Научници већ дуже време знају да римски бетон, уместо да временом губи својства, наставља да постаје све чвршћи. Досадашња истраживања показала су да је главни разлог томе хемијска реакција између вулканског пепела, познатог као пуцолан, и живог креча, при чему настају изузетно отпорни минерали који бетону обезбеђују невероватну дуготрајност.

Сада су научници открили да то није цела прича.

Ново истраживање показало је да важну улогу имају и споре, али непрекидне реакције угљен-диоксида из атмосфере.

„Иако је пуцоланска реакција од суштинског значаја, наши налази указују на то да карбонизација током дугог временског периода такође повећава трајност бетона и помаже му да са старењем сам затвара пукотине“, рекао је инжењер Пауло Монтеиро са Универзитета Калифорније у Берклију.

Откриће, објављено у научном часопису Science Advances, пружа нови увид у изузетне инжењерске способности старих Римљана, чак и када је реч о објектима који су наизглед били сасвим обичне намене.

Од Пантеона до Хадријановог тоалета

Једна од највећих фасцинација римским градитељством јесте чињеница да су бројне грађевине преживеле скоро два миленијума, док су многи објекти из истог периода одавно нестали.

Најпознатији пример је Пантеон у Риму – храм стар око 2.000 година, чија је огромна купола од неармираног бетона и данас највећа таква конструкција на свету.

Међутим, како би открили нове тајне римског бетона, Монтеиро, коауторка истраживања Сјаохонг Џу са Пекиншког универзитета за технологију и њихове колеге нису узорак потражили у Пантеону, већ на далеко мање очекиваном месту.

У другом веку нове ере римски цар Хадријан саградио је своју раскошну вилу у Тиволију у Италији. Велики део тог комплекса и данас је очуван.

Управо тамо истраживачи су узели мали узорак бетона из заједничког тоалета, који је некада служио становницима царске виле.

Помоћу низа савремених техника снимања високе резолуције анализирали су узорак све до нанометарског нивоа.

Као што се и очекивало, пронашли су доказе о пуцоланској реакцији, односно процесу у којем вулкански пепео и креч стварају изузетно отпорне минерале унутар бетона.

Међутим, открили су и нешто што до сада није било довољно истражено.

Током векова угљен-диоксид из атмосфере реаговао је са преосталим кречом у бетону, при чему је настао калцит – минерал који се природно налази и у кречњаку.

Истраживачи су утврдили да калцит није само споредни производ старења материјала.

Напротив, кристали калцита постепено су испуњавали ситне поре и пукотине, чинећи бетон гушћим и јачим, истовремено затварајући оштећења која би се иначе временом ширила.

Ранија истраживања јесу откривала присуство калцита у римском бетону, али његова тродимензионална структура и распоред унутар материјала до сада нису били детаљно анализирани.

Нови траг ка одрживијем бетону будућности

Научници сматрају да је улога калцита у изузетној дуготрајности римског бетона до сада била потцењена. То, међутим, не значи да он замењује добро познату пуцоланску реакцију, већ да делује заједно са њом и додатно повећава отпорност материјала.

Истраживачи већ годинама покушавају да развију савремене верзије римског бетона.

Карбонизација је природан процес који се дешава у кречним бетонским смешама без обзира на то да ли се њена улога проучава или не. Међутим, боље разумевање тог механизма могло би научницима да омогући развој бетона који ће дуже трајати, а истовремено имати мањи утицај на животну средину

„Разумевање начина на који динамика кристализације калцијум-карбоната повезује бетон и доприноси његовој дугорочној трајности могло би да пружи нове увиде у дугорочну минералошку еволуцију и природну карбонизацију кречних везива“, рекао је Монтеиро.

Од Пантеона до скромног тоалета у Хадријановој вили, римске грађевине и после две хиљаде година представљају изузетне примере материјала који је успео да остане конструктивно стабилан.

Ипак, аутори истраживања наглашавају да савремена градња не може једноставно да копира римске методе.

Данашње зграде постављају далеко веће захтеве пред грађевинске материјале, а армирани бетон суочава се са проблемом који стари Римљани нису имали – корозијом челичне арматуре уграђене у конструкције.

Нови резултати, ипак, могли би да помогну научницима у развоју дуготрајнијих и одрживијих врста бетона.

„Ова студија показује како проучавање древних инжењерских техника може довести до важних открића“, поручио је Монтеиро.

„Надамо се да ћемо, откривајући римске тајне повећања трајности бетона, једног дана успети да развијемо одрживију савремену инфраструктуру.“

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Science Advances.

Астероид пречника око десет километара, познат као Чиксулуб, ударио је у подручје данашњег полуострва Јукатан у Мексику, оставивши кратер широк скоро 200 километара и разбацавши материјал хиљадама километара далеко.

Иако се често говори о астероиду Чиксулуб, делови који су преживели пролазак кроз атмосферу и пали на Земљу заправо су метеорити. Управо су њихови остаци помогли научницима да открију од чега је био сачињен.

Анализа хемијског састава показала је да је реч о угљеничном хондриту. Хондрити су најстарије познате стене у Сунчевом систему и представљају остатке из времена његовог настанка.

Угљенични хондрити су посебно ретки и чине тек око четири одсто свих метеорита пронађених на Земљи, због чега је ово откриће од великог значаја.

Трагови у слоју глине открили порекло метеорита

До овог закључка дошао је тим научника са Универзитета Британске Колумбије у сарадњи са истраживачима из Европе, укључујући Институт за физику Земље у Паризу и Универзитет у Паризу.

Они су анализирали елементе у траговима у узорцима танког слоја глине који је настао од материјала избаченог након удара. Тај слој, познат као К–Пг граница, може се пронаћи широм света и представља геолошку границу између периода креде и палеогена.

Према резултатима истраживања, Чиксулуб је највероватније потекао са спољног дела астероидног појаса, у близини Јупитера, или чак из још удаљенијих делова Сунчевог система.

„Чињеница да је баш овако редак објекат погодио Земљу показује колико су диносауруси, једноставно, имали несреће“, рекао је др Филип Клејс, професор Универзитета Британске Колумбије.

Само откриће не мења досадашње схватање катастрофе која је погодила Земљу.

Удар је ослободио енергију еквивалентну милијардама нуклеарних бомби, покренуо мегацунамије, глобалне пожаре и снажне земљотресе. Ипак, нова сазнања пружају јаснију слику о самом објекту који је изазвао један од највећих преокрета у историји живота на нашој планети.

Прашина, а не сумпор, кључни узрок изумирања

Пошто угљенични хондрити не садрже велике количине сумпора, истраживачи сматрају да сумпор из самог метеорита вероватно није био главни узрок такозване „ударне зиме“ која је уследила након судара.

„Највећу улогу имала је фина прашина избачена у атмосферу“, објаснио је Клејс.

Та прашина, састављена од ситних честица стена, могла је годинама да остане у атмосфери и заклони Сунчеву светлост. Последица је био прекид фотосинтезе, урушавање ланаца исхране и масовно изумирање живог света.

Процењује се да је тада нестало око 75 одсто свих врста, док је преостала четвртина, међу којима су били и далеки преци данашњих сисара, успела да преживи.

Недавне студије указују и на то да се удар догодио током пролећа на северној Земљиној полулопти. То је многе врсте затекло у осетљивом периоду размножавања и развоја младунчади, што је додатно повећало размере изумирања.

Сцена непосредно након удара била је катастрофална. У тексту објављеном у магазину The Conversation, професори Моника Грејди и Мајкл Бентон описали су размере разарања.

„Без обзира на то да ли сте били диносаурус или балегар, ако сте се нашли у близини кратера, експлозија би вас тренутно спалила“, навели су они. „Чак и на удаљености до 2.000 километара већина живих бића страдала би од огромне топлоте и надзвучних ударних таласа.“

Ова катастрофа и данас представља упозорење колику опасност могу да представљају небеска тела која пролазе близу Земље. Због тога НАСА и Европска свемирска агенција непрекидно прате потенцијално опасне астероиде, док су мисије попут ДАРТ-а, који је 2022. године успешно променио путању једног астероида, и мисије Хера, која ће проучавати последице тог судара, важан корак ка развоју система планетарне одбране.

Иако многа питања о Чиксулубу и даље немају коначан одговор, свако ново откриће помаже научницима да боље разумеју један од најдраматичнијих догађаја у историји Земље и да се боље припреме за потенцијалне претње из свемира.

Захваљујући вештачкој интелигенцији и анализи морског дна, међународни истраживачки тим, предвођен вулканологом Андреом Веролином са Универзитета Париз-Сакле у Француској, идентификовао је 73 до сада непознате вулканске калдере испод површине светских океана.

Калдере су велика кружна удубљења налик кратерима која настају када вулкан испразни довољно магме из своје подземне коморе, услед чега се тло изнад ње урушава. Неке од њих су давно угашене, док друге могу указивати на вулканске системе који би у будућности поново могли да постану активни.

