Посебан догађај биће Франкофони салон књиге у Француском институту од 13. до 16. маја. Сајам се потом сели у новосадску књижару Зенит од 20.до 23. маја. Најављено је и гостовање Валери Леви-Сусан, дугогодишње директорке француске издавачке куће Аудиолиб, чувене по објављивању звучних књига чија је популарност у Француској све већа. Циљ је да се оствари француско-српска сарадња у области издаваштва аудио књига.

Разговори и радионице са ауторком дечјих књига Ан-Гаел Балп  са најмлађима на програму су 15. и 16. маја у Београду.
Карол Фив Ворлд дружиће се с публиком и читати одломке из свог романа Жена на телефону, у Великом Градишту, Крагујевцу и у Београду.

Сектор за промоцију француског језика Француског института  угостиће студенте француског језика и књижевности и њихове професоре са Универзитета из Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца, који ће у Амбасади Француске традиционално прогласити добитника награде Гонкуров избор студената Србије. Лауреат ће бити један од четири романа који су пред крај прошле године ушли у најужи избор за француску награду Гонкур.

Поводом педесетогодишњице објављивања Гробнице за Бориса Давидовича, Француски институт, у сарадњи са Народном библиотеком Србије, организује трибину и изложбу посвећене Данилу Кишу. Гошћа из Француске биће Паскал Делпеш која је на француски превела Кишова дела и
биографију и која неуморно ради на представљању Кишове књижевности у Француској и у свету.

За крај Молијерових дана организатори приређују француско-немачко поетско вече. Сви програми су бесплатни, улаз слободан, а за већину разговора обезбеђен је француско-српски превод.

Детаљни програм налази се на сајту Француског института у Србији.

Поред аутора, о књизи су говорили Милош Јанковић, председник Удружења књижевника Србије, Дубравка Драговић Шеховић, уредница, и Дејан Папић, директор „Лагуне“.

„Виктор пише путописе као да пише најузбудљивије романе и пружа читаоцима своје срце на длану“, рекла је уредница и додала: „Ово нису класични путописи, који могу да буду врло шкрти када је реч о емоцијама. Он воли људе и прилази им без икаквих предрасуда, а често је и врло духовит. Виктор је изванредан писац и, са стилске стране, у неким тренуцима његове реченице се читају као поезија, имају предивну ритмичност.“

Председник Удружења књижевника Србије Милош Јанковић рекао је да има привилегију да годинама другује са Лазићем, који стоји иза Удружења за културу „Адлигат“, и кога изузетно цени због свега што чини за српску културу:

„Када сам добио Викторову књигу да прочитам, схватио сам да то уопште није обичан путопис, већ озбиљна литература и, читајући даље, на немалом броју страница наишао сам на праву поезију.

Виктор има осећај за детаљ. Може сатима да се бави ситницом за коју би 90 одсто људи мислило да је небитна, а која је суштинска, и кад је обради, засија као драгуљ.

Садржајно и суштински тумачи Гренланд. Труди се да га разуме, а не само да га обиђе. Заиста види, а не само гледа. Схвата, а не само бележи. Ово је вероватно најбољи путопис који сам прочитао, јер је Виктор то сјајно међужанровски повезао.“

Јанковић је истакао и да нико у српској књижевности није као Лазић писао о снегу, хладноћи и поларним пределима, као и да су овако квалитетни описи реткост и у светској књижевности.

На почетку свог излагања Папић је признао да издавачи праве грешке, а да је „Лагунина“ била та што је одбила први рукопис Виктора Лазића:

„Десило се то са 'Харијем Потером', а и са овом књигом. Касније смо те грешке почели да исправљамо и, чини ми се, на опште задовољство и нас двојице и читалаца, дошли смо до вредних књига, укључујући и ову најновију о Гренланду.“

Дејан није био одушевљен када је сазнао да ће тема следеће Лазићеве путописне књиге бити Гренланд:

„Чинило ми се да читаоци преферирају егзотичније дестинације него што је то сиви Гренланд, али амерички председник Доналд Трамп се постарао да помогне у продаји књиге“, прокоментарисао је духовито директор „Лагуне“ и додао:

„Показало се да Виктор, као сјајан писац, и од теме која на први поглед не изгледа тако атрактивно уме да направи сјајну литературу која се чита у једном даху.“

Лазић је на почетку свог излагања захвалио Дејану Папићу, који му је много помогао у професионалном смислу, оценивши да „Лагуна“ има велику улогу у књижевности и у личном животу писаца, јер мења нашу културну сцену и сваког писца појединачно.

