<?xml version="1.0" encoding="utf-8" ?>














<rss version="2.0" xmlns:content="http://purl.org/rss/1.0/modules/content/">
    <channel>
        <title>РТС :: Наука</title>
        <link>http://rts.rs/magazin/nauka/rss.html</link>
        <description></description>
        <language>sr</language>
        <image>
        
            
                
                <url>http://rts.rs/img/logo.png</url>
                
            
        <title>РТС :: Наука</title>
        <link>http://rts.rs/magazin/nauka/rss.html</link>
        </image>

        
            <item>
                <title>Историјска прекретница Војаџера 1 – прешао тачно један светлосни дан од Земље</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6085589/vojadzer-1-rekord-svetlosni-dan.html</link>
                <description>
                    Свемирска сонда „Војаџер 1“ на невероватном је путовању које је превазишло сва очекивања, а данас је достигла још једну велику прекретницу. Летелица величине мањег аутомобила била је први објекат који је направио човек, а који је ушао у међузвездани простор. Скоро 50 година удаљава се од Земље брзином од 61.100 километара на час и званично је достигла удаљеност од једног светлосног дана од Земље.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/17/12/43/679/6057472/thumbs/14434204/Vojadzer_t.jpg" 
                         align="left" alt="Историјска прекретница Војаџера 1 – прешао тачно један светлосни дан од Земље" title="Историјска прекретница Војаџера 1 – прешао тачно један светлосни дан од Земље" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><span lang="sr-RS">Тачно </span>у 09.16 часова по универзалном времену, <span lang="sr-RS">„</span>Војаџер 1<span lang="sr-RS">“</span> биће удаљен 25,9 милијарди километара од матичне планете.</p>
<p><!--<box box-left 51981532 media>--></p>
<p>То је раздаљина коју светлост пређе за један дан, док <span lang="sr-RS">ј</span>е сонди за то би<span lang="sr-RS">ло</span> потребно више од 49 година.</p>
<p>„Војаџер 1 биће први објекат који је направио човек, а који ће достићи ову удаљеност од Земље, чиме ће бити додат још један историјски првенац на дугачку листу успеха ове мисије“, наводи се у саопштењу Н<span lang="sr-RS">асе</span>.</p>
<p>„Војаџер 1 и његов близанац, Војаџер 2, једине су свемирске летелице које су икада деловале изван хелиосфере, односно заштитног мехура честица и магнетних поља које ствара Сунце.“</p>
<h3><strong>Зашто је важан један светлосни дан</strong></h3>
<p>Достизање удаљености од једног светлосног дана није само занимљива прекретница којом се мисија може похвалити. Она има и практичне последице по комуникацију научника са сондом.</p>
<p>Првобитни задатак <span lang="sr-RS">„</span>Војаџера 1<span lang="sr-RS">“</span> био је да пролети поред Јупитера и Сатурна. Те циљеве остварио је 1979. и 1980. године, али се ту његово путовање није завршило. Наставио је даље кроз свемир.</p>
<p>Током мисије, <span lang="sr-RS">„</span>Војаџер 1<span lang="sr-RS">“</span> и <span lang="sr-RS">„</span>Војаџер 2<span lang="sr-RS">“</span> послали су на Земљу фотографије настале током приближавања Јупитеру, Сатурну, Урану и Нептуну. Последњих година наставили су да бележе и анализирају необичне и занимљиве појаве у међузвезданом простору.</p>
<p>Ипак, упркос свему што је мисија постигла, летелица која се напаја енергијом добијеном распадом плутонијума постепено остаје без извора енергије.</p>
<p>Н<span lang="sr-RS">аса</span> је током протекле године један по један искључивала научне инструменте како би продужила њен рад.</p>
<p>Тренутно су остала активна још два инструмента: магнетометар и подсистем за мерење плазма-таласа, који и даље региструје слабе електромагнетне сигнале из међузвезданог простора.</p>
<p>Н<span lang="sr-RS">аса</span> се нада да ће <span lang="sr-RS">„</span>Војаџер 1<span lang="sr-RS">“</span> наставити да комуницира са Земљом и почетком тридесетих година овог века, пре него што његово напајање коначно падне испод минималног нивоа неопходног за рад било ког инструмента.</p>
<p>Међутим, престанак рада неће означити и крај његове мисије.</p>
<h3><strong>Златна плоча као порука будућим цивилизацијама</strong></h3>
<p>„Војаџер 1<span lang="sr-RS">“</span> и <span lang="sr-RS">„</span>Војаџер 2<span lang="sr-RS">“</span> носе позлаћене бакарне плоче познате као „Златна плоча“ (Golden Record), на којима су забележене информације које представљају живот и културу на Земљи.</p>
<p><!--<box box-left 51981535 media>--></p>
<p>На плочама се налазе поздрави на више од 50 језика, звуци кише и морских таласа, као и музичка дела од првог става Пете симфоније Лудвига ван Бетовена до песме Johnny B. Goode, Чака Берија.</p>
<p>Ту је и мапа пулсара која показује положај Земље, у случају да неко у свемиру једног дана пронађе летелицу.</p>
<p>Златна плоча садржи и уводну поруку тадашњег председника Сједињених Америчких Држава Џимија Картера, који је био на функцији у време лансирања <span lang="sr-RS">„</span>Војаџера 1<span lang="sr-RS">“</span>. У поруци је сажет део тежњи научника који су саставили прву музичку и културну поруку човечанства намењену другим цивилизацијама.</p>
<p>„Ову поруку шаљемо у космос. Вероватно ће опстати милијарду година у нашој будућности, када наша цивилизација буде дубоко измењена, а површина Земље можда потпуно промењена. Од 200 милијарди звезда у галаксији Млечни пут, неке од њих – можда и многе – могле би да имају насељене планете и цивилизације способне за путовања кроз свемир. Ако нека од тих цивилизација пресретне Војаџер и буде у стању да разуме забележени садржај, ово је наша порука:</p>
<p>Ово је поклон са малог, удаљеног света, сведочанство о нашим звуцима, нашој науци, нашим сликама, нашој музици, нашим мислима и осећањима. Покушавамо да преживимо своје време како бисмо могли да живимо у вашем. Надамо се да ћемо једног дана, пошто решимо проблеме са којима се суочавамо, постати део заједнице галактичких цивилизација. Ова плоча представља нашу наду и нашу одлучност, као и нашу добру вољу у огромном и величанственом свемиру.“</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 18 Nov 2026 09:11:24 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6085589/vojadzer-1-rekord-svetlosni-dan.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/17/12/43/679/6057472/thumbs/14434198/Vojadzer_t.jpg</url>
                    <title>Историјска прекретница Војаџера 1 – прешао тачно један светлосни дан од Земље</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6085589/vojadzer-1-rekord-svetlosni-dan.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/17/12/43/679/6057472/thumbs/14434198/Vojadzer_t.jpg</url>
                <title>Историјска прекретница Војаџера 1 – прешао тачно један светлосни дан од Земље</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6085589/vojadzer-1-rekord-svetlosni-dan.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Генетска варијанта наслеђена од неандерталаца повезана са мањим ризиком од шизофреније</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6085453/genetska-varijanta-nasledjena-od-neandertalaca-povezana-sa-manjim-rizikom-od-sizofrenije.html</link>
                <description>
                    Варијанта коју су савремени људи наследили од неандерталаца могла би да смањи вероватноћу развоја шизофреније за готово 10 одсто код особа које носе две њене копије. Истраживање је, међутим, показало и да је код носилаца ове варијанте нешто мањи потиљачни режањ мозга, што не значи да имају слабије когнитивне способности.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/17/10/9/909/6056500/thumbs/14432260/bond.png" 
                         align="left" alt="Генетска варијанта наслеђена од неандерталаца повезана са мањим ризиком од шизофреније" title="Генетска варијанта наслеђена од неандерталаца повезана са мањим ризиком од шизофреније" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Генетска варијанта наслеђена од неандерталаца повезана је са мањим ризиком од развоја шизофреније код савремених људи, показало је ново истраживање научника са Института „Макс Планк“ за еволуциону антропологију у Лајпцигу.</p>
<p>Према резултатима студије, особе које носе две копије ове генетске варијанте имају готово 10 одсто мању вероватноћу да развију шизофренију. До ових закључака дошли су истраживачи Хуго Цеберг и Сванте Пебо, а резултати су објављени у научном часопису<em> Proceedings of the National Academy of Sciences</em>.</p>
<p>Истраживачи су, међутим, утврдили и да је код особа које носе ову варијанту нешто мањи потиљачни режањ мозга. Реч је о једном од четири велика мождана режња, смештеном у задњем делу мозга, који обухвата и визуелни кортекс, област задужену за обраду информација које примамо чулом вида.</p>
<p><!--<box box-left 51981199 embed>-->Према проценама научника, запремина овог дела мозга у просеку је мања за 0,85 кубних центиметара код особа које имају једну копију генетске варијанте, док је код оних са две копије разлика око 1,7 кубних центиметара.</p>
<p>Истраживачи, ипак, наглашавају да мања запремина одређене мождане регије не значи да особа има слабије когнитивне способности. Управо тај налаз указује на то да се анатомске разлике у мозгу не могу аутоматски тумачити као разлике у интелигенцији или другим способностима.</p>
<h3><strong>Генетска варијанта пронађена у свих пет анализираних генома неандерталаца</strong></h3>
<p>У истраживању су упоређени генетски подаци савремених људи, неандерталаца и денисоваца, изумрле групе из рода Homo која је живела на подручју Азије пре приближно 300.000 до 30.000 година. Научници су анализирали и раније прикупљене снимке око 4.000 можданих регија.</p>
<p>Генетска варијанта пронађена је у свих пет анализираних генома неандерталаца, али не и код денисоваца. Налази се у близини гена DAAM1, који, између осталог, има улогу у раном развоју мозга.</p>
<p><!--<box box-left 51981209 media>-->Научници нису утврдили да ова варијанта утиче на друштвено понашање или когнитивне способности. Такође, нису пронашли њену повезаност са другим психичким поремећајима, међу којима су биполарни поремећај, депресија, поремећај пажње и хиперактивности (ADHD) и аутизам.</p>
<p>„Ови резултати упозоравају на потребу за опрезом приликом изједначавања величине појединих можданих регија са когнитивним способностима“, навели су истраживачи.</p>
<h3><strong>Наслеђе неандерталаца и данас присутно у генима савремених људи</strong></h3>
<p>Један од аутора истраживања, Сванте Пебо, добио је Нобелову награду за физиологију или медицину 2022. године за допринос развоју истраживања у области палеогенетике.</p>
<p>Његов научни рад допринео је открићу да су се савремени људи и неандерталци током еволуције више пута међусобно укрштали. Због тога многи данашњи људи чији преци потичу изван Африке у свом генетском материјалу имају око два одсто неандерталских гена.</p>
<p>Научници, међутим, наглашавају да се резултати нове студије односе искључиво на конкретну генетску варијанту, а не на неандерталске гене у целини.</p>
<p>Ранија истраживања показала су да поједине генетске варијанте наслеђене од неандерталаца могу да повећају ризик од развоја Дипитренове контрактуре, познате и као викиншка болест. Са друге стране, неке друге варијанте повезане су са мањом вероватноћом развоја тешког облика ковида 19 и одређеним степеном заштите од појединих заразних болести.</p>
<p>Неандерталско генетско наслеђе може да утиче и на различите особине коже и косе савремених људи. Ново истраживање тако допуњује сазнања о томе како су се генетске особине наших изумрлих сродника задржале у људској популацији и како могу да буду повезане са различитим биолошким карактеристикама данашњег човека.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 17 Nov 2026 14:48:40 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6085453/genetska-varijanta-nasledjena-od-neandertalaca-povezana-sa-manjim-rizikom-od-sizofrenije.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/17/10/9/909/6056500/thumbs/14432254/bond.png</url>
                    <title>Генетска варијанта наслеђена од неандерталаца повезана са мањим ризиком од шизофреније</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6085453/genetska-varijanta-nasledjena-od-neandertalaca-povezana-sa-manjim-rizikom-od-sizofrenije.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/17/10/9/909/6056500/thumbs/14432254/bond.png</url>
                <title>Генетска варијанта наслеђена од неандерталаца повезана са мањим ризиком од шизофреније</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6085453/genetska-varijanta-nasledjena-od-neandertalaca-povezana-sa-manjim-rizikom-od-sizofrenije.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Чарапе које мењају начин ходања – како једноставан изум штеди енергију</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6084239/carape-stezanje-stopala-lakse-hodanje.html</link>
                <description>
                    Истраживачи су развили чарапе које притиском на предњи део стопала учвршћују његов свод, део који се савија док ходамо. Показали су да овај изум може да смањи потрошњу енергије тела при сваком кораку, што би потенцијално могло да помогне људима да дуже ходају и уз мање напора.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/15/18/0/766/6048630/thumbs/14412942/Carape-za-lakse-hodanje-t.png" 
                         align="left" alt="Чарапе које мењају начин ходања – како једноставан изум штеди енергију" title="Чарапе које мењају начин ходања – како једноставан изум штеди енергију" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Међутим, циљ истраживања првобитно није био побољшање издржљивости при ходању, већ испитивање једне еволутивне мистерије. Људска стопала су чвршћа од стопала других примата, али до сада није било потпуно јасно због чега је то тако.</p>
<p><!--<box box-left 51978418 media>--></p>
<p>Једна од водећих теорија претпоставља да нам ова особина омогућава да ходамо усправно уз мање напора, а најновији експерименти пружају додатну потврду те претпоставке.</p>
<p>Тим истраживача са Универзитета Тексас у Остину окупио је 12 здравих испитаника, просечне старости 28 година, који су у петоминутним интервалима ходали на покретној траци. Том приликом упоређивали су ефекте посебно дизајнираних чарапа за учвршћивање стопала са обичним чарапама.</p>
<p>Резултати истраживања, објављени у часопису <em>Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences</em>, показали су да чарапе за учвршћивање стопала заиста могу да смање потрошњу енергије тако што стопало чине стабилнијим.</p>
<p>„Ове посебно дизајниране чарапе вршиле су већи притисак на предњи део стопала него комерцијално доступне чарапе, што је, захваљујући спрезању сила дуж различитих оса, повећало крутост унутрашњег уздужног свода стопала“, наводе истраживачи у објављеном раду.</p>
<p>„Ходање у чарапама које учвршћују стопало смањило је метаболичку потрошњу енергије целог тела за два одсто у поређењу са ходањем у обичним чарапама.“</p>
<p>Смањење од два одсто можда не делује значајно, али истраживачи га пореде са уклањањем терета од два килограма око струка. Та разлика би могла да се осети током планинарења или дужих пешачких тура.</p>
<p>Чврста плетена трака око предњег дела стопала осмишљена је тако да спречи његово ширење под оптерећењем. Експерименти су показали да је уздужна крутост свода стопала повећана за 65 одсто, али да је стопало и даље могло да се савија и одгурује од подлоге при сваком кораку.</p>
<p>„Ове чарапе ублажиле су ширење предњег дела стопала и учврстиле његов унутрашњи уздужни свод, а да притом, по свему судећи, нису ограничиле покретљивост стопала у завршној фази корака“, наводе истраживачи.</p>
<p>„У складу са нашом хипотезом, ходање са крућим стопалима смањило је метаболичку потрошњу енергије код испитаника, јер је омогућило економичније контракције мишића који испружају скочни зглоб.“</p>
<h3><strong>Крућа стопала – мање енергије потребно</strong></h3>
<p>Посматрања су показала да су мишићи листова током ходања стварали нешто већу силу, али су се истовремено спорије <span lang="sr-RS">стезали</span>, што укупно захтева мање енергије. Тај принцип сличан је преласку на виши степен преноса код бицикла.</p>
<p>Потрошња енергије анализирана је мерењем дисања, односно количине кисеоника коју су испитаници уносили и угљен-диоксида који су издахнули.</p>
<p>„Теоријски, крућа стопала омогућавају ходање уз мање напора. Спречавањем савијања средњег дела стопала нагоре, већа крутост стопала обично омогућава да оно при сваком кораку обави више механичког рада. Због тога мишићи ногу морају да обаве мање механичког рада како би одржали равномерно ходање, што може да смањи метаболичку потрошњу енергије целог тела“, наводе истраживачи.</p>
<p><span lang="sr-RS">И</span> раније <span lang="sr-RS">је</span> <span lang="sr-RS">покушава</span><span lang="sr-RS">но</span> да <span lang="sr-RS">се</span> утврд<span lang="sr-RS">и</span> да ли круће стопало омогућава енергетски ефикасније ходање, али без успеха. Претходни експерименти са крутим улошцима за обућу и потпорама за свод стопала нису показали смањење потрошње енергије.</p>
<p>Нови резултати представљају додатни доказ теорије да су људска стопала током еволуције постала чвршћа како би омогућила ефикасније одгуривање од подлоге при ходању на две ноге. Показало се и да додатно учвршћивање стопала може да учини кретање још ефикаснијим.</p>
<p>Ове чарапе, као и слични одевни предмети, у будућности би могли да нађу примену и у свакодневном животу. За њихов дизајн већ је поднета пријава за патент.</p>
<p>Оне би могле да побољшају издржљивост људи током ходања и олакшају кретање особама са различитим степенима покретљивости, и то на једноставнији и јефтинији начин од постојећих решења.</p>
<p>„Зато представљамо чарапе за учвршћивање стопала као јефтину технологију која се лако може применити, а која је способна да смањи метаболичку потрошњу енергије током ходања, а можда и трчања.“</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 17 Nov 2026 08:54:42 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6084239/carape-stezanje-stopala-lakse-hodanje.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/15/18/0/766/6048630/thumbs/14412936/Carape-za-lakse-hodanje-t.png</url>
