Позориштем је почео да се бави још као глумац-аматер у Драмском студију ДАДОВ, а прву самосталну режију остварио је 1969. године представом Стилске вежбе Рејмона Кеноа. За ту представу освојио је награде за најбољу мушку улогу на БРАМС-у и Савезном фестивалу драмских аматера Југославије на Хвару.

Током богате каријере режирао је у бројним позориштима у Београду, Сарајеву, Новом Саду, Сомбору и Шапцу. Његова дипломска представа Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња Иве Брешана, постављена у Камерном театру ’55 у Сарајеву, проглашена је 1976. године за најбољу представу на Сервантесовом фестивалу у Мексику.

Професионални ангажман започео је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а од 1974. године био је везан за Факултет драмских уметности у Београду, где је као професор позоришне режије образовао генерације младих редитеља. За редовног професора изабран је 1991. године.

Салетовић је био и уметнички руководилац Камерног театра ’55 у Сарајеву, а његове режије више пута су награђиване на најзначајнијим позоришним фестивалима. Добитник је награде „Бојан Ступица“, Велике плакете Универзитета уметности у Београду и Вукове награде.

Критика га је препознавала као редитеља снажно окренутог националној драматургији и ствараоца који је умео да из глумачког ансамбла извуче најбоље, због чега је често истицано да је био редитељ који „уме да ради са глумцима“.

Традиционални златни „Пјер“ за најбољу новинску карикатуру додељен је Миленку Лукићу за дело Без речи.

„Много размишљања, много малих скица… Ја то увек тако радим. И онда је дошла идеја голуб који лежи, и онда сам тражио у себи другу варијанту, ко може ту да буде згодно са голубом мира, а да буде сатира. И сетио сам се гаврана који је стварно оличење свих ових зала која се дешавају у свету“, наводи карикатуриста Миленко Лукић, добитник Награде „Златни Пјер".

Сребрног „Пјера“ добио је наш познати карикатуриста Душан Рељић, бронзани „Пјер“ припао је Дејану Борковићу, док је Награду „Ранко Гузина" добио Младен Ђуровић.

Специфичност конкурса је да су победничке карикатуре инспирисане глобалним ратним збивањима.

„Нема више локалних догађаја, у овим временима све је глобално на неки начин, поготово са неким ратним догађајима у окружењу и мало даље. Тако да је то нашло, наравно, одјека и у нашим радовима“, напомиње председник жирија Југослав Влаховић.

Велики број радова и мотива говоре о данашењем друштвеном тренутку. Аутори су се бавили и темама Европске уније, организованог криминала, као и социјалним темама.

Изложба поводом 58. конкурса за награду „Пјер“, биће отворена до 20. јуна.

„Ми смо се трудили да некако то отворимо из различитих углова и пробамо да сагледамо те судбине некако издвојене од тог миљеа Врања из 1902. године када је објављена та збирка и да видимо ко су они данас“, објашњава драматург Ђорђе Косић.

У народном и православном поимању, убоги, немоћни и суманути сматрају се Божјим људима – они који припадају Богу, Његовим прстом су обележени и Његовом руком заклоњени. Станковићева намера да их тако назове није иронична, већ управо у складу са народним веровањем.

„Кад смо кренули да радимо на тексту свако од нас је имао асоцијацију на неког свог божјака из краја. Постоји и код нас у народу та нека традиција да у ствари никада не треба отерати просјака са врата, да му треба понудити оброк“, додаје Косић.

У представи глумци сведоче о ликовима и преносе њихове судбине и у данашње време. Аутори сматрају да комад није „слика туђих живота" већ позив на заједничко слушање.

У представи играју Вања Ејдус, Ива Милановић, Јелена Благојевић, Александар Вучковић, Недим Незировић и Новак Радуловић.

Прва реприза „Божјих људи" била је вечерас, а наредно играње је 21. јуна.

У Лесковцу, националној престоници културе за 2026. годину, дело ће бити изложено 25. и 26. јуна, док ће у Београду бити представљено посетиоцима на Видовдан, 28. јуна.

