Дубоко религиозни католик Бекл је ушао у нацистичку партију, али остао добровољни аутсајдер. Јевреј Јозефсон је побегао за Швајцарску, али су нацисти убили све остале чланове породице.

Те две биографије укрштају се на овој изложби преко формалних карактеристика, верности фигури у доба апстракције.

„Многи сликари су се после катастрофе Првог светског рата дистанцирали од експресионизма и постали реалисти. У реализму су видели структуру и ред после хаоса. Бекл је остао експресиониста. После Првог рата није прихватио реализам, после Другог није отишао у апстракцију”, објашњава Ханс-Петер Виплингер, директор Леополдовог музеја.

„Са површине Јозефсонових бронзаних фигура се прецизно ишчитава радни процес. Види се како напредује, набацује нови материјал у гипсане моделе, лепи га као кашу да добије екстра-волумен. Препознају се отисци руку и секире. Површине су грубе, јер му циљ није била глаткост коже, већ снага људске фигуре у простору”, наводи кустос и аутор каталога Урлих Мајнхерц.

Бекл и Јозефсон су се срели у сектору експресивног, и то кад је већ био напуштен. Мислило се, ако се ствари виде без дисторзије, више нико неће ићи у рат.

Било је то дирљиво сујеверје генерација између два рата, што су овај сликар и вајар знали. Или можда два вајара?

„Бекл слика скулптурално, акумулира материјал, наноси боју директно из тубе, слаже слојеве од три сантиметра да добије пластичну форму. Радни процес је интензиван и дивљи код обојице. То им је заједничко, тродимензионална фигура са кожом као вулканским пејзажем. Њихове душе се разумеју”, истиче Виплингер.
Ако свака изложба има политичку димензију, овде је то помирење у ниском кључу. Бекл није био нациста, али је с њима ушао у низ компромиса да би га оставили на миру. Јеврејски син Јозефсон је тешко платио године рата.

Сада су овде један поред другог, сведоци хуманистичког милосрђа и одлучности једног друштва да иде даље.

Сезону 29. септембра отвара драма „Ја, Ема – Љубавни живот Еме Бовари", према мотивима романа Густава Флобера. Представу режира Тања Мандић Ригонат,која потписује и сценски простор, а познајући њен досадашњи рад, нема сумње да ће Флоберова Ема доживети савремену интерпретацију која ће је сместити у данашње оквире и удахнути јој нови живот и ново виђење књижевног лика који је у време настанка срушио многе табуе и уздрмао књижевну сцену .

Ему Бовари игра млада глумица  Јана Милосављевић а на сцени ће бити и  Јован Јовановић, Андрија Марковић, Страхиња Блажић, Бојан Кривокапић, Андреј Њежић, Милош Влајукин, Жарко Степанов, Катарина Гојковић, Невена Михајловић, Иван Јевтовић, Александар Јован Крстић, Јован Ђорђевић, Лазар Николић и Срна Бујошевић.

Већ 25.октобра следи друга велика драмска премијера - „После пада" Артура Милера, у режији Петра Јовановића. .Кроз преиспитивање живота,морала и животних и историјских падова,главног јунака у тумачењу Бојана Жировића, Милер је проткао сопствене дилеме и ауобиографске податке . Улогу Меги,инспирисану Милеровом  супругом  Мерлин Монго играће Тамара Алексић.

Једно од најпознатијих дела хитмејкера Ендрјуа Лојда Вебера, бродвејски мјузикл „Евита", имаће своју премијеру на сцени Мадленианума 28.новембра у режији Маргарете Табороши.Легендарну Евиту Перон ,омиљену прву даму Аргентине играће Ирина Арсенијевић. Радња прати Евитин живот,од удаје за председника Хуана Перона, њен успон,огромну популарност у народу стечену хуманитарним радом и контроверзну смрт.

Поред нових продукција, на репертоару Мадленианума остају и представе које су привукле велику пажњу публике- „Стаклена менажерија", „Господин у чизмама од дима", „Плућа" ....

 "Управо ту што је оставила своје задужбине за хуманитарне сврхе, за сироту децу, за образовање и за веру говоре о неким вредностима о којима би требало сви да поразмислимо и да се њима вратимо", рекла је Јелена Веселинов,управница послова Матице српске.

Име Марије Трандафил данас носи један трг у Новом Саду, улице, школа, задужбина која је по њеној жељи, уочи Великог рата, основала Завод за сирочиће.

Марију Трандафил називали су српском добротворком која је тихо мењала лице Новог Сада. Међу њеним најзначајнијим завештањима било је Заведеније за српску православну сирочад, зграда у којој се данас налази матица Српска, саграђена је 1912. године и првобитно намењена сиротишту.

"Огроман је списак њених прилога. Деца су била ипак њена највећа преокупација. Она је даривала децу стипендијама, посебно децу из Велике српске православне гимназије, то је данашња Змај Јовина гимназија", рекла је др Александра Новаков,историчар у Лексикографском одељењу Матице српске

Богатство стечено трговином улагала је и у обнављање храмова. Хектаре земљишта оставља управо СПЦ.

„Један део средстава је био остављен у готовом новцу, улозима у штедно кредитном заводу у Новом Саду, а највећи део имовине представља земљишни фонд који се налази овде надомак самог рада. који се и потражује у реституцији", рекао је Мирослав Николић,управник Ризнице Епархије бачке.

Њена имовина конфискована је после Другог светског рата, па је 2013.покренут поступак реституције. Институције које чувају сећање на сиротињску мајку, како су називали Марију Трандафил, ускоро очекују окончање процеса.