Резултати истраживања објављени су у часопису Communications Earth & Environment.

Попуњена велика празнина у познавању подводних вулкана

Научници истичу да њихово истраживање представља значајан корак у разумевању вулканске активности испод океана.

„Наш скуп података попуњава значајну празнину у посматрањима и обезбеђује поновљив и надоградив оквир за карактеризацију подводних вулкана, наглашавајући потребу да се подводне калдере укључе у будуће глобалне процене вулканске активности“, наводи истраживачки тим у раду који је објављен у раном приступу.

Највећи део вулканске активности на Земљи одвија се испод мора, где се тектонске плоче непрестано раздвајају, сударају и подвлаче једна испод друге. Управо ти процеси омогућавају магми да се пробија ка површини и ствара вулкане на океанском дну.

Већина тих подводних ерупција релативно је мирна и јавља се дуж средњоокеанских гребена, где доминирају базалтне ерупције. Међутим, повремено долази до далеко снажнијих догађаја.

Подводне калдере могу изазвати изузетно разорне ерупције, цунамије, ударне таласе, облаке пепела и огромне количине водене паре које се ослобађају приликом експлозија дубоко испод површине мора.

Ерупција подводног вулкана Хунга Тонга–Хунга Хаапај у архипелагу Тонга 2022. године представљала је својеврсно упозорење. Том приликом настали су атмосферски ударни таласи који су стигли до свемира, цунамији који су погодили велике области и материјална штета на удаљености од више хиљада километара.

Уколико није познато где се подводне калдере налазе, није могуће ни проценити које од њих захтевају стално праћење. До овог истраживања било је документовано мање од 30 подводних калдера широм светских океана.

Алгоритам са Марса открио десетине нових калдера

Како би попунили ту празнину у знању, Веролино и његове колеге прилагодили су алгоритам вештачке интелигенције који је првобитно био обучен за препознавање ударних кратера на Марсу.

Овога пута алгоритам је примењен на батиметријске карте, које приказују рељеф океанског дна. У првој фази анализа издвојила је чак 87.435 могућих формација.

Испоставило се да је већина тих кандидата представљала лажне резултате. После примене додатних филтера и ручне провере преосталих локација, истраживачи су дошли до коначног списка од 78 вероватних подводних калдера.

Од тог броја, пет је већ било познато научној јавности, што је додатно потврдило поузданост методе. То значи да је идентификовано чак 73 потенцијално нове калдере које до сада нису биле познате.

Уколико буду потврђене додатним истраживањима, број познатих подводних калдера биће више него утростручен.

Истраживачи наглашавају да би се алгоритам у будућности могао додатно унапредити, што би омогућило откривање још већег броја оваквих структура.

Највећи број откривен далеко од граница тектонских плоча

Нова открића показала су и где се подводне калдере најчешће налазе. Осам новооткривених структура смештено је дуж средњоокеанских гребена, на границама тектонских плоча.

Још девет откривено је у вулканским луковима.

Највећи број, чак 61 калдера, налази се у унутрашњости тектонских области, попут ланаца подводних планина, а не непосредно на границама тектонских плоча.

Истраживачи су издвојили и седам новооткривених калдера као посебно значајне циљеве за будућа истраживања, јер њихов положај, дубина и облик указују да би могле бити важне за боље разумевање опасности које носе подводни вулкани.

У самом раду није процењивано да ли је нека од ових калдера тренутно активна. Међутим, више недавних истраживања показало је да чак и вулкани за које се сматра да су угашени могу поново да се пуне магмом и временом постану активни.

Због тога је, истичу аутори, од великог значаја да се утврди где се такве структуре налазе и да се најризичније међу њима детаљније испитају.

„Ова студија поставља кључне темеље за процену ризика од подводних вулкана и унапређење глобалне припремљености“, наводе истраживачи. Они додају да њихов циљ није био да саставе потпун глобални попис свих подводних калдера.

„Наш циљ није да направимо потпун глобални инвентар подводних калдера, већ да успоставимо транспарентан и поновљив оквир који ће обезбедити конзервативан почетни скуп података, а који ће моћи да се проширује како буду доступне батиметријске карте веће резолуције и нова истраживања".

Резултати анализе древне ДНК такозваног „Шамана из Аптон Ловела“ (Upton Lovell Shaman), коју су спровели истраживачи Института Френсис Крик у Лондону, руше досадашње стереотипе о женама у раном бронзаном добу, наводи се у саопштењу Музеја Вилтшир, у којем се чувају посмртни остаци и гробни прилози.

„Ово потпуно мења досадашње претпоставке. Навикли смо на претпоставку да мушкарци раде све, да су они вође и металурзи. Овде имамо необорив доказ да је металург била жена. А обрада метала била је својеврсна свемирска технологија тог времена“, рекао је директор Музеја Вилтшир Дејвид Досон за Гардијан.

Гробница стара готово 4.000 година откривена је 1801. године у близини села Аптон Ловел, око 16 километара западно од Стоунхенџа. Људски остаци били су окружени изузетно богатим комплетом алата који је садржао камене секире, прибор за обраду метала са траговима злата, камен за проверу чистоће метала упоређивањем трагова које остављају различите легуре, као и пробушене животињске кости које су вероватно биле ушивене на одећу као украси, што указује на постојање церемонијалног огртача.

Спој луксузних металуршких алата и предмета за које се верује да су имали ритуални значај навео је археологе да закључе како је покојник био духовни стручњак, због чега су остаци добили надимак „Шаман из Аптон Ловела“.

Вилијам Канингтон, енглески археолог који је ископао гробну хумку, тада је записао да је, „судећи по крупноћи костију“, покојник „изгледао као снажан мушкарац“. Током наредна два века сматрало се да су остаци припадали мушкарцу, па је и музејска поставка приказивала брадатог мушкарца.

ДНК анализа првобитно је била намењена утврђивању порекла ове особе, али су резултати показали присуство XX, а не XY полних хромозома, што је изненадило истраживаче. Како би били сигурни, тим је анализирао ДНК из зуба и ножног прста и сваки пут добио исти резултат, без икаквих доказа да је у гробници било више од једне особе.

Други трагови на скелету открили су додатне појединости. Жена је била висока око 165 центиметара, што је било неуобичајено за жене бронзаног доба, а умрла је око 45. године живота. Имала је снажну грађу и артритис у десном, али не и у левом ручном зглобу – образац који одговара дугогодишњем понављању покрета карактеристичних за обраду метала.

Студија из 2022. године показала је да је ова особа највероватније била вешта златарка која је израђивала златне украсе. Та способност је у бронзаном добу могла деловати готово магично, рекла је за Лајв сајенс археолошкиња Сузан Грини са Универзитета у Ексетеру, која није учествовала у истраживању.

Ово није први случај да је древна особа високог друштвеног статуса погрешно идентификована као мушкарац.

На пример, припадник елите из доба Викинга у Шведској, сахрањен са оружјем и стратешким играма, дуго је сматран мушкарцем, али је касније ДНК анализом потврђено да је реч о жени. Слично томе, високо рангирана особа из бакарног доба у Шпанији такође је првобитно сматрана мушкарцем, све док генетска анализа није показала да је била жена.

Еритрулоза, која се састоји од четири атома угљеника, налази се и у малинама. Њено присуство у међузвезданом простору потврђено је помоћу радио-телескопа “Yebes” пречника 40 метара и ИРАМ пречника 30 метара у Шпанији, објавио је истраживачки тим у понедељак у часопису Nature Astronomy. Сигнал еритрулозе потврђен је поређењем са обрасцима добијеним у лабораторијским мерењима.

Иако се истраживачи често фокусирају на воду и угљеник у потрази за састојцима живота, шећери су такође од кључног значаја.

„Шећери су важни молекули у живим системима – обезбеђују енергију, учествују у изградњи важних биолошких структура и чине делове генетског материјала“, навели су истраживачи у саопштењу.

„До овог открића дошли смо захваљујући комбинацији изузетно осетљивих посматрања, широком опсегу фреквенција и веома прецизним лабораторијским спектроскопским подацима. Поред тога, наш астрономски циљ представља једно од хемијски најбогатијих подручја у галаксији, што значајно повећава вероватноћу оваквих открића“, рекао је коаутор студије Изаскун Хименес-Сера, истраживач Шпанског националног истраживачког савета, у имејлу за Лајв сајенс.

Додао је да је проналазак еритрулозе посебно важан за проучавање порекла живота, јер овај шећер мења конфигурацију треозе – још једног шећера за који се сматра да је био претеча првих нуклеинских киселина из којих су касније настали РНК и ДНК.

Шећер, свемир и све остало

Шећери су и раније откривани у метеоритима и узорцима астероида, посебно рибоза – основни градивни елемент РНК – и глукоза, производ фотосинтезе на Земљи. Недавно је, на пример, утврђено да узорци са астероида Бену, које је на Земљу допремила мисија OSIRIS-REx, садрже и рибозу и глукозу, што указује да су ови кључни састојци за живот присутни и на другим местима у Сунчевом систему.