Инспирисана истоименом епском песмом косовског циклуса, композиција приказује Косовку девојку која на бојном пољу помаже рањеном Орловићу Павлу, чиме су обједињени мотиви милосрђа, пожртвованости и хуманости.

Слика Косовка девојка садржи вишеслојну симболику повезану са косовским предањем, које је умногоме обележило идентитет српског народа, а данас се чува у збирци Музеја града Београда.

Управо је то и назив изложбе у Француском институту на којој су истакнути радови најпознатих представника овог правца.

„Међу уметницима су јако блиски сарадници Андре Бретона. Као што су били Макс Ернст, Андре Масон, Роберто Мата. То су јако познати уметници који чине тзв. 'историјски надреализам' – надреализам који се развијао између два светска рата“, напомиње саветник у Француском институту, проф. др Небојша Вукадиновић. 

Поред слика уметника попут Салвадора Далија и многих латиноамеричких и француских сликара, на изложби су радови и српских надреалиста.

„Желели смо да прикажемо везе између Француске, региона и Србије. И управо због тога смо се удружили са Музејом савремене уметности у Београду који нам је за ову прилику позајмио изузетна дела Ванеа Бора. У оквиру изложбе има још уметника и уметница попут Драгојле Вукадиновић и других који су били мост између Француске и Србије током дугог низа година“, додаје проф. Вукадиновић. 

„Тада је била изузетно снажна и велика надреалистичка мрежа која је обухватала апсолутно целу Европу и у том контексту српски надреализам је био један од најјачих", напомиње директор Француског института Амос Рајхман. 

Разочарани дешавањима у Првом светском рату, надреалисти су сматрали да се истина не може наћи у разуму већ у сновима, машти и несвесном.

Тако је настао један од најпознатијих уметничких праваца. Изложба „Око у дивљем стању" у Француском институту до 10. јула.

Међу његовим најпознатијим делима су A Bigger Splash и Моји родитељи („My Parents“). Хокнијеве изложбе увек су привлачиле велико интересовање јавности.

У Музеју савремене уметности у Београду имао је самосталну изложбу давне 1970, а прошле године Музеј је организовао веома посећену изложбу слика британског уметника.

„Прослављени британски уметник Дејвид Хокни, једна од најважнијих личности савремене уметности 20. и 21. века, преминуо је мирно у свом дому 11. јуна 2026. године, месец дана пре свог 89. рођендана“, наводи се у саопштењу.

Хокни је рођен у Бредфорду, а прве кораке у уметности направио је тако што је улицама града гурао дечја колица пуна сликарског материјала и сликао на отвореном.

Након школовања на Уметничкој школи у Бредфорду, студије је наставио на Краљевском колеџу уметности, где је дипломирао са златном медаљом.

По пресељењу у Лос Анђелес 1964. године, његов препознатљив стил обележила је серија слика посвећених базенима, која му је донела светску славу.

Међу његовим најпознатијим делима је и портрет Господин и госпођа Кларк и Перси („Mr and Mrs Clark and Percy“) из 1971. године, на којем су приказани модни дизајнер Ози Кларк и дизајнерка текстила Селија Бертвел.

Године 2024. подржао је национални пројекат цртања поводом тога што је Бредфорд понео титулу Града културе Уједињеног Краљевства за 2025. годину.

„Паритутра која је изузетно стилски разноврсна, врло еклектична. И ту има свега, од фолклора грчког, од фолклора са Крита до оштрих хармонија које налазимо у делима композитора 20. века. То је музика која јако непосредно комуницира са људима, и музика која на прву лопту хвата публику и на коју публика одмах реагује“, рекао је Александар Којић, диригент.

Прича о судбинском сусрету Грка Зорбе, неуморног пустолова и рудара, кога на сцену нашег националног театра доноси Лав Семенов, и интелектуалца Ника, који на оствро Пиреј долази са жељом да промени свој живот, у кореографији Костјукова, била је посебно изазовна за ансамбал.