„Гренланд је чудесан и другачији. Ја га нисам упознао, ја сам га заволео, али га и даље не познајем“, рекао је Виктор, који је за све присутне уприличио и изложбу тупилака – гренландских чудовишта, и с тим у вези осврнуо се на становнике Гренланда:

„Они су навикли да живе одвојено од целог света и једни од других. То је усамљенички народ. Два милиона квадратних километара снега и леда Инуити су настанили својом маштом. Њихова чудовишта нису као наша, сасвим су другачија, као и однос људи према њима. Она су им пријатељи и помажу у свакодневном животу, али нису потпуно припитомљена. Ако се деси период оскудице у храни и дође до већег улова, рећи ће да је чудовиште помогло да преживе.“

Чудовишта Инуита добила су свој физички облик у 17. и 18. веку, када су дошли Данци и питали их како изгледају: „Тако је настала посебна врста уметности – резбарење лица тих чудовишта у костима, најчешће фока, китова и нарвала. Откупио сам или добио десетак тих предмета и могу се видети у Адлигатовом Музеју књиге и путовања.“

Лазић је истакао да се живот Инуита мења и да им је та насилна промена, током које су им, између осталог, одузимана деца и вођена на школовање у Данску, значајно изменила живот:

„Велики број Инуита је незадовољан јер нису прилагођени новом животу и не желе га, а довољно су у њега загазили да су се удаљили од традиционалног начина живота и не могу му се вратити. Тако су остали негде између, па је депресија изузетно заступљена и представља највећи проблем са којим се суочавају, већи и од Трампа и глобалног отопљавања.“

Вече је употпунила и улепшала Милица Миловић извођењем инуитских музичких нумера на гитари, којој је Лазић посебно захвалио, напоменувши да је „инуитски, односно гренландски језик, уникатан. То је језик са највише речи на планети, њихов број је практично бесконачан. Они су осмислили граматички систем у коме једна реч теоријски може бити бескрајна. Уместо синтагми, све спајају у једну реч која садржи све карактеристике неког појма, што језик чини изузетно тешким, јер је готово непреводив.“

Делове из књиге читала је Александра Урошевић, која је одломке из „Гренланда“ адаптирала за емисију „Добро јутро, децо“ Радио Београда.

"Сваки пут кад излазим на сцену или припремам неки програм, осећам велику одговорност и узбуђење. То ми помаже да се усредсредим на извођење, скупим снагу и саберем емоције. Али чим изађем на сцену, ја се у потпуности фокусирам на лик, на улогу коју играм. У нашем програму ја изводим шест потпуно различиих нумера, различитих стилова.

Биће ми наравно тешко, али ја волим трансформацију, волим да се мењам на сцени, тако да сваки мој излазак на сцену изгледа као мали спектакл. Често ме питају која је улога за мене омиљена и најтежа. Раније ни сама нисам могла да одговорим на то питање.Временом сам схватила да је за мене омиљена она улога на којој радим и коју изводим. Тренутно је за мене уога у "Плесу удвоје" омиљена, најважнија и најбоља", рекла је Светлана Захарова, балерина.

Силовит успон за Светлану Захарову догодио се од првог професионалног ангажмана у 17-ој години. Титула "највеће" јединствена је у свету. Њен партнер на сцени и у животу, Вадим Рјепин, подједнако је значајан уметник. Након што је дебитовао на реситалима у Москви и Санкт Петербургу са само 11 година, постао је светска сензација. Потреба да споје своје уметничке приче, да у дијалогу између плеса и музике створе и емоцију више, резултиурала је представом Плес удвоје на врховима прстију  пре десетак година. 

"Реч је о лепоти уметности, уметности свирања виолине и уметности игре. На истој сцени, различити начини изражавања су у дијалогу. Важна је прича, осећања и комбинација свега. Музика је спој различитих епоха и стилова као и кореографије. Заправо, догађај је замишљен као гала вече, из нумере у нумеру се развијају емоције. Иако је репертоар који свирам посебно тежак и виртуозан, реч је о забави у њеном најбољем смислу", рекао је Вадим Рјепин, виолиниста.

Различите епохе и стилови игре, различите виолинске технике, виртуозност , скокови и грациозност, бришу границе између нумера ревијалне представе у намери да се постигне јединствено емотивно искуство. Био је то наизменични низ виртуозног свирања на озвученој виолини и елегантног плеса. Извођење у Београду је 50., са нашом публиком Светлана Захраова и Вадим Рјепин обележили су мали уметнички јубилеј.

Како је саопштено из Министарства културе, овај сусрет је оцењен као „јасан показатељ заједничке посвећености јачању односа две земље", што је потврђено и током Прве седнице Савета за стратешко партнерство, одржане 15. фебруара у Београду.