                    <title>Чарапе које мењају начин ходања – како једноставан изум штеди енергију</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6084239/carape-stezanje-stopala-lakse-hodanje.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/15/18/0/766/6048630/thumbs/14412936/Carape-za-lakse-hodanje-t.png</url>
                <title>Чарапе које мењају начин ходања – како једноставан изум штеди енергију</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6084239/carape-stezanje-stopala-lakse-hodanje.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Скелети старији од гробница: Научници упозоравају на грешку у археолошким истраживањима</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6084071/skeleti-danska-arheolozi-grobovi-greska-datiranje.html</link>
                <description>
                    Научници су установили да су неки скелети пронађени у средњовековним манастирима у Данској наизглед старији од самих грађевина у којима су сахрањени. Узрок би могла да буде исхрана богата слатководном рибом, због које радиокарбонско датирање може да покаже да су људски остаци старији и по неколико векова него што заиста јесу.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/15/10/35/62/6047100/thumbs/14409648/skelet_tamb_.jpg" 
                         align="left" alt="Скелети старији од гробница: Научници упозоравају на грешку у археолошким истраживањима" title="Скелети старији од гробница: Научници упозоравају на грешку у археолошким истраживањима" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Нешто необично откривено је приликом анализе скелета пронађених у остацима манастира у Данској. Према резултатима истраживања, поједини људски остаци наизглед потичу из периода који је претходио изградњи манастира у којима су сахрањени, и то за неколико деценија, па чак и векова.</p>
<p>Научници са Универзитета Јужне Данске и Центра за изотопска истраживања сматрају да су пронашли објашњење за ову необичну појаву.</p>
<p>У коментару објављеном у научном часопису <em>Heritage Science</em>, истраживачи су упутили „речи упозорења“ археолозима који користе радиокарбонско датирање за утврђивање старости средњовековних људских остатака.</p>
<h3><strong>Како исхрана може да утиче на резултате радиокарбонског датирања</strong></h3>
<p>Радиокарбонско датирање је релативно поуздана метода за утврђивање старости костију и археолошких предмета, која се може применити на узорке старе до приближно 50.000 година.</p>
<p>Процес почиње у свемиру, где космички зраци ступају у интеракцију са азотом у атмосфери и производе мале количине специфичног изотопа угљеника – угљеника-14. Он се затим везује за атмосферски кисеоник и ствара угљен-диоксид.</p>
<p>Дрвеће и друге биљке које обављају фотосинтезу апсорбују овај угљеник из ваздуха и уграђују га у своје ћелије. Исти процес наставља се кроз ланац исхране, па угљеник-14 у организам уносе и животиње које се хране биљкама, као и оне које једу друге животиње.</p>
<p>Када организам угине, престаје да уноси нови угљеник-14. Од тог тренутка његова количина у телу постепено се смањује услед радиоактивног распада.</p>
<p><!--<box box-left 51978026 media>-->Анализом количине угљеника-14 у костима и поређењем са познатим историјским вредностима овог изотопа у атмосфери, научници могу прилично прецизно да процене старост остатака.</p>
<p>Међутим, постоји проблем.Ова метода добро функционише код људи и животиња чија се исхрана углавном заснива на копненим биљкама и животињама. Ситуација је другачија код оних који су јели много рибе, због појаве познате као ефекат резервоара.</p>
<p>Реке, језера и океани имају различите односе изотопа угљеника. На то утичу, између осталог, растворени карбонати који доспевају у воду отицањем са копна, као и избијање старијег угљен-диоксида из дубљих слојева.</p>
<p>Због тога речна вода, на пример, може да садржи око 15 одсто мање угљеника-14 него атмосфера.</p>
<p>Последица је да кости особе чија је исхрана била богата рибом могу изгледати и по неколико стотина година старије него што заиста јесу.</p>
<p>„У екстремним случајевима, риба из Рајне, на пример, може изгледати и до 1.300 година старија од копненог организма који је живео у потпуно исто време“, објашњава Кааре Лунд Расмусен, археометриста са Универзитета Јужне Данске.</p>
<p>„Али то не значи да од датума утврђеног за особу која је јела слатководну рибу можете једноставно да одузмете 1.300 година. Напротив. Посебан проблем са слатководним екосистемима јесте то што се овај ефекат изузетно разликује. Може да буде од нуле до 1.000 година.“</p>
<h3><strong>Скелети старији од манастира у којима су сахрањени</strong></h3>
<p>Истраживачки тим анализирао је кости 27 особа чији су остаци ископани на локалитетима средњовековних манастира у Данској. Резултати су показали да је шест узорака имало посебно необичне вредности старости.</p>
<p>У сваком од тих случајева, кости су на основу радиокарбонског датирања изгледале старије од грађевина у којима су пронађене или у чијој су близини биле сахрањене.</p>
<p>Један од примера забележен је у данском граду Свенборгу. Скелет је датиран у период између 1100. и 1155. године, док је манастир на том месту подигнут тек 1236. године.</p>
<p>Други пример потиче из града Виборга. Старост остатака процењена је на најкасније 976. годину, што је више од једног века пре изградње манастира на том месту.</p>
<p>Истраживачи сматрају да би објашњење могло да се налази у средњовековним навикама у исхрани.</p>
<p>„У хришћанској средњовековној Европи, месо је било забрањено током периода поста“, наводе истраживачи.</p>
<p>„Међутим, месо слатководне рибе било је прихватљив извор хране, јер се сматрало да је слатководна риба 'хладна' или 'неутрална', за разлику од меса топлокрвних животиња и морске рибе. У појединим хришћанским заједницама и културама слатководна риба чак се сматрала престижном намирницом", додаје се у објављеном коментару.</p>
<h3><strong>Изотоп азота потврдио утицај водених екосистема</strong></h3>
<p>Истраживачи су пронашли и непосредније доказе да је ефекат резервоара утицао на резултате датирања.</p>
<p>Узорке костију анализирали су и на присуство изотопа азота-15, чије су вредности високе у воденим екосистемима. Анализа је показала повишене нивое овог изотопа у свим испитаним узорцима.</p>
<p>Научници истичу да ова појава није ограничена само на Данску, већ да би могла да буде присутна и на другим археолошким локалитетима у Европи и широм света.</p>
<p>Као пример наводе једно праисторијско налазиште на Балкану, где су пронађени људски остаци са стрелама направљеним од животињских костију које су пробиле скелете.</p>
<p>Логично би било очекивати да су људске кости и врхови стрела приближно исте старости. Међутим, ранија истраживања показала су да људски остаци на основу радиокарбонског датирања могу изгледати и до 500 година старије од стрела направљених од животињских костију.</p>
<p>Једно од могућих објашњења јесте да су људи јели рибу, док животиње од чијих су костију направљене стреле нису имале такву исхрану.</p>
<h3><strong>Археолози морају да узму у обзир ефекат резервоара</strong></h3>
<p>Истраживачи закључују да приликом утврђивања старости археолошких остатака није довољно ослонити се само на резултате радиокарбонског датирања. Неопходно је проценити и да ли је на узорке утицао ефекат слатководног резервоара, као и колики је тај утицај могао да буде.</p>
<p>„Упозорење је да је неопходно проценити да ли су ископане кости под утицајем ефекта слатководног резервоара и, уколико јесу, колики је тај ефекат“, закључују научници.</p>
<p>Због тога препоручују мерење нивоа азота-15 у костима, посебно у оним које потичу из средњовековног периода.</p>
<p>Уколико се утврде повишене вредности овог изотопа, могу се применити посебни модели који помажу да се коригују резултати и добије прецизнија процена старости људских остатака.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 16 Nov 2026 14:02:20 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6084071/skeleti-danska-arheolozi-grobovi-greska-datiranje.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/15/10/35/62/6047100/thumbs/14409642/skelet_tamb_.jpg</url>
                    <title>Скелети старији од гробница: Научници упозоравају на грешку у археолошким истраживањима</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6084071/skeleti-danska-arheolozi-grobovi-greska-datiranje.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/15/10/35/62/6047100/thumbs/14409642/skelet_tamb_.jpg</url>
                <title>Скелети старији од гробница: Научници упозоравају на грешку у археолошким истраживањима</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6084071/skeleti-danska-arheolozi-grobovi-greska-datiranje.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Да ли вишедеценијска изложеност флуору из воде за пиће нарушава когнитивне способности</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6081743/fluor-voda-za-pice-uticaj-pamcenje-istrazivanja.html</link>
                <description>
                    Истраживање спроведено у Ирској, које је обухватило око 2.500 старијих особа, није показало повезаност између дугогодишње изложености флуориду у води за пиће и слабијих когнитивних способности. Резултати пружају додатне доказе о безбедности флуоридизације воде, али истраживачи наглашавају да одсуство доказа о штетном дејству не представља и коначан доказ да ризик не постоји.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/13/22/704/6035869/thumbs/14379973/voda_pice.jpg" 
                         align="left" alt="Да ли вишедеценијска изложеност флуору из воде за пиће нарушава когнитивне способности" title="Да ли вишедеценијска изложеност флуору из воде за пиће нарушава когнитивне способности" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Флуоридизација воде за пиће већ деценијама изазива полемике. Док је способност флуора да помогне у спречавању каријеса добро позната, његова могућа штетна дејства на здравље, посебно на развој и функционисање мозга, и даље су предмет јавних расправа и научних истраживања.</p>
<p>Ова тема поново је привукла пажњу након што су Јута и Флорида прошле године постале прве америчке савезне државе које су забраниле флуоридизацију воде.</p>
<p>Међутим, нова студија објављена у часопису <em>Journal of Dental Research</em> доноси налазе који би могли да ублаже део забринутости. Истраживачи из Ирске нису пронашли повезаност између дуготрајне изложености флуориду путем воде за пиће и слабијих когнитивних способности у старијем животном добу.</p>
<h3><strong>Истраживање обухватило око 2.500 старијих особа</strong></h3>
<p>Истраживање је спроведено на основу података из Ирске лонгитудиналне студије о старењу (Irish Longitudinal Study on Ageing – TILDA), која прати здравствено стање старије популације.</p>
<p>У анализу је укључено приближно 2.500 одраслих особа, просечне старости око 65 година, чија је изложеност флуориду кроз воду за пиће могла да се прати током најмање 50 година живота.</p>
<p>Ирска је увела национални програм флуоридизације воде 1964. године, али концентрације флуорида у локалним водоводним системима нису биле једнаке у свим подручјима. Због тога се и изложеност учесника разликовала у зависности од места у којима су живели током живота.</p>
<p>Истраживачи су, на основу њихових места становања, формирали три групе: са ниском, средњом и високом изложеношћу флуориду.</p>
<p>Затим су нивое изложености упоредили са резултатима два различита теста за процену когнитивних способности.</p>
<p>Резултати нису показали повезаност између количине флуорида којој су учесници били изложени током живота и њихових когнитивних способности.</p>
<p>Другим речима, вишедеценијска изложеност флуориду у води за пиће, у концентрацијама какве се користе у Ирској, није била повезана са слабијим когнитивним функционисањем у старијем животном добу.</p>
<p>„Наши налази пружају уверење да доживотна изложеност флуоридованој води за пиће, на нивоима који се користе у Ирској, није повезана са слабијим когнитивним функцијама код старијих особа“, изјавио је главни аутор студије, Ваинај Шарма, истраживач јавног здравља са Тринити колеџа у Даблину.</p>
<h3><strong>Шта је показало праћење изложености у раном детињству?</strong></h3>
<p>Истраживачи су посебну пажњу посветили и могућој повезаности између изложености флуориду у најранијем животном добу и каснијих когнитивних способности.</p>
<p>У подгрупи најмлађих учесника било је особа које су током првих пет година живота биле изложене флуоридованој води за пиће. Ни у овом случају није утврђена повезаност са њиховим когнитивним способностима.</p>
<p>Ипак, аутори студије упозоравају да ове резултате треба тумачити опрезно.</p>
<p>Само 124 учесника, односно око пет одсто укупног узорка, имало је забележену изложеност флуориду током првих пет година живота. Због тако малог броја испитаника, могућност доношења поузданих закључака о утицају раног излагања флуориду остаје ограничена.</p>
<h3><strong>Резултати се уклапају у део претходних истраживања</strong></h3>
<p>Нова студија надовезује се на ранија истраживања у којима такође није пронађена повезаност између флуоридизације воде за пиће и когнитивних способности.</p>
<p>Ипак, научна литература не даје потпуно једнозначну слику.</p>
<p>Две студије спроведене у Кини повезале су изложеност флуориду са когнитивним оштећењима код старијих особа. Међутим, њихови налази односили су се на прекомерну изложеност флуориду, односно на стања повезана са флуорозом, због чега се не могу непосредно поредити са концентрацијама које се користе у програмима флуоридизације воде за пиће.</p>
<p><!--<box box-left 51973315 media>-->Додатну пажњу привукла је и метаанализа објављена 2025. године, која је указала на повезаност између изложености флуориду и нижих резултата на тестовима интелигенције код деце. Део доказа обухваћених том анализом односио се, међутим, на концентрације флуорида веће од оних које се уобичајено користе за флуоридизацију воде.</p>
<p>Због тога је важно разликовати резултате истраживања која се баве уобичајеним нивоима флуорида у води за пиће од оних која проучавају последице прекомерне изложености.</p>
<h3><strong>Одсуство доказа о штетности није коначан доказ безбедности</strong></h3>
<p>Аутори ирске студије истичу да њихови налази не доказују да је флуорид у потпуности безопасан за мозак. Они показују да у испитиваној популацији није пронађен доказ да је дуготрајна изложеност флуориду у концентрацијама које се користе у Ирској повезана са слабијим когнитивним способностима у старијем животном добу.</p>
<p>Истраживање зато представља важан допринос расправи о безбедности флуоридизације воде, али не даје основу за закључак да су сва потенцијална питања у вези са утицајем флуорида на здравље коначно разјашњена.</p>
<p>„Флуоридизација је један од најефикаснијих алата које имамо за смањење каријеса на нивоу становништва, због чега је важно што сада имамо дугорочне податке из Ирске који показују да она не долази уз цену нарушавања когнитивног здравља“, изјавио је Мајкл Кроу, истраживач стоматологије са Тринити колеџа у Даблину.</p>
<p>Истраживачи се надају да ће ови резултати допринети расправи заснованој на научним доказима о безбедности програма флуоридизације воде, како у Ирској тако и у другим земљама.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 16 Nov 2026 08:04:44 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6081743/fluor-voda-za-pice-uticaj-pamcenje-istrazivanja.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/13/22/704/6035869/thumbs/14379961/voda_pice.jpg</url>
                    <title>Да ли вишедеценијска изложеност флуору из воде за пиће нарушава когнитивне способности</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6081743/fluor-voda-za-pice-uticaj-pamcenje-istrazivanja.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/13/22/704/6035869/thumbs/14379961/voda_pice.jpg</url>
                <title>Да ли вишедеценијска изложеност флуору из воде за пиће нарушава когнитивне способности</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6081743/fluor-voda-za-pice-uticaj-pamcenje-istrazivanja.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Откриће у Јужном кинеском мору – „змајеве кугле“ могле би да открију како живот опстаје без сунчеве светлости</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083605/mekusci-na-dnu-juznog-kineskog-mora-fabrike-bakterija-metan.html</link>
                <description>
                    У муљу на дну Јужног кинеског мора живи ретки мекушац који би могао да промени досадашња сазнања о преживљавању у морским дубинама. Научници су у његовим ћелијама пронашли необичне структуре испуњене бактеријама које користе хемијску енергију за производњу органских материја, а могле би да служе и као извор хране за свог домаћина.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/14/8/400/6044933/thumbs/14404067/zmajeva-kugla-snimak-morskog-dna.jpg" 
                         align="left" alt="Откриће у Јужном кинеском мору – „змајеве кугле“ могле би да открију како живот опстаје без сунчеве светлости" title="Откриће у Јужном кинеском мору – „змајеве кугле“ могле би да открију како живот опстаје без сунчеве светлости" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Научници су открили микроскопску органелу каква до сада није виђена на Земљи, скривену у загонетном створењу које живи у морским дубинама.</p>
<p>Назвали су је „змајева кугла“ (dragonball), јер се налази у телу ретког и тешко уочљивог мекушца <em>Chaetoderma shenloong</em>, који је откривен дубоко закопан у муљу на два места у Јужном кинеском мору на којима метан продире из морског дна, а према најновијем истраживању, и на једној локацији код Јапана.</p>
<p>Када је ова врста први пут откривена 2024. године, нашла се међу десет најзначајнијих открића године, према избору Светског регистра морских врста (WoRMS).</p>
<h3><strong>Необични мекушац наставља да изненађује научнике</strong></h3>
<p>Примерци ископани на месту истицања метана у Јужном кинеском мору открили су да је њихова дигестивна жлезда испуњена бројним „змајевим куглама“.</p>