„Изазован је зато што има посебно свој стил, своју кореографију. Не спада ни у класичне ни у савремене ни у модерне, потпуно свој стил. Ово је потпуно нешто мешано са фолклором, на прстима класике, али јако суптилно урађено и измешано“, истакао је Константин Костјуков,кореограф и редитељ.

Своју популарност код нас балет је стекао на сцени СНП-а у кореографији и режији Крунисалава Симића са Константином Костјуковим у главној улози, а данас га на сцену доносе младе снаге нашег националног театра.

Удружење Срба „Косово и Метохија“ из норвешке покрајине Инландет показало је са „Станицом Србија“ колико је лепа наша домовина.

Старински ћилими, ручно везени пешкири и девојачка спрема, међу лицидерским срцима, привлачили су знатижељне посетиоце како из Норвешке тако и из целог света.

Из павиљона за културу орио се „Моравац“ и „Чачак“ те су кроз интерактивну радионицу фолклорне секције удружења посетиоци учили како се игра коло.

Млада фолклорна секција Удружења „Косово и Метохија“ наступила је премијерно првог дана фестивала и освојила публику која их је наградила дугим аплаузом.

Штанд са храном је био богат специјалитетима домаће кухиње. Ту су се нашле гибанице, старински домаћи колачи и незаобилазни српски роштиљ.

Домаће кобасице и пљескавице су биле тешке за изговор странцима, али су се баш ове српске речи најчешће чуле на фестивалу.

Председник Удружења Срба „Косово и Метохија“ Зоран Шешлија је са поносом истакао да је презадовољан интересовањем посетилаца фестивала за нашу културу и баштину.

„Овакве манифестације су веома значајне за промоцију наше земље и културе, али су уједно и место саборности нашег народа. Тим 'Станица Србија' је дао све од себе, заједно са многобројним волонтерима из наше српске заједнице, да се чује и види све оно лепо што долази из Србије. На Видовдан се навршава 20 година постојања Удружења те нам је успех на овом највећем норвешком фестивалу за децу и младе уједно и најдражи рођендански поклон. Са великим ентузијазмом и радошћу настављамо са промоцијом наше културе и традиције”, рекао је Шешлија.

Од изузетног значаја је и Павићев истраживачки рад који је осветлио епохе барока, класицизма и предромантизма, учинивши историју српске књижевности саставним делом европске културе.

Књиге о историји књижевности је писао подједнако узбудљиво као и романе.

„Ово, пошто је ипак историја српске књижевности, он је значајан у не само у српском, него у једном славистичко-србистичком контексту, где год се бави историјом српске књижевности из простог разлога што је он заиста имао тај откривалачки нерв. Открио је многе нове старе ствари које класична књижевна историја од Скерлића до Деретића није ни примећивала“, истиче проф. емеритус др Сава Дамјанов, приређивач издања.

Павић је открио Гаврила Стефановића Венцловића, заборављеног песника и беседника из епохе барока и заслужено га поставио у сам врх српске књижевне баштине. Две књиге је посветио Војиславу Илићу, о коме је писао у контексту европског песништва друге половине 19. века.

„Он је био и писац и професор, и есејиста и тумач, и човек који је успео да обједини и историју културе и историју књижевности. Тако да је његово утемељивање појмова као што су барок и истраживање наше старије књижевности готово једнако вредно, као и његово широм света познато дело“, наглашава проф. др Александар Јерков.

Поред књижевноисторијских студија, Милорад Павић је оставио есеје и аутопоетичке записе у којима је читаоцима пружио увид у сопствени књижевни свет.

„Управо све те архетипске ситуације које се тичу мајке као некога ко је врло овоземаљски стуб, а заправо је та вертикала која нас повзује са космосом, са васионом, са нечим што је духовно“, каже редитељ Душан Матејић.

Јасминка Хоџић, која игра Маму, истиче да једна реченица из представе објашњава све: „Мама сваки дан иде по хлеб и млеко, мама је ту за све, мама решава све, мама је лавица, ја сам лавица и сеците ме овде ако моја деца сутра остану без хране“.