„Писац 'бело-словенског' језика с којим сам имао част да водим дуге разговоре на разне теме. Не само оне службене, везане за новине, већ и дубоко личне. И увек сам се изненађивао с којом пажњом и обзиром Бели казивао другима, чак и за кафанским столом, уважавајући и оне који му нису желели најбоље. Знао је како су крхке и противречне људске судбине, о чему је на непоновљив начин сведочио у својим књигама“, нагласио је Драган Богутовић, овогодишњи добитник награде „Бели“.

„И поред оног златног периода нашег новинарства и књижевности, он је наставио да пише у Вечерњим новостима и у времену тих највећих наших изазова. И ево га данас овде пред вама као неко ко је ту награду више него заслужио, и који је прима у свом родном крају, на Повлену“, наглашава проф.др Зоран Живковић, председник жирија награде „Бели“.

Чувајући успомену на културне и духовне ствараоце и личности из овог краја, Врт части, уметничку галерију на отвореном, Удружење „Бели Повлен“ обогатило је новим скулптурама од храста, владике Јована Велимировића и знаменитих Ненадовића, које су дело лајковачког вајара Милутина Ранковића.

 Свадбени обичаји су повезивали породице, учвршћивали заједницу и означавали један од најважнијих животних прелаза, а сачувани предмети и сведочанства омогућавају да се културно наслеђе сагледа из данашње перспективе.

„Свадба почиње већ од просидбе, а завршава се рођењем детета. Тако да смо просидбу показали у пиротском крају, излазак из куће на Косову и Метохији, сам чин венчања у Шумадији, улазак у кућу је у граду и жeна са бебом као признати члан нове породице је у Војводини. Предмети су 150 година стари углавном, веома су стари и одлично очувани зато што Етнографски музеј има јако добру службу конзервације“, наглашава ауторка изложбе Тијана Чолак-Антић.

Изложба која је била увод у обележавање јубилеја – „Трагови” представља избор предмета који су током протеклих пет година обогатили музејске збирке.

Поред откупа и етнографских истраживања кустоса, више од половине предмета су добијени као поклон. Историју Етнографског музеја од његовог настанка исписивали су и дародавци којима је посвећено посебно место на изложби.

„Већина наших дародавца је пожелела да предмет поклони музеју у знак сећања на времена које су прошле. Ови сви предмети су трагови прошлости. Посао нас кустоса је да проучавајући ту прошлост, комбинујући је са другим историјским и архивским изворима у ствари дамо нека тумачења о културним феноменима наше културе“, наводи Мирјана Крагуљац Илић, кустоскиња Етнографског музеја.

Етнографски музеј је настао 1901. године издвајањем из Народног музеја, а данас чува више од 120 хиљада предмета који сведоче о животу, обичајима, веровањима и култури народа.

„Ту су што појединачни одевни предмети, али имамо и комплете народних ношња, са Косова и Мтеохије, из Бора, затим из Хрватске, из Војводине... Осим тога имамо и градску одећу, имамо венчанице, џубе, фрак, мушке и слично. Затим, предмете које су красили домаћинство, попут гоблена, које су жене некада везле имамо и сачувану сламарицу која је прикупљења током истраживања у Заплању“, истакла је ауторка изложбе, Мирјана Крагуљац Илић.

Посебно место на изложби припада и дародавцима, чија је одлука да део породичног наслеђа поклоне Музеју од великог значаја за очување културног наслеђа.

„Већина наших дародавца је пожелела да предмет поклони музеју у знак сећања на времена које су прошле. Ови сви предмети су трагови прошлости. Посао нас кустоса је да проучавајући ту прошлост, комбинујући је са другим историјским и архивским изворима у ствари дамо нека тумачења о културним феноменима наше културе“, додаје ауторка изложбе.

Изложба „Трагови“ биће отворена у Етнографском музеју у Београду до 15. новембра 2026. године.

Ове године, жири је радио у саставу: Мухарем Баздуљ, председник, и чланови: Љубица Арсић, Ивана Димић, Мирјана Митровић, Сања Савић Милосављевић, Горан Гоцић и Вуле Журић.

Предлоге за доделу Награде достављали су писци и издавачи за све романе који су објављени током 2025. године. На адресу Народне библиотеке Србије до 1. августа укупно је стигло 67 наслова.

Први састанак жирија за доделу Награде „Владан Десница“ одржан је 9. септембра 2026. године, у Народној библиотеци Србије. Тада су саопштени наслови пет романа који су ушли у најужи избор за Награду:

Бојан Васић, Улм (Весели четвртак);

Игор Маројевић, Етно (Књига комерц);

Дубравка Ребић, Лету је крај (Прометеј);

Бојан Савић Остојић, Луси (Лагуна);

Енес Халиловић, Бекос (Лагуна).

Свечано уручење Награде „Владан Десница“ Дубравки Ребић биће уприличено у понедељак, 21. септембра, у 12 сати, у Галеријском простору Народне библиотеке Србије.

Током Другог светског рата летак је на окупираним и ратом захваћеним територијама био кључно средство комуникације.

„Већина изложбе се односи на Други светски рат када је то заиста било једно од основних средстава комуникације. Вероватно и због тога што су све зараћене стране имале могућности да штампају и дистрибуирају летке, да то није била привилегија само оних који су имали моћ и власт, већ нешто што су могли да користе и припадници герилских покрета, и партизани и четници”, каже Радован Цукић, испред Музеја Југославије.

Изложба промишља како се системска пропаганда, као неизоставни део ратних операција, мењала са технолошким напретком и различитим политичким, економским и друштвеним контекстима.

Приказана грађа сведочи о различитим пропагандним стратегијама, начинима дистрибуције и језику којим су се различите војне, политичке и друштвене стране обраћале својим циљним групама.

„Унутар самих тих већих целина, негде смо хронолошки ишли детаљније, али доста често смо и тематски груписали грађу. Један темат је о исхрани као честом мотиву где су пропагандисти користили перманентну глад, тако да су на тај начин покушавали непријатеља да деморалишу”, додаје Немања Калезић испред Народне библиотеке Србије.

