. године, која је привремено снизила глобалну температуру за око пола степена Целзијуса.

Идеја је да авиони на великим висинама испуштају честице сумпор-диоксида или других рефлективних материјала у стратосферу. Тамо би те честице формирале слој који би расипао сунчеву светлост, смањујући количину енергије која допире до Земљине површине.

Иако ове идеје звуче обећавајуће, оне са собом носе и огроман терет непознаница.

Ризици и неизвесности радикалног приступа

Највећа забринутост у вези са соларним геоинжењерингом лежи у његовим потенцијалним нежељеним последицама. Научници упозоравају да би манипулација климатским системом на глобалном нивоу могла да доведе до непредвидивих промена.

На пример, смањење сунчевог зрачења могло би да поремети глобалне обрасце падавина, потенцијално изазивајући суше у неким регионима, попут Амазона, и поплаве у другим. Постоји и опасност од такозваног „регионалног загревања", где би одређени делови планете могли да постану још топлији као последица интервенције.

Управо због ових ризика, стручњаци попут професора Маслина наглашавају важност малих, контролисаних истраживања како би се боље разумели потенцијални утицаји пре било какве примене у великом обиму.

Интересовање за ову област расте, што потврђује и податак да је британска Агенција за напредна истраживања и изуме (ARIA) у мају 2025. године уложила значајна средства у 21 пројекат из области геоинжењеринга.

Циљ ових пројеката није примена, већ искључиво истраживање које би пружило одговоре на кључна питања о безбедности и ефикасности ових технологија.

Прилагођавање је неизбежно

Стручњаци се слажу да геоинжењеринг не може бити замена за смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште. Постизање нето нултих емисија остаје кључно за дугорочно решавање проблема климатских промена. Међутим, чак и уз најоптимистичније сценарије, прилагођавање на топлију климу је неизбежно.

Тренутни топлотни талас у Европи служи као оштар подсетник на хитност прилагођавања. У Француској и другим земљама, школе су привремено затворене јер нису безбедне за ученике и наставнике, што је покренуло озбиљне расправе о потреби редизајнирања јавних зграда.

Осим геоинжењеринга, разматрају се и друга инжењерска решења, попут примене рефлективних материјала за кровове и путеве, стварања више зелених површина и водених токова у градовима, као и развоја ефикаснијих система за хлађење.

Док су радикалне идеје попут геоинжењеринга још увек у раној фази истраживања, оне постају све релевантнији део расправе о будућности планете.

Питање више није да ли ћемо морати да разматрамо такве опције, већ како да осигурамо да се истражују одговорно и транспарентно, пре него што очај надвлада опрез.

Иако су по величини упоредиве са Јупитером, њихова маса је само делић масе нашег гасовитог џина, што их чини најлакшим познатим планетама те величине.

Ово откриће, објављено у часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, пружа кључне податке за разумевање ових необичних небеских тела. Један од истраживача, др Џорџ Дрансфилд, са Универзитета у Оксфорду,  сликовито је описао њихову природу.

„Ове две планете имају густину упоредиву са лепом грудвом пене за бријање, свеже изашлом из боце", објашњава др Дрансфилд.

Њихове густине су изузетно ниске: TOI-791 b има густину од свега 0,038 грама по кубном центиметру, док је TOI-791 c нешто гушћа са 0,047 грама по кубном центиметру. Поређења ради, густина шећерне вуне износи око 0,05 g/cm³, док је густина Земље 5,5 g/cm³ – више од сто пута већа. Чак је и Јупитер, гасовити џин Сунчевог система, до 35 пута гушћи од ових новооткривених лаганих светова.

Џинови у гравитационом плесу

Планете је првобитно открио Насин сателит за истраживање транзитних егзопланета (TESS), који трага за световима изван нашег соларног система посматрајући благе падове у сјају звезда док планете пролазе испред њих.

Међутим, да би потврдили њихову необично ниску густину, истраживачи су морали прецизно да измере њихове масе, што су учинили користећи телескопе на Земљи.

Анализа је открила још једну занимљивост: ове две планете су закључане у реткој гравитационој резонанци у односу 5:3. То значи да унутрашња планета, TOI-791 b, направи пет орбита око своје звезде за сваке три орбите спољашње планете, TOI-791 c.

Ова усклађена интеракција изазива мерљиве промене у времену њихових транзита, што је астрономима омогућило да прецизно израчунају њихове масе и потврде њихову невероватно малу густину.

Научници претпостављају да се ове планете састоје углавном од водоника и хелијума. Др Дрансфилд сумња да су ови пахуљасти, прозрачни светови вероватно беле или плаве боје, у зависности од тога да ли је небо на њима облачно, али дефинитивно не ружичасте попут шећерне вуне.

Да би се потврдио њихов тачан хемијски састав, биће потребна додатна посматрања помоћу моћног свемирског телескопа „Џејмс Веб".

Мистерија „супер-пахуљастих" светова

„Супер-пахуљице" представљају велики изазов за постојеће теорије о формирању планета. Није у потпуности јасно како планете могу нарасти до величине гасовитих џинова, а да притом не акумулирају и значајну масу.

Сматра се да су изузетно ретке у космосу; од скоро 6.300 до сада потврђених егзопланета, мање од 40 припада овој категорији. Пре система TOI-791, астрономи су већ познавали неколико сличних светова, попут система Кеплер 51 и планете WASP-193b, која је око 50 одсто већа од Јупитера, али има само делић његове масе.

Водећа теорија сугерише да „супер-пахуљице" поседују огромне атмосфере богате водоником и хелијумом, које су се брзо акумулирале око чврстог језгра. Верује се да се формирају у спољним, хладнијим деловима диска од гаса и прашине око младе звезде, где има више гаса него прашине. Будући да су се TOI-791 b и TOI-791 c вероватно формирале из истог диска, истраживачи их сматрају „сестрама".

Проучавање ових егзотичних светова кључно је за шире разумевање процеса настанка планета. Свако ново откриће помаже научницима да саставе сложену слагалицу космичке разноликости и боље схвате како настају планетарни системи, укључујући и наш.

„На крају, проучавањем егзотичних система који садрже ретке типове планета, додајемо нове делове слагалице о формирању планета и сазнајемо више о нашем месту у космосу", закључује др Дрансфилд.

Ељшани је навео да ће се случај даље одвијати у редовној судској процедури.

Мурал посвећен патријарху Павлу и митрополиту Амфилохију префарбан је прошле године одлуком тадашњих општинских власти, коју су чинили Албанци.

Полиција је прекршајну пријаву написала уметнику Стефану Стојановићу, који је покушао да поново ослика мурал и то уз дозволу локалне самоуправе.

Да је дозволу добио потврдио је РТС-у председник општине Северна Митровица Милан Радојевић.

Пренео је да је полиција добила одлуку за осликавање мурала, али да је, као и у другим случајевима, показала да не поштује одлуке локалне самоуправе и да се према грађанским и иницијативама локалне самоуправе опходи на своју руку.

Уметник Стефан Стојановић је кажњен иако је полицији показао дозволу локалне самоуправе, додао је Радојевић.

Меси 24. јуна пуни 39 година, док Португалац Кристијано Роналдо има 41. Обојица играју на свом шестом Светском првенству (рекорд који деле са мексичким голманом Гиљермом Очоом, који има 40 година).

Међу осталим примерима су Хрват Лука Модрић и нападач и најбољи стрелац Босне и Херцеговине Един Џеко, који имају по 40 година. Јапански дефанзивац Јуто Нагатомо има 39, а капитен репрезентације Сједињених Држава Тим Рим 38 година.

„Несумњиво је да сада постоји процес у којем се до врхунског нивоа стиже раније, а спортска дуговечност је све већа. То се дешава не само у фудбалу већ у свим спортовима“, каже за Би-Би-Си врлд Карлос Лаго, професор фудбала на Универзитету у Вигу у Шпанији, аутор бројних студија и саветник више клубова.

„Даћу вам веома снажан податак. Од почетка Лиге шампиона у сезони 1992/93. до сезоне 2017/18. просечна старост играча повећана је за 1,6 година. У сезони 1992/93. износила је 24,9 година. Данас је 26,5 и тај процес ће се наставити“, додаје.