До сада научници нису успевали да објасне како би еритрулоза могла да настане у условима који опонашају рану Земљу. Разлог је што лабораторијски експерименти дају недовољне концентрације овог шећера на површини пребиотичке, односно преживотне Земље.

Ново откриће еритрулозе у међузвезданом облаку гаса и прашине, међутим, сугерише да је овај шећер могао да настане у међузвезданом простору и да буде уграђен у стеновите планете попут Земље још у њиховим најранијим фазама формирања и развоја.

То значи да су рибоза, глукоза и еритрулоза можда биле део својеврсног „инвентара шећера“ на Земљи још пре него што се планета у потпуности формирала.

„Наши резултати указују да еритрулоза може настати од једноставнијих молекула на зрнцима космичке прашине, а затим постати део сложенијих хемијских система“, навели су истраживачи.

Ово „слатко“ откриће додатно јача теорију да су многи, ако не и сви, основни састојци неопходни за настанак живота распрострањени широм свемира.

„Један од најузбудљивијих наредних корака биће потрага за још сложенијим шећерима, као и за молекулима који су директни прекурсори РНК и другим биолошки важним једињењима“, рекао је Хименес-Сера за Лајв сајенс.

„Желимо да разумемо докле пребиотичка хемија може да напредује пре него што се планете уопште формирају и какав хемијски „инвентар“ млади планетарни системи наслеђују из међузвезданог простора“, закључио је он.

Научници пуних 15 година нису могли да објасне овај необичан сигнал јер се није поклапао ни са главним земљотресом, ни са накнадним потресима, нити са било којим другим познатим геолошким догађајем.

Ново истраживање показало је да је узрок био повратни сеизмички талас, што представља први документовани случај посматрања овакве појаве.

Како је талас прешао скоро 2.900 километара испод Земљине површине

Студију је предводила Сунјанг Парк, доценткиња геофизичких наука на Универзитету у Чикагу, у сарадњи са Хироом Канаморијем са Калифорнијског технолошког института и Луисом Ривером са Универзитета у Стразбуру.

Истраживачи су утврдили да је необјашњиви џи-пи-ес сигнал изазвао ScS талас – врста попречног сеизмичког таласа који настаје током веома снажних земљотреса. За разлику од површинских таласа, који изазивају већину потреса које људи осете, ScS таласи путују дубоко кроз чврсти Земљин омотач (плашт).

„Оно што је било необично јесте да се практично читав Јапан померао готово истовремено“, рекла је Парк, која је предводила истраживање.

Додала је да се ово померање односило на читаво копно Јапана – од Хокаида до Кјушуа, на подручју дугом око 3.000 километара – и да се није временски поклапало са главним земљотресом, а догодило се и пре било каквих значајнијих накнадних потреса.

После вишегодишње анализе и сеизмолошких података, Паркова и њене колеге утврдили су да су таласи настали током земљотреса допутовали до Земљиног језгра, затим се одбили назад ка кори и при томе померили четири велике тектонске плоче.

Иако су сеизмолози знали да таласи великих земљотреса могу да продру дубоко кроз планету и одбију се од њеног спољашњег језгра, које је састављено од течног метала, сматрало се да се њихова енергија распрши пре него што се врате до Земљине коре.

„То да оваква врста таласа који путује у дубину може да изазове неки догађај потпуно је ново, а ова појава је необична и зато што обухвата тако огромно подручје“, објаснила је Сунјанг Парк.

Иако земљотреси могу изазвати драматична померања тла – цепање површине и померање већих области за више десетина центиметара – таква кретања су обично локализована, за разлику од овог догађаја који је захватио готово читаву земљу.

Геофизичар са Универзитета Колумбија Горан Екстром навео је да су се током земљотреса 2011. године две тектонске плоче испод Јапана помериле једна у односу на другу за око 10 метара.

„То нагло померање изазвало је снажно подрхтавање тла и цунами, а уједно је померило читаво острво Хоншу ка истоку за око 20 центиметара“, рекао је Екстром, који није учествовао у овом истраживању.

Померање које су открили Парк и њене колеге, иако много мање, значајно је зато што се догодило на изузетно великом простору, што га чини најпространијим до сада забележеним. Према саопштењу истраживача, при томе је ослобођена приближно иста количина енергије као код земљотреса магнитуде 7,5.

Скелет, стар око 67 милиона година, носи име „Гас“, по покојном Герију „Гасу“ Ликингу, сточару из округа Хардинг у Јужној Дакоти, који је био власник земљишта на ком је примерак пронађен. Ликинг је преминуо 2022. године, годину дана након почетка ископавања фосила.

Један од највећих пронађених примерака

Према наводима аукцијске куће „Сотби“, „Гас“ је дугачак 11,6 метара, висок 3,8 метара, док његова лобања мери 137 центиметара, што га сврстава међу највеће примерке тираносаурус рекса који су нађени.

Скелет обухвата 183 фосилна коштана елемента, што представља око 61 одсто комплетности по броју костију, односно 75 до 80 одсто по маси.

Као и бројни други примерци тирекса, и „Гас“ потиче из формације Хел Крик, чувеног геолошког налазишта које се простире кроз Монтану, Вајоминг и обе Дакоте. Управо је на том подручју 1902. године пронађен један од првих скелета Тираносауруса рекса, на основу кога је ова врста и добила име.

Претходни рекорд за продати фосил држао је „Апекс“, скелет стегосауруса који је 2024. године купио милијардер Кен Грифин за 44,6 милиона долара. Тај примерак се тренутно налази на четворогодишњој позајмици у Природњачком музеју у Њујорку.

Пре аукције, процењена вредност „Гаса“ кретала се између 20 и 30 милиона долара, док је победничка понуда дата телефоном.

Да ли је фосил изгубљен за науку?

Палеонтолози углавном сматрају да је фосил, када заврши у приватном власништву, практично изгубљен за науку.

Научни часописи објављују истраживања само на примерцима који се налазе у јавно доступним колекцијама, јер се само у тим условима резултати могу независно проверити и поновити, што представља један од основних научних стандарда.

„Гас“ ипак поседује бројне карактеристике које га чине изузетно значајним и за научнике и за потенцијалне купце. Лобања садржи око 82 одсто оригиналних костију, док скелет има и ретко очуване делове, попут виличне кости у облику рачве (wishbone), комплетне карлице и обе задње ноге.

Према наводима „Сотбија“, само је још један познати примерак тираносаурус рекса сачуван са тако добро очуване обе ноге. На костима су уочени и трагови уједа, као и преломи које је животиња преживела.

Потпуна права на скелет и неизвесности

Иако је аукцијска кућа навела да је „Гас“ један од најкомплетнијих фосила тираносаурус рекса, он је мање очуван од примерка „Стен“, продатог 2020. године за 31,8 милиона долара, који је око 70 одсто комплетан по броју костију, као и од чувеног „Сју“, првог диносауруса продатог на аукцији 1997. године, чији је скелет очуван око 90 одсто.

Међутим, „Гас“ се издваја по томе што долази са „потпуним правима“, што значи да у скелету нема делова преузетих са других диносауруса.

Уобичајена пракса је да се недостајуће кости допуне одливцима направљеним на основу других познатих примерака, а најчешће се у ту сврху користи управо „Стен“, који је такође пронађен у истом округу Јужне Дакоте као и „Гас“.

То значи да би нови власник „Гаса“ потенцијално могао да постане конкуренција власницима „Стена“ у изради и лиценцирању одливака за музеје и приватне колекционаре.

Сва пажња сада је усмерена ка купцу, чији идентитет још није откривен, као и ка одлуци шта ће убудуће бити са овим изузетно вредним фосилом.

Дана 18. новембра 2026. године у 11.16 по пацифичком времену, „Војаџер 1“ биће удаљен 25,9 милијарди километара од своје матичне планете.

То је управо раздаљина коју светлост пређе за један дан, док ће „Војаџеру 1“ за исти пут бити потребно више од 49 година.

„Војаџер 1 биће први објекат који је направио човек и који ће достићи ову удаљеност од Земље, чиме ће додати још једно историјско достигнуће дугом списку успеха ове мисије“, наводи се у саопштењу Наса.

„Војаџер 1“ и његов близанац, „Војаџер 2“, једине су летелице које и даље раде изван хелиосфере – заштитног мехура честица и магнетних поља које ствара Сунце.

Зашто је један светлосни дан важан?

Ова прекретница није значајна само као симболичан рекорд. Она има и практичне последице по комуникацију са летелицом.

„Ако пошаљем команду и кажем: 'Добро јутро, Војаџеру 1' у осам сати ујутру у понедељак, одговор ћу добити тек у среду око осам ујутру“, објаснила је за Си-Ен-Ен Сузи Дод, руководилац пројекта Војаџер у Лабораторији за млазни погон.

