Плакете „Златног пера" уручене су Вив Нур, Полони Ловшин и Дуњи Брановачки.

Издавач „Креативни центар“ је уручио награду Марији Поповић, „Институт за књижевност“ Јовани Симић Русу и Екатерини Климовој, а издавачка кућа „Пчелица“ Полони Ловшин и Марини Веселиновић.

У име Савета изложбе, Борис Кузмановић је изјавио да су на изложбу пристигли радови око аутора, а да је одабрано више од 80 из десетак држава.

Кузмановић је оценио да присуство младих аутора даје наду да ће „Златно перо" имати перспективу и у будућности.

Председница Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера (УЛУПУДС) Лидија Јовановић је рекла да је „Златно перо" једна од њихових крунски изложби.

„Ова изложба је изузетно драгоцена јер чува креативност и комуникативност, не само са публиком, него међу самим уметницима", додала је председница Уметничког савета УЛУПУДС Дијана Милашиновић Марић.

Изложба траје до 14. новембра, изложени су радови илустратора из Србије. Чешке, Ирске, Колумбије, Ирана, Словачке. Кустос је Марија Ристић.

На програму ће бити и једно од најчувенијих дела из опуса Џорџа Гершвина – Американац у Паризу.

Улазнице у продаји на благајни Коларчеве задужбине и путем portala kolarac.rs.

Композитор Артуро Маркес један је од најпознатијих мексичких композитора.

Светску славу донео му је низ композиција које је назвао Дансон, обележавајући их редним бројевима.

Инспирисан истоименим старим салонским плесом са Кубе, он је овој темпераментној музици дао нови живот стилизујући је за симфонијски оркестар. Међу њима данас је најпопуларнији Дансон бр. 2.

Иако ће у овом делу труба донети најчувеније теме, посебно место у Маркесовом опусу има концерт за тај инструмент. Нимало случајно, ако се у обзир узме чињеница да је труба један од водећих инструмената мексичке народне музике. „Труба је краљица у срцу Мексика“, говорио је Маркес.

Ништа мање атрактивно је и дело Џоџа Гершвина, Американац у Паризу, писано као поруџбина Њујоршке филхармоније.

Инспирисан својим боравком у Паризу, 1926. године, композитор је, кроз џезом инспирисано симфонијско дело, музиком описао „утиске једног Американца који шета градом светлости“.

Од 1972. до 1976. године је био уредник позоришне и филмске рубрике у листу Књижевна реч. Као хонорарни драматург Драмске редакције Првог програма радио је у Телевизији Београд од 1974. године.

Од 1978. био је уредник у Драмској редакцији, а од 1983. уредник у Редакцији играног програма до 1993. и од 1997. године. У међувремену је био директор Драме Народног позоришта у Београду.

Од маја 1999. до августа 2001. био је главни и одговорни уредник Уметничког програма РТС. Био је и позоришни критичар Трећег програма Радио Београда и Политике и главни уредник часописа Сцена почетком деведесетих.

Од септембра 2001. до јула 2003. радио је на месту уредника Културно-уметничког програма РТС-ТВБ. Од јула 2003. је био драматург БК Телекома. У пензију је отишао 2005. године.

Објавио је више књига поезије, прозе, театролошких и драматуршких огледа. Написао је петнаестак драма приказиваних у професионалним позориштима и на телевизији, направио је више драматизација и адаптација књижевних дела за позориште и телевизију, као и телевизијску серију Крај династије Обреновић.

Написао је око 1.500 критика позоришних представа и књижевних критика за Трећи програм Радио Београда. Део критика је објављен у дневној штампи и књижевним листовима и часописима.

Добитник је више стручних и јавних признања, од којих су најзначајнији: Златни беочуг Културно-просветне заједнице Београда, Златна значка КПЗ Србије, Вукова награда и Статуета Јоаким Вујић. У фебруару ове године додељена му је Стеријина награда за животно дело.