Поред искусних глумаца нишког ансамбла, прилику да заиграју у овој представи добилу су млади глумци, међу њима двоје пореклом из Ниша – Уна Ракић и Миодраг Јовановић у улози Зеке који је приказан као ванземаљац.

„Циљ је да проба да зближи ту породицу, да проба да рашири свест о томе колико су и неке материјалне стране суштински небитне ако нема неке породичне слоге“, наводи Миодраг Јовановић.

„Јако лепа прилика. Не дешава се често да се да поверење младим људима. Мени је неизмерно драго због тога и захвална сам јер, у суштини, ја сам се у глуму и заљубила кроз ово позориште“, рекла је глумица Уна Ракић.

Представа Мамина кућа доноси свежину и репертоару и публици, уз поруку да реализам не може да испрати реалност данашњице и да зато свет вапи за фарсом, апсурдом и надреалним.

На самом почетку присутнима се обратио проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Николај Бурљајев, председник Међународног словенског форума уметности "Златни витез", великан филмске уметности, писац, редитељ, члан Одбора за културу Руске Думе, члан Патријаршијског савета за културу Руске православне цркве, као и покретач и руководилац Културног фронта Русије, уручио је признања српским добитницима.

Велико књижевно признање, Пушкинова медаља за 2024. годину, коју Међународни словенски форум "Златни витез" додељује најзначајнијим писцима са словенског језичког подручја за животно дело, припало је српском академику Матији Бећковићу.

Награду "Златни витез" за публицистику добио је господин Владимир Кршљанин, дипломата, песник, политичар и научни радник.

Награда му је припала за књигу "Нови свет", коју је на руском језику објавила издавачка кућа "Балкански дипломат". У име лауреата награду је примио господин Душан Опачић.

Статуета "Златног витеза" за изузетан допринос медијској афирмацији Форума "Златни витез" припала је новинарки Мили Милосављевић.

За посебан допринос културној сарадњи међу словенским народима "Златну диплому" Форума "Златни витез" добио је Радисав Јеврић, редитељ и писац из Црне Горе.

Прослављена глумица Ивана Жигон, потпредседница Међународног форума "Златни витез", на руском језику прочитала је песму "Вера Павладољска",академика Матије Бећковића, уз клавирску пратњу Марије Андрејеве. Програм је водила др Милена Кулић.

„За мене је посебно искуство пошто сам ја навикао да будем са друге стране. Сад сам у улози редитеља стицајем околности, мада сам имао велику подршку самих актера који су уложили огромну енергију“, истакао је глумац и редитељ Предраг Пепи Смиљковић.

Власотиначке глумце краси таленат, а квалитет су доказали на недавној смотри аматерских позоришта одржаној у Лебану.

„Рад у позоришту за мене представља релакс јер ја сам здравствени радник – инструментарка, а одмалена, још као студент волим позориште“, истакла је Марија Илић, глумица власотиначког Културно-уметничког друштва „Синиша Јанић“.

„Релаксација, бег у неки нови свет, опуштање дружење са људима, лепо смо се дружили било је опуштајуће“, оцењује Далибор Коцић, глумац истог друштва из Власотинца.

Дух Власотинчана у ликовима Синише и Љиљане Павић

Како су Синиша и Љиљана Павић препознали Предрага Смиљковића и легендарног Богољуба Митића (публици најпознатији као ликови Тика Шпиц и Ђоша из серије Породично благо), тако је сада Смиљковић као редитељ дао шансу младом Страхињи Костићу, који се први пут појавио на сцени.

„Видео је да сам нервозан. Прокић је нервозан па не морам нешто много да глумим“, каже Страхиња Костић, глумац КУД „Синиша Јанић“ из Власотинца.

Својим незаборавним сценаријима од Врућег ветра преко Породичног блага до Беле лађе, Синиша и Љиљана Павић овековечили су Власотинце. Њихов најбољи сарадник и породични пријатељ жели да им се одужи оснивањем позоришне сцене која ће носити њихова имена.

