Постоје представе којима простор није сценографија већ партнер. Галерије Зајечарског позоришта на археолошком локалитету Феликс Ромулијана престаје да буде само прича о римском императору и постаје сусрет позоришта са местом које је Галерије оставио за собом.

Нема прецизнијег простора за ову представу од остатака царске палате коју је Галерије подигао у свом родном крају и посветио мајци Ромули. Феликс Ромулијана, палата подигнута крајем трећег и почетком четвртог века, данас је археолошки споменик и део светске културне баштине Унеска. Овде, са позориштем, амбијент није само доказ прошлости већ импресивна сценографија.

Управо ту почиње занимљивији део Брадићевог редитељског поступка. Представа Галерије нема намеру да буде само музејска реконструкција Римског царства. Намера је да историјски материјал претвори у уметнички догађај.

Галерије овде није само римски цар са занимљивом биографијом, његова личност представљена је кроз опсесију моћи, смрћу и бесмртности. Галерије је човек који је од пастира стигао до врха империјалне хијерархије; човек који је желео да надживи властиту смрт и да се апотеозом уздигне међу богове. Његова палата зато није само архитектонски споменик већ и симбол његове политичке и личне амбиције.

Павле Пекић у насловној улози има тежак задатак – да императора не претвори у статуу. Његов Галерије је истовремено владар огромне моћи и човек који ту моћ више не може да одвоји од сопственог страха, таштине и потребе за вечним трајањем. У томе је и савремена нит ове античке приче: Колико човек који једном освоји власт заправо може да поднесе помисао да ће једног дана нестати?

Око њега је вредан ансамбл Зајечарског позоришта: Наташа Петровић као Ромула, Зоран Карајић као Диоклецијан, Милош Танасковић, Ана Бретшнајдер, Габријел Бећаревић, Теодора Стојковић, Сања Недељковић и Бранислав Мијатовић, уз учешће деце.

Посебно је важан лик Ромуле, Галеријеве мајке и паганске пророчице. Она припада свету веровања, ритуала и слутње, док њен син припада свету империјалне рационализације моћи. Између њих постоји више од породичног односа: њихов однос је судар два веровања — веровања у богове и веровања у властиту историјску величину.

Зидови, бедеми и остаци палате Феликс Ромулијана у овој случају нису само илустрација догађаја о којима глумци говоре већ сведочанство да је Галерије настојао да од себе направи историју.

Представа „Галерије“ у овом амбијенту је драма о човеку и времену. О томе шта остаје када нестане човек, када од некадашње моћи остане само камен, мозаик, натпис — и прича. Позориште тој причи даје на овом месту оно што археологија не може: глас.

На Феликс Ромулијани тај глас припада Галерију, али и месту самом. Представа Зајечарског позоришта тако, када изађе из затворене позоришне сале и стане пред остатке палате свог јунака, добија потпуну димензију. Тада се брише граница између историје и театра. Оно што је некада било Галеријево царство постаје сцена, а оно што је остало од његовог царства постаје публика која сведочи о пролазности сваке моћи.

Галерије је желео да постане бог. Феликс Ромулијана је требало да буде његово место вечности. Данас је то место у којем глумци поново дају живот његовој причи.

И можда је то једна од апотеоза коју је Галерије добио: не међу боговима, али у позоришту.

Публика је простор испред и око сцене испунила до последњег места и дугим аплаузом поздравила овај несвакидашњи догађај.

Осим на Ромулијани, „Галерије“ ће бити извођен и на другим археолошким налазиштима у Србији, као недавно на „Виминацијум фесту“, на истоименом античком локалитету.

"Керамика можда није довољно приказана у нашем уметничком свету, али је врло интересантна и врло версатилна. Њом се може преставити мноштво различитих форми, текстура, на различите начине се њом може манипулисати да се добију различити ефекти", рекла је Милица Савовић,уметница.

Полазна тачка за заједничке радове су били игра и експеримент кроз које више људи ствара једно дело. Контраст различитих сензибилитета и поетика се употпуњује и гради нову целину.

"Радови су настали као инспирација на надреалисте код којих један од уметника започне рад, док се остали надовезују на то. Тако да мислим да на нашим примерима не постоји грешка и мислим да су компатибилни заједно једни са другима. У сваком заједничком раду се настоји да се пронађе свако од нас троје", рекао је Стефан Тодоровић,уметник.

Индивидуални радови успостављају дијалог и визуелни склад.

"С обзиром да радимо заједно у атељеу било је природно да се допуњавамо, надовезујемо и сарађујемо. Као што можете приметити, сви смо инспирисани другачијим стварима, од геометрије до органских облика и просто било је потребно да некако смислимо како супротне ствари могу да коегзистирају и како могу да се надограђују", рекла је Тијана Јокић, уметница.

Изложба "Присутност између одсуства" се може видети до 28. августа.