Летак је истовремено историјски документ и средство пропаганде, истичу аутори, а као пратећа тема изложбе истакнута су питања очувања и тумачења ове врсте грађе. Изложба ће бити отворена до марта.

Рок за пријаву је 20. октобар 2026.

Пропозиције такмичења су доступне на сајту Коларчеве задужбине.

Андрија Чикић рођен је 5. марта 2009. године у Београду. Интересовање за музику показује од најранијег детињства, а клавир свира од шесте године.

Добитник је више првих награда на националним и међународним музичким такмичењима, као и добитник специјалне награде за извођење композиције Burgmuller Etude D-dur 2019. године. Наступао је на више концерата и учествовао на међународном такмичењу ВИРТУОЗИ В4+, СВИРАМО ЗАЈЕДНИЧКИМ ЈЕЗИКОМ. Био је члан националног жирија који је оцењивао извођаче на Дечјој песми Евровизије, одржаној у новембру 2020. године.

Поред музике, волео је језике, математику, спорт, тренирао је тенис.. Бавио се и фотографијом и израдом занимљивих видео записа. И поред многобројних ангажовања увек је налазио времена за дружење са вршњацима. 

Меморијално такмичење младих композитора „Андрија Чикић"

Меморијално такмичење за најбоље младе композиторе „Андрија Чикић" установљено је у знак сећања на Андрију Чикића, младог композитора чија је љубав према музици оставила дубок траг у свима који су га познавали. Такмичење чува успомену на његов таленат и љубав према музици – али је и простор у којем музика његових вршњака добија прилику да се чује, вреднује и препозна.

Ове године организује се четврто по реду меморијално такмичење и отворено је за децу и младе узраста од 10 до 19 година, у две старосне категорије: од 10 до 14, и од 14 до 19 година. Пријаве су отворене до 20. октобра.

Након првог круга селекције, изабране композиције биће изведене у полуфиналу, а потом и у свечаној финалној вечери у Великој дворани Коларчеве задужбине. Тиме се младим ауторима пружа ретка прилика да чују своју музику на професионалној сцени, у живом извођењу – аранжирану за инструмент за који су компоновали уз пратњу гудачког оркестра - пред публиком и стручним жиријем.

Такмичење организује Коларчева задужбина, уз подршку Министарства културе Републике Србије и Радио Телевизије Србије.

"Код нас у Кини, осмех у Хебеју је посебно значајан, зато што је ископано много фигура које представљају осмехе на лицима људи. Такође, надамо се да ће осмех повезати српски и кинески народ кроз заједничку размену и кроз ову изложбу", рекла је Сју Јанхонг,заменица директора Управе за културно наслеђе провинције Хебеј.

Изложба обухвата праисторијске керамичке маске са локалитета Беифуди старе више од 8.000 година, порцеланске предмете из периода династија Минг и Ћинг, спокојно осмехнуте будистичке скулптуре из времена династије Танг и на крају - савремене дрворезне графике.

"Изложба је посвећена осмеху зато што је осмех вероватно један од најређих људских израза за које није потребан превод. Осмех је нешто што не познаје баријере, не познаје препреке ни између цивилизација, ни између људи", рекла је мр Мима Ракочевић,Народни музеј Србије.

Изложба "Осмеси испуњавају свет: Хебеј „осмеси" на кинеским културним реликвијама" у Народном музеју Србије до 10. октобра.

Шекспиров Млетачки трговац у продукцији КПГТ-а – за отварање 59. БИТЕФ-а. Представа говори о животу Јевреја у фашистичкој Италији и отвара многе теме као и све остале представе.

Селектор фестивала Спасоје Миловановић говорио је за РТС о томе на који начин је приступао селекцији представа и да ли имају тачку која их спаја: „Овогодишњи педесет девети БИТЕФ по реду окупља представе седам различитих држава које имају једну једину црвену нит, барем онако како се мени учинило као актуелном селектору, а то је да не прихватају готове одговоре и не прихватају једноставне поделе. Дакле, свако од њих доводи у сумњу и за и против. А то је оно што верујем да је у овом тренутку у нашој држави и те како потребно да не прихватимо те једноставне поделе”.

Међународни жири и награде подсетиће нас на Миру Траиловић и Јована Ћирилова. Публика ће такође имати своју реч. БИТЕФ нуди још садржаја ван званичног програма; траје до 20. септембра.

„Осим представе Russian Blues, имамо свако вече после одигране представе, разговор о представама. И оно што је нама јако битно јесте да проговоримо о свим темама које представа покреће непосредно након одигране представе и верујем да ће то бити један од најузбудљивијих наставака представе и живота представе током фестивала”, додао је селектор.

Представе ће се играти поред Атељеа и у Националном театру, Београдском драмском, Југословенском драмском, у позоришту на Теразијама и у Битеф театру.

На челу поворке, у фијакеру, глумац Миодраг Мики Крстовић у улози Стевана Стојановића Мокрањаца повео је учеснике улицама Неготина. На тај начин Мокрањац је поново био са Неготинцима.

„Најдивније животно задовољство осетио сам поново међу својима. Никада раније нисам толико душу народа осетио и клицао сам, певао и свирао и радовао се: О, Србијо!“, цитирао је великог композитора глумац Миодраг Мики Крстовић.

Мокрањац није само човек који је рођен у овом граду. Он је један од оних људи по којима се град памти.

„Мокрањчево дело је толико велико да се доживљава као музикално и музикализовано стање воље и реализације појединца и народа“, навео је академик Светислав Божић.

Пред Неготином је девет дана музике, уметности, сусрета и заједничког славља.

