Уговор о финансирању потписали су министар културе Никола Селаковић и председник општине Кладово Горан Матовић. Министар Селаковић је истакао да верује да ће ова значајна инвестиција привући љубитеље како рекреативног, тако и културног туризма на „источну капију“ Србије, дајући нови подстицај локалном развоју.

Ово улагање је део шире подршке, с обзиром на то да је Министарство културе од априла 2024. године финансирало различите програме и активности у општини Кладово у укупном износу од 58,5 милиона динара, чиме се потврђује стратешки значај овог краја.

Пет векова историје као темељ будућности

Средства су конкретно намењена адаптацији и енергетској санацији мултифункционалне сале у оквиру Визиторског центра смештеног унутар зидина историјске тврђаве Фетислам.

Ова средњовековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја, недавно је прославила 500 година постојања и представља туристички и културни епицентар региона.

Подаци Туристичке организације Кладова показују да је само у марту ове године тврђаву посетило 1.289 туриста, што указује на њен огроман потенцијал. Комплекс већ поседује и летњу позорницу са око 800 места, где се одржавају бројни културни догађаји, од позоришних представа до концерата.

Најновија инвестиција Министарства културе надовезује се на претходне, обимне радове на ревитализацији тврђаве. У недавној прошлости, у обнову и реконструкцију Фетислама уложено је око 1,3 милиона евра кроз пројекат „ЕУ за културну баштину и туризам“, који је финансирала Европска унија.

Сам Визиторски центар, у којем ће се одвијати радови, изграђен је уз суфинансирање ЕУ кроз програм прекограничне сарадње Румунија-Србија у периоду од 2017. до 2019. године. Ова континуирана улагања, која комбинују национална и европска средства, сведоче о препознатом значају Фетислама као кључне тачке културног наслеђа Подунавља.

Децентрализација културе као стратешки циљ

Програм „Градови у фокусу“, који је Влада Србије покренула 2016. године, осмишљен је са циљем децентрализације културног живота и јачања капацитета локалних самоуправа широм земље. Идеја је да се кроз улагања у инфраструктуру и програме створи мрежа градова који постају препознати као национални центри културног развоја, доступни свим грађанима.

За 2026. годину, кроз овај програм опредељено је укупно 394 милиона динара за подршку 30 пројеката. Поред Кладова, које је добило највећи појединачни износ, средства су ове године додељена и Зајечару, Књажевцу, Прокупљу и Босилеграду за реконструкцију домова културе, модернизацију биоскопске опреме и друге пројекте од локалног значаја.

Ова инвестиција у Кладову савршено се уклапа и у ширу стратегију развоја туризма у Подунављу, коју подржавају како Влада Србије, тако и Европска унија кроз Стратегију за дунавски регион. Јачање прекограничне сарадње, посебно са суседном Румунијом, у областима туризма и заштите животне средине један је од приоритета.

Развој културних локалитета попут тврђаве Фетислам ствара разноврснију и атрактивнију туристичку понуду дуж Дунава. Са обновљеном мултифункционалном салом, Фетислам ће постати још функционалнији културни центар, спреман да током читаве године угости конференције, изложбе и друге догађаје, додатно јачајући своју позицију истинске капије културе на истоку земље и повезујући богато наслеђе са савременим потребама посетилаца.

У Аникиној кући, ту поред Бетовенових стаза, ова аустријско-српска пијанисткиња поново зове на дружење уз класичну музику и пробрана књижевна дела.

Гошћа је Елизабета Леонскаја, још једно врхунско име глобалне клавирске сцене. Извела је Бетовенову Сонату 32, опус 111, његову последњу. Коју причу прича тај тужни мол?

„Већ је прича за себе то што је последња. Значи, он је завршио са циклусом 32 сонате. Није компоновао три-четири става као иначе, него је завршио у тој некој специјалној сфери“, наводи пијанисткиња Аника Вавић.

„Један од највећих генија који је икад живео знао је већ са 32 године да се његово чуло слуха никад неће вратити. Каква је то само патња за једног композитора, какво срце! У својој последњој сонати Бетовен се упутио на емотивно путовање кроз судбину. И наравно он ту није сам, увек је говорио да кад компонује разговара са богом. Други став сонате подиже се равно на небо, онда понизно спусти на земљу, ту где смо ми“, каже пијанисткиња Елизабета Леонскаја.

