„Имаћемо анатомске преперате, кости животиња... Археолози ће приказати животиње из праисторије, Етнографски институт ће приказати неке интересантне обичаје са животињама у Србији”, најавила је др Диана Лупуловић, доктор ветеринарске медицине, научни саветник Института за примену нуклеарне енергије Универзитета у Београду.

Готово све Новосадске институције које се баве научним радом и наставом имаће поставке о кућним љубимцима, где ће моћи да науче младе како да их одговорно гаје.

„Чиме смеју а чиме не смеју да хране одређене врсте, укључујући псе, мачке, корњаче, рибице, све оне кућне љубимце који су данас врло распрострањени међу људима, најчешће међу децом”, рекла је др Николина Милошевић Новаков, доктор ветеринарске медицине, редовни професор Департмана за ветеринарску медицину Пољопривредног факултета у Новом Саду.

Поред тога, организоваће и бројне радионице: за климатске промене и одговорно понашање према животној средини, за очување водних ресурса и рибљих врста и радионице везане за безбедну употребу хране и микропластику. Највећи успех јесте то што деца широм Србији воле Ноћ истраживача.

„Да се и наука и знање које деца имају и у школама на неки други начин покаже, прикаже на њима приступаћнији начин, покаже, и да то њих заиста интересује Дарије Јаношевић, помоћник директора Центра за промоцију науке, Београд.

Пројекат се финансира средствима Европске уније и спроводи кроз програм “Horizon Europe", највећи програм Европске уније за истраживање и иновационе делатности. 25. септембра улаз је на свим локацијама бесплатан, а моћи ће да се поведу и кућни љубимци.

Ипак, исход је могао бити далеко гори.

У сенци вулкана живело је око 250.000 људи, распоређених у више градова и великој бази америчког ваздухопловства. Када је Пинатубо у априлу те године почео да се тресе и испушта пару, научници из САД и са Филипина поставили су низ инструмената који су пратили унутрашње немире вулкана.

„Нисмо знали много о том вулкану, па је уследила брза геолошка процена. А процена је рекла: 'О, не, када ова ствар еруптира, еруптираће врло снажно'", каже Мајк Поланд, вулканолог задужен за Јелоустонску вулканску опсерваторију Америчког геолошког завода.

„То је постало основа за прогнозу." Почетком јуна, пепео и лава су почели да избијају, и наређена је евакуација, само неколико дана пре катаклизме.

Разлика између неба и земље

Научници су тада спасили небројене животе, али њихова прогноза је више личила на научну претпоставку него на прецизно предвиђање. Нису могли са сигурношћу да тврде да ће 12. јуна доћи до експлозивне ерупције, нити су могли да предвиде њен ток.

Са врло мало изузетака, ова непрецизност важи за све добро надгледане вулкане. Ипак, вулканологија је као наука значајно напредовала.

Данас знамо да ће олуја одређене јачине погодити одређени град за неколико дана. Хоће ли научници икада моћи да кажу да за недељу дана одређени вулкан има 80 одсто шансе да еруптира на специфичан начин?

„Одговор је једноставан. Иначе се не бих бавила овим. Моћи ће", уверена је Дајана Роман, вулканолог са института Карнеги Сајенс у Вашингтону.

Велика разлика између вулкана и метеоролошког предвиђања је у томе што је временске прилике могуће стално пратити, објашњава Џени Баркли, вулканолог са Универзитета у Бристолу.

Атмосфера је стално видљива и мерљива. С друге стране, магма се налази километрима испод Земљине коре, а већина активних вулкана еруптира једном у неколико деценија. Сваки вулкан је такође јединствен: архитектура подземних путева, хемија магме и стил ерупције разликују се од места до места.

„Геологија је хаотична", истиче Мариус Искен, геофизичар у Хелмхолц центру за геонауке ГФЗ у Потсдаму. Али у том хаосу постоји ред. Питање је можемо ли га пронаћи.

Симфонија унутар хаоса

Данашње праћење вулкана личи на слушање оркестра, а не знати како ће се симфонија даље развитјати. Сеизмометри осећају пуцање стена док се магма пење; сензори на тлу и сателити прате померање коре, указујући где магма тече; детектори гаса откривају када се магма приближи површини.

Изазов је знати како ће се све развити до врхунца, много пре него што почне. Често, системи за узбуњивање само обавештавају јавност да вулкан показује појачану активност. „Само 50 одсто вулканских немира који изгледају као да ће довести до ерупције заиста се заврше ерупцијом“, напомиње Џесика Џонсон, геофизичар са Универзитета Источне Англије.

Ипак, напредак је евидентан. На вулканима попут Стромболија и Етне у Италији, који редовно избацују лаву, научници могу поуздано да предвиде изливе неколико сати унапред. На Хавајима и Исланду, праћење кретања магме је толико прецизно да се зна где ће се лава појавити, са тачношћу од око сат времена.

Нове технологије додатно побољшавају ове могућности. На пример, метода названа "Jerk" користи један сеизмометар за детекцију суптилних покрета тла изазваних продором магме, и успешно је предвидела 92 одсто ерупција на једном вулкану између 2014. и 2023. године. Уз то, алати засновани на вештачкој интелигенцији сада анализирају огромне количине сеизмичких података и емисија гасова, уочавајући обрасце које људи не могу.

Потрага за јединственом физиком

Сви стручњаци се слажу да је за праву револуцију у прогнозирању потребно решити кључни део слагалице.

„Ми још увек не разумемо у потпуности основну физику", признаје Роман.

Шта узрокује да резервоар магме пређе из стабилног стања у катастрофални слом? Ако се открију основне једначине које управљају овим процесима, можда би се могле применити на све вулкане и дати вредности које са великом тачношћу говоре када следи следећа ерупција и каква ће бити.

Научници су већ идентификовали неке од ових једначина, али оне се углавном примењују тек након што ерупција почне. Физика вулканских опасности, попут токова лаве и пирокластичних токова, добро је позната. Једначине које описују кретање флуида, као што су Навије-Стоксове једначине, успешно се користе за предвиђање куда ће се ови токови кретати и колико брзо.

Међутим, то је као да кажемо: „Када киша почне да пада, можемо предвидети који сливови би могли да поплаве", објашњава Поланд. Знати када ће олуја почети захтева разумевање физике резервоара магме испод површине.

Геолошки „Пројекат Менхетн"

Да би се дошло до јединствене теорије вулканизма, биће потребан огроман, координисан напор, својеврсни геолошки „Пројекат Менхетн"

„Нема разлога да не мислимо да у неком тренутку у будућности можемо имати прогнозе за вулкане које су попут временских прогноза", оптимистичан је Поланд. То подразумева покривање великог броја различитих вулкана густом мрежом инструмената и њихово праћење током више циклуса ерупција, што значи деценијама.

Чак и неки од најопаснијих вулкана у САД, попут Маунт Сент Хеленса и Маунт Реинира, тренутно су само делимично покривени сензорима.

Пројекти попут SZ4D (Зоне субдукције у четири димензије) имају за циљ управо то: интензивно праћење зона где се тектонске плоче сударају како би се проучили окидачи за клизишта, земљотресе и ерупције.

Дословно револуционарни подухват је и Постројење за тестирање магме Крафла на Исланду, које ће постати прва светска опсерваторија која директно посматра магму бушењем до њених дубина.

Уз помоћ машинског учења за обраду огромне количине података, научници се надају да ће извести основне законе и изградити универзални модел вулкана. Тај модел би се могао прилагодити било ком вулкану на свету, уносећи његове специфичне податке како би се добила вероватноћа, стил и трајање будуће ерупције.

Сваког дана, вулканолози већ чине научна чуда како би заштитили милионе људи. Узбудљиво је замислити будућност у којој ће људи имати не сате, већ дане или чак недеље да се склоне на сигурно.

Уместо ослушкивања радио-сигнала са далеких планета, научници предлажу да „просејемо" месечеву прашину у потрази за остацима технологије који су можда путовали свемиром милијардама година пре него што су се коначно зауставили на нашем природном сателиту.

Месец као тихи галактички архив

За разлику од Земље, Месец нема функционалну атмосферу нити магнетно поље, због чега је потпуно изложен свемирском вакууму. Као резултат тога, непрестано га бомбардују метеорити, али и погађа сталан ток микроскопских честица из остатка Сунчевог система и шире. Будући да на Месецу нема воде ни тектонских покрета, ова микроскопска материја се акумулира и остаје на површини, потпуно неометана, стварајући јединствени архив галактичке историје.

У новом раду, који је крајем јуна постављен на сервер за препринт радове arXiv, истраживачи тврде да део ове прашине потиче из звезданих система изван нашег и да стога може садржати доказе о давно изгубљеним ванземаљским цивилизацијама. Студија је предата часопису International Journal of Astrobiology, али још увек чека објављивање.

„Месец тихо акумулира материјал из свемира милијардама година, а већи део тог материјала вероватно је милијардама година старији од самог Месеца", навео је у саопштењу главни аутор студије Луис Пино, планетарни научник са Универзитетског колеџа у Лондону и сарадник Института СЕТИ (Потрага за ванземаљском интелигенцијом).

„Питање које постављамо јесте да ли та древна збирка може садржати микроскопске трагове технологија које су постојале много пре него што су људи икада погледали у небо", додао је Пино.

Од радио-сигнала до „Архиповљевих честица"

До сада је потрага за доказима о напредним ванземаљским цивилизацијама, познатим као „технопотписи", углавном била усмерена на радио-сигнале које би могле емитовати насељене егзопланете или хипотетичке мегаструктуре, попут Дајсонових сфера.

Међутим, такви сигнали би потицали само од активних цивилизација, а не од оних које су нестале много пре него што смо их могли уочити. Ова нова идеја се надовезује на деценије ранијих предлога и оживљава концепт украјинског астронома Алексија Архипова из деведесетих година прошлог века, који је сугерисао да би Месец могао сакупљати међузвездану прашину вештачког порекла. У његову част, аутори студије су овакве хипотетичке фрагменте назвали „Архиповљевим честицама".

Аутори нове студије тврде да када цивилизација нестане, трагови њене технологије могу преживети и завршити у свемиру, било распадањем мегаструктура и мањих летелица, било снажним ударима астероида о некада насељене егзопланете.

Једном када се нађу у свемиру, сићушне честице метала или других вештачких материјала могле би бити избачене из својих звезданих система снажним ударима звезданог ветра и на крају отплутати према нама.

Користећи компјутерске моделе, тим је предвидео да би комади технологије величине до три микрометара (три милионита дела метра, или око три одсто ширине људске длаке) могли да напусте своје звездане системе и путују међузвезданим простором и до милијарду година.