Петер Круструп је професор на Одсеку за спортске науке и клиничку биомеханику Универзитета Јужне Данске. Тренер је и аутор бројних студија из области науке о фудбалу, заједно са професором Крисом Карлингом са истог универзитета.

„Садашња еволуција, са све већим бројем елитних играча у пољу старијих од 40 година, заиста је занимљива јер се дешава у периоду када се интензитет игре и број утакмица непрестано повећавају“, истичу Круструп и Карлинг.

Овај турнир доноси и посебне изазове који додатно оптерећују старије играче.

„Ово је прво Светско првенство са 48 репрезентација, што значи више утакмица, дужу нокаут фазу и велика путовања кроз Сједињене Државе, Канаду и Мексико. У неколико градова домаћина владају веома високе температуре, а многе утакмице играју се на око 30 степени Целзијуса“, наводе дански стручњаци.

„Екипе ће такође морати да се носе са загађењем ваздуха и алергенима, који се значајно разликују од града до града. Разликује се и надморска висина, јер ће се утакмице у Мексико Ситију и Гвадалахари играти на значајној висини изнад нивоа мора.“

Када је реч о старијим играчима, додају, разумно је претпоставити да промене повезане са старењем у способности организма да регулише телесну температуру током физичке активности представљају додатно оптерећење за оне који су у тридесетим и четрдесетим годинама.

Ера података и паметних прслука

Већа дуговечност у фудбалу нема један једини узрок. Она је последица комбинације фактора – од научних достигнућа у припреми и опоравку до промене спортске културе.

Генетика такође игра важну улогу, објашњава за аргентински кардиолог Роберто Пеидро, стручњак за спортску медицину и некадашњи лекар репрезентације Аргентине, укључујући и Светско првенство у САД 1994. године. Доктор Пеидро био је и лични лекар Дијега Арманда Марадоне.

„Није свако спреман за живот испуњен интензивном спортском активношћу са кардиоваскуларног, плућног и мишићног аспекта, уз оптерећења свих система у организму. Није свако спреман за све то и генетика има много везе са тим.“

Али, поред генетике, додаје доктор, кључни технолошки напредак омогућио је нови начин тренинга који погодује дужим каријерама.

„Начин тренинга се потпуно променио у односу на оно што је било пре 20 или 30 година. Данас се чак и телеметријом може утврдити да ли је неки мишић уморан и да ли играч може да настави да подноси напоре такмичења.“

„Као што видимо код прслука које носе фудбалери, помоћу ГПС-а може да се прати број откуцаја срца, пређена дистанца и многи други параметри. То омогућава да се на време уочи алармантна ситуација, као што је превремени замор, па се играч може извући из игре или му се може прописати посебан режим рада.“

Лаго истиче да сви велики фудбалски клубови и репрезентације данас користе веома моћне системе за прикупљање података.

„То су такозвани системи праћења учинка. Анализирају се физичке перформансе, укупна пређена дистанца у километрима или метрима, али и дистанца према различитим интензитетима – ходање, ниска брзина, средња брзина, велика брзина или спринт, затим број убрзања и успоравања, број скокова.“

Познавање начина на који сваки играч реагује на захтеве тренинга и утакмица омогућава стручним штабовима да паметније заштите старије играче и стратешки користе ротацију тима, посебно сада када је дозвољен већи број измена, наводе Круструп и Карлинг.

„Ново правило о изменама из 2020. године, које омогућава пет измена у регуларном току утакмице и још једну у продужетку, доноси већу тактичку флексибилност и могућност да Роналдо, Меси или Модрић играју од 60. па све до 90. или 120. минута у нокаут мечевима.“

Фудбалери који се такмиче и после 35. године данас имају корист од онога што Круструп и Карлинг називају „Спортска наука 3.0“.

Прва фаза била је заснована на лабораторијским експериментима о томе како тело реагује на физички напор. Друга је донела технологију на тренажни терен, али то није увек водило бољим одлукама.

„Прави изазов данас није прикупљање података, већ разумевање шта са њима треба урадити. Спортска наука 3.0 настоји да премости тај јаз. Циљ је интеграција физиолошких и тренажних принципа са људским искуством и вештачком интелигенцијом како би се свакодневно доносиле боље одлуке“, наводе дански стручњаци.

Револуција у опоравку

Поред свог изузетног талента, играчи попут Месија и Кристијана Роналда имају приступ најсавременијој технологији не само у исхрани и медицинској нези већ и у још једној кључној области – опоравку после утакмица.

Према Лагу, „велика револуција у процесима опоравка јесте персонализација свега што се ради“.

„Више се не примењује исти програм за све играче у тиму, већ сваки добија тачно одређену дозу, количину и врсту активности у складу са бројним факторима, као што су године, број одиграних минута или претходне повреде.“

„Избор могућности је изузетно широк, а оно што се данас ради јесте креирање персонализованих програма. Сваки играч има своју рутину опоравка и то је омогућило да се игра дуже, чешће и већим интензитетом.“

Тај програм може да обухвати све – од лимфне дренаже до техника опоравка хладноћом.

Једна од њих је потапање у хладну воду (Cold Water Immersion – CWI).

„После утакмице играчи седе или стоје у хладној води, обично температуре између 10 и 15 степени Целзијуса. Потапају се у велики резервоар на око 10 до 15 минута“, објашњавају професори Круструп и Карлинг.

„Хладноћа доводи до сужавања крвних судова близу коже, што смањује оток и упалу мишића. Када изађу из воде, проток крви се брзо нормализује, што помаже у уклањању отпадних материја нагомиланих током интензивног напора. Може се рећи да је то нека врста дугмета за ресетовање организма.“

Круструп је 2026. године спровео преглед десет контролисаних студија о потапању фудбалера у хладну воду.

„Открили смо да су играчи који су користили CWI после утакмице брже повратили снагу мишића ногу, имали ниже нивое маркера оштећења мишића у крви и пријављивали мање болова у мишићима у данима после утакмице у поређењу са играчима који су само одмарали.“

Друга техника заснована на хладноћи је криотерапија, која користи хладан ваздух уместо воде и подразумева боравак у посебној комори на екстремно ниским температурама.

„На пример, на температурама нижим од минус 110 степени Целзијуса током једног до три минута.“

„Иако обе технике имају за циљ смањење упале и болова у мишићима, потапање у хладну воду било је предмет знатно већег броја научних истраживања.“

Промена културе

Стручњаци са којима је разговарао Би-Би-Си слажу се да је већа спортска дуговечност резултат и промене културе.

Доктор Пеидро истиче да „постоји културна промена у којој фудбалери знају да ће, ако се придржавају савремених физиолошких и медицинских процедура, дуже живети од фудбала. Раније, седамдесетих или осамдесетих година, играчи можда нису ни знали да ли имају повишен холестерол, висок крвни притисак или чак нису ни радили електрокардиограм“.

„Фудбалер данас, захваљујући тој културној промени, зна да мора да води рачуна о исхрани, не само када је на припремама или у карантину, већ током целог живота. Зна да мора добро да се одмара и да поштује све сате сна.“

Лаго наводи да се „фудбалери данас брину о себи више него икада“.

„Врхунски играчи су праве компаније за себе и сви имају малу војску сарадника – физиотерапеуте, стручњаке за опоравак, кондиционе тренере, нутриционисте – а њихова свакодневица је далеко професионализованија него раније.“

„Марадона је излазио на терен са отеченим зглобовима“

Промена културе односи се и на оно што се данас сматра прихватљивим на терену.

„Нема никакве сумње да се данас много више води рачуна о фудбалеру него што је то био случај у ранијим временима“, каже доктор Пеидро.

„Упоредимо Марадону и Месија. Марадона је играо у ери у којој је морао да се носи са страшним ударцима противничких играча, а јавност је то доживљавала као нешто нормално“, додаје аргентински кардиолог.

„Био сам Марадонин лекар и видео сам како је излазио на терен са отеченим зглобовима и повређеним коленима, што се данас дешава много ређе. Меси је, на пример, у поређењу са Марадоном, играо у времену у којем се такви ударци сматрају неприхватљивим.“

„Следе искључења, а читав фудбалски амбијент веома негативно гледа на то да неко грубо удари Месија. Мислим да су то готово два различита спорта – онај који се играо некада и овај данас.“

Мања брзина, више мудрости

Старији играчи су обично спорији, али оно што губе у експлозивности – наглим променама брзине и скоковима – често надокнађују бољим разумевањем игре.