Бургова глумица Петра Морце читала је новелу Сироти музичар Франца Грилпарцера. Грилпарцер је написао говор који је читан на Бетовеновој сахрани 1827. године.

У најтоплијој бечкој ноћи од почетка мерења, носталгија је давала тон. У реалном свету, све тече добро у Аникиној каријери.

„Почетком децембра ћу бити поново у Лисабону. Ја сам са Гулбенкиан симфонијским оркестром пуно пута свирала. Овог пута се враћам и изводим португалско прво извођење Концерта број 4 Родиона Шчедрина, чију сам руско-аустријско-финску премијеру свирала с Гергијевим, а немачку у Вајмару. У Србији још није извођен, што би била моја велика жеља. За то сам се борила свим силама. Требало је да свирам с Гергијевим концерт у Београду“, наводи Вавићева.

Високо у виноградима изнад Беча, док полако попушта врелина дана, лако је веровати у лековиту моћ музике.

Вести које се овде слушају су из 1820. године и баве се дилемом коме је у ствари Бетовен посветио последњу сонату, својој бесмртној љубави, или цару.

Кроз филмске плакате, фотографије из породичне архиве Лаушевић и архивску грађу, изложба представља преглед богатог филмског и позоришног опуса Жарка Лаушевића, са посебним освртом на улогу у филму Официр с ружом, за коју је 1987. године на Пулском филмском фестивалу награђен Златном ареном за најбољу мушку улогу.

Изложба ће бити отворена за посетиоце током трајања фестивала, сваког дана од 10 до 19 часова.

У оквиру програма биће представљена и Монографија Жарко Лаушевић, у издању "Хипатије" из Београда, коју је приредила Радмила Станковић. Промоција ће бити одржана 10. јула 2026. године у 14 часова у Фестивалском центру 73. Пулског филмског фестивала.

Монографија доноси сведочења више од педесет Лаушевићевих сарадника и пријатеља, као и богату документарну грађу из приватне архиве Жарка и Аните Лаушевић.

На промоцији ће, поред приређивачице Радмиле Станковић, говорити Бенита Мариновић из издавачке куће "Хипатија", док ће разговор модерирати књижевник Ђорђе Матић, један од аутора текстова у монографији.

За Душана Ђукарића акварел је уметност која открива светлост, за којом он трага целог живота путујући од града до града.

„Цео живот, чини ми се да сам учио како да држим четку, како да сликам, а схватио сам само једно, да акварел треба научити слушати – слушати боју, слушати воду, слушати и контролисати ту случајност коју носи вода. Она преноси сваки додир четке и боје, а папир памти ту емоцију коју посматрач кад се нађе пред неком сликом, доживи, открије и поистовети са неком својом успоменом, неким својим осећајем. Откад тог момента слика почиње да живи и да се гради, а не откад уметник стави потпис“, објашњава уметник Душан Ђукарић.

У богатом опусу једног од најпризнатијих мајстора ове захтевне технике Душана Ђукарића посебно место заузимају мотиви Београда.

„У свакој згради, у свакој цигли уграђена је светлост и чини ми се када бих насликао град, односно када бих насликао сенку, тај град би био препознат само помоћу сенке. Тако да је акварел једна уметност која тражи од уметника да јој се прилагоди, да буде њен ученик, а не учитељ“, истиче Ђукарић.

Галерију Сингидунум основало је Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије 1980. године са циљем да у изложбеном и продајном простору галерије афирмише радове својих чланова.

„Ми се поносимо ових четрдесет шест година што смо ми изнедрили стварно неке, ухм, битне, ух, уметнике, односно оне који су освојили разне награде и, и признања светска у области примењене ликовне уметности, а опет дајемо шансу и младим колегама уметницима који су тек дошли са академије, који су тек постали чланови УЛУПУДС-а. Неко можда са страхом се пријављује и на наше изложбе и на наше конкурсе и то је, чини ми се, улога галерије Сингидунум која ево већ скоро пет деценија чврсто стоји овде“, истакла је Маја Шкаљац Станошевић, историчарка уметности.

УЛУПУДС има девет секција, чији чланови у Галерији Сингидунум организују бројне тематске, самосталне, ауторске и колективне изложбе.