Овог пута били су то обронци Рудника где је у у инспиративном амбијенту шумадијског етно-имања „Здравковац“, где је селектор и председник Одбора Битефа Спасоје Ж. Миловановић представио новинарима програм 59. Битефа, који ће се од 13. до 20. септембра одржати под слоганом „Усуди се да сазнаш“.

„Нисам желео да представе бирам као илустрације једне унапред постављене идеје. Свакој сам приступио као засебном уметничком свету, а тек када је селекција била завршена, почео сам да размишљам шта се догађа када се оне нађу заједно. Тада ми је постало јасно да их повезује једна важна ствар – ниједна не пристаје на једноставно објашњење људског искуства.“

За Миловановића, слоган „Усуди се да сазнаш“ зато није порука која публици унапред говори шта би требало да види у представама.

„Сазнавање не значи потврђивање онога што већ мислимо. Оно почиње тек када прихватимо могућност да ћемо променити мишљење. Зато је важно имати став, али и бити спреман да тај став преиспитамо. Наслов фестивала није упутство за гледање, већ позив да уђемо у процес сазнања.“

Као и претходних година, БИТЕФ чине и сусрети са ауторима, традиционални пратећи програм у којем ће публика имати прилику да непосредно од уметника сазна више о представама из главног и пратећег програма.

Најављен је и међународни жири фестивала: глумац Вернер Ден (Werner Daehn) из Немачке, редитељ и управник Националног театра „Иван Вазов“ из Бугарске Васил Василев, Кадри Езђан (Kadri Özcan) глумац, редитељи и продуцент из Турске, драматуршкиња Молина Фотез Удовички и костимографкиња Ирена Белојица из Србије.

„Позориште не може бити брже од историје. Његова вредност је у томе што може да препозна промене које се тек наслућују и да их преведе у уметничко искуство. Зато је Битеф и даље простор у којем различити позоришни језици, различита друштвена искуства и различита мишљења могу да се сретну. Нит која их повезује јесте знатижеља и спремност да се суочимо са тренутком. А питање које остаје јесте какво друштво настаје, какав је његов драмски потенцијал и како позориште може да утиче на њега“, поручио је публици уочи почетка 59. БИТЕФ-а његов селектор и председник Одбора, Спасоје Ж. Миловановић.

Таписерија из катедрале у Бајеу на нормандијској обали, дуга је скоро 70, а широка око пола метра.

Приказује Битку код Хејстингса и догађаје, који су јој претходили.

Претпоставља се да је оригинално приказивала и догађаје после историјске битке све до крунисања Вилијама Освајача, али да је тих седам метара веза заувек изгубљено.

Окршај норманских викинга Вилијама Освајача и англосаксонских трупа краља Харолда Другог 1066. године код градића Хејстингса у источном Сасексу преломан је тренутак у историји Британских острва, али и енглеског језика.

Победа Вилијама Освајача доводи до владавине Нормана, викинга, који су освајањем Нормандије постепено усвојили француску културу и језик.

Њиховом доминацијом над англосаксонском Британијом почиње да се мења све – од архитектуре, до исхране и језика, који се неповратно модификују под француским утицајем.

Зато таписерија из Бајеа, која је највероватније завршена десетак година после Битке код Хејстингса, представља јединствену историјску грађу, јер су догађаји, које приказује, били у свежем сећању аутора.

Порекло

У Француској је вековима било уврежено мишљење да је таписерију наручила супруга Вилијама Освајача, краљица Матилда.

Зато је таписерија из Бајеа била у Француској позната и под називом Таписерија краљице Матилде.

Француски револуционари су 1804. године имали прилике да гледају истоимени водвиљ, чији се заплет заснивао на премиси да су таписерију везле краљица Матилда и њене дворске даме, молећи се са безбедан повратак Вилијама Освајача у Нормандију.

Међутим, модерна историографија сматра да је таписерију наручио полубрат Вилијама Освајача, Одо, који је био бискуп Бајеа, а после освајања Енглеске, ерл од Кента и регент над целом освојеном територијом када би Вилијам, као војвода од Нормандије, био код куће.

Таписерија, иначе вез вуном на белом платну, оригинално је пронађена у катедрали у Бајеу, коју је изградио бискуп Одо, а претпоставља се да је била наручена за освећење саме грађевине 1077. године.

Анализа натписа на латинском језику и техника бојења вуне указују да је таписерија англосаксонског, а не норманског порекла.

На основу личности, које су приказане на таписерији, већина историчара сматра да је вез настао у Кантерберију, мада постоје разлике у мишљењима ко је и зашто био на челу тог пројекта.

Историја

Таписерија Баје први пут се појављује у историјским документима четири века пошто је настала – 1476. године у инвентару катедрале у Бајеу.

Век касније неким чудом преживљава пљачку и паљевину Бајеа од стране протестантских хугенота, који су је највероватније заобишли, јер није представљала религијски, већ секуларни запис.

Енглези, који живе у Француској, почињу да бивају свесни њеног постојања половином 18. века када се појављују и први написи о Таписерији из Бајеа.

Током Француске грађанске револуције, замало је постала цирада на војном конвоју.

Спасао ју је локални адвокат, који ју је чувао кроз бурне револуционарне године.

Васкрсла је 1803. године када је изложена у Музеју Наполеона у Паризу као део пропаганде у оквиру планова великог француског војсковође да освоји Британију.

Смештена је у јавну библиотеку у Бајеу када је Наполеон одустао од инвазије.

Привремено је измештена на безбедно место током француско-пруског рата 1870. године када су се Пруси приближили Нормандији.

Најзад, Хајнрих Химлер желео је да је пребаци у Берлин сматрајући је „важном за славну и културом богату немачку историју“.

За време нацистичке окупације Француске, таписерија је била пребачена у Лувр.