„О томе знамо веома занимљиве ствари“, каже Лаго позивајући се на једну од својих студија.

„Најбоље резултате у свим категоријама физичких перформанси постижу најмлађи играчи, посебно они од 18 до 21 године. То је врхунац физичке спремности – они највише трче и изводе највећи број акција високог интензитета, скокова, спринтова и убрзања“, објашњава Лаго.

После 30. или 31. године долази до значајног пада физичких способности, који постаје још израженији након 35. године, додаје професор.

„Али оно што је заиста упечатљиво јесте да, када се анализира техничко-тактички учинак – број додавања, успешних додавања, додавања која пробијају линије игре, број добијених дуела један на један – добија се потпуно супротан тренд.“

„Старији играчи упућују више додавања, прецизнији су, њихова додавања чешће пробијају противничке линије. Другим речима, одређени пад физичких способности надокнађују бољим разумевањем игре, што их чини успешнијим од млађих играча у доношењу одлука и техничкој реализацији.“

Искуство може да помогне старијим фудбалерима и у још једној важној области – превенцији повреда. Старији играчи су склонији повредама, које, према Лагу, зависе од три фактора: година, броја одиграних минута и среће.

„Знамо да је вероватноћа повреде већа што више минута играте. Зато врхунски играчи у одређеним годинама схватају када треба да се укључе и бирају тренутке за које сматрају да су најважнији како би пружили свој максимум“, каже шпански стручњак.

„То је знак зрелости, јер разумеју да није потребно увек играти на сто одсто. Сваки тренутак утакмице захтева другачији ниво ангажовања. Они су толико добри зато што умеју да ‘прочитају’ игру и препознају шта је потребно у сваком тренутку.“

Ту је и фактор среће.

„На срећу, Меси, Роналдо и Модрић имали су мало повреда, нарочито озбиљних“, подсећа Лаго.

Доктор Пеидро додаје да „фудбалери који доживе ове године углавном нису имали тешке повреде или су имали среће да избегну преломе и пуцања лигамената, што су околности које, нажалост, често доводе до прераног завршетка каријере“.

Мотивација и психологија

Личност и мотивација сваког играча такође имају кључну улогу у дужини његове каријере.

„Постоје појединци који су изузетак од правила. Када, на пример, анализирате Кристијана Роналда и видите ниво његовог професионализма, постаје јасно зашто успева да одржи тако дугу каријеру. Он је особа коју бих користио као пример понашања, јер се читав његов живот врти око фудбала и постизања најбољег могућег нивоа припремљености“, каже Лаго.

„Постоји и психолошки аспект. Кристијано Роналдо је у својим изјавама говорио да наставља да игра зато што има мотивацију. Жели да настави да игра.“

Меси је, са своје стране, у мају изјавио аргентинским медијима: „Волим да играм фудбал и играћу све док будем могао.“

Пеидро наглашава важност онога што назива „психофизичком припремом“.

„Кажем психофизичком јер постоје спортисти који су физички способни да поднесу такве напоре, али то не могу са психолошке стране, јер не могу да оставе по страни друге аспекте живота – да гледају како им деца одрастају, да проводе време са пријатељима и породицом, да живе другачијим животом без огромног терета обавеза које носи професионални фудбал.“

Својом мотивацијом и искуством старији играчи често имају снажан психолошки утицај на остатак тима.

Контрола такмичарског притиска је од пресудног значаја. Психолошка равнотежа – да играч не буде ни превише нервозан ни превише опуштен – апсолутно је кључна, истиче Лаго.

„Играчи који су много пута били у таквим ситуацијама одлично знају како да задрже самоконтролу.“

„Модрић, Меси и Роналдо помажу саиграчима не само на спортском плану већ и у психолошком прилагођавању. А то ће на такмичењу са тако кратким распоредом као што је Светско првенство, где се у нокаут фази све решава у веома кратком времену, бити пресудно.“

„Зато очекујем да најбоље издање ветерана не видимо у групној фази, већ како такмичење буде одмицало. Треба пажљиво посматрати не само шта раде када имају лопту, већ и шта раде када је игра прекинута, шта говоре, како бодре саиграче, јер је то за мене највећи показатељ врхунског играча који је већ у поодмаклим годинама.“

Сан, исхрана, технике опоравка, паметни прслуци...

Шта би пре свега требало да има на уму млад фудбалер који жели да остане на врхунском нивоу и после 35. године?

„Требало би да читав свој живот подреди фудбалу. То се односи на оно што једе, колико спава, како тренира и чега се одриче како би остао потпуно посвећен фудбалу“, закључује професор Лаго.

„Такодје мора да прихвати да то има своју цену. Наравно, не можете увек јести шта желите. Не можете излазити ноћу кад год пожелите.“

„И не треба да трошите време на ствари које не можете да контролишете – срећу, да ли ће вас неко позвати, да ли ће вас неки клуб ангажовати. Сву пажњу треба усмерити на оно што зависи од вас и изградити начин живота у складу са тим. Мислим да је то најважнији савет који се може дати младом играчу.“

Откриће је доспело на насловне стране широм света, а појавиле су се и необичне тврдње да би објекат могао бити ванземаљски свемирски брод, што је одвлачило пажњу од његових стварних научних вредности.

У новом раду објављеном у часопису Nature, тим научника, који предводи Мартин Кординер из Насиног Центра за свемирске летове „Годард“, расветлио је порекло комете. Резултати показују да је реч о правом галактичком фосилу, много старијем од Сунчевог система.

Шта су међузвездани објекти

Планетарни системи су прилично хаотична места. Поред планета које познајемо, они садрже огроман број мањих тела – остатака који су преостали након њиховог формирања.

Велики део тог материјала креће се по нестабилним и непредвидивим орбитама. Због тога Сунчев систем непрестано избацује мала тела у међузвездани простор. Комете и астероиди под утицајем гравитације планета мењају путање и често бивају избачени из система. Потом лутају галаксијом, пловећи кроз простор између звезда.

Одавно се претпоставља да, ако су планетарни системи честа појава у космосу, и други системи функционишу слично нашем. То значи да би простор између звезда требало да буде испуњен огромним бројем стеновитих и ледених објеката – остацима како древних тако и младих планетарних система.

Огромна већина међузвезданих објеката никада се неће приближити некој другој звезди. Ипак, с обзиром на њихов велики број, неизбежно је да неки од њих прођу кроз унутрашњи део Сунчевог система, довољно близу да можемо да их посматрамо и проучавамо.

Три до сада откривена међузвездана објекта – 1И/‘Оумуамуа, 2И/Борисов и 3И/АТЛАС — први су представници те популације које смо успели да уочимо. Такви објекти пролазе поред нас још од настанка Сунчевог система, али је тек у последњој деценији технологија довољно напредовала да можемо да их региструјемо.

Брза и древна комета

Астрономи су брзо утврдили да се 3И/АТЛАС креће невероватном брзином. У тренутку највећег приближавања Сунцу путовала је брзином већом од 68 километара у секунди. Чак и пре него што је осетила утицај Сунчеве гравитације, кретала се брже од 58 километара у секунди.

То је био први наговештај да би комета могла бити нешто посебно.

Само на основу њене путање кроз Млечни пут, астрономи су убрзо закључили да је 3И/АТЛАС вероватно старија од Сунчевог система. Највероватније је избачена из система звезде која припада такозваном „дебелом диску“ Млечног пута – популацији древних звезда насталих много пре Сунца.

Међутим, да ли је било могуће потврдити ту претпоставку?

Хемија објекта рођеног око друге звезде

Нови рад у часопису Nature заснован је на посматрањима комете 3И/АТЛАС помоћу свемирског телескопа „Џејмс Веб“ и система Atacama Compact Array, који су је посматрали у инфрацрвеном и микроталасном делу спектра.

Та посматрања омогућила су научницима да проуче гасове које је комета испуштала приликом проласка поред Сунца. Утврђено је да молекули угљеника које је комета ослобађала садрже знатно мање угљеника-13 – тежег изотопа угљеника – него што је уобичајено код сличних објеката у Сунчевом систему. Изотопи су различити облици истог хемијског елемента, са истим бројем протона и електрона, али различитим бројем неутрона.

То указује на то да је комета изузетно стара. Зашто? Одговор лежи у начину на који се материја у нашој галаксији прерађује у унутрашњости звезда.