Срешће и жене у колонијалној одећи, а како организатори најављују, задивиће их и панорама Хаване.

„Доживећете калдрму Тринидада у једно поспано недељено јутро, чућете уличног свирача и видети живе боје фасада приземних кућа овог града из колонијаланог периода“, наводе организатори.

Заинтересоване ће развесеити игра делфина, док ће их са стране, са чувеног црвеног плаката, буде посматрао Че Гевара. 

Отварање изложбе је 17. августа у 19:30 часова.

Отварање ће увеличати Његова екселенција, амбасадор Кубе, Павел Оренцио Диаз Хернандез. 

Иако су различитих генерација, техника и уметничког израза, све ове ауторе повезује једно питање – шта је оно лично што уметник оставља иза себе?

Управо тај траг, односно „отисак", тема је изложбе која окупља ауторе из различитих области.

„Одабрали смо у ужем селекционом жирираном делу 184 аутора. Али поред њих имамо и уметнике по позиву којих има преко 20, и имамо сегмент изложбе који се зове Сећање на уметника где ћемо представити радове колега које нажалост више нису са нама – Борислава Нановића и Пјера Грујичића", наводи ауторка изложбе Ана Мариновић.

Изложба обухвата различите форме – од сликарства и цртежа до фотографије, скулптуре, инсталација и других савремених пракси.

„Моји радови су урађени у техници монотипије у комбинацији са пастелима. Рађени су на подлози плетеног папира. То је ручно плетени папир, уникатни који је спреман за сваки рад посебно и то је нека врста мог самог отиска где се види да ја то спремам за сваки рад“, објашњава графичка уметница и дизајнерка Јасмина Мишељић.

„Оно што је битно у данашње време када је реч о фотографији као медјуму који је толико распрострањен и достпупан, јесте баш та оригиналност. Као и на овој фотографији можете да видите једну младу лепу жену која је природне лепоте и фотографија је настала спонтано“, напомиње фотограф Тијана Јанковић Јеврић.

Изложба у павиљону на Калмегдану је отворена до 15. августа.

„Више од пола века Тања Бошковић својим даром, радом потврђује да велика глума није само умеће, већ начин да време учиниш племенитијим, а публику богатијом. Зато је њено име један од заштитних знакова домаће кинематографије“, наводи се у образложењу.

Говорећи о њеном посебном односу са публиком, чланови жирија закључују: „Постоје глумци којима се дивимо. Постоје глумци које волимо. Тања Бошковић припада оним реткима које осећамо као део сопственог живота.“ Управо зато, како се наводи у образложењу, овогодишња награда „Павле Вуисић“ представља признање глумици која „чини младост домаће кинематографије вечном“.

Под слоганом „Више од игре“ овогодишњи Филмски фестивал у Нишу одржаће се од 29. августа до 3. септембра 2026. Током шест фестивалских дана још једном ће се потврдити статус Фестивала у Нишу као јединственог догађаја који већ шест деценија слави домаћи филм и глумачку уметност, а ове године Фестивал ће бити самостално организован од стране Удружења филмских глумаца Србије (УФГС).

Публику очекује велики број филмова у оквиру главног такмичарског програма, са светским и домаћим премијерама, програмом ван конкуренције, као и другим пратећим садржајима који подразумевају панеле, изложбе и мастеркласове.

"Марко Челебоновић је цео свој опус чистио од сувишног садржаја, до сувишне форме и дошао је до једног нивоа који у ствари представља један искорак ка духу, ка духовности", истакао је Дејан Дамњановић,власник и оснивач колекције „Дамњановић”

Рођен је у Београду, школовао се у Швајцарској, Енглеској и Француској, где се посветио сликарству и највећи део живота провео у Сен Тропеу. Као учесник француског Покрета отпора током Другог светског рата, а касније професор Академије ликовних уметности у Београду, Челебоновић је у свом опусу спојио искуства Француске и Србије медитеранску светлост, француски модернизам и домаће мотиве.

"Био је потпуно свестан свих друштвених дешавања и активно је учествовао у њима, али у свом раду је остао аутентичан. Није подлегао нити трендовима нити неким стварима које су биле наметнуте као нека врста отпора према оним страшним стварима из Другог светског рата, напротив у свом раду доноси аутентични оптимизам", рекла је Мира Одић, потпредседница Управног одбора УЛУС-а.

Челебоновић је показивао да уметност не мора да буде компликована да би била дубока. Био је чан и Српске академије наука и уметности и добитник је великог броја међународних и домаћих признања и награда.

Споменик последњем цару Русије, Николају Другом Романову налази се у Улици краља Милана, на месту на коме се некада налазила амбасада Царевине Русије.

На изложби „Руско културно наслеђе у Београду", поред споменика представљена су и меморијална места, сакрални објекти, знамените личности и локалитети који сведоче о вишевековним историјским и културним везама Србије и Русије.