Селаковић: Одлазак Радомира Путника представља велики губитак за српску културу

Министар културе Никола Селаковић упутио је саучешће поводом смрти Радомира Путника у којем се наглашава да је одлазак драматурга и театролога представља велики губитак за српску културу и позоришну уметност.

„Као истакнути драматург, театролог, критичар и дугогодишњи хроничар позоришног живота Србије, оставио је неизбрисив траг својим делом, знањем и посвецхеношћу" наводи се у саучешћу Николе Селаковића.

Како се даље наводи „својим образовањем, професионалном етиком и дубоким разумевањем сценске уметности, Путник је значајно допринео развоју националног театра и културне мисли у нашој земљи”.

„Његов рад у Народном позориссту у Београду, као и богат критичарски опус, остаће као сведочанство једног времена, али и као трајна вредност нашег културног наслеђа," пише Селаковић.

Бург је, тада још у старој згради на улазу у комплекс царског Хофбурга, добио задатак да постане храм немачког језика, репрезентативна институција културне моћи, данашњом терминологијом би се рекло представник мекане државне моћи.

Од тада до данас је прошло четврт миленијума. То је време у коме је једно од највећих и најзначајнијих позоришта немачког говорног подручја напредовало уском линијом између традиције и модерности, мира и ратова, уметности и пропаганде.

На изложби се показују историјски костими и сценографије, техничке иновације, фотографије некадашњих сценских првака као и портрети данашњих, на пример оних где српско-аустријска сликарка Маја Вукоје представља Марију Хапел и Роланда Коха.

Такође се бележе преломне тачке у раду те институције. Година 1888. кад је отворена садашња зграда, 1914. када је почео велики рат, губитак оријентације после 1918, затим 1938. кад су нацисти претворили Бург у оруђе приземне политичке пропаганде, онда обнова од 1955 у новосвојеној уметничкој аутономији.

Игра или реч, сцена или књижевност

Кустоски тим долази из Националног позоришног музеја. И поред карактера високе репрезентативне културе, ова изложба чини све да успут покаже најбоље стране позоришне уметности – игру, чаролију, раскош материјалних медија, магнете великих глумачких и редитељских имена.

У моментима кад се инсистира на континуитету и култури као институцији, обично се не спомињу контроверзе. Главни кустос Руди Рисати је ипак споменуо једну, типичну за начин на који бечка уметничка критика процењује репертоар Бурга.

„То је глумачки театар“, рекао је Рисати. Порука је била, то је позориште игре, сцене, костима и покрета, где се текст појављују као равноправан елеменат, не као владајући. Све супротно од захтева домаће позоришне критике, која протестује сваки пут када литерарни предложак и верно цитирање историјских текстова изгубе битку са тоталом сценског утиска.

И бечка публика нагиње томе да јој је драже кад се на сцени нешто каже, него кад се покаже. Зато није случајно да је Рисатијев избор представе која ће означити симболички континуитет Бурга, пао на Шексировог „Магбета“, 24 пута играног , а не на комаде ближе функцији „храма немачке речи“, као Гетеовог Фауста, или Шилерове „Разбојнике“.

„Магбет“ је компактан, релативно кратак и универзалан компендијум позоришне уметности као уметности по свом властитом праву. На текстовима као што је „Магбет“ се бечко царско позориште учило да заволи позориште које ће надилазити поетику језика и речи.

Столица за срећу

Међу експонате традиције и државног угледа, кустоски тим је зналачки распоредио објекте чаролије и игре, оног што позориште у својој суштини и јесте.

Један такав експонат је „Столица за срећу“. То је обична, најобичнија стлица из гледалишта старог Бурга, оног који се до 1888. налазио под царским прозорима, на врху улице Колмаркт.

Столица је стајала у низу, у тринаестом реду, носила број 192 и ни по чему није изгледала као амајлија. Онда је неко од глумаца раширио причу да седење на њој доноси срећу, „а глумци су страховито сујеверни, посебно пред премијере“, каже Карин Нојвирт из тима кустоса.