<p>Назив „змајева кугла“ представља омаж чувеној манга серији Акире Торијаме. Њиме се описује новооткривена структура коју су научници пронашли унутар мембрана појединих ћелија дигестивног система овог мекушца.</p>
<p>Када су истраживачи анализирали те микроскопске одељке, изненадила их је изузетна сложеност њихове унутрашње грађе.</p>
<p>Свака „змајева кугла“ окружена је са више од 20 слојева мембрана и садржи стотине бактерија способних да, уместо сунчеве светлости, користе хемијску енергију за производњу органских материја.</p>
<p><!--<box box-left 51977177 media>--></p>
<p>У мрачним морским дубинама улога ових структура могла би да буде од пресудног значаја за преживљавање.</p>
<p>Истраживачи из Јапана и Кине сматрају да су „змајеве кугле“ прве специјализоване органеле намењене хемосинтези.</p>
<h3><strong>Упоређују их са малим „фармама“ бактерија</strong></h3>
<p>Научници претпостављају да „змајеве кугле“ омогућавају узгајање посебних микроорганизама способних да оксидују сумпор и тако хемијску енергију претварају у органске материје.</p>
<p>„Једно од најважнијих научних открића након проналаска првог дубокоморског хидротермалног извора у области Галапагоског раседа 1977. године било је сазнање да многе животиње које насељавају редукционе средине, попут топлих хидротермалних извора и хладних извора истицања гасова, добијају енергију и хранљиве материје тако што се 'хране' симбиотским бактеријама које обављају хемосинтезу користећи неорганске хемијске супстанце“, објашњавају аутори истраживања.</p>
<p>Одраније је познато да неке дубокоморске животиње у посебним ћелијама, названим бактериоцити, имају бактерије способне за хемосинтезу.</p>
<p><!--<box box-left 51977180 media>--></p>
<p>Међутим, чини се да су „змајеве кугле“ потпуно нове структуре које се налазе унутар тих ћелија. Оне нису уочене код других мекушаца нити код цевастих црва.</p>
<p>Секвенцирањем ДНК истраживачи су утврдили да „змајеве кугле“ садрже само једну врсту симбиотских бактерија које оксидују сумпор.</p>
<p>Научници још не разумеју зашто су те бактерије смештене унутар „змајевих кугли“, али имају неколико претпоставки.</p>
<p>Ови мекушци највећи део живота проводе закопани у седименту морског дна, где је кисеоника изузетно мало.</p>
<p>Истраживачи сумњају да мекушац у одређеном тренутку разграђује неке од мембрана „змајевих кугли“ у својим бактериоцитима, ослобађајући тако корисне бактерије у остатак ћелије, где затим могу бити сварене.</p>
<p>На тај начин мекушац би могао да обезбеђује храну из сопствених ћелијских „фарми“.</p>
<p>То вероватно није могуће унутар самих „змајевих кугли“, јер истраживачи у њима нису пронашли лизозоме, ћелијске структуре задужене за разградњу материја.</p>
<h3><strong>Постоји и друго могуће објашњење</strong></h3>
<p>У морским дубинама, где влада несташица кисеоника, задржавање бактерија унутар „змајевих кугли“ могло би да спречи њихово трошење овог ограниченог ресурса, остављајући више кисеоника самом мекушцу.</p>
<p><!--<box box-left 51977186 media>--></p>
<p>„Ипак, због недостатка живих примерака доступних за експерименте, ова хипотеза се првенствено заснива на корелационим доказима и захтева физиолошку потврду“, признају аутори студије.</p>
<p>Један од мекушаца коришћених у најновијој анализи случајно је прикупљен на месту истицања гасова у близини блатног вулкана код обале Јапана, чиме је проширено до сада познато подручје распрострањености ове врсте. Ко зна када ће научници поново наићи на неки примерак.</p>
<p>„Наше откриће једног облика прилагођавања код припадника једне од најслабије проучених група животиња показује колико мало знамо о могућностима морских бескичмењака, нарочито дубокоморских врста које живе закопане у седименту“, закључују аутори.</p>
<p>Овај необични дубокоморски мекушац могао би да осветли пут ка новим научним открићима.</p>
<p>Истраживање је објављено у научном часопису <em><strong><a href="https://www.nature.com/articles/s41467-026-78965-0" target="_blank" rel="noopener">Nature Communications</a></strong></em>.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 15 Nov 2026 18:36:23 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6083605/mekusci-na-dnu-juznog-kineskog-mora-fabrike-bakterija-metan.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/14/8/400/6044933/thumbs/14404061/zmajeva-kugla-snimak-morskog-dna.jpg</url>
                    <title>Откриће у Јужном кинеском мору – „змајеве кугле“ могле би да открију како живот опстаје без сунчеве светлости</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083605/mekusci-na-dnu-juznog-kineskog-mora-fabrike-bakterija-metan.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/14/8/400/6044933/thumbs/14404061/zmajeva-kugla-snimak-morskog-dna.jpg</url>
                <title>Откриће у Јужном кинеском мору – „змајеве кугле“ могле би да открију како живот опстаје без сунчеве светлости</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083605/mekusci-na-dnu-juznog-kineskog-mora-fabrike-bakterija-metan.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>У ћилибару откривена богомољка стара 98 милиона година са необичним „листовима“ на трбуху</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083569/cilibar-bogomoljka-pronalazak-fosil.html</link>
                <description>
                    Фосил пронађен у Мјанмару представља најранији јасан доказ да су богомољке током еволуције развиле способност опонашања биљних листова. Необичан инсект, назван Folimantis hyalinala, имао је трбух чији облик и изглед подсећају на листове древне биљке, што научницима пружа нови увид у развој мимикрије код инсеката.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/8/56/24/6043698/thumbs/14401476/fosili.jpg" 
                         align="left" alt="У ћилибару откривена богомољка стара 98 милиона година са необичним „листовима“ на трбуху" title="У ћилибару откривена богомољка стара 98 милиона година са необичним „листовима“ на трбуху" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Средином периода креде, пре приближно 98 милиона година, у тропским кишним шумама на подручју данашњег Мјанмара дрвеће је лучило лепљиву смолу у коју су остајали заробљени различити организми. Међу њима се нашла и једна необична богомољка, чији је фосил милионима година остао сачуван у ћилибару.</p>
<p>Данас овај примерак представља најранији јасан доказ у фосилном запису да су богомољке опонашале изглед биљних листова.</p>
<p>Посебно је занимљиво то што трбух овог инсекта изузетно подсећа на изглед изумрле биљке Selaginella grimaldii, чији су фосилни остаци такође познати из узорака ћилибара пронађених у истом региону.</p>
<p>Научници су новооткривену врсту назвали Folimantis hyalinala, а резултате истраживања објавили су у научном часопису New Phytologist.</p>
<p>Назив рода Folimantis у дословном преводу значи „лисна богомољка“, док се назив врсте hyalinala односи на стакласту провидност њених крила.</p>
<p>„Иако се мимикрија, односно опонашање изгледа између инсеката и биљака, развија најмање 200 милиона година, поуздани фосилни примери мимикрије између инсеката и биљака ретки су“, наводе палеоентомолог Хонгру Јанг и његове колеге у научном раду.</p>
<p>Истраживачи додају: „Овакав облик мимикрије врсте F. hyalinala са биљком Selaginella до сада није забележен, а међу савременим богомољкама не постоје врсте које опонашају ову биљку.“</p>
<h3><strong>Необична камуфлажа настала пре појаве цветница</strong></h3>
<p>И данас постоје бројни примери богомољки које су се током многих генерација прилагодиле изгледу биљака на којима живе.</p>
<p>Један од најупечатљивијих примера је орхидејска богомољка (Hymenopus coronatus), врста из југоисточне Азије која изгледом подсећа на цвет. Њено тело има ружичасте и кремасте нијансе, а начин на који се њише подсећа на кретање цвета на ветру.</p>
<p>Међутим, у време када је живела Folimantis hyalinala, цветнице још нису преузеле доминантну улогу у биљном свету. Због тога се ова праисторијска богомољка током еволуције прилагодила опонашању листова.</p>
<p>Овакав облик камуфлаже могао је да доноси предности и у лову и у заштити од предатора. Јединке чији је изглед више подсећао на биљку на којој су живеле имале су веће шансе да се непримећене приближе плену, али и да саме избегну да постану плен других животиња.</p>
<p>Корист је могла да буде обострана. Биљке су такође могле да имају користи од присуства богомољки, јер су ови инсекти штитили њих од биљоједних инсеката.</p>
<p>Према теорији еволуције, јединке које су имале израженије особине сличне биљкама на којима су живеле имале су веће шансе да преживе и пренесу своје гене на следеће генерације.</p>
<p>Током дугог временског периода, такав процес могао је да доведе до изузетне сличности са листовима биљке Selaginella grimaldii.</p>
<p>Фосилни примерак стар 98 милиона година показује да је овакав облик биљне мимикрије био део еволуционог прилагођавања богомољки још у далекој прошлости.</p>
<h3><strong>Листови који су само на трбуху откривају могући ток еволуције</strong></h3>
<p>Ипак, код новооткривене врсте постоји једна необична особина која је посебно заинтересовала научнике. Док су многе савремене богомољке које опонашају биљке развиле особине налик листовима на различитим деловима тела, код врсте Folimantis hyalinala ове структуре налазиле су се искључиво на трбуху.</p>
<p>Такав распоред могао би да представља важан траг о томе како се мимикрија развијала код ових инсеката.</p>
<p><!--<box box-left 51976710 media>-->Истраживачи претпостављају да је опонашање биљних листова можда најпре почело управо на задњем делу тела, док су се промене на другим деловима, попут крила и грудног дела, појавиле касније током еволуције.</p>
<p>Научници су посебно истакли да су наставци на трбуху, налик листовима, видљиви кроз провидна крила богомољке.</p>
<p>Управо ова комбинација необичног облика трбуха и прозирних крила чини фосил посебно значајним за проучавање еволуције мимикрије. Према досадашњим сазнањима, F. hyalinala представља најранији познати доказ опонашања биљака код богомољки.</p>
<p>Ипак, ова врста није једини пример ране еволуције особина које подсећају на биљке. Сличне адаптације у фосилном запису забележене су и код појединих бубашваба (Blattodea), скакаваца (Orthoptera), штаполиких инсеката (Phasmatodea) и припадника других група инсеката.</p>
<p>Научници су у истраживању приказали и дијаграм који повезује појаву мимикрије листова код фосилних инсеката са ширењем различитих биљних група на Земљи. Овај приказ указује на тесну повезаност еволуционог развоја биљака и инсеката током њиховог све израженијег присуства на копну.</p>
<h3><strong>Еволуција богомољки и питање порекла фосила из Мјанмара</strong></h3>
<p>Богомољке деле заједничког претка са бубашвабама, који је живео пре приближно 274 милиона година.</p>
<p>Према резултатима новијих таксономских истраживања, прве јасно издвојене богомољке појавиле су се пре око 185 милиона година, током периода јуре. У то време суперконтинент Гондвана налазио се у процесу распадања.</p>
<p>Ова геолошка историја могла би да помогне у објашњењу зашто су богомољке данас распрострањене на различитим подручјима, зашто постоји велики број њихових врста и због чега су толико добро прилагођене специфичним животним срединама.</p>
<p>Током милиона година и бројних генерација, ови инсекти развијали су различите облике камуфлаже који су им омогућавали да се уклопе у своје окружење. Ипак, откриће врсте Folimantis hyalinala прати и једно важно питање које превазилази само научни значај фосила.</p>
<p>Рударење и трговина ћилибаром из области Качин у Мјанмару повезани су са дуготрајним политичким и друштвеним сукобима у тој земљи. Постоје забринутости да трговина ћилибаром доприноси финансирању активности које Уједињене нације осуђују као „геноцидни злочин против човечности“.</p>
<p>Мјанмар је 2015. године забранио извоз фосила, али су примерци фосила сачувани у ћилибару остали у правној сивој зони.</p>
<p>Након војног пуча 2021. године, Друштво за палеонтологију кичмењака позвало је чак на „потпуни мораторијум на објављивање свих фосилних примерака у ћилибару који потичу из извора у Мјанмару након јануара 2021. године“.</p>
<p>Фосил богомољке F. hyalinala набавио је колекционар Фангјуан Сја још 2015. године. Исте године поклонио га је лабораторији за еволуцију инсеката при Универзитету за педагогију Капитал у Пекингу.</p>
<p>Откриће ове необичне богомољке пружа редак увид у то како су инсекти развијали способност прилагођавања изгледу биљака пре готово 100 милиона година. Истовремено, оно указује на то колико су фосилни налази важни за разумевање дуготрајне еволуционе повезаности биљног и животињског света.</p>
<p>Истраживање је објављено у научном часопису <em>New Phytologist</em>.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 15 Nov 2026 13:04:49 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6083569/cilibar-bogomoljka-pronalazak-fosil.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/8/56/24/6043698/thumbs/14401470/fosili.jpg</url>
                    <title>У ћилибару откривена богомољка стара 98 милиона година са необичним „листовима“ на трбуху</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083569/cilibar-bogomoljka-pronalazak-fosil.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/8/56/24/6043698/thumbs/14401470/fosili.jpg</url>
                <title>У ћилибару откривена богомољка стара 98 милиона година са необичним „листовима“ на трбуху</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083569/cilibar-bogomoljka-pronalazak-fosil.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Број зуба могао би да буде важан показатељ ризика од деменције, открива ново истраживање</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083568/zubi-broj-oralno-zdravlje-mentalno-zdravlje-demencija.html</link>
                <description>
                    Истраживање спроведено у Јапану указује на значајну повезаност губитка зуба и развоја деменције. Научници су утврдили да би лоше орално здравље могло да представља један од важнијих фактора ризика за когнитивно пропадање, али наглашавају да још није доказано да губитак зуба директно изазива ову болест.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/8/21/506/6043764/thumbs/14401620/zubi_demencija.jpg" 
                         align="left" alt="Број зуба могао би да буде важан показатељ ризика од деменције, открива ново истраживање" title="Број зуба могао би да буде важан показатељ ризика од деменције, открива ново истраживање" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Иако узроци деменције још увек нису у потпуности разјашњени, научници последњих година остварују напредак у разумевању фактора који утичу на њен настанак. Посебно охрабрују резултати истраживања који указују на то да би готово половина случајева деменције могла да буде спречена или одложена деловањем на променљиве факторе ризика.</p>
<p>Међутим, нова студија указује на то да би један важан фактор ризика могао да буде недовољно препознат. Реч је о здрављу усне дупље, односно броју преосталих зуба.</p>
<p>Према истраживању објављеном у часопису <em>Journal of the American Medical Directors Association</em>, лоше орално здравље могло би да има знатно већу улогу у развоју деменције него што се раније претпостављало.</p>
<p>Иако је више претходних студија указивало на повезаност здравља усне дупље и деменције, овај фактор није био уврштен међу 14 променљивих фактора ризика у утицајном извештају Комисије часописа The Lancet, ажурираном 2024. године. Тај извештај послужио је и као једна од основа за нове смернице Светске здравствене организације о смањењу ризика од деменције.</p>
<p>Нови резултати јапанских научника, међутим, указују на потребу да се значај оралног здравља поново размотри.</p>
<h3><strong>Истраживање обухватило више од 47.000 старијих особа</strong></h3>
<p>У студији су анализирани подаци 47.293 одрасле особе старости 65 и више година, које су учествовале у јапанском истраживању старења Japan Gerontological Evaluation Study (JAGES).</p>
<p>Истраживачи су пратили учеснике приближно девет година, у периоду од 2013. до 2022. године. Током тог периода, деменција је дијагностикована код 8.247 учесника, што представља 17,4 одсто испитиване групе.</p>
<p>Циљ истраживача био је да утврде у којој мери је лоше орално здравље, процењено на основу броја преосталих зуба, повезано са појавом деменције у поређењу са већ утврђеним факторима ризика које је препознала Комисија часописа <em>The Lancet</em>.</p>
<p>Из анализе су изостављена два фактора која није било могуће проценити на основу података истраживања JAGES – повишен ниво ЛДЛ холестерола и загађење ваздуха.</p>
<p>„Број преосталих зуба користили смо као показатељ лошег оралног здравља, јер губитак зуба генерално представља крајњи исход дугогодишњих обољења усне дупље, као што су узнапредовали каријес и тешка пародонтална обољења“, објаснили су истраживачи у раду.</p>
<p>Међу ауторима студије је и прва ауторка Махо Ивата, студенткиња медицине на Универзитету Тохоку.</p>
<h3><strong>Мање зуба, већа учесталост деменције</strong></h3>
<p>Анализа је показала јасну повезаност између мањег броја преосталих зуба и веће учесталости деменције.</p>
<p>Стопа појаве деменције износила је 1,63 случаја на 100 особа-година код испитаника који су имали 20 или више зуба.</p>
<p>Код особа са 10 до 19 зуба стопа је била 2,31, док је код оних са једним до девет зуба износила 2,97. Највиша стопа забележена је код испитаника који нису имали ниједан преостали зуб – 4,34 случаја на 100 особа-година.</p>
<p><!--<box box-left 51976722 media>-->Након прилагођавања резултата према полу, старости и еквивалентном приходу, утврђено је да је ризик од деменције био већи код особа са мањим бројем зуба.</p>
<p>У поређењу са испитаницима који су имали најмање 20 зуба, ризик је био:</p>
<p>14 одсто већи код особа са 10 до 19 зуба;<br />12 одсто већи код особа са једним до девет зуба;<br />27 одсто већи код особа без преосталих зуба.<br />Посебно занимљив резултат добијен је када су научници упоредили губитак зуба са другим променљивим факторима ризика које је препознала Комисија часописа The Lancet.</p>