Уз Машу Вуковић, награду и посебно признање фестивала добио је и Лев Машаров, који се издвојио као један од најперспективнијих младих уметника.

Маша Вуковић и Лев Машаров имаће заједнички наступ идуће године на отварању 10. јубиларног Обоа феста.

Девети Обоа Фест одржан је у сали Београдске филхармоније од 27. до 30. јуна ове године.

Гост и ментор био је Доминик Воленвебер, соло енглески рог Берлинске Филхармоније и један од најугледнијих светских извођача на овом инструменту.

Подршку фестивалу пружили су СОКОЈ – Фонд за културна давања и Београдска филхармонија.

Аутофикцијски текст кроз имагинарни разговор сина кога тумачи Миодраг Драгићевић и оца у улози Миодрага Крстовића пробија границе класичног позоришта. Емоција ипак остаје иста.

„Ако желим да то буде истина на сцени и да то буде онако сирова нека емоција и нешто с чиме ће људи да се поистовете и да верују томе што ја радим, просто да не буде глума – зезнули су нас са именом професије. Мислим, све је само није глума, јер кад глумиш, онда то није добро, онда се то види и просто лажно је. Тако да увек је исто. Ја се увек дајем, било да је ова форма или друга форма. Исти је ниво ангажмана с моје стране“, објашњава глумац Миодраг Драгичевић.

Представа у драматизацији Пола Паскоа прошле године имала је премијеру у Паризу. Пред домаћом публиком је форма на граници жанрова, али и медија. Идеја је истражити како се потиснута осећања могу поставити кроз преплитање монолошке и дијалошке форме.

„Прича о једном сину који је живео у сенци свог оца који покушава с њим да се суочи, а и даље што више одраста, све више схвата да заправо личи на свог оца и да и сам није у стању да искаже неке емоције“, истакла је редитељка представе Наташа Радуловић.

Филмски сегменти унутар представе Следећи пут када дотакнеш дно, које потписује Никола Полић отварају питање граница савременог театра и могућности да се катарза оствари у простору између позоришне и филмске уметности.

„Професор оргуља је, после само неколико часова, предложио да се интензивније усавршавам и да се пријавим на државно такмичење за младе оргуљаше у Немачкој. Тај предлог је првобитно изазвао шок, али тако је почела моја каријера оргуљаша, тако су оргуље постале моја страст“, присећа се оргуљаш Јулијан Емануел Бекер.

Од тада, Јулијан Емануел Бекер освојио је прве награде на најпрестижнијим такмичењима. вежба пет сати дневно већ девет година. Посвећен је, талентован и успешан. Будућност види у педагогији, концертним путовањима и обавезама везаним за свирање оргуља у цркви. Његов приступ оргуљама је једноставан – Јулијан у регистрима увек тражи звук оркестра.

„Можда је најизазовније код оргуља то што ниједан инструмент није исти, морам да се прилагодим величини инструмента, броју регистара, положају клавијатура. То је уједно и оно што највише волим код овог инструмента. Стварам сопствени оркестар увек на другачији начин“, истиче млади оргуљаш.

Мини турнеју која је претходила Београду осмислио је са потпуно различитим програмом од репертоара на затварању Дана оргуља. Желео је да се београдској публици представи делима важним за историју оргуља, желео је себе да представи у најбољем светлу.

Фестивал је завршен. Нова имена као што је Јулијан Емануел Бекер акцентују светлу будућност овог величанственог инструмента.

„Културни идентитет једне државе мери се неговањем културе на свим нивоима. Ово се интезивирало у последње време због тога што је Лесковац понео титулу престонице културе а надам се да ће и убудуће бити тако", проф. др Јелена Цветковић Црвеница, диригент.

Синоћним програмом Лесковац је показао зашто је ове године национална престоница културе. Ова више него оправдана титула је не мали залог за будућност.

„Ми постављамо стандарде, показујемо колико смо вредни али да можемо увек више. Ова престоница јесте програм али много више од тога ћемо добити. То је концертна дворана која је потребна граду, ту је музеј који ће обновити галерију и конференцијски простор, и наравно споменик Милану Обреновићу ослободиоцу", изјавила је директорка лесковачког Културног центра Сања Цонић.