Године 1941. нацисти су скинули делове са позадине Таписерије како би проучили „древно наслеђе“.

Ти фрагменти откривени су у Немачкој 2023. године и враћени на саму таписерију пре само пар месеци.

Повратак у Енглеску

Француски председник Емануел Макрон је 2018. године најавио план да се таписерија позајми Британији.

Требало је да буде изложена још пре четири године, али су, због пандемије и рестаурације, ти планови одложени.

Током посете Уједињеном Краљевству прошле године, председник Макрон најавио је изложбу за 2026. годину.

Та вест дочекана је на нож у делу француског културног миљеа.

Француски историчар уметности Дидије Рикнер покренуо је петицију противљења измештању Таписерије, коју је за само пар недеља потписало четрдесетак хиљада људи.

У децембру прошле године британска влада саопштила је да је осигурала Таписерију на осам стотина милиона фунти.

Британски музеј постао је спреман да угости ово ремек-дело норманске романике тек пошто је за њено смештање и одржавање обезбедио спонзорство од пет милиона фунти од америчког милијардера белоруског порекла Игора Тулчинског.

Таписерија Баје је у Британски музеј стигла још 10. јула од када трају припреме за њено излагање.

Први су је видели краљ Чарлс и краљица Камила 2. септембра у пратњи брачних парова Барнам и Макрон током посете француског председника Лондону.

Заузврат, Британски музеј позајмио је Француској неколико експоната, међу којима је и изузетно значајан скуп експоната са англосаксонског гроба из шестог или седмог века са локалитета Сатон Хо у источној Енглеској.

Ископавање тог локалитета приказано је у филму Коп у којем улогу аматера археолога Базила Брауна игра Рејф Фајнс, а власницу имања, која је финансирала ископавања током тридесетих година прошлог века, тумачи Кери Малиган.

Позајмице из Британског музеја биће изложене у музејима Нормандије.

Француски аутор Бомарше (1732 – 1799.) је око свог јунака Фигара написао трилогију, од које су два прва дела, Севиљски берберин и Диван дан или Фигарова женидба постигла светску славу.

Политика се од почетка препознала као главни, а неименовани лик у комаду, важнији од самог Фигара, грофа Алмавиве или Сузане.

Двор у Паризу је скоро шест година кочио премијеру Фигарове женидбе, оптужујући аутора да то није позориште, већ позив на друштвени непослух, револуцију и рушење монархије. Комад је први пут изведен 1784. уз овације, чак и од стране аристократске публике.

Славу Фигара је додатно учврстила Моцартова опера (либрето Лоренцо да Понте), која је уследила убрзо потом, само две године касније. И код Моцарта је двор, сада аустријски, правио проблеме. Цар Јозеф Други се успротивио зато што се пре њега француски краљ Луј XVI успротивио.

Била је то солидарност на највишем нивоу, међу крунисаним главама.

Када је 1789, пет година после позоришне премијере Женидбе, три године после оперске, заиста избила револуција, са кулминацијом у крвавом терору против краља, аристократије, идеолошких противника, онда неселективно и обичног и случајног света, политички статус комада је био зацементиран. Револуционарни ехо-ефекат се дефинитивно закачио за Бомаршеовог Фигара.

Рођен је стереотип који се понавља до данас, да је Фигарова женидба весник револуције. Ко је игра, игра се са ватром. Наравно да директна узрочно-последична веза не постоји и да Француска револуција није избила зато што је Робеспјер добио идеју кад је гледао Бомаршеов комад. Исто тако ни до руске Октобарске револуције није дошло зато што је Лењин у немачком егзилу слушао Моцартову оперу.

Фигаро као револуционарни код

Као радња, као испричана прича, Фигарова женидба је анахронизам. Комад је преживео, уз то остао у добром здрављу, зато што се трансформисао у код за препознавање политичких потреса.

Или као позоришно кодирани „осећај за олују“, да цитирамо наслов књиге југословенског и хрватског песника Горана Бабића из 1987.

Гроф Алмавива је срећно ожењен, иако се тога више не сећа. Његов слуга Фигаро је заљубљен у Сузану, слушкињу грофице Алмавива. Гроф себе види као просвећеног аристократу, и на први поглед јесте. Укинуо је право прве брачне ноћи/ius primae noctis, не инсистира на строгој етикецији са служинчади, не држи стриктну социјалну баријеру према нижима. Међутим, зна се ко је газда.

Алмавива допушта брак Фигара и Сузане, али инсистира на свом праву прве ноћи са младом, оном истом феудалном праву које је као просветљени аристократа сам укинуо.

Дефиниција опште револуционарне ситуације одмах постаје јасна. Они којима се влада, у овом случају Трећи сталеж/грађанство, очекују више прва него што их тренутно уживају. Владаоци, у овом случају Други сталеж/аристократија, иде корак назад у односу на права која су већ допустили обичним грађанима.

Бомаршеова порука, мишљена и демонстрирана, иако не и написана: Револуције се рађају кад више ниједна страна не прихвата статус кво.

Бомарше тај закључак није дао експлицитно, најпре зато што је то уметност, а она не сме да буде експлицитна, посебно не политички експлицитна, јер је онда лоша уметност, ако уопште било каква. Други разлог, аутор је желео да његов текст буде игран за живота, па је експлозивну политичку поруку умотао у љубавну комедију под месечином.

Епилог Бомаршеове и Моцартове Фигарове женидбе је весела игра са пресвлачењем и заменом идентитета, где свако на крају остане са правим и легалним партнером. Сви живи и срећни.

„Диван дан“ постаје „Најдивнији дан“

Такав баналан епилог није био достојан експлозивне политичке нити. Зато су почеле модерне обраде Бомаршеовог предлошка, с мање месечине, више горчине.