Првобитни задатак „Војаџера 1“ био је да прође поред Јупитера и Сатурна, што је успешно остварио 1979. и 1980. године. Након тога једноставно је наставио путовање кроз свемир.

Током мисије, „Војаџер 1“ и „Војаџер 2“ послали су на Земљу драгоцене фотографије и податке о Јупитеру, Сатурну, Урану и Нептуну, а последњих година настављају да бележе и анализирају необичне појаве у међузвезданом простору.

Међутим, упркос импресивној удаљености коју је прешао, летелица која енергију добија из плутонијума полако остаје без снаге.

Током протекле године Наса је постепено искључивала научне инструменте како би продужила њен рад.

Данас су активна још само два инструмента – магнетометар и систем за мерење плазма-таласа, који и даље региструје слабе електромагнетне сигнале међузвезданог простора.

Наса процењује да ће „Војаџер 1“ наставити да комуницира са Земљом до почетка 2030-их година, када ће његово напајање пасти испод минималног нивоа потребног за рад било ког инструмента.

Када су огреботине довољно велике и уочљиве, сочиво мора да се баци и замени новим. Међутим, научници сада сматрају да оштећење можда не мора аутоматски да значи крај употребе једног сочива.

Хемија која омогућава „самопоправку“

Истраживачи Џунг Хјун Чои и Бјунг Ки Чо са Универзитета Данкук у Јужној Кореји развили су посебна контактна сочива на бази хидрогелног материјала који има способност самосталног зарастања након излагања UV светлости.

У средишту нове технологије налази се такозвани дисулфидни умреживач – мала молекула која садржи везу између два атома сумпора. Посебност ове хемијске везе је у томе што након прекида може поново да се формира и повеже оштећене делове материјала.

„Овај рад описује синтезу, механичку карактеризацију и функционалну процену система хидрогелова умрежених дисулфидним везама, као и његову примену од лабораторијских узорака до практичног облика контактних сочива“, навели су истраживачи у раду објављеном у часопису ACS Applied Polymer Materials.

Научници су дисулфидни умреживач комбиновали са метакрилатним полимером, материјалом који формира дугачке молекуларне ланце. Када на сочиву настане огреботина, везе између тих полимера се прекидају, али UV светлост покреће процес њиховог поновног повезивања.

Додат је и други полимер како би нови хидрогел био отпорнији на огреботине и боље заштићен од бактеријског насељавања. Нови материјал затим је тестиран у поређењу са контролним узорком направљеним помоћу стандардног умреживача.

„Код комерцијалних хидрогелних контактних сочива површинске огреботине настале свакодневним коришћењем или чишћењем много су чешће од потпуних пресека“, написали су истраживачи.

„ДС-хидрогел је показао ефикасан опоравак површинских огреботина, док контролни хидрогел, који није садржао дисулфидни ДС-умреживач, није показао видљиво зарастање под истим условима.“

Обнављање готово 90 одсто чврстине материјала

Експерименти су показали да UV светлост хемијски активира сумпор-сумпор везе око оштећеног подручја. Те везе поново се формирају преко места где је материјал напукао и повезују прекинуте полимерне ланце.

Према резултатима истраживања, нови материјал успео је да поврати око 90 одсто своје првобитне структурне стабилности након процеса самопоправке.

Поред способности регенерације, нова контактна сочива показала су и задржавање воде упоредиво са савременим меким сочивима, као и веома добру отпорност на огреботине. То значи да би, осим што би могла сама да се поправљају, потенцијално могла и ређе да се оштећују.

Могућност примене постојећих UV уређаја

Ово истраживање показује да се приступ заснован на сумпорним везама може користити за стварање издржљивијих и функционалнијих пластичних материјала.

Једна од могућих предности јесте и то што би постојећи UV уређаји за чишћење контактних сочива у будућности могли да добију додатну функцију – не само дезинфекцију, већ и поправку оштећења.

„Комбинована способност самопоправке, дуготрајна отпорност на прљање и побољшана отпорност на огреботине указују на потенцијал ове платформе хидрогелова умрежених дисулфидним везама за контактна сочива нове генерације“, наводе аутори студије.

„Свеукупно, стратегија дизајна материјала представљена у овом раду пружа обећавајући пут ка дуготрајним, отпорним и високоперформансним хидрогелним офталмолошким уређајима".

Иако су материјали са способношћу самопоправке већ раније истраживани, досадашњи приступи углавном су захтевали знатно више температуре од собне. Могућност да се поправка покрене обичном UV светлошћу и опремом која би могла да буде доступна корисницима представља значајан корак напред.

Замислива је будућност у којој би корисник једноставно ставио истрошена или изгребана контактна сочива у кућиште које комбинује чишћење и поправку, а након приближно сат времена добио сочива са готово обновљеним својствима.

Ипак, до комерцијалне примене предстоји још много рада. Неопходна су додатна безбедносна тестирања, што је посебно важно код сваког материјала који долази у директан контакт са оком.

Истраживачи подсећају да током ношења контактних сочива микроогреботине настале трептањем или рутинским чишћењем могу да расипају светлост и изазову појаву одсјаја, али и да створе места за везивање протеина и микроорганизама, чиме се нарушава здравље ока.

„Током ношења контактних сочива, микроскопске огреботине изазване трептањем или уобичајеним чишћењем могу да расипају светлост и изазову одсјај, док истовремено представљају места за приањање протеина или микроба, што на крају може угрозити здравље ока“, написали су истраживачи и додали: „Поред тога, површине храпаве због огреботина и микропукотина олакшавају приањање и нагомилавање протеина, повећавајући нелагодност корисника и ризик од инфекције".

Нова генерација контактних сочива која се сама поправљају још није спремна за тржиште, али истраживање отвара могућност да будућа сочива буду дуготрајнија, отпорнија и безбеднија за свакодневну употребу.

„Оно што је вода за наш живот то је Тесла за овај део технологије, науке и прогреса човечанства. Он је пре 100 година давао изјаве и не само давао изјаве, него и реализовао неке ствари да ће се управо ово десити са интернетом, да ћемо моћи комуницирати. Сада позовете некога и разговарате са њим. у Америци. То је пре 100 година био сајенс фикшн, данас је реалност”, изјавио је проф. др Ђуро Коруга, професор нанотехнологија и биомедицинског инжењерства.

„Овде постоји много људи који се баве проналазаштвом. Циљ је ујединити их у једну заједницу и онда да видимо најбоља решења да да видимо шта је најбоље урадити од тих проналазака, да остану дела, као што су иза Николе Тесле остала су дела... Да иза нас остану нека дела која ће помоћи нама, будућим генерацијама и овој планети да се очува. енергије буде довољно за све”, каже Никола Николић из Удружених проналазача.

Удружени проналазачи су представили своје изуме и научне иновације који су углавном посвећени енергетској и еколошкој одрживости. Позивају колеге проналазаче да се уједине и помогну једни другима да своје идеје реализују.

„Патентирао сам систем, иновација је везана за пречишћавање ваздуха, као централна јединица. пречишћава ваздух по комплетном објекту, са тим што има могућност хлађења, и грејања. Тако као три система у једној систему. одржавамо чистоћу ваздуха у целом објекту и грејање и хлађење”, објаснио је Игор Каранфиловски, проналазач из Црепаје.

„Наш проналазак – железнички прагови од базалта, специјалног базалта, то још није рађено. Имамо ресурсе, имамо базалта, најквалитетније. Бољи него од ових прагова које је увозимо”, рекао је мр Мића Хинић, из Актива проналазача железничара Србије.

Проналазачи планирају да своје изуме представе следеће године на Експу.

Приближно шест минута након одвајања од горњег степена, његов бустер је извршио вертикално слетање и успешно је враћен на плутајућу платформу на мору.

Овај успех би могао значајно да ојача позицију Кине у глобалној свемирској трци. Савладавање технологије ракета за вишекратну употребу отвара могућност значајног смањења трошкова лансирања и потенцијалног изазивања америчког лидерства у овој области, којим тренутно доминирају „СпејсИкс" Илона Маска и „Блу ориџин", у власништву оснивача „Амазона“, Џефа Безоса.

Традиционално, ракете су служиле за једнократну употребу: док се уздижу, њихови степени се одвајају и сагоревају у атмосфери или падају у океан. Зато је лансирање сателита и свемирских летелица толико скупо.

Поновна употреба првих фаза (бустера) – најскупљег дела лансирне ракете – омогућава значајно смањење трошкова лансирања у свемир и знатно појефтињење истраживања свемира.

У децембру 2015. године, компанија „СпејсИкс" је успешно вратила прву фазу ракете „Фалкон 9" на Земљу по први пут након орбиталног лета. Компанија „Блу ориџин" је касније постигла сличан успех, спустивши своју ракету „Њу Глен" по први пут у новембру 2025. године.