Већ знамо да међузвездана прашина може продрети у унутрашњи Сунчев систем, јер су је научници пронашли у узорцима прикупљеним са површине астероида Бену, који је 2020. године посетила Насина сонда OSIRIS-REx.

Потрага у ери новог освајања Месеца

До данас, ниједан лунарни узорак није садржао технопотписе. Међутим, научници који су их проучавали вероватно нису ни тражили такве честице, а узорци су били премали да би дали значајне резултате, тврде аутори студије. Они верују да би узорак Месечевог реголита запремине једног кубног метра могао бити довољан да се пронађе бар један технолошки фрагмент.

Тим је такође предложио начине за претраживање материјала помоћу микроскопије, индустријске анализе материјала и снимања уз помоћ вештачке интелигенције.

Неколико предстојећих свемирских мисија прикупиће свеже узорке са Месечеве површине, укључујући недавно одложену кинеску мисију Чанг'е-7 и будуће мисије у оквиру Насиног програма Артемис. Ови узорци би потенцијално могли да садрже технопотписе, иако ће запремина прикупљеног реголита бити далеко мања од оне коју истраживачи предлажу.

Стога ћемо можда морати да сачекамо да људи успоставе сталну базу на Месецу пре него што астронаути буду могли да прикупе довољно материјала за правилну анализу.

Као резултат тога, Институт СЕТИ, који предводи међународну потрагу за технопотписима, гледа на нову идеју као на веома обећавајућу. Бил Дајмонд, председник и извршни директор Института СЕТИ, који није био укључен у нову студију, оценио је идеју као „изванредно оригиналну и разумну".

„Ово је нови додатак методологијама потраге које се примењују у тражењу доказа о технологији као показатељу живота и интелигенције изван нашег Сунчевог система, и узбуђени смо због могућности да се то оствари", навео је Дајмонд у саопштењу.

Иако је шанса за проналажење чак и једног микроскопског ванземаљског артефакта изузетно мала, потврда таквог открића представљала би дефинитиван одговор на једно од највећih питања човечанства – да ли смо сами у универзуму.

Чак и ако се ништа не пронађе, сама потрага би поставила прва квантитативна ограничења на количину технолошког материјала који су потенцијалне цивилизације могле да произведу током историје Млечног пута.

И све то важи у нормалним, уобичајеним условима на Земљи.

Ако се притисак и температура промене за само неколико степени, необично понашање воде постаје још израженије.

Научници су сада демонстрирали један од најнеобичнијих облика леда до сада – под невероватно високим притисцима до 2,3 милиона атмосфера и огромним температурама до 2.357 степени Целзијуса.

На тим температурама обично би се очекивало да вода буде гас – чак и делимично раздвојена на своје саставне атоме кисеоника и водоника. Али нешто занимљиво дешава се под астрономски високим притисцима који владају дубоко у унутрашњости планета.

Када вода прелази из течног у гасовито стање, односно пару, она се шири. Под огромним притисцима од више милиона атмосфера, такво ширење је спречено. Уместо тога, вода може да остане изузетно густа и да поприми егзотичне облике леда какве не срећемо на површини Земље.

Један од њих је суперионски лед – веома необично стање материје које није ни потпуно чврсто ни потпуно течно. Атоми кисеоника остају фиксирани у крутој кристалној решетки, као што би били у чврстом стању. Међутим, језгра водоника могу да се крећу кроз ту решетку, више налик честицама у течности.

При нешто другачијим условима, распоред атома кисеоника мења се у различите конфигурације познате као фазе. Познато је више од двадесет различитих фаза леда, а неке од њих постају суперионске у екстремним условима. Научници непрестано трагају за новим облицима.

И не ради се само о необичности ради саме необичности. Сматра се да суперионски лед постоји дубоко у унутрашњости Урана и Нептуна, где би његова необична својства могла да имају улогу у стварању подједнако необичних магнетних поља ових планета.

У новим експериментима, тим који је предводио физичар Алексис Форестије из Француске комисије за алтернативне енергије и атомску енергију изложио је сићушне узорке воде условима сличним онима који се очекују у унутрашњости ледених џиновских планета.

Узорке су сабијали између врхова дијаманата до притисака од чак 230 гигапаскала, док су их ласерима загревали на температуре од неколико хиљада степени. То је 2,3 милиона пута већи притисак од атмосферског притиска на нивоу мора на Земљи. За поређење, притисак у центру Земље износи око 360 гигапаскала.

Затим су, користећи изузетно узак сноп синхротронских рендгенских зрака, испитивали промене у кристалној структури леда.

Резултат је била конфигурација која је теоријски била предвиђена, али никада раније није недвосмислено уочена у експериментима: хексагонално густо пакована структура, односно хексагонални лед, познат као ХЦП лед.

Како се ХЦП кристал загревао, његово ширење показало је и карактеристике суперионског понашања, што указује на то да је прешао у суперионско стање на температури од око 1.700 Келвина.

Назив се односи на распоред атома кисеоника. Замислите да слажете једнаке куглице у слојеве. Постоји више различитих начина да се ти слојеви распореде тако да куглице буду упаковане што је могуће гушће.

Један раније идентификовани облик суперионског леда има структуру кубно густо пакованог типа, односно ФЦЦ структуру. Код новооткривеног ХЦП леда, слојеви су сложени другачијим редоследом. Истраживачи су пронашли доказе да једна структура може да пређе у другу када се положај слојева промени.

Чини се да до ове трансформације долази како услови постају све екстремнији.

При притиску од 155 гигапаскала и температури од 2.000 келвина, сигнал забележен рендгенским испитивањем представљао је мешавину ФЦЦ и ХЦП структуре.

Када су услови појачани на 197 гигапаскала и 2.250 келвина, сигнал ХЦП структуре постао је израженији у односу на ФЦЦ структуру.

При последњој комбинацији услова – 219 гигапаскала и 2.630 келвина – сигнал ФЦЦ структуре готово је нестао, док је ХЦП структура јасно доминирала.

Занимљиво је да ово можда није био први пут да су истраживачи створили ХЦП лед.

Када су се вратили подацима из једног ранијег експеримента, схватили су да је претходно неидентификовани врхунац на дифракционој слици, уочен при притисцима већим од 130 гигапаскала, вероватно био знак присуства ХЦП леда – само што то тада нису препознали.

Њихови резултати указују на то да би при притисцима већим од око 200 гигапаскала ХЦП структура могла да постане стабилнији облик суперионског леда.

На први поглед реч је о релативно малој промени – дословно на атомском нивоу – али та разлика би могла да има велики значај за Сунчев систем.

Ако ХЦП лед проводи електрицитет другачије од ФЦЦ леда, његово присуство дубоко у унутрашњости Урана и Нептуна могло би да промени моделе о томе како се материја и електрични набој крећу кроз њихову унутрашњост. Сматра се да су ти процеси повезани са стварањем необичних, сложених и асиметричних магнетних поља ових планета.

Биће потребни и додатни експерименти како би се прецизно утврдило у којим условима притиска и температуре је ХЦП лед стабилан у односу на његов ФЦЦ пандан.

Гостујући у Београдској хроници, млади истраживачи објаснили су да су такмичења била организована по принципу научне конференције – сваки учесник представљао је свој истраживачки рад пред комисијом, која је оцењивала презентацију и одговоре на питања, након чега су ученици рангирани.

Марко Ланговић каже да је, поред такмичарског резултата, посебно значајно било упознавање вршњака из других делова света.

„Најбоље искуство које имамо је управо то што упознајемо децу из других земаља, наше вршњаке“, рекао је Ланговић, додајући да су током боравка имали прилику да упознају и Индонезију.

За Лану Штулић, која се такмичила у области психологије, највећи изазов била је усмена презентација, после које су уследила питања комисије.

„Више су некако била неочекивана него што су била тешка. Наравно, била су везана за мој рад, али мислим да смо сви урадили одличан посао“, истакла је Лана.

Део тима такмичио се у области животне средине, где су учесници, осим усменог представљања истраживачког рада, имали постер презентацију и тест.

Томица Ђурђевић каже да му је посебно било занимљиво то што су, у разговору са вршњацима из различитих земаља, увидели да се суочавају са сличним проблемима.

„Иако живе на другом делу света, деле неке сличне проблеме које желе да реше у својој околини“, навео је Томица.

Међу темама које су се најчешће појављивале у радовима младих истраживача били су загађење река и недостатак зеленила у градовима.

Ана Савићевић представила је рад посвећен зеленилу на градским крововима и могућности коришћења површина које су сада неискоришћене.

„Мој рад се бавио зеленилом градских кровова и искоришћавањем некоришћене површине и сађењем маховина на крововима“, објаснила је Ана, наводећи Немачку и Данску као примере примене таквих решења.

После успеха на Балију, млади истраживачи већ размишљају о новим пројектима. Следеће године у Центру за таленте очекује их израда нових истраживачких радова и нови циклус такмичења.

„Главни планови су наставак рада у Центру за таленте и остала сродна такмичења“, поручио је Ланговић.

Пред њима су и различити академски путеви – од географије, психологије и биологије до медицине, док је један од младих истраживача већ уписао менаџмент културе и медија и продукцију позоришта на Факултету драмских уметности.

Без тог судара, који је можда оставио и делове Теје закопане дубоко у унутрашњости наше планете, многи научници сматрају да живот на Земљи можда никада не би постојао.

Стене са Месеца, које су прикупљене током Насиних мисија „Аполо“, пружиле су доказе у прилог овој теорији, познатој као хипотеза о џиновском удару. Ти узорци такође показују да је Месец стар око 4,5 милијарди година, што значи да се судар догодио приближно 100 милиона година након настанка Сунца.

Међутим, иако су научници и раније симулирали овај догађај, било је тешко утврдити на који је тачно начин Месец настао и колико је времена било потребно да се формира након судара Земље и Теје.

У новој студији, објављеној у часопису The Astrophysical Journal Letters, истраживачи су спровели низ симулација које су се фокусирале на различита могућа геолошка својства Земље и Теје пре њиховог судара. Овај фактор до сада је био релативно мало проучаван.

„Када Земљу и Месец симулирате као тела у судару са различитим геолошким својствима, то мења начин на који Месец настаје после тог удара, а раније смо сматрали да то није неопходно узимати у обзир“, рекла је главна ауторка студије Адин Дентон, геолошкиња и планетарна научница из Истраживачког института Југозапада у Болдеру, у америчкој савезној држави Колорадо.