На градском тргу и концерт руског „Бис Квит" оркестра из Сант Петерсбурга и национални ансамбл „Коло", програм какав приличи Лесковцу и Србији.

„Лазарев избор нас увек обавезује. То је дан кад се Видовчицом умивају очи наше и душе да бисмо кроз сва маглена искушења историје јасно видели ко смо, шта смо, одакле долазимо и куда идемо. Нека овај Златни крст буде подсетник на победу духа над материјом. Хвала на овом пресветом дару који примам са заветом да ћу га носити као одбрану српске душе, српског имена и језика, тако ми Бог помогао“, рекао је Нешић.

Награду му је уручио прошлогодишњи добитник овог признања Братислав Р. Милановић.

Награда „Грачаничка повеља” припала је песнику Браниславу Матићу из Београда. Признање „Kондир Kосовке девојке“ добио је песник Бранко Стевановић, а награда „Перо деспота Стефана Лазаревића“ додељена је песникињи Ирени Плаовић.

Осим добитника награда, на видовданском пеничком бдењу своје песме казивали су и други песници са KиМ, централног дела Србије и шире.

Кад се уметност скупља четврт миленијума, крпљењу нема краја.

Друга показује инвестиције у ново. У главном делу изложено је најскупље из збирке – Микеланђело, Рубенс, Бош, Бројгел и Дирер. Четири визуелне стратегије, а све заједно раде у славу Дирерове студије зеца из 1502. године.

„Некад се чује: чему толико узбуђење, то је само зец на папиру. Али онда се отвара широки круг амбивалентног смисла. Кад се приђе ближе, импресија правог зеца је моментална. Значи, радио је на живом моделу у природи. Осим што нема живог зеца који ће позирати тако мирно. Дакле, Дирер је сликао препарираног зеца у атељеу. Ако јесте, зашто изгледа као да ће сваког тренутка одскакутати с подлоге?“, пита се Ралф Глајз директор Албертине.

„Тешко је из фундуса од милион објеката изабрати 80 најбољих. Некад је довољно узети најпознатије. Овде међутим доминира нешто друго. Одабрани су предмети који причају најлепше приче – о себи, о темпоралности, колекционарској страсти и рађању музеја. Као ова инсталација савремене италијанско-немачке уметнице Розе Барбе. То је улагање у оно што ће сутра преносити приче о нашем времену“, истиче кустос изложбе Кристоф Мецгер.

Чак и кад посетиоци прихвате да су карактеристике новог инсталација, кинетизам, симулација радних и материјалних процеса, опет се сви врате Диреровом акварелу. Њега увек прати осећај хитности, јер се излаже само на три месеца, једном у декади, и готово.

„Иако често копиран, Диреров зец је сачувао иконичку предност. У оку се види минијатурни рефлекс прозора што је просторни кључ, истовремено шифрирана порука којом аутор одаје поштовање реализму Старог бургундског сликарства“, објашњава Глајз.

За неког ко има 500 година, Диреров зечић се добро држи. Свеједно је он хронични пацијент који тражи непрестану пажњу рестауратора. Читави тимови се баве његовим здрављем, да ли крзно блиста, да ли око рефлектује, да ли се се папир тањи.

Колико дуго ће овај пољски зец још да траје? Барем овог лета се то питање не поставља. Ту је и радује се посетиоцима из целог света после година проведених у мрачном инкубатору.

„Кроз такве празнике грађена је свест о заједништву, свест о припадности и свест о одговорности према наслеђу које је стварано вековима, а у том процесу култура има незамењиву улогу. Она нам омогућава да прошлост разумемо не само као низ догађаја, већ као живо искуство које обликује наше вредности и наш поглед на свет. У овом дану сабрана је духовна свест српског народа утемељена на Лазаревој жртви, на Милошевом херојству и на Косовском завету који нас обавезује не само да памтимо, већ и да будемо достојни памћења”, рекао је Селаковић.

Министар је нагласио да изложба чува тај историјски и духовни континуитет кроз аутентичне предмете, од медаља и споменица до уметничких дела и писаних историјских сведочанстава.

