Вест да легендарни музичар свира концерт на отвореном брзо се проширила градом. Добра енергија, препознатљив глас и непосредни контакт с публиком обележили су наступ којим Рундек најављује два концерта, 5. и 6. јуна, у Луци Београд, у част албума Болеро

„Заправо је 2025. било 40 година од издавања Болера, и како сада већ имам бенд екипу која свира заправо са тог албума Болеро, сасвим спонтано, свирамо готово све пјесме. Па смо рекли, зашто не би тим поводом довели Цаприја и Зексу и тако унели у ствари мирис тог албума. И њихово присуство је стварно донело једну нову боју, један нови простор, повезао се с тим како је тај албум звучао и те пјесме у основи, и дигло их на неку потпуно нову, свемирску разину“, истиче Дарко Рундек.

Концерти ће бити спој носталгичног звука осамдесетих и савременог, world music сензибилитета који данас везујемо за Дарка Рундека.

Албум Болеро је један је од најуспешнијих из осамдесетих година, један од најважнијих. Настао је за крако време. Питање је како је текао креативни процес...

„Не сјећам се... Настао је некако у годину дана. Не знам како сам успео у годину дана да напишем толико лијепих песама. У свим бендовима је и касније било бар пет песама са тог албума. Мислим да у свим поставама разних бендова, да је Шал од свиле био незаобилазан. Некако ми је та можда најдирљивија од свих“, додаје Рундек.

На концерту на отвореном није било ни Шала од свиле, ни Шејна. Рундек каже да је аранжмански тешко прилагодити их само гитари и саксофону. Али, сигурно ће их свирати у Луци Београд, на концертима „Уз реку за реке".

Они су и позив да се бринемо о природи, да негујемо еколошку свест – страствено и доследно – како то ради сам Дарко Рундек.

„Први пут сам видео 'Ролингстонсе' 1973. године, што је доста давно. То је био први сусрет као обожаваоца, видео сам их у Швајцарској. Тада их нисам фотографисао, али увек волим то да напоменем“, рекао је Рашић.

Додао је да је бенд гледао и у Загребу 1976. године, када је, како каже, „кришом направио неке фотографије“.

Од Вемблија до светских турнеја

Званична сарадња са „Ролингстонсима" почела је почетком осамдесетих година у Лондону, током концерта на стадиону Вембли.

„Сарадња је почела у неком новинарском фото-облику, почетком осамдесетих у Лондону на Вембли стадиону. Онда је све кренуло – Америка, турнеје, први концерти...“, објаснио је Рашић.

Како је истакао, фотографије са првих концерата биле су највредније: „Обично крећу на турнеју из Америке и онда је главна ствар да имаш фотографије са првог концерта, где они промене имиџ, гардеробу и све остало. Док дођу у Европу, то је већ виђено и фотографије су већ продате".

На питање о томе какви су чланови „Ролингстонса" као сарадници и да ли су захтевни, Рашић је одговорио кратко и искрено:„Ја увек знам шта треба да радим, а шта не треба. Сви све знамо – и они знају ко сам ја и зашто сам ту".

Посебно се осврнуо на чувени концерт на Копакабани 2006. године, који је окупио милионску публику: „То је за мене било ватрено крштење. Касније је, током ковида, изашао дупли албум снимка тог концерта – на блу-реју, ДВД, на плочи и ЦД-у – са мојим фотографијама на насловној страни. Поносан сам на то".

Фотографије на омотима албума

Рашић је говорио и о осећају када се његове фотографије нађу на омотима издања највећих музичких звезда.

„Врло је чудан осећај, треба то да уђе у мозак“, признао је.

Подсетио је да је сарађивао и са покојним Дејвидом Боувијем: „Имам и насловну страну албума Дејвида Боувија. Урадио сам омоте за две од највећих појава у историји рокенрола".

На питање о томе ко бира фотографије које ће се наћи на званичним издањима, Рашић је открио да последњу реч имају људи из најужег тима бенда: „Раде то њихови људи.Тони Кинг, мој драги пријатељ и Џегеров менаџер, говорио је: ‘Може, не може’".

Говорећи о албуму „Ролингстонса" Hackney Diamonds, Рашић је подсетио да бенд има бројне госте.