„Неки мали допринос да и ми дамо, да ова сцена носи њихова имена и да ми радимо представе, сатире и комедије“, поручио је Предраг Смиљковић.

Власотинце ускоро добија сцену која ће сигурно оплеменити и освежити позоришну понуду на југу Србије. Судећи по потенцијалу који глумци поседују, ко зна, можда ова варош добије и професионално позориште. Синиша и Љиљана Павић сигурно би били поносни.

Њено извештавање не своди се на бележење догађаја. Оно доноси контекст, разумевање и континуитет, чувајући културу у јавном простору у времену у коме јој је та подршка посебно потребна.

Наташа Гвозденовић је препозната као радо виђена и поуздана колегиница на важним културним догађајима у региону, али и као новинарка која са истом пажњом прати и велике сцене и мање видљиве уметничке праксе.

Додељујући јој награду „Нико Гароне”, позориште ПАТОС одаје признање новинарки која својим радом потврђује да су медији један од најважнијих савезника културе.

Биографија добитнице награде „Нико Гароне“

Наташа Гвозденовић је новинарка, позоришна критичарка и театролошкиња из Новог Сада. Завршила је студије српске и упоредне књижевности, а професионално је ангажована у редакцији културе Радија Новог Сада, у оквиру Радио-телевизије Војводине.

Више деценија посвећено прати позоришни и културни живот Србије и региона. Њени текстови, критике, разговори и прилози објављивани су у бројним медијима и публикацијама, међу којима су Радио-телевизија Војводине, Ал Јазеера Балканс, Време, НИН, Политика, сарајевско Ослобођење, часопис Сцена и други.

Добитница је и награде „Марко Ковачевић”, коју додељује Дирекција Интернационалног театарског фестивала МЕСС у Сарајеву.

Чланица је Међународног удружења позоришних критичара и дугогодишња сарадница пројекта „Критичарски караван”, који је покренуло Удружење позоришних критичара и театролога Србије. Својим радом Наташа Гвозденовић континуирано доприноси видљивости позоришне уметности, развоју критичког мишљења и очувању културе у јавном простору.

Комисију чине сви досадашњи добитници ове награде, који уједно и предлажу кандидате.

О награди

Награда „Нико Гароне“, која се додељује за посебно ангажовање новинара, новинских редакција и медијских кућа у области културе, установљена је од стране позоришта ПАТОС из Смедерева 2014. године.

Комисију за избор добитника за ову годину чинили су досадашњи носиоци овог признања: Културни дневник РТС-а; SEEcult.org, портал за културу југоисточне Европе; Драган Павловић, новинар смедеревских медија; Културни додатак листа Политика; Ана Тасић, театролошкиња и позоришна критичарка дневног листа Политика; Соња Ћирић, новинарка недељника Време; Мишка Кнежевић, новинарка и уредница Другог програма Радио Београда; Зорица Димитријевић, новинарка портала SEEcult.org, Позоришне новине Лудус; Александра Гловацки, уредница у Редакцији културе Радио Београда 2; Радмила Станковић, новинарка и уредница бројних културних редакција и Игор Бурић, новинар културне рубрике новосадског листа Дневник и позоришни критичар.

Нико Гароне

Нико Гароне, чијим је именом названа ова награда, био је новинар и позоришни критичар италијанског листа Република, који је посвећено пратио и афирмисао савремену италијанску и европску позоришну и плесну сцену, а од 2005. године, кроз активности омладинског позоришта ПАТОС и њиховог фестивала Patosoffiranje, и независну културу у Србији и региону.

Аутор је публикације Нова лица Србије и документарног филма о инклузивном позоришном пројекту Номад сцена. Његов син је данас светски признати редитељ Матео Гароне. Нико Гароне је преминуо у Риму 2009. године.

„Мислим  да је супер прича, сви смо ликови на крузеру где се дешавају разне ствари. Некако смо доста истраживали о томе и видимо те парове, свако је затворен својој кабини, ту на крузеру", каже глумац Амар Ћоровић.