„Пред нама се открива прича о једном времену у којем је држава кроз културу памћења обликовала сопствени идентитет. Посебно је важно што ова изложба показује да култура памћења није статична. Она се развија, обогаћује и прилагођава времену у коме живимо, чувајући суштину, али и проналазећи нове начине да се приближи савременом човеку. Тако се традиција не губи, она добија свој нови живот. Поготово је важно инсистирати на том сталном надограђивању традиције, управо из разлога што живимо у времену у којем је историјски ревизионизам израженији можда више него икад“, указао је Селаковић.

Подсећајући да су генерације наших предака давале допринос грађењу култа Видовдана, Селаковић је поручио да је изложба позив на дијалог, размишљање и на лично преиспитивање односа према прошлости, јер „тек када разумемо дубину сопственог наслеђа, можемо истински да разумемо и сопствено место у времену у којем живимо“.

Поручио је да спој наслеђа и савремених технологија омогућава да прошлост не остане затворена у витринама, него да проговори живо, разумљиво и снажно, нарочито младим генерацијама које су позване да Косовски завет преузму, разумеју, чувају и надограђују.

Улаз на изложбу је бесплатан 27. и 28. јуна 2026.

Следећи наступ, такође у сали Београдске филхармоније у 20 часова, биће концерт ментора Обоа феста, Доминика Воленвебера, који ће извести композиције компоноване за енглески рог и обоу, уз клавирску пратњу Марка Богдановића.

Гост концерта је Ивана Дакић, која ће заједно са пијанистом Игором Главашићем извести његову композицију Песма сна, посвећену Обоа фесту.

Гост и ментор овогодишњег Обоа феста Доминик Воленвебер је солиста Берлинске филхармоније на енглеском рогу и један од најугледнијих светских извођача на овом инструменту, за којег кажу и да је „најбољи енглески рог свих времена“.

Фестивал се затвара 30. јуна концертом полазника Обоа феста и Дувачког оркестра Факултета музичке уметности у Београду, такође у сали Београдске филхармоније, а први пут биће одржан и мастерклас за инструмент обоа–енглески рог.

Подршку фестивалу пружили су СОКОЈ, Фонд за културна давања и Београдска филхармонија.

Њен дојам о сликараским радовима цитирао је на отварању изложбе директор Галерије Приштина са седиштем у Грачаници Небојша Јевтић.

„Поред свих различитости у приступима рукопису уметника, овогодишња продукција ипак има једну нит која је повезује. То је нит спокоја који неуморно обитава у нашим црквама, манастирима, споменицима културе, а који су уметници осетили током седмодневног боравка на Косову и Метохији. Тај дух се прожима кроз цео опус овогодишње колоније и даје наду за опстанак у тешким временима“, навео је Јевтић.

Награда „Лонгин“ за 2026. годину додељена је сликару Јошкину Шиљану, за свеукупно стваралаштво из области ликовних уметности. Због проблема техничке природе није присуствовао додели награде.

Награда „Димитрије Поповић“, за најуспешнијег младог ствараоца на Ликовној колонији, додељена је академском вајару и студенту мастер академских студија Стефану Бошкоћевићу из Штрпца.

„Мој рад говори о вечитој борби човека за опстанак, за борбу. Рогови су ту као мотив опстанка и те вечите борбе која је увек ту. Те борбе младих и нашег Димитрија и свих нас овде вечерас. Хвала“, рекао је награђени вајар.

Покровитељи колоније, изложбе и награда су Министарство културе Владе Републике Србије, Канцеларија за Косово и Метохију, Скупштина града Приштина и Општина Грачаница.

У преостала два дана до Видовдана, у Грачаници, Призрену, Бабином Мосту биће одржан избор за најлепшу Косовку девојку, затим песничко бдење, књижевни часови, Света архијерејска литургија и парастос страдалим српским јунацима на Газиместану.

Сви заинтересовани љубитељи уметности моћи ће да у Лесковцу, дођу у Музеј, и да се упознају с овим ремек-делом – до сутра увече, до 22 сата.

Пошто слика треба да буде проглашена за културно добро од великог значаја, степен влажности ваздуха у просторији где се држи, температура, светслост... све су то били услови који су морали бити испуњени.

Директор Народног музеја у Лесковцу Небојша Димитријевић каже да сви који дођу да виде слику, могу да се упознају са осталим садржајима Музеја, имајући у виду са је у овој години Лесковац престоница културе.