„На албуму гостују Пол Макартни, легендарни Стиви Вондер, Роберт Смит из групе 'Кјур', као и Чед Смит из 'Ред хот чили пеперса'“, каже Рашић, и открива  да се на албуму налази обрада песме Ејми Вајнхаус You Know I’m No Good.

Раније ове недеље, „Ролингстонси" су представили свој нови, 25. студијски албум Foreign Tongues на свечаном догађају у Њујорку, окупивши бројне познате личности и госте из света музике и филма.

„Очигледно су се променила времена. Променило се једно и друго, и песма и публика, променило се време у коме ми радимо", напомиње Граић, указујући на утицај вештачке интелигенције и убрзаног темпа живота који је обликовао и звучну слику и музичке жанрове.

Све као испод истог чекића

Анализирајући овогодишње фаворите, Граић примећује забрињавајући тренд униформности, упркос покушајима да се створи утисак оригиналности.

„Прегледавши мало интензивније пар песама које слове за фаворите – све су као испод истог чекића и наковња изашле", сматра композитор.

Према његовим речима, многе песме кокетирају са сличним елементима – мало класике, виолина, клавир или оперско певање. То описује као „миш-маш свега и свачега" и комбинације жанрова које су до пре само неколико година сматране неспојивим.

Да ли би Молитва данас победила

Упркос уверењу да је визуелни спектакл постао пресудан, Граић, уз ограду да не жели да звучи нескромно, сматра да би Молитва можда имала шансе за победу баш ове године.

„Можда баш на овом такмичењу ове године, зато што нема такве песме. Као и те далеке 2007. кад смо ми победили, није било сличне песме и то је негде била наша срећа што нису имали с чим да нас упореде", истиче композитор. „Просто смо били јединствени, одмах одзвонили и победили.“

Ипак, на питање шта је за њега важније – специјални ефекти или аутентичност, Граић нема дилему.

„Увек сам за ово последње. То је један од основних зачина, битних састојака које ваше јело које ћете тамо презентовати мора да има. Јесте аутентичност, особеност, да носите мало нешто из свог краја", наглашава Владимир Граић.

Регионално гласање и „кухиње“

Гост Београдске хронике се осврнуо и на честе приче о регионалном и политичком гласању, које су годинама пратиле такмичење. Сматра да је такав начин гласања био израженији у прошлости и да је победа Молитве била на неки начин на заласку те ере.

„Ми кад смо били те 2007. године, то су били некако последњи трзаји тог неког комшијског гласања или тих неких, назови, кухиња. Ми смо имали велику помоћ, наравно од свих земаља из окружења и хвала им на томе", напомиње Граић.

Данас је, према његовим речима, ситуација другачија због промена у систему гласања које комбинује гласове публике и стручног жирија. Ипак, примећује и једну нову врсту поделе.

„Европска унија се некако одвојила мало улево, оставила нас мало удесно. Мислим да те западне земље више не дају нама који смо незападне земље, да не кажем источне, не дају нам баш тако лако да победимо", закључује Владимир Граић на крају гостовања у Београдској хроници.

– На репертоару су химне. Ту је и класична музика коју људи воле да слушају за време Божића. А имам и дивне госте са којима сарађујем. Једног сјајног тенора. Први пут сарађујем и са Тончијем Хуљићем за кога знам да је овде веома познат, тако да мислим да ће то бити нешто прелепо и за слушање и за гледање, због саме визуелне стране, расвете и свега осталог.

Када гледамо Вашу шест деценија дугу каријеру, ту су мјузикли, филмови, опере, концерти, арене... Свестраност Вас је водила кроз различите жанрове и арене, уз наступе са бројним музичким легендама?

– Ушла сам у свет музичког театра и играла у мјузиклима Мачке, Фантом из опере, Реквијем и свим тим дивним пројектима који су ме довели до раних деведесетих. А онда сам потпуно променила каријеру и имала ту предивну дискографску каријеру, све те хитове и постала концертна уметница.

Донео сам нешто мало и симболично што носи дух зиме и празника. За Вас – једна мала успомена из Београда (Стефан је Сари поклонио снежну куглу).