„То су све парови који очекују дете или желе дете, те и разни односи према том детету, према тој жељи, према настојању да се добије дете, да се остави пород иза себе", наводи глумац Иван Томић.

Инспирисан сопственим животом, редитељ брише границу између личне исповести и позоришне фикције.

„Мислим да је неупоредиво какав ефекат на публику има нешто што је толико лично и важно, интимно важно уметнику да се то свакако прелива на публику. Вважна једна мудрост коју ја као уметник истражујем већ годинама, а то је како нешто што је лично и интимно постаје нешто што се тиче већег броја људи", истакао је Патрик Лазић, редитељ и сценариста.

 Током летње сезоне, представа Наши родитељи имаће још девет извођења, од којих је последње 28. јуна.

Рођена је на северу Ирана, 1969. Одрасла у Техерану, школовала се у Европи. Најпре у Аустрији, а потом у Француској. У Персеполису, чији наслов асоцира и на велику традицију и културу древног царства и тако појачава контраст у односу на догађаје из друге половине XX века у Ирану, Сатрапи описује своје одрастање у Техерану, критикујући теократску власт која је успостављена у Ирану после револуције 1979. године, али њене духовите критике није поштеђена ни Европа.

Са Маржан Сатрапи снимили смо за Око магазин један кратак интервју у јануару 2010. године. Она је тада већ била позната, мало пре тога анимирани филм Персеполис освојио је Награду жирија на Канском фестивалу, номинован је и за Оскара у категорији анимираног филма.

Роман-стрип Персеполис, објављен 2000. године. Тада још није био преведен на српски језик (српско издање објавила је „Фабрика књига“ неколико година касније). Колега Зоран Станојевић донео је са неког путовања само један примерак, који је у редакцији кружио из руке у руку; сви смо га читали и доживљавали као деца сликовницу која духовито и информативно приказује прилике у Ирану за време, али и пре Иранске револуције.

Тог јануара 2010. имали смо само петнаестак, можда двадесет, минута за снимање интервуја. На аеродрому, када се са фестивала Кустендорф враћала кући, у Француску. У земљу у коју се доселила у последњој деценији XX века, да би 2006. добила и држављанство.

Сећам се да, када сам је питала како се правилно изговара њено име (и данас, на весто о њеној смрти, можемо да прочитамо све варијанте које су „у оптицају“ још откако је чталачка јавност открила њено дело па је тако и МарЂан и МарЖан и МарДЖан) и на њено „Маржан“ приметила да то „звучи француски“, одгворила је са осмехом уз констатацију да заиста звучи тако, али да га није прилагођавала својој новој домовини, него је тако изговарала одувек.

Зато је и било обавезно питање о Ирану и о Француској.

„Ја увек говорим, кад хоћу сликовито да упоредим, да је Иран као мајка, а Француска је као супруга. Моја мајка може да буде луда, да ме уцењује, може да чини шта год жели – али она је моја мајка увек и ја је волим јер имам само једну мајку. А супруга, знате – она се бира, али зато може и да се промени. Веза коју имамо са својом земљом, са местом где смо одрасли, то је ваш матерњи језик, географија на коју сте навикли – много је тога што вам значи и зато није важно где одете“, рекла је тада Сатрапи.

За свој Персеполис рекла је да је писан врло субјективно: „Трудила сам се да будем искрена што је више могуће. Револуција која се десила у мојој земљи, касније је названа исламска револуција. Али реалност је била да је избила због диктатуре и људи, као нпр. моји родитељи, подгли су револуцију јер су веровали у више правде, демократије итд. Али, није све кренуло како треба, ствари су се промениле, не можете од револуције да добијете увек оно што желите.“

Иако, како је тада рекла, у Ирану није била од почетка XXI века, своју слободу није открила у Француској, него као девојчица, у Ирану. Одрасла је у породици интелектуалаца, а чак је прадеда њене мајке био ирански шах. И о том „аристократском“ пореклу је духовито говорила, као уосталом и у Персеполису – краљеви у то време (XIX век) имали су доста деце, па је сада, сигурно, много и принчева.