Двојица министара су се сагласила да потписивање Меморандума о сарадњи у области културе за период 2026 – 2030. године отвара ново поглавље у билатералним односима. Циљ је да се кроз конкретне иницијативе изгради „трајни културни мост који надилази географске и језичке оквире", чиме се пријатељски односи две државе продубљују на најсуштинскијем нивоу – кроз уметност и наслеђе.

Шта доноси нови споразум

Меморандумом је предвиђена свеобухватна сарадња која покрива широк спектар културних делатности. У фокусу ће бити директно повезивање установа културе из Србије и Азербејџана, што ће олакшати организацију заједничких изложби, гостовања уметника и размену стручних знања. Посебан акценат стављен је на заједнички рад на заштити и, у складу са савременим тенденцијама, дигитализацији културног наслеђа, што је од изузетног значаја за очување идентитета оба народа за будуће генерације.

Нарочита пажња биће посвећена подршци позоришној, музичкој и филмској уметности. Планирано је и јачање издаваштва путем превођења значајних књижевних дела са српског на азербејџански језик и обрнуто, као и редовно учешће представника обе земље на међународним фестивалима и сајмовима књига.

Министар Селаковић је предложио да се у оквиру сарадње посебна пажња обрати на представљање културног наслеђа, савремене уметности, филмског и аудио-визуелног стваралаштва, као и сценских и музичких уметности, као области које најдиректније доприносе бољем узајамном разумевању.

Сарадња изван оквира културе

Посета министра Селаковића Бакуу искоришћена је и за разговоре о јачању сарадње у другим стратешки важним областима. Током састанка са Јусифом Абдулајевим, извршним директором Агенције за промоцију извоза и инвестиција Републике Азербејџан, разговарало се о унапређењу туристичке и енергетске размене. Ове две области, уз културу, чине темељ стратешког партнерства Србије и Азербејџана, које укључује и сарадњу у областима грађевинарства, ИТ сектора, пољопривреде, образовања и заштите животне средине.

Као потврда добрих односа и узајамне подршке, Селаковић је захвалио домаћинима на потврди учешћа Азербејџана на Специјализованој изложби Експо 2027 у Београду. Нагласио је да ће присуство азербејџанских представника дати посебан допринос овој светској манифестацији.

Мостови који се већ граде

Јачање културних веза није само ствар будућих планова, већ се ослања на већ успостављене темеље. Дипломатски односи између две земље успостављени су још 1997. године, а од тада је потписано више од педесет међудржавних докумената.

Пример досадашње успешне размене су „Дани културе Азербејџана", одржани у Београду у априлу 2023. године, када је публика имала прилику да се упозна са бисерима азербејџанског наслеђа, укључујући и традиционалну израду ћилима, која се налази на Унесковој листи нематеријалне баштине.

Недавно успостављање директне авио-линије између Београда и Бакуа представља практичан корак који ће додатно олакшати и подстаћи не само културну, већ и економску и туристичку размену. Овај важан догађај симболично је обележен српско-азербејџанским концертом класичне музике у Бакуу, који је извођењем песме Тамо далеко отворила директорка Опере Народног позоришта у Београду, Љубица Вранеш.

Културна дипломатија се тако показује као моћан инструмент „меке моћи" који, заједно са економском и енергетском сарадњом, чини две географски удаљене земље ближим него икада пре, градећи односе засноване на узајамном поштовању, разумевању и заједничким интересима.

Угледни часопис из области путовања и културе Travel + Leisure Музеј Југославије сврстао је међу 27. најбољих светских музеја, а издвојен је као институција која се бави историјом и културним наслеђем.

„С једне стране вам је то велика сатисфакција, велика награда, да се нађете на листи са свим најбољим светским музејима, а с друге стране је то један вид обавезе да наставимо да стварамо простор за дијалог, за разумевање, што иначе Музеј Југославије већ и ради“, истиче директорка Неда Кнежевић.

На актуелној изложби, предмети сведоче о историји из индивидуалне и интимне перспективе. Изложени су уметнички предмети настали у логорима током Другог светског рата, а део музеја претворен је у логорску бараку.

„Најрелевантнија су та аутентична сведочанства и то је управо оно што ми на изложби „Слобода је за нас сан – о заточеништву, страдању и отпору“ желимо да покажемо. То су предмети који су настали у логорима, они су често мали, фрагилни, цртежићи који су једва видљиви, писани оловком или мастиљавом оловком, сакривани у земљу и често откривани тек после рата“, додаје кустоскиња Ана Панић.

Феномени популарне културе често су у фокусу музејских програма. Изложба „Стрип – made in Italy“ представља феномен који је обликовао читалачке навике генерација које су одрастале у Југославији.