– Занимљиво је, јер се током наступа налазим на једној округлој платформи која ме је подсетила на снежну куглу. Као да си знао. Баш је прелепо.

У ревијалном програму БРФ10 наступиће и победници БАРФ-а Великоградиштанске гитаријаде – Jolly Little Bunch и бенд Deminutiv.

Ауторка Бунт рок фестивала Бранка Главоњић истакла је да овогодишње издање фестивала има посебан значај због обележавања десет година постојања али и због почетка новог поглавља јединствене националне платформе за афирмацију нових рок аутора и бендова.

„Бунт рок фестивал ове године има посебан значај, пре свега зато што обележавамо десет година постојања. Овај јубилеј уједно представља и почетак новог поглавља јединог телевизијског такмичења нових аутора и бендова. Фестивал ће, уместо у летњем термину, бити одржан на јесен, чиме се мења досадашњи ритам и структура не само фестивала, већ и свих активности које након њега следе.

Новине се, међутим, не огледају само у организацији и концепту фестивала. Разликују се и саме пријаве које су ове године пристигле. Стигао је значајан број песама које у сваком смислу прате савремени тренутак, а посебно је упечатљиво то што међу ауторима и извођачима предњаче жене – и као ауторке и као вокали.

Било је право задовољство преслушавати песме нових генерација, од којих многе представљају зрела ауторска музичка остварења, што потврђује и већина музичких уредника Радио-телевизије Србије, који су и овог пута одговорно учествовали у избору”, навела је Бранка Главоњић.

Бунт рок фестивал је једини телевизијски фестивал такмичарског карактера у Србији чији је циљ афирмација домаће поп и рок музике, као и формирање нове домаће поп и рок сцене.

Током досадашњег трајања фестивала, кроз процес селекције прошло је око 2.000 бендова из целе Србије, док је више од 160 извођача добило прилику да наступи на сцени РТС-овог телевизијског студија и представи се најширем аудиторијуму.

По традицији, најбољи учесници 10. Бунт рок фестивала освојиће статуете муње – златну, сребрну и бронзану – као и новчане награде РТС-а и награде партнера и пријатеља фестивала.

Овогодишњи победници моћи ће да рачунају и на нову награду – објављивање студијског албума, у издању ПГП РТС-а.

Такође, наставља се и традиција по којој најуспешнији бендови и извођачи Бунт рок фестивала, добијају прилику и да наступе на најзначајнијим музичким фестивалима у Србији и региону, у оквиру пројекта „Бунт рок турнеја”.

Наступ представља увод у два велика београдска концерта који су заказани за 5. и 6. јун, а којима ће обележити 41 годину од изласка „Болеро“ албума његовог некадашњег састава Хаустор.

Рундека многи сматрају једним од најзначајнијих аутора југословенске и постјугословенске музичке сцене.

Као фронтмен бенда Хаустор током 1980-их, учествовао је у обликовању новог таласа у региону, спајајући реге, пост-панк и поетичне, често надреалне текстове.

Албуми попут „Тајни град“, „Болеро“ и песме као што су „Шејн“, „Ена“ и „Шал од свиле“ стекли су култни статус и остали уписани као важан део музичког наслеђа бивше Југославије.

Након распада Хаустора, Рундек је често наступао са међународним музичарима комбинујући акустичне и електронске елементе.

На београдском наступу придружиће му се и дугогодишња сарадница, саксофонисткиња Ана Ковачић, што ће програму дати додатну импровизациону и џез ноту, по којој су Рундекини концерти препознатљиви последњих година.

Организатори истичу да је циљ овог „изненадног“ концерта да се публика директно на улици укључи у најаву предстојећих великих наступа, као и да се у центру Београда направи својеврсни сусрет генерација које су одрастале уз музику Дарка Рундека, али и оних које га тек откривају.

Јелена је издала три албума и ДВД, а у оквиру сарадње са ПГП-ом, остварила је различита гостовања, сарадње са другим уметницима…

„Било је заиста толико тога лепог, рекла бих, и између осталог и анимирани серијал за децу који смо заједно реализовали, који се емитовао у оквиру Дечјег програма, Музички карусел…”, прича Јела Чело.