О томе шта значи вео и покривање у исламу, како је Маржан Сатрапи говорила о религији, о слободи, путовањима, али и о Србији – погледајте видео.

„И човек види мали живот, наравно, на питања шта сам мислио пре 22 године. Kо зна, крхко је знање. И нико није могао да очекује ту врсту емоције и толико узбуђења колико је то нарастало за све ово време. Тако да на почетку, претпремијера је већ уздрмала, а премијера направила праву малу пометњу. И после тога, када успе представа, код нас је све историја, када не успе сви је забораве. Ова представа је имала ту особину и фаталност да је успела код публике понајвише“, истиче редитељ.

Песме Јевгенија Дога окупиле су на сцени плесаче, певаче и оркестар, око 130 извођача. Улога приповедача, првоосмишљеног Макар Чудре, годинама припада Душку Радовићу. Поред њега, улогу чувеног Лојка Зобара деле Иван Босиљчић и Никола Шурбановић, док лик лепе циганке Раде оживљавају Оливера Бацић и Миона Марковић.

„Ја мислим да је љубав једнако слобода и да када имаш љубав која те ослобађа и љубав која у теби буди све најлепше, да ти будеш слободан, али најтеже је себи дати слободу. То цигани умеју“, каже глумац Никола Шурбановић.

Прославу јубилеја обележила је и изложба слика из представе, са коментарима гледалаца који су се Циганима враћали и онима који су их по први пут откривали.

Уз класичну руску ромску музику ова прича о фаталној љубави и слободи слави своју дуговечност и обећава још енергичних и емотивних играња.

Уручење одличја за ову и претходне две године обавиће се 5. јуна 2027.(на рођендан Бранислава Шакића) у смедеревској Народној библиотеци, када се очекује и присуство свих досадашњих добитника.

Љиљана Гуслов Ренке (рођена 31.08.1955. у Смедереву) дипломирала је новинарство на Факултету политичких наука у Београду 1979. Професионалну каријеру започела је 1980. у Радио Смедереву. Како истиче, током 15 година рада у овом колективу имала је ту част да сарађује и учи од врсног спикера Бранислава Манета Шакића. Њени извештаји, репортаже и интервјуи остали су забележени у сећању слушалаца и колега.

Живи и ради у Немачкој од 1996. Извештавала је за Дојче веле из Штутгарта и Стразбура, покривајући теме од значаја за дијаспору и односе између Немачке и региона бивше Југославије. Потом, 1999. прелази у Келн и потписује први уговор са овом медијском кућом, где је обављала одговоран посао модератора телевизијске емисије Дојче велеа за српско говорно подручје, сарађујући до 2010. и са немачком медијском кућом ВДР.

Од 2006. је ангажована као доцент за српски у Центру за стране језике у Хирту код Келна. Љубав према писању исказује и кроз блог, од 2011, а последњих седам година посвећено ради на роману Одлазак сјајних сенки, чије се објављивање очекује у 2027.

Говори немачки и енглески језик, служи се руским.

Подсећања ради, Фонд и одличја носе печат сећања и дужног поштовања према Браниславу Манету Шакићу, човеку, заљубљенику у чистоту језика и правилног говора, чији су живот и четврт века спикерског рада остали уткани у битисању смедеревског радија.

Значај истоимене награде је утолико већи уколико се зна да је прва, и до скора једина те врсте на подручју бивших држава, од СФРЈ и свих потоњих, до данас, чему у прилог говори и континуитет њене доделе од 1998.године.

За овај аутодокументаристички пројекат, где аутор преиспитује сопствени рад у позоришту, али и породичне односе, Лијешевић је поново добио и Стеријину награду за режију, након прошлогодишње представе Наличје.

„У нашим душама стално ври нешто, стално се преиспитујемо некако, а онда радимо неке друге ствари. Ја дуго некако имам жељу да се окренем себи и да некако у себи и у свом животу проналазим материјале“, наводи Лијешевић.