„Од 60-их година у Србији и Југославији почињу да се објављују нови италијански стрипови. Међу њима је Блек Стена, чије су лиценцирано издање радили овдашњи аутори, а те епизоде су се касније преводиле у Италији и свету. Посебан феномен је Алан Форд, са изузетним преводом Ненада Бриксија, који је био много популарнији у Југославији него у Италији“, рекао је Ђани Боно коаутор изложбе.

Музеј Југославије чува 75 хиљада предмета који сведоче о историји некадашње државе. Стекао је глобалну препознатљивост, обилазе га туристи из целог света, а недавно је забележен и дневни рекорд са близу 1500 посетилаца.

Јединствени концепт, замишљен као интиман дијалог између две уметности – плеса и музике, стваран је годинама.

Захарова каже да су она и Вадим осмишљавали, пробали, бирали нова дела, мењали репертоар док нису дошли до програма у коме сваки гледалац може да нађе нешто себи блиско. Тако ће на сцени бити уједињене класична и модерна музика, нова и традиционална, одломци из балета заједно са тангом.

Све то провешће гледаоце кроз различите епохе и стилове игре бришући границе између концерта и класичне балетске гала представе уз обећање јединственог емотивног искуства.

Захарова, већ као и њен супруг,  добро позната нашој публици, наступиће на сцени Сава центра и као солиста и у дуетима са маестралним играчима Бољшој театра – Артемијем Бељаковим, Михаилом Лобухином и Игором Цвирком, уз пратњу Београдског камерног оркестра под вођством Миљане Поповић Матерни.

Примабалерина са само 18 година

Светлана Захарова је са само 18 година постала примабалерина Маријинског театра. Потом постаје водећа балерина Бољшој тетра и једина активна prima ballerina assoluta на свету. Има и титулу "Etoile" Миланске Скале, а државна и уметничка признања тешко је и побројати.

Поред активних наступа, данас је и ректорка 250 година старе Московске државне академије кореографије.

Њен супруг Вадим Рјепин је подједнако импреивну биографију и светску славу. Након што је дебитовао на реситалима у Москви и Санкт Петербургу са само 11 година, постао је светска сензација, победивши на такмичењу Queen Elisabeth у Бриселу  као најмлађи учесник.

Од тада, нижу се наступи са свим светским оркестрима и диригентима,као и сва могућа признања међу којима је и титула француског Витеза уметности.

Чувени Јехуди Мењухин га је описао као најсавршенијег виолинисту којег је чуо. У Београду ће свирати на виолини Страдивари из 1733. године.

Плес удвоје – на врховима прстију дело је кореографа Маријуса Петипе, Маура Бигонцетија, Мотоко Хирајаме, Артемија Бељакова, Михаила Фокина и Јохана Коборга, а пратиће га музика Монтија, Глазунова, Сен Санса, Моретија, Чајковског, Пјацоле, Равела, Вилијамса, Маснеа и Бацинија.

„Освешћују теме одрживости и свега онога што нас на неки начин боли у данашњем тренутку, а везано је за коришћење вода, врућине које су све веће и веће, затим нашег становања, степенишних простора и осталих многобројних тема које су веома важне за све нас“, рекла је др Јелена Ивановић Војводић, један од оснивача БИНЕ.

Централна изложба је „Исијавање откривене појавности" и представља награђиване јавне објекте и целине.

„Основне вредности су временско трајање, употребност, корисност, лепота, обичност, дакле нисам ишао логиком да се одаберу радови који су нека врста иконичне архитектуре већ сасвим мала примерена решења“, рекао је проф. мр Зоран Абадић,кустос и коаутор изложбе.

Бина је од оснивања платформа која укључује најширу публику, од професионалаца до деце, у процесе који допиносе очувању животне средине.

Одржава се у организацији Друштва архитеката Београда и Културног центра Београда.

Кад би се исцрпно документовали сви ранији скандали и афере ове наводно аполитичне манифестације, било би то веће поглавље од Наполеонових освајања. Песма Евровизије је увек била индикатор друштвених промена.

„Шездесетих је било доста песама које упоређују жене и лутке. Порука је слојевита – и критика патријархата, и манифест женске надмоћи. Године 2018. се метафора с луткама вратила, кад је Израел победио са строфом 'Ова Барби има шта да каже'. Поред еманципације, и друге теме су се развијале током седам деценија те манифестације – слобода, побуна, емоције блискости, или напротив комплекси супериорности и дистанце“, наводи кустос изложбе Флориан Вагнер.

Дизајн изложбе живи од ланчаних семантика. Експонати су довршени тек у асоцијацијама посматрача. Ту је Кончитина хаљина од пре 12 година, ту је брод на коме је Аустријанац Џеј Џеј прошле године упловио у победу и довео Песму Евровизије у Беч. За остало треба пратити медијске наслове о политици, уценама и бојкотима.