Заплет је остао исти, крај је увек дописиван изнова. Најпре је Еден фон Хорват 1937 написао црну комедију Фигаро се разводи. Гроф и грофица Алмавива, Фигаро и Сузана завршавају као емигранти који беже од револуције.

Онда је познати аустријски драмски писац Петер Турини 1972 написао верзију Најдивнији дан, која алудира на алтернативни Бомаршеов наслов Диван дан или Фигарова женидба. Турини иде добар корак даље од Хорвата и од Фигара ствара трагикомедију. После јурњаве, љубакања и пресвлачења, Фигаро убија Алмавиву.

Немачка редитаљка Ана Стиепани је у верзији изведеној на камерној сцени позоришта Јозефштат сада отишла још један корак даље од Туринија. После сценске јурњаве и скакања на трамполину, кад се гледаоци уљуљају у ласциван рококо хумор, Фигарова невеста Сузана убија грофа.

И више од тога. У последњој сцени која се игра као театар сенки, три фигуре ножевима избоду Алмавиву – Сузана, Фигаро и грофица, Алмавивина жена.

Интерпретација епилога је, да револуционарну ситуацију комплетирају дифузни, мраком прекривени револуционарни субјекти. Паралелна тема је промена лојалности и афилијације у последњи час, као у случају грофице.

Што се више игра, Фигарова женидба постаје све крвавија.

Ја, Клаудије 

Театар у Јозефштату се последњих година налази у сталном уметничком и медијском успону.

Ансамбл је динамичан, продукције друштвено релевантне и камуфлирано политичке.

Од овог септембра је кућа добила и нову директорку, познату аустријску театрологињу Марие Резер (Rötzer). Она је у старту кренула оштро, с револуционарно кодираним комадом о Фигару.

Аустрија је вероватно последња европска земља где би избила револуција, али Фигаро у репертоару значи да се се реагује на општу атмосферу радикалних промена у Европи и шире.

Фигара игра Клаудиус вон Штолцман, носилац „Нестроја“, највише аустријске позоришне награде. 

Клаудиус је већ два пута гостовао у културном програму РТС-а, једном као Феликс Крул Томаса Мана, други пут као Шекспиров Хамлет, оба пута директно после премијере.

Стипани, Столцман и читав добро уигран ансамбл, представља старог Бомаршеа као левичарског трибуна новог типа – моралан, хуманистички и чист, уз то бескомпромисан и анониман.

Питање је наравно, не само како се данас игра Фигаро у Бечу, већ како би се данас играо у Београду, на БИТЕФУ, НЕ-БИТЕФУ, или било којој другој српској сцени која негује добар театар.

У раскошном амбијенту врта Палате Мадлена ,јубилеј ће обележити концерт "Magia di Vivaldi" у извођењу барокног камерног оркестра "Camerata di Musica", под уметничким вођством солисткиње мр Валентине Гајић Тирменстајн.

Програм концерта доноси избор најлепших дела Антониа Вивалдија – од виртуозних концерата за виолину до раскошних форми писаних за више солиста.

Солисткиња и оснивач оркестра "Camerata di Musica", мр Валентина Гајић Тирменстајн, дипломирала је на Факултету музичке уметности у Београду, а усавршавала се на мајсторским курсевима код истакнутих виолиниста и педагога, међу којима су Абрам Штерн и Марина Јашвили.

Један је од оснивача клавирског трија "Amorosso" и камерног оркестра "Camerata di Musica" који барокну музику приближава савременој сцени. Посебно место у њеном изразу има управо музика Вивалдија, коју доживљава као непосредан дијалог између извођача и публике.

И као што је честа пракса у раду Палате Мадлена, један догађај завршава се другим-обично новом ликовном изложбом.

У недељу 6.септембра биће то изложба радова Иване Живић – „Одсјаји". Вишеструко награђивана сликарка и мултимедијална уметница инспирисана је елементима из природе и у њима тражи одговор на све већу отуђеност савременог човека.

„Невидљиви поглед", заједнички рад хрватске ауторке Карле Црнчевић и иранске уметнице Бехшад Тажамол, у форми негатива истражује архивске слике прошлости и како их разумемо данас.

„Он се заправо бави са два одвојена архива: архивом Жене у Народноослободилачком покрету југословенском и Жена у иранском феминистичком покрету, односно конкретно просједом који се догодио у Техерану 1979. године, који је забележен камером, али из западноевропске перспективе. Дакле, Иранке не поседују те слике. Тако да смо приступали овој теми као немогућности гледања слика које су се догодиле“, објашњава уметница Карла Црнчевић.

Инспирисан узнемирујућим садржајима које је проналазио на интернету, визуелни уметник из Београда Ивања Тодоровић направио је рад „Садржај" који је критика и упозорење.

„То су моменти детонације ратних дронова самоубица са руско-украјинског фронта који су онда склапани у компилације, као некакав забаван садржај на интернету који се конзумира по различитим Телеграм групама, различитих ложача на рат, што са једне, што друге стране. Мени је у ствари било интересантно да је врхунац тог садржаја који је смрт, нешто што ми препознајемо визуелно као неки недостатак програма. Онда у ствари са тим болесним врхунцем и са неким недостатком приказа. Тај однос ми је био интересантан, и тако је настала моја компилација“, истиче визуелни уметник Ивања Тодоровић.

Слике данас прате догађаје, људе и друштвене промене. Бележе оно што би могло бити заборављено, враћају се из архива и појављују у новим контекстима, каже аутор концепта Павле Бановић. Поставку је поделио у две групе.