Представа Госпођа министарка Словеначког народног позоришта из Марибора награђена је Стеријином наградом за заиста изузетну, маштовиту и симболички ефектну сценографију Зоране Петров, затим за раскошан костим Леа Кулаша и иронично заводљиву музику Невене Глушице.

Стеријине награде за глуму су неоспорно заслужено добили Ненад Јездић за улогу Луке Лабана у Професионалцу, Звездара театра, Војин Ћетковић и Ана Мандић за наступе у представи Моје позориште и Бојана Милановић за игру Госпа Ноле у истоименој представи Српског народног позоришта.

„То је та наша потреба да ми од овог света стварамо Царство небеско, а није оно догодљиво. Али нам је дато овде живот да се перемо, да спирамо са себе тај талог, тај који накупљамо“, рекао је Ненад Јездић на конференцији за штампу.

Помало је изненадила одлука жирија да се Стеријина награда за текст савремене драме додели Душину Ковачевићу за Професионалца. Наравно, не због квалитета који је без сумње врхунски, већ зато што је реч о драми написаној пре више од 30 година.

Млади писци Ђорђе Косић и Софија Димитријевић су били у конкуренцији са врло занимљивим и вредним текстовима.

Штета је што жири није подржао млађе писце којима је подршка потребнија, нарочито у оквиру Стеријиног позорја, чија је мисија да развија савремену српску драму и да тако ствара њену будућност.

„База или темељ, нешто између снова основе српског културног наслеђа је моје кретање у различитим правцима и надам се да ћу испунити то велико поштовање које ми је овде, као и прошле године указано“, рекао је Данило Вуксановић, сликар.

Критичари у радовима Вуксановића виде да прошлост није затворен простор, већ жива основа за разумевање садашњег тренутка и његових духовних, културних и цивилизацијских питања.

„Грачаница није само место одржавања изложбе, она је активан учесник у њеном читању. Простор у коме су различите епохе оставиле видљиве трагове свог присуства. Грачаница представља ретко окружење у коме прошлост није музејска категорија, већ део свакодневног искуства“, истакла је Маја Тодић, сликарка.

Десетак сликара на овогодишњој колонији пратиће специфичности косовско-метохијског простора. Традиције, историје и опстанка.

„Различита промишљања, различити ликовни ставови који су овде уједињени са једном причом. Како ће једна колонија поново обогатити овај културни простор и ову нашу културну традицију“, рекао је Ервин Ћатовић, сликар и професор.

Покровитељи овогодишње видовданске манифестације су Канцеларија за Косово и Метохију, Министарство културе Владе Републике Србије, Град Приштина и Општина Грачаница.

„По мени је ово један уникатан и редак случај тог уметниковог излагања пред публиком, јер је уметник на неки начин огољен и сам са собом и зато ми кроз шесту едицију на неки начин померамо границе са уметницима који долазе и представљају своје радове управо на Фестивалу СОЛА“, истакао је Александар Илић, оснивач „Фестивала СОЛА“.

Фестивал који окупља плесаче и кореографе биће употпуњен премијерним приказивањем плесног филма у ВР формату, Dancescapes, пројекта Danube Dance Alliance (DDA). Циљ је био изместити уметност игре изван граница времена и простора.

„Идеја је, исто, да некако плес проширимо изван театра и да га таквог поставимо у неке запуштене, заборављене просторе. У Словенији је читав пројекат на две локације, у Правоугаонику у Велењу и у великом димњаку у Трбовњаку. У Београду је један део настајао на Фонтани младости, један део на улицама“, објаснила је Мојца Мајцен, плесачица и идејни аутор пројекта DDA.

Након Фестивала СОЛА, жива извођења и филм у ВР формату наставиће своју регионалну турнеју. Плесни филмови су корак напред у свету савремене игре, нудећи потпуно другачији контакт са публиком и простором, али не замењујући лепоту уметности покрета.