Када је напуштана стара зграда, публика, ансамбл и остали из тима запослених су на крају последње представе практично ољуштили инвентар, разграбили све покретно и непокретно, од намештаја до тапета и сценских даски. „Срећну столицу“ је из реда ишчупао сценограф и сликар Гилберт Ленер.

Ленер је завештао „Луцкy 192“ чланици новог Бурга Лизелоте Антон, која је вратила столицу у позориште и оставила је у канцеларији као наследно право Бургових драматурга. Сви су се гурали, високи гости и домаћи, да поседе коју секунду на њој. Прича је добила и институционализовани епилог, јер је уз седење ишло и уписивање у књигу утисака, како се ко осећао док је чекао на срећу.

У међувремену, у пратећој књижици се налазе утисци Ежена Јонескуа, Томаса Бернарда, као и читаве плејаде Бургових глумачких имена последњег века и нешто. Данас, „Луцки 192“ је трошан и ломљив и нико више не седи на њему. Није препоручљиво, осим што је и забрањено. Али то је позориште, можда и поглед донесе срећу.

У припреми је још једна сценска чаролија, више случајна него планирана. Када се за десет дана на платоу између Бурга и Ратхауса/Бечке градске владе упале светла Божићног сајма, фоаје Бурга са изложбом биће интегрисан у декорум сезонског туристичког спектакла.

Изложба је отворена до краја позоришне сезоне идуће године.

1933. Џон Бари је енглески композитор и диригент. Компоновао је музику за једанаест филмова из серијала о Џемс Бонду између 1963. и 1987. Умро је 2011.

1948. Лулу је шкотска певачица, текстописац и глумица. Њезина каријера траје шест деценија. Победила је на Песми Евровизије 1969. Објавила је 15 албума.

1954. Адам Ант. је енглески певач и глумац. Стекао је популарност као певач и фронтмен групе Adam and the Ants. Појављије су у многим филмовима и телевизијским серијама.

Рођени на данашњи дан: 1930. Mable John, 1973. Mick Thomson (Slipknot) и 1987. Courtney Barnett

Догодило се 3. новембра

1957. Сан Рекордс је објавио песму Great Balls Of Fire, Џерија Ли Луиса. Сингл је продат у више од пет милиона примерака широм света и био је други на америчкој листи, што га чини једним од најпродаванијих синглова свих времена.

1962. Crystals су са песмом He's A Rebel на првом месту у САД.

1972. James Taylor и Carly Simon су се венчали у Њујорку.

1978. Бенд The ​​Jam је објавио свој трећи студијски албум ”All Mod Cons”. На њему се налазе синглови David Watts, A’ Bomb in Wardour Street и Down in the Tube Station at Midnight.

1979. Један хит је имао и Робин Скот када је његова песма Pop Muzik стигла до броја један у Великој Британији.

1980. Група ABBA је објавила свој седми студијски албум ”Super Trouper”. Садржи синглове The Winner Takes It All, Super Trouper, On and On and On, Happy New Year, Andante, Andante и Lay All Your Love on Me.

1981. Објављен је албум ”Мртва природа” од групе Рибља чорба. Албум је продат у тиражу од 470 хиљада примерака. Албум је рангиран на 19 место у књизи ”100 најбољих албума домаћег рокенрола”. Хрватско издање магазина Ролинг Стоун је албум ставило на 22 место листе најбољих албума.

1992. Bon Jovi су објавили свој пети студијски албум ”Keep The Faith”. Са албума су се издвојиле песме Keep The Faith, Bed of Roses и In These Arms.

1993. Умро је руски научник Леон Теремин. Најпознатији је по изуму теремина, једног од првих електронских музичких инструмената. Први пут је извео теремин са Њујоршком филхармонијом 1928.

2013. У Њујорку је одржана прва додела Јутјуб награда. Наступили си Еминем, Лејди Гага и МИА.