„То је у оквиру манифестације Престонице културе и дела који се зове Национално благо, где ћемо имати, надам се, крунидбене инсигније краља Петра и где ће људи из овог дела Србије моћи да се упознају са предметима од националног значаја за које је потребно, како да кажем, отићи до Београда”, додао је Димитријевић.

Сви објекти музеја раде: Царичин град, Текстилни музеј у Стројковцу, Етнографски музеј, и наравно – главна зграда Музеја у центру града.

Улаз је слободан и организују се вођења за све посетиоце.

„Добијете једну јединствену причу о српском Манчестеру, о, како да кажем, осам и по хиљада година дугој историји на овим просторима”, истиче директор Димитријевић.

И током викенда на централном градском тргу – велики број догађаја, сценских спектакала. На овај начин, Лесковац оправдава епитет националне престонице културе за 2026. годину уз слоган „Култура за сва чула”.

Фондација „Александар Тишма" награду додељује за целокупни књижевни опус ауторима чије дело превазилази границе језика и простора, а такав је и опус босанскохерцеговачког и хрватског писца и новинара Миљенка Јерговића.

„Ја ју доживљавам првенствено као неко ко се у свом одрастању и формирању током осамдесетих година напросто одредио појединим Тишминим књигама и врло је чудно, готово па заумно искуство, примати награду човека којег сте познавали и који је у вашој меморији трајно жив човек”, изјавио је Јерговић.

Реч је о највећој инвестицији у манастирски комплекс након његове велике обнове пре 40 година, када је ова светиња обележавала осам векова постојања.

„Мајка српских цркава, Света царска лавра студеничка, задужбина Светог Симеона Мироточивог који је објединио и ослободио српске средњовековне земље и који је родоначелник светородне династије Немањића, данас је место где смо дошли да се поклонимо моштима наших светих, али и да потпишемо уговор којим се стичу услови да се започне потпуна реконструкција старог конака из 1912. године“, изјавио је Селаковић приликом посете манастиру.

Он је додао да је пред Министарством културе веома значајан задатак да, у договору са државним руководством, покуша да обезбеди додатна средства за овај сложен и одговоран пројекат.

Значај „првог међу манастирима"

Манастир Студеница, задужбина великог жупана Стефана Немање подигнута крајем 12. века, представља камен темељац српске духовности, државности и културе. Због изузетне архитектуре, која представља јединствен спој романичког и византијског стила познатог као Рашка школа, и непроцењивих фресака из 13. и 14. века, манастир је 1986. године уврштен на Унескову листу светске културне баштине.

У манастирској цркви почивају мошти оснивача, Светог Симеона Мироточивог, његове супруге Свете Анастасије и њиховог сина, првог српског краља Стефана Првовенчаног, потоњег Светог Симеона.

Наглашавајући посебан статус ове светиње, министар Селаковић је истакао да Студеница заслужује другачији приступ и бригу државе.

„Манастир Студеница није тек један у низу манастира, већ је први међу манастирима српским. Зато је игуман студенички увек заузимао прво почасно место још у далеком српском средњем веку. Из тог разлога он заслужује потпуно различиту и другачију бригу“, поручио је Селаковић, додајући да је Студеница „важна колико и Хиландар, ако не и мало важнија зато што је Студеница 'родила' Хиландар и зато се с правом назива мајком српских цркава“.

Реконструкција конака и откривање прошлости

Највећи део одобрених средстава, како је наведено, биће усмерен на потпуну реконструкцију великог манастирског конака, здања које датира из 1912. године. Овај објекат је од кључног значаја за живот и функционисање манастирског братства, а његова обнова представља захтеван конзерваторски и грађевински подухват.

Друга два уговора односе се на наставак археолошких истраживања. Средства ће омогућити спроводјење антрополошких анализа и идентификацију костију и земних остатака који су пронађени током ранијих ископавања унутар комплекса. Ова истраживања могла би да пруже нове, драгоцене увиде у живот манастира кроз векове, али и да открију више о личностима које су биле сахрањене унутар манастирских зидина.