Нови спот за нумеру Победа је изашао. Налази се на Јутјуб каналу ПГП РТС-а. Албум се зове Потрага за магичним виолончелом.

„То је наша ауторска музика. Кад кажем наша, писали смо је Бобан Петровић, Марко Матовић и ја за чело и симфонијски оркестар. Музика је програмска, више као фантазија за виолончело и симфонијски оркестар.

Ми смо ту сад и у овом последњем видеу који, за нумеру Победа, као и на претходним, експериментисали мало са класичном музиком, филмском нарацијом, елементима савремене бајке. Јер цела та прича која прати музику са албума Потрага за магичним виолончелом креће од једног сна”, заинтригирала је гошћа Београдске хронике.

Каже да сматра да је својим радом успела да класику приближи широј публици иако се током последњих петнаест година доста тога на уметничкој сцени променило. 

Промоцију је водио амерички комичар Конан О'Брајен који је том приликом за нови албум рекао да „it kicks ass“, додајући да има „вибрације налик класичним издањима бенда".

Догађају су присуствовали и глумац Леонардо Дикаприо редитељ Баз Лурман и глумица Одеса Азион, док су чланови бенда Мик Џегер, Кит Ричардс и Рони Вуд говорили о настанку албума и креативном процесу.

Џегер је истакао да албум доноси жанровску разноврсност, од рока до кантрија и панка, наглашавајући да бенд не жели да остане у оквирима једног звука. Албум је снимљен у релативно кратком року од око месец дана, што је, како наводе, допринело његовој енергији и фокусу.

Foreign Tongues садржи 14 песама и укључује сарадње са музичарима као што су Пол Мекартни и Роберт Смит а излазак албума најављен је за 10. јул. Овим издањем „Стонси" потврђују да и после више од шест деценија каријере остају релевантни и креативно активни на светској музичкој сцени.

„ЕКВ бокс-сет је свакако најкомплексније, најзахтевније издање, и многи су га незванично означили као подухват године, прошле године када се појавио. Прво смо најпоноснији што је то ЕКВ, пошто је то једна од наших највећих рок група икада, бивше нам државе. Ово је један омаж једном времену, једној фантастичној групи. Нама, који смо као млади све то волели и слушали“, истиче Владимир Граић, директор ПГП РТС-а.

Драгиша Ускоковић има двоструку улогу у стварању бокс-сета ЕКВ. Радио је на звучној припреми песама које су ремастеризоване са оригиналних студијских трака. Са друге стране, Свирао је са Миланом, Маги и Бојаном, и има искуство са сцене. Искуство о високим стандардима бенда када је реч о квалитету звука.

„Да ли је то због те прве песме. Ми смо почињали са Пар година за нас и сам почетак те песме има огромну енергију, и реакција публике тако јака сваки пут је бивала. Малтене, само да не паднем у несвест, отприлике. Не дај се“, сећа се Ускоковић.

Утицај ЕКВ је готово видљив на данашњој сцени. Јединствена ауторска музика је у дубокој вези са младим музичарима и у присној комуникацији с публиком.

„Ми свирамо трибјут ЕКВ, и данашњи млади, као пре 15, и пре 20 година и сада, апсолутно исто реагују. То је иста та љубав, иста енергија. Просто невероватно“, истиче Ускоковић.

Додатни тираж је доступан на продајним местима ПГП РТС-а.

Звук који Пецовић гради ослања се на препознатљив гитарски израз али и на пажљиво обликовану продукцију и снажне стилске утицаје. Сам аутор истиче да је део саундтрек-а, укључујући и „Воз“, својеврсни омаж музици седамдесетих година. Ти утицаји нису тек дискретне референце, већ су дубоко уткане у саму структуру композиције – у фразама, динамици и атмосфери.

У томе важну улогу има и круг Пецовићевих сарадника који дели сличан естетски и културни сензибилитет, што је резултирало заокруженим и аутентичним изразом.

Иако „Воз“ на први утисак може деловати као искорак, Пецовић га види као логичан наставак свог музичког пута. Његов ауторски идентитет, како каже, „обликован је сусретима са различитим стиловима и приступима", а управо у тој разноликости препознаје се и његова највећа вредност.