2017. Сем Смит је објавио свој други студијски албум ”The Thrill of It All“. Садржи синглове Too Good at Goodbyes, One Last Song, Pray и Baby, You Make Me Crazy.

Рођени 4. новембра

1929. Dickie Valentine је британски поп певач који је популарност стекао 50их година прошлог века. Познат је по песмама Finger of Suspicion и Christmas Alphabet. Умро је 1971.

1954. Chris Difford је енглески музичар. Оснивач је и текстописац рок групе Squeeze. Са групом је објавио девет албума.

1959. Дејан Цукић је српски музичар, новинар, публициста, писац и преводилац. Музичку каријеру је започео у групи Дизел. Након напуштања Дизела дошао је у групу Тилт, а затим у Булевар, са којом је снимио два студијска албума. По распаду групе постао је члан састава Бајага и инструктори. Ту је остао све до објављивања албума Јахачи магле (1987), када је основао своју нову групу Спори ритам бенд. Са групом је објавио 9 албума.

Рођени на данашњи дан: 1944. Sherri Payne (The Supremes), 1956. James Honeyman Scott (The Pretenders), 1969. Sean “Puffy” Combs и 1971. Gregory Porter

Догодило се 4. новембра

1961. Клиф Ричард је по први пут на првом месту британске листе албума са својим албумом ”21 Today”.

1961. Боб Дилан свира пред 53 гледаоца на свом дебију у Карнеги холу, свом првом концерту ван сцене Гринич Вилиџа. Концерт се одржава у мањој сали Чаптер хол.

1963. Битлси су свирали у Краљевском позоришту у Лондону. У публици су биле Краљица и принцеза Маргарет. Ленон је у једном тренутку рекао чувену реченицу: На јефтиним седиштима седе они који аплаудирају рукама, а ви остали само звецкајте накитом.

1970. Дејвид Боуви је објавио трећи студијски албум ”Man Who Sold the World” у САД.

1972. Како је реге популаран у Америци, песма I Can See Clearly Now америчког певача Џонија Неша достигла је прво место на листи Хот 100, поставши прва реге песма која се нашла на врху листе. Првенствено реге и поп певач, Неш је био један од првих уметника који нису са Јамајке, а који је снимао реге музику у Кингстону.

1977. Рамонси су објавили свој трећи студијски албум ”Rocket to Russia”. Садржи синглове Sheena Is a Punk Rocker, Rockaway Beach и Do You Wanna Dance?.

1977. Род Стјуарт је објавио свој осми студијски албум ”Foot Loose & Fancy Free”. Садржи синглове You're in My Heart (The Final Acclaim), Hot Legs, I Was Only Joking и You Keep Me Hangin' On.

1980. Боб Марли се крстио у Етиопској православној цркви у Кингстону. Добио је и ново име Берхане Селасије.

1985. Бенд The ​​Clash је објавио свој шести и последњи студијски албум ”Cut the Crap”. На њему се налази песма This Is England.

1985. Роберт Палмер је објавио свој осми студијски албум ”Riptide”. На њему се налазе синглови Discipline of Love, Riptide, Addicted to Love, Hyperactive и I Didn't Mean to Turn You On.

1989. Roxette су са песмом Listen To Your Heart на првом месту америчке листе синглова.

1991. Bobby "Blue" Bland, Booker T. & the M.G.'s, Johnny Cash, Jimi Hendrix, Isley Brothers, Sam & Dave и Yardbirds су примљени у ”Кућу славних рокенрола”.

1997. Shania Twain је објавила трећи албум ”Come On Over”, који ће у међувремену постати најпродаванији албум кантри музике када су жене у питању. До сада је продато 40 милиона примерака.

1997. Џеј-Зи је објавио свој други студијски албум “In My Lifetime, Vol. 1“. Садржи синглове (Always Be My) Sunshine, The City Is Mine и Wishing on a Star.