„Имамо споменик Краснову који је генерално пројектовао највећи број здања у Републици Србији. Затим имао Руску Цркву поред Цркве Светог Марка, поред које људи често прођу а можда и не знају да је руска и да је ту сахрањен један од генерала, Врангел. Читаво једно спомен обележје на Новом гробљу у Београду где је сахрањено хиљаде и хиљаде руских војника који су бранили Београд током ослободилачке борбе“, објашњава Љиљана Михајловић из Центра Руског географског друштва у Србији.

Чувени руски архитекта Николај Краснов између осталог направио је фонтану у Соби шапата или Ружичастом салону у Двору на Дедињу. Жубор воде из фонтане стварао је звучну завесу, па тако нико није могао да чује шта краљ Александар прича.

Изложба је део пројекта „Идентификација, проучавање и очување руског историјског и културног наслеђа у Београду", који реализује Центар Руског географског друштва у Србији уз подршку Фонда „Руски свет“.

„Млади треба да знају шта је некада било да би знали како и у ком смеру да наставе. Саставни део те изложбе, осим прелепих фотографија, укључује и кју-ар кодове управо због те млађе пополације која је све више у дигиталном свету и којима је потребно да нешто виде дигитално, како би обратили пажњу да се то у реалном простору налази“, додаје Михајловићева.

Центар Руског географског друштва у Србији основан је 2015. и до сада је организовао више од 100 изложби фотографија, бројне промоције, филмске пројекције и друге културне програме у Србији и региону.

Прво издање Лекскона руског културног наслеђа на српском и руском језику добило је престижну награду „Златни витез" од председника Владимира Путина.

Изложба „Руско културно наслеђе у Београду" отворена је до 30. августа у Библиотеци града Београда.

Музеј подсећа на буран живот овог свестраног ствараоца. Школован у Темишвару, Пешти, Бечу и Минхену, Јакшић се дивио великанима попут Рембранта и Рубенса, а за собом је оставио опус од око двеста слика.

Истовремено, његов живот био је испуњен борбом и боемским духом. Био је добровољац у револуцији 1848. године, учитељ, драмски писац и приповедач. Стварао је вођен уверењем да „уметност није само лепота, већ и лични став, емоција и борба".

Управо тај спој визуелног и поетског, личног и универзалног, чини основу програма посвећеног његовом наслеђу.

Четкица и перо у дијалогу

Централни део прославе чине две радионице осмишљене да истраже везу између Јакшићевог ликовног и књижевног стваралаштва. Прва, намењена одраслој публици, јесте радионица писања поезије под називом „Дијалог слике и текста, лик и стих", која ће бити одржана 6. августа у 18 часова.

Циљ ове радионице је да подстакне учеснике да, инспирисани Јакшићевим делима, и сами истраже преплитање речи и слике.

Два дана касније, 8. августа у 13 часова, организује се и радионица за најмлађе. Под симболичним називом „Четкица и перо Ђуре Јакшића", овај програм је намењен деци узраста од седам до десет година.

Пријаве за дечју радионицу су обавезне и врше се путем имејл адресе Музеја.

Радионице посвећене Ђури Јакшићу представљају савршен пример како се наслеђе истакнуте личности српског романтизма може учинити релевантним и инспиративним за нове генерације. Кроз спој едукације и креативности, Музеј омогућава посетиоцима да не буду само пасивни посматрачи, већ и активни учесници у оживљавању духа једног од највећих српских уметника.

У зависности од ситуације сви људи бирају неку од ових позиција. Инспирисана темом изложбе, донела је фотографију свог сина.

„Желела сам да откријем нешто што ми је постало јасно кроз родитељство, а то је да у процесу одрастања прелазимо у свет моћи, а удаљавамо се од наших исконских знања и правог система веровања. Кад посматрам сина са мачком, или било које друго дете, како долази у контакт са стварним светом, мислим да ту има много ствари са којима се ми као одрасли не повезујемо на правилан начин. Губимо инстикт за доброту, емпатију, повезаност. Док посматрам свог сина размишљам о томе како је он сведок и истовремено учесник, јер усваја веома важно и дубоко знање из односа према другом бићу, са којим заправо не може да комуницира“, објашњава Мелиса Потер.

Сведок и истовремено учесник је и Зорица Обрадовић Лончар када је ова изложба у питању.

„Ја сам помогла око израде каталога и око израде самих прозора, односно ових принтова који су на пени. Ту сам, надам се, доста помогла и Души и осталим учесницама, да наша изложба која има много разноликих уметница, истовремено буде тако складно постављена. Што се саме слике тиче, она је нека врста преиспитивања које се дешава са човеком самим, када се гледа у стаклу, у огледалу и када долази до неких својих и мрачних и светлих страна“, наводи уметница Зорица Обрадовић Лончар.