Данас, „Фалкон 9“ обавља око 150 лансирања годишње, а његови бустери се могу користити десетине пута.

Кина је први пут покушала да поврати своју ракету за вишекратну употребу у фебруару ове године, када је „Дуги марш 10А“ извела контролисано спуштање и пала близу платформе за слетање, што није било потпуно слетање.

Нови „Дуги марш 10Б“, способан да лансира најмање 16 тона корисног терета у ниску Земљину орбиту, многи стручњаци упоређују са америчким „Фалконом 9“.

Међутим, постоји кључна разлика између њих. Док „Фалкон 9“ аутономно слеће вертикално на лендер или дрон на мору, „Дуги марш 10Б“ користи другачију технологију: током слетања, посебне куке на ракети се каче за мрежу окачену изнад плутајуће платформе.

Након објаве успешног теста, акције кинеских свемирских компанија су скочиле. Акције компанија "China Spacesat" и "China Satellite Communications" порасле су за 10 одсто, што је максимални дневни добитак дозвољен правилима кинеске берзе.

Истраживачи наводе да би ова технологија једног дана могла да буде коришћена у подручјима погођеним природним катастрофама, за испитивање поплављених простора и места до којих је људима или малим роботима тешко да дођу.

Систем садржи уграђени генератор кисеоника и силиконске цеви које доводе гас директно до дисајних отвора инсекта, познатих као спиракуле. Дизајн је прилагођен за рад у условима са мало кисеоника, као и у потпуно потопљеним срединама, наводи се у студији објављеној 29. јуна у часопису Nature Communications.

„Наш приступ комбинује меку водоотпорну шкољку са једноставним и поузданим хемијским генератором кисеоника. То омогућава инсекту да задржи природну покретљивост, док је истовремено заштићен од окружења у којем иначе не би могао да преживи“, рекао је коаутор студије Шинђиро Умезу, професор на Факултету креативне науке и инжењерства Универзитета Васеда у Јапану.

Киборг инсекти као помоћ у потрази и спасавању

Киборг инсекти су живи организми опремљени електронским контролерима који омогућавају управљање њиховим кретањем. Истраживачи су их раније користили у операцијама потраге и спасавања, јер могу да се крећу кроз просторе који су недоступни људима и класичним роботским системима.

Киборг инсекти коришћени су и у спасилачким акцијама после разорног земљотреса магнитуде 7,7 који је погодио Мјанмар у марту 2025. године. У тој катастрофи погинуло је најмање 3.700 људи, док је 4.800 повређено.

Предност киборг инсеката у односу на мале роботе јесте у томе што за кретање користе сопствене мишиће, док роботи зависе од батерија које захтевају енергију и могу да престану да раде након њеног утрошка.

Киборг инсекте коришћене у Мјанмару развила је лабораторија Хиротаке Сата, вишег аутора нове студије и професора на Факултету машинског и ваздухопловног инжењерства НТУ Сингапур.

Сато се више од деценије бави развојем технологије киборг инсеката. Он и његове колеге настоје да новим системом прошире њихову примену и на поплављена и делимично потопљена подручја у условима након природних катастрофа.

Како функционише минијатурно „ронилачко одело“

Ново одело састоји се од флексибилне заштитне шкољке, четири силиконске цеви које се причвршћују за спиракуле и провидног резервоара за кисеоник направљеног технологијом 3Д штампе.

Да би направили резервоар који производи кисеоник, истраживачи су на веома упијајући сунђер унутар резервоара нанели манган-диоксид. Потом су додали малу количину разблаженог водоник-пероксида, који се у присуству манган-диоксида постепено разграђује и производи кисеоник.

Резервоар је затим запечаћен ултраљубичастим лепком како би се спречило цурење.

„Кључни инжењерски изазов био је да направимо систем који је довољно мали, лаган и флексибилан да га инсект може носити, а да истовремено производи довољно кисеоника за дуготрајно кретање под водом“, навео је Умезу.

Силиконске цеви доводе кисеоник директно до грудних спиракула, док трбушне спиракуле, које се налазе ниже на телу инсекта, користе кисеоник који се налази унутар одела.

„Наше ново ронилачко одело за инсекте функционише као резервоар за кисеоник који користе људски рониоци“, рекао је Сато.

Истраживачи су навели да се силиконске цеви могу поставити и уклонити без бола или повреде за инсекта.

Испитивања показала да бубашвабе могу да се крећу под водом сатима

Истраживачи су систем испитали на киборг мадагаскарској шиштећој бубашваби (Gromphadorhina portentosa). Инсекти су постављени у резервоар са водом, а затим су тестирани у пластичној цеви која је симулирала потопљено окружење и услове са малом количином кисеоника.

Одело је омогућило бубашвабама да се крећу под водом до три сата.

Истраживачи сматрају да би ова технологија у будућности могла да омогући употребу киборг инсеката, укључујући скакавце и бубе, за испитивање поплављених цеви, одвода, тунела и других тешко доступних простора.

Наредни кораци у развоју система укључују унапређење одела додавањем сензора и система за навигацију, као и тестирање у симулираним условима природних катастрофа.

Посебност ове врсте био је изузетно дуг врат, карактеристичан за групу сауропода којој припада, а који им је вероватно омогућавао да досегну вегетацију на различитим висинама.

Главни аутор студије, Апират Нилфанафан са Универзитета Махасаракхам, рекао је да је фосил део велике збирке пронађене на локалитету Фу Ној, који је први пут идентификован 2008. године након што је локални становник пронашао остатке налик змијским крљуштима.

На том налазишту пронађени су бројни фосили из периода касне јуре, при чему су више од 90 одсто чинили остаци диносауруса.

Истраживачи су пронашли зубе и кости више врста, али је кључан за идентификацију нове врсте био дорзални пршљен, кост из средњег или горњег дела леђа. Це-те скенирање показало је да диносаурус припада породици Mamenchisauridae sauropoda познатој по веома дугим вратовима.

Истраживачи су утврдили и јединствене анатомске карактеристике, укључујући распоред потпорних костију у облику слова "Y". Нилфанафан је навео да су посебно структуре ваздушних шупљина биле другачије у односу на друге познате диносаурусе, што ову врсту издваја.

Ово је први фосил припадника породице Mamenchisauridae пронађен на Тајланду, док је већина ранијих открића ове групе забележена у Kини.

У мају су научници такође објавили откриће друге врсте дуговратог биљоједног диносауруса са Тајланда; нагатитан, који је, према проценама, био тежак око 27 тона и дуг 27 метара, што га, како наводе научници, чини највећим диносаурусом пронађеним у југоисточној Азији.

За разлику од предмета који се проналазе у археолошким слојевима и који често садрже остатке древне ДНК, пећинска уметност налази се на зидовима, без непосредне везе са седиментима који омогућавају генетичке анализе. Управо због тога овај део људске културне баштине до сада је био, како наводе аутори, „изван домашаја палеогенетике“.

Међународни тим научника сада је, у студији објављеној у часопису Nature Communications, показао да људски ДНК може да остане очуван на зидовима пећина хиљадама година.

„Иако не можемо директно да повежемо трагове древног људског ДНК које смо пронашли са стварањем пећинске уметности“, објашњава Алба Босомс Меса, еволуциони антрополог са Института за еволуциону антропологију „Макс Планк“ (MPI-EVA).

„Ово је први доказ да људски ДНК може да остане очуван на зидовима пећина хиљадама година", додаје Босомс Меса.

Анализирано 11 пећина у Шпанији и Португалији

Истраживање је спроведено у оквиру пројекта First Art, чији је циљ да се савременим методама проучи најстарија пећинска уметност на свету.

Научници су анализирали 24 панела са пећинском уметношћу у 11 пећина у Шпанији и Португалији. Међу њима су били једноставни геометријски облици, линије, фигуративни прикази и отисци шака.

Поред зидова, испитивани су и седименти са подова пећина, где су се, како се претпоставља, припремали пигменти, као и птичја кост обојена црвеним окером, за коју се сматра да је служила као својеврсни аерограф - мали ручни алат.

Током анализе откривен је и ДНК кита на једном локалитету, што, према ауторима, указује да су ове животиње вероватно биле ловљене ради исхране.

Од укупно 120 узорака са зидова пећина, само пет је садржало људски ДНК.

Само два узорка садржала су искључиво људски генетски материјал, што указује да је он највероватније доспео директним контактом, попут додира рукама, пљувачке приликом употребе коштаног аерографа или других телесних течности.

Преостала три узорка садржала су и животињски ДНК, што указује да су генетски трагови вероватно донети водом.

Занимљиво је да су четири од пет позитивних узорака пронађена на необојеним деловима пећинских зидова, који су у истраживању служили као контролни узорци.

Истовремено, са коштаног аерографа није издвојен древни ДНК, највероватније зато што је сигнал био прекривен савременом људском контаминацијом.