До сада су се симулације судара Земље и Теје углавном фокусирале на масе два тела. У новој студији истраживаче је, међутим, највише занимала чврстоћа материјала од којих су та небеска тела била сачињена, посебно тврдоћа њихових спољашњих слојева.

„Модели су временом унапређени тако да укључују и чврстоћу материјала, што је веома важно када проучавате сударе мањих тела, као што су астероиди. Нисмо били сигурни да ли ће то бити важно и у случају Месеца. Када смо спровели симулације, открили смо да је тај фактор заправо веома значајан“, навела је Дентон.

Температура кључна

Главни фактор који одређује чврстоћу тела која се сударају јесте температура. Земља и Теја биле су веома младе када су се судариле, па су још биле вреле и имале меке или растопљене површине. Таква својства могла су да ублаже последице судара, омогућавајући остацима да у великој мери остану компактни и да се Месец брже формира.

Међутим, када је хипотеза о џиновском удару први пут предложена 2001. године, истраживачи су у почетку сматрали да се судар догодио много касније, што би значило да су се оба тела до тада охладила и постала кртија. У том случају, њихов судар би створио много веће поље стеновитих остатака којем би било потребно више времена да се споји и формира Месец.

Истраживачи су симулирали судар при различитим могућим температурама и открили да је, у најекстремнијем сценарију – када су оба тела била најтоплија – Месец могао да се формира за само пет сати. Међутим, то је само један од могућих исхода, јер не постоји начин да се са сигурношћу утврди колико су Земља и Теја заиста биле вреле, а самим тим и колика је била чврстоћа њиховог материјала, у тренутку судара.

Када је Месец почео да поприма свој облик, његову површину је у почетку прекривао океан магме којем су биле потребне стотине милиона година да се очврсне. Чак и након тога, његова већа близина Земљи значила је да је вероватно био вулкански, изузетно негостољубив свет.

Временом се Месец удаљавао од наше планете, додатно се хладио и данас се углавном сматра геолошки неактивним. Он наставља да се полако удаљава од Земље и једног дана би, теоретски, могао у потпуности да напусти гравитациони утицај наше планете, уколико Сунце, када почне да одумире, не уништи и Земљу и Месец за око пет милијарди година.

Нове симулације указују на значај чврстоће материјала у моделирању планетарних судара, што би могло да промени и наше разумевање других древних космичких катастрофа, попут судара који је изместио осу Јупитеровог месеца Ганимеда или оног који је, према појединим теоријама, довео до настанка Сатурновог месеца Титана.

Шта год да је у питању, то осетите много пре него што успете да објасните. А непозната особа поред вас, која гледа исто платно са истим чуђењем у очима, врло вероватно осећа исто.

Често кажемо да је „лепота у оку посматрача“. Али покажите готово било коме кинески планински пејзаж обавијен маглом из времена династије Сунг или нежно насликану фигуру Мона Лизе и скоро сви ће се сложити да се пред њима налази нешто задивљујуће.

Лепота делује као нешто изразито лично, а истовремено непрестано откривамо да је доживљавамо и колективно. Та противречност једна је од дугогодишњих загонетки „неуроестетике“ – науке која проучава како мозак реагује на уметност и лепоту. Како се, заправо, у мозгу формира наш осећај за лепо?

У најновијем истраживању, објављеном у научном часопису Nature Communications, професор Дениз Ватансевер са Универзитета у Кембриџу и његов тима, покушали су да мапирају то заједничко искуство. Открили су да мозак, уместо да га представља као јединствену целину, естетски доживљај дели на две главне компоненте. Једна се односи на оно што слика приказује – било да је реч о пејзажу, предмету или фигури.

Друга процењује колико нам то пружа задовољство, ослањајући се на исте мождане кругове који реагују на храну или новац. Та два различита неуронска система комбинују се и обликују сваки наш суд о лепоти док посматрамо дела визуелне уметности.

Неуронаучници већ дуго расправљају о овом питању, полазећи од становишта која се подједнако често надмећу колико се и преклапају. Једна група истраживача углавном се усредсређује на перцепцију – на то како мозак обрађује композицију, контраст и форму.

Друга наглашава процену и награду, смештајући лепоту у мождане системе задужене за вредновање. Трећа група проучава мождане системе који стоје иза маште и саморефлексије. Свако од ових становишта обухвата део стварности, али су ретко сва заједно испитивана у оквиру једног истраживања.

Алгоритми за уметност

Истраживачи су ангажовали 34 добровољца да посматрају 96 традиционалних кинеских слика у акварелу док су се налазили у уређају за магнетну резонанцу јачине седам тесла, довољно моћном да региструје мале промене у протоку крви које указују на мождану активност. Након изласка из уређаја, сваки учесник је оценио каква су осећања слике изазвале код њега.

Међутим, уместо да непосредно анализирају те оцене, истраживачи су се послужили алатом из једног мање очигледног извора – механизмима за препоруке на којима се заснивају сервиси попут Нетфликса и Спотифаја.

Познати као алгоритми колаборативног филтрирања, ти алати нарочито су добри у откривању скривених образаца подударности у преференцијама људи. Када су их применили на естетске оцене, идентификовали су две димензије које су биле у основи одговора свих учесника.

Прва је слике распоређивала од оних које су највише личиле на фигуративне приказе до оних које су највише подсећале на пејзаже, чиме је мерено шта свака слика концептуално представља. Друга их је рангирала од најмање до највише оцењених међу свим учесницима, што представља меру емоционалне, односно хедоничке вредности – чулног задовољства које особа добија из неког искуства.

Упркос томе што обе димензије заједно доприносе целокупном естетском доживљају, мозак их је задржавао изразито раздвојеним. Визуелни садржај тумачен је дуж визуелних путева – познатих можданих система који омогућавају да, на пример, разликујемо лице од неког призора.

Хедоничка вредност, с друге стране, декодирана је на другом месту, у дубљим деловима мозга задуженим за награду и задовољство. Једноставно речено, чини се да мозак визуелно уметничко дело процењује готово истим механизмом којим процењује и остатак света око нас.

Мењање мозга

Такође смо открили да интензитет којим мозак кодира тај дводимензионални естетски простор зависи од стручности особе у области визуелних уметности. Разлика се нарочито испољила у такозваној „мрежи подразумеваног режима“ (default mode network), систему можданих веза повезаном са маштом, свешћу, саморефлексијом и стварањем значења – који неколико значајних теорија смешта у само средиште естетског искуства.

Ови резултати указују на то да, осим саме изложености уметности, образовање и обука у области визуелних уметности, чини се, од самог почетка мењају начин на који мозак представља лепоту.

Тај последњи закључак има велики значај. Ако естетски доживљај има структуру која се може измерити у мозгу и ако стварање и доживљавање уметности могу да је преобликују, онда уметничко образовање више не изгледа само као вид културног обогаћивања, већ и као врста тренинга који мења начин на који се перцепција, емоције и значење међусобно повезују. Клиничке импликације иду у истом смеру.

Терапије засноване на уметности за лечење депресије, трауме и деменције већ дуго се вреднују углавном на основу интуиције и појединачних искустава. Јасније неуролошко објашњење пружа начин да их научници испитују и унапређују. Коначно, у тренутку када све већи број слика око нас – у рекламама, дизајну и на нашим екранима – стварају машине, важније је него икада да знамо како се лепота представља у људском мозгу.

Углавном смо склони да лепоту посматрамо као нешто потпуно лично и претпостављамо да постављањем научних питања о њој научници маше суштину. Ослањајући се на пионирска истраживања у области неуроестетике, резултати овог истраживања указују на супротно.

Лепота има структуру, а та структура нам нешто говори о томе каква смо бића постали током небројених година еволуције. Ми не посматрамо свет само пасивно. Напротив, чини се да једноставно не можемо да престанемо да га процењујемо према његовој лепоти.

На самиту учествује и председник Србије Александар Вучић, који ће говорити на пленарној сесији „Свемир будућности за свет који се брзо мења“. Србија је овог лета приступила Артемис споразумима, а питање је какве могућности тај корак отвара за домаћу науку и технологију.

Јован Алексић из Астрономске опсерваторије у Београду каже за РТС да свемир не би требало посматрати као простор који припада појединим државама.

„Моје лично мишљење је да свемир припада свима, целом човечанству, и да ту не треба да буде неких подела: да ли су Руси, Американци, Срби, ови-они. Свемир припада целом човечанству“, истиче Алексић.

Због тога, додаје, посебан значај имају међународни споразуми, иницијативе и заједнички пројекти.

„Само заједничким улагањем, заједничким активностима, можемо да постигнемо свој пун циљ у истраживању свемира“, наглашава Алексић.

Од Сунца и астероида до галаксија

Објашњавајући шта све обухвата истраживање свемира, Алексић наводи да се астрономи баве широким спектром области – од Сунца и планета Сунчевог система до најудаљенијих галаксија и космологије.

Посебна пажња посвећује се и астероидима, нарочито онима који би потенцијално могли да представљају опасност за Земљу.

„Ми као астрономи проучавамо свашта, почевши од Сунца, које нам је најближе, па онда планете Сунчевог система, астероиде, нарочито потенцијално опасне за Земљу, па даље идемо до других звезда, па даље проучавамо галаксије, па даље проучавамо космологију, и на крају свемир као целину“, објашњава Алексић.

У непосредном простору око Земље данас се налазе бројни сателити, научне станице и други уређаји. Управо њихов све већи број отвара питања која нису постојала на почетку свемирске ере.

Све већа гужва изнад Земље и проблем свемирског отпада

Алексић указује да је у простору око Земље све већа гужва и пореди развој правила у свемиру са настанком саобраћајних прописа.

„Када се некада појавио први аутомобил, нису постојала саобраћајна правила, а данас знамо да то мора да се регулише због гужве. Е, управо исто се дешава и у свемиру“, каже Алексић.

Када су лансирани први сателити, додаје, питања попут тога чију територију прелећу нису била у првом плану. Са повећањем броја сателита и других објеката, развијало се и свемирско право.

Данас се, међутим, појављује и додатни изазов – свемирски отпад.

„Сваки од тих уређаја, кад застари, кад се поквари, он остаје тамо. Тако да су то нови проблеми који се појављују и које оваквим стварима треба решавати“, истиче Алексић.

Колаковић: Свемир је и простор дипломатије

Александра Колаковић из Института за политичке студије оцењује да самит у Паризу треба посматрати и у контексту дугогодишњег залагања француског председника Емануела Макрона за европску стратешку аутономију.

Према њеним речима, реч је о настојању да Европа остане значајан глобални актер и у областима које ће у великој мери одређивати будућност.