Прича Војни лекар, коју је написала ауторка изложбе Душа Вуковић, била је почетна инспирација уметницима да кроз своје радове представе унутрашња стања попут страха, емпатије, негирања, радозналости и начине на које се она претачу у деловање или тишину.

„Питање за уметнике је било, да ли могу да замисле шта се дешава иза једног од прозора, јер тај трг је окружен неким прозорима зграде, куће… Шта се то дешава иза тог једног прозора? Које су емоције, која су дешавања? Прозор представља неку страницу између јавног, онога што се дешава у свету око нас, и оног интимног, приватног што се дешава у нашем дому. Тринаест уметница је дало одговоре кроз ликовне радове у најразличитијим техникама. Имамо и слику, цртеж, графику, фотографију, чак и вештачку интелигенцију, колаж...“ истиче ауторка изложбе, Душа Вуковић.

Сваки рад прати и одређен текст уметника о задатој теми. Изложбу прати радио драма Ане Париповић, која представља наратив приче Војни лекар. Циљ изложбе јесте да инспирише посетиоце у проналажењу одговора на питања, где се налази и која је њихова позиција.

„Обратили су ми се и предложили да помогнем у решавању проблема које имају београдска позоришта. Атеље 212 је важно место које заслужује да се сви њиме позабавимо“, рекао је Ристић.

Његов повратак долази у години када Атеље 212 обележава седам деценија постојања. За човека који је режирао више од пола века, основао КПГТ и учествовао у стварању бројних позоришних фестивала широм некадашње Југославије, ово представља још једно поглавље у дугој и често контроверзној каријери.

„Не долазим да дисциплинујем позориште“

На питање шта заправо жели да промени у институцији која иза себе има успешну сезону и бројне награде, Ристић одговара да проблем не види у уметничким резултатима, већ у положају јавних културних установа.

Према његовим речима, позоришта, као и факултети, данас се налазе пред озбиљним изазовима, а држава мора да сачува институције које је основала и финансира. „Не могу се правити приватна позоришта за државне паре“, додао је Ристић.

Зато, како каже, његов задатак није да „дисциплинује“ запослене.

„Ма какви. Дошао сам да дисциплинујем власт“, одговорио је редитељ на питање да ли је његов долазак покушај да уведе ред у Атеље.

Током разговора више пута је нагласио да нема личне амбиције да остане на руководећим функцијама.

„Немам потребу да будем на било каквом челу. Све што сам желео у каријери одавно сам остварио. Ако могу да помогнем – помоћи ћу. Ако не могу, склонићу се.“

Позориште није политичка говорница

Иако га деценијама сматрају једним од зачетника политичког театра на овим просторима, он тврди да постоји велика разлика између тога да политика буде тема представе и да позориште постане средство политичког активизма.

„Политика може да буде тема позоришта, али није његов циљ. Позориште није место где се праве револуције.“

Посебно се осврнуо на праксу да глумци након представа јавно исказују политичке ставове, оцењујући да публика долази због уметности, а не да би јој неко наметао сопствена политичка уверења.

„Позориште постоји због публике. Не због глумаца, редитеља или писаца. Људи долазе у позориште да буду заједно, а представа је повод њиховог окупљања.“

Сећање на КПГТ и године међународног успеха

Говорећи о својој каријери, Ристић се присетио оснивања КПГТ-а, културног покрета који је крајем седамдесетих окупио уметнике из свих република тадашње Југославије.

Како каже, циљ није био да се води политика на сцени, већ да се покаже да је заједнички рад могућ упркос растућим друштвеним поделама.

Подсетио је да су њихове представе игране стотинама пута широм Европе, Америке и Аустралије, као и да су се бавиле породицом, историјом и људским судбинама, чак и када су обрађивале политички осетљиве теме попут Голог отока или Другог светског рата.

„Наше представе никада нису биле политички памфлети. Политика је била тема, али су у центру увек били људи и њихове судбине.“

Критика данашње атмосфере

Ристић сматра да је данашње друштво оптерећено дубоким политичким поделама које се, како оцењује, преливају и на културне институције.

По његовом мишљењу, уметници имају право на личне политичке ставове, али јавне установе не би смеле да постану простор у којем једна група намеће своје погледе другој.

Говорио је и о искуствима из деведесетих година, подсећајући на међународне културне санкције због којих су бројне представе остајале без гостовања, али и на, како тврди, покушаје да се културне манифестације зауставе из политичких разлога.

„Представа мора да се игра. Нема разлога због којег позориште сме да стане.“

Нови почетак или још једна полемика?

Ристић није желео да одговара на критике појединих глумаца Атељеа 212 поводом његовог именовања, наводећи да их разуме и да многи од њих не познају његов досадашњи рад.

Уместо тога, поручио је да га занимају искључиво будућност позоришта и очување његовог угледа.

На овогодишњој изложби „Београд, град у коме стварам". представио је челичну скулптуру.