Бечки домаћини гледају трезвено на ситуацију.

„Сваки поглед на историју показаће да никад није било делатности које не би биле и политичке. Подсећам на мото из пионирских дана дигиталне културе, да је и приватно политичко. Песма Евровизије је одувек политика, посебно онда кад се сви утркују у изјавама да није и да не сме да буде“, напомиње Моника Зомер, директорка Музеја савремене историје.

„Бојкот није реалистична шанса да се зауставе ратови. Бојкоти не доносе мир, само спречавају разговор људи различитог порекла и мишљења. Велика снага Песме Евровизије је управо у томе да је она активна платформа за мир, чак иако само симболички. Не мислим да серија отказивања утиче на квалитет овогодишњег такмичења. За свако празно место пријавило се неколико нових интересената. Ко није ту, ко му је крив, био је позван“, истиче Флориан Вагнер.

Нема данас политичније ствари од оних области које су по дефиницији аполитичне. Од спорта, преко популарне уметности, до високе културе, свуда влада диктат политике, не као власти, већ као моралне уцене. Што се Евровизије тиче, што лакше ноте, тим теже оружје.

„Дошао је у Београд и као партизан, и као човек који је као скојевац веровао у једну идеју, веровао у једну државу и доживео је да та идеја нестане, и та држава нестане. Шта је најзанимљивије – што тај дневник осим те личне и идеолошке приче, подлоге, представља слику уметничког српског Београда“, наводи уредник издања Ненад Шапоња из „Агоре“.

„Друштво је сценографија“, говорио је редитељ представе Чекајући Годоа Семјуела Бекета постављене у Атељеу 212, дугогодишњи уредник у драмском програму Радио-телевизије Београд, аутор једног од најобимнијих романескних и приповедачких опуса 20. века.

Приказивање људске природе и односа међу људима и како се неки од њих у затеченој ситуацији мењају, њему је било важно, сматрају тумачи његовог дела.

„Павле Угринов је велики део свог дневника посветио формирању независног удружења писаца, са територије читаве Југославије који су настојали да раде првенствено за књижевност, да и даље промовишу књижевност, да избришу било какве идеолошке, политичке па да кажемо и националистичке пошасти“, истиче књижевна критичарка Слађана Илић.

Пут – од надања у обликовање функционалног друштва до спознаје да нажалост, књижевност нема моћ утицаја на стварност, Павле Угринов, како је сам записао пред крај, зауставља се на „нултој тачки“.

Поводом стогодишњице рођења, о његовој Нултој егзистенцији говориће се 12. маја у Клубу РТС-а, о целокупном књижевном опусу на скупу у Културном центру Војводине „Милош Црњански“ 25. јуна у Новом Саду.

Истовремено, Министарство културе Италије, на чијем је челу Алесандро Ђули, послало је инспекторе како би се провериле све околности несугласица у вези са руским павиљоном. Овај потез показује да је спор добио и институционални и политички карактер на националном нивоу.

Додатну тежину ситуацији даје и став Европске уније. Комесар за културу Глен Микалеф оценио је да је присуство Русије у супротности са европским вредностима, уз могућност повлачења финансијске подршке Бијеналу.

Са друге стране, Фондација Бијенала, коју води Пијетранђело Бутафуоко, тврди да је поступала у потпуности у складу са законима и међународним прописима, наглашавајући да није дошло до кршења било ког права.

Оставка жирија тако постаје симбол шире кризе у којој се уметничке институције налазе под снажним политичким притисцима, док се све гласније поставља питање да ли уметност у савременим околностима може остати аутономна у односу на глобалне сукобе. 

„Осим те личне, осим те идеолошке приче, подлоге, које год да су биле идеологије, представља слику уметничког, српског Београда. Он је био редитељ. Он је први поставио Бекета код нас. Он је пензију дочекао на Телевизији Београд, садашњем РТС-у. Он је као уредник Драмског програма урадио многе велике ствари. При том, има романескни опус од преко 20 романа“, истиче уредник издања Ненад Шапоња.

Угринов бележи свакодневицу са изузетном прецизношћу, у реалном времену, не ретроактивно, из дана у дан, хватајући тренутке свести који већ сутрадан ишчезавају. Кроз те записе открива се аутор загледан у мутну воду времена у ком је живео.

„Бележио је заправо и своја запажања о томе како се односи међу људима, интелектуалцима, једноставно мењају. Како се сами људи мењају у затеченој ситуацији. С почетка парактично с неверовањем да ће се земља распасти“, наводи Слађана Илић. 

„И остаје питање – да ли су те године постојале, и да ли је живот постојао, или сам и сам постојао у вакуму, у једној ћелији и све то сањао. И зауставио се на нултој тачки. И сада треба започети један други живот. Можда, живот ван света и ван живота", бележи Павле Угринов.

