„Када свирате у бенду, морате да будете посвећени свирању и наступима, а такође, важно је да желите да у будете део бенда. Посебна ситуација је тренутак пред излазак на сцену, ту се види свака емоција и потребно је да сте мотивисани. Рецимо, оно што је добро код Ника Кејва и групе 'Бед сидс' је што је реч о креативном окружењу. Има много добре хемије међу члановима бенда, добре енергије и много ентузијазма. Ник је дефинитивно главни, али уме да подржи остале музичаре. Зато су дуге турнеје с њима увек позитивно искуство“, објашњава Џорџ Вјештица, гитариста „Бед сидса“.

Из тренутне перспективе, када је завршен велики аустралијски, а непосредно пред почетак европског дела турнеје, као и пре осам година, Џорџ се посебно радује доласку у Београд. За Србију је везан пореклом.

„Увек се сећам браће Бајић и песме Ој, Србијо, мати. Та песма је била на репертоару у мојој кући у детињству. Моја мајка је певушила, била је јако повезана са домовином. Слушали смо балканску музику. Волим њену природност, њен звук и ритам, то што је народна. Слушали смо и 'Бијело дугме', они су били прогресивнији, нека врста прогресивног рока“, истакао је музичар.

Џорџ Вјештица је гитариста, кантаутор, а интензивно ради и на филмској музици. Фокусиран је на концерте, али планира и активности након турнеје – чека га реализација албума ауторске музике.

Песму прати и видео-спот, у продукцији „Југ филма“ и "South Side Music Production"-а, у режији Небојше Илића и Александра Спасића. Видео је сниман на репрезентативним локацијама у Врању – у Музеј кући Боре Станковића, Прибојчићевој кући и на средњовековном локалитету Марково кале, чиме је визуелно наглашена нераскидива веза песме са културним наслеђем југа Србије.

Квалитет композиције препознала је и стручна јавност, па је Јана освојила другу награду стручног жирија на Сабору народне музике Србије 2024. године, потврдивши уметничку вредност и потенцијал да пронађе пут до широке публике.

Име Иване Тасић већ годинама је синоним за врањански мелос и аутентично тумачење изворне народне песме југа Србије. 

Као вокална солисткиња Радио Београда и једна од најистакнутијих чуварки музичке традиције Врања, својим интерпретацијама успешно спаја уметничку аутентичност и посвећеност очувању културног идентитета. Више песама које је снимила, трајно су овековечене и у Звучном архиву Радио Београда, као део драгоценог сведочанства о богатству српске музичке баштине.

Посебно место у каријери Иване Тасић заузима солистички албум Заплакала Шар планина, објављен за ПГП РТС, на којем је уз пратњу Народног оркестра РТС- а представила изворне песме са простора Врања, Косова и Метохије и ширег југа Србије. Албум је наишао на одличан пријем публике и стручне јавности, потврдивши да ова уметница и те како заслужује статус једне од најзначајнијих интерпретаторки традиционалне музике млађе генерације.

Поред успешне музичке каријере, Ивана Тасић остварила је и завидан академски пут. Као доктор наука (методике наставе српског језика и књижевности), ванредни је професор Педагошког факултета у Врању, где се посвећено бави наставним и научно-истраживачким радом. На тај начин успешно повезује своје две велике љубави – педагошки рад и музику, преносећи знање и културне вредности новим генерацијама.

Песмом Јана Ивана Тасић још једном потврђује да традиционална народна музика може да живи и траје, када јој се приступа са искреном емоцијом, поштовањем према наслеђу и врхунским уметничким стандардима.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, једна од најпознатијих певачица на овим просторима истакла је да јој управо публика даје снагу да и даље ствара и наступа.

„Моја генерација је, ја мислим, једна од најжилавијих. Има нас доста који још увек јако добро и активно радимо. А где црпим енергију, вероватно у тој синергији са публиком, јер да нема тог импулса занимања, да нема те посете, да нема тих аплауза, не бих се сигурно бавила тиме“, истакла је Неда Украден.

Нови албум настајао је постепено, кроз серију синглова које је објављивала после претходног издања Једном када ово прође из 2022. године.

Зора је у студију „Еби Роуд“ – круна каријере

Посебно место у њеној каријери заузима песма Зора је, али и снимање њене нове верзије у легендарном студију „Еби Роуд“ у Лондону, што је за њу представљало испуњење младалачког сна.

„Била сам фасцинирана англосаксонском музиком, пре свега 'Битлсима', Тином Тарнер и њиховом културом. Једина ми је жеља била да одем у Лондон и да пређем Еби Роуд и онај чувени пешачки прелаз“, открива певачица.

Позив да песму сними са Краљевском филхармонијом из Лондона у почетку јој је деловао нестварно: „Кад сам добила позив и кад су ми рекли да би Зора требало да се сними у Лондону уз Краљевску филхармонију, ја сам мислила да сањам и да је то нека шала“.

Улазак у студио памти као један од најемотивнијих тренутака у животу. „Али сама чињеница да сам ушла у тај фантастични студио, да сам на зидовима видела од Марије Калас до Ејми Вајнхаус, разних солиста, најпознатијих имена светских, до наравно, тих познатих тема филмске музике ... кад сам закорачила у тај студио, ја сам мислила да ћу се срушити од узбуђења. Све мислим: Не, не, не, ово није истина. Чекај, чекај, је ли ово стварно Еби Роуд?“, испричала је гошћа Јутарњег програма.