„Зове се Рекристализација и на неки начин она може да се посматра двојако. Као склоп неких елемената, модула, који су мало смакнути, а суштински представљају тежњу да се форма када се деформише, врати у неко своје стање, али то никада не буде идентично, него увек остане неки траг тог смицања“, објашњава вајар Дарко Кузмановић.

Лидија Јевремовић у Београду ствара фотографије. Бележи све његове мотиве. За ову на којој је Храм Светог Саве каже да је настала јер је она била на правом месту у правом тренутку.

„Настала је прошле године и представља, по мени, и неку унутрашњу снагу Храма која исијава више него спољашња“, напомиње фотографкиња Лидија Јевремовић.

Београд је за Драгану Васиљевић албум успомена, на основу којих ствара своју керамику. У ташници овековечила је сећање на прабаку и епоху тридесетих година прошлог века када је она била млада.

„Склоп сакрвених тајни, успомена, емоција и свега лепог што ме веже за њу, јер сам баш имала диван однос са њом“, истиче керамичар Драгана Васиљевић.

Више од десет година пројекат „Београд, град у коме стварам" окупља велики број уметника који кроз различите уметничке изразе представљају свој однос према граду, не само као простору у којем живе, већ као месту које обликује њихово стваралаштво, сећања и уметнички идентитет.

Ове године учествује 130 аутора и први пут се изложба отвара у Конаку кнегиње Љубице.

„Београд је у ствари место повезивања свих нас који стварамо. Сада, ова изложба која постоји од 2014. године, порасла је после толико година, у смислу да су нам се прикључили уметници који уопште не живе у Београду. Направљен је један искорак, спонтано потпуно, и имамо госте из Русије, из Босне и Херцеговине и из Хрватске. Имамо уметника Василија Ковачева који има светски реноме као костимограф, и дошао је са својом сликом из Мајамија. Значи, повезује нас нека потреба да стварамо. Што би рекао велики Достојевски: 'Лепота ће спасити овај свет‘“, истиче ауторка пројекта, Марина Моне.

Међу учесницима су афирмисани уметници, професори уметничких факултета и млади аутори, којима ова манифестација често представља први значајан корак ка професионалном представљању.

Изложба је отворена до 17. августа.

Њихове слике не стоје мирно на подлози, већ се пред посматрачем отварају, продубљују и, макар на тренутак, доводе у питање оно што очи виде.

Са свог првог учешћа на фестивалу у Блумбергу, Катарина се враћа са наградом у категорији семи-про, док је за Миливоја ово јубиларно, десето представљање на поменутој манифестацији.

„Шта је карактеристично баш за ово? Да су људи од самог почетка до краја ту са нама. Не можете ви сад да се сакријете у студију или да се затворите и да вам људи сметају. Не, морате да уживате у тој двосмерној комуникацији. И они имају нешто да кажу, и ми имамо њима нешто да кажемо, и они утичу на нас и ми на њих. И ја то доживљавам као један тимски рад“, наводи уметница Катарина Стојановић Костић.

Поред знања, вештине и талента за израду 3Д слика, неопходна је и математичка прецизност, као и стрпљење, истиче Миливој Костић, академски сликар који је свој уметнички пут пронашао уз стрит арту.

Ипак, за разлику од класичних слика које могу да трају вековима, животни век оваквих дела често је знатно краћи. Киша, сунце и пролазници некада постану њихови непланирани коаутори, па фотографија и видео-снимци остају као трајно сведочанство онога што је настало и нестало на улици.

„Паралела која може да се повуче са 3Д сликама у простору, пошто је то догађај за себе. Значи, догађај је позоришна представа, филм, концерт. Дакле, то траје, почиње и траје једно одређено време. Крене и заврши се. И за то време, ко успе то да види, успе. Исто тако је слично и са 3Д сликом: ко дође на време и за пар дана успе да је осмотри и буде део ње, то је то“, напомиње уметник Миливој Костић.

Уметнички дуо се већ припрема за наставак међународне турнеје, а ускоро их очекује гостовање на међународном стрит арт фестивалу у Вилхелмшафену.

Универзитетски професори, али и људи с великим искуством у области филма стеченим изван оквира теоријске наставе, мењали су га и допуњавали више пута.

У последњем, петом издању трудили су се да очувају првобитна размишљања, али и да их ускладе са промишљањем филма у дигитално доба.

„На једној страни имамо увид у дигиталну еру, а на другој страни имамо потпуно покоравање моделу америчких студија филма који теоријску мисао о филму не излаже дијахронијски, сувопарно историјски, већ синхронијски организовано око главних питања онтологије, филмске публике, семиологије, језика филма и друге ствари“, објашњава проф. др Невена Даковић, уредница „Клиове“ едиције „Арс синема".

Естетика филма пружа једну врста погледа уназад на развој теоријске мисли о филму током последњих 125 година.