Нова могућност за истраживање праисторијских људи

Само један панел са пећинском уметношћу дао је древни људски ДНК, што указује да је овакво очување ретко.

Међутим, узорак је био прекривен калцитом, минералом који гради кречњак и мермер, па научници сматрају да би управо таква места могла бити најперспективнија за будућа истраживања.

„С обзиром на огромну осетљивост савремених техника анализе древног ДНК, желели смо да проверимо да ли ова врста контакта може да остави трагове ДНК у пећинској уметности, што би нам потенцијално омогућило да добијемо генетске профиле њених стваралаца“, наводи археолог и стручњак за пећинску уметност Хиполито Кољадо Хиралдо, коаутор студије.

Анализе су показале да је ДНК издвојен у пећини Коварон у Шпанији припадао савременом човеку и западној ловачко-сакупљачкој генетској групи, која је била распрострањена на Пиринејском полуострву.

Аутори истичу да ће бити потребно додатно усавршити методологију.

„Иако су први резултати охрабрујући, мислим да би наш приоритет сада требало да буде усавршавање метода и разумевање услова у којима можемо очекивати већу стопу успеха“, каже Алба Босомс Меса.

Истраживачи верују да би будућа испитивања могла да понуде одговоре на нова питања.

„Ко је додирнуо овај зид? Да ли је то био мушкарац или жена? Којој популацији су припадали? Колико су далеко древни људи залазили у дубоке пећинске системе?“, пита Матијас Мајер, палеогенетичар са Института „Макс Планк“ и један од руководилаца истраживања. Он закључује: „Ово је тек почетак".

„Сада знамо да су зидови пећина генетске архиве прошлог људског присуства. Следећи корак је тестирање већег броја локалитета, различитих стилова уметности и техника, посебно отисака шака и фигуративне уметности у пећинама са добрим условима за молекуларно очување, у мери у којој то дозвољава минимално инвазивно узорковање".

Мисија предвиђа прикупљање узорака са астероида и њихов повратак на Земљу наредне године. Међутим, мутна фотографија и време њеног објављивања наговештавају да би тај задатак могао бити много компликованији него што се у почетку мислило.

Сонда Кинеске националне свемирске администрације (ЦНСА), названа „Тјанвен-2“, лансирана је 28. маја 2025. године из Центра за лансирање сателита Сичанг на југу Кине, наводи портал Спејс. Њена главна мета је Камоалева, астероид који се брзо окреће и класификован је као Земљин квазисателит.

То значи да кружи око Сунца заједно са нашом планетом, па изгледа као да је гравитационо везан за Земљу, иако то заправо није случај. Реч је о привременом односу – временом ће астероид изгубити усклађеност са Земљином орбитом и удаљити се од наше планете.

ЦНСА је до сада објавила врло мало информација о параметрима и распореду мисије „Тјанвен-2“, а прву фотографију саме летелице поделила је тек неколико седмица након лансирања.

Тек у понедељак, 6. јула, ЦНСА је потврдила да се, након путовања дугог око 400 дана и више од милион километара, „Тјанвен-2“ сада налази у орбити око Камо'оалеве, преноси државна новинска агенција Синхуа, наводећи да је летелица ушла у орбиту астероида још 7. јуна, како се и претпостављало.

Уз саопштење је објављена и прва јасна фотографија Камо'оалеве, снимљена са удаљености од око 20 километара. Мутна слика указује да астероид има пречник од приближно 40 метара, наводи Саут Чајна морнинг пост, што је на доњој граници ранијих процена према којима је могао бити широк и до 100 метара.

Прва очитавања такође сугеришу да је Камо'оалева такозвани астероид гомиле шута, односно тело састављено од мноштва слабо повезаних стена и материјала са нестабилном површином. До сада научници нису били сигурни какав је његов састав и надали су се да има чврсту, стеновиту површину која би омогућила летелици да покуша прво слетање ове врсте применом технике „сидрења и бушења“. Сада се чини да та метода вероватно неће бити примењена.

Тешко слетање

Мала величина астероида, његова крхка структура и брзо окретање додатно отежавају прикупљање узорака, чак и коришћењем других проверених метода. Нова фотографија такође показује да на његовој површини постоји врло мало равних места погодних за безбедно слетање.

„То значајно повећава сложеност процеса узорковања и ризик целе мисије, чинећи задатак много тежим“, навели су представници ЦНСА у извештају који преноси Саут Чајна морнинг пост.

Непотврђена временска линија мисије, која је тачно предвидела датум доласка летелице, наводила је да ће покушај прикупљања узорака почети 4. јула. Међутим, чињеница да се то, по свему судећи, још није догодило додатно указује на то да кинески научници још покушавају да пронађу најбољи начин за узорковање.

Званичници ЦНСА саопштили су да ће сонда „постепено спроводити детаљнија научна истраживања како би прикупила податке о облику астероида, његовом саставу и унутрашњој структури, чиме ће бити постављени темељи за наредне операције прикупљања узорака“.

Уколико „Тјанвен-2“ успе да прикупи материјал, узорци ће бити послати ка Земљи у капсули током проласка поред наше планете у новембру 2027. године. Капсула ће ући у атмосферу брзином од око 43.500 километара на сат.

Тиме би Кина постала трећа држава која је успешно донела узорке са астероида на Земљу, после Јапана, који је 2020. године вратио узорке са астероида Рјугу, и Сједињених Америчких Држава, које су 2023. године допремиле материјал са астероида Бену.

Научници се надају да ће узорци помоћи у разоткривању тајни раног Сунчевог система, као и објаснити како су кључна једињења, попут органских молекула и воде, доспела на Земљу. Такође би могли пружити нове информације о још седам познатих квази-месеца који заједно са нашом планетом круже око Сунца.

Поједини стручњаци раније су изнели теорију да би Камо'оалева могла бити фрагмент Месеца који је одломљен током древног удара метеорита. Други истраживачи чак покушавају да утврде из ког лунарног кратера астероид потиче и надају се да ће узорци потврдити ту хипотезу.

Данас, на 170. годишњицу од рођења човека, чије су идеје осветлиле свет, ред испред музеја, скроз низ улицу.

Наизменична струја, обртно магнетно поље и други патенти заувек су променили начин на који живимо. Ипак, осим по достигнућима, Тесла је остао упамћен и по повезаности са својим пореклом. Србију је, кажу они који проучавају његов живот, носио у срцу до последњег дана.

„До последњег даха. Тражио је да га испрати песма са ускликом Живела Србија. То је обавезујућа ствар за нас, да га се сваке године на овај дан сетимо, јер је то човек који је рекао – ја сам све радио, само да улепшам живот обичног човека“, наглашава Лидија Никшић, амбасадорка из Министарства спољних

Управо зато, не само 10. јула, већ током целе године, испред музеја је ред. Музеј Николе Тесле годишње посети око 180.000 људи из целог света.

У Републици Србији 10. јул се од 2010. године обележава као Дан науке, у знак сећања на рођење Николе Тесле и његов немерљив допринос светској научној баштини.

Иако је живот провео између Европе и Сједињених Америчких Држава, Тесла никада није крио своје порекло. Приликом посете Београду 1892. године изговорио је речи које се и данас често цитирају:

„Ако будем имао среће да остварим макар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дело једног Србина.“

Одрастање у Лици и први кораци ка науци

Никола Тесла рођен је у породици српског православног свештеника Милутина Тесле и Георгине – Ђуке Мандић. Отац је желео да син настави свештенички позив, док је мајка, иако без формалног образовања, поседовала изузетан дар за осмишљавање и израду различитих кућних механичких справа. Управо њу је Тесла касније називао својим првим учитељем проналазаштва.

Детињство је провео у Смиљану и Госпићу, где је завршио основну школу, а Реалну гимназију похађао је у Карловцу. Већ тада показивао је изузетан таленат за математику, физику и техничке науке, као и необичну способност памћења и визуелизације сложених објеката.

После завршене гимназије уписао је Високу техничку школу у Грацу, где је проучавао електротехнику и машинство. Студије није окончао, али је током тог периода дошао до првих идеја о мотору који би радио на наизменичну струју. Касније је извесно време боравио у Прагу, где је слушао предавања из физике и математике, настављајући самостално да се усавршава.

Пре одласка у Америку радио је у Будимпешти и Паризу, у компанијама које су се бавиле увођењем телефонских и електричних система. Управо у Будимпешти, током једне шетње градским парком 1882. године, како је касније описивао у својој аутобиографији, добио је идеју о обртном магнетном пољу – открићу које ће представљати основу индукционог мотора.

Године 1884. стигао је у Њујорк са неколико личних ствари, препоруком за Томаса Едисона и свега неколико центи у џепу. Тај долазак означио је почетак једне од најзначајнијих научних каријера у историји.

„Рат струја“ и револуција која је осветлила свет

По доласку у Америку Тесла се запослио у компанији Томаса Едисона. Сарадња је, међутим, трајала свега неколико месеци. Основни разлог био је различит приступ развоју електроенергетике.