„Ми већ сада видимо да је свемир управо та тачка око које се највише разговара, иако смо свесни да се неки ратови и неки важни договори, преговори дипломатски, воде на разним странама ове планете. Ипак је свемир једно ново поље“, наводи Колаковићева.

Подсећа да свемирска трка није нова појава и да је још током Хладног рата представљала једно од главних поља надметања суперсила. Истовремено је, наглашава, свемир био и простор њихове комуникације.

„Простор космоса и свемира је и дипломатски простор и простор онога што би се назвала научна дипломатија, а са друге стране и простор који је данас све више такозвана технолошка или нова индустријска револуција, простор за технолошку дипломатију“, истиче Колаковићева.

Уз науку и истраживање, кључни појмови постали су економија и безбедност, због чега на самиту учествују представници политике, науке и привреде.

Француска жели лидерску улогу, Европа већу аутономију

Колаковићева оцењује да самит истовремено позиционира Француску као једног од лидера у тој области и служи јачању европских капацитета.

„Овде имате, на овом самиту, сусрет различитих актера. Дакле, имате сусрет и политичких актера, економских актера, људи који су у науци, који су управо из света астрономије, из света истраживања космоса, али и из света економије“, наводи Колаковићева.

Управо спајање тих области, додаје, представља једну од кључних компоненти скупа у Паризу.

За Србију је, према њеној оцени, посебно значајно то што је последњих месеци развијала комуникацију и сарадњу на више страна – од Артемис споразума до сарадње са Русијом и европског нивоа.

Где Србија може да пронађе своје место

Колаковићева сматра да самит има додатни значај за Србију због њеног стратешког опредељења за чланство у Европској унији.

Када је реч о дубљем укључивању у европске свемирске пројекте, указује да је један од важних предуслова развој домаће инфраструктуре.

„Мислим да у том контексту треба то посматрати, да је Србији потребна инфраструктура и да је потребан један корак са свим оним што јесте битно за нове генерације, јер данашње генерације су генерације одрасле у дигиталном окружењу“, каже Колаковићева.

За Србију би, према њеној оцени, укључивање у област свемирских технологија требало посматрати као део ширег процеса развоја капацитета неопходних генерацијама које ће радити у новом технолошком окружењу.

Алексић: Неће нам неко поклонити сателит, корист је у знању и подацима

Говорећи о конкретним користима од приступања Артемис споразумима, Алексић наглашава да не треба очекивати да ће Србија самим потписивањем добити сателит или неку другу свемирску технологију.

„Оно што је, по мом мишљењу, најважније је приступ свеобухватном ланцу научних и технолошких ресурса, размена знања, могућност усавршавања, приступ подацима. Е, то су ствари од којих Србија може да има конкретне користи“, истиче Алексић.

Србија је, додаје, већ укључена у поједине научне пројекте који јој омогућавају приступ подацима, а управо су подаци један од највреднијих ресурса савременог доба.

„Трансфер знања, могућност усавршавања наших научника у иностранству – треба да будемо укључени у заједничке сарадње“, поручује Алексић.

Истиче и да у Србији већ постоји основа за даљи развој у овој области.

„Астрономска опсерваторија у Београду, на којој сам ја запослен, има једну стручну истраживачку јединицу за развој космичких технологија. Тако да имамо основу за то“, закључује Алексић.

Успешан пример интеграције науке и струке је међународни Ерасмус плус пројекат реализован у Средњој туристичкој школи у Београду под називом „Maths Mastery & Beyond: Bridging STEM and Key Competences".

Сарадња је обухватила партнере из различитих образовних профила - Технички институт из Рима (Италија) и Средњу стручну школу из Хатаја (Турска).

Kоординацију пројекта водила је др Татјана Вијатов, професорка екологије и заштите животне средине, уз сарадњу Мсц Гордане Петровић, професорке математике.

Оваква мрежа школа омогућила је ученицима да решавају реалне проблеме кроз призму математике и технологије, размењујући искуства са вршњацима из различитих културних и образовних средина.

Развијање оваквих вештина помаже ученицима да разумеју логику  процеса које ће сутра обављати у својим професијама.

Математичко савладавање у стручним школама више није само решавање једначина на табли. Фокус је на примењеној математици која омогућава прецизност у раду, било да се ради о прорачунима у машинству, анализи података у економији или оптимизацији ресурса у туризму.

Проф. Гордана Петровић је у оквиру пројекта демонстрирала како математика може бити применљива и занимљива, повезујући апстрактне појмове са конкретним потребама струке.

Употреба дигиталних алата омогућава ученицима да буду креативни и да симулирају реалне радне процесе. Kроз коришћење специјализованих софтвера, ученици средњих стручних школа не само да уче како да користе алат, већ разумеју логику процеса и алгоритамско размишљање.

Реализацијом овог пројекта, Средња туристичка школа је потврдила да је интеграција СТЕМ-а у стручне предмете кључ за развој функционалне писмености. Сарадња са институтима из Италије и Турске показала је да су изазови у образовању универзални, али да се кроз заједнички рад и математичку прецизност могу пронаћи ефикасна решења.

Најважнији корак је повезивање микро-подручја школе са потребама привреде. Развијањем одрживог концепта развоја, еколошке свести, СТЕМ вештина и математичке прецизности, ученици постају не само стручњаци у свом послу, већ и одговорни грађани способни да доносе одлуке засноване на доказима и прорачунима.

Радом на СТЕМ пројектима, школе престају да буду места пуке репродукције информација и постају острва иновација и одрживог развоја, припремајући генерације које ће разумети и градити свет будућности.

Сама помисао да би људска врста, са свом својом историјом, културом и достигнућима, могла заувек да нестане дуго је била сматрана невероватном, чак и јеретичком. У античком свету, филозофи попут Платона и Аристотела видели су крај човечанства само као део вечног циклуса обнове.

Веровали смо вековима да смо неуништиви

Вековима је доминирала доктрина да су све врсте, укључујући и нашу, неуништиве, заштићене божанским поретком или природним законима. Тек је просветитељство, са развојем геологије и биологије, уздрмало ову сигурност.

Открића фосила изумрлих врста, попут оних које је идентификовао француски природњак Жорж Кивије почетком 19. века, доказала су да нестанак није само могућ већ и природан процес.

Природни ризици су током историје већ доказали своју деструктивну моћ кроз пет великих масовних изумирања. Најстрашније међу њима, пермско-тријаско изумирање од пре 252 милиона година, обрисало је више од 70 одсто свих живих бића на планети. Главни кривац биле су масовне вулканске ерупције у Сибиру, које су ослободиле огромне количине угљен-диоксида, закиселиле океане и довеле до потпуног колапса екосистема.

Ако посматрамо биолошку и палеонтолошку историју, просечан животни век једне врсте сисара на Земљи износи између једног и два милиона година пре него што изумре или еволуира у нешто друго.

Пошто је модерна људска врста, хомосапијенс, стара тек око 300.000 година, научници наглашавају да се налазимо у самом повоју свог биолошког века, али да смо развили технологије које тај век могу драстично да скрате.

Како је писао Чарлс Дарвин

Када је Чарлс Дарвин објавио дело „О пореклу врста“, идеја о изумирању постала је кључни део теорије еволуције. Од тог тренутка, питање више није било да ли човечанство може да нестане, већ како. Ова промена у размишљању покренула је лавину спекулација, од песама Лорда Бајрона о уништењу живота на Земљи до романа Мери Шели „Последњи човек“, који описује свет опустошен мистериозном кугом.

У двадесетом веку, са стварањем нуклеарног оружја, страх је постао опипљив. Човечанство је први пут поседовало технологију за сопствено уништење, што је обележило нову еру у проучавању људског изумирања.

Претње које смо сами створили – антропогени ризици

Стручњаци су углавном сагласни да су међу највећим ризицима који угрожавају наш опстанак на планети управо они које смо сами створили, такозвани антропогени ризици. Док смо као врста преживели стотине хиљада година суочени са природним опасностима, технолошки напредак последњих деценија створио је претње без преседана.

Нуклеарни рат остаје једна од најочигледнијих. Иако се вероватноћа глобалног сукоба смањила након Хладног рата, поновне тензије и модернизација арсенала одржавају овај ризик живим. Поред директног уништења, такав рат би могао да изазове „нуклеарну зиму“, у којој би дим и чађ блокирали сунчеву светлост, што би довело до колапса пољопривреде и масовне глади.

Развој биотехнологије отворио је врата стварању синтетичких патогена

Док су природне пандемије кроз историју односиле милионе живота, генетски модификован вирус могао би да комбинује најгоре особине познатих болести: високу заразност, дугачак период инкубације и стопостотну смртност.

Такав патоген, било да је случајно пуштен из лабораторије или намерно употребљен као биолошко оружје, могао би да се прошири светом пре него што бисмо успели да реагујемо.

Најзад, ту је и вештачка интелигенција (АИ). Водећи светски стручњаци упозоравају да би развој суперинтелигенције, машине далеко паметније од људи, могао да представља егзистенцијални ризик ако њени циљеви не буду савршено усклађени са нашим.

Проблем није у томе што би АИ постала злонамерна, већ што би у потрази за остварењем својих циљева могла да нас посматра као препреку, са катастрофалним последицама.

Космичка лутрија и геолошке темпиране бомбе

Иако су антропогени ризици у фокусу, не смемо заборавити ни природне катастрофе које имају моћ да збришу цивилизацију. Удар астероида пречника неколико километара ослободио би енергију хиљадама пута већу од највеће нуклеарне бомбе.

Примарна опасност не би била сама експлозија, већ „ударна зима“, изазвана прашином која би заклонила Сунце. Сличан сценарио могао би да изазове и супервулкан. Ерупција калдере попут оне у Јелоустону избацила би у атмосферу огромне количине пепела и сумпор-диоксида, што би изазвало глобално захлађење, уништило усеве и довело до колапса екосистема. Иако су овакви догађаји ретки, геолошки записи потврђују да се дешавају у интервалима од неколико десетина или стотина хиљада година.

Оно што додатно забрињава јесте начин на који се ови различити ризици преплићу, стварајући оно што аналитичари називају концептом поликризе.

Климатске промене могу да изазову несташицу хране, што доводи до политичке нестабилности и сукоба, а све то нас чини рањивијим на пандемију. Наш глобално повезан систем, иако ефикасан, истовремено је и крхак.

Поремећај у једном делу света може се попут таласа проширити кроз ланце снабдевања, финансијска тржишта и дигиталне мреже, појачавајући почетни шок до катастрофалних размера.