„За разлику од претходних издања отишли су још један корак даље у правцу високе употребне вредности ове књиге у уџбеничком смислу, а то је да су додали једно поглавље које је у форми краћих есеја о најзначајнијим теоретичарима филма, од визуализма закључно са једним класичарем какав је Жан Митри шездесетих година прошлог века“, додаје проф. Даковић.

Књига коју су са француског на српски превеле Јасна Видић и Александра Тадић није намењена само студентима и средњошколцима већ и љубитељима и поштоваоцима филма. Свима који желе да разумеју како филм функционише и зашто је једна од најмоћнијих уметности модерног света.

Фигура није централни мотив, нити тема рада, већ га занима сам процес, отуда назив „Место сукоба".

„Тај сукоб се, конфликт се, дешава унутар мене сваки пут кад станем испред платна и кренем да сликам. Заправо, ја уживам у апстрактним сликама и могу потпуно да се удубим у њих док их посматрам. Међутим, са апстрактном сликом никад нисам остварио неки смислени однос док радим, него ми је потребна људска фигура, тело, предмет или, не знам, објекат“, наводи Дутина.

Слика јесте простор на коме се бележе ментални и физички процеси. Пресликавање, прекривање и стругање претходних слојева остаје видљиво у траговима као белешка.

Наталожена сећања и интервенције претварају слике у визуелне представе, ослобођене садржаја. Важно је да се зна када се рад зауставља, када је рад завршен.

„Она мора да буде визуелно убедљива у својој неубедљивости, заправо у својој неодређености. То би било најпрецизније: визуелно убедљива у својој неодређености. Значи, када не могу јасно да одредим идентитет, када не могу јасно да одредим па чак расу, пол, занимање, социјални статус у том моменту, уколико је то за мене визуелно ефектно, стоп, то је крај“, додаје уметник.

Гојко дутина се у сликарству бави истраживањима у области цртежа, а без обзира на медиј, радове конципира као повезивање фрагмената, попут слагања колажа.

Изложба новог циклуса слика биће отворена у Гете Институту до краја августа.

Награђена песма тематизује необичну ситуацију „другог рођења” лирског субјекта, тачније имагинарног уосећавања у моменат телесног доласка на свет. Зато је фигура мајке, и веза између ње и лирског ја, „срне са смолом у очима”, изузетно снажна и истовремено веома нежна.

Телесно искуство предочено је архетипским симболима природе, митском повезаношћу неба и земље, и органском везом два бића. Та веза није само биолошка већ и духовна, што је предочено суптилним сликама патње и рањивости, односно жеље за лепотом као видом искупљења. Награђена песма тако у себи спаја слојевитост значења, креативну употребу симбола, необичне песничке слике, али и отвореност за различита тумачења.

Друго место освојио је Алекса Бошковић (28) из Ниша за песму Бифтек и Бекет, а треће Катарина Стевановић (30) из Београда  за песму Сизиф, референт за управне послове.

Жири је посебно похвалио Мартину Милосављевић (12) из Јагодине, најмлађу учесницу конкурса „Тимочка лира”, која је, по избору селектора професора Бошка Сувајџића била једна од десеторо овогодишњих финалиста. 

Савремени џез и инструментални аранжмани композитора попут Грига, Бизеа и Вивалдија на најбољи су начин приказали раскош звука и концертне могућности хармонике.

„Свака нумера коју изводимо за нас је посебна и трудимо се да је својим извођењем учинимо посебном и публици. Комбинација хармонике и виолине се обично користи у народној музици, тако је код нас и у Србији и у Румунији и оне се јако лепо надопуњују“, каже виолиниста Евгеније Урсу.

Евгеније Негрута, дипломац Академије за музику, позориште и ликовне уметности у Кишињеву са неколико колега са факултета пре 23 године основао је ансамбл са жељом да промовише хармонику кроз све музичке жанрове.

„Хармоника је изузетно популаран инструмент у мојој земљи, наша народна молдавска музика заснована је на хармоници која је за мене ипак инструмент који треба да се промовише више и сваки пут када свирамо нешто ново без обзира да ли је у питању класика, џез или танго откривамо нове могућности тог инструмента“, истиче Урсу.

Посебан печат вечери дала је и сарадња са српским уметницима, мецосопран Љубица Вранеш извела је арију из опере „Кармен". Био је ово још један запажен наступ састава чију међународну репутацију потврђује и дванаест освојених трофеја на фестивалима широм Европе.

Белеф се наставља 21. јула, у уторак, у Конаку кнегиње Љубице, у 20.30 часова монодрамом „Милош Велики – књаз српски“ аутора Милована Витезовића у извођењу Александра Дунића.

Монодрамом су обухваћени неки од кључних догађаја за опстанак нашег народа у временима у којима је храброст Милоша Обреновића у доношењу одлука одиграла кључну улогу.