Готово сав угљеник у Млечном путу производе звезде масивније од Сунца. Када такве звезде окончају свој животни циклус, угљеник који су створиле нуклеарном фузијом враћа се у космос и постаје градивни материјал за следеће генерације звезда и планета.

Међутим, постоји једна важна појединост. Док стварају угљеник у својој унутрашњости, звезде истовремено претварају угљеник-12, најзаступљенији изотоп, у угљеник-13 процесом познатим као „сагоревање на дну омотача“ (hot bottom burning). Како време пролази, удео угљеника-13 у галаксији постепено расте.

Да би садржала тако мали удео угљеника-13, комета 3И/АТЛАС морала је настати у време када је тог изотопа било много мање у односу на угљеник-12 – пре отприлике 12 милијарди година, у раним фазама историје наше галаксије.

Најзанимљивије тек долази

Сваки од три међузвездана посетиоца које су астрономи до сада открили био је јединствен. Али шта нас очекује у будућности?

Опсерваторија „Вера Рубин“, смештена на врху планине у северном Чилеу, поседује највећу камеру која је до сада уграђена на телескоп, која у суштини функционише као изузетно брз широкоугаони објектив.

Због тога је идеално средство за откривање међузвезданих објеката који великом брзином пролазе кроз Сунчев систем. Астрономи предвиђају да би ова опсерваторија у наредној деценији могла да открије на десетине међузвезданих објеката.

Она ће проналазити објекте које бисмо иначе пропустили и откриваће их много раније него што је то до сада било могуће.

Што више таквих објеката будемо откривали, то ћемо бити у могућности да их посматрамо као целу популацију, а не као појединачне случајеве. То ће нам омогућити да боље разумемо историју настанка звезда и планета у нашој галаксији.

Наше очи користе две врсте ћелија за регистровање светлости. Те ћелије, познате као фоторецептори, називају се штапићи и чепићи, према свом облику, објаснио је Алапакам Сампат, неуронаучник који проучава мрежњачу на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу.

Чепићи су задужени за вид у боји. Људи имају три врсте чепића, који региструју црвену, зелену и плаву светлост. Боје које видимо представљају комбинацију те три основне боје, објаснио је Ананд Сваруп, руководилац Лабораторије за неуробиологију, неуродегенерацију и опоравак при Националном институту за очи.

Штапићи не могу да разликују боје, али су далеко осетљивији на светлост. Сваки од њих може да региструје један фотон, односно честицу светлости.

„Штапићи су ти који вам омогућавају да видите при слабом осветљењу“, истакао је Сваруп.

Међутим, изузетна осетљивост штапића има своју цену. Након што сваки штапић региструје фотон, може проћи и до сат времена пре него што поново стекне способност да региструје светлост, објаснио је Јохан Палберг, руководилац групе за физиологију фоторецептора при Националном институту за очи.

Једињење које штапићима омогућава да осете светлост назива се родопсин и настаје из витамина А, навео је Сампат. Када сваки молекул родопсина апсорбује светлост, он се „избељује“, што значи да више не може да региструје светлост.

Родопсин се састоји од две компоненте: опсина и ретинала, објаснио је Палберг. Када родопсин упије светлост, ретинал мења облик – из савијеног прелази у прави – и одваја се од опсина. Потом доспева у део ока познат као пигментни епител мрежњаче, где се обнавља и поново добија савијени облик. Након тога, враћа се до опсина и поново формира функционални родопсин.

Уколико су сви штапићи у људском оку „избељени“, потребно је од 45 минута до једног сата да се сви обнове, навео је Палберг. Ипак, део штапића може се регенерисати већ после 10 до 15 минута, што омогућава одређени степен вида при слабом осветљењу.

Штапићи и чепићи налазе се у мрежњачи, задњем делу очне јабучице. Код већине сисара, штапићи су бројнији од чепића.
„У сваком људском оку има приближно шест милиона чепића и 100 милиона штапића“, навео је Сваруп.

Сампат је додао да „пошто је штапићима потребно много времена да се обнове, очи имају огроман број ових ћелија како би надокнадиле тај недостатак“.

Чепићи се углавном налазе у средишњем делу мрежњаче, где очно сочиво фокусира највећи део светлости, док штапићи преовлађују у остатку мрежњаче. То одражава чињеницу да се током дана углавном ослањамо на чепиће.

„Штапићи у том периоду готово уопште нису активни“, навео је Сампат.

Људско око ипак има и бржи начин делимичног прилагођавања тами. Зеница, тамни отвор на предњем делу ока, може да се прошири и пропусти више светлости, објаснио је Марк Ферчајлд, професор науке о бојама на Технолошком институту у Рочестеру у Њујорку, у тексту објављеном у часопису Конверзејшoн.

Ипак, највећи део прилагођавања тами зависи од штапића, а управо време које им је потребно за регенерацију објашњава зашто је очима потребно толико времена да се у потпуности навикну на мрак.

Пре појаве вештачког осветљења, људи се нису суочавали са наглим прелазима из светлости у таму. Способност очију да се прилагоде мраку зависила је од заласка сунца, који траје приближно онолико колико је потребно штапићима да се обнове.

„Није постојао еволутивни притисак да се тај процес убрза“, нагласио је Сампат.

Према речима Палберга, штапићи су најосетљивије ћелије мрежњаче када су у питању болести и поремећаји у функционисању. Због тога старије особе често имају потешкоће са вожњом ноћу.

„Моје колеге развијају дијагностички тест који би постао уобичајени део очног прегледа, а којим би се мерила способност људског ока да се прилагоди тами и пратило како се она мења са годинама“, додао је Сампат.

„Током председавања Уједињеног Kраљевства Берлинским процесом, омогућили смо земљама Западног Балкана да се придруже иницијативи TransformCare, коју спроводи UN Women. Ова иницијатива помаже владама да унапреде системе неге и уклоне препреке које женама отежавају приступ квалитетним пословима“, изјавио је Доминик Отвеј, заменик амбасадора Уједињеног Kраљевства у Републици Србији.

Уједињено Kраљевство је за TransformCare издвојило милион фунти на глобалном нивоу, а тим средствима су од прошле године могле да приступе и Србија и остале земље региона.

Милана Рикановић, директорка канцеларије UN Women Srbija истакла је да налази истраживања показују да трошкови неге представљају значајно финансијско оптерећење за домаћинства у Србији, а чак 81% домаћинстава сваког месеца издваја средства за очување здравља чланова породице.

„Kада породице не могу да приуште потребне услуге, терет неге најчешће преузимају жене, кроз додатни неплаћени рад у домаћинству. Зато улагање у доступне и квалитетне услуге неге није само социјално питање, већ питање економске сигурности породица и родне равноправности“, казала је Рикановић.

Медијални месечни трошак за неку од услуга или активности неге износи 30.833 динара, што значи да половина домаћинстава месечно издваја до овог износа за потребе повезане са негом и подршком.

Чешће ослањање на уштеђевину

Посебно забрињава положај домаћинстава која брину о старијим особама и особама са инвалидитетом. За разлику од породица са децом, које трошкове чешће покривају додатним или прековременим радом, ова домаћинства се много чешће ослањају на уштеђевину и задуживање.

„Више од половине њих користи постојећу уштеђевину, док се више од трећине задужује како би обезбедило потребну негу. Истовремено, чак четвртина ових домаћинстава наводи да је због недостатка новца морала да одустане од прегледа или терапија“, изјавила је Оливера Вуковић, извршна директорка SeConS групе за развојну иницијативу.

Истраживање показује и да трошкови и организација неге имају значајне последице по свакодневни живот породица. Сваки четврти неговатељ или неговатељка због обавеза неге често изостаје са посла, сваки други одриче се слободног времена и одмора, док чак 73% не може да оде на годишњи одмор.

Више од 60% родитеља и чак 77% особа које брину о старијим члановима породице или особама са инвалидитетом осећа стрес због трошкова и организације неге, што указује на значајно психолошко оптерећење породица.

Истовремено, свако треће домаћинство у Србији било је принуђено да смањи основне животне трошкове, укључујући грејање, струју, превоз или квалитет хране, како би финансирало негу и подршку, док само једно од десет домаћинстава улаже у психолошку подршку или терапију.