2016. Комон је објавио свој једанаести студијски албум “Black America Again”. Садржи синглове Love Star и Black America Again.

2016. Алиша Киз је објавила свој шести студијски албум “Here”. Издвојиле су се песме In Common и Blended Family (What You Do for Love).

2020. Брус Спрингстин је са албумом “Letter to You” на првом месту у Великој Британији.

Рођени 5. новембра

1911. Рој Роџерс, надимак “Краљ каубоја”, је био амерички певач, глумац, телевизијски водитељ и родео извођач. Роџерс је био једини кантри певач који је два пута примљен у ”Кућу славних кантри музике”. Умро је 1998.

1941. Артур Ајра Гарфанкел је амерички певач, глумац и песник. Најпознатији је по сарадњи са Полом Сајмоном у двојцу Simon & Garfunkel. Након распада групе започео је соло каријеру током које је издао десет студијских албума.

1946. Gram Parsons је амерички певач, текстописац, гитариста и пијаниста. Био је члан група International Submarine Band, Byrds и Flying Burrito Brothers популаризујући оно што је назвао "Cosmic American Music”. Умро је 1973.

1959. Брајан Адамс је канадски музичар, певач, композитор, музички продуцент и фотограф. Током музичке каријере освојио је велики број признања. Између осталог, шеснаест пута је номинован за Греми, који је и добио 1992. године. Такође је добитник неколико МТВ награда. Три пута је номинован за Оскара, а неколико пута се нашао и у конкуренцији за Златни глобус.

Рођени на данашњи дан: 1911. Roy Rogers, 1947. Peter Noone (Herman’s Hermits), 1957. David Moyse (Air Supply), 1971. Jonny Greenwood (Radiohead), 1975. Lisa Scott-Lee (Steps) и 1987. Kevin Jonas (Jonas Brothers)

Догодило се 5. новембра

1956. "The Nat King Cole Show" је дебитовао на NBC телевизији. Колов програм је био први те врсте који је водио Афроамериканац.

1966. Monkees су на врху Билбордове листе са песмом Last Train To Clarksville.

1971. Елвис Пресли је започео северноамеричку турнеју у Минеполису. Спикер Ал Дворин је на крају концерта изговорио познату реченицу: Елвис је напустио зграду, да би утишао публику.

1977. Менаџер продавнице плоча Вирџин у Нотингему, Енглеска, ухапшен је због приказивања великог плаката којим се рекламира нови албум групе Секс Пистолса, ”Never Mind The Bollocks, Here's The Sex Pistols“. Продавнице на главним улицама су забраниле албум након што је полиција упозорила да би могли бити кажњени према закону о непристојном оглашавању из 1898. године.

1982. Siouxsie and the Banshees су објавили свој пети студијски албум ”A Kiss in the Dreamhouse“. Садржи синглове Slowdive и Melt!.

1982. Madness су објавили свој четврти студијски албум ”The Rise & Fall“. Издвојиле су се песме Our House и Tomorrow's (Just Another Day).

1982. Фил Колинс објавио је свој други соло студијски албум “Hello, I Must Be Going!“. Садржи синглове Thru These Walls, You Can't Hurry Love, I Don't Care Anymore, Don't Let Him Steal Your Heart Away, I Can't Believe It's True, Why Can't It Wait 'Til Morning и It Don't Matter to Me.

1983. Billy Joel је на првом месту британске листе синглова са песмом Uptown Girl.

1984. Брајан Адамс је објавио свој четврти студијски албум “Reckless”. На њему се налазе песме Run to You, Somebody, Heaven, Summer of '69, One Night Love Affair и It's Only Love.

1996. Џони Кеш је објавио ”Unchained”, свој други албум који је продуцирао Рик Рубин. Прати га Том Пети и група Heartbreakers, а он је обрадио њихову песму Southern Accents.

2000. U2 су са осмим албумом ”All That You Can't Leave Behind” на првом месту у Великој Британији.

2005. Умро је гитариста Линк Вреј.