Нова верзија песме Зора је добила је и спот са кадровима Лондона и снимања са оркестром.

„Једно дивно искуство, веома се поносим. Мислим да је то круна каријере, нешто што се не догађа сваки дан свакоме и част ми је и задовољство било“, нагласила је певачица.

Сталне промене као тајна дуговечности

Говорећи о новом албуму, Неда Украден је истакла да је управо стална промена разлог њеног тако дугог опстанка на сцени: „Мислим да је то у ствари шифра дуговечности – да не досадиш истим звуком, истим темама, истим аранжманима, истим композиторима“.

Албум има шест раније објављених песама и пет нових, а посебна очекивања певачица има од нумере по којој је издање добило име, али и од песме Вино у венама где пева о томе како „није лако бити ја“.

„Своја на своме је у ствари прича о томе колико се успеш издићи из тих падова које ти живот намеће. Деси ти се тај breakdown и сад треба да скупиш те своје мрвице преосталог живота и кренеш даље. Е, то је Своја на своме“, објаснила је Неда Украден.

После скоро шест деценија на сцени, порука новог албума једнако је лична колико и универзална – после сваког пада могуће је поново стати на ноге и наставити даље.

Таленат Јане Јаковљевић, техничка прецизност и музичка зрелост већ су познати међународној сцени.

„Јесте велика одговорност зато што желим да нашу земљу представим у најбољем могућем светлу. Изабрала сам композицију Циганске мелодије зато што је по мени најлепши начин да прикажем и музикалну спремност и зрелост и јако пуно има мелодичних и прелепих момената, а такође и разиграних момената, тако да публика може да чује све што виолина може да пружи“, каже Јана Јаковљевић.

До учешћа на престижном европском такмичењу Јана је дошла победом на националном избору Радио-телевизије Србије одржаном у Коларчевој Задужбини. После успеха на националном избору очекује је европско надметање, уз колеге из 11 земаља.

„Ту имамо различите инструменте, заступљени су и маринба, виолина, флаута, хармоника. Јана је узбуђена, гледа ко су њене колеге такмичари. Оно што је Јану издвојило јесте једна посебна зрелост тона, лепо динамичко нијансирање, емоција коју је донела и наравно изузетна техничка спремност“, наводи шеф делегације Србије, Силвана Грујић.

Осим Јерменије која је земља домаћин, на такмичењу између осталих учествују и Летонија, Швајцарска. Шведска, Пољска, Немачка.

Млади Михајло завредио је аплауз публике и Трагача чак и пре него што је његова игра почела. Наиме, овај младић један је од најуспешнијих студената Факултета политичких наука у Београду, будући да је у тренутку свог наступа у квизу држао „рекорд“ у погледу најбољег просека. Он је факултет завршио са готово невероватним просеком 9,93, те самим тим био и студент генерације.

Чувши ово, Душан Мацура је добацио: „Јоцо, ја сам мислио да је дечко који обећава овде“, показујући на свог колегу Милана Буквића.

Михајло, испоставиће се, није ништа обећавао, већ је оправдао симпатије које је освојио на почетку свог наступа и самоуверено и без страха, извојевао победу.

Осим њега, у најновијој епизоди квиза учествовали су и Мира Петровић из Никинаца, Игро Васић из Ваљева и Вељо Спасојевић из Шапца, такмичећи се такође против троје Трагача. Ипак, за место на победничком постољу, мораће поново да се пријаве за Суперпотеру.

 "Осећам се као да сам коначно заокружио своју каријеру и да је ово круна читавог мог рада. Ја сам целу каријеру радио да би ме публика поштовала, а не обожавала. Трудио сам се да оно што снимам буде квалитетно, школовао сам глас, хвала Богу још увек ме служи", рекао је Жарко Данчуо.

У првом плану интерпретација Жарка Данчуа, а подједнако важна је и пратња Биг бенда.

"Биг бенд је нешто што је појам музичког квалитета, а друго направили смо нове аранжмане, тако да то звучи сад стварно фантастично. Оставили смо простора и за џезирање, тако да је то сад један нови звук, али старе песме", истакао је Данчуо.

Осим у продавницама ПГП РТС-а, издање је доступно и на дигиталним платформама. Концертна промоција најављена је за јесен ове године.

„Углавном се дише дубоко на концертима, јер музика је увек једна здрава страна”, рекла је Цветковић.

Она је навела да ће "E-play" након Бечеја наступати и у Зајечару, као и на турнеји по Босни и Херцеговини, а посебно је издвојила и фестивал у Хрватској.

„Први пут идемо на фестивал који се зове Фран, близу Осијека, и то баш жељно ишчекујем”, изјавила је певачица.

Рокенрол публика данас је старија

Осврћући се на публику која прати бенд од оснивања, Маја Цветковић признала је да је рокенрол сцена временом сазревала заједно са својом публиком.

„Публика је расла са нама, тако да виђам своју генерацију”, рекла је.

Додала је да данас на концертима има мање тинејџера него раније: „Морамо да прихватимо да смо мало старија генерација која воли рокенрол”, навела је Цветковићева.