<p>Користећи статистичку методу која се назива популациона атрибутивна фракција (PAF), истраживачи су проценили колики би удео случајева одређене болести могао да се припише појединачним факторима ризика, под претпоставком да они имају узрочну улогу.</p>
<p>За губитак зуба израчуната је вредност од 7,2 одсто, што значи да би се, према овом моделу, том фактору могло приписати 7,2 одсто случајева деменције у посматраној популацији.</p>
<p>То је била трећа највећа вредност међу испитиваним факторима. Испред губитка зуба нашли су се само симптоми депресије, са процењеним уделом од 10,5 одсто, и социјална изолација, са 9,4 одсто.</p>
<p>Још занимљивији резултати добијени су када су подаци анализирани према полу. Код мушкараца је губитак зуба имао највећу популациону атрибутивну фракцију међу свим испитиваним факторима ризика, која је износила 12 одсто. Код жена је овај фактор био на четвртом месту, са вредношћу од 6,1 одсто.</p>
<p>„Колико нам је познато, ово је прва студија која је у оквиру истог популационог модела квантификовала и упоредила популационе атрибутивне фракције лошег оралног здравља и великог броја других фактора ризика за деменцију“, наводе аутори.</p>
<p>Истраживачи посебно истичу резултате добијене код мушкараца.</p>
<p>„Посебно код мушкараца, популациона атрибутивна фракција за губитак зуба у нашој студији била је значајна и упоредива са највише рангираним променљивим факторима ризика, као што су симптоми депресије и социјална изолација, које је пријавила Комисија часописа The Lancet, што указује на релативно велики допринос губитка зуба настанку деменције“, наводи се у раду.</p>
<h3><strong>Како губитак зуба може да утиче на когнитивно здравље?</strong></h3>
<p>Иако резултати указују на значајну повезаност, истраживачи наглашавају да студија има одређена ограничења.</p>
<p>Једно од њих је чињеница да се подаци истраживања JAGES делимично заснивају на информацијама које су учесници сами пријављивали, што може довести до пристрасности или грешака.</p>
<p>Такође, вредности популационе атрибутивне фракције представљају статистичке процене. Иако ова метода омогућава процену могућег доприноса одређених фактора ризика настанку болести, резултати не доказују да губитак зуба непосредно изазива деменцију. Исто тако, није доказано ни да би спречавање губитка зуба нужно довело до смањења броја случајева деменције.</p>
<p>Ипак, научници указују на неколико могућих механизама који би могли да објасне уочену повезаност.</p>
<p>Један од њих односи се на жвакање и исхрану. Мањи број зуба може да отежа жвакање и уношење хране, што потенцијално може довести до неадекватне исхране. Лоша исхрана је, с друге стране, повезана са когнитивним пропадањем.</p>
<p>Други могући механизам односи се на социјалну изолацију. Губитак зуба може бити повезан са повлачењем из друштвених активности и смањеним социјалним контактима, а социјална изолација је већ препозната као фактор ризика за деменцију.</p>
<p>Трећи механизам могао би да буде повезан са упалним процесима. Губитак зуба повезан је са упалом у усној дупљи, која би могла да допринесе системској упали организма. Такви упални процеси могу имати улогу у когнитивном пропадању.</p>
<p>Аутори студије истичу да су потребна додатна истраживања, али сматрају да њихови резултати указују на значајне последице по јавно здравље. Због тога предлажу да орално здравље постане саставни део стратегија за превенцију деменције.</p>
<p>Ова студија показује да губитак зуба значајно доприноси учесталости деменције, у мери која је упоредива са великим, већ утврђеним променљивим факторима ризика које је идентификовала Комисија часописа<em> The Lancet</em>.</p>
<p>„Заједно са све већим бројем доказа, ови налази указују на потребу да се поново размотри орално здравље као важан фактор ризика за деменцију и да се оно укључи у будућа ажурирања налаза", закључуу истраживачи.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 15 Nov 2026 10:53:01 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6083568/zubi-broj-oralno-zdravlje-mentalno-zdravlje-demencija.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/8/21/506/6043764/thumbs/14401614/zubi_demencija.jpg</url>
                    <title>Број зуба могао би да буде важан показатељ ризика од деменције, открива ново истраживање</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083568/zubi-broj-oralno-zdravlje-mentalno-zdravlje-demencija.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/14/8/21/506/6043764/thumbs/14401614/zubi_demencija.jpg</url>
                <title>Број зуба могао би да буде важан показатељ ризика од деменције, открива ново истраживање</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083568/zubi-broj-oralno-zdravlje-mentalno-zdravlje-demencija.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Научници потврдили изглед црне рупе, прва фотографија издржала нову проверу</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6082543/crna-rupa-izgled-istrazivanje.html</link>
                <description>
                    Нова анализа података на основу којих је 2019. године настала прва фотографија црне рупе показала је исти резултат – карактеристичан облик светлећег прстена.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/13/10/34/339/6039388/thumbs/14390188/20190410-78m-800x466.png" 
                         align="left" alt="Научници потврдили изглед црне рупе, прва фотографија издржала нову проверу" title="Научници потврдили изглед црне рупе, прва фотографија издржала нову проверу" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Физичари су применили алгоритам за комбиновање телескопских мерења црне рупе на начин који се разликује од првобитне анализе.</p>
<p>Сарадња телескопа Event Horizon (ЕНТ) задивила је свет 2019. године објављивањем прве фотографије сенке црне рупе. Ипак, поједини научници нису били уверени у резултат, тврдећи да је кружни облик приказан на снимку можда последица техника које је тим користио за реконструкцију слике.</p>
<p><!--<box box-left 51974630 embed>-->Сада је независна група истраживача поново анализирала податке телескопа EHT, а резултати, објављени 11. новембра у часопису <em>Nature</em>, укључујући и нове приказе црне рупе, у великој мери потврђују првобитна открића.</p>
<p>Како би добила слику црне рупе, међународна сарадња EHT обједињује податке које истовремено прикупља низ радио-телескопа на Земљи, распоређених на неколико континената. Реконструкција слике изузетно је сложен процес, али би њен резултат, у принципу, требало да има исти ниво детаља, односно резолуцију, као да је снимак направљен једним радио-телескопом пречника Земље.</p>
<p>Иако није била потпуно јасна, фотографија супермасивне црне рупе у средишту галаксије М87 била је у складу са астрофизичким моделима заснованим на општој теорији релативности Алберта Ајнштајна, која је прва предвидела постојање црних рупа.</p>
<p>На снимку се види светлећи прстен приближно одговарајућег полупречника, у складу са тадашњим сазнањима о величини црне рупе, док се у средишту налази тамнији диск.</p>
<h3><strong>Нова анализа довела у питање првобитне резултате</strong></h3>
<p>Међутим, од 2022. године астрофизичар Јунићиро Макино са Универзитета Кобе у Јапану и његови сарадници почели су да доводе у питање те закључке.</p>
<p>Применом једне од техника анализе података коју је користио и тим EHT, али уз нешто другачије претпоставке, Макинов тим добио је другачији резултат. На њиховом приказу уместо прстена види се неправилан скуп радио-емисија.</p>
<p>Сада су Семјуел Лај, астрофизичар из аустралијске Организације за научна и индустријска истраживања Комонвелта (CSIRO) у Бентлију, и његове колеге развили сопствене методе и поново анализирали податке телескопа EHT.</p>
<p><!--<box box-left 51974815 media>-->Њихови резултати у великој мери поклапају се са налазима првобитног тима.</p>
<p>Макино, међутим, каже да и даље није уверен у закључке. Посебно указује на светлије тачке око диска, које се појављују на различитим местима у зависности од начина реконструкције слике.</p>
<p>„Ако су обе методе математички исправне, помало је тешко разумети зашто је то тако“, каже он.</p>
<p>Лај објашњава да реконструкција слика на основу података ретко распоређене мреже телескопа, попут оне коју користи EHT, у суштини подразумева стварање приказа који најбоље одговара прикупљеним подацима.</p>
<p>Такав приступ делимично зависи од претпоставки истраживача, укључујући и начин на који обучавају неуронску мрежу за генерисање слике.</p>
<p>„У зависности од модела који унапред поставите, можете добити нешто другачије резултате“, каже астрофизичар Нитијанандан Тјагараџан, Лајев колега и коаутор студије.</p>
<p>Ипак, додаје, „и даље смо добили структуру налик прстену“.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 14 Nov 2026 16:42:25 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6082543/crna-rupa-izgled-istrazivanje.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/13/10/34/339/6039388/thumbs/14390176/20190410-78m-800x466.png</url>
                    <title>Научници потврдили изглед црне рупе, прва фотографија издржала нову проверу</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6082543/crna-rupa-izgled-istrazivanje.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/13/10/34/339/6039388/thumbs/14390176/20190410-78m-800x466.png</url>
                <title>Научници потврдили изглед црне рупе, прва фотографија издржала нову проверу</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6082543/crna-rupa-izgled-istrazivanje.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Како пол утиче на регенерацију коже и зашто је женски род у предности </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080614/koza-starenje-muskarci-zene-eksperiment-misevi-razlika.html</link>
                <description>
                    Истраживање на мишевима открило је значајне разлике у начину на који се матичне ћелије коже деле и обнављају њен спољашњи слој. Док се код женки овај процес одвија синхронизовано и координисано, код мужјака ћелије делују самосталније. Кључну улогу имају полни хормони, а откриће би могло да отвори пут развоју терапија прилагођених биолошком полу пацијента.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/16/20/651/6029522/thumbs/14362489/koza_zena_.jpg" 
                         align="left" alt="Како пол утиче на регенерацију коже и зашто је женски род у предности " title="Како пол утиче на регенерацију коже и зашто је женски род у предности " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Кожа је орган који се непрестано обнавља. У зависности од старости и дела тела, приближно сваких шест до седам недеља добијамо нови спољашњи слој коже, односно епидермис. Овај процес одвија се захваљујући непрекидном стварању нових ћелија, њиховом сазревању и постепеном одбацивању старих ћелија са површине.</p>
<p>Међутим, ново научно истраживање показало је да се овај механизам не одвија на исти начин код мужјака и женки. Научници су открили значајне разлике у начину на који се матичне ћелије коже деле, развијају и доприносе обнављању епидермиса.</p>
<p>Ово откриће за сада је потврђено у експериментима на мишевима, па остаје да се утврди да ли исти механизам постоји и код људи. Ипак, резултати би у будућности могли да буду значајни за развој ефикаснијих, индивидуално прилагођених третмана за опекотине, ране, различита обољења коже, па чак и карциноме коже.</p>
<p>Истраживање је спровео међународни тим научника, предвођен стручњацима са Слободног универзитета у Бриселу (ULB) у Белгији и Универзитета у Кембриџу у Великој Британији. Резултати су објављени у научном часопису Nature.</p>
<h3><strong>Пет месеци праћења живих ћелија открило неочекиване разлике</strong></h3>
<p>Научници су користили посебну микроскопску технику која омогућава посматрање живих ћелија кроз кожу. На тај начин пратили су матичне ћелије из којих настају ћелије епидермиса, и то током чак пет месеци. Реч је о изузетно дугом периоду праћења за ову врсту истраживања.</p>
<p>Како је објаснио медицински онколог Дан Енгелман са Слободног универзитета у Бриселу, првобитни циљ истраживања био је да се разуме начин на који се кожа обнавља и утврди да ли у том процесу постоји хијерархија ћелија, са матичним ћелијама на њеном врху.</p>
<p>Међутим, истраживачи су наишли на нешто што нису очекивали – изражене разлике у начину на који матичне ћелије обнављају кожу код мужјака и женки.</p>
<p>Матићне ћелије представљају својеврсни извор из којег настају различите врсте ћелија у организму. У најдубљем слоју епидермиса оне се непрестано деле, стварајући нове матичне ћелије, али и ћелије које се постепено развијају у саставне делове спољашњег слоја коже.</p>
<p>Ћелије које настају овим процесом временом се померају ка површини, где обављају важну заштитну функцију. На крају свог животног циклуса одвајају се и бивају одбачене, чиме се отвара простор за нове ћелије.</p>
<p>Детаљном анализом овог процеса истраживачи су открили и постојање једне међуфазе током које је деоба ћелија ограничена. Ова фаза омогућава додатно умножавање ћелија и доприноси повећању њихове производње. Њено постојање и значај дуго су били предмет научних расправа.</p>
<p>Ипак, најзанимљивији део истраживања односиo се на разлике између полова.</p>
<p>Код женки мишева научници су уочили изразито синхронизован образац деобе, сазревања и одвајања ћелија. Оне се понашају координисано, често у паровима, при чему истовремено доносе исте одлуке – да ли ће наставити да се деле или ће се развијати у ћелије намењене спољашњем слоју коже.</p>
<p>Код мужјака, међутим, ћелије се понашају знатно самосталније. Њихова активност није толико усклађена, већ свака ћелија више делује независно од осталих.</p>
<p><!--<box box-left 51970897 media>-->Научници ову разлику упоређују са веслачима у чамцу. Када сви веслачи ускладе покрете, чамац се креће складније и ефикасније. Слично томе, синхронизовано понашање ћелија код женки могло би да допринесе бржем и организованијем обнављању коже.</p>
<p>Истраживачи сматрају да управо овај механизам делимично објашњава зашто ране код женки мишева брже зарастају. Иако су разлике у брзини зарастања рана између полова већ раније уочене, њихово биолошко објашњење није било у потпуности разјашњено.</p>
<h3><strong>Тестостерон и естроген управљају различитим обрасцима обнове коже</strong></h3>
<p>Да би открили шта стоји иза уочених разлика, научници су додатно испитали улогу полних хормона.</p>
<p>У експериментима су мишевима уклањали тестисе или јајнике, чиме су утицали на производњу тестостерона, односно естрогена. Након тога су пратили како се мења понашање ћелија коже. У појединим случајевима хормони су затим поново надокнађивани како би се утврдило да ли њихово присуство може да промени или обнови претходно уочене обрасце.</p>
<p>Резултати су показали да тестостерон убрзава темпо којим нове ћелије напуштају најдубљи слој епидермиса и крећу се ка површини коже.</p>
<p>Када је производња тестостерона смањена уклањањем тестиса, ћелије коже мужјака почеле су да се понашају сличније ћелијама женки. То указује на значајну улогу овог хормона у регулисању начина на који се кожа обнавља код мужјака.</p>
<p>Са друге стране, код женки је уклањање јајника, а самим тим и смањење производње естрогена, довело до губитка већег дела претходно уоченог синхронизованог понашања ћелија.</p>
<p>Другим речима, естроген има важну улогу у одржавању координисане активности матичних ћелија коже код женки, док тестостерон утиче на брзину којом се нове ћелије крећу из дубљих слојева епидермиса.</p>
<p>Ови резултати показују да полни хормони нису важни само за репродуктивни систем и развој полних карактеристика већ утичу и на основне процесе одржавања и обнављања ткива.</p>
<h3><strong>Да ли исти механизам постоји и код људи?</strong></h3>
<p>Иако су резултати веома занимљиви, научници упозоравају да је реч о истраживању спроведеном на релативно малом броју мишева. Због тога се открића не могу аутоматски применити на људе.</p>
<p>Ипак, почетни лабораторијски експерименти које је тим спровео на људским ћелијама коже указују на могућност да слични механизми постоје и код људи.</p>
<p>Следећи корак биће проширивање истраживања на људске ћелије, како би се утврдило да ли се разлике у понашању матичних ћелија, уочене код мишева, јављају и код мушкараца и жена.</p>
<p>Потврда ових резултата могла би да има значајне последице за медицину. Боље разумевање начина на који полни хормони утичу на обнављање коже могло би да помогне у развоју терапија које узимају у обзир биолошке разлике између пацијената.</p>
<p>То би, између осталог, могло да буде важно за лечење опекотина, повреда и хроничних рана, али и за разумевање развоја различитих кожних обољења и карцинома.</p>
<p>Развојни биолог Цедрик Бланпен са Слободног универзитета у Бриселу истиче да ово откриће отвара читав низ нових питања – од основних механизама функционисања матичних ћелија до клиничких проблема као што су зарастање рана, развој карцинома и аутоимуне болести.</p>
<p>Истраживачи већ планирају да испитају постоје ли разлике између мужјака и женки и током настанка и напредовања карцинома коже, као и који молекуларни механизми стоје иза тих разлика.</p>
<p>„Пол је параметар који се пречесто занемарује у биологији и медицини“, наглашава Бланпен.</p>
<p>Ново истраживање тако указује на то да биолошки пол може да утиче и на процесе који се на први поглед чине универзалним, попут непрестаног обнављања коже. Уколико се сличне разлике потврде и код људи, ово откриће могло би да допринесе прецизнијем разумевању болести и развоју терапија прилагођених биолошким карактеристикама пацијената.</p>
<p>Рад је објављен у научном часопису <em>Nature</em>.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 14 Nov 2026 08:03:44 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6080614/koza-starenje-muskarci-zene-eksperiment-misevi-razlika.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/16/20/651/6029522/thumbs/14362421/koza_zena_.jpg</url>
                    <title>Како пол утиче на регенерацију коже и зашто је женски род у предности </title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080614/koza-starenje-muskarci-zene-eksperiment-misevi-razlika.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/16/20/651/6029522/thumbs/14362421/koza_zena_.jpg</url>