Друга локација на којој је сниман спот за сингл "Воз", функционише као својеврсна временска капсула Југославије седамдесетих година и то додатно оснажујуже естетски оквир екранизације Пецовићеве композиције. У фокусу су четири музичара, чија енергија и непосредност у извођењу преносе аутентичан осећај заједничког музицирања, без сувишне стилизације.

Када је реч о поруци песме „Воз", Младен Пецовић не нуди једнозначно тумачење, већ позива на лично искуство, сугеришући да се суштина сваког уметничког дела, а музике посебно „најбоље разуме кроз непосредно слушање и лични доживљај".

Овај сингл уједно је и наговештај наредног студијског албума. „Очекујте неочекивано“, поручује аутор, уз јасне назнаке да његова суштина остаје иста – музика као простор у којем и даље постоји „дах људске душе...“.

Дарујући нам дело које не открива све одједном већ се, попут путовања – слојевито гради, кроз свако ново слушање, уметник Младен Пецовић овим синглом додатно потврђује своју досадашњу репутацију – да је ауторски доследан али и увек отворен за истраживање.

„Те давне 1856. године Стеван Стојановић Мокрањац родио се у малом Неготину, на крају једне мале и младе Кнежевине Србије која је још увек била део Отоманског царства. Тим пре, можете да замислите, што би рекли данашњим колоквијалним језиком, колика му је била 'километража' да дође у престоницу и да започне један период који ће касније историја музике назвати златним периодом српске уметничке музике“, наводи диригенткиња Драгана Јовановић.

Студенти Факултета музичке уметности су наследници Стевана Стојановића. Они имају задатак да негују уметничке вредности, развијају музичку културу, образују публику и чубају наслеђе.У Крипти Храма светог Саве, мешовити хор први пут је наступио. Програм - најбоље из опуса великог Мокрањца

„Као што је то наш Драгутин Гостушки, велики мислилац, говорио када је промишљао те почетке српске музичке писмености, он је говорио: 'Да на Олимпијским играма постоји дисциплина скок из блата, ми бисмо били прваци'. То је оно што је Мокрањац за нас учинио“, истиче Јовановићева.

Мокрањчев значај треба тражити у споју изворне народне музике и уметниничке форме, у темељима спрске православне духовности. Програм „Мокрањцу у част“ чиниле су Руковети, Приморски напјеви, одломци из Литургије светог Јована Златоустог – Тебе Бога хвалим, значајна дела наше историје, дубоко емотивна, мелодична и свечана.

„Ја сам почео у ствари као певач забавне музике, а онда у једном периоду, ту забавну музику и шлагере које смо тада певали, прегазила је нова музичка тенденција“, објашњава Данчуо и додаје да се зато окренуо староградској музици која има лепе мелодије, лепе поетске текстове, али да су његова прва љубав шлагери.

Истиче да је Биг бенд урадио одличне аранжмане и да музика звучи „врло амерички“, а да се на алубуму налазе познати шлагери, као што је: Београд волим кад свиће, Београд волим кад спи,Све моје јесени су тужне, дани плачни су сви, Девојко мала, песмо мога града, Чамац на Тиси, Хеј момци млади…

„То су све песме које су се све ове године и певале и волеле, и сад смо их у новим аранжманима поново понудили и сигурно ће им продужити живот, можда не баш за 60, али за 59 сигурно.“

А све је кренуло од једног позива на састанак у Музичку продукцију Радио Београда коме је присуствовао и Владимир Грајић, директор ПГП-а.

„Рекли су ми: Жарко, изабери петнаестак шлагера из периода од шездесетих наовамо, домаћих аутора, које мислиш да су се задржали све ове године и да је вредно поново их снимити, освежити и понудити младој публици. Зато смо и радили нове аранжмане да то звучи мало модерније“, напомиње Данчуо.

Додаје да га је ова понуда пријатно изненадила и да му је на неки начин указано признање његовог рада.

Нажалост, нико од аутора и извођача ових шлагера више није жив, осим њега, јер се на албуму налази и једна његова песма, али их је то на неки начин обавезало да са пуно пијетета и поштовања ураде овај пројекат.