Поводом стогодишњице рођења, 12 . маја у клубу РТС-а биће одржано вече посвећено животу и стваралаштву Павла Угринова.

Балетски позив преточио се у драмски где је у Позоришту на Теразијама придружила и певање. Своје три уметничке љубави ствара већ седам деценија.

„И док плешем осму деценију живота, ја се сећам. Некад сам желела да будем лутка, после сам желела да будем лутка која плеше. Ја гледајући ове девојчице, ову лепоту око себе, онако имам љубав бескрајну и према том послу, и рекла бих да имам огромно поштовање према балетским играчима“, наглашава балерина Свјетлана Кнежевић.

Милица Јанкетић у овој бајци сећања, игра мајку главне јунакиње Ане. Из приватног живота у ствари игра своју баку из времена када балет улази у њихов живот, када шездесетих година прошлог века Ани стиже стипендија за усавршавање балета у Русији.

„Представљам једну мајку, једну фигуру, једну подршку заправо једном детету да препозна своје таленте, да препозна своје снове“, објашњава глумица Милица Јанкетић.

Прича прати Свјетлану од њеног одласка из Сарајева у Београд и даље из Београда у Лењинград. Њено одрастање, прве балетске и драмске кораке.

„Године 1960. она оде из Сарајева у Лењинград и тамо остане три године. Свјетлана кад се вратила, апсолутно се вратила не само као балерина, него као и глумица“, наглашава редитељка Настасја Аља Даничић.

„Једна експлозија младости једне разигране представе која буди, евоцира емоције Свјетланине што је она преживљавала као балерина на сцени, а чему сваки балетски уметник, односно млада балерина тежи“ напомиње кореограф Александар Илић.

Канадска кореографкиња Кристал Пите, овогодишња је ауторка светске посланице за Дан игре у којој подсећа на универзалну снагу и значај уметности покрета.

Светски дан игре обележава се широм света сваког 29. априла, још од 1982. године, на дан рођења Жана-Жоржа Новера, реформатора и зачетника модерног балета. Његов циљ је био да истакне значај игре као универзалног језика који превазилази културне, политичке и друштвене границе, повезујући људе кроз покрет и емоцију.

Овај дан уједно подсећа на важност уметности игре у савременом друштву и њену способност да инспирише, покрене и уједини.

Светлосном пројекцијом на највишој згради у Србији и региону BW наставља да подржава и промовише уметност и савремене креативне изразе, те остаје посвећен афирмацији културе као саставног дела идентитета модерног Београда.

Фасциниран сликарем и уопште шпанском културом, у којој је препознао универзални менталитет отпора, издржљивости и борбе који се трансформише у врхунску уметност, Ото Бихаљи-Мерин написао је тротомно дело посвећено Гоји на више језика.

Његово прво издање на српском објављено је тек прошле године и управо оно представља полазну тачку за изложбу Тумачити Гоју: Бихаљи-Меринова визија уметности. Књига је представљена у неколико сегмената.

Ото Бихаљи-Мерин представио целокупан опус Франсиска Гоје, па су га често цитирали други аутори.

У оквиру пројекта Ото Бихаљи-Мерин и Шпанија који је иницирао Музеј наивне и маргиналне уметности, поред изложбе у Институту Сервантес, 14. маја у Салону Ото Бихаљи-Мерин у Београду биће отворена и изложба Од Друге шпанске републике до Франсиска Гоје.

Селаковић је подсетио да су у претходном периоду у отаџбину враћена бројна драгоцена културна добра – сребрни свећњак са двора династије Обреновића, урамљена фотографија краљице Наталије, две српске рукописне књиге Српски октоих и Житије Варлаама и Јоасафа, затим писма Милеве Марић Ајнштајн и Алберта Ајнштајна, потом штап краља Милана са биноклом у дршци, затим бокал из кнежевског сервиса, као и слика Уроша Предића Портрет девојчице са књигом у фотељи.

Сада том низу драгоцености додајемо и репрезентативно дело једног од наших највећих сликара Паје Јовановића, рекао је министар наводећи да је реч о доследној државној политици да се културно благо које припада нашем народу враћа кући, да се чува у нашим музејима и оставља будућим генерацијама као трајно сведочанство нашег идентитета и историје. „На свему овоме изражавамо посебну захвалност председнику Републике и Влади", рекао је министар.

Пајина веза европског оријенталистичког жанра са ратничким и епским етосом Балкана

Павле Паја Јовановић (1859—1957) најзначајнији је српски представник академског реализма и један од најистакнутијих сликара европске и српске уметности с краја 19. и почетка 20. века. Слика Стражар који се одмара припада његовом чувеном оријенталистичком циклусу, који је уметнику донео светску славу.