Ипак, истиче да јој је најважније што публика и даље активно прати бенд: Мени је драго када видим да публика пева. То нам се дешава скоро на сваком концерту”, рекла је фронтменка "E-play-а".

Спот на Панчевачком мосту и прича о емоцијама

Говорећи о визуелном идентитету бенда, Маја Цветковић истакла је да E-play већ годинама сарађује са редитељем Вуком Протићем и да су природни амбијенти честа инспирација у њиховим спотовима.

„Углавном сви кажу да смо увек на неком отвореном простору. То је нека слобода”, рекла је она.

Посебно је издвојила спот за песму Идемо да плачемо, који је сниман на Панчевачком мосту и на Сави.

„Хтели смо да представимо ту песму, која је доста тужна, на леп начин, као да је плакање један вид чишћења”, изјавила је Маја Цветковић и додала да је у споту учествовао и Ренато Грбић, кога је назвала „херојем Београда” због бројних спасених живота.

Јана је победила у великој конкуренцији младих музичара који су наступили са Симфонијским оркестром РТС, под диригентским вођством Олге Бисерчић.

Као представник Србије на Евровизијском такмичењу младих музичара Јана Јаковљевић ће наступити 6. јуна са Јерменским националним филхармонијским оркестром и диригентом Едуардом Топчјаном на сцени Националног академског театра опере и балета Јеревана.

Конкуренција је јака – учествују најбољи млади музичари старости од дванаест до двадесет једне године из једананест земаља: Немачке, Кипра, Швајцарске, Шведске, Белгије, Пољске, Португала, Летоније, Чешке, Јерменије и Србије.

Јана ће извести Циганске мелодије Пабла де Сарасатеа.

Директан пренос је у суботу 6. јуна на РТС 3 у 19 часова и на Радио Београд-у 2 и 3.

„Пре свега, било ми је важно да се осврнем на време у коме живимо, где се вештачкој интелигенцији даје огроман значај и где је она данас присутна чак и у музичком стваралаштву. С једне стране, то ми делује помало апсурдно, а са друге можда јесте неки нови креативни алат који тек треба да разумемо", рекао је он.

Албум је сниман без вештачке интелигенције и носи људску емоцију, интуицију и непредвидивост.

„Оно што сам желео да кажем називом ‘Non-Artificial’ јесте да смо овај албум снимили на један ‘олд скул’ начин – онако како су се албуми снимали деценијама уназад. Све је одсвирано кроз стварну људску интеракцију, реаговање у реалном времену, кроз заједничку свирку без доснимавања, без поправки и без икакве употребе вештачке интелигенције. Та врста спонтане интеракције је нешто што је, по мом мишљењу, и даље немогуће потпуно пренети или репродуковати вештачком интелигенцијом, јер у себи носи људску емоцију, интуицију и непредвидивост. Зато се албум и зове ‘Non-Artificial’ – као подсећање на важност стварног људског контакта и музике која настаје из тог тренутка“, рекао је Василић.

По први пут, Василић је албум снимао са музичарима млађе генерације – сином Вуком Василићем на пиколо басу, Самом Худетом на клавиру и „Fender Rhodes“-у и Пеђом Милутиновићем на бубњевима.

„Цео живот сам свирао са старијим и веома искусним музичарима, као и са људима моје генерације и сензибилитета. Са друге стране, млађи музичари у бенд доносе нову енергију, свежину и другачији поглед на музику. Њихов приступ често није нужно мој први, али ми је било важно да им оставим простор за иницијативу и да управо кроз ту размену настане нешто ново“, навео је Василић.

Истиче да му сарадња са сином има посебан значај.

„Њему нисам морао много да објашњавам како желим да музика звучи, јер од самог почетка његовог бављења музиком стално размењујемо идеје, слушамо заједно музику и развијамо сличан музички сензибилитет. Зато ми је било важно да управо он свира пиколо бас на овом албуму – не само због самог инструмента, већ зато што је потпуно разумео мој приступ музици, готово инстинктивно, а и генетски“, додао је Василић.

Албумом “Non-Artificial“ Василић обележава 25 година стваралачког рада. Каже да се током тог периода много тога променило, али да је однос према музици остао исти.

„И даље сам исти човек који је и пре 25 или 30 година правио албуме и покушавао кроз музику да каже нешто искрено и лично. Важно ми је да албуми имају контакт са временом у коме настају и са људима који их слушају. Никада ме није занимала музика као неко изоловано џез искуство без додира са публиком и стварним животом“, истакао је Василић.

Албум отвара композиција “Seven Riff“, а затвара “Seven Drops“, што је и назив Василићевог албума из 2012. године.

„Седмица у себи има неку посебну енергију и природан ток који ме и даље инспирише. Тај број је временом постао нека врста мог заштитног знака и нешто што се на различите начине провлачи кроз моје албуме и музику коју радим“, објаснио је Василић.

Посебно место на албуму заузима композиција “Nostalgia“, за коју каже да носи снажну и дубоку емоцију.

„Носталгија ми је увек деловала као веома субјективна и помало необјашњива емоција. То је нека сета и меланхолија коју сви носимо у себи на различите начине. Када сам завршио ову композицију, једноставно сам имао осећај да управо тако звучи — носталгично, ако носталгија уопште може да има свој звук и своју боју“, навео је Василић.