                <title>Како пол утиче на регенерацију коже и зашто је женски род у предности </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080614/koza-starenje-muskarci-zene-eksperiment-misevi-razlika.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Најстарије отровно оружје на свету откривено на обали древног језера у Саудијској Арабији</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083312/otrovno-oruzje-otkrice-jezero-arabija-125000-godina.html</link>
                <description>
                    Археолози су у Саудијској Арабији открили хиљаде камених артефаката, од којих неки указују на то да су људи пре 125.000 година користили камено оруђе са врховима премазаним отровом за лов на крупну дивљач.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/13/18/34/979/6042288/thumbs/14397510/Otrovno-oruzje-Arabija-t.png" 
                         align="left" alt="Најстарије отровно оружје на свету откривено на обали древног језера у Саудијској Арабији" title="Најстарије отровно оружје на свету откривено на обали древног језера у Саудијској Арабији" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Пронађени предмети могли би да представљају најстарије отровно оружје на свету, на локалитету старом 125.000 година, смештеном на обали некадашњег језера у Саудијској Арабији. На каменим алаткама, које су вероватно коришћене за лов на крупне животиње, откривени су трагови материје добијене од отровног дрвета, које је у прошлости било познато по својим токсичним својствима.</p>
<p><!--<box box-left 51976184 media>--></p>
<p>„Старост од 125.000 година значи да су ови предмети знатно старији од врхова стрела премазаних отровом, недавно откривених у Јужној Африци, који датирају од пре око 60.000 година“, рекао је за Лајв сајенс коаутор студије Крис Кларксон, археолог са Института за геоантропологију „Макс Планк“ у Немачкој и Универзитета Грифит у Аустралији.</p>
<p>„Ипак, нисмо успели да утврдимо како је тачно отров припреман нити да ли је био делотворан. Зато бих ово описао као потенцијално најстарији доказ о употреби отрова за ловачко оружје, а не као недвосмислено утврђен првенац“, додао је Кларксон.</p>
<p>У новој студији, објављеној у часопису Сајенс, истраживачи су испитали локалитет стар 125.000 година на југу Саудијске Арабије, познат као Урук Алџелибах, што у преводу значи „пешчане дине код појила“. То је за Лајв сајенс изјавио коаутор студије Франс ван Бухем, геолог са Универзитета за науку и технологију „Краљ Абдулах“ у Саудијској Арабији.</p>
<p>Данас је то подручје „врело, изузетно суво и прекривено пространим пешчаним динама“, објаснио је Кларксон. Налази се у оквиру Руб ел Халија, једне од најтоплијих и најсушнијих пустиња на Земљи.</p>
<p>Међутим, научници су утврдили да се на том месту некада налазило слатководно језеро површине око 340 квадратних километара и дубине до 29 метара. Фосили откривени на том подручју указују на то да је језеро некада подржавало богат биљни и животињски свет. Међу животињама су били нилски коњи, биволи, нојеви, камиле, газеле и орикси, док су од биљака биле заступљене палме, трска, дрвеће и жбуње. Рани савремени људи вероватно су користили ове природне ресурсе за исхрану и друге потребе.</p>
<p>„Помисао да су нилски коњи и огромни биволи живели око језера на месту где се данас налази пустиња Руб ел Хали заиста показује колико су се драматично променили ови предели, али и клима на Земљи“, рекао је Кларксон.</p>
<h3><strong>Изузетно откриће каменог оруђа</strong></h3>
<p>Археолози су на локалитету открили више од 5.500 камених артефаката, као и изузетно добро очуване остатке биљног материјала, укључујући влакна, смоле и дрво.</p>
<p>Међу пронађеним предметима било је и неколико камених врхова са оштећењима насталим приликом удара, што одговара њиховој употреби у лову на крупне животиње. Микроскопска анализа открила је и трагове животињског ткива у близини врхова ових алатки.</p>
<p>Распоред каменог оруђа у великој мери поклапао се са местима на којима су пронађене групе животињских костију. То указује на то да је обала језера била важно место за лов и обраду уловљених животиња, наводи се у студији.</p>
<p>„На већини палеолитских локалитета сматрамо се срећним ако пронађемо камено оруђе и можда неколико животињских костију. Овде, међутим, можемо да почнемо да реконструишемо чему је то оруђе служило и које су друге материјале људи комбиновали са њим“, рекао је Кларксон.</p>
<p><!--<box box-left 51976187 media>--></p>
<p>Истраживачи су утврдили да су људи можда ловили животиње помоћу алатки чији су врхови били премазани отровом. На неколико камених врхова пронађени су хемијски остаци повезани са биљком Acokanthera schimperi, познатом и као отровно дрво стрела. Ова биљка, чија су токсична својства позната од давнина, природно расте у источној и централној Африци, као и на југу Арабијског полуострва.</p>
<p>Афрички ловци су екстракте ове биљке користили за премазивање врхова копаља и стрела, како би паралисали или усмртили плен.</p>
<p>Ипак, остаје нејасно како су ловци који су користили отров успевали да избегну тровање приликом конзумирања уловљених животиња.</p>
<p>„Дејство отрова зависи од супстанце, дозе и начина на који доспева у организам. Отров унет директно кроз рану не мора да делује на исти начин када се прогута“, објаснио је Кларксон.</p>
<p>Он је додао да је познато да су ловци током историје понекад уклањали месо око места ране пре него што би појели остатак животиње.</p>
<p>Ови налази показују да су истраживачи често потцењивали технолошку сложеност раних људских заједница, јер је велики део материјала који су користили био органског порекла и није сачуван до данас, нагласио је Кларксон.</p>
<p>„То нису били само људи који су одбијали комадиће камена од већих комада стене. Они су комбиновали камен са дрветом, биљним влакнима, смолама и потенцијално отровним супстанцама како би правили сложене алатке и оружје“, истакао је он.</p>
<p>Количина доказа о начину на који су људи израђивали и користили оруђе на овом локалитету изузетно је значајна, рекла је за Лајв сајенс Еленор Скери, археолошкиња са Института за геоантропологију „Макс Планк“ у Немачкој, која није учествовала у истраживању.</p>
<p>„То се односи и на микроскопски ниво, на пример на откривање трагова начина на који су људи причвршћивали врхове копаља, али и на ширу слику читавог локалитета и веома убедљиву просторну повезаност ловачког оруђа са костима животиња попут нилских коња“, објаснила је она.</p>
<p>Локалитети на Арабијском полуострву на којима су истовремено пронађени камено оруђе и животињске кости веома су ретки, каже Џефри Роуз, палеолитски археолог са Универзитета у Алгарвеу у Португалији, који такође није учествовао у истраживању.</p>
<p>„Овде имамо хиљаде артефаката на обали древног језера, заједно са остацима нилских коња, бивола и нојева. Неки од камених одломака могу поново да се споје, што значи да је оруђе израђивано управо на том месту. То су драгоцени нови подаци“, рекао је Роуз.</p>
<h3><strong>Пут из Африке</strong></h3>
<p>Арабијско полуострво налази се између Африке и остатка Азије и представљало је један од главних путева којима су се људи ширили широм света. Периоди појачаних падавина, који су се понављали током прошлости, могли су да учине иначе негостољубиве пределе погоднијим за живот.</p>
<p>Ипак, врела пустиња која данас прекрива велики део Арабијског полуострва отежава научницима да истраже многе детаље о овом важном копненом мосту у једном од кључних раздобља људске историје.</p>
<p><!--<box box-left 51976190 media>--></p>
<p>Истраживачи нису пронашли људске остатке. Упркос томе, претпостављају да је локалитет највероватније припадао савременим људима, односно врсти homo sapiens, а не некој другој људској врсти.</p>
<p>„Знамо да се homo sapiens већ проширио из Африке и да је у овом периоду био присутан у југозападној Азији. Старост локалитета уклапа се у време тих раних миграција“, навео је Кларксон.</p>
<p>Ови налази допуњују све бројније доказе да су влажнији климатски периоди на Арабијском полуострву стварали миграционе коридоре између Африке и Азије и омогућавали развој богатих станишта у којима су људи могли више пута да се насељавају.</p>
<p>Ипак, Роуз је упозорио на једно важно ограничење истраживања: сви камени артефакти пронађени у овој студији прикупљени су са површине тла.</p>
<p>„Ниједан од њих није ископан из слојева којима је утврђена старост. Датум од пре 125.000 година односи се на језеро, а не на оруђе. За саме алатке то представља само највећу могућу старост“, објаснио је он.</p>
<p>Будућа истраживања на овом локалитету требало би да буду усмерена на проналажење камених артефаката који су остали сачувани у слојевима некадашњег језера.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 13 Nov 2026 21:20:18 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6083312/otrovno-oruzje-otkrice-jezero-arabija-125000-godina.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/13/18/34/979/6042288/thumbs/14397504/Otrovno-oruzje-Arabija-t.png</url>
                    <title>Најстарије отровно оружје на свету откривено на обали древног језера у Саудијској Арабији</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083312/otrovno-oruzje-otkrice-jezero-arabija-125000-godina.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/13/18/34/979/6042288/thumbs/14397504/Otrovno-oruzje-Arabija-t.png</url>
                <title>Најстарије отровно оружје на свету откривено на обали древног језера у Саудијској Арабији</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6083312/otrovno-oruzje-otkrice-jezero-arabija-125000-godina.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Мртва звезда емитује радио-таласе на сваких осам минута док кружи око двојника Сунца</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6082067/kosmos-radio-signali-mrtva-zvezda.html</link>
                <description>
                    Астрономи су идентификовали извор мистериозних радио-таласа који стижу до Земље на сваких осам минута, повезујући их са ретким бинарним системом удаљеним више од пет хиљада светлосних година, који чине бели патуљак и звезда слична нашем Сунцу.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/20/19/748/6038086/thumbs/14386036/zvezda.png" 
                         align="left" alt="Мртва звезда емитује радио-таласе на сваких осам минута док кружи око двојника Сунца" title="Мртва звезда емитује радио-таласе на сваких осам минута док кружи око двојника Сунца" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Новооткривени систем, назван GPM J071507-114153, припада реткој класи космичких објеката познатих као дугопериодични транзијенти. Ови објекти производе радио-сигнале који се наизменично укључују и искључују у интервалима од неколико минута до неколико сати. Истраживачи са Универзитета Кертин први пут су детектовали овакве импулсе из система у којем се налази бели патуљак у орбити око звезде G-типа, која је по маси и температури готово идентична нашем Сунцу.</p>
<p><!--<box box-left 51973784 embed>--></p>
<h3>Две звезде у необичном плесу</h3>
<p>Досадашња открића ове врсте обично су подразумевала присуство мањих и хладнијих црвених патуљака, што ово откриће чини јединственим у модерној астрономији.</p>
<p>Током праћења неба помоћу радио-телескопаMWA (Murchison Widefield Array) у Аустралији, научници су приметили кратке бљескове радио-таласа који су стизали са прецизношћу сата, на сваких 7,9 минута. Занимљиво је да су се ови импулси појављивали само током временског прозора од око шест сати, након чега би уследио период тишине у трајању од 26 сати.</p>
<p><!--<box box-left 51974118 embed>--></p>
<p>Ово понашање указује на то да се ради о бинарном систему у којем две звезде обиђу једна другу једном у 32 сата, а радио-импулси су видљиви само када су звезде у тачно одређеном положају. Након почетне детекције, телескоп Mirket (MeerKAT) у Јужној Африци одредио је тачну позицију извора, док је Опсерваторија Kek (W. M. Keck Observatory) на Хавајима оптичким посматрањима потврдила присуство звезде сличне Сунцу.</p>
<h3>Олује удаљене хиљадама светлосних година</h3>
<p>Иако су астрономи раније проналазили сличне радио-сигнале, никада није било потпуно јасно која од две звезде у систему генерише импулсе. "Ово је први пут да су импулси довољно јасни да можемо да видимо како се бели патуљак креће у својој орбити око звезде пратиоца", објаснио је Сем Максвини, главни аутор студије и научник на Опсерваторији СKA (SKA Observatory). </p>
<p>Додао је да због тога сада знају да пулсације долазе из региона веома близу белог патуљка, а вероватно и са саме мртве звезде. Тим је на суперкомпјутерима обрадио више од сто сати података како би потврдио кретање и разумео динамику овог удаљеног система.</p>
<p>Захваљујући ротацији белог патуљка, његов радио-сноп прелази преко Земље попут светлости удаљеног светионика, осветљавајући успут атмосферу звезде пратиоца. Наташа Харли Вокер, ванредна професорка на Универзитету Кертин и коауторка студије објављене у часопису <em>Nature Astronomy,</em> навела је да су им ови импулси омогућили детектовање звезданих бакљи на звезди сличној Сунцу, појава које су сродне онима које стварају поларне светлости на Земљи.</p>
<p><!--<box box-left 51973790 embed>--></p>
<p>"Као бонус, такође смо видели како се бели патуљак креће иза региона са јаким магнетним пољем, што је највероватније звездана протуберанца, односно велика петља плазме која еруптира са површине звезде", истакла је Харли Вокер. Како је нагласила, фасцинантно је то што су коришћењем радио-таласа успели да проучавају временске прилике на звезди која је од нас удаљена више од пет хиљада светлосних година.</p>
<p>Овакви бинарни системи обично остају скривени од погледа, јер заслепљујући сјај главне звезде потпуно маскира присуство малог, тамног белог патуљка. Међутим, употреба радио-телескопа следеће генерације могла би да открије целу једну скривену популацију оваквих објеката широм галаксије.</p>
<p>Разумевање ових система помоћи ће астрономима да прецизније мере међузвездане удаљености и проучавају ширење космоса. Уз то, будућа открића пружиће дубљи увид у то како се рађају и умиру звезде које деле карактеристике нашег Сунца.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 12 Nov 2026 21:02:44 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6082067/kosmos-radio-signali-mrtva-zvezda.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/20/19/748/6038086/thumbs/14386030/zvezda.png</url>
                    <title>Мртва звезда емитује радио-таласе на сваких осам минута док кружи око двојника Сунца</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6082067/kosmos-radio-signali-mrtva-zvezda.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/20/19/748/6038086/thumbs/14386030/zvezda.png</url>
                <title>Мртва звезда емитује радио-таласе на сваких осам минута док кружи око двојника Сунца</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6082067/kosmos-radio-signali-mrtva-zvezda.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Снимци мозга довели у питање популарну теорију о контроли емоција: Активност можданих центара не открива колико успешно управљамо осећањима</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6079189/mozak-funkcija-istrazivanje-osecanja-upravljanje-.html</link>
                <description>
                    Велико истраживање обухватило је анализу 40 скупова података и до 2.175 учесника, а резултати су показали да активност можданих региона задужених за емоционалну контролу не мора да буде повезана са тим колико успешно особа успева да промени своје емоционално стање. Налаз доводи у питање досадашња очекивања о томе шта снимци мозга заиста могу да открију о способности регулисања осећања.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/8/15/47/920/6021133/thumbs/14341220/mozak_t_w.jpg" 
                         align="left" alt="Снимци мозга довели у питање популарну теорију о контроли емоција: Активност можданих центара не открива колико успешно управљамо осећањима" title="Снимци мозга довели у питање популарну теорију о контроли емоција: Активност можданих центара не открива колико успешно управљамо осећањима" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Када пролазимо кроз тежак животни период, разговор са блиском особом понекад може да донесе утеху. После раскида, на пример, пријатељ може да нас подсети да смо и раније пролазили кроз тешке тренутке и да смо успевали да наставимо даље. Такав савет делује разумно и може да нам помогне да ситуацију сагледамо из другачијег угла. Ипак, то не значи да ће се туга аутоматски повући или да ћемо се после разговора осећати боље.</p>
<p>Управо та разлика између покушаја да променимо начин на који доживљавамо неки догађај и стварног емоционалног ефекта тог покушаја налази се у средишту новог научног истраживања објављеног у часопису <em>Nature</em>.</p>
<p>Научници су испитивали <em>когнитивну реапрејзалу</em>, односно стратегију регулисања емоција која подразумева поновно тумачење ситуације како би се променио њен емоционални утицај. Реч је о поступку у којем особа покушава да узнемирујући догађај сагледа на другачији начин, у нади да ће тако смањити негативна осећања.</p>
<p>Међутим, резултати велике анализе показали су да активност можданих региона који се традиционално повезују са емоционалном контролом не открива поуздано колико је неко успешан у примени ове стратегије.</p>
<h3><strong>Мождане области које учествују у контроли емоција нису нужно показатељ њене успешности</strong></h3>
<p>Када људи покушавају да промене начин на који доживљавају узнемирујуће ситуације, активирају се одређене области мозга, посебно делови префронталног кортекса, смештеног у предњем делу мозга, иза чела.</p>
<p>Ове области имају важну улогу у расуђивању и задржавању информација у свести, а учествују и у процесима који омогућавају регулисање емоционалних реакција. Због тога су се у ранијим експериментима често издвајале као важни мождани региони повезани са<em> когнитивном реапрејзалом</em>.</p>