Истиче да му Београдска хроника враћа нека сећања када је као момак долазио са тадашњим џез оркестом у Београдску хронику и када је данима бирао кравату.

Колико је важан посао Јавног сервиса да очува завештање и врсте музике?

„Рекао бих да су кључна два елемента, наше колегинице и колеге и музичари, музички радници у Музичкој продукцији који чине наш ансамбл и пре свега наш РТС који нас држи,чува и негује“, истакао је Драгослав Станисављевић.

Наводи да у 20. и 21. веку живимо у тренутку када морамо да раздвајамо музику.

„Џез као уметничка форма 20. века може да буде комерцијална, као концерти што су пред нама са три великана рок гитаре Влатко, Дадо и Рамбо, а опет с друге стране наш Биг Бенд џез оркестар изводи и оне традиционалне композиторе који су били пионири џеза“, истиче Станисављевић.

Рекао бих да имамо чиме да се поносимо, а наша музичка продукција и наши оркестри свирају на светском нивоу.

„Изложба Експо биће посебна платформа за наше деловање.Наша музичка сезона траје, пред нама је мај препун музичких концерата. Завршавамо сезону великим концертом у МТС дворани на Светски дан музике. У септембру се спремамо на турнеју у Италију“, рекао је Драгослав Фреди Станисављевић, извршни директор Музичке продукције РТС-а.

Песма Како ја умем да сањам, са албума Дуге ноге Иксерице, носи снажну емотивну линију – текст чувеног аутора, Зорана Дашића Даше, савршено се уклопио у музички рукопис који потписује Бане Ексер, уз аранжман врхунског музичког професионалца – Душана Дуде Безухе.

Резултат је песма која звучи као домаћи одговор на кантри баладу – искрена, једноставна и директна. 

Препознатљив визуелни идентитет присутан је и у овом споту бенда „Бане Ексер и Каубоји“. Снимљен је у Црепаји, у атрактивном амбијенту ергеле „100 топола". И управо та доследност – да се кантри и визуелно оживи, а не да се само свира – издваја овај бенд од остатка наше музичке сцене.

У екранизацији песме појављују се чланови бенда, а упечатљиву епизоду бележи и једна дама – Милијана Кнежевић. Продукција је била поверена Јовану Јоци Бановићу, што је овом музичком видеу донело додатну филмску димензију.

„Љубав и романтика ће увек бити у моди“, поручује фронтмен Бане Ексер и управо у тој реченици лежи суштина њихове музике. Док други јуре трендове, „Бане Ексер и Каубоји“ истрајно, доследно и самоуверено граде свој мали кантри универзум – искрен, другачији и упадљиво свој.

Управо зато њихов нови спот није само још једнан музички видео већ и својеврстан подсетник да на домаћој сцени итекако има места за аутентичност – чак и када долази уз звук потковица и мирис прерије...

„Та музика је екстатична, донекле и помпезна. Има велика и грандиозна оркестарска решења, али има увек и неки додир са савременим тренутком и зато јој треба одати свако признање“, наглашава музичка критичарка Зорица Којић.

Од Мистер Ноа и његовог биоскопског успеха до данас, насловна нумера подразумева одређене параметре. Мотив од четири тона, такозвани Бондов акорд, упадљиво се или дискретно појављује у свим песмама. Драматични аранжмани и популарни извођачи показали су се као добитна комбинација.

„Многе од тих песама нашле су се регуларно на топ-листама широм света. Неке су добиле и Греми награде, неке су, као што видимо, овенчане и Оскаром, али су свакако много допринеле томе да се профилише одређена музичка личност као стваралац, као аутор и као извођач, у сваком новом тренутку“, додаје Зорица Којић.

 Музика дели Бондове филмове на епохе – Конеријева је је оригинална, музика Џона Барија, углавном џез. Мурова ера је диско и фанк. Броснанова са техно и трип-хоп утицајима, док се Крејгова ера ослања на рокенрол или класичне баладе.