Едисон је заступао систем једносмерне струје, погодан за пренос на кратким удаљеностима, док је Тесла био уверен да будућност припада наизменичној струји, која омогућава далеко ефикаснији и економичнији пренос електричне енергије.

После разлаза са Едисоном, Тесла је основао сопствену лабораторију и убрзо развио полифазни систем наизменичних струја, укључујући индукциони мотор и генераторе који су представљали револуцију у производњи и дистрибуцији електричне енергије.

Његове патенте откупио је амерички индустријалац Џорџ Вестингхаус, који је препознао њихов огроман потенцијал. Управо је сарадња Тесле и Вестингхауса довела до победе система наизменичне струје у такозваном „Рату струја“, једном од најзначајнијих технолошких надметања краја 19. века.

Круна тог успеха било је пуштање у рад хидроелектране на Нијагариним водопадима 1895. године. Захваљујући Теслиним решењима, електрична енергија први пут је успешно пренета на велике удаљености, а већ наредне године стигла је до Бафала, удаљеног више од 30 километара. Историчари науке овај догађај сматрају почетком модерног електроенергетског доба.

Теслин систем полифазне наизменичне струје и данас представља основу рада електроенергетских мрежа широм света.

Научник испред свог времена

Иако се најчешће повезује са наизменичном струјом, Теслин научни рад био је далеко шири.

Током живота пријавио је најмање 311 патената у 27 држава, а његова истраживања обухватала су високофреквентне струје, радио-технику, бежично управљање, електромоторе, генераторе, трансформаторе, осветљење, турбине и бројне друге области.

Године 1891. конструисао је чувени Теслин трансформатор, уређај који и данас има значајну примену у високонапонској техници, телекомуникацијама и научним лабораторијама.

Само две године касније, на Светској изложби у Чикагу, демонстрирани су његови системи осветљења наизменичном струјом, што је био један од најупечатљивијих технолошких догађаја тог времена. Милиони посетилаца први пут су видели размере могућности новог електроенергетског система.

Тесла је такође био пионир бежичног управљања. На изложби електротехнике у Медисон Сквер Гардену 1898. године представио је модел чамца којим је управљао радио-сигналима, што историчари технике сматрају једном од првих практичних демонстрација даљинског управљања у историји.

Иако је током живота радио на идејама бежичног преноса енергије, многи његови пројекти остали су недовршени због недостатка финансијске подршке, а не због недостатка научне визије.

Посета Београду која је остала упамћена

Једини пут Никола Тесла посетио је Београд почетком јуна 1892. године, путујући из Париза ка Госпићу након смрти мајке.

У српској престоници дочекао га је велики број грађана, представника научне и културне јавности, као и државни врх. Током боравка разговарао је са младим краљем Александром Обреновићем, а свечано је примљен и у Великој школи, претечи данашњег Универзитета у Београду.

Управо је тада изговорио речи које ће остати једна од најпознатијих порука у историји српске науке – да ће му, ако оствари своје идеале, највећа награда бити сазнање да је то дело једног Србина.

Иако је у Београду боравио непуна два дана, та посета оставила је дубок траг у јавности и представљала један од најзначајнијих догађаја српског научног и културног живота крајем 19. века.

Наслеђе које траје више од једног века

Никола Тесла преминуо је 7. јануара 1943. године у хотелу „Њујоркер“, у 86. години живота. Иза себе није оставио породицу, али је човечанству оставио наслеђе које се мери милијардама људи чији свакодневни живот зависи од технологија заснованих на његовим открићима.

У његову част, 1960. године Генерална конференција за тегове и мере усвојила је назив тесла (Т) као међународну јединицу за магнетну индукцију у Међународном систему јединица.

Његово име данас носе аеродром у Београду, бројне школе, научни институти, улице, електране, технолошке компаније и истраживачки центри широм света.

Музеј Николе Тесле у Београду чува више од 160.000 оригиналних докумената, рукописа, фотографија, цртежа и личних предмета великог научника. Теслина архивска грађа 2003. године уврштена је у Унесков регистар „Памћење света“, као документарно наслеђе од изузетног значаја за цело човечанство.

Сто седамдесет година после његовог рођења, научници и историчари слажу се у једном – свет у коме данас живимо тешко је могуће замислити без доприноса Николе Тесле. Од електроенергетских система и индустрије до телекомуникација и савремених технологија, његове идеје настављају да обликују будућност, потврђујући да истински велики научници не припадају само једном народу или једном времену, већ читавом човечанству.

Поводом 170 година од његовог рођења, Србија и бројне институције у свету подсећају на живот и дело човека чије су визије обликовале технолошку цивилизацију двадесетог и двадесет првог века.

Визионар чије су идеје претходиле времену

Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века Никола Тесла није размишљао само о томе како произвести више електричне енергије. Његова амбиција била је далеко већа – да енергија и информације постану доступне читавом човечанству.

У својим предавањима и научним текстовима говорио је о могућности бежичног преноса сигнала на велике удаљености, глобалној комуникационој мрежи, аутоматизованим машинама и уређајима којима ће се управљати без непосредног присуства човека.

Иако су многе од тих идеја у његово време деловале као научна фантастика, део њих данас препознајемо у мобилним комуникацијама, даљинском управљању, бежичним системима, аутоматизацији и роботизацији.

Историчари науке, међутим, упозоравају да је важно разликовати Теслине стварне научне идеје од бројних митова који су се деценијама стварали око његовог имена. Он јесте био визионар, али није конструисао „зрак смрти“, нити постоје историјски докази за многе сензационалистичке тврдње које се често појављују на друштвеним мрежама и интернету.

Управо је зато његово стварно научно наслеђе довољно велико да му нису потребне легенде.

Колорадо Спрингс и сан о бежичној енергији

Једно од најзначајнијих поглавља Теслине каријере везује се за Колорадо Спрингс, где је 1899. године основао експерименталну лабораторију.

Због честих грмљавинских олуја и погодних природних услова, овај амерички град омогућио му је да проучава високонапонске и високофреквентне електричне појаве. Током експеримената производио је вештачке муње дугачке више десетина метара и испитивао понашање електромагнетних таласа.

Своја запажања забележио је у чувеним „Белешкама из Колорадо Спрингса“, које и данас представљају вредан историјски документ за проучавање развоја електротехнике.

Неколико година касније започео је изградњу торња Ворденклиф на Лонг Ајленду, пројекта који је требало да омогући бежични пренос сигнала преко Атлантика. Финансијску подршку у почетку је пружио амерички банкар Џон Пирпонт Морган, али је пројекат обустављен због недостатка новца и техничких изазова.

Иако торањ никада није испунио своју првобитну намену, данас се сматра једним од најамбициознијих научних подухвата свог времена и симболом Теслине тежње да технологију стави у службу целог човечанства.

Човек необичних навика и изузетне радне дисциплине

Поред научног рада, пажњу савременика привлачиле су и Теслине животне навике.

Према сопственим записима, често је радио и по двадесет сати дневно, а многе конструкције најпре је развијао у мислима. Тврдио је да је могао да замисли комплетан рад машине, уочи њене недостатке и тек потом приступи изради. Такав начин рада више пута је описивао у аутобиографији „Моји проналасци“.

Био је познат по фотографском памћењу, изузетном познавању више језика и великом интересовању за књижевност, филозофију и поезију. Говорио је српски, енглески, немачки, француски, а служио се и италијанским, мађарским, латинским и чешким језиком.

Никада се није женио. Сматрао је да би породични живот могао да га удаљи од научног рада, коме је био у потпуности посвећен. Последње године живота проводио је углавном у њујоршким хотелима, где је наставио да ради на новим идејама и научним концептима.

Посебну пажњу посвећивао је голубовима које је хранио у парковима Њујорка. О тој необичној привржености говорио је и сам Тесла, а историчари је наводе као једну од занимљивијих црта његове личности.

Признања која су стизала током живота и после њега

За живота је добио бројна научна признања и почасне докторате универзитета у Европи и Америци. Био је члан више научних друштава и академија, а његови радови објављивани су у најугледнијим стручним часописима тог доба.

Посебно признање стигло је 1960. године, седамнаест година после његове смрти, када је Генерална конференција за тегове и мере усвојила да се јединица за магнетну индукцију у Међународном систему јединица назове „тесла“ (Т). Реч је о једном од ретких случајева да име научника постане саставни део свакодневног научног језика широм света.

Данас Теслино име носе бројне образовне установе, научни институти, улице и технолошки центри, док се његови споменици налазе у Србији, Сједињеним Америчким Државама, Хрватској, Канади, Мађарској и другим земљама.

Музеј Николе Тесле у Београду чува његову личну заоставштину – више од 160.000 докумената, рукописа, фотографија, техничких цртежа и личних предмета. Управо та архивска грађа 2003. године уврштена је у Унесков регистар „Памћење света“, чиме је сврстана међу документарна добра од изузетног значаја за светску културну баштину.