<p>Истраживачи су, сходно томе, очекивали да ће активност ових области бити повезана са способношћу људи да успешно управљају својим осећањима. Претпостављало се да би особе које показују одређене обрасце мождане активности током покушаја преиспитивања негативних ситуација могле да остваре и боље резултате у смањивању емоционалне узнемирености.</p>
<p>Ново истраживање, међутим, указало је на важну разлику: чињеница да је нека мождана област активна док особа покушава да регулише емоције не значи да та активност може да предвиди колико ће тај покушај бити успешан.</p>
<p>„Неке мождане области укључене у регулисање емоција нису нужно исте оне чија активност нам говори колико је неко добар у томе“, објаснио је психолог Маурицио Сикорело из Централног института за ментално здравље у Немачкој, у разговору за портал<em> ScienceAlert</em>.</p>
<p>Другим речима, посматрање мождане активности током примене одређене стратегије и процена колико та стратегија заиста помаже особи представљају два различита истраживачка питања. Управо је та разлика била један од кључних разлога за спровођење нове анализе.</p>
<h3><strong>Анализа 40 скупова података и више од 2.000 учесника</strong></h3>
<p>Да би проверили своје претпоставке, истраживачи су објединили резултате 40 скупова података, који су обухватили до 2.175 учесника. У истраживању је учествовало 32 истраживачке групе које су анализе спроводиле према унапред утврђеном и регистрованом плану.</p>
<p>Овако велики узорак омогућио је научницима да испитају и слабе повезаности између различитих показатеља, које би у мањим истраживањима могле да остану непримећене.</p>
<p><!--<box box-left 51967403 media>-->У експериментима су учесници најчешће посматрали узнемирујуће фотографије док су били у скенеру. Од њих је тражено да неке слике само посматрају, док су друге морали да покушају да протумаче на другачији начин, како би смањили осећај узнемирености.</p>
<p>За праћење мождане активности коришћена је функционална магнетна резонанца, позната као фМРИ. Ова техника бележи промене у количини кисеоника у крви које су повезане са активношћу мозга. На основу тих података истраживачи су могли да прате реакције различитих можданих области током когнитивне реапрејзале и упореде их са степеном олакшања који су учесници пријављивали.</p>
<p>Поред тога, анализирани су и резултати упитника који су показивали колико често људи користе когнитивну реапрејзалу у свакодневном животу. Истраживачи су испитивали и промене активности амигдале, мождане структуре која учествује у емоционалним реакцијама.</p>
<p>На тај начин обухваћена су три различита показатеља: колико често људи користе ову стратегију у свакодневици, колико им она помаже да се осећају боље током експеримента и колико се мења активност амигдале док покушавају да регулишу своје емоције.</p>
<p>Научници су очекивали да ће се ови показатељи међусобно подржавати. Претпоставка је била да ће људи који чешће користе когнитивну реапрејзалу у свакодневном животу уједно показивати и веће емоционално олакшање током експеримената, као и одговарајуће промене у можданој активности.</p>
<p>Резултати, међутим, нису потврдили такву слику.</p>
<p>Одговори у упитницима нису показали значајну повезаност ни са степеном олакшања који су учесници осећали током експеримената ни са смањењем активности амигдале.</p>
<p>С друге стране, учесници који су пријављивали веће олакшање током покушаја когнитивне реапрејзале заиста су показивали и веће смањење активности амигдале. Ипак, та повезаност била је веома слаба.</p>
<p>Истраживачи су израчунали да би студија морала да обухвати 1.105 учесника како би постојала вероватноћа од 80 одсто да се открије повезаност овако малог интензитета. То показује колико је лако да мањи експерименти пропусте слабе, али потенцијално важне односе између психолошких и можданих показатеља.</p>
<p>Најзад, ниједан од три анализирана показатеља није показао очекивану повезаност са активношћу већ познатих префронталних мрежа за регулисање емоција. Те мреже биле су активне и током доживљавања негативних емоција и током покушаја да се оне промене.</p>
<h3><strong>Зашто активност мозга не открива да ли нам одређена стратегија заиста помаже</strong></h3>
<p>Један од начина да се разумеју резултати јесте пример пријатеља који покушава да нас утеши после раскида.</p>
<p>Док размишљамо о његовим речима и покушавамо да ситуацију сагледамо из другачије перспективе, префронтални кортекс вероватно учествује у том процесу. Међутим, то само по себи не говори да ли ће нам нови начин размишљања донети стварно олакшање.</p>
<p>Све зависи и од тога како се понуђена перспектива повезује са нашим личним искуством. Подсећање на то да смо се раније опоравили од тешких периода некоме може да донесе сигурност и утеху. Другој особи више наде може да пружи поновно откривање сопствених интересовања и активности.</p>
<p>Кључно питање, дакле, није само да ли мозак учествује у покушају промене емоционалне реакције, већ и да ли је начин на који особа тумачи ситуацију за њу лично значајан и да ли јој заиста помаже.</p>
<p>„Само активирање можданих области укључених у когнитивну реапрејзалу не значи нужно да је тај начин преиспитивања лично значајан или емоционално делотворан“, нагласио је Сикорело.</p>
<p>Ови налази имају важне последице за истраживања која покушавају да процене емоционалне тешкоће на основу снимака мозга. Активност једне одређене мождане области није довољна да би се проценило колико је нека особа способна да управља својим емоцијама.</p>
<p>Истраживачи сматрају да би више информација могло да се добије проучавањем комуникације између различитих можданих области, као и повезивањем можданих процеса са ситуацијама које имају лично значење за појединца.</p>
<p>Важно је, међутим, нагласити да истраживање није испитивало да ли терапија побољшава способности регулисања емоција. Сикорело је објаснио да постојећи докази о користима терапијског третмана и даље остају релевантни, али да механизми у мозгу који стоје иза тих користи још нису у потпуности разјашњени.</p>
<p>Постоје и ограничења у погледу применљивости резултата. Анализирани скупови података односили су се на одрасле особе без клиничких дијагноза, због чега се закључци не могу аутоматски пренети на друге групе, укључујући људе са израженијим симптомима менталних поремећаја.</p>
<p>Осим тога, покушај да се узнемирујућа фотографија другачије протумачи у лабораторијским условима не може у потпуности да представи начин на који се човек носи са раскидом или другим тешким догађајем у сопственом животу.</p>
<p>Управо приближавање стварним, личним искуствима могло би да буде један од важних праваца будућих истраживања. Јер, оно што се дешава у мозгу док покушавамо да променимо своја осећања и оно што заиста доживљавамо нису нужно исте ствари.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 12 Nov 2026 13:21:52 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6079189/mozak-funkcija-istrazivanje-osecanja-upravljanje-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/8/15/47/920/6021133/thumbs/14341219/mozak_t_w.jpg</url>
                    <title>Снимци мозга довели у питање популарну теорију о контроли емоција: Активност можданих центара не открива колико успешно управљамо осећањима</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6079189/mozak-funkcija-istrazivanje-osecanja-upravljanje-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/8/15/47/920/6021133/thumbs/14341219/mozak_t_w.jpg</url>
                <title>Снимци мозга довели у питање популарну теорију о контроли емоција: Активност можданих центара не открива колико успешно управљамо осећањима</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6079189/mozak-funkcija-istrazivanje-osecanja-upravljanje-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Свемирска истрага на месту судара – европска „Хера“ испитује последице Насиног удара у астероид</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6081565/esa-misija-hera-asteroid-dimorfos-nasa-misija-dart.html</link>
                <description>
                    Европска свемирска агенција започела је нову фазу истраживања астероида Диморфос како би утврдила последице историјског удара Насине летелице Дарт. Добијени подаци могли би да буду од кључног значаја за развој система планетарне одбране.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/9/35/975/6034645/thumbs/14376715/esa-Hera-dimorfos.jpg" 
                         align="left" alt="Свемирска истрага на месту судара – европска „Хера“ испитује последице Насиног удара у астероид" title="Свемирска истрага на месту судара – европска „Хера“ испитује последице Насиног удара у астероид" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Европска свемирска агенција (ЕСА) саопштила је у среду да свемирска летелица <em>Хера</em> сада проучава астероид Дидимос и његов сателит Диморфос са удаљености од свега 25 до 30 километара.</p>
<p><!--<box box-left 51972844 embed>--></p>
<p><strong><a href="/magazin/nauka/5143202/.html" target="_blank" rel="noopener">Насина свемирска летелица <em>Дарт</em> </a></strong>намерно је ударила у мали Диморфос 2022. године како би се испитало да ли би таква одбрамбена мера једног дана могла да помогне у заштити Земље од опасног свемирског тела.</p>
<p>Удар је скратио време потребно Диморфосу да обиђе око Дидимоса. Што је још важније, довео је до благог померања путање тог небеског тела око Сунца.</p>
<p>Следећег месеца <em>Хера</em>, <strong><a href="/magazin/nauka/5550367/esa-hera-sonda-dimorfos-asteroid-nasa-misija-dart.html" target="_blank" rel="noopener">летелица величине мањег аутомобила, лансирана 2024. године</a></strong>, приближиће се још више – на удаљеност од свега 20 километара.</p>
<p>Званичници Европске свемирске агенције ову мисију сматрају „истрагом на месту судара“, достојном свог најнапреднијег роботског детектива. <em>Хера</em> носи 25 научних инструмената, као и два мала сателита типа „кјубсат“, величине кутије за ципеле, који ће још детаљније испитати Диморфос и покушати да слете на његову површину.</p>
<p><!--<box box-left 51972851 embed>--></p>
<p>Свемирска летелица Дарт, чији назив представља скраћеницу за Тест двоструког преусмеравања астероида (Double Asteroid Redirection Test), приликом удара избацила је са Диморфоса комаде стеновитог материјала, па чак и велике стене, што је додатно појачало ефекат удара и промену његовог кретања.</p>
<p>Траг избаченог материјала протезао се хиљадама километара кроз свемир, на удаљености већој од 10.000 километара, и био је присутан месецима након судара.</p>
<p>Према речима научника, део тог материјала могао би и даље да се налази у близини астероида.</p>
<p>Процењује се да Диморфос има пречник од 151 метра, док је пречник Дидимоса приближно 780 метара.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 12 Nov 2026 09:53:17 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6081565/esa-misija-hera-asteroid-dimorfos-nasa-misija-dart.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/9/35/975/6034645/thumbs/14376709/esa-Hera-dimorfos.jpg</url>
                    <title>Свемирска истрага на месту судара – европска „Хера“ испитује последице Насиног удара у астероид</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6081565/esa-misija-hera-asteroid-dimorfos-nasa-misija-dart.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/9/35/975/6034645/thumbs/14376709/esa-Hera-dimorfos.jpg</url>
                <title>Свемирска истрага на месту судара – европска „Хера“ испитује последице Насиног удара у астероид</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6081565/esa-misija-hera-asteroid-dimorfos-nasa-misija-dart.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Како би Земља изгледала да се живот није развио на њој</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080380/zemlja-bez-zivota-simulacija-studija.html</link>
                <description>
                    Упркос томе што се не зна засигурно каоко се живот на Земљи развио, једно је сигурно – развио се. Али... шта да није? То је питање које су научници поставили у новом истраживању, симулирајући алтернативну верзију Земље на којој живот никада није успео да се развије.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/11/24/577/6027752/thumbs/14358710/Zemlja_t.jpg" 
                         align="left" alt="Како би Земља изгледала да се живот није развио на њој" title="Како би Земља изгледала да се живот није развио на њој" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Резултати истраживања, објављени у часопису<em> The Planetary Science Journal</em>, нису само необичан мисаони експеримент. Реч је и о озбиљном научном питању, као и новом преиспитивању идеја на којима почива Геја хипотеза.</p>
<p><!--<box box-left 51970216 media>--></p>
<p>Геја хипотеза полази од претпоставке да живот на Земљи ступа у интеракцију са физичким окружењем планете на начин који доприноси очувању услова погодних за живот. На тај начин успоставља се својеврсна планетарна хомеостаза, односно способност одржавања стабилног стања.</p>
<p>У новом истраживању, које је предводила астробиолошкиња Саманта Гилберт-Јанизек са Универзитета Вашингтон, научници су вратили сат уназад како би испитали како би се Земља развијала током милијарди година без живота и његовог хипотетичког утицаја на планету.</p>
<p>„Отворено је питање да ли би Земља могла да остане погодна за живот током временског периода од више милијарди година без утицаја живих организама на животну средину“, наводе истраживачи у научном раду.</p>
<p>„Јасно је да биологија има важну улогу у обликовању површинског окружења Земље, што нас доводи до кључног питања: да ли је живот неопходан да би стеновита планета дугорочно остала погодна за живот?“</p>
<p>У истраживању су Гилберт-Јанизек и њене колеге развили сложен компјутерски модел Земље без живота, али са свим осталим физичким карактеристикама планете. У модел су укључили Земљино језгро, омотач, кору, атмосферу, океане и количину сунчевог зрачења која допире до планете, а затим израчунали како би се хемијски елементи кретали између различитих делова Земље.</p>
<p>Укупно су симулирали 19 кључних својстава планете, међу којима су проток топлоте, хемијски састав океана и температуре на површини. Пратили су како би се ова виртуелна Земља мењала током пет милијарди година – од приближног времена њеног настанка до периода око 500 милиона година у будућности.</p>
<p>Осим што пружа одговоре на питања о судбини хипотетичке Земље без живота, ова симулација могла би да помогне научницима да боље разумеју атмосферске и хемијске показатеље које откривају на удаљеним планетама.</p>
<p>„Овај модел може да нам помогне да видимо како планете погодне за живот, али без живих организама, могу да опонашају планете на којима живот постоји. Када тумачимо посматрања атмосфере неке егзопланете, овај алат ће нам помоћи да утврдимо колика је вероватноћа да оно што видимо указује на постојање живота на њеној површини“, објашњава научница.</p>
<p>Када је реч о површини симулиране Земље без живота, испоставило се да одсуство живих организама не би значајно променило њен развој током милијарди година. Најупадљивија разлика била би одсуство кисеоника у атмосфери, с обзиром на то да не би било фотосинтезе.</p>
<p>Иако се кисеоник у атмосфери сматра неопходним за већину сложених облика живота, он заправо није предуслов да би се нека планета сматрала погодном за живот у астрономском смислу. Тај појам се најчешће дефинише на основу способности планете да на површини одржава течну воду.</p>
<p>У том погледу, Земља без живота имала би количину воде сличну оној коју има наша планета данас, као и неке друге упоредиве карактеристике.</p>
<p><!--<box box-left 51970218 media>--></p>
<p>„Показујемо да планета слична Земљи може да одржава температуре на површини погодне за живот током 4,5 милијарди година развоја, па и дуже, искључиво захваљујући абиотичким процесима, без потребе за биолошким механизмима који утичу на регулацију климе“, објашњава истраживачки тим.</p>
<p>„Угљенични циклус, који настаје међусобним деловањем хемијског трошења силиката, вулканског ослобађања гасова и хемијских процеса у океанима, обезбеђује снажну негативну повратну спрегу. Она одржава концентрацију угљен-диоксида у атмосфери и температуру на површини у границама погодним за живот, упркос томе што се сјај Сунца током 4,5 милијарди година повећао за приближно 30 одсто.“</p>
<p>Резултати не оповргавају Геја хипотезу. Истраживачи напомињу да не могу да искључе могућност да живот на Земљи доприноси процесима који повећавају стабилност климе.</p>
<p>Такође признају да њихов модел има одређена ограничења и поједностављења, укључујући претпоставке о тектоници плоча, хемијском саставу атмосфере и процесима који регулишу Земљину климу.</p>
<p>Ипак, резултати симулације указују на то да присуство живота није неопходан услов да би стеновита планета дугорочно остала погодна за живот.</p>
<p>„Наши налази указују на то да би абиотичка Земља, у погледу глобалне геофизике и климе, могла да се развије до стања сличног данашњем и без живота, али без великих количина кисеоника у атмосфери. Овај рад тако доприноси текућој расправи о Геја хипотези, указујући на то да живот и услови погодни за живот можда нису толико нераскидиво повезани као што се раније претпостављало“, закључују истраживачи.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 10 Nov 2026 20:26:47 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6080380/zemlja-bez-zivota-simulacija-studija.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/11/24/577/6027752/thumbs/14358704/Zemlja_t.jpg</url>
                    <title>Како би Земља изгледала да се живот није развио на њој</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080380/zemlja-bez-zivota-simulacija-studija.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/11/24/577/6027752/thumbs/14358704/Zemlja_t.jpg</url>
                <title>Како би Земља изгледала да се живот није развио на њој</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080380/zemlja-bez-zivota-simulacija-studija.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Сицилијанска експедиција – како је Атина изгубила војску, флоту, а потом и Пелопонески рат</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080358/sicilijanska-ekspedicija--kako-je-atina-izgubila-vojsku-flotu-a-potom-i-peloponeski-rat.html</link>