„Када су ме позвали да напишем нумеру за видео-игру, без размишљања сам пристао. Прва мисао је била с ким ћу да сарађујем. Питао сам се ко би могао песми да дода елеганцију, мистичност, стил и одређену дозу ауторског печата како би песмом позвао у свет видео-игaра, ко заслужује место на важној листи извођача Бонд песама. За мене је постојао само један одговор – Лана дел Реј“, наглашава композитор Дејвид Арнолд.

Дејвид Арнолд је компоновао музику за пет различитих филмова о Бонду и један је од заштитних музичких имена за франшизу. Поред њега, дугачка је и и импресивна престижна листа композитора и извођача која је стварала насловну нумеру за филм, а њу допуњује подједнако импресивна листа одбијених аутора.

Ново доба означава нова песма Дејвида Арнолда и Лане дел Реј – са старим, оригиналним мотивом из Мистер Ноа.

„Пошто је концерт малтене распродат, значи, остало је можда још пар карата негде горе на балкону, пожурите до првог маја. Али имам једну добру вест за Војвођане који нису купили карте или не могу да дођу до Београда, могу да гледају тај концерт у Панчеву, али не десетог, него осмог маја”, открио је Колар.

Додао је да је за 22. мај заказан концерт и у Загребу у Творници културе.

Говорећи о најемотивнијим песмама које је Дивљан отпевао, Колар је навео Ветар и заставе и Само једну љубав имам.

Гост Хронике осврнуо се и на састав „Идоли“.

„Идоли су један део тог нашег заједничког живота. Једноставно, то је било, трајало је неколико година, било је лепо док је трајало, али распали смо се, јер да смо ваљали, ми би постојали и дан данас. У неком смислу мени то, мени није жао Идола, али било је ту јако лепих песама, јако лепих. Ја их радо свирам и до данас уживам у томе”, каже Колар.

„Ја сам добио манускрипт, партитуру заправо, Исидориног концерта за хорну. То је била онако велика А3 партитура са мноштвом мотива, фрагмената, исечака и тако даље. Није било конкретног садржаја, већ су углавном то били неки исечци. Ја сам се полако прилагођавао томе, међутим, трудио сам се да те мотиве искористим некако другачије, да се они не појаве експлицитно“, објашњава композитор Вељко Ненадић.

Дело Игра дрвених штапова Исидоре Жебељан и Мезијски храмови Вељка Ненадића, једно поред другог су доказ нераскидиве повезаности између професора и ученика. Заједничка им је бајковитост, заиграност, етно симболи, игра жанровима и ритмовима. Повезује их и Штефан Дор, хорниста светске репутације и великог пријатељства с Исидором Жебељан.

„Мислим да немам савет за слушање, више препоруку за уживање. Два дела која свирам нуде много. Треба слушати разлике међу њима и треба тражити сличности. Композиције пружају много. Оне су савремене, са друге стране у значајној мери су присутни елементи фолклора. Ритмички су богате, њихови ритмову су играчки, њихове мелодије певају, ова музика има све“, наглашава хорниста Штефан Дор.

„Када смо снимали диск са Бродски квартетом, онда нам је пало на памет, зашто не бисмо контактирали Штефана Дора. И он се одушевио, и пристао, и ето, од тад траје та љубав. Дакле, када се завршило снимање и када је он ту композицију извео, онда ме одмах после тога звао да пита да ли бих хтела да пишем нешто ново. И ето...“ говорила је Исидора Жебељан како је почело пријатељство са Штефаном Дором.

Пре неколико година требало је да Штефан Дор свира Концерт за хорну, наруџбину Београдске филхармоније са Исидориним потписом. Важно је што је тај договор управо, делимично релизован.

Сасвим посебно вече, другачије програмски, свечане атмосфере, свакако инспирисано Исидориним духом и њеним погледом на уметност.

Овогодишње издање Фестивала било је посвећено 65. годишњици првог издања одржаног 17. априла 1961. године, и великанима који су обележили деценије постојања Београдског пролећа.

На почетку вечери чула се чувана композиција Београде, Београде, а уследили су наступи Душана Свилара, Принца од Врање, Данијела Кајмакоског, Наташе Михајловић, Зејне, Ане Петен.