Истраживање је реализовано на национално репрезентативном узорку од 1.000 домаћинстава у Србији, и пружа увид у финансијско оптерећење домаћинстава повезано са негом, последице које такви трошкови имају на квалитет живота породица, као и неједнакости које се иза тих података крију.

Иницијатива као помоћ

Истраживање је спроведено у оквиру иницијативе TransformCare, која промовише системска решења за унапређење политика неге и њихово повезивање са економским развојем, тржиштем рада и родном равноправношћу.

TransformCare представља један од кључних стубова стратегије UN Women за економско оснаживање жена и интегрални је део Стратешког плана UN Women. Регион Западног Балкана препознат је као приоритетан за спровођење иницијативе због изражених неједнакости у области неге, али и могућности да се кроз постојећа партнерства и програме оствари значајнији развојни утицај.

Жене у просеку обављају 2,6 пута више неплаћеног рада у области неге него мушкарци, што значајно ограничава њихово време и могућности за образовање, достојанствен плаћени рад и учешће у јавном животу.

Истовремено, неформални рад у области неге и даље је широко распрострањен. Сврха овог истраживања била је да, кроз успостављање поуздане доказне основе, подржи унапређење политика у области неге и тиме допринесе ширем економском оснаживању жена у Србији.

Студија коју су водили истраживачи са Универзитета у Сиднеју баца ново светло на геном бубашваба. Изгледа да су ови инсекти позајмили огромне количине ДНК од потпуно друге врсте – бактерије Blattabacterium cuenoti. Иако је раније било познато да ова бактерија живи унутар ћелија бубашваба и помаже у рециклирању азота, до сада се није знало да је свом домаћину пренела десетине хиљада фрагмената свог генетског кода.

Овај процес, технички познат као хоризонтални пренос гена (ХГТ), честа је појава међу бактеријама и микроорганизмима. Иако постоје докази о његовом постојању и код сложених животиња и биљака (еукариота), сматрало се да је далеко ређи.

Анализирајући геноме 18 врста бубашваба и термита, истраживачи су пронашли укупно 40.485 делова бактеријског ДНК. Пре овог открића, највећи број хоризонтално пренесених гена пронађен код једног еукариота био је мањи од 300.

„Наши налази указују на свеприсутан ХГТ у геномима еукариота, са потенцијално далекосежним импликацијама на адаптацију и специјацију“, наводе истраживачи у раду објављеном у часопису ПНАС.

Генетски арсенал за преживљавање

Ово откриће надовезује се на ранија сазнања о изузетним способностима бубашваба. Америчка бубашваба Periplaneta americana, на пример, поседује један од највећих генома међу инсектима, који са 3,38 милијарди базних парова парира људском геному по величини.

Кључ њихове отпорности лежи у великом броју гена повезаних са детоксикацијом, што им омогућава да се хране трулим материјалом и преживе у загађеним срединама, као и да развију отпорност на инсектициде. Поред тога, поседују снажан имуни систем за борбу против патогена и изузетно развијен систем за детекцију хране, са преко 500 рецептора за укус, што им помаже да избегну токсичне материје.

Док се гени обично преносе са једне генерације на другу, хоризонтални пренос се дешава када су ћелије различитих врста у веома блиском контакту. У овом случају, ћелије бубашваба су апсорбовале слободне делове ДНК бактерије B. cuenoti.

За еукариоту који апсорбује генетски материјал, то може значити да његов геном временом постаје свестранији и робуснији, стичући молекуларне моћи које иначе не би имао. Неки од пронађених фрагмената су изузетно стари, а истраживачи процењују да су опстали најмање 28,7 милиона година унутар генома ових инсеката, што снажно указује да имају важну функционалну улогу.

Еволуција уз човека и будућност истраживања

Међутим, важно је нагласити да научници још увек не знају шта тачно ови пренесени делови ДНК раде, ако уопште имају функцију. Могуће је да су корисни, потпуно неутрални, или чак благо штетни, али не довољно да би их еволутивни притисци елиминисали.

„Постојаност бројних фрагмената током милиона година указује да су можда преузели функционалне улоге, да су ефективно неутрални, или само незнатно штетни", објашњавају истраживачи.

Разумевање ових механизама кључно је за развој ефикаснијих метода контроле штеточина, посебно имајући у виду врсте попут немачке бубашвабе (Blattella germanica), која је еволуирала пре само 2.100 година и проширила се светом искључиво захваљујући људским миграцијама, развијајући успут отпорност на бројне инсектициде.

Како технике анализе и научно разумевање напредују, почињемо да увиђамо да је хоризонтални пренос гена можда много чешћи него што се мислило, нарочито код животиња које живе у симбиози са бактеријама.

Будућа истраживања генома бубашваба, али и других врста, уз помоћ технологија попут уређивања гена CRISPR-Cas9, помоћи ће да се открију функционални ефекти „позајмљеног" ДНК, пружајући свеобухватније разумевање начина на који хоризонтални пренос гена обликује еволуцију живота на Земљи.

Говорећи на конференцији један од најбогатијих људи на свету описао је Месец као „поклон" који би могао да помогне у убрзању економског раста, а истовремено да сачува нашу планету како би била погодна за живот.

Колонизација Месеца један је од кључних циљева Безосове приватне свемирске компаније „Блу ориџин”, мада је ово први пут да је јавно говорио о индустријализацији нашег небеског суседа.

„Наша дугорочна визија, наш сан, јесте да се све индустрије које загађују могу обављати ван Земље", рекао је технолошки могул.

„Ова наша планета-башта може бити враћена у стање пре индустријске револуције. То је једини аспект у којем је свет данас гори него што је био пре 500 година", додао је Безос.

Зашто Месец пре Марса

Његова порука је била недвосмислена у вези са редоследом, наиме да Месец долази пре Марса и да би прескакање тог корака била грешка.

Близина Месеца, до ког се може доћи за три и по дана, чини га доступним у било које време, а не једном у две године као Марс, а његова слаба гравитација га чини неопходном успутном станицом.

„Када прескачете кораке, то вас заправо не чини бржим“, рекао је Безос. „То је нека врста поклона. Толико је близу Земље.“

Материјали подигнути са лунарне површине захтевају 28 пута мање енергије по килограму од оних лансираних са Земље, приметио је. Та бројка чини Месец не само одредиштем већ и потенцијалним добављачем за мисије у дубљи свемир.

Истакао је и програм „Аполо“. Првобитна слетања на Месец су била ствар геополитике и трке са Совјетским Савезом, за шта је потрошено 4,5 одсто америчког савезног буџета и на крају су се показала као неодржива.

Оно што „Блу ​​ориџин“ сада покушава, тврдио је, категорички је другачије – не спринт вођен ривалством, већ трајно решење вођено нужношћу.

„Сада је право време. Да се ​​заиста упустимо у то и одемо да останемо.“

Лунарни ресурси и нова свемирска економија

Економска логика Месеца, према Безосовим речима, једнако је убедљива као и еколошка.

Залеђена вода на Месецу, која се види из орбите, а ускоро ће бити испитана изблиза, могла би да се претворити у течни кисеоник – једно од кључних погонских горива за путовања у дубоки свемир – што би трошкове лансирања знатно снизило у односу на цене подизања са Земље.

Површина Месеца, бомбардована четири и по милијарде година метеоритима, садржи практично сваки минерал потребан за изградњу инфраструктуре у свемиру.

Визија милиона људи у свемиру

Дугорочна визија коју је скицирао била је свеобухватна: велика свемирска станишта каква је први предложио физичар Џерард О'Нил 1970-их, у којима хиљаде или чак милиони људи живе и раде у орбити, рачунарска инфраструктура изграђена у свемиру, соларна енергија генерисана ван атмосфере и чипови произведени у свемиру који информације емитују назад на Земљу.

Марс и даља одредишта би уследили, али тек када се поставе темељи на Месецу. „Градићемо колоније на Марсу и тако даље“, рекао је Безос. „Месец је важан први корак.“

Вештачка интелигенција као покретач индустрије у орбити

Такође је искористио учешће на конференцији да би се осврнуо на „Прометеј", стартап за вештачку интелигенцију које је суоснивао прошле године, које је описао као алат за сажимање инжењерског циклуса, са циљем убрзања циклуса физичке производње.

За разлику од великих језичких модела обучених на тексту, како је навео, „Прометеј“ је изграђен на инжењерски специфичним подацима погодним за пројектовање физичких објеката, са циљем драматичног убрзања темпа проналазака.