Међу композицијама се издваја и „Medna“, џез балада у ритму од седам осмина, коју Василић описује као један од најбољих пресека свог музичког израза.

„Мислим да доста говори о тој мојој сталној потреби да повежем џез и музику западног света са нашим јужним, балканским сензибилитетом. Имам осећај да се управо кроз такве баладе у седам осмина и кроз једноставне музичке форме та веза можда најдубље осећа“, истакао је Василић.

Тренутно наступа широм Европе, промовишући нови албум који је већ привукао пажњу музичке јавности.

„Последњих петнаестак година људи су ме углавном повезивали са звуком хармонике и саксофона, без бубња. Овде је ситуација другачија – ‘Fender Rhodes’, клавир, пиколо бас и бубањ донели су неку нову енергију и другачију атмосферу“, закључио је Василић.

Дашић додаје да су песме за које се музички састав опредељивао, умеле да направе проблем у смислу сврставања у програме јер, како каже „код нас иде лево и десно. Или си забавњак, рок, или си народњак”.

Ипак, цела музичка прича „Легенди“ се лепо заокружила и поводом четири деценије постојања, изашла је посебна монографија Од песме до легенде.

Књига бележи вишедеценијско стваралаштво, развојни пут, концерте и антологијске нумере једног од најдуговечнијих састава на овим просторима. С тим у вези, гост Хронике пристао је да искаже неке од својих стихова које су му посебно прирасле срцу.

„Сачувај ме Боже успомена. На тамбурашки звук се увек буде. Па да ми у грудима стена, дробе док ми сузе не изнуде. Сачувај ме Боже пустих жеља. Већ одавно нисам што сам био. Све сам црњи што ми коса беља. Усахнуло врело с ког сам пио.

Пријатељи својим путем газе. Многи од њих небом пале свеће. Као да ми осветљују стазе да бих до њих знао где се скреће. Оних дана док смо били цели, звезде слова, а небо нам писмо, да смо само мало више смели, да смо само, да смо, али нисмо”, говорио је Дашић своје омиљене стихове, који је иначе аутор више десетина песама.

Зоран се осврнуо и на испуњење својих животних жеља.

„Три највеће жеље сам, Бог ми дао да, ето срећа да остварим. Прва срећа, прва жеља ми је била кад сам био млад да, ето, направим неки успех са музиком, као и сви клинци кад се роде. Друга моја велика жеља је била да радим у политици. Мислим, ја сам био уредник теме политике једно петнаест година, а трећа жеља ми је била да будем у РТС-у. И ту сам био петнаест година, до пензије скоро, ето, као уредник”, испричао је Даша и додао да је „срећан човек“.

Упркос великом искуству и вишедеценијској каријери, наступима у око 35 држава… Даша понавља да се и даље бави музиком.

Приписују им ултра десничарске ставове, кокетирање с фашистичким симболима и непримерене сексуалне конотације. На сваки напад одговарају демантијем у виду нове нумере, али од провокација и хода по ивици не одустају. Једно је сигурно – сваки њихов наступ врхунац је профисионализма и оног што сценска техника у том тренутку може да пружи а ум да смисли.

Такав је био и њихов наступ на београдском Ушћу пре две године. У наш главни град стигли су тада са чак 77 шлепера опреме, а два београдска концерта на којима је било више од 120.000 фанова, критичари су оценили као историјске.

Може ли се такав силовит, побуњен метални звук претворити у симфонију?

У београдски центар Сава  27.маја стиже "Rammstein Symphonic Experience",  висококвалитетни симфонијски трибјут шоу,оркестар који наступа широм света и подједнако осваја и фанове оригиналног Рамштајна  као и оне који долазе с друге стране музичког спектра.

Симфонијско изводјење онога што припада најтврдјем инустијско металном звуку,треба да понуди не само дугачији аранжман и перспективу, већ и нову димензију звука.

Публици није остављено само да препозна старе хитове ,већ и да их доживи на дубљи и више емотиван начин.

"Rammstein Symphonic Experience" више је од трибјут бенда  и чине га осим великог симфонијског оркестра и видео садржаји као засебна уметничка форма која прати извођење као и игра светла и силуета у видео режији.

Искуство с наступа у свету  говори о овацијама које прате њихове наступе а организатори говоре и о куриозитету-публика тако сконцетрисано прати наступ да заборави на мобилне телефоне.

Састанак у Монаку 1955. године на којем су чланови ЕБУ-а разговарали о стварању паневропског музичког такмичења које би ујединило ратом разорену Европу, а надметање би било слично музичком фестивалу у италијанском граду Санрему.

На челу комитета за организацију новог такмичења налазио се Марсел Безансон, а за првог домаћина одређен је Лугано у Швајцарској.

Седам земаља, а 14 песама

Премијерно издање „Песме Евровизије“ одржано је 24. маја 1956. у театру „Курсал“ у поменутом швајцарском граду и знатно се разликовало од свих каснијих такмичења. Надметало се седам земаља – Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска, Холандија и Швајцарска, а свака земља могла је да пошаље по две песме, па је тако било 14 такмичарских композиција.