Улагање у Студеницу део је ширег тренда повећаног државног финансирања обнове кључних споменика културе. Последњих година издвајају се значајна средства за обнову манастира Хиландар на Светој Гори, тешко оштећеног у пожару 2004. године, као и за свеобухватну обнову манастирског комплекса Манасија, задужбине деспота Стефана Лазаревића. Ови пројекти, заједно са новим улагањем у Студеницу, потврђују стратешко опредељење државе да сачува и обнови највредније бисере своје културне и духовне баштине.

„Не само нама Београђанима и локално, већ и на међународној сцени Битеф има своје запажено место. Педесет девети је, у сусрет 60. идемо и надам се да у том једном кругу тражимо и нове изразе и нове сарадње, нове уметнике и нове праксе, све оно што се негде од Битефа и очекује“, каже Јелена Медаковић.

Концепт и слоган 59. Битефа представио је председник Одбора Битефа и селектор фестивала Спасоје Ж. Миловановић. Истакао је да је наслов овогодишњег фестивала „Усуди се да сазнаш“ настао као последица процеса селекције, а не као полазна тачка за избор представа.

Оно што их повезује није тема којом се баве нити естетика, већ поглед на свет који из њих произлази.

Као пример, Миловановић је навео представу Предмет Медеја Црногорског народног позоришта у режији Дијега де Брее, која ће 14. септембра у Народном позоришту у Београду отворити 59. Битеф.

Како је објаснио, у овој представи Медеја и Еурипидов текст постају предмет тумачења и стављају у фокус питање начина на који интерпретирамо одређене догађаје.

Покровитељ 59. Битефа је Секретаријат за културу Града Београда. Подршку овогодишњем издању пружила је и компанија Кока-Кола ХБЦ Србија, дугогодишњи партнер фестивала.

„Опера Турандот је веома позната у целој Кини. Пучини је, пре 100 година, на основу ритма једне кинеске мелодије коју је чуо из музичке кутије, креирао целу оперу. То није само опера, то је аутентична прича са истока. Иако принцеза као што је Турандот није заиста постојала, захваљујући овом делу и његовим карактеристикама, људи широм света упознају нашу културу“, објашњава Jао Хонг, која је у опери Турандот у улози Лиу.

Кинеска национална опера највеће је оперско позориште у Кини и водећа музичко-сценска институција. Према њиховим речима, Турандот је мост између Истока и Запада, као и сусрет две велике традиције.

„Сви су уметници из Кине, и у хору и оркестру и солисти и балет, биће примена и неких нових технологија, и заиста мислим да је ово за Београд спектакл“, истакла је Марија Јелић из Интернационалне оперске фондације.

Турандот је на репертоару Националне опере Кине скоро две деценије и сматрају је једном од својих најуспешниих продукција. Гостовање у Београду је 192. извођење и почетак њихове прве турнеје по источној Европи.

„Она има и слике, и портрете, и религиозне слике, иконе, богослужбене предмете, документе, и то заиста јесте један разнолик материјал којим смо хтели да покажемо због чега је Карловачка митрополија специфична. Али исто тако смо желели да прикажемо њене одјеке у савременом свету, односно како је развој те верско-политичке организације допринео и развоју образовања кроз делатност Карловачке гимназије, развоју економије кроз развој винарства, односно појаву чувеног вина бермет, које је и данас препознатљиво за Карловце. Или у крајњој линији, обраду коже или других старих заната који на неки начин и данас постоје у нашој регији, показују како су то биле вредности које трају“, наглашава Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске.

Ова ризница која говори о заиста богатој историји и продукцији Карловачке митрополије, настала је преданим радом кустоског тима галерије у сарадњи са другим важним установама културе и уметности у земљи и иностранству.

„Установе са којима смо сарађивали за ову изложбу, рецимо јесте Епархија загребачко-љубљанска, затим поред Епрахије будмске, наравно Епархија сремска и Епархија бачка, али и низ музејских установа попут Музеја Војводине, који такође учествује у обележавању великог јубилеја Матице српске, затим Народног музеја Србије, музеја из Вршца, музеја из Панчева, од којих смо позајмили чувену Сеобу Срба“, наводи кустоскиња Александра Человски.

„Међу најинтересантнија дела свакако се убраја Звездана плаштаница из средине осамнаестог века, дело Христофора Жафаровића, иначе први пут изнета из Цркве Светог Георгија у Будимпешти. Затим су нама у Галерији увек интересантни предмети примење уметности које овога пута излажемо захваљујући Музеју Српске православне цркве. Имамо једну интересантну слику Паје Јовановића, портрет Франца Јозефа Првог из приватне колекције“, напомиње кустоскиња Ивана Јањић.