Према његовим речима, једна од првих индустрија која би се преселила у свемир били би дата центри, неопходни за напајање и развој вештачке интелигенције. Његов колега, предузетник у области свемирских технологија Илон Маск, такође је изразио намеру да изгради инфраструктуру за вештачку интелигенцију у свемиру, тврдећи да је то „једини начин за скалирање" ове технологије.

ВИ неће укинути послове, већ створити мањак радника

За разлику од многих водећих личности из света технологије, Безос је тврдио да вештачка интелигенција неће довести до масовног губитка радних места. Уместо тога, сматра да би могла да створи недостатак радне снаге због повећане потражње.

„Знам да постоји велика забринутост, чак и међу паметним људима, да ће вештачка интелигенција учинити људе сувишним. У потпуности се не слажем са тим ставом. Мислим да ће, заправо, вештачка интелигенција створити мањак радне снаге", нагласио је Безос.

Од визије до конкретних корака

Ове идеје нису само теоријске. Компанија „Блу ориџин” је раније ове године открила своје планове за постављање дата центара у свемиру, подневши званичан предлог америчким регулаторима за изградњу мреже од више од 50.000 сателита за подршку радним оптерећењима вештачке интелигенције.

Поред тога, фирма је обезбедила вишегодишњи уговор са агенцијом НАСА, вредан неколико милијарди долара, за развој возила за лансирање и слетање у оквиру програма Артемис, који има за циљ повратак људи на површину Месеца пре краја ове деценије.

Прошлог месеца, америчка свемирска агенција доделила је компанији „Блу ориџин” и посебан уговор вредан стотине милиона долара за испоруку два ровера на Месец, који би требало да пруже подршку будућим астронаутима на лунарној површини. Ово партнерство показује све веће ослањање владиних агенција на иновације и капацитете приватног сектора у истраживању свемира.

Безосова идеја о колонизацији свемира ради спаса Земље није нова; он је о њој говорио још од свог матурског говора 1982. године. И док заговорници истичу да би лунарна колонија могла да осигура опстанак човечанства и отвори приступ новим ресурсима, критичари упозоравају на опасности понављања грешака из историје колонизације на Земљи.

Према мишљењу стручњака, ово је најстарија структура у пејзажу Вилтшира која је била поравната са солстицијима и једна од првих таквих грађевина у Британији. Археолог Фил Хардинг, који је у име компаније „Весекс археолоџи“ водио ископавања пре изградње новог стамбеног комплекса британског Министарства одбране, рекао је да је ово „једно од највећих открића у његовој каријери“.

Међутим, Хардинг је замало пропустио да уочи значај налазишта. За разлику од Стоунхенџа, чији и данас стоје огромни сарсенски камени блокови постављени у складу са солстицијима, споменик у Булфорду чинила су два дрвена стуба удаљена 120 метара један од другог. Од њих су остале само две велике јаме за стубове, окружене мноштвом мањих јама испуњених отпадом.

Бивши водитељ емисије „Тајм тим“ на Каналу 4 испричао је да он и његове колеге у почетку нису препознали значај открића. Тек касније, анализирајући план локалитета, повукао је линију лењиром и оловком између два необично велика отвора за стубове и схватио да је реч о поравнању са солстицијем.

„Одмах ми је запало за око да је линија одступала око 50 степени од правца севера, што је готово тачно правац изласка сунца током летњег солстиција. Тада сам се заиста веома узбудио“, рекао је Хардинг.

Даља истраживања Фабија Силве, стручњака за древне астрономске мапе и такозваног „археолога небеског пејзажа“, потврдила су да су два дрвена стуба изузетно прецизно била усмерена ка изласку сунца током летњег и заласку сунца током зимског солстиција 2950. године пре нове ере, што је датум који је утврђен опсежним радиоугљеничним анализама.

На основу дубине јама од око једног метра, истраживачи верују да су дрвени стубови били високи између три и четири метра и да су формирали својеврсни „нишан“ усмерен ка изласку и заласку сунца током солстиција. У мањој јами, такође поравнатој са стубовима, пронађен је редак кремени нож у облику диска, за који археолози сматрају да је можда био обликован као симбол Сунца.

„Оно што овде видимо јесте религија каменог доба која је материјализована у тлу. Наравно, не знамо тачно шта је све то значило, али чињеница да се људи хиљадама година изнова враћају у област Стоунхенџа да граде, обнављају и обележавају ова значајна места указује нам да је реч о религији. Тако су разумевали своје место у космосу, начин на који универзум функционише и природу својих божанстава“, изјавио је Мет Лајверс, виши истраживач у компанији „Весекс археолоџи“.

Додаје и да за сада није тачно познато шта је Сунце представљало за њих, нити да ли су га сматрали божанством.

„Али количина труда уложеног у праћење и обележавање његовог кретања не оставља никакву сумњу да је реч о великом верском феномену који је током миленијума оставио траг на читавом пејзажу“, навео је Лајверс.

Истакао да је „незамисливо“ да људи који су у Булфорду обележавали солстиције нису знали за оне који су то истовремено чинили у Стоунхенџу, па је чак могуће да је реч о истој заједници.

„Када бисте имали временску машину и вратили се у прошлост, уопште ме не би изненадило да је ово што смо открили био један од кампова градитеља прве фазе Стоунхенџа. То је сасвим могуће“, рекао је он.

„Оваква налазишта појаве се једном у животу, а понекад се не појаве ни тада. Није важно да ли сте становник Вилтшира или било ког дела Земље – сви знају за Стоунхенџ. Бити у прилици да допринесемо проширењу знања о Стоунхенџу представља невероватну привилегију“, закључио је Хардинг.

Археолози су открили различите предмете који наговештавају причу о овој пећини.

Међу њима су кост прста, дечји зуб, комади угља, примитивни накит и велики број фрагмената зеленог минерала који је био уситњаван и спаљиван пре више миленијума, а управо би они могли бити кључ за решавање ове мистерије.

Ова открића, о којима су известили истраживачи из више шпанских институција, представљају почетак ширег археолошког пројекта на локалитету. Иако још нема свих одговора о томе шта се овде дешавало, трагови се све више умножавају.

„Дуго су се високопланинска подручја сматрала маргиналним просторима кроз које су праисторијске заједнице само повремено пролазиле. Међутим, пронашли смо изузетно богату археолошку секвенцу, укључујући више ложишта и веома велики број фрагмената зеленог минерала“, каже археолог Карлос Торнеро из Каталонског института за људску палеоекологију и друштвену еволуцију.

Зелени камени фрагменти још нису званично идентификовани, али истраживачки тим сматра да би могли бити делови малахита, минерала који се може прерађивати у бакар. То би могло значити да је реч о древном рударском логору на великој надморској висини.

На локалитету су пронађена укупно 23 огњишта, а фрагменти минерала откривени су у више слојева наслага, што указује на дуготрајну рударску активност. Материјал је највероватније вађен у близини и доношен у пећину ради прераде у бакар.

„Многи од ових фрагмената показују трагове термичке измене, док други материјали у пећини то не показују, што јасно указује на то да је ватра имала важну улогу у њиховој обради и да је постојала намера иза тог процеса“, каже археометалург Јулија Монтес-Ланда са Универзитета у Гранади.

„Другим речима, нису случајно били изложени ватри“, додаје он.

Слојеви које је открио истраживачки тим обухватају период од неколико хиљада година, а сматра се да докази о производњи бакра потичу из периода од око 3.500. до 1.000. године пре нове ере.

Што се тиче људских остатака, зуб припада детету старом најмање 11 година, али није јасно да ли потиче од исте особе као и кост прста. Ови остаци наговештавају да је пећина можда служила и као место сахрањивања, али то још није потврђено.

Пронађени накит такође је веома занимљив и помоћи ће у поређењу са другим археолошким локалитетима.

„Привезак од шкољке је занимљив јер има сличности са налазима на другим локалитетима у Каталонији, што указује на заједничке традиције или везе између различитих заједница. Привезак направљен од медвеђег зуба много је ређи. То би могло указивати на нешто специфичније или симболичније, вероватно повезано са локалним окружењем“, каже Торнеро.

Према речима археолога, Пећина 338 је сада „највише праисторијско пећинско налазиште са континуираним траговима боравка људи до сада документовано у Пиринејима“.