Како се обележава 170 година од Теслиног рођења

Десети јул у Србији традиционално се обележава као Дан науке, установљен у част рођења Николе Тесле. Ове године, поводом 170 година од његовог рођења, организован је већи број научних, културних и образовних програма.

У Београду, Музеј Николе Тесле приредио је тематична вођења, изложбене програме и едукативне садржаје за посетиоце, док су бројне научне институције, факултети и истраживачки центри организовали предавања, трибине и радионице посвећене Теслином научном наслеђу и популаризацији науке међу младима.

Обележавању су се придружиле и школе, библиотеке и културне установе широм Србије, организујући изложбе, јавне часове, документарне пројекције и предавања о животу човека чији су проналасци променили свакодневицу милијарди људи.

И после више од једног века, Теслина дела остају предмет научних истраживања, а његово име симбол је стваралаштва, знања и упорности. Можда је највећа вредност његовог наслеђа управо у томе што нас и данас подсећа да велики научни искораци почињу идејом, радозналошћу и спремношћу да се помере границе онога што се у једном времену сматра могућим.

Сто седамдесет година после рођења Николе Тесле, свет се и даље ослања на његова открића, а његова животна прича остаје један од најупечатљивијих примера да наука нема границе, већ да припада целом човечанству.

Амбасадорка Љиљана Никшић објаснила је симболику Теслиног монограма који је носила на реверу.

Реч је о монограму који је Никола Тесла лично нацртао 1921. године, а који је данас постао својеврсни симбол кампање „Тесла – енергија мира“. Подсетила је да је 2023. године, поводом 80 година од Теслине смрти, уведена титула „Тесла амбасадор“, која је додељена бројним појединцима и институцијама у свету.

Говорећи о међународној афирмацији Николе Тесле, амбасадорка је посебно истакла издавање прве кинеске серије поштанских марака са Теслиним ликом, оценивши да је то важан корак у промоцији његовог научног и културног наслеђа.

„Никола Тесла није само део српског културног наслеђа, већ припада целом човечанству“, поручила је Никшићева, подсећајући да се централне манифестације поводом јубилеја истовремено одржавају у Кини, на Нијагариним водопадима и у бројним градовима широм света.

На питање због чега је Теслино дело и данас пресудно за глобални технолошки развој, професор Петар Кочевић нагласио је да је готово немогуће замислити савремени свет без његових изума.

„Више од 80 одсто данашњих занимања заснива се на Теслиним проналасцима. Електрична енергија покреће готово све што данас користимо, укључујући и вештачку интелигенцију“, рекао је Ковачевић.

Истакао је да је Теслин систем полифазних струја представљао прекретницу у историји електротехнике, подсећајући на чувену победу његовог система приликом изградње хидроелектране на Нијагариним водопадима.

Новинаре је занимало и да ли савремена наука тек данас потврђује колико су Теслине идеје биле испред свог времена.

Кочевић сматра да су стручњаци то одавно препознали, али да данас и шира јавност може да разуме размере Теслиног доприноса захваљујући технологијама које свакодневно користи – од мобилних комуникација до истраживања свемира.

Амбасадорка Никшић говорила је и о бројним манифестацијама које Министарство спољних послова организује заједно са дипломатско-конзуларним представништвима и српском дијаспором.

Како је навела, обележавање јубилеја почело је у Њујорку, настављено у Лондону, Бечу и другим европским градовима, док ће посебне свечаности бити одржане на Нијагариним водопадима и у Пекингу. Међу важним догађајима издвојила је и стратешки споразум између Инжењерске академије Србије и Никола Тесла академије у Пекингу, као и иницијативе за додатну промоцију Теслиног научног наслеђа.

Током разговора амбасадорка је представила и симболичне гастрономске производе инспирисане Теслом – „Тесла кугле“ и колач „Сара Бернар“, подсећајући на познату анегдоту о пријатељству славне француске глумице Саре Бернар и великог српског научника.

На крају емисије отворено је и питање честих историјских и идентитетских тумачења Теслиног порекла.

Професор Кочевић нагласио је да о томе не би требало да постоји дилема.

„Никола Тесла је за живота јасно рекао да је Србин, а то су забележили и амерички медији тог времена. Његова научна достигнућа превазилазе националне поделе, али његове сопствене изјаве остављају мало простора за различита тумачења“, рекао је Кочевић.

Амбасадорка Никшић закључила је да Теслино дело представља један од највећих доприноса Србије светској цивилизацији и оценила да је обавеза свих генерација да његово наслеђе чувају и представљају свету.

„Треба стално подсећати на Теслу и његов допринос човечанству. Он је радио са идејом да унапреди живот обичног човека и зато његово дело остаје безвремено“, поручила је амбасадорка.

До сада су ове брзе честице углавном сматране опасношћу у свемиру, због чега инжењери који пројектују сателите и планирају свемирске мисије морају да воде рачуна о њиховом утицају.

Међутим, нуклеарни физичар Арег Данагулијан са Технолошког института Масачусетса сматра да би оне могле да постану неочекивани савезник у откривању нуклеарног оружја скривеног у Земљиној орбити.

„Почео сам да проучавам научну литературу о радијационом окружењу у свемиру и наишао на податке о великом броју заробљених протона, што су показала бројна претходна истраживања. Тада ми је синуло – протони и спалација уранијума“, рекао је Данагулијан за Сајенс алерт.

Данагулијан је ову идеју представио у раду објављеном у часопису Nature.

Период интензивних нуклеарних проба средином прошлог века био је необично време – изузетно разорно, али и веома значајно за науку.

Нуклеарне пробе на великим висинама показале су колико би експлозија у свемиру могла бити погубна, јер може да оштети сателите и испуни простор око Земље опасним зрачењем.

Због тога су светске силе 1967. године потписале Споразум о свемиру, којим су се обавезале да неће распоређивати нуклеарно оружје у свемиру.

То звучи охрабрујуће, али постоји један озбиљан проблем.

Тренутно не постоји практичан начин да се провери да ли се све државе заиста придржавају тог споразума. Без могућности провере, чак и међународни уговор личи само на џентлменски договор.

Неутронска спајалица

Године 2024. неколико чињеница спојило се у Данагулијановој глави. Један од његових студената проучавао је процес познат као неутронска спалација, при којем високоенергетске честице избијају неутроне из атомских језгара.

Истовремено, његове колеге разговарале су о могућности да руски сателит носи нуклеарну бојеву главу.

Та два концепта спојила су се у једну једноставну идеју.

Ван Аленови појасеви већ непрестано бомбардују сателите високоенергетским протонима. Зашто тај природни „сноп“ честица не искористити за потрагу за скривеним уранијумом?

„Када сателит који носи термонуклеарно оружје прође кроз унутрашњи Ван Аленов радијациони појас око Земље, протони из тог појаса избијају велики број неутрона из језгара уранијума. Ако се развије посебна врста детектора неутрона, могуће је регистровати те неутроне, што би представљало јасан знак да се на сателиту налази неуобичајено велика количина уранијума“, објаснио је он.

Данагулијаново истраживање представља студију изводљивости, што значи да не приказује функционалан систем, већ показује да је идеја заснована на исправним законима физике и да потребне технологије већ постоје.

Неутронска спалација се, на пример, рутински користи у акцелераторима честица за производњу снопова неутрона којима научници проучавају структуру различитих материјала.

Међутим, примена таквог система у свемиру доноси читав низ нових инжењерских изазова.

Детектовање неутрона у орбити много је теже него што звучи. Детектор би морао да разликује неутроне од огромног броја других честица и да утврди да ли заиста потичу са циљаног сателита, а не са Земље.

Осим тога, морао би да се налази у прецизно одређеној орбити и у тачно одговарајућем тренутку.

„Све то мора савршено да функционише. Овде се спајају нуклеарна физика, свемирско време и орбитална механика“, каже Данагулијан.

Проблем у комуникацији

Инжењерски проблеми, међутим, нису једина препрека. Још један изазов представља проналажење стручњака који су спремни да отворено разговарају о овој теми.

„Изненадило ме је колико је постојећи систем затворен када је реч о овој области“, истиче стручњак са МИТ-а.

„Рад мог тима припада јавном домену. И раније смо се бавили осетљивим темама попут контроле наоружања, верификације нуклеарних бојевих глава и спречавања ширења нуклеарног оружја. Колеге које раде на поверљивим пројектима ипак су могле да поделе део информација са нама. Међутим, када је реч о овом пројекту, тајност је стопостотна“, додаје Данагулијан.

Упркос свим техничким изазовима, Данагулијан верује да би ова идеја могла да постане стварност. Његов тим већ ради на њеном усавршавању, а нада се да ће се и други научници и инжењери укључити како би студију изводљивости претворили у практичан систем за откривање нуклеарног оружја у свемиру.