„Једна група уметника и уметница који се баве аналогном фотографијом и том неком врстом историје, архива, тога како слике из прошлости размемо данас, које су то слике које се чувају, које су то слике које нестају или бивају избрисане. А с друге стране, шта је данас архива фотографија – то је пре свега интернет, то је дигитална фотографија, то су те огромне дата-базе помоћу којих ми разумемо и оне имају другачија својства од аналогне. Тако да је то била моја главна визија да окупим људе који се баве фотографијом, који промишљају фотографију на критички начин како кроз историју, тако и данас, где је она данас и која су њена својства“, наводи Павле Бановић, аутор концепта.

Какве ћемо слике данашњице једног дана сматрати вредним чувања – питање је које седам уметника кроз своје радове поставља и тражи одговор.

На изложби „Слике које уходе" то исто до 11. октобра могу и посетиоци у Галерији Артгет Културног центра Београда.

Овом причом и званично је почео да ради „Кинески биоскоп" у Београду. Сје Феј је дугогодишњи промотер међународне филмске и културне размене. Ове године учествовао је у представљању српског филма кинеској публици, а сада је изабрао 6 кинеских филмова за српску публику.

„С обзиром на то да сам педагог више од шест деценија на Пекиншкој филмској академији, учим своје студенте да се поред упознавања са културним и историјским наслеђем своје земље треба да добро познају и светску баштину. Зато сам организовао фестивал студентских филмова из целог света. То је добар и неопходан начин да се размењују искуства и шире видици. Ваш редитељ Емир Кустурица и његови филмови су веома популарни међу студентима. Зато отварање 'Кинеског биоскопа' је прилика да српска публика види кинеске филмове, да студенти присуствују радионицама и предавањима о филмском стваралаштву“, наглашава редитељ Сје Феј.

Џанг Сонг Вен један је од најпознатијих кинеских филмских и телевизијских глумаца. За своје улоге добио је бројна стручна признања, а ове године освојио је награду за најбољег глумца у такмичарском програму 28.Међународног филмског фестивала у Шангају.

Именован је за амбасадора културе овогодишње Недеље српског филма у Кини, чиме је додатно допринео културној размени између Кине и Србије.

„Кинеска публика добро познаје вашу кинематографију. Уз филмове као што су Мост и Валтер брани Сарајево одрастале су читаве генерације па и ја. Иако смо удаљени хиљадама километара кинески и српски филмови су слични по томе што у фокус стављају стварни живот. Разликују се по томе што су српска остварења експресивнија а кинеска су интроспективна. Волео бих да у 'Кинеском биоскопу' у Београду публика види наше анимиране филмове који приказују историју и традицију. Наравно ако постоји макар и мала шанса да учествујем у неком српском филму, радо бих играо улогу човека који је из Кине дишао у Србију да живи и ради“, каже Џанг Сонг Вен.

На свечаном отварању публика је видела и и документарни филм Плава планета кроз прозор. Премијерно приказан прошле године. Филм говори о кинеским астронаутима и погледу на заједнички дом целог човечанства.

„Отварањем 'Кинеског биоскопа' најквалитетнији кинески филмови долазе у Београд. Подижемо још један мост од светлости и слике. Српска публика моћи ће да види прелепе пејзаже Кине, снажну енергију њених градова и села, радост и тугу, снове и свакодневни живот Кинеза. 'Кинески биоскоп' представља нов начин културне и хуманистичке размене између Кине и Србије“, наглашава Џанг Џе, отправник послова Амбасаде НР Кине у Србији.

„Кинески биоскоп" није само место за приказивање филмова, кажу организатори. То је прозор кроз који може да се види начин живота, који можда и није много другачији од оног који познајемо.

Различите представе повезује пре свега спремност да сложеност света не замене једноставним одговором и припремљеним објашњењем.

Шекспиров Млетачки трговац, у продукцији КПГТ-а (Србија) и режији Страхиње Падежанина, радњу смешта у Венецију 1938. године, у тренутак када фашистички режим у Италији расним законима Јеврејима одузима држављанство, право на јавну службу и мешовите бракове – све у име хомогености коју је режим представљао као одбрану нације. Али представа не говори само о историји. Говори о томе како настаје непријатељ.

Албион Мајка Бартлета, у режији Зафира Радјаба и продукцији Позоришта младих „Николај Бинев“ из Софије (Бугарска), отвара другачије питање. Шта значи покушати вратити оно што је прошло, и шта се догађа када жеља за повратком из приватног сећања прерасте у ширу друштвену потребу?

Кишињев ноћу Михаја Фусуа, у продукцији кишињевског Teatrul Fără Nume – Театра без имена (Молдавија), документарна је представа настала из стварних прича становника града – таксиста, рецепционера, лекара, радника ноћних клубова, плесачица, бивших зависника… Фусу од тих прича прави представу у којој се граница између документа и позоришта стално помера. Град овде није кулиса него драмски лик - једна судбина прелази у другу, једно искуство отвара следеће, и Кишињев се пред нама појављује као мноштво различитих градова, као друштво које нема само једну верзију себе.

У Stalker-у Автандила Варсимашвилија, продукција Тбилисијског театарског центра Liberty Theatre (Грузија), путовање води у сасвим други простор. Представа полази од истоименог филма Андреја Тарковског, али није његова илустрација, већ самостално позоришно истраживање. Варсимашвили свет Тарковског користи као полазиште за промишљање вере, сумње и граница људског сазнања, у времену у којем су се границе између истине и лажи толико замутиле да их је све теже разазнати.

Црно злато Дејана Дуковског, у режији Оливера Фрљића и извођењу ансамбла Београдског драмског позоришта (Србија), отвара простор породице. Фрљић примењени механизам назива „трагичким незнањем“. Политичко се овде не дешава само на улици и у парламенту, већ и за кухињским столом, у речима које су изговорене и онима које су прећутане. Идентитет није нешто чврсто и једном заувек одређено.