Филозоф са Оксфорда Дерек Парфит поставио је мисаони експеримент који сугерише праву меру онога што је на улогу. Замислите три сценарија: мир; нуклеарни рат који убија 99 одсто светске популације – нуклеарни рат који убија 100 одсто популације.

Већина људи би рекла да је разлика између првог и другог сценарија већа него између другог и трећег. Парфит тврди супротно: разлика између 99 и 100 одсто је неупоредиво већа. Губитак од 99 одсто је незамислива трагедија, али човечанство би преживело. Губитак од 100 одсто значи уништење не само садашњости већ и целокупне будућности.

Та будућност је, према проценама, огромна. Земља ће остати насељива још око милијарду година. Ако би човечанство опстало, потенцијал за будуће генерације, за њихова искуства, уметност и сазнања, готово је бесконачан.

Из те перспективе, смањење егзистенцијалног ризика, чак и за најмањи проценат, постаје један од најважнијих моралних императива нашег времена. Како је то формулисао Карл Саган, изумирање није само смрт милијарди већ „поништавање целокупног људског подухвата“.

Истраживачи су анализирали која су места најотпорнија на глобалне катастрофалне ризике – догађаје који би током неколико месеци или година могли да усмрте више од 10 одсто светске популације.

„Овакве врсте катастрофа нису довољно истражене“, јер вероватноћа да ће се догодити није велика, рекао је за Лајв сајенс први аутор студије Флоријан Улрих Јен, истраживач Универзитета у Хагену у Немачкој.

„Због тога их је лако игнорисати“, додао је.

Ипак, такве катастрофе су могуће и, уколико би се догодиле, ниједна земља не би остала потпуно поштеђена, навео је Јен. Међутим, нека места су рањивија од других.

У новој студији, објављеној у часопису Глобал челенџиз, истраживачи су анализирали радове из различитих области, попут безбедности хране, биолошког оружја и вулканских ерупција, како би идентификовали потенцијалне глобалне катастрофалне ризике и факторе који су у прошлости, или у катастрофама мањих размера, помагали заједницама да их преброде. У базу података укључили су и научне радове које су предложили стручњаци из појединих области.

Тим је идентификовао три широке категорије ризика: догађаје који би заклонили сунчеву светлост, попут нуклеарног рата или огромне вулканске ерупције; догађаје који би уништили глобалну инфраструктуру, као што су геомагнетна олуја или масовни сајбер-напад; и биолошке опасности, попут природних или вештачки изазваних заразних болести које би могле да усмрте велики део становништва.

Такви догађаји, написали су аутори, имали би значајне и дуготрајне последице широм света. Многи би довели до глобалне глади услед пропадања усева и распада трговинских мрежа.

„Систем производње и снабдевања храном често је оно што вас на крају докрајчи“, иситче Јен.

Балансирање између различитих ризика

Тим је идентификовао карактеристике које поједине земље чине отпорнијим на катастрофе и способнијим да обезбеде храну свом становништву. Иако, како су аутори написали, „ниједно место на Земљи“ не би било отпорно на све катастрофалне ризике, неке земље би прошле боље од других.

Истраживачи су утврдили да су богатије земље и региони са снажном индустријском базом, који притом нису у великој мери зависни од глобалне трговине, способнији да преброде глобалне катастрофе.

Снажна индустријска база омогућава земљама да саме производе робу коју више не би могле да увозе, чиме постају отпорније.

Важну улогу има и географија. Велика острва имају предност у односу на континенталне територије јер се лакше могу изоловати, али је неопходно и да имају привреду која је барем делимично способна да самостално функционише, навели су истраживачи.

Ако је нека острвска земља веома зависна од међународне трговине, попут Јапана, нашла би се у великим проблемима уколико би глобалне трговинске мреже биле прекинуте, показала је студија.

Поједине земље и региони мање су отпорни на одређене врсте катастрофа, чак и када су богати. На пример, земље које поседују нуклеарне капацитете, попут САД, Велике Британије, Француске, Израела, Русије, Пакистана и Индије, изложеније су ризику од учешћа у нуклеарном рату.

Због тога је Северна хемисфера, на којој се налазе земље Натоа, рањивија на нуклеарни напад од подручја на Јужној хемисфери.

У јужној половини планете има и мање вулкана, док Јужна хемисфера има већу површину под океанима, који делују као климатски амортизер. Због тога су тамошње земље отпорније на последице огромне вулканске ерупције, наводи се у студији.

Глобална отпорност

Постоје фактори који свим земљама помажу да лакше преброде катастрофе, попут демократских процеса и веће равноправности, рекао је Јен.

„Када се овакве катастрофе догоде, морате да доносите исправне одлуке, а то зависи од тога да ли ваша земља има функционалну власт“, објашњава Јен.

„Неједнакост погоршава функционисање власти, јер доводи до ствари попут ривалства међу елитама или слабљења капацитета државе.“

Аустралија се показала као најбоље место за преживљавање катастрофалног догађаја који би десетковао светску популацију.

Налази се на Јужној хемисфери, далеко од подручја на којима би највероватније избио нуклеарни сукоб, иако аутори упозоравају да је савезница САД, што би могло да повећа њену изложеност ризику. Аустралија је истовремено велики произвођач хране, има разноврсне климатске зоне и значајну енергетску инфраструктуру.

Следећа најповољнија места су Аргентина, Бразил и Нови Зеланд.

Нови Зеланд је слабије рангиран од Аустралије јер има активне вулкане, малу индустријску базу и, будући да је окружен водом, изложен је цунамијима. Бразил и Аргентина, с друге стране, имају висок ниво неједнакости и историју политичке нестабилности, написали су аутори.

Истраживачи наводе и да је Исланд био један од кандидата за безбедно уточиште, али га положај на крајњем северу чини рањивим на велике температурне промене уколико би неки катастрофални догађај блокирао сунчеву светлост.

Према студији, САД нису у нарочито повољном положају када је реч о преживљавању глобалне катастрофе.

Због свог географског положаја, земља је изложена претњи од геомагнетних олуја, али и нуклеарног рата. Аутори су указали и на лоше резултате САД током пандемије ковида 19, за које сматрају да су били последица „недостатка политичке воље и слабе друштвене кохезије“.

Дејвид Денкенбергер, директор организације „Алијанса за обезбеђивање хране Земљи у катастрофама“ (ALLFED) и истраживач Универзитета Кентербери на Новом Зеланду, рекао је за Лајв сајенс да нова студија доприноси разумевању будућих ризика тиме што разматра шири спектар могућих катастрофа.

„Ниједна земља није отпорна на сваку катастрофу и то је важан централни закључак“, истиче Денкенбергер.

„Користан наредни корак био би да се квантификују релативна вероватноћа и озбиљност различитих катастрофа, као и значај различитих фактора отпорности, јер ти фактори могу подразумевати значајне компромисе“, навео је Денкенбергер, који је раније сарађивао са Јеном, али није аутор овог рада.

Како повећати отпорност

Иако је мало вероватно да ће се овакве глобалне катастрофе догодити, важно је да буду уврштене у националне регистре ризика и да постоје међународни трговински споразуми за случај да до њих ипак дође, сматра Јен.

„Када се догоде глобалне катастрофе, вероватно бисте морали да реорганизујете систем производње и снабдевања храном – где се храна производи и где се њоме тргује. Шансе да се пронађе добар компромис тек након што се катастрофа догоди делују веома мале“, додаје Јен.

Денкенбергер је изнео сличан став. Према његовим речима, студија „јасно показује да регионална отпорност на глобалне катастрофалне ризике захтева улагање у практичну припремљеност, укључујући отпорност система производње и снабдевања храном, критичну инфраструктуру, координисану трговину и управљање“.

Готово сваки грађевински пројекат на свету користи овај материјал у неком облику. Постоји, међутим, један проблем, и то велики: производња једног од његових кључних састојака – цемента – изузетно је штетна по животну средину.

Загревање и прерада кречњака ради производње цемента један је од највећих извора емисије угљен-диоксида у свету, па је разумљиво што научници трагају за начинима да ублаже тај проблем.

Истраживачи које предводи грађевински инжењер Рагувеш Тивари са Универзитета Манипал у Џајпуру, у Индији, можда су пронашли генијално решење које би могло истовремено да помогне у решавању два еколошка проблема.

Додавањем биоугља направљеног од муља људског фекалног отпада, који се прерађује у постројењима за третман фекалног муља, добили су бетон који, како наводе у раду прихваћеном за објављивање у часопису Scientific Reports, „показује значајна побољшања својстава бетона“.

Бетон своју изузетну употребљивост дугује комбинацији различитих својстава. Док је влажан, може да се обликује и излива у готово било који облик, а након очвршћавања постаје материјал довољно јак да издржи огромна оптерећења и довољно трајан да опстане деценијама – или чак миленијумима.

Обично се прави од неколико састојака у тачно одређеним количинама: песка, шљунка, воде и цемента, који се првенствено производи од кречњака.

Нажалост, однос тих састојака веома је осетљив – промена њихове равнотеже или замена дела цемента неким другим материјалом може да произведе бетон који није толико чврст или трајан као уобичајени. Као грађевински материјал неће бити од велике користи ако дословно попуца под притиском.

Једна од све перспективнијих замена за цемент јесте биоугаљ, материјал богат угљеником који се добија загревањем органске материје у средини са мало кисеоника.

Предност биоугља је у томе што може да се производи од многих врста органске материје.

А људи производе прилично велику количину органске материје – и до око 400 грама измета по особи дневно. На појединачном нивоу то не делује много, али када то помножите са неколико милиона људи, готово је запањујуће колико су наши канализациони системи заправо ефикасни.

У сваком случају, све те тоне измета које се свакодневно произведу морају негде да заврше – и ту ствари почињу да се повезују.

У Индији су успостављена постројења за третман фекалног муља како би се људски отпад безбедно збрињавао, а тај отпад пиролизом може да се претвори у биоугаљ. Истраживачи су зато закључили: ако су биоугаљ од пиљевине, дрвета, пиринчане љуске и других материјала ефикасни у производњи бетона – зашто не бисмо пробали и са људским изметом?

Да би то проверили, Тивари и његове колеге набавили су биоугаљ произведен од фекалног муља у постројењу за прераду у Варангалу, у Индији.

За производњу биоугља, фекални муљ се најпре суши, а затим загрева у средини са мало кисеоника на температурама између 350 и 450 степени Целзијуса. Тако добијени биоугаљ потом се меље и просејава док се не добије фини прах.

Истраживачи су тим прахом заменили различите количине цемента – пет, 10 и 15 одсто – у конвенционалном бетону, а затим су добијени бетон подвргли низу испитивања како би утврдили његове карактеристике.