Први „Евросонг“ је био радијски програм, али се такмичење емитовало и на телевизији, за оне срећнике који су у то време поседовали ТВ пријемник. Снимак такмичења није сачуван, а постоји само снимак извођења победничке композиције Refrain, швајцарске представнице Лис Асије.

Победника су бирали чланови жирија из свих земаља учесница који су морали да дођу у Лугано како би учествовали у тајном гласању. Све земље су, осим Луксембурга, послале своје чланове жирија, те је уместо њих гласао жири из Швајцарске.

Пошто је гласање било тајно, могло је да се гласа и за своју земљу, што је оставило простора за нагађање да су управо ова правила помогла домаћину да дође до победе.

Резултати гласања никад нису објављени, а већ од наредног такмичења гласови чланова жирија били су доступни јавности.

За седам деценија евровизијски трофеј стигао је у 28 земаља

Од 1956. до данас на „Песми Евровизије“ победило је 28 земаља. Највише победа имају Ирска и Шведска које су евровизијски трофеј подизале по седам пута, а своју прву победу баш је ове године у Бечу забележила Бугарска.

По једну победу имају и Југославија (1989) и Србија (2007). Након победе Марије Шерифовић у Хелсинкију, „Песма Евровизије“ стигла је и у Београд. У нашој престоници забележен је највећи број учесника – у Београдској арени наступили су представници из 43 земље.

Тај број учесника до сада није надмашен, а изједначен је у Диселдорфу 2011. и Лисабону 2018. године.

За 70 година променила су се и правила гласања и уређаји путем којих пратимо такмичење, било је и разних подела и уједињења, али остала је иста чар – да се једне мајске вечери сви европски емитери истовремено укључе на неколико сати и заједно са гледаоцима одаберу најбољу песму за ту годину.

„Служимо се овом не тако конвенционалном поставком хора из једног разлога, а то је, желимо да на најбољи могући начин искористимо све акустичке особине које ова сјајна катедрала има. Нама је заиста увек радост да изводимо у овом простору и трудили смо се да управо тиме што ћемо хор поставити у два концентрична круга, добијемо један специфичан феномен, да сви певачи шаљу свој тон у исти центар“, објашњава диригент Хаџи Јаков Милутиновић.

У самом звуку био је диригент Хаџи Јаков Милутиновић, диригент који својом природом гравитира ка духовној музици. Музици коју разуме, поштује и којој верује.

Он је аутор програма Северна светла, својеврсног исечка из савременог скандинавског хорског опуса који се често изводи у свету и који се, због дирљивости и уметничког набоја, најчешће слуша склопљених очију.

„Идеја је добра и заправо може се на тај начин поставити концерт да од композиција Северна светла, која заиста и подразумева северну светлост (Аурору бореалис), публика стигне до светлости у себи“, додаје Милутиновић.

Сакралне поруке, али и сам звук, обрисане границе савремености, катедрала која одлично транспонује динамику, боје и хармоније.

Све је то омогућило Хору РТС-а и посебно диригенту Хаџи Јакову Милутиновићу да искористе све потенцијале, од драмских дисонанци до нежних и утешних сазвучја, да константно обликују музику.

„Мени је било задовољство и креативно искуство зато што сам први пут чуо своје композиције у извођењу великог оркестра. Захваљујући аранжерима, Тонију Китановском и Владимиру Николову, а и ја сам успео једну да склопим, ми смо имали један дан на Коларцу и то смо снимили, и мени се то толико допало да сам предложио да то објавимо као албум“, наводи Васил Хаџиманов.

Значај концертног издања је и што чува аутентичност и атмосферу концерта.

„Ово је ретка прилика да издајемо једно ЦД издање уживо са концерта. То само доказује колико је добар концерт био. Ми нисмо са Василовом музиком имали додира раније, осим у неким другим мањим саставима, али ово је ишло лепо, глатко, зато што је и Васил донео једну лепу атмосферу и сви ми у бенду смо позитивно приступили“, истиче Марко Ђорђевић, одговорни уредник Редакције за џез и забавну музику Музичке продукције РТС.

Осим на ЦД издању, албум је доступан и на свим стриминг платформама, а најављена је и концертна промоција за 23. децембар ове године.

Евровизијска победа издаваја га као јединог српског аутора који је победио на том престижном такмичењу. Награда је отишла у праве руке и, рекло би се, у право време.

„Рецепт за успешну песму не постоји, али постоје састојци који су, као за сваки рецепт неопходни, па се зна да мораш да ставиш лук, запршку… Тако и овде мораш да поставиш неке ствари на своје место. Али то је само, рецимо, нека основа, база, а све остало је на креацији, на емоцији“, објашњава композитор Владимир Граић.

Жири који је одлучивао о награди истакао је квалитет у дугогодишњем раду, а због мелодике и осећајности окарактерисали су Владимира Граића неоромантичарем. Одлука о награди била је једногласна.

„Влада Граић који је још увек у пуној снази и ово није награда за животно дело, мада ће му то бити свакако једна од животних награда. Ово је награда за његов изузетан допринос музици, имајући у виду његов јединствени успех“, наглашава председник жирија, композитор Раде Радивојевић.

Успешан у различитим жанровома, одрастао у атмосфери шлагерске и народне музике, зароњен у популарну музику. Хитови: Одлази, Више ниси мој, Молитва, Луди летњи плес, примењена музика и препознатљиве нумере у серијама Камионџије или Радио Милева, резултат су широког образовања, техничке вештине и доброг познавања музике, познавања и традиције и окружења.