Стражар који се одмара, као и друге слике ове тематике, представља значајан документ препознавања Балкана, Србије и Црне Горе, али и територија које су остале под османском управом, као посебног простора Европе, у којем, поред сукоба и разлика, постоје заједничке карактеристике, културне особености и вредности.

Паја Јовановић успео је да повеже европски оријенталистички жанр са ратничким и епским етосом Балкана, дајући му етнографску прецизност и утисак аутентичности, као и да локалне балканске мотиве подигне на ниво универзалне уметничке вредности.

С обзиром на то да се велики део оријенталистичког опуса Паје Јовановића налази у приватним колекцијама широм света, Министарство културе је откупом ове слике омогућило да Историјски музеј Србије, као републичка установа заштите, употпуни свој фонд.

Ликовна збирка Историјског музеја Србије континуирано се развија кроз откупе и поклоне како би пружила свеобухватан поглед на националну историју. Дела Паје Јовановића се у највећем броју налазе у Народном музеју Србије и Музеју града Београда, у оквиру којег постоји и Легат Паје Јовановића.

Куповином ове слике Историјски музеј Србије обогаћен је репрезентативним делом из оријенталистичког опуса Паје Јовановића.

Фасциниран делом Франсиска Гоје, написао је тротомну монографију која је објављена на више језика, а њено прво издање на српском је изашло из штампе прошле године.

„Специфично је да то укупно бављење Франсиском Гојом представља проналажење једне универзалности у његовом изразу, односно прилику да се његова дела константно и континуирано отварају и комуницирају са различитим епохама, временима и људима'', наводи кустоскиња изложбе Даница Ђорђевић Јанковић.

Посебан сегмент изложбе чине оригиналне графике Музеја Југославије из Гојине серије „Каприци” које нас сусрећу са универзалним увидима у људску природу. Ото Бихаљи-Мерин их је тумачио у хуманистичком кључу који надилази епохе и идеолошки оквир.

„Тако да је њему био јако битан тај однос савести и естетике, он је то често истицао када је причао о Гоји и о неким другим уметницима, рецимо о Пикасу ког је сматрао духовним братом Гоје. Мислим да је увек тежио да истакне да уметник ослушкује своје време, да одговори на неправде времена у коме живи и да се то рефлектује у његовом делу'', наглашава кустоскиња изложбе Сенка Латиновић.

Уочи отварања изложбе представљена је монографија, до краја јуна ће бити организовано више стручних вођења кроз изложбу. У Легату Ота Бихаљи-Мерина ће 14. маја бити отворена изложба „Од Друге шпанске републике до Франсиска Гоје” која осветљава његов однос са значајним личностима шпанске културе.

„Велики труд смо уложили, а још већи посао нас очекује. Долазак у мађарску престоницу и наступ на важном европском фестивалу игре, до само пре две године деловао сасвим немогуће", рекла је директорка балета, Аја Јунг у обраћању мађарској публици.

„Након година у којима смо делили сјајне ансамбле из Америке, Аустралије, Израела, Канаде, али и безброј европских трупа, коначно се указала прилика да представимо ансамбл који Аја Јунг данас води у Србији. Ово је први пут да имамо српског представника на фестивалу, а уједно и на позориници Националног театра игре“, навео је Петер Ертл, директор те престижне институције.

Сарадња се наставља гостовањем Балетске академије из Будимпеште у Српском народном позоришту, 3. маја.
Један од њених дипломаца, после недавне аудиције у СНП-у, играће за новосадски ансамбл.

Да подсетимо на недавну аудицију, што је уобичајена пракса у свету, а код нас уведена тек прошле године у Српском народном позоришту. За десет радних места јавило се више од 1.500 играча из целог света.

Интересовање играча из Италије, Велике Британије , Јапана, Француске, Шпаније, Канаде, САД, Мексика, Бразила, Словеније, Украјине, Грчке, Летоније, Литваније, Норвешке, Немачке, Холандије, Мађарске, Казахстана, Швајцарске, Чилеа, Кине, Аустрије, Пољске, Аустралије и Новог Зеланда, који су дипломирали у познатим балетским институцијама, попут Академије миланске Скале, Академије париске Опере, Мађарске балетске академије, њујоршке балетске школе „Џофри“, Холандске балетске академије из Амстердама – сведочи о позиционирању Балета СНП-а на светској сцени.

Рођен је на острву Вис 18. октобра 1944. у партизанској болници, из брака Мата, по националности Хрвата, пореклом из Опузена, и Ливије, Београђанке јеврејског порекла, обоје студенти Београдског универзитета који су се почетком Другог светског рата придружили партизанским јединицама на територији Далмације.