И, колико год невероватно звучало, мала количина људског измета учинила је бетон бољим.

Истраживачи су мерили скупљање, чврстоћу на притисак, чврстоћу на савијање, упијање воде и порозност различитих мешавина – и ту су резултати постали посебно занимљиви.

У целини гледано, најчвршћи бетон углавном је добијен када је пет одсто цемента замењено биоугљем од фекалног муља.

Међутим, такав бетон имао је још једну занимљиву особину: наставио је значајно да добија на чврстоћи током очвршћавања. Истраживачи наводе да је после 91 дана мешавина са пет одсто биоугља забележила просечно повећање чврстоће на притисак од 20 одсто и чврстоће на савијање од 36 одсто.

Када је биоугљем замењено 10 одсто цемента, та повећања била су још већа: 21 одсто када је реч о чврстоћи на притисак и чак 42 одсто када је реч о чврстоћи на савијање.

Притом, чини се да повећање чврстоће није ишло на штету других својстава која је тим испитивао.

Са пет одсто биоугља бетон је углавном упијао мање воде и имао мању порозност од конвенционалног бетона, док је и скупљање приликом сушења било мање. Са 10 одсто биоугља његове карактеристике и даље су биле у великој мери упоредиве са обичним бетоном.

Али, као и обично, може се претерати – па и са изметом.

Када је 15 одсто цемента замењено биоугљем, бетон је и даље постајао чвршћи током очвршћавања, али је његова укупна чврстоћа заостајала за верзијама са пет и 10 одсто.

Зашто онда додавање мале количине материјала добијеног од људског измета чини бетон чвршћим?

Истраживачи сматрају да је реч о комбинацији неколико ефеката. Као прво, биоугаљ од фекалног муља изузетно је порозан и испуњен ситним шупљинама које могу да упијају воду и постепено је ослобађају док бетон очвршћава.

На тај начин честице биоугља практично постају сићушни унутрашњи резервоари, обезбеђујући воду потребну за хемијске реакције које доводе до очвршћавања и јачања цемента.

Међутим, материјал добијен од измета не служи само за задржавање воде.

Биоугаљ је богат силицијум-диоксидом, који може да реагује са једињењима насталим током очвршћавања цемента и створи додатне калцијум-силикате, који доприносе чврстоћи бетона.

Другим речима, реч је о пуцоланској реакцији – истој широкој групи хемијских реакција која је чувено коришћена у древном римском бетону, само што се овога пута уместо вулканског материјала који су користили Римљани употребљава материјал добијен од људског измета.

На крају, ситне честице биоугља могу да попуне празнине у бетону и побољшају начин на који се његови састојци међусобно уклапају и повезују.

Истраживачи су резултат могли да виде и под микроскопом. Бетон који је садржао пет одсто биоугља имао је гушћу и чвршће повезану структуру од конвенционалног бетона.

Међутим, код удела од 15 одсто та структура је почела да се погоршава – појављивало се више пора, пукотина и подручја у којима су састојци били слабије повезани.

Наравно, то не значи да ћемо већ сутра почети да градимо небодере од оваквог бетона. Истраживачи напомињу да су потребна додатна испитивања како би се утврдило како се материјал понаша у стварним условима, попут циклуса смрзавања и одмрзавања, изложености соли и екстремним температурама.

Ту је и питање акумулације тешких метала, што је познат проблем код канализационог муља. Везивање потенцијално штетних тешких метала у бетону могло би да буде предност, али још није познато колико ће они успешно остати заробљени у материјалу, нити да ли би временом могли да се испирају и доспеју у животну средину.

Студија такође није проценила утицај ове методе на емисије угљен-диоксида.

Ипак, замена чак и малог дела цемента у бетону материјалом направљеним од отпада који људи производе у практично неисцрпним количинама могла би истовремено да помогне у решавању два проблема.

А ако постоји нешто на шта можемо да рачунамо да ће људи доследно производити у великим количинама – онда је то свакако измет.

Иако титула „чувар тајни краљевских указа“ звучи мистериозно, вероватно је реч о више бирократској функцији, сматра Ен Мејси Рот, професорка египтологије на Универзитету у Њујорку, која није учествовала у ископавању.

„То вероватно једноставно значи да је, као особа задужена за краљевске документе и људе који су их писали, имао приступ поверљивим информацијама“, рекла је Рот за Лајв сајенс. „То је била уобичајена титула међу краљевским писарима.“

Према натписима у његовој гробници, званичник Сехентио-Птах носио је и неколико других титула, међу којима су „надзорник свих краљевих радова“ и „надзорник краљевских докумената“, навели су представници египатског Министарства туризма и антиквитета.

Унутар гробнице археолози су пронашли сто за приносе, посуду за ритуално прочишћавање и двоја лажна врата. Лажна врата су симболична врата, честа у гробницама древног Египта, за која се веровало да омогућавају души да по својој вољи излази из гробнице и враћа се у њу. На основу њиховог изгледа, Рот сматра да потичу из периода касне Пете или ране Шесте династије, односно од пре око 4.350 година.

У гробници је пронађено више од 100 шабтија, познатих и као ушабтији. Древни Египћани веровали су да ће ове фигурице служити покојнику у загробном животу. Тим је такође открио дрвену статуу сокола, која је можда повезана са богом Хорусом, као и остатке картоножа – материјала од платна или папируса прекривеног гипсом, који се користио за израду делова омотача мумија.

Мумија Сехентио-Птаха није пронађена, односно још није идентификована.

На основу фотографија и информација које је објавило министарство, Рот сматра да је гробница вероватно поново коришћена за касније сахране, што је била уобичајена пракса у древном Египту.

Према њеној процени, шабтији пронађени у гробници вероватно припадају каснијим сахранама, док су платна потицали од мумија које су ту сахрањене у неком каснијем периоду.

Тим је гробницу открио у области Сакаре. Ово подручје је у каснијим периодима, попут Позног периода, од око 664. до 332. године пре нове ере, често коришћено за сахрањивање мачака.

Локалитет је био повезан са Бастет, богињом са ликом мачке која је била повезана са плодношћу и заштитом. Међутим, у саопштењу се не наводи да су у овој конкретној гробници пронађени остаци сахрањених мачака.

„Ковчег с благом“ је кометарна глобула – изоловани облак са густом, тамном „главом“ и дугачким „репом“. Иако су овакви објекти добили назив по сличности са кометама, овај више подсећа на дрвени ковчег са подигнутим поклопцем из којег се прелива светлост.

Блискоинфрацрвена камера телескопа „Џејмс Веб“ открива извор тог сјаја: компактно јато од око 70 младих звезда уроњених у прашину. Најмасивнија међу њима је ретка звезда О-типа – изузетно велика, сјајна и кратковека звезда – која је приближно 19 пута масивнија од Сунца.

Астрономи процењују да је јато старо око 1,3 милиона година, иако су раније процене указивале на то да би могло бити старо свега 100.000 година. Многе његове звезде и даље су окружене гасом и прашином из којих су настале. Временом ће зрачење звезда из јата распршити тај материјал и открити звезде које су тренутно скривене.

Необичан облик „Ковчега с благом“ такође је под утицајем нечега што се налази изван кадра снимка телескопа „Џејмс Веб“. На око 39 светлосних година удаљености, посматрано по небу, налази се Ета Карине, најсјајнији објекат у маглини Карина. Ета Карине је позната по својој „Великој ерупцији“ у 19. веку, када је накратко постала једна од најсјајнијих звезда на Земљином ноћном небу.

Тај систем садржи најмање две звезде, међу којима је и једна која је око 100 пута масивнија од Сунца и приближно пет милиона пута сјајнија. Заједно са оближњим звезданим јатом Трамплер 16, њено интензивно зрачење и звездани ветрови одувавају мање густ гас из „Ковчега с благом“ и помажу у обликовању облака у његов препознатљив облик.

„Ковчег с благом“ неће заувек изгледати овако. Зрачење и ветрови младих звезда у његовој унутрашњости, у комбинацији са снажним утицајем масивних звезда у околини, постепено ће разрушити преостали гас и прашину. На крају ће космички ковчег нестати, откривајући своје право благо – звезде које се налазе у њему.

Иницијатива је део кампање Correct The Map („Исправите мапу“), којој се Афричка унија придружила пре годину дана. Њен циљ је да владе, међународне организације, школе и компаније престану да користе мапе на којима Африка изгледа знатно мања него што заиста јесте.

„Можда се чини да је то само мапа, али заиста није тако“, поручила је потпредседница Комисије Афричке уније Селма Малика Хадади.

Зашто Меркаторова мапа „смањује“ Африку

У средишту спора налази се Меркаторова пројекција, коју је у 16. веку осмислио картограф Герардус Меркатор.

Његов задатак био је да реши проблем са којим се картографи суочавају вековима – како сферну Земљу приказати на равној површини.

Математички је немогуће пренети закривљену површину Земље на папир или екран без одређених изобличења. Због тога свака картографска пројекција нешто жртвује – величину, облик, растојање или положај.

Меркаторова пројекција била је пре свега намењена пловидби. Морепловцима је омогућавала да на основу компаса лакше одреде правац којим треба да се крећу.

Међутим, цена те практичности било је велико изобличење површина. Што је нека територија удаљенија од екватора, на Меркаторовој мапи изгледа већа него што заиста јесте.

Зато су Европа, Северна Америка и посебно Гренланд визуелно увећани, док Африка и Јужна Америка изгледају релативно мање.

Најупечатљивији пример је поређење Африке и Гренланда. На уобичајеној Меркаторовој мапи делују приближно једнако велики, иако је Африка у стварности око 14 пута већа од Гренланда.

Слично је и са Бразилом и Аљаском. На мапи могу деловати као територије сличне величине, иако је Бразил око пет пута већи.

„Више од 450 година гледамо погрешну мапу“

Заговорници промене сматрају да питање није само картографско.

„Више од 450 година наше разумевање Африке и света заснивамо на мапи која је погрешна“, наводи се на сајту кампање Correct The Map.

Организатори истичу да начин на који су континенти представљени утиче на перцепцију њиховог значаја, због чега проблем описују као питање „моћи и перцепције“.

Извршна директорка организације Africa No Filter, једне од организација које стоје иза кампање, отишла је корак даље и Меркаторову пројекцију назвала „највећом кампањом дезинформисања“.

Као алтернативу, кампања предлаже пројекцију Equal Earth („Једнака Земља“), која настоји да много верније прикаже стварне површине континената.