„То је просто жеља да гурнем свој нос свуда где могу. И с леве и десне стране, и у забавну, и у народну, и у рок музику, и у примењену… Вероватно је довело до тога да сам негде и 'сваштар'. Мало ружно звучи, али се показало да ми иде од руке и овај и онај жанр“, наводи Граић.

Уместо ауторског концерта која традиционално прати награду „Дарко Краљић“, РТС ће снимити специјалну емисију посвећену Владимиру Граићу и његовој музици. Зато је уручење награде одржано у интимнијој атмосфери, емотивно и свечано.

Поред њеног јединственог и свима одмах препознатљивог контраалт-гласа, њена свестраност и спремност да испроба нове ствари пре свега је оно што је навело уметнике као што су Лејди Гага или Бијонсе да је наведу као узор.

„Краљица повратка“

Током седам деценија, песме Шер заузимале су прва места на разним америчким Билборд-листама (Hot 100, Adult Contemporary, Dance Club Songs). Осим ње, само су још „Ролингстонси“ постигли такав подвиг.

Све је почело 1965. године са класиком I Got You Babe – дуетом с њеним тадашњим мужем, Сонијем. А недавно се, крајем 2023, са песмом DJ Play a Christmas Song попела на прво место и на топ-листи "Dance/Electronic Songs" и на листи "Adult Contemporary".

Лист Њујорк тајмс Шер је једном назвао „Краљицом повратка“. У својим мемоарима, о повратку на сцену рекла је следеће: „Хиљаду пута је теже вратити се, него постати славан. Постати славан је тешко, али повратак је скоро немогућ.“

Али, као што је доказала – само „скоро немогућ“.

Шер као трендсетерка…

И у свету моде, Шер је више пута постављала нове трендове. Шездесетих година прошлог века су, на пример, она и њен муж Сони претворили панталоне звонцаре – стил који су раније носили искључиво амерички маринци – у вероватно најзначајнији модни елемент хипи културе. Упарила их је са топовима који су откривали стомак, што је била још једна новина у то време.

То је изазвало негодовање међу многим конзервативцима. У то време су пар Сони и Шер одбили да приме у угледном лондонском хотелу Хилтон – њихова гардероба је једноставно сматрана превише неконвенционалном.

Али то је био само почетак. У телевизијским емисијама које је водила током 70-их, Шер је носила одећу костимографа Боба Макија, а мењала ју је и по 30 пута током емисије. Притом су ти комади често били веома смели – с дубоким изрезима, од провидне тканине, са цирконима… Тестирала је границе онога што је дозвољено на телевизији.

На Мет Гала вечери 1974. године, носила је Макијеву „Голу хаљину“ – уску хаљину од потпуно провидне ликре боје коже, украшену цирконима, шљокицама и белим перјем дуж рукава и рубова.

Хаљина је стварала оптичку илузију да је Шер потпуно гола, односно да је прекривена само блиставим кристалима. То је остало култни део модне историје – и оно што звезде и данас воле да опонашају.

...и неко ко се не боји скандала

Шер је 1975, обучена у „голу хаљину“, красила насловну страну часописа Тајм. Насловница је у то време сматрана толико скандалозном, да је неколико градова у САД забранило продају, а у неким другим местима часопис се продавао само „испод пулта“. Наравно, распродат је свуда и то за само неколико сати.

Свако ко је наредних година помислио да се Шер коначно смирила, најкасније 1989. схватио је да је погрешио. Њен повратак на светску музичку сцену с песмом If I Could Turn Back Time – коју је у почетку одбила да пева, јер јој се није допала – успео је пре свега због видео-спота. У њему је Шер певала на бојном броду док је одушевљено бодре (прави) амерички маринци, а на себи је имала кожну јакну и испод ње само прозирни, мрежасти боди са две црне траке у облику слова В на предњој страни које покривају њене интимне делове.

То је био један од највећих скандала у историји попа. Сматрајући да је такав садржај неприкладан за малолетнике, МТВ је емитовање спота пребацио на касне ноћне сате.

Био је то потез који је, иронично, резултирао огромним повећањем гледаности њиховог ноћног програма. Чак је и дизајнер Боб Маки сматрао да је костим „превише вулгаран“ – како је касније испричао у једном документарцу.

Шер је, ипак, остала при томе. У годинама које су уследиле на више концерата наставила је да носи ту „одевну комбинацију са траком“, или њене варијације. Сасвим прикладно, то је носила чак и 2010. године на додели МТВ награда – онда када је уручивала награду Лејди Гаги.

Аутотјун – „Ефекат Шер“

Године 1998, након музички прилично мирне деценије, Шер се још једном спектакуларно вратила на сцену. Денс-нумера Believe постала је највећи хит њене каријере, јер се усудила да уради нешто без преседана – да сасвим отворено употреби „аутотјун“ технологију (AutoTune).

Тај софтвер до тада се користио у студијима само за суптилно поправљање нота које би испале из тоналитета. Шер и њен тим су, међутим, то користили као стилски уређај да би изобличили њен глас и дали му роботски квалитет.