Следи концерт оркестра „Италија-Србија“ у петак 24. јула у 20 часова у Дому омладине Београда уз слободан улаз. Концерт назван „Митови, легенде и бајке у музици“, заједнички је наступ Државног конзерваторијума „Ђузепе Тартини“ из Трста, Факултета музичке уметности из Београда и Академије уметности из Новог Сада. Диригент је мр Биљана Радовановић, а на програму су дела Бетовена и Прокофјева.

Вишеструко награђивану монодраму „Милунка“ Весне Станковић, о српској ратној хероини, публика ће имати прилику да погледа у недељу 26. јула у 20.30 часова у Конаку кнегиње Љубице. Редитељ представе је Петар Станојловић.

Програм 33. Белефа је на сајту и налозима на друштвеним мрежама Белефа.

Београдски летњи фестивал реализује се под покровитељством града Београда и Секретаријата за културу, у организацији Центра београдских фестивала (ЦЕБЕФ).

Ту некрополу је открио 1857. године Алесандро Франсоа унутар Понте Рото гробнице у Вулки, која се састоји од 37 обојених плоча и две камене чипије у прилазном ходнику. Гробница датира из периода од 340 до 320 године старе ере.

''Гробница Франсоа је ремек дело у области археологије, а посебно у оквиру етрурске културе. Приказане су приче о породицама, херојима, боговима и ратницима у доба Етрураца. Оно што је такође важно јесте да можемо да видимо и слике грчких митова, призоре које је описао Хомер, а поново су протумачили Етрурци на свој начин", истакла је Луана Тониоло, директорка музеја.

Та гробница представља један од најбољих примера етрурског сликарства, али и целог древног сликарства које је преживело до данас, базични је споменик за данашње разумевање етрурске цивилизације и фигуративног сликарства у античио доба на Медитерану.

''Као што је написано у писму које се може видети на овој изложби, то су према речима Ноела дес Вергерса најлепше слике које је видео у Вулкију. У то време су Бурбони ископавали чувене градове у близини Везува",рекла је Луана Тониоло, директорка музеја.

Сликовити украси на тој гробници описују епизоде из грчке митологије и етрурске традиције као што је жртвовање Тројанских затвореника, битке, портрет Вел Сатија, оснивача и заштитника те гробнице, борбе између Етрурских хероја и Мастарне, будућег краља.

Кроз натписе поред фигура призори на тим украсима омогућавају посетиоцима да препознају имена, лица и призоре повезане са историјом, легендама и представницима власти. Тај сликовити круг на тај начин представља изузетно преплитање грчког и етрурског историјског сећања, унутар једног аристократског идентитета у Вулкији.

Италијанске власти су откупиле ту гробницу за 15 милиона евра, и она ће бити део сталне поставке у Националном етрурског музеја у Вили Ђулија у Риму.

„Потрудили смо се да прикажемо што лепше радове, да прикажемо и Петра у цртежу јер је то ретко када излагао. А оно што је специфичност ове изложбе, овај простор је прилично интиман, па смо изложили и већи број минијатура, што нисмо често излагали. Жеља моја, као аутора, је била да покажемо колико је он и минијатури приступао озбиљно, колико има набоја и напетости у његовим минијатурама. Оне нису само скице или некакве белешке за неке веће радове, заправо и његова минијатура има монументалност великог рада“, навела је ауторка изложбе Александра Ђуришић.

Изложбу чини 18 радова, као и Мошићеви лични предмети, махом из његовог атељеа.

„Ова изложба треба да подржи културу сећања, али сећања на онај леп, не патетичан начин. Ово је први пут да је оволики број слика изложен, Петар је волео мање изложбе и неке слике су приказане први пут. Углавном се ради о комадима које је он поклонио пријатељима лично“, истакао је галериста Владимир Кулашевић.

Димензијама доминирају Мошићеви портрети, визуелно делују на посматраче, а кроз дела и аутор оставља траг о свом постојању и трајању.

Био је то први велики Експо после Другог светског рата, кад су све европске државе с пуно полета грабиле ка економском просперитету. И Југославија је суделовала, у павиљону чији је дизајн потписивао још један познати аутор, хрватско-југословенски архитекта Вјенцеслав Рихтер (1917–2002).

Павиљони с Експа 1958. су сви били у сличном маниру, лагане индустријске конструкције од челика и стакла, пуне светлости, „окачене“ на курбизјеовским пилонима, данас цењене као сведочанства интернационалног ретростила. Било их је лако демонтирати и размештати по вољи. Југословенски павиљон актуелно служи као основна школа у белгијском Вевелгему.

Аустријанци су свој павиљон донели у Беч, где је имао још неколико живота, пре него што је 2011. постао саставни део Галерије Белведере.

Подела је релативно прецизна. Главна зграда Галерије Белведере служи за сталне поставке и церемонијалне прилике, Доњи Белведере показује модерну уметност, док је Павиљон 21 постао топос савремене уметности.

Све што је у уметности необично, експериментално, гранично, брахијално и „дивље“ налази место у Шванцеровом павиљону спасеном са старог Експа.