Србија међу шест уздржаних земаља

Резолуцију Генералне скупштине УН предложио је Того уз подршку Афричке уније.

За њу су гласале 164 државе. Сједињене Америчке Државе биле су против, док су Естонија, Грузија, Литванија, Молдавија, Србија и Украјина биле уздржане.

Резолуција, међутим, није обавезујућа и државе нису дужне да због ње престану да користе Меркаторову пројекцију.

Министар спољних послова Тога, Роберт Дусе, уочи гласања поручио је да „праведан свет почиње праведном мапом“.

„Мапа никада није неутрална. Она обликује перцепцију и утиче на то како се разуме место народа и континената у свету“, истакао је Дусе.

Подршку иницијативи пружио је и француски министар спољних послова Жан-Ноел Баро, који је најавио да ће француско Министарство спољних послова престати да користи Меркаторову мапу.

„Промена мапе очигледно не мења свет. Али исправљање приказа који га искривљује већ представља чин истине“, поручио је Баро.

Симулација је произвела довољно материјала за формирање стеновитих планета да би потенцијално могло настати неколико планета величине Земље, а у младом звезданом систему било је и воде која је нешто касније могла доспети до планете, наводе истраживачи у часопису Astrophysical Journal Letters.

„Насељиви светови су, у принципу, могли да настану милијардама година раније него што се досад мислило, чак и пре формирања првих галаксија. Ове симулације заиста нас воде до правог, истинског порекла живота у свемиру“, каже астроном Данијел Вејлен са Универзитета у Портсмуту у Енглеској.

Научници су раније покушавали да утврде када су настале планете користећи велике компјутерске симулације како би открили када се накупило довољно тешких елемената — попут угљеника, кисеоника и гвожђа. Међутим, Вејлен и његове колеге желели су детаљније да проуче области раног космоса најбогатије елементима — поља остатака која су за собом оставиле прве џиновске звезде у свемиру након што су експлодирале као супернове.

Пошто би те области садржале више тешких елемената него свемир у целини, астрономи су претпоставили да су у њима планете можда могле да настану много раније.

Нова сазнања о настанку планета

Истраживачи су помоћу симулација пратили развој остатака једне врсте супернове познате као супернова парне нестабилности, која може да створи количину тешких елемената чија маса одговара чак 100 Сунчевих маса. Симулације су показале да су се остаци помешали са гасом у раном свемиру и да су се временом урушили, формирајући малу нову звезду окружену диском прашине.

У том диску истраживачи су пронашли планетесимале – мала стеновита тела пречника од неколико метара до неколико километара, која представљају ембрионе планета. Занимљиво је да су се неки планетесимали формирали на одговарајућој удаљености од звезде на којој је могла да постоји течна вода.

„Ова студија указује на то да су, практично све до самог почетка, можда постојали услови за настанак живота. Наравно, само постојање планета не значи да на њима има живота, али састојци неопходни за живот почели су да се стварају практично онолико рано колико је то било могуће“, каже астрофизичар Џерет Џонсон из Националне лабораторије Лос Аламос у Новом Мексику, који није учествовао у новој студији.

Могуће је да неке од ових најранијих планета и данас постоје, каже Вејлен. Звезда која је настала у симулацији имала је око 70 одсто масе Сунца, због чега би могла да живи веома дуго. Ако је неки од таквих система доспео у Млечни пут, лако би могао да буде идентификован као древни систем на основу свог хемијског састава.

„Пронаћи један такав систем сасвим је могуће“, каже Вејлен.

Заједно са колегама ради на симулацији наредне фазе раста планетесимала како би видели какве би планете на крају могли да формирају. Такође желе да проуче шта би могло да се догоди око друге врсте супернове за коју се сматра да је била чешћа у раном свемиру. Међутим, чак и први резултати подстичу астрономе да постављају нова питања.

„Мислим да ово отвара прозор за размишљање о томе шта је све могло да се догоди током више од 13 милијарди година откако су настале прве планете. Студије указују на то да би требало много пажљивије да размотримо ту могућност“, каже Џонсон.

Сада, физичари који раде на експерименту LUX-ZEPLIN (LZ) извештавају о необичном сигналу који се не може лако објаснити познатим процесима, а савршено се уклапа у профил водећег кандидата за тамну материју. Резултати, који још увек чекају стручну рецензију, представљени су на конференцији о астрофизици у Јапану.

Тим је, међутим, веома опрезан. Сигнал још увек није прешао статистички праг од пет сигма, који је у физици честица неопходан да би се нешто прогласило открићем. Тренутни ниво значајности је 2,6 сигма, што значи да постоји отприлике једна у 200 шанси да је сигнал последица случајне флуктуације или непознатог позадинског шума. Упркос томе, узбуђење у научној заједници је велико.

„Веома смо заинтригирани овим догађајем забележеним у подацима, баш у региону где очекујемо да се тамна материја појави и где су конкурентски позадински шумови веома ниски", истиче Рик Гејтскел, физичар са Универзитета Браун и портпарол LZ експеримента.

„Са само једним догађајем, не желимо да доносимо исхитрене закључке. Не тврдимо да смо видели тамну материју. Али видели смо нешто занимљиво што желимо да поделимо са научном заједницом и чујемо њихова мишљења."

Потрага у срцу таме

Да би разумели зашто је овај сигнал толико важан, потребно је завирити у сам експеримент. Смештен 1,5 километара испод површине земље у Јужној Дакоти, како би се заштитио од космичких зрака, LZ је дизајниран за један циљ: да ухвати изузетно ретке интеракције честица тамне материје са обичном материјом.

Главни кандидат за састав тамне материје су такозване слабо интерактивне масивне честице (WIMP-ови). Као што им име говори, ове честице имају велику масу, али веома ретко и слабо интерагују са нашим светом, због чега пролазе кроз нас и целу планету готово неприметно.

Експеримент се састоји од огромног резервоара испуњеног ултрачистим течним ксеноном, са танким слојем гасовитог ксенона изнад њега. Теорија предвиђа да ће, у изузетно ретким приликама, WIMP ударити у језгро атома ксенона, стварајући притом слабашан бљесак светлости и ослобађајући електроне.

Фотодетектори на дну резервоара хватају тај први бљесак. Ослобођени електрони се затим усмеравају ка врху, где у слоју гаса стварају други, јачи бљесак. Време и јачина ова два бљеска говоре научницима све што треба да знају о честици која је изазвала интеракцију.

Анализа мистериозног сигнала

Физичари су месецима анализирали податке прикупљене између марта 2023. и априла 2024. године, када су идентификовали интригантан сигнал који се догодио 16. јуна 2023. Два бљеска светлости имала су тачно ону енергију која се очекује од судара WIMP-а са атомским језгром.

Истраживачи су затим провели месеце покушавајући да догађај објасне познатим позадинским процесима, али безуспешно. Енергија догађаја била је превисока да би потицала од неутрона или неутрина, а они би за собом оставили и друге, нижеенергетске трагове који нису детектовани.

Могућност да је сигнал изазвао залутали гама зрак такође је одбачена као мало вероватна, јер би он морао да пређе неуобичајено дуг пут кроз резервоар, распе се на специфичан начин који не производи додатни сигнал, или да некако избегне спољне детекторе. Уместо тога, подаци се најбоље уклапају у сценарио у којем је сигнал изазвао WIMP, са масом већом од 200 гигаелектронволти.

„Необични догађаји у подацима нису неочекивани, али обично се, када их дубље погледате, испостави да су нека врста позадинског шума", објашњава Арон Маналајсеј, физичар из лабораторије Беркли. „Ово је први пример у било ком експерименту на којем сам радио, а да је одметнути сигнал исправан на сваки начин. Наравно, још увек разбијамо главу да ли постоји неки ретки позадински механизам који смо пропустили, али је узбудљиво запитати се да ли би ово могао бити први наговештај посматрања тамне материје."

Док се шампањац не отвори, неопходно је прикупити још података.

Потврда овог открића не само да би решила једну од највећих загонетки космологије, већ би и захтевала проширење Стандардног модела физике честица, теорије која описује све познате силе и честице, али не и тамну материју.

Рад који описује овај догађај предат је на рецензију часопису Physical Review Letters. Без обзира на коначан исход, овај сигнал представља један од најузбудљивијих трагова до сада и подстиче оптимизам да смо на прагу решавања једне од највећих мистерија савремене науке.

„Очигледно је морала да се догоди веома велика ерупција, али било би веома тешко израчунати њену запремину због лоше очуваности наслага“, рекао је Мајкл Поленд, истраживачки геофизичар у Опсерваторији вулкана Каскад и научник задужен за Опсерваторију вулкана Јелоустон. Поленд, који није учествовао у открићу, рекао је за Ливе Сциенце у имејлу: „То је један од разлога због којих заиста не волим израз 'супервулкан'.“

У недавној анализи, објављеној у часопису Geological Society of America Bulletin, научници су проучавали кристале циркона који су пре 80 година узети из бушотина удаљених 65 километара у Норфолку и Линколнширу. Кристали циркона мањи су од пречника људске длаке и формирају се у растопљеној магми испод површине земље пре него што вулкан еруптира. Они садрже уранијум који се познатом брзином распада у изотопе олова, што истраживачима омогућава да прецизно одреде старост ерупција.

Резултати су показали подударање старости кристала циркона из Норфолка и Линколншира са кристалима узетим из кинекулске тефре, дебелог слоја вулканског пепела који прекрива делове Скандинавије и балтичког региона. То указује да је облак пепела из вулкана на подручју данашње источне Енглеске прешао преко Торнквистовог мора, воденог простора који је постојао током ордовицијума, пре око 488,3 до 443,7 милиона година, и таложио се на подручју данашње Скандинавије.

Истраживачи су већ знали да је кинекулска тефра настала током огромне вулканске ерупције. Међутим, нова анализа по први пут показује колико је далеко пепео путовао и, самим тим, колико је ерупција заиста била велика.

Ерупција би такође произвела огромне пирокластичне токове, односно лавине каменитог материјала, пепела и врелог гаса које се обрушавају низ падине појединих вулкана током ерупција, рекао је Питер Роули, вулканолог и виши предавач на Универзитету у Бристолу у Великој Британији, који није учествовао у анализи. „Последња ерупција оваквих размера била је ерупција Орануи у вулканском подручју Таупо на Новом Зеланду, пре више од 26.000 година“, рекао је за Лајв сајенс.

Супервулкан или не?

Међутим, иако би експлозија била спектакуларна и по снази била равна хиљадама атомских бомби, стручњаци наводе да је дефиниција супервулкана нејасна и да постоје бољи начини да се опише оно што се догодило.