Иако још увек није могуће извући коначне закључке, ова открића већ пружају нови увид у живот у планинским пределима од касног неолита до бронзаног доба. Ако су се људи редовно враћали на ово место, могуће је да постоје и друга слична налазишта.

До сада је истражено свега шест квадратних метара пећине, а планирана су много дубља ископавања како би се открила целокупна прича о овом удаљеном месту.

„Не можемо са сигурношћу рећи колико су се људи задржавали приликом сваког доласка, али поновљено коришћење простора и велика количина остатака указују на боравке кратког до средњег трајања, који су се изнова понављали током веома дугог временског периода“, закључује Торнеро.

Сонда Кинеске националне свемирске агенције (CNSA), названа „Тјенвен-2“, лансирана је 28. маја 2025. године из Центра за лансирање сателита Сичанг на југу Кине. Неколико недеља касније послала је прве снимке, откривајући јавности први поглед на свој изглед, а потом и „селфи“ са Земљом.

Главни циљ мисије је астероид 469219 Камо'оалева, познат и као 2016 HO3, који су астрономи опсерваторије Халеакала на Хавајима открили 2016. године. Процењује се да је широк између 40 и 100 метара и представља „квазисателит“ Земље, што значи да кружи око Сунца готово истом путањом као и наша планета, у привременом орбиталном партнерству. На хавајском језику име Камо'оалева значи „осцилирајућа небеска стена“.

Према незваничној временској линији коју је објавио новинар Ендру Џоунс, један од водећих познавалаца кинеског свемирског програма, „Тјенвен-2“ је стигао до Камо'оалеве 7. јуна и ушао у орбиту поред астероида.

За око месец дана, 4. јула, очекује се да сонда започне прикупљање узорака са површине, могуће применом до сада невиђене технике бушења. Кинеска национална свемирска агенција још није објавила званичан распоред мисије нити најновије информације о њеном напретку.

Уколико све протекне по плану, узорци би требало да стигну на Земљу 29. новембра 2027. године. Потом ће „Тјенвен-2“ искористити Земљину гравитацију као праћку и наставити пут ка спољашњим деловима Сунчевог система.

Други циљ мисије је објекат 311P/PanSTARRS, необично небеско тело иза Марсове орбите које има особине и комета и астероида, до кога би сонда требало да стигне 2035. године.

Узорци са Камо'оалеве могли би да дају одговоре на бројна питања, укључујући и право порекло овог објекта, за који неки научници верују да је настао одломивши се од Месеца.

„Оно што ову мисију чини изузетном јесте чињеница да још не знамо његов састав ни порекло“, рекао је Ли Чунлај из Националне астрономске опсерваторије Кинеске академије наука и главни руководилац земаљског система подршке мисији „Тјенвен-2“. „Коначне одговоре добићемо тек након завршетка истраживања.“

Шта је Камо'оалева?

Тренутно је познато осам Земљиних квазимесеца који заједно са нашом планетом круже око Сунца. За разлику од такозваних „минимесеца“, астероида које Земљина гравитација привремено зароби на неколико месеци или година, квазимесеци никада нису гравитационо везани за нашу планету. Они се споро крећу у њеној близини и прате је кроз Сунчев систем.

Такво партнерство може да траје деценијама, па чак и вековима. Научници сматрају да Камо'оалева прати Земљу најмање један век, а да би у том положају могла да остане још око 300 година.

„Начин на који се Камо'оалева креће заједно са Земљом помало подсећа на пса који вас прати током дуге шетње кроз шуму, али није ваш пас“, објаснио је планетарни научник Ричард Бинзел са Масачусетског технолошког института (MИТ).

Ова свемирска стена пречника приближно као велики панорамски точак један је од најближих квазимесеца Земљи. Најмања удаљеност између њега и наше планете износи око 4,6 милиона километара, што је приближно 12 пута више од растојања до Месеца. Истовремено, један је од најбрже ротирајућих квазимесеца, јер се око своје осе окрене за само 30 минута.

За разлику од већине других квазимесеца, за које се претпоставља да потичу из главног астероидног појаса између Марса и Јупитера, најбоља тренутна претпоставка је да је Камо'оалева заправо део Месеца.

Ова хипотеза заснива се на посматрањима из 2021. године која су показала да астероид упија и одбија светлост на сличан начин као Месец, што указује да би могао бити комад лунарног материјала избачен приликом удара метеора у далекој прошлости.

Научници су 2024. године као највероватније место настанка издвојили кратер Ђордано Бруно, широк 22 километра, који се налази на „тамној" страни Месеца. Ипак, и даље постоји могућност да је реч о астероиду из главног појаса који само необично подсећа на лунарни материјал.

„Веома ме занима одговор на питање његовог порекла, јер је расправа о томе да ли потиче са Месеца и даље потпуно отворена“, каже Марко Фенучи из Европске свемирске агенције, коаутор више научних радова о Камо'оалеви.

Прикупљање узорака

Наредних неколико недеља „Тјенвен-2“ ће мапирати површину астероида са висине од 300 метара до 20 километара како би научници проценили његову густину и одабрали најбоље место за слетање.

Очекује се да ће сонда 4. јула прикупити око 100 грама површинског материјала, односно реголита. Међутим, начин узорковања зависиће од структуре астероида.

Уколико је реч о „гомили шљунка“ састављеној од лабаво повезаних стена, сонда ће применити технику кратког додира са површином. Летелица ће лебдети непосредно изнад астероида, док ће роботска рука захватити узорак. Овај метод користиле су и америчка мисија „Озирис-Ркс" на астероиду Бену и јапанска мисија „Хајабуса-2“ на астероиду Рјугу.

Ако је површина компактнија и чвршћа, „Тјенвен-2“ ће покушати директно слетање и фиксирање на површину пре бушења. Такав поступак до сада никада није примењен и могао би да омогући дуже и прецизније узорковање.

После сакупљања материјала, сонда ће наставити истраживања величине, облика и путање астероида.

Крајем априла 2027. године „Тјенвен-2“ ће напустити Камо'оалеву и кренути ка Земљи. По доласку ће одбацити капсулу са узорцима, која ће ући у атмосферу брзином од око 43.500 километара на сат.

Шта бисмо могли да научимо

Поред решавања питања порекла Камо'оалеве, узорци би могли да открију много више о настанку и развоју Сунчевог система.

Претходне мисије које су донеле узорке астероида помогле су научницима да разумеју одакле потиче вода на Земљи, како су се сложени органски молекули ширили раним Сунчевим системом и како свемирско окружење временом мења особине астероида.

Близина квазимесеца и минимесеца Земљи чини их потенцијално важним станицама за будућа свемирска путовања. Неки истраживачи предлажу да би могли да послуже као привремене базе или места за допуну ресурса на путу ка Марсу и другим удаљеним одредиштима.

Једно од питања које научници желе да истраже јесте да ли је из оваквих тела могуће издвајати воду. Ако је Камо'оалева заиста део Месеца, то би могло да има значајне последице за будуће лунарне базе.

Истовремено, истраживање оваквих објеката може да помогне и у планетарној одбрани. Иако је мало вероватно да ће Камо'оалева икада угрозити Земљу, много већи објекти у близини наше планете могли би да изазову глобалне катастрофе у случају удара.

„На временској скали од неколико векова овакви објекти имају одређену вероватноћу судара са Земљом“, упозорава Бинзел. „Боље разумевање свемирских стена попут Камо'оалеве може нас припремити за случај да једног дана откријемо заиста опасан објекат.“

На крају, мисија „Тјенвен-2“ биће и нови тест кинеских способности у истраживању свемира, што би могло да покаже да ли је Кина на путу да у будућности преузме водећу улогу у свемирским истраживањима од Сједињених Америчких Држава.

Петар се интересује за хазардологију и природне катастрофе, делом под утицајем свог ментора др Тина Лукића, који му је доста причао о томе. Поред тога, воли и геоморфологију.

Марко такође воли геоморфологију и климатологију, и генерално практичну географију. Љубав према географији развио је кроз рад у Петници, као полазник семинара.

Такмичење на Националној географској олимпијади је састављено из три дела: писани тест, мултимедијални тест и практични рад.

Учесници се суочавају са захтевним задацима из теорије и праксе, а поред знања, важан је и фактор среће.

