Књига хероја и споменик о споменицима – „Чувари историје: Од Кајмакчалана до Битоља“

После више од века од завршетка Првог светског рата, у књизи „Чувари историје: Од Кајмакчалана до Битоља“ први пут је пописано више од 700 споменика и гробаља војника страдалих на Солунском фронту. За око 500 настрадалих се до сада није ни знало где су, бранећи отаџбину, оставили кости. Љиљана Танасијевић, политиколог и некадашњи конзул Србије у Скопљу, са још двоје колега, све је то сабрала у књигу. Готово хиљаду страна, према речима историчара, представља споменик о споменицима.

Седам година претраге терена, копања по архивама, фотографисања, читања оштећених епитафа. На око 75 километара простора од Кајмакчалана до Битоља, који је српска војска са савезницима ослободила у јесен 1916, пронађено је 700 споменика које су другови и старешине подигли војницима који нису преживели Солунски фронт. Већина споменика лежала је сломљена, обрасла шипражјем и пуна змија.

„Сваки споменик смо подигли са земље, сваки смо очистили и са сваког споменика смо прочитали шта на њему пише и не само прочитали и записали, него смо то фотографисали да остане заувек и они више никад неће бити заборављени. Открили смо њихова имена, открили смо из ког су села, када су погинули, ко им је подигао споменик, из ког су пука били, и још нешто, да ли су одликовани, и то смо успели да пронађемо“, каже Љиљана Танасијевић, ауторка књиге Чувари историје: Од Кајмакчалана до Битоља.

У књизи су убележена имена више од 500 војника за које се до сада није знало да су погинули на Солунском фронту.

„Ова књига је намењена потомцима, што ја кажем, да је чувају и остављају у наслеђе јер то остаје – они више неће бити бројеви, они сад имају своја имена, зна се ко су, одакле су, имају своје потомке и остаће за сва времена записани, нико неће моћи да их изгуби у некаквим списковима у некаквој архиви“, објашњава ауторка књиге.

Колико је тачно војника страдало на Солунском фронту, још се не зна. Зна се да је војска за собом оставила и спомен-плоче, спомен-чесме, пут који је градила Моравска дивизија, али и да је Михајло Пупин поклонио још једно звоно, не само оно које је на Кајмакчалану. И зато је књига за историчаре додатни извор сазнања о раздобљу историје о ком се не зна довољно.

„У култури сећања нам је, пре свега, битно да сазнамо те меморијалне праксе које су постојале. Ова књига је вредно сведочанство о тим меморијалним праксама, с обзиром на то да видимо да су ти споменици подизани током и након рата, али видимо и ту њихову запуштеност која се дешава у деценијама које следе. С друге стране, подаци о томе где су погинули поједини војници, куда су се кретале поједине дивизије и јединице такође могу да буду од значаја јер показују како су текле и те војне операције“, истакао је Ненад Лајбеншпергер, историчар у Републичком заводу за заштиту споменика културе.

Говорећи о мотивима да уђе у овакав подухват, Љиљана Танасијевић истиче да ни сама не зна да објасни одакле су дошли ентузијазам и потреба за тим.

„То или осетите или не осетите, ја сам то осетила не као задатак, да ми је то неко одредио, него као неку унутрашњу потребу. Како деца кажу ‘то кликне’, е па тако је нешто“, истакла је ауторка овог споменика о споменицима.

Читај ми!