Певали су песме музичких легенди Бети Ђорђевић, Бисере Велетанлић, Оливера Драгојевића, Арсена Дедића, Габи Новак, Лоле Новаковић…

На сцени је био и Ладо Лесковар, који је награду за животно дело на Фестивалу добио 2022. године, а коме је овом приликом уручена Монографија Бранислава Кланшчека Април у Београду. Награду за животно дело добио је и Зоран Лековић.

Фестивал је завршен заједничким извођењем песме, која је многима један од заштитних знакова Београдског пролећа – Април у Београду Здравка Чолића.

Говорећи о дуговечности бенда, Зоран Живановић истиче да је кључ у песмама које остају: „Мислим да за сваког извођача, за сваки бенд је битно колико има тих великих песама и мислим да 'Зана' има ту срећу да има велики број тих великих песама и тако опстаје и ових 45 година. То је једина тајна, верујте.“

Осврћући се на почетке, додаје да успех није био унапред планиран. „Тада сам био баш, баш млад момак. Радио сам са Радованом (Јовићевићем). Нас двојица смо заједно радили на свему. Били смо одушевљени сваким даном који се заврши а донесе нешто чиме смо задовољни. Ми смо тог момента били најсрећнији момци.“

Временом су, како каже, сарадње са врхунским ауторима и продуцентима обликовале препознатљив звук бенда.

„Живот је тако навео да смо упознали Марину (Туцаковић), добили прилику да снимамо у Шведској управо албум Додирни ми колена и после тога још један албум у Шведској са Тимијем Баргом. Увек смо имали добре продуценте, добре музичаре и нас двојица талентованих“, присећа се Зоран Живановић, познатији као Жика. 

Посебан печат групи дале су четири певачице које су се смењивале током година, а данашњи вокал, Јелена Живановић, истиче да је изазов сачувати аутентичност старих хитова: „Понела сам терет претходне три певачице, јер свака нова... није баш да су људи одушевљени и увек памте оне претходне. Али с обзиром да сам и ја 35 година у бенду, млађе генерације углавном гледају мене као 'Зану'.“

Јелена наглашава да посебну одговорност носи интерпретирање већ познатих песама. „Те песме мораш некако да обојиш на свој начин, а да опет остану аутентичне.“

Да су песме групе „Зана“ одавно постале део колективне музичке меморије, показује и то што их радо изводе и други извођачи. „Уме Јелена да то примети и превуче на шалу – ми хранимо конкуренцију. То је добра фора и не постоји сујета“, каже Жика.

Све генерације на концертима „Зане“

Публика групе „Зана“ данас обухвата све генерације, од најмлађих до оних који су одрастали уз њихове хитове.

„Некако сам става да јеТик-ток у ствари супер ствар зато што нам је то билборд, бесплатни билборд. Деца од шест година долазе на концерте, доведу маму и тату, а тата и мама доведу баку“, истакла је Јелена.

Иако је концерт у Центру „Сава“ у припреми, детаљи још нису познати.

„Да будем искрен, доста смо ми још далеко од тог концерта јер је и организација и припрема доста захтевна, али за сад смо само ту негде близу неког датума, месеца и то је то“, наводи Зоран.

До сусрета у Центру „Сава“, „Зана“ наставља са бројним наступима широм региона, потврђујући да њихове песме и после 45 година имају верну и бројну публику.

Амбасадор је поручио да је „Евровизија“ много више од музике, да је то редак тренутак када милиони људи у истом часу слушају не само мелодију већ и проуку.

„Од срца бих вам пожелео све најбоље на такмичењу, немојте се устручавати, пустите енергију да расте, да вас тренутак понесе и да Европа осети оно што ми већ знамо о вама, да 'Лавина' није само бенд, већ сила природе“, рекао је Кристијан Ебнер, амбасадор Аустрије у Србији.

Припреме за „Евровизију“ су још у току каже фронтмен групе Лука Аранђеловић.

„Лепо нам је што смо овде, јако нам је драго и осећамо се привилеговано. Једва чекамо да видимо шта ће да се деси тамо кад будемо отишли. Не бих рекао да имамо неки огроман притисак, имамо дозу одговорности али идемо тамо да дамо све од себе као што смо и овде и надамо се најбољем“, истакао је Лука.

На пријему су представљени и промотивни материјали „Евровизије“.