После рата школовао се у Метковићу, Мостару, у којем је одрастао, Ријеци и Загребу где је, као некадашњи шездесетосмаш, уписао студије економије и дипломирао.

Радио је за телевизију, радио, новине и филм. Режирао је документарне филмове и ТВ емисије, а по његовим текстовима су други режисери снимали драме и серије, позоришне представе, цртане филмове (Рибље око) или снимали грамофонске плоче (Арсен Дедић, Корнелије Ковач).

Био је уредник загребачког Ока (1973−1991), једног од најутицајнијих двонедељника за културу, не само у СР Хрватској, који је окупљао писце и интелектуалце из целе Југославије.

У периоду од 1981. до 1985. био је задужен за културу у Председништву Социјалистичког савеза Републике Хрватске.

Последњи текст објављен у Хрватској написао је када је на зиду у кварту Дубрава видео графит: Забрањено за Србе, псе и Цигане. Текст је завршио реченицом: Тражите ме међу Србима, псима и Циганима.

Поезија му је уврштена у антологије југословенске, српске и хрватске поезије. Из два брака има три кћери.

Вишу педагошку школу y Hовом Саду, Одсек за ликовну уметност, завршио је 1968. године. Потом је уписао  Факултет ликовних уметности у Београду, Вајарски одсек, где је дипломирао y класи професора Јована Кратохвила 1972. године. Након завршених последипломских студија 1978. добија звање магистра ликовне уметности – вајарства.

У периоду од 1980. до 1994. године имао је статус слободног уметника у Београду. Радни однос заснива 1994. на Педагошкој академији y Суботици, где је предавао Методику ликовног васпитања са практичном наставом. Исте године издата му је монографија Земља и метал, на српском и енглеском језику. Боравио је на студијским путовањима у Грчкој, Француској, Италији, Аустрији, Немачкој, Мађарској, Шпанији и Румунији.

Учествовао је на бројним колективним изложбама у Србији и иностранству. Од 1979. излагао је самостално у Београду, Загребу, Будимпешти, Паризу и другим ликовним центрима. Његова дела налазе се у колекцијама Музеја савремене уметности у Београду, Народног музеја Србије, Савремене галерије у Суботици, Српске академије наука и уметности и у бројним приватним колекцијама. Многе његове скулптуре изведене су као дела у јавном простору у Суботици, Новом Саду, Кикинди и Сомбору.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је  2018, а за редовног члана  2024. године. У оквиру Академије био је члан Академијског одбора за високо образовање. У Галерији САНУ приређена је значајна изложба његових дела Сава Халугин: Позив на одушевљеност (2023).

Био је члан Удружења ликовних уметника Србије, Савеза удружења ликовних уметника Војводине и Удружења примењених уметника Војводине.

„Стварајући у духу разумевања природе различитих вајарских материјала и трагања за обликом, у делу Саве Халугина издвајају се две велике целине. Прва, изведена у камену, обележила је сам почетак Халугиновог стварања и трајала готово 20 година. Друга, коју карактерише избор бронзе као материјала другачијих својстава, омогућила је уметнику да интензивно истражује и остварује помаке унутар своје уметности од средине осамдесетих година до данас. Посебно место у Халугиновом опусу имају цртежи и слике“, наводи се у саопштењу САНУ.  

Области његових уметничких истраживања биле су: синтеза основних токова српске модерне скулптуре у широком распону од експресионизма до надреализма, у динамичној артикулацији свих елемената скулптуралних композиција; моделовање асоцијативних бронзаних организама као и словних знакова особених асоцијација. Вајарским формама откривао је квалитет језика као и есенцијална стања креативног бића.

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности, као и за српску и светску уметност и културу, наводи се у саопштењу САНУ.

„Захваљујући овом пројекту, добићемо и урадити и реконструисати нову мултифункционалну концертну дворану, а у Народном музеју биће реновирана конференцијска сала и галерија. Да покажемо да умемо, али и да имамо где. По још нечему ће Лесковац бити посебан и први. У години када се обележава 150 ослобађања од Османлијског царства Лесковац ће бити први, а чини ми се и једини град у Србији који ће подићи споменик краљу Милану Обреновићу“, каже Горан Цветановић, градоначелник Лесковца.

„Лесковачка култура за сва чула није само склоп програм, она је израз једне озбиљне, промишљене и одговорне културне политике, политике која разуме да се на културу не гледа као трошак већ као на темељ развоја, да она није и не може бити привилегија појединаца, нити привилегија само престоног града и још једног до два велика града, већ управо привилегија свих грађана у свим градовима, у сваком месту у Србији“, истакао је министар културе Никола Селаковић.