Дизајн изложбе: Добро дошли у позориште

Павиљон 21 спада у ону врсту модернистичке архитектуре за коју се лапидарно каже да се „састоји од простора“, што значи велики стаклени кубус са приземљем и галеријом, са металним ребрима и штедљиво примењеним зиданим елементима.

Ефекат је да уметничка дела изгледају као да, случајно разбацана, лебде у простору.

То су идеални предуслови за кабасту грану савремене уметности, као мултискулптуру „Сапутнице“ немачке уметнице Тони Шмале (р. 1980, Хамбург) у централном простору. „Сапутнице“ се позивају на митолошке узоре, на богиње мора и вода које се возе у коњским једнопрезима и двопрезима, одмах испод Аполонове сунчеве кочије.

Постављена одмах на улазу, та скулптура поручује посетиоцима да не улазе у галерију, већ у позориште. Дизајн изложбе је поверен Хајме Цобернигу (р. 1958, аустријска Корушка), аутору који у свом опусу комбинује минималну уметност и графичку организацију са архитектуром и сценографијом позоришне бине.

И име изложбе, долази из позоришног жаргона. То је сценска проба на којој се доносе одлуке о позицији глумаца. На српски језик би се назив изложбе најбоље превео са по једном латинском и француском речи, као Позиције или Мизансцен.

Цоберниг је максимално искористио отворени простор павиљона за позоришне ефекте велике снаге. Експонати су разбацани и сценски набилдовани, што код посетиоца ствара осећај да се креће кроз позоришни бекстејџ.

Таква драмска решења су намерна. Она су дух времена чији диктат уважава све више светских музеја и галерија.

Нови век и скромност хибрида

Ако се погледа музеални погон с краја двадесетог века, он је живео од великих монографских изложби, од дела купљених за спектакуларне суме. Иконично, ретко, скупо и скупље – то је био музеални мото с краја прошлог века.

У првој четвртини новог века, музеји и галерије постепено мењају фокус. Пребацују се на мешавине већ постојећег, на нове комбинације које од посетиоца захтевају емотивно суделовање. Игра се на карту финансијске доступности дела, у сваком случају доступних држави кад их из разумног буџета купује за државно водјене музеје. Таква дела се, као сада у Павиљону 21, инсценирају у наративним и позоришним контекстима.

Ако је темпорална карактеристика музејског и галеријског погона у прошлом веку била препознатљивост дела, његова тржишна вредност или уопште бесцење, у овом су то драматика и сцена. Идеја водиља је, више драме него новца.

Једно дело српско-немачке сликарке Маје Вукоје (1969, Диселдорф) парадигматично је за нова времена. Спа 3, или Бања/Тоалет број 3 показује сталак за течни сапун, тоалетни папир, огледало и лампу на крану. Платно је настало у години ковида и носи његов печат, игру са антисептичком чистоћом, негом и страхом да би под локдауном човечанство остало без тоалет-папира.

Монументално платно Гунтера Дамиша (1958–2016) пророчански показује бактеријске ћелије као аугментиране путеве и стазе кроз планинске пејзаже.

Инсталација од латекса Ренате Бертлман (1943, Беч) шаље амбивалентну поруку у којој се мешају поруке чистоће и преступа. Види се веш на штрику, мисли на месечницу, еротску латекс-одећу и презервативе.

Ана Шпајер (1977, Франкфурт на Мајни), заступљена је са скулптуром хибридног џина који се упиње да сруши зид. То је асоцијација на митолошког Самсона без косе, али са великим... доњим делом леђа.

Нека дела се с хуманистичком нежности уносе у људску психу, као серија „One Million“ мултимедијске уметнице Ули Аjгнер (1965, Гаминг, Аустрија). Пре дванаест година је кренула у ручну производњу порцеланских посудица, од којих је свака аналогон неке особе, нечије меморије, или алегорије, као храбрости, упорности, снаге и слично.

Порцеланске посуде које ауторка овде показује су, по идеји и намери, репрезентације људи и њихових ствари, чисте и беле као невидљиве душе. На крају треба да их буде тако како се зове читава серија, један милион.

Скромност новог времена и његове уметности овде се препознаје у свесној одлуци уметнице да започне нешто за шта зна да неће имати довољно живота да приведе крају. Она путује светом, сусреће необичне особе и сећање на њих преноси у порцеланске отиске, свесна да биолошки гледано неће доћи до милионитог порцелана. Неће стићи све, али неће ни одустати од покушаја.

На последњој великој изложби Стеле Ролиг, Павиљон 21 нуди доста – носталгију за временом просперитета, незаустављиви оптимизам Експо изложби, ретроархитектуру, ужурбаност, хумор и дубоку сету савремене уметности, разноликост стилова, материјала и тема.

„Позиције“ су отворене до почетка октобра. Седи се и у башти.