Софоклова Антигона, у продукцији позоришта Karma Sahne из Самсуна (Турска) и режији Хакана Алкана, враћа нас једном од најстаријих сукоба европског позоришта: појединцу против закона, савести против наредбе, породици против државе. Алкан ову стару трагедију поставља у простор у којем се питање закона непосредно судара са питањем одговорности појединца.

Одбегле Вафе Табуби, у продукцији Националног театра Туниса (Тунис), представа је о људима који чекају – чекају да побегну, да се нешто промени, да живот крене даље. Али чекање овде није празнина између два догађаја. Оно постаје само догађај. Чекање на тај начин израста у нову врсту затвора.

У пратећем програму, Russian Blues Софије Горлове и Антона Шмакова отвара питање сусрета различитих индивидуалности и могућности да се у заједничком простору пронађу блискост, слобода и припадање. Полазећи из искуства Русије и Урала, представа та питања преводи у универзалну причу о односу према другом и потрази за местом које можемо назвати домом.

Након представа биће организовани Сусрети са ствараоцима које ће модерирати драматуршки тим: Јелена Кајго и Бојан Муњин. Фестивалски центар и благајна фестивала биће смештене у простору Битеф театра на Скверу Мире Траиловић 1 у Београду.

Његова дела, превођена на петнаестак језика, донела су му статус европског класика, док је његов ангажман левичарског интелектуалца без длаке на језику обезбедио да у родној Хрватској никада не буде миљеник власти.

Од емиграције у Немачкој за време владавине Фрање Туђмана до живота на једном хрватском острву, Шнајдер је био бескомпромисни сведок и хроничар турбулентних времена, чија се реч подједнако бавила великим историјским наративима и интимним породичним судбинама.

Слободан Шнајдер је на књижевној сцени пажњу привукао политички ангажованим драмама ослоњенима на поетику Бертолда Брехта. Посебно место у његову опусу заузимају драме биографије о бунтовним уметницима и интелектуалцима, међу којима су Камов. Смртопис, Држићев сан, Хрватски Фауст, Конфитеор и Невјеста од вјетра.

Писао је и драме ратне тематике Утјеха сјеверних мора и Змијин свлак, које су извођене углавном на немачкоме говорном подручју, а баве се проблемом геноцида, логора, масовних силовања. Позоришне критике и есеје сакупио је у књизи Радосна апокалипса, а прозе је сабрао у збирци Књига о ситном.

Доба мједи: еп о сломљеном веку

Врхунац Шнајдеровог прозног стваралаштва без сумње је роман Доба мједи (2015), дело које су критичари у Италији, Немачкој и Холандији описали као ремек-дело европске књижевности. Овај монументални породични еп прати судбину фолксдојчерске породице Кемпф, од њиховог доласка у Славонију у 18. веку до трагичних искушења 20. века.

У средишту романа је Шнајдерова лична историја: прича о оцу Ђури, фолксдојчеру који је против своје воље мобилисан у СС трупе, и мајци Зденки, партизанки која је преживела ужасе усташког логора.

Судбине двоје људи који би, да су се срели током рата, пуцали једно на друго, постају моћна метафора о апсурду идеологија које су разориле Европу. Шнајдер мајсторски преплиће историјске чињенице, митске елементе и филозофске рефлексије, стварајући слојевит и потресан портрет појединца ухваћеног у вртлог историје.

Роман је награђен престижним регионалним признањима, укључујући награду „Меша Селимовић", потврђујући да је Шнајдер написао дело које се тиче читавог простора бивше Југославије.

Фаустов усуд у домовини

Док је као романописац досегао европске висине, као драмски писац Шнајдер је у Хрватској доживео сасвим другачију судбину. Његова најпознатија драма, Хрватски Фауст из 1982. године, постала је симбол његовог односа са културним естаблишментом.

Представа је са огромним успехом играна у Београду, широм Европе, укључујући и бечки Бургтеатар, али никада није постављена у Хрватском народном казалишту у Загребу.

Шнајдер је сам, помало цинично, описао ову тему као „хрватски плес смрти", табу који је надживео распад једне државе и наставио да постоји у другој, створеној по супротним „упутствима за употребу".

Овај усуд није био резервисан само за Фауста; чак 13 његових драма никада није видело сцену у његовом родном граду.

Његов бескомпромисни став и оштра критика власти, коју је годинама износио као колумниста ријечког Новог листа, коштали су га и позиције директора Загребачког казалишта младих, са које је морао да оде због репертоарске политике за коју се залагао.

„Дивљи син“ и скептик револуције

Политички идентитет Слободана Шнајдера обликован је у духу 1968. године, када је као делегат загребачког Свеучилишта дошао у Београд да подржи студентске протесте.

Тај младалачки отпор према ауторитету и „заустављеној револуцији" остао је константа у његовом јавном деловању. Ипак, његов однос према прошлости је слојевит. За себе је говорио да би радо био „дивљи син" Мирослава Крлеже, али уз то је напомињао да од тог наслеђа нема шта да се преузме, већ се све мора стварати изнова.

Слично је и са његовим погледом на Југославију: „Ако је мерило вредности неке државе срећа њених грађана, онда је те среће ипак било више у Југославији него што је има данас", говорио је, не идеализујући прошлост, али дајући јој људску димензију.

Према данашњој политичкој класи гајио је презир, видећи у њој „нову класу" која јавни новац претаче у приватно богатство. „Политика је данас судбина", говорио је, цитирајући Наполеона.

Шнајдер је последњих година живео повучено, али његов књижевни глас није јењавао. Роман Анђео нестајања, био је посвета Загребу који више не постоји. На питање где види наду за будућност, Слободан Шнајдер је кратко одговарао, упућујући на своје дело: „'Анђео' је роман о нади. Бољег одговора немам."