„Научна дефиниција супервулкана донекле варира; то је израз који ми, вулканолози, углавном не користимо. У овом случају описали бисмо је као ултраплинијанску ерупцију“, рекао је Роули.

Ултраплинијанске ерупције представљају најнасилнији тип вулканских експлозија, при којима се избацује више од 1.000 кубних километара материјала. Тешко је прецизно рећи како је изгледала ерупција која је формирала кинекулску тефру, али је вероватно трајала од неколико дана до неколико недеља и створила облаке пепела више од 40 километара изнад површине Земље, који су дошли до стратосфере.

Геолози углавном одбацују израз „супервулкан“ јер је непрецизан и уместо тога више воле да ерупције описују на основу количине материјала који је избачен.

Стивен Селф, физички вулканолог са Универзитета Калифорније у Берклију, сагласан је да израз „супервулкан“ може бити превише неодређен. „Супервулкан је постао својеврсна популарна фраза. Препознају се наслаге настале ерупцијама, а не сам вулкан“, рекао је за Лајв сајенс.

Данас је остало веома мало материјала који је избачен током ултраплинијанске ерупције у Енглеској, јер је највећи део еродирао или био затрпан. „Геолошки запис је далеко од потпуног, па може бити веома тешко рећи много тога о количини материјала избаченог током ових ерупција када су у питању веома стари вулкани“, рекао је Роули.

Слично томе, и кинекулска тефра временом је деградирала, рекао је Поленд.

Анализа је такође пронашла доказе о ранијој ерупцији овог вулкана, која се догодила пре 453,7 милиона година. Међутим, данас на површини нема никаквог трага о тим ерупцијама. Бушотине се налазе у једном од најравнијих предела Енглеске, рекао је Тим Пхараох, први аутор студије и геофизичар Британског геолошког завода.

Није изненађујуће што се у Енглеској проналазе трагови великих древних вулкана. Недавно идентификовани вулкан део је ширег вулканског система који је био активан пре око 450 милиона година и који обухвата и Национални парк Ерyри у Велсу и област Лејк Дистрикт на северозападу Енглеске, рекао је Роули.

„Најбоље је да не замишљамо читаве, очуване вулкане, већ да имамо наслаге настале њиховим ерупцијама или стене које су се формирале у резервоарима магме испод првобитног вулкана. Ове структуре су често деформисане и измењене тектонским догађајима, што значи да је потребно пажљиво геолошко истраживање како би се реконструисала права слика“, истакао је Роули.

Више од једног века геолошких и палеонтолошких истраживања открило је бројне локалитете са фосилним остацима биљака и животиња. У стенама су остали записи о морима и језерима која више не постоје, древним екосистемима, померању континената, издизању планина и другим процесима који су мењали простор данашње Србије.

Управо због тога геонаслеђе Србије има значај који превазилази националне границе – оно представља део много шире приче о развоју планете и живота на њој.

Најстарији трагови живота

Једно од питања на које изложба даје одговор јесте – колико далеко у прошлост можемо да завиримо захваљујући фосилима пронађеним у Србији.

Најстарији до сада познати трагови живота сачувани су у палеозојским морским седиментима старим више од 400 милиона година. Они потичу из времена када су делови данашње Србије били прекривени древним морима која су се током геолошке историје више пута ширила и повлачила.

Међу најстаријим познатим фосилима откривеним у источној Србији издвајају се граптолити из силура, стари око 440 милиона година. Реч је о изумрлим колонијалним морским организмима. Пронађени су и трилобити из девона, древни морски зглавкари.

Њихови остаци научницима омогућавају не само да утврђују старост стена већ и да реконструишу средине у којима су ти организми живели.

Када је Србија била под морем

Пре сто и више милиона година предео који данас познајемо изгледао је потпуно другачије. Током мезозоика, од пре око 250 до 65 милиона година, када су планетом владали диносауруси, највећи део простора данашње Србије био је под древним морем Тетисом.

Из њега су се повремено издизала острва и гребени, док је море током милиона година надолазило и повлачило се. О томе данас сведоче фосилизовани морски организми који се могу пронаћи чак и на високим планинама.

Управо зато су међу фосилима из доба диносауруса у Србији најбројнији остаци морских организама са љуштурама, а не копнених животиња.

Повлачење мора остављало је за собом и плитка слатководна језера, која су временом могла да прерасту у мочваре. У таквим условима стваране су наслаге из којих је касније настајао угаљ.

Крајем мезозоика, пре око 66 милиона година, дошло је до масовног изумирања великог броја врста, укључујући диносаурусе. Истовремено су снажни тектонски процеси постепено мењали овај простор и учествовали у обликовању планинских венаца.

Трагови некадашњих вулкана

Геолошка прошлост Србије обележена је и вулканском активношћу. Она се јављала у више периода, а посебно је била изражена током терцијара, пре више десетина милиона година.

Њени трагови и данас се могу препознати у централној и источној Србији – у вулканским и вулканокластичним стенама и остацима некадашњих вулканских структура. Међу њима су и палеовулканске купе, које су током милиона година снажно измењене ерозијом.

Ђердап – геолошка књига на обали Дунава

Посебно место у геолошкој причи Србије припада Геопарку Ђердап, првом геопарку у земљи, који је 2020. године уврштен у Унескову Глобалну мрежу геопаркова.

Дуж Ђердапске клисуре сачувани су бројни објекти геонаслеђа који сведоче о различитим етапама геолошке прошлости тог подручја.

Међу најзанимљивијима је кањон Бољетинске реке, усечен у јурске и кредне стене старе приближно од 170 до 113 милиона година. У њима су сачувани бројни фосили изумрлих морских мекушаца, међу којима су амонити и белемнити – још једно сведочанство да је тај део Србије некада био под водама Тетиса.

Кањон, заједно са Бољетинским брдом и Гребеном, чини палеонтолошки комплекс од великог научног значаја и заштићен је као објекат геонаслеђа у оквиру Националног парка Ђердап.

Изложба тако геолошку прошлост не представља само као причу о стенама и фосилима, већ као историју непрестаних промена планете. Изложбу употпуњују вредни експонати фосила и минерала из богате збирке Природњачког музеја у Београду и Геолошке збирке Завода за заштиту природе Србије, који додатно указују на разноврсност и богатство геолошког наслеђа Србије.

Широм света научници раде у далеко мање типичним условима и баве се необичним истраживачким пројектима, попут пажљивог гажења различитих делова тела отровне змије како би утврдили шта ће је тачно навести да уједе човека.

То је само једно од десет истраживања награђених у четвртак Иг Нобеловом наградом, чији је циљ да скрене пажњу на научна достигнућа која, како су саопштили организатори, „најпре насмеју људе, а затим их наведу на размишљање“.

Церемонија 36. издања годишње доделе награда одржана је у четвртак у Цириху, а тема овогодишњег догађаја биле су „гљиве“. Манифестација, која се обично одржава на Масачусетском институту за технологију (МИТ) или Универзитету Харвард у Сједињеним Америчким Државама, ове године је одржана у Швајцарској због пооштрене америчке имиграционе политике.

Иг Нобелове награде, замишљене као пародија на Нобелове награде, организује часопис Annals of Improbable Research.

Поред сада већ традиционалног бацања папирних авиона, посетиоци су имали прилику да чују и нову оперску песму о гљивама, коју су извели добитници Нобелове награде обучени као печурке.

Овогодишња Иг Нобелова награда за економију, између осталих, припала је истраживању које је предводио др Пол Пиф са Универзитета Калифорније. Истраживање је показало да су имућни људи склонији неетичком понашању, укључујући и крађу слаткиша намењених деци.

Награду за хемију добило је истраживање које је показало да млеко бубашваба садржи три пута више енергије од крављег млека.

Ту је и победник у категорији медицине – студија под називом „Како издувати нос – аеродинамичка студија дувања носа“.

Др Матилда Бриндл и њене колеге са Универзитета Оксфорд, представљајући Велику Британију и Сједињене Америчке Државе, освојили су награду за биомеханику за дефинисање љубљења као „неагресивне интеракције која подразумева усмерени орално-орални контакт између припадника исте врсте, уз извесно померање усана и делова усног апарата, без преношења хране“.

Коауторка те студије Матилда Бриндл, еволуциона биолошкиња са Универзитета Оксфорд у Енглеској, рекла је за Си-Ен-Ен да је „наука већ неко време на удару, а области које нису тако очигледно повезане са комерцијалном индустријом и технологијом све чешће се сматрају мање важним“.

„Наравно, примењена истраживања су од виталног значаја, али био би велики губитак када бисмо престали да посматрамо свет око себе и питамо се 'зашто?'. Радозналост ради саме радозналости од суштинског је значаја за напредак науке“, додала је Бриндл.

Награда за физику припала је међународном тиму истраживача који је конструисао писоар који спречава прскање тако што усмерава течност под углом мањим од 30 степени. Уређај, прикладно назван "Nauti-loo“, име и геометријски облик добио је по кућици наутилуса.

Рад у којем су рилице комараца коришћене као млазнице за три-де штампање – у процесу описаном као „некроштампање“ – својим ауторима донео награду за технологију.

Чангхонг Цао, коаутор студије о некроштампању и ванредни професор на Катедри за машинство Универзитета Мекгил у Канади, рекао је да награде „помажу да се да легитимитет истраживачком начину размишљања“.

„Нико не почиње истраживање с планом да направи млазницу за 3Д штампање од комарца. До тога смо дошли тако што смо пажљиво посматрали нешто што делује небитно и остали отворени за оно до чега би нас то могло довести“, рекао је Цао за Си-Ен-Ен.

„Од доњег веша у истраживању земљишта до три-де модела комараца, овогодишњи добитници претворили су наизглед невероватне идеје у легитимне истраживачке пројекте. И да, реч је о легитимним научним подухватима“, рекла је Карли Ен Јорк, ванредна професорка биологије на Универзитету Леноар-Рајн у Хикорију, ауторка књиге The Salmon Cannon and the Levitating Frog: And Other Serious Discoveries of Silly Science („Топ за лососе и лебдећа жаба: и друга озбиљна открића шашаве науке“).

„Иако ова истраживања на први поглед могу деловати неозбиљно, приближно половина целокупног економског раста у Сједињеним Државама може се повезати са открићима која су проистекла из фундаменталних истраживања“, додала је.

„Ко зна – три-де модел усног апарата комарца могао би да буде инспирација за нови, безболан начин давања лекова. Међутим, оно што знамо јесте да стицање знања никада није бесмислен подухват, без обзира на то колико тема може деловати смешно.“