Марко ће у септембру представљати Србију на Конференцији младих друштвених научника на Балију са радом о процени подложности клизиштима у београдским насељима Мали Мокри Луг и Миријево.

Припреме за Европску географску олимпијаду у Варни су у току, уз подршку Центра „Никола Тесла“ и ментора са Географског факултета.

Млади такмичари се надају да ће осим медаља донети и нова пријатељства и искуства са међународних сусрета.

„Имамо пријатеље из разних земаља и често останемо у контакту с њима, па их посећујемо када идемо код њих“, напомиње Петар, а сви заједно истичу да су спремни да настве. свој успешан пут.

Налази су показали да су виногради из римског доба били део софистициране пољопривредне мреже царства, која је можда утицала на развој савременог винарства.

Истраживање, које су предводили научници са Универзитета у Јорку, такође је утврдило да је у Кјантију, области Тоскане данас познатој по црвеном санђовезе вину, некада доминирало бело грожђе.

Научници су до открића дошли на локалитету Цетамура дел Кјанти, археолошком налазишту на брду које је било дом Етрураца пре доласка Римљана, а касније и средњовековних Италијана. Људи који су ту живели између 300. године пре нове ере и 300. године нове ере бацали су семенке грожђа у дубоке бунаре, где су оне очуване у муљу, у средини без кисеоника.

„Секвенционирали смо ДНК из 80 семенки и открили изузетну причу о континуитету. Већина анализираних семенки припадала је једној идентичној сорти која је директно преношена са Етрураца на Римљане и одржавана вековима“, рекла је др Оја Инанли, коауторка студије са Универзитета у Јорку.

Према њеним речима, пронађени материјал и савремене методе омогућили су научницима да оду корак даље у генетској анализи и утврде боју древног грожђа. „Маркери су показали да је ова доминантна, дуговечна лоза давала беле бобице“, прецизирала је др Инанли.

Већа учесталост белог грожђа била је изненађење за истраживаче.

„Истраживања нашег тима додају важно поглавље у историју вина у виноградарском региону Кјанти. Какво пријатно изненађење је сазнање да је данас светски познатом црвеном вину заправо претходило бело вино које је вековима неговано и одржавано у етрурско и римско доба“, истакла је Ненси де Грумонд, професорка Универзитета Флориде, који од 1973. године спроводи ископавања у тој италијанској области.

Након римског освајања насеља, на локалитету се појављују нове сорте грожђа, што вероватно указује на увођење лоза из других делова царства, показали су резултати студије.

Генетска анализа је такође открила да је доминантна лоза области била блиско повезана са две древне семенке грожђа раније пронађене на југу Француске.

Истраживачи истичу да ово представља биолошки доказ дугих пољопривредних мрежа унутар Римског царства, које су можда допринеле стандардизацији производње вина какву познајемо данас.

Како би се заиста разумело шта се дешава, најбоље је анализирати кретање лопте под различитим условима.

Фудбал у свемиру

Ако замислимо да смо далеко од наше планете, где нема ни ваздуха ни гравитације, лопта мирује, а онда је играч у свемирском оделу шутне.

Док је стопало у контакту са лоптом, на њу делује сила потиска. Лопта се сабија, затим враћа у првобитни облик и одлеће са стопала; све то траје око стотог дела секунде, а професионални играч може лако да је пошаље брзином од преко 100 километара на сат.

Примењена сила мења брзину лопте, али важно је знати да након што лопта изгуби контакт са стопалом на њу више не делује никаква сила. То значи да ће наставити да се креће праволинијски и равномерно... практично до краја времена – како гласи Њутнов први закон.

Наравно, у свемиру бисмо овако изгубили много лопти, па то и није баш практично.

Фудбал на Земљи без ваздуха

Други модел кретања лопте може се анализирати на Земљи под претпоставком да нема атмосфере.

Сада се појављује нова интеракција – гравитационо привлачење планете. Силу можемо израчунати као Fg = m × g, где је m маса лопте, а g јачина земљиног гравитационог поља (9,8 њутна по килограму). Узгред, Fg је оно што углавном једноставно називамо „тежином“.

Разлика је у томе што ова сила наставља да делује и након шута. Лопта се креће одређеном брзином, а гравитација непрестано мења њено кретање. Брзина промене брзине назива се убрзање (a).

Ту се појављује Њутнов други закон, који каже да убрзање зависи од резултујуће силе (Fnet) и масе (m) тела. Обично се записује као Fnet = m × a, али може да се представи и на следећи начин: a = Fnet/m. Комбинујући ово са гравитационом силом, добијамо нешто веома занимљиво:

Пошто и гравитација и убрзање зависе од масе лопте, маса се поништава. Долазимо до закључка да свако тело на Земљи има убрзање наниже од 9,8 метара у секунди на квадрат (m/s²). То значи да ће, ако истовремено пустите куглу за куглање и стаклени кликер, оба ће пасти на земљу у истом тренутку – иако је гравитациона сила која делује на куглу за куглање хиљадама пута већа. Чудно, зар не?

У присуству гравитације, ако је лопта шутнута увис, њена вертикална брзина ће се постепено смањивати, затим достићи нулу, па променити смер, док ће током пада брзина да расте. Другим речима, лопта почиње да убрзава наниже чим је шутнута, чак и док се још увек креће навише.

Шта је са хоризонталним кретањем?

Пошто након почетног ударца нема хоризонталне силе, лопта наставља да се креће напред истом брзином, баш као у свемиру. Људи често мисле да лопта пада зато што се њено кретање напред успорава, али је заправо супротно. Без отпора ваздуха она уопште не успорава. Зауставља се само зато што јој се нешто нађе на путу.

Као резултат добијамо добро познату обрнуту параболу, која се често назива балистичком путањом јер је то пут којим се креће сваки пројектил без сопственог погона – топовско ђуле, метак или кошаркашка лопта. Свако тело на које делује само гравитација кретаће се на овај начин.

Фудбал са ваздухом

Срећом, Земља има атмосферу. Али она драстично мења игру. Сада постоји непрекидна хоризонтална сила коју називамо отпор ваздуха, или аеродинамички отпор, и она делује у смеру супротном од кретања лопте.

Замислите молекуле ваздуха као безброј ситних лоптица за стони тенис. Док се фудбалска лопта креће кроз ваздух, судара се са огромним бројем тих малих „лоптица“, а сваки судар производи силу која је гура уназад.

Све те појединачне силе заједно чине укупну силу отпора ваздуха. Што је тело веће, више судара мора да савлада.

Више судара има и брже тело. То значи да приликом лаганог убацивања лопте са аут линије отпор ваздуха није значајан фактор, али код снажног шута не може се занемарити. Заправо, удвостручавање брзине лопте повећава отпор ваздуха четири пута. Без отпора ваздуха, голман би могао да избије лопту преко читавог терена и трибина иза њега.

Фудбал са ротацијом

Међутим, постоји још један начин на који ваздух утиче на фудбалску лопту. Ако се лопта окреће, ситне „ваздушне лоптице“ не само да се одбијају од ње већ бивају и повучене у смеру ротације. Ту ступа на сцену динамика флуида. Управо то узрокује да се путања лопте закриви.

Док се окреће, лопта повлачи део ваздуха са своје горње стране и потискује га уназад и надоле. Али ако лопта потискује ваздух надоле, онда ваздух мора да потискује лопту нагоре.

Силе увек настају као последица интеракције два тела – сила којом лопта делује на ваздух и сила којом ваздух делује на лопту једнаке су по величини и супротног смера. (Ето и Њутновог трећег закона.)

Ово се назива Магнусовом силом, а њена величина зависи од величине лопте, врсте површине (глатка или храпава), брзине ротације и брзине кретања.

Код повратне ротације (backspin), Магнусова сила делује нагоре и делимично поништава дејство гравитације. То значи да лопта лети даље. Зато бејзбол играчи настоје да створе повратну ротацију када желе да пошаљу лопту за хоум ран.

Управо у овоме лежи магија.

Ако желимо да се путања неког тела закриви током лета, потребно је да га завртимо, а то функционише зато што тело интерагује са ваздухом.

Да би се закривила путања фудбалске лопте у страну, потребно је само да се заротира око вертикалне осе уместо око хоризонталне. То се постиже тако што се лопта шутне мало ван центра, са једне или друге стране – и настаје магија!