                <description>
                    Атина је у поход на Сицилију 415. године пре нове ере послала једну од највећих војних експедиција у дотадашњој грчкој историји, очекујући ново богатство и ширење утицаја. Уместо победе, доживела је катастрофалан пораз који је однео хиљаде живота, уништио њену флоту и значајно убрзао пад атинске моћи у Пелопонеском рату.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/13/8/239/6028526/thumbs/14360348/Žene_kupuju_polovnu_robu_(1).png" 
                         align="left" alt="Сицилијанска експедиција – како је Атина изгубила војску, флоту, а потом и Пелопонески рат" title="Сицилијанска експедиција – како је Атина изгубила војску, флоту, а потом и Пелопонески рат" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p data-pm-slice="1 1 []">У својој „Историји Пелопонеског рата“, старогрчки историчар Тукидид описао је атински поход на Сицилију, од 415. до 413. године пре нове ере, као „убедљиво највећу и најсјајнију хеленску војску коју је до тада један град послао у поход“. Ипак, експедиција се претворила у највећу војну катастрофу Атине, са последицама које су утицале на даљи ток рата са Спартом.</p>
<p>Шест година раније, 421. године пре нове ере, атински војсковођа Никија успео је да обезбеди примирје у рату који су водиле Атина и Спарта. Међутим, многи Атињани желели су наставак сукоба. Међу њима је био и млади аристократа Алкибијад, који је, према Тукидиду, био мотивисан искључиво жељом за богатством и славом.</p>
<p>Почетком 415. године пре нове ере у Атину је стигло посланство из сицилијанског града Сегесте. Представници града објаснили су да се Сегеста налази у рату са суседним градовима Селинунтом и Сиракузом.</p>
<p><!--<box box-left 51970562 embed>-->У покушају да обезбеде војну помоћ, изасланици су упозорили Атињане да би, у случају пораза Сегесте, Сиракуза могла да освоји целу Сицилију, а затим склопи савез са Спартом. Тврдили су и да имају подршку других сицилијанских градова и да ће Сегеста финансирати рат. Обећања о подршци и новцу, међутим, била су знатно преувеличана.</p>
<p>Никија није био убеђен и сматрао је да би мешање у сукоб било неразумно. Алкибијад је, с друге стране, успео да убеди атинску јавност да би Сицилија могла да постане издашан извор прихода.</p>
<p>У атинским трговима и гимназијама све више се говорило о могућностима које би војни поход донео. Иако је Сиракуза била удаљена око 500 наутичких миља, Атињани су веровали у снагу своје морнарице и финансијске резерве. Атинска скупштина изгласала је слање флоте на Сицилију, којом је требало да командују Алкибијад, Никија и Ламах.</p>
<p>Међутим, усред припрема за поход, Атину је потресао скандал. Једног јутра грађани су затекли да су оштећени сви градски херми – камени стубови са представама бога Хермеса, који су имали и верски значај.</p>
<p>Сумња је пала на Алкибијада и његове пријатеље. Према Тукидиду, поједини Атињани оптуживали су их не само за скрнављење светих обележја већ и за исмевање тајних верских обреда, познатих као Елеусинске мистерије, током ноћног пијанчења.</p>
<p>Упркос скандалу, Атињани су одлучили да Алкибијад крене на Сицилију. Суђење је требало да буде одржано по његовом повратку, уколико га у међувремену не буду позвали назад.</p>
<h3><strong>Велика експедиција и прва разочарања</strong></h3>
<p>На дан поласка, у зору, на бродове се укрцало 5.100 хоплита, тешко наоружаних пешадинаца, и око 1.300 лако наоружаних војника, међу којима су били стрелци и праћкаши. Са њима су кренули и атински савезници, као и особље које није учествовало у борбама.</p>
<p>Тукидид описује како су Атињани тог јутра дошли у луку да испрате пријатеље и чланове породица. Гласник је предводио молитву, отпевана је химна, а затим су обављене верске церемоније приношења жртве пре него што су бродови испловили.</p>
<p>Ипак, по доласку на Сицилију показало се да стварност не одговара обећањима. Сегеста није имала средства потребна за вођење рата, а ни остали градови на острву нису били спремни да склопе савез са Атином.</p>
<p><!--<box box-left 51970619 embed>-->Никија је предложио да Атињани само демонстрирају војну силу у знак подршке Сегести и потом се врате кући. Алкибијад и Ламах залагали су се за останак на Сицилији и напад на Сиракузу.</p>
<p>Атинска војска пребацила се у Катану, северно од Сиракузе, која је постала главна база за војне операције.</p>
<p>Тамо је стигао гласник на светом трирему „Саламињи“, са наређењем да се Алкибијад врати у Атину и суочи са оптужбама. Он је наизглед прихватио наређење и испловио. Међутим, након што се усидрио у Турију, на југу Италије, побегао је у Спарту и затражио уточиште.</p>
<p>Према Плутарху, када је сазнао да су га Атињани осудили на смрт, Алкибијад је поручио: „Показаћу им да сам жив“. У знак освете, подстакао је Спартанце да пошаљу војску на Сицилију и помогну Сиракужанима.</p>
<p>У међувремену, Никија и Ламах напали су Хикару, насеље на северу острва, а његове становнике одвели у ропство како би обезбедили новац. Потом су морским путем кренули из Кatanе ка Сиракузи и искрцали се на плажи јужно од Велике луке.</p>
<p>У зору су извели изненадни напад, али нису успели да остваре циљ, па су се повукли у Катану, где су провели зиму.</p>
<h3><strong>Опсада Сиракузе и спартански преокрет</strong></h3>
<p>У пролеће 414. године пре нове ере Атињани су поново искрцали војску код Сиракузе. Никија је започео опсаду града и наредио изградњу утврђења и зидина преко висоравни Епиполе, стратешки важног узвишења.</p>
<p>Сиракужани су, међутим, почели да граде сопствене одбрамбене зидине и истовремено нападали атинске положаје. Ламах је погинуо у једном од сукоба, након чега је Никија затражио појачање из Атине.</p>
<p>Преокрет у рату уследио је доласком спартанског војсковође Гилипа. Атињани још нису завршили изградњу опсадних зидина, што је Спартанцима омогућило да се повежу са Сиракужанима.</p>
<p><!--<box box-left 51970597 embed>-->Током лета Гилип је уништио атинска утврђења и потиснуо противничку војску до базе у Племирију, јужно од Сиракушког залива.</p>
<p>Следеће године стигло је атинско појачање под командом Демостена. Он је покушао да поврати висораван Епиполе ноћним нападом, али су многи атински хоплити, не познајући терен, у мраку изгубили оријентацију и погинули падом са узвишења.</p>
<p>Нешто раније, Гилип је заузео Племириј и запленио храну, залихе и чак опрему за атинске триреме. Сиракужани су затим блокирали излаз из залива, заробивши преостале атинске бродове унутар луке. Атинска флота претрпела је коначан пораз.</p>
<h3><strong>Повлачење и уништење атинске војске</strong></h3>
<p>Атињани су тада започели повлачење копненим путем према Катани. Са њима је било око 40.000 људи, док су рањеници остављени иза њих.</p>
<p>На путу су били изложени нападима. Шестог дана повлачења Гилип је пресекао пут Демостеновој војсци. Никија је успео да настави кретање, али када су његови војници стигли до реке Асинар, исцрпљени и жедни, похрлили су ка води, изгубивши сваки ред.</p>
<p><!--<box box-left 51970621 embed>-->Тада су напали Гилипови војници. Тукидид описује размере пораза, наводећи да су тела погинулих била „нагомилана једно преко другог у реци“. Никија се предао.</p>
<p>Гилип је заробљену војску одвео у Сиракузу, где су Никија и Демостен погубљени. Атински војници и њихови савезници затворени су у градским каменоломима.</p>
<p>Тукидид описује како су многи заробљеници, смештени у дубоку и уску клисуру, умирали од болести, глади и жеђи. Њихова тела остајала су међу отпадом, а услови у којима су држани били су изузетно тешки.</p>
<p>Према Тукидиду, Атињани никада раније нису доживели такав пораз:</p>
<p>„Њихова флота, њихова војска – све је било уништено, а мало ко се вратио кући“.</p>
<p>Атињани, који су памтили раскош и величину експедиције приликом њеног поласка, били су суочени са њеним трагичним крајем. Поход на Сицилију претворио се у потпуну катастрофу и отворио пут коначном поразу Атине од Спарте, мање од десет година касније.</p>
<h3><strong>Еурипидови стихови као спас за заробљенике</strong></h3>
<p>Поједини атински заробљеници успели су да се врате кући. Неки од њих посетили су драмског писца Еурипида и испричали му да становници Сицилије веома цене његова дела.</p>
<p>Објаснили су да су захваљујући познавању и рецитовању Еурипидових стихова успевали да добију хлеб и воду, а понекад чак и да избегну ропство и изборе слободу.</p>
<p>Тако су стихови једног од најзначајнијих античких драмских писаца постали неочекивана помоћ Атињанима који су преживели један од најтежих војних пораза у историји свог града.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 10 Nov 2026 14:17:33 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6080358/sicilijanska-ekspedicija--kako-je-atina-izgubila-vojsku-flotu-a-potom-i-peloponeski-rat.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/13/8/239/6028526/thumbs/14360342/Žene_kupuju_polovnu_robu_(1).png</url>
                    <title>Сицилијанска експедиција – како је Атина изгубила војску, флоту, а потом и Пелопонески рат</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080358/sicilijanska-ekspedicija--kako-je-atina-izgubila-vojsku-flotu-a-potom-i-peloponeski-rat.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/10/13/8/239/6028526/thumbs/14360342/Žene_kupuju_polovnu_robu_(1).png</url>
                <title>Сицилијанска експедиција – како је Атина изгубила војску, флоту, а потом и Пелопонески рат</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6080358/sicilijanska-ekspedicija--kako-je-atina-izgubila-vojsku-flotu-a-potom-i-peloponeski-rat.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Праисторијска пећинска уметност скривала се пред очима посетилаца 26.000 година</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6078782/praistorijska-pecinska-umetnost-skrivala-se-pred-ocima-posetilaca-26000-godina.html</link>
                <description>
                    Археолози су у пећини Кова де ла Фонт Мајор, у Каталонији открили 280 гравираних мотива из периода палеолита, међу којима је 55 приказа животиња. Откриће, објављено у научном часопису Antiquity, доводи у питање досадашње представе о распрострањености праисторијске пећинске уметности у том делу Европе.


                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/7/13/19/446/6018476/thumbs/14334596/HWedW67WMAEHgt8.jfif" 
                         align="left" alt="Праисторијска пећинска уметност скривала се пред очима посетилаца 26.000 година" title="Праисторијска пећинска уметност скривала се пред очима посетилаца 26.000 година" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p data-pm-slice="1 1 []">Гравуре су пронађене 2019. године, током археолошких истраживања која је предводио Хосеп Марија Верђес Бош из Каталонског института за људску палеоекологију и друштвену еволуцију. Налазиле су се у делу пећинског система који је посећиван деценијама, али су остале непримећене, делом и због тога што их је тешко уочити при директном осветљењу. Тек када се светлост усмери под одређеним углом, удубљења у стенама постају видљива.</p>
<p><!--<box box-left 51966290 embed>-->Међу представљеним животињама су коњи, јелени, козе, говеда и медвед. Поред фигуративних приказа, истраживачи су забележили и бројне линије, геометријске облике и друге знакове. Поједине гравуре користе природне пукотине и облике стене као део композиције – на пример, линија на зиду послужила је као тло испод приказаног коња.</p>
<p>Посебну пажњу привлаче мотиви у којима се понављањем линија и положаја тела ствара утисак покрета, што указује на сложеније начине визуелног представљања света у праисторији.</p>
<h3><strong>Један од највећих комплекса пећинске уметности</strong></h3>
<p>Пећински систем дугачак је више од 3,5 километара, а за посетиоце је отворен још од педесетих година прошлог века. Музејски простор у пећини уређен је деведесетих година. Ипак, хиљаде посетилаца пролазиле су поред гравура, не препознајући њихово праисторијско порекло. Део зидова оштећен је каснијим урезивањем имена и датума, што је отежало истраживање и можда довело до губитка појединих мотива.</p>
<p>Према научном раду, реч је о једном од највећих комплекса палеолитске пећинске уметности на медитеранској страни Пиринејског полуострва – трећем по броју приказа животиња, после налазишта Ардалес и Ла Пилета на југу Шпаније.</p>
<h3><strong>Шта откриће говори о праисторијском животу</strong></h3>
<p>Истраживачи истичу да старост гравура још није непосредно утврђена. Њихово временско одређивање заснива се на археолошком контексту и стилским одликама, које бројне приказе повезују са периодима пре магдаленске културе. Радиокарбонске анализе потврдиле су људско присуство у дубљим деловима пећине пре око 40.000 до 26.000 година, али то само по себи не доказује да су све гравуре настале у истом периоду.</p>
<p>Откриће је значајно и због тога што се североисточна Иберија до сада сматрала подручјем са релативно мало познатих налаза палеолитске пећинске уметности. Нови комплекс могао би да промени досадашње разумевање праисторијског живота, културних веза и симболичког изражавања заједница које су насељавале тај део Европе.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 10 Nov 2026 07:52:49 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6078782/praistorijska-pecinska-umetnost-skrivala-se-pred-ocima-posetilaca-26000-godina.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/7/13/19/446/6018476/thumbs/14334590/HWedW67WMAEHgt8.jfif</url>
                    <title>Праисторијска пећинска уметност скривала се пред очима посетилаца 26.000 година</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6078782/praistorijska-pecinska-umetnost-skrivala-se-pred-ocima-posetilaca-26000-godina.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/7/13/19/446/6018476/thumbs/14334590/HWedW67WMAEHgt8.jfif</url>
                <title>Праисторијска пећинска уметност скривала се пред очима посетилаца 26.000 година</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6078782/praistorijska-pecinska-umetnost-skrivala-se-pred-ocima-posetilaca-26000-godina.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Древне Маје отровале воду живом због опсесије црвеном бојом</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6079108/crveni-pigment-cinabarit-maje-slikanje.html</link>
                <description>
                    Анализа седимената са полуострва Јукатан показује да су древне Маје користиле толико црвеног пигмента да су случајно загадиле своја језера смртоносним нивоима живе. Токсично загађење довело је до биолошког колапса воде у периоду највећег успона ове цивилизације.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/8/12/50/824/6020678/thumbs/14340140/tamb_Indian.png" 
                         align="left" alt="Древне Маје отровале воду живом због опсесије црвеном бојом" title="Древне Маје отровале воду живом због опсесије црвеном бојом" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Истраживачки тим предвођен Метјуом Вотерсом, палеолимнологом са Универзитета Обурн, анализирао је језгра древног муља из језера Лаго Коба и Ценоте Кскач у Мексику. Нова студија, недавно објављена у часопису <em>Science Advances</em>, показала је да су концентрације живе у овим водама нагло порасле током класичног периода Маја.</p>
<h3>Смртоносни траг цинабарита</h3>
<p>Нивои овог тешког метала били су далеко изнад онога што се сматра природним, превазилазећи све савремене безбедносне стандарде за квалитет воде. "Подаци о живи били су невероватни. Ван сваке скале. Ови нивои живе једноставно нису нормални", рекао је Вотерс.</p>
<p><!--<box box-left 51967134 embed>--></p>
<p>Главни извор овог невидљивог загађења био је цинабарит, јаркоцрвени минерал познат као жива-сулфид, који су Маје масовно увозиле и користиле као пигмент. Древни становници Мезоамерике фарбали су у црвено готово све, од храмова и тргова до грнчарије и посмртних остатака, јер је та боја за њих симболизовала сунце, крв и сам живот. Међутим, јаке кише су спирале овај отровни пигмент са зграда директно у околна језера и резервоаре. Тамо су анаеробне бактерије у муљу претварале цинабарит у метил-живу, високо токсично једињење које се неумољиво таложило у воденом екосистему.</p>
<h3>Невидљива претња и колапс екосистема</h3>
<p>Токсичност воде имала је разорне последице по живи свет у језерима Јукатана. Према налазима Вотерсовог тима, нивои живе су прешли такозвани праг озбиљних последица, тачку у којој водени организми почињу масовно да одумиру. У језеру Ценоте Кскач, концентрације су биле и до девет пута веће од границе која изазива озбиљну штету. Загађење је било толико интензивно да је опстало на опасним нивоима деценијама, а у неким случајевима и вековима.</p>
<p>Анализа микрофосила показала је драматичну промену у биолошким заједницама током овог периода екстремног загађења. Претходно присутне алге, цијанобактерије и љубичасте сумпорне бактерије потпуно су ишчезле из слојева муља који одговарају класичном периоду.</p>
<p><!--<box box-left 51967130 embed>--></p>
<p>Заједно са њима, изумрли су и ситни ракови попут остракода, као и ларве барских мушица. Губитак ових микроскопских организама, који чине темељ ланца исхране, неминовно је угрозио и веће врсте риба од којих су Маје зависиле ради свакодневне исхране.</p>
<p>Сличан биолошки парадокс забележен је и на археолошком локалитету Уканал у Гватемали, где је истраживао Жан Тремблеј, докторанд са Универзитета у Монтреалу. Иако су Маје поседовале изузетно напредне системе за филтрацију који су воду чистили од видљивих биолошких загађивача попут фекалија и алги, хемијско загађење живом пролазило је неопажено.</p>
<p>"Они нису имали начин да знају да је вода токсична, јер жива није мутила воду нити је бојила у црвено", навео је Тремблеј, истичући границе иначе бриљантног мајанског инжењерства.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 9 Nov 2026 08:10:44 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6079108/crveni-pigment-cinabarit-maje-slikanje.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/8/12/50/824/6020678/thumbs/14340134/tamb_Indian.png</url>