Шефови издавачке куће нису баш били убеђени да је то добра одлука, али Шер је остала чврста: „То можеш да промениш само преко мене мртве“, поручила им је.

Believe се попео на прво место топ-листа у 23 земље и постала химна LGBTQ+ заједнице, а Шер је обавила пионирски посао: Аутотјун, познат и као „Ефекат Шер“, постао је стилски елемент који дефинише жанрове као што су денс, хип-хоп, реп и Р&Б.

А данас? Године 2024, након што је више пута изразила своју фрустрацију због тога што је су је заобишли, коначно је примљена у „Кућу славних рокенрола“. Исте године објавила је и први том својих мемоара – који су се, наравно, нашли на првом месту листе бестселера Њујорк тајмса.

А онима који се згражавају због њеног 40 година млађег партнера, прошлог новембра је у јутарњем програму на Си-Би-Есу, поручила: „Други људи не живе мој живот.“

Песмама ће посебну димензију дати и гудачки квартет, који ће рок звуку Урбан & 4 дати нову димензију на сцени на обали реке.

„Било је супер концерата овдје, али нису сви простори били адекватни. Овај простор ми се чини јако добар за направит прави, добар концерт. Баш сам нестрпљив и волео бих да је концерт већ прекосутра“, каже музичар.

На својим наступима данас више ужива него на почецима каријере. „ Зато што сам пуно више свјестан колико је лијепо то чиме се бавим. Пуно сам више захвалан свему, свим околностима, свим коцкицама које су се посложиле управо на такав начин да ја данас уопће, ево, сједим с тобом и причам. И да причам о глазби и да сам у Београду, у граду у којему сам некад слушао разне извођаче и учио што је то рокенрол“, истиче гост Двестадвојке.

„Од короне имам договор са бендом да сваком концерту прилазимо с једнаким жаром као да нам је први, али уједно можда и задњи, тако да не остану неке ствари недоречене, па као то ћемо чувати за други пут. Не, сад ћемо све што можемо, други пут ће бити други пут“, додаје музичар.

Признаје да свему прилази много одговорније него када је био млађи.

„Као клинац, кад ти људи пљешћу и кад дјевојке узвикују твоје име, то те може мало и завест и узимаш све здраво за готово, као да си ти то заслужио нечим, а у ствари ниси. Тако да, како године иду, свјеснији сам ситуације у којој сам се нашао и да се бавим једним дивним послом и да уживам у томе што радим, да имам срећу да сам сам себи шеф, да радим с људима које волим, свирам људима које волим, свирам кад хоћу, колико хоћу, с ким хоћу, гдје хоћу. Мислим да се боље од тога пожељети не може“, наглашава саговорник Јелене Кнежевић. 

Публика ускоро може да очекује и нови албум Урбан & 4, који ће бити противтежа времену у коме живимо, у технолошком смислу.

„Албум излази на јесен, а на лето ћемо избацит два нова сингла. Оно што је мени битно је да не идемо за техничким могућностима, јер оне су бескрајне данас, до те мјере да пјесме готово не морамо ми више ни свирати. Тако да смо се вратили на траке и на једноставно снимање. Ово ће бити први албум који снимам без слушалица и са гитаром у руци, тако да онако стварно се осјећам као да те пјесме пјевам идентично као што их пјевам дома. Мени то фали и недостаје и сигурно постоји још нетко тко дијели сличне осјећаје као ја. Можда један, али ево, и један, ваљда ће бити један“, објашњава гост Двестадвојке.

Са београдском публиком се одувек добро разуме и радује јој се: „ Дат ћемо све од себе. Ако дате и ви све од себе, ја вјерујем да ће бити чудо.“, поручује Дамир Урбан.

„Направили смо тако да се ово издање слуша у целости. Иде једна музика, па поезија, и то пружа ужитак од 45 минута. Компоновали смо на текстове Ђуре Јакшића, Милоша Црњанског, Душка Трифуновића, Мике Антића, Дучића, Шантића и Диса", наводи Јакшић.

Он додаје да су све песме у суштини љубавне и посвећене женама, јер, како каже, „да нема жена, више од 90 одсто уметности не би постојало".

Екранизација стихова и анегдоте о песницима

Трио је већ снимио спот за песму Љубим те, љубим душо Ђуре Јакшића на аутентичним локацијама у Српској Црњи, док је у плану екранизација песме "На улици" Милоша Црњанског у Београду, као и Дисове песме Можда спава, коју планирају да сниме у Заблаћу, Чачку и на Крфу.

Говорећи о Црњанском, Јакшић наглашава да га публика често доживљава као „мргуда", али да кроз њихове наступе откривају другу страну његове личности.

„Црњански је био веома разборит, нежан и јасан песник. Иако нам изгледа тмуран и затворен, он је изнад свега волео разговор са женама и флерт. Испричати живот песника кроз анегдоте и њихову музику је нешто што публика веома воли", каже члан трија „Ориендо".

„Београд с љубављу" и наступи у иностранству

Осим студијског рада, састав активно наступа у културним центрима широм региона и Европе, од Копенхагена и Малмеа до Никшића и Зворника. Јакшић истиче да језичка баријера не постоји када су музика и емоција аутентичне.