Сваког викенда одржавају се кустоска и ауторска вођења, а креиран је и посебан водич за најмлађе посетиоце.

У НИЈП „Панорама-Јединство“ часопис Стремљења издају „од Видовдана до Видовдана“, пуних 66 година.

„Његов садржај обилује бројним прозним и поетским прилозима, портретима писаца, есејима и још много натписа из преко 50 рукописа аутора претежно са Косова и Метохије. Такође, овај часопис је препознат на целом српском говорном простору. Посебно његов генерацијски и стилски правци који су базирани на традицији, а истовремено прате савремени књижевно-уметнички тренутак“, рекла је на промоцији директорка „Панорама- Јединство“ Рада Комазец.

Часопис и издања прозе и поезије сведоче да НИЈП не издаје само лист Јединство. Комплетним издаваштвом говори о српском битисању и трајању на просторима Косова и Метохије.

Комазец је рекла да су под кровом ове издавачке куће ницали песници чији су стихови одјекивали јаче од историјског историјских потреса, те да „књиге могу да изгоре, зграда може да се отме и да се сруши, али истина исписана мастилом, са љубављу и вером у сопствени род, остаће заувек и вечна“.

Подсетила је да је први број Јединства изашао децембра 1944. године, и „да је од тада до данашњег дана Јединство светионик на ветрометини историје“.

„Његове странице су ковчег у који се остављала душа нашег народа и бедем са којег се чува ћирилица“, рекла је Комазецова.

У НИЈП „Панорама-Јединство“ успели су да 1999. године, када се Србима на КиМ десио прогон и погром, да уз помоћ Кфора сачувају један део богате издавачке продукције, а све остало је уништено, спаљено или завршило ко зна где.

Културни посленик и песник Ратко Поповић за НИЈП „Панорама-Јединство“ каже да је „кула Немањићка у коју се сви усељавамо својом душом, духом, нормално и свим својим сазнањима која желимо да на неки начин преточимо у текст, у писмо и да оно траје и да служи покољењима“.

За часопис Стремљења, Поповић каже да су дала прилику свим културама на Косову и Метохији да могу да дођу до пуног изражаја и да могу своје стваралаштво да афирмишу.

„Када се само сетимо колико је ту учињено за албанску културу, за турску културу, за културу Рома, колико је учињено исто тако за културу Горанаца и других, мислим хајде сада да кажемо исти смо народ са Црном Гором и Црногорцима и тако даље.., то је немерљив један допринос био за заједнички суживот. Нажалост, све се то распршило и отишло је негде далеко у нека беспућа која нас ничему нису одвела нити нас воде“, рекао је Поповић.

Лист Јединство, додаје Поповић, има немерљиви допринос и за опстанак Срба и њихово трајно сведочење.

„И мислим да је то наш светионик, светилник, да је то једна велика тврђава у коју се духовно увек и занавек ћемо се ту задржати и усељавати. Поготово што имамо толико велики број долазника, младих песника, писаца и ја им желим пуно, пуно среће и само нека наставе овим путем, као и Јединству и Стремљењима да трају док је века и света, док је српскога рода“, захвалио се Поповић.

Бивши уредник часописа Стремљења и песник Радомир Стојановић говорио је о двема новим збиркама поезије – Писмо из царског Призрена песникиње Радмиле Кнежевић и Искра живота песникиње Милице Симоновић Станојевић.

О њиховим порукама, Стојановћ је цитирао Иву Андрића, који на на једном месту у Знаковима поред пута пише: „Песничке слике и поређења слична су земљи богатој рудним благом. У њима, у њима има доста просте игре речи у којој нема ни тачности ни значења, али има доста драгоценог смисла који нам је потребан и којег тражимо свуда узалуд, а налазимо га само у поезији понекад.“

На промоцији овогодишње продукције НИЈП „Панорама-Јединство“ своје стихове су говорили песници Ненад Јеро Раденковић, Милан Михајловић, Невена Милосављевић, а представили су се и млади аутори – долазници, који у часопису Стремљења имају своју рубрику.