                    <title>Древне Маје отровале воду живом због опсесије црвеном бојом</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6079108/crveni-pigment-cinabarit-maje-slikanje.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/8/12/50/824/6020678/thumbs/14340134/tamb_Indian.png</url>
                <title>Древне Маје отровале воду живом због опсесије црвеном бојом</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6079108/crveni-pigment-cinabarit-maje-slikanje.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Геометрија наших осећања – како мозак користи шестоугаону мрежу за разумевање емоција </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6076596/heksagona-organizacija-emocija-u-mozgu.html</link>
                <description>
                    Научници су открили да људски мозак можда користи шестоугаону мрежу за организовање емоција, сличну систему који нам помаже да се оријентишемо у простору. Истраживање отвара нова питања о томе како препознајемо, разликујемо и разумемо сопствена осећања. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/4/18/14/709/6008212/thumbs/14305244/heksagon.jpg" 
                         align="left" alt="Геометрија наших осећања – како мозак користи шестоугаону мрежу за разумевање емоција " title="Геометрија наших осећања – како мозак користи шестоугаону мрежу за разумевање емоција " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Природа можда не подноси празнину, али зато обожава шестоугаоне мреже. Шестоугаони облик представља изузетно ефикасан начин поделе простора, а може се уочити свуда – од морске пене до пчелињег саћа.</p>
<p>Научници су сада открили назнаке да људски мозак користи исту геометрију за организовање наших емоција.</p>
<p>Користећи функционалну магнетну резонанцу (фМРИ), тим неуронаучника открио је шестоугаони образац мождане активности док су испитаници процењивали емоционалне информације. То указује на могућност да систем налик мрежи помаже мозгу да разврстава те информације.</p>
<p>„Ови налази указују на то да је знање о емоцијама у људском мозгу структурирано помоћу координатног система налик мрежи“, наводе неуронаучници Јуменг Ма и Филип А. Крагел са Универзитета Емори у раду објављеном у научном часопису <em><strong><a href="https://journals.plos.org/plosbiology/article?id=10.1371/journal.pbio.3003795" target="_blank" rel="noopener">PLOS Biology</a></strong></em>.</p>
<p>Емоције често сматрамо једним од најсложенијих аспеката људске природе. Оне могу бити пролазне или дуготрајне, противречне, преплављујуће и тешке за разумевање, чак и особи која их доживљава.</p>
<p>Ипак, начин на који доживљавамо свет има пресудан значај. Емоције нам помажу да процењујемо ризике, доносимо одлуке, реагујемо на променљиве околности и успостављамо везе са другим људима.</p>
<p>Када је наша способност да доживљавамо или регулишемо емоције нарушена, последице се могу одразити на готово све аспекте живота.</p>
<p>Због тога је, како бисмо се сналазили у свету који нас окружује, неопходно да будемо способни да препознајемо емоције, разликујемо их и разумемо њихове међусобне односе.</p>
<p><!--<box box-left 51961908 media>--></p>
<p>Иако научници одавно знају да наше разумевање емоција прати изненађујуће уређену структуру, начин на који мозак кодира ту структуру до сада је остао мистерија.</p>
<h3><strong>Две димензије емоција</strong></h3>
<p>Истраживачи већ деценијама описују емоције помоћу две осе. Прва је валенца, која означава колико је нека емоција пријатна или непријатна, док је друга побуђеност, односно степен у којем емоција делује умирујуће или подстицајно.</p>
<p>Заједно, ове две димензије чине такозвани афективни циркумплекс, дводимензионалну мапу емоционалних појмова.</p>
<p>На пример, задовољство и узбуђење могу бити подједнако пријатне емоције, али једна делује умирујуће, док друга изазива знатно већи степен побуђености.</p>
<p>Слично томе, бес и усхићење изазивају висок степен побуђености, али се налазе на супротним крајевима осе валенце.</p>
<p>Међутим, одређене назнаке могу се пронаћи у другим истраживањима која испитују како мозак организује и представља информације, попут просторних информација о нашем окружењу.</p>
<p>То нас доводи до посебне врсте неурона познатих као мрежне ћелије.</p>
<p>Ове ћелије су први пут идентификоване код пацова 2005. године. Реч је о неуронима који се активирају када се животиња креће кроз одређене делове свог окружења.</p>
<p>Али ту долазимо до посебно занимљивог детаља.</p>
<p>Ако се на мапи окружења животиње означе сва места на којима се одређена мрежна ћелија активира, добија се образац који се понавља, састављен од једнакостраничних троуглова, који формирају мрежу са шестоструком, односно шестоугаоном симетријом.</p>
<p><!--<box box-left 51961925 media>--></p>
<p>Другим речима, једна ћелија се активира када пацов дође до центра или било ког од шест темена замишљеног шестоугла, а тај образац се понавља широм његовог окружења.</p>
<p>Различите мрежне ћелије реагују на различите распореде локација, чиме заједнички обезбеђују мозгу координатни систем који животињи помаже да прати свој положај током кретања.</p>
<p>Међутим, овакав начин кодирања информација можда није ограничен само на сналажење у физичком простору.</p>
<p>Претходна истраживања пронашла су доказе да мозак користи сличне обрасце неуронске активности за организовање апстрактних информација, од визуелних појмова до релативне вредности различитих могућности избора.</p>
<p>То је отворило једно интригантно питање.</p>
<p>Ако се емоције могу организовати на дводимензионалној мапи, да ли мозак може да користи исту врсту координатног система како би се кретао кроз њих?</p>
<h3><strong>Шестоугаони образац у можданој активности</strong></h3>
<p>Управо ту истраживање постаје посебно занимљиво.</p>
<p>Ма и Крагел испитивали су 18 особа којима су приказивали стимулусе са емоционалним садржајем – изразе лица који су постепено прелазили из једне емоције у другу, као и низове фраза које изазивају емоционалне реакције.</p>
<p>Истовремено су, користећи неинвазивну функционалну магнетну резонанцу, снимали мождану активност испитаника.</p>
<p>Сваки стимулус подразумевао је прелазак између различитих тачака на афективном циркумплексу, што је истраживачима омогућило да прате мождану активност док су учесници пратили кретање кроз тај дводимензионални „емоционални простор“.</p>
<p><!--<box box-left 51961897 media>--></p>
<p>И тада су открили оно што су тражили.</p>
<p>У делу мозга познатом као вентромедијални префронтални кортекс, истраживачи су уочили карактеристичан образац шестоугаоне мреже док су испитаници размишљали о емоционалним стањима.</p>
<p>Мождана активност мењала се у зависности од смера кретања кроз емоционалну мапу, пратећи образац шестоструке симетрије који се понавља – баш као што се дешава када мозак користи мрежно кодирање за сналажење у физичком простору.</p>
<p>Штавише, исти образац појављивао се без обзира на то да ли су учесници процењивали изразе лица или писане фразе.</p>
<p>То указује на могућност да је мозак кодирао односе између емоционалних појмова, уместо да је само реаговао на оно што су испитаници видели.</p>
<p>Истраживачи су такође установили да је мождана активност одражавала и удаљеност између емоционалних појмова на афективном циркумплексу, као и да је тај сигнал био повезан са начином на који су испитаници процењивали промене у емоционалним информацијама.</p>
<h3><strong>Шта откриће значи за разумевање емоција</strong></h3>
<p>Ипак, истраживање има одређена ограничења.</p>
<p>Узорак је био прилично мали – 18 испитаника не представља велику групу – па ће бити потребна додатна истраживања како би се разумело на који начин функционише овај систем налик мрежи и да ли има директну улогу у обради емоционалних информација.</p>
<p>Упркос томе, резултат је веома занимљив јер указује на могућност да мозак користи исте принципе за организовање нашег емоционалног света као и за сналажење у физичком простору.</p>
<p>„Ови налази указују на то да структура која се уочава у субјективним проценама испитаника можда одражава начин на који мозак организује знање о емоцијама, користећи механизме сличне онима који учествују у просторном и концептуалном сналажењу“, наводе истраживачи.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 8 Nov 2026 08:06:52 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6076596/heksagona-organizacija-emocija-u-mozgu.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/4/18/14/709/6008212/thumbs/14305238/heksagon.jpg</url>
                    <title>Геометрија наших осећања – како мозак користи шестоугаону мрежу за разумевање емоција </title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6076596/heksagona-organizacija-emocija-u-mozgu.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/4/18/14/709/6008212/thumbs/14305238/heksagon.jpg</url>
                <title>Геометрија наших осећања – како мозак користи шестоугаону мрежу за разумевање емоција </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6076596/heksagona-organizacija-emocija-u-mozgu.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Зашто су научници потопили телескоп на дно мора да би тестирали Ајнштајнову теорију релативности</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6078382/teleskop-dno-sredozemno-more-neutrini-otkrivanje-ajnstajn-teorija-relativnosti.html</link>
                <description>
                    Телескоп за детекцију честица, постављен на дубини већој од километра испод површине мора, недалеко од обале Француске, тестирао је један од основних принципа Ајнштајнове теорије релативности и није открио никаква одступања.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/6/17/24/568/6016406/thumbs/14328782/Teleskopa-na-dnu-mora.png" 
                         align="left" alt="Зашто су научници потопили телескоп на дно мора да би тестирали Ајнштајнову теорију релативности" title="Зашто су научници потопили телескоп на дно мора да би тестирали Ајнштајнову теорију релативности" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Детектор, назван „<span lang="sr-RS">Орка“</span> (Oscillation Research with Cosmics in the Abyss), региструје тешко ухватљиве честице познате као неутрини. Докторандкиња Алба Доми укрцала се на један од два брода који су учествовали у изградњи телескопа и запловила Медитераном. Током експедиције, неке од првих детекторских јединица спуштене су на морско дно, на дубину од око 2,4 километра, недалеко од француског града Тулона.</p>
<p><!--<box box-left 51965544 media>--></p>
<p>Подаци прикупљени помоћу тих првих детекторских јединица сада су употребљени за проверу једног од темељних принципа Ајнштајнове теорије релативности: идеје да закони природе изгледају исто без обзира на то у ком правцу се крећемо или којом се брзином крећемо.</p>
<p>Истраживачи нису пронашли доказе да је овај принцип, познат као Лоренцова инваријантност, нарушен. Иако је детектор за сада само делић планиране величине, његови резултати по прецизности могу да се пореде са налазима знатно већих експеримената који су трајали много дуже.</p>
<p>Резултати истраживања објављени су у научном часопису <em>Journal of Cosmology and Astroparticle Physics</em>.</p>
<h3><strong>Пукотина у простор-времену?</strong></h3>
<p>Физика почива на две успешне теорије: општој теорији релативности, коју је Алберт Ајнштајн осмислио пре више од 100 година, и Стандардном моделу физике субатомских честица.</p>
<p>„Општа теорија релативности добро описује свемир на космичкој скали, док Стандардни модел физике честица описује микроскопску скалу, односно саме честице и начин на који се понашају“, рекао је коаутор студије Лукас Хениг, докторанд напредне физике на Универзитету у Ерлангену и Нирнбергу.</p>
<p>Обе теорије полазе од претпоставке да Лоренцова инваријантност важи. Међутим, у екстремним условима, попут првих тренутака након Великог праска, ове две теорије нису у потпуности усклађене. Због тога физичари већ деценијама трагају за теоријом квантне гравитације која би их објединила.</p>
<p>Неки од предложених модела, укључујући поједине верзије теорије струна и петљасте квантне гравитације, указују на могућност да простор-време на најмањим скалама има скривену зрнасту структуру. То би значило да би Лоренцова инваријантност, „једна од најосновнијих претпоставки које имамо о нашем свемиру, могла да буде нарушена“, објаснио је Хениг.</p>
<p><!--<box box-left 51965549 media>--></p>
<p>Свако такво нарушавање било би изузетно мало. Да би га уочили, физичарима је потребна честица која може да пређе огромне удаљености, а да успут готово ни са чим не ступи у интеракцију. Управо ту на сцену ступају неутрини.</p>
<h3><strong>Честице које мењају облик</strong></h3>
<p>Неутрини су честице готово занемарљиве масе које сваке секунде пролазе кроз Земљу и немају електрични набој. Готово да не ступају у интеракцију са другим честицама, а постоје у три врсте: електронски, мионски и тау-неутрини.</p>
<p>Док путују кроз простор, неутрини прелазе из једне врсте у другу по предвидљивом обрасцу, што физичари називају осцилацијама неутрина.</p>
<p>Уколико би Лоренцова инваријантност била нарушена, промениле би се и те осцилације, а ефекат би био израженији што би неутрини прелазили већу удаљеност.</p>
<p>Зато су се истраживачи усредсредили на неутрине који настају када космички зраци ударе у атмосферу на различитим деловима Земље, а затим путују кроз планету до детектора. Неки од испитиваних неутрина прешли су читаву ширину Земље, односно око 12.700 километара.</p>
<p>„<span lang="sr-RS">Орка“</span> је део <strong><a href="/magazin/nauka/5651526/sablasna-cestica-neutrino-km3net-projekat-sredozemno-more.html" target="_blank" rel="noopener">неутринског телескопа KM3NeT</a></strong>. Свака његова детекторска јединица причвршћена је за морско дно и садржи 18 стаклених сфера, од којих свака има по 31 светлосни сензор.</p>
<p>Када се неутрино судари са неком честицом у води, настаје слаб бљесак плаве светлости који сензори региструју. Велики број сензора у свакој сфери омогућава истраживачима да утврде из ког правца је светлост дошла, објаснила је Доми.</p>
<p>И сама Земља служи као својеврсни филтер. Истраживачи су одабрали само честице које се крећу навише, кроз унутрашњост планете, чиме су успели да издвоје сигнал неутрина од огромног броја других честица из атмосфере које би га иначе надјачале.</p>
<p>„Само неутрини могу да прођу кроз Земљу“, рекао је Хениг.</p>
<p>Овај систем разликује се од детектора Ајскјуб (IceCube), смештеног испод леда на Антарктику, који је такође освојио Нобелову награду за свој допринос истраживању неутрина.</p>
<p>„Лед више расипа светлост него вода, али вода, с друге стране, више апсорбује светлост него лед“, објаснила је Доми. Због тога истраживачки тимови на различите начине реконструишу енергију и путању неутрина.</p>
<h3><strong>Мали детектор са великим могућностима</strong></h3>
<p>Истраживачи су анализирали 5.828 неутрина прикупљених током приближно 17 месеци, у периоду од 2020. до 2021. године. Установили су да су њихове осцилације у складу са предвиђањима стандардне физике. То значи да, уколико нарушавање Лоренцове инваријантности постоји, његов ефекат мора бити слабији од граница које је тим успео да утврди.</p>
<p><!--<box box-left 51965554 media>--></p>
<p>Ови резултати важни су и за теоретичаре. Уколико неки модел „предвиђа нарушавање Лоренцове инваријантности које је израженије од новоутврђених граница, подаци га искључују. У том случају можете бити прилично сигурни да тај модел није тачан“, рекао је Хениг.</p>
<p>Тим је такође први пут поставио директне границе за једну врсту нарушавања која би различито утицала на мионске и тау-неутрине.</p>
<p>У неколико кључних мерења, резултати детектора <span lang="sr-RS">„Орка“</span> могу да се пореде са онима добијеним помоћу јапанског детектора Супер-Камиоканде (Super-Kamiokande), за који је коришћено 12 година података, као и са резултатима детектора Ајскјуб, заснованим на две године мерења његовим комплетним системом.</p>
<p>„Изненађен сам што смо добили резултате који могу да се пореде са другим истраживањима, иако имамо само шест детекторских јединица“, рекао је Хениг.</p>
<p>Данас се у води налазе 44 детекторске јединице, а међународна научна сарадња планира да до 2030. године активира укупно 108.</p>
<p>Најбољи резултати, међутим, тек би могли да уследе. Пошто ефекти нарушавања Лоренцове инваријантности расту са удаљеношћу и енергијом, неутрини који долазе из удаљених космичких извора „заправо су најбољи кандидати за ову врсту истраживања“, рекла је Доми.</p>
<p>Тим планира да понови потрагу за могућим одступањима користећи <span lang="sr-RS">„Арку“</span> (ARCA), други детектор из система KM3NeT, који се налази у мору недалеко од обале Сицилије. За разлику од <span lang="sr-RS">„Орке“</span>, <span lang="sr-RS">„Арка“</span> је посебно конструисан за откривање високоенергетских честица које пристижу из дубоког свемира.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 6 Nov 2026 20:14:20 +0100</pubDate>
                <category>Наука</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/nauka/6078382/teleskop-dno-sredozemno-more-neutrini-otkrivanje-ajnstajn-teorija-relativnosti.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/6/17/24/568/6016406/thumbs/14328776/Teleskopa-na-dnu-mora.png</url>
                    <title>Зашто су научници потопили телескоп на дно мора да би тестирали Ајнштајнову теорију релативности</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6078382/teleskop-dno-sredozemno-more-neutrini-otkrivanje-ajnstajn-teorija-relativnosti.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/6/17/24/568/6016406/thumbs/14328776/Teleskopa-na-dnu-mora.png</url>
                <title>Зашто су научници потопили телескоп на дно мора да би тестирали Ајнштајнову теорију релативности</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/nauka/6078382/teleskop-dno-sredozemno-more-neutrini-otkrivanje-ajnstajn-teorija-relativnosti.html</link>
                </image>
            </item>
        
    </channel>
</rss>