„Када се поезија и музика пронађу и када се пронађе мера, онда је то блиско и људима који не говоре тај језик. Чути језик на ком се поезија казује је најлепши вокални угођај за људско ухо", оценио је у емисији Првог програму Радио Београда Јутро је, Миодраг Јакшић.

Београдска публика ће имати прилику да види трио 22. маја у Центру за културу „Влада Дивљан", где ће у оквиру кабареа „Београд с љубављу" наступити са глумицом Јелицом Ковачевић, пијанистом Браниславом Косаром и певачем Филипом Жмахером. Циљ овог програма је да се кроз музику и приче о великанима прикажу зграде и улице у којима је настајала култура Србије.

Вест да легендарни музичар свира концерт на отвореном брзо се проширила градом. Добра енергија, препознатљив глас и непосредни контакт с публиком обележили су наступ којим Рундек најављује два концерта, 5. и 6. јуна, у Луци Београд, у част албума Болеро

„Заправо је 2025. било 40 година од издавања Болера, и како сада већ имам бенд екипу која свира заправо са тог албума Болеро, сасвим спонтано, свирамо готово све пјесме. Па смо рекли, зашто не би тим поводом довели Цаприја и Зексу и тако унели у ствари мирис тог албума. И њихово присуство је стварно донело једну нову боју, један нови простор, повезао се с тим како је тај албум звучао и те пјесме у основи, и дигло их на неку потпуно нову, свемирску разину“, истиче Дарко Рундек.

Концерти ће бити спој носталгичног звука осамдесетих и савременог, world music сензибилитета који данас везујемо за Дарка Рундека.

Албум Болеро је један је од најуспешнијих из осамдесетих година, један од најважнијих. Настао је за крако време. Питање је како је текао креативни процес...

„Не сјећам се... Настао је некако у годину дана. Не знам како сам успео у годину дана да напишем толико лијепих песама. У свим бендовима је и касније било бар пет песама са тог албума. Мислим да у свим поставама разних бендова, да је Шал од свиле био незаобилазан. Некако ми је та можда најдирљивија од свих“, додаје Рундек.

На концерту на отвореном није било ни Шала од свиле, ни Шејна. Рундек каже да је аранжмански тешко прилагодити их само гитари и саксофону. Али, сигурно ће их свирати у Луци Београд, на концертима „Уз реку за реке".

Они су и позив да се бринемо о природи, да негујемо еколошку свест – страствено и доследно – како то ради сам Дарко Рундек.

„Први пут сам видео 'Ролингстонсе' 1973. године, што је доста давно. То је био први сусрет као обожаваоца, видео сам их у Швајцарској. Тада их нисам фотографисао, али увек волим то да напоменем“, рекао је Рашић.

Додао је да је бенд гледао и у Загребу 1976. године, када је, како каже, „кришом направио неке фотографије“.

Од Вемблија до светских турнеја

Званична сарадња са „Ролингстонсима" почела је почетком осамдесетих година у Лондону, током концерта на стадиону Вембли.

„Сарадња је почела у неком новинарском фото-облику, почетком осамдесетих у Лондону на Вембли стадиону. Онда је све кренуло – Америка, турнеје, први концерти...“, објаснио је Рашић.

Како је истакао, фотографије са првих концерата биле су највредније: „Обично крећу на турнеју из Америке и онда је главна ствар да имаш фотографије са првог концерта, где они промене имиџ, гардеробу и све остало. Док дођу у Европу, то је већ виђено и фотографије су већ продате".

На питање о томе какви су чланови „Ролингстонса" као сарадници и да ли су захтевни, Рашић је одговорио кратко и искрено:„Ја увек знам шта треба да радим, а шта не треба. Сви све знамо – и они знају ко сам ја и зашто сам ту".

Посебно се осврнуо на чувени концерт на Копакабани 2006. године, који је окупио милионску публику: „То је за мене било ватрено крштење. Касније је, током ковида, изашао дупли албум снимка тог концерта – на блу-реју, ДВД, на плочи и ЦД-у – са мојим фотографијама на насловној страни. Поносан сам на то".

Фотографије на омотима албума

Рашић је говорио и о осећају када се његове фотографије нађу на омотима издања највећих музичких звезда.

„Врло је чудан осећај, треба то да уђе у мозак“, признао је.

Подсетио је да је сарађивао и са покојним Дејвидом Боувијем: „Имам и насловну страну албума Дејвида Боувија. Урадио сам омоте за две од највећих појава у историји рокенрола".

На питање о томе ко бира фотографије које ће се наћи на званичним издањима, Рашић је открио да последњу реч имају људи из најужег тима бенда: „Раде то њихови људи.Тони Кинг, мој драги пријатељ и Џегеров менаџер, говорио је: ‘Може, не може’".

Говорећи о албуму „Ролингстонса" Hackney Diamonds, Рашић је подсетио да бенд има бројне госте.

„На албуму гостују Пол Макартни, легендарни Стиви Вондер, Роберт Смит из групе 'Кјур', као и Чед Смит из 'Ред хот чили пеперса'“, каже Рашић, и открива  да се на албуму налази обрада песме Ејми Вајнхаус You Know I’m No Good.

Раније ове недеље, „Ролингстонси" су представили свој нови, 25. студијски албум Foreign Tongues на свечаном догађају у Њујорку, окупивши бројне познате личности и госте из света музике и филма.