2012. Поводом 60. годишњице британске топ-листе синглова, компанија Official Charts Company објавила је листу која садржи свих 123 песама које су продате у више од милион примерака од њеног оснивања 1952. године. Елтон Џон је био на првом месту са песмом Candle In The Wind, на другом месту је био Band Aid са песмом Do They Know It's Christmas?, а затим следи Bohemian Rhapsody групе Queen са 2,36 милиона примерака.

Рођени 6. новембра

1814. Адолф Сакс је белгијски музичар и изумитељ саксофона 1840 године. Умро је 1894.

1948. Глен Фреј је амерички певач и фронтмен групе Eagles. Фреј је свирао гитару, клавијатуре и певао је у песмама: Take It Easy, Peaceful Easy Feeling, Tequila Sunrise, Already Gone и Heartache Tonight.

Рођени на данашњи дан: 1961. Craig Goldy (Dio), 1963. Paul Brindley (The Sundays). 1966. Paul Gilbert (Mr. Big) и 1979. Trevor Penick (O-Town)

Догодило се 6. новембра

1961. Jimmy Dean је са песмом Big Bad John на првом месту америчке листе синглова, где ће остати пет недеља.

1964. Један од класика рокенрола, песма Gloria од групе Them је објављена. Песму је компоновао Ван Морисон.

1968. Групе Grateful Dead и Jefferson Airplane су свирале на отварању Филмор Веста у Сан Франциску.

1968. Џо Кокер је на првом месту британске листе синглова са песмом With a Little Help from My Friends од групе Битлси.

1970. Аеросмит је одржао свој први концерт у средњој школи Нипмак Регионал у Мендону, Масачусетс. Постали су најпродаванији амерички хард рок бенд свих времена, продавши преко 150 милиона албума широм света. Такође држе рекорд за највише златних и мултиплатинастих албума једне америчке групе.

1971. Шер је са песмом Gypsys, Tramps and Thieves на првом месту америчке листе синглова.

1975. Sex Pistols су наступили први пут као предгрупа групи Bazooka Joe у Лондону. Наступ је трајао десет минута.

1981. Бенд The ​​Cars је објавио свој четврти студијски албум ”Shake It Up”. Садржи синглове Shake It Up, Since You're Gone, Victim of Love, Think It Over и I'm Not the One.

1982. Хит групе The Soft Cell, Tainted Love, забележио је рекордне 43 недеље на британској листи 100 најбољих.

1992. Rage Against the Machine су објавили свој дебитантски студијски албум ”Rage Against the Machine”. Садржи синглове Killing in the Name, Bullet in the Head, Bombtrack и Freedom.

1993. Meat Loaf је на првом месту америчке листе синглова са песмом I'd' Do Anything For Love (But I Won't Do That).

2005. Мадона је са песмом Hung Up по 35 пут ушла у Топ Тен, изједначивши се са Елвисом Преслијем.

2013. Лејди Гага је објавила свој трећи студијски албум “Artpop”. Садржи синглове Applause, Do What U Want и G.U.Y.

2014. Албум ”1989” од Тејлор Свифт је дебитовао на првом месту Билбордове листе албума. Само у првом дану је продато 1,287 милиона примерака.

Рођени 7. новембра

1937. Mary Travers је америчка певачица и члан трија Peter, Paul and Mary. Умрла је 2005.

1942. Џони Риверс је амерички музичар. Комерцијални успех је постигао 60их година као певач и гитариста. Познате Риверсове песме су: Memphis, Mountain of Love, The Seventh Son, Secret Agent Man, Poor Side of Town и Summer Rain.

1943. Џони Мичел је канадска музичарка, кантаутор и сликарка. Мичел је играла кључну улогу у фолк покрету, а са албумом ”Blue”, из 1971. је стекла поуларност. Позната је по песмама: Big Yellow Taxi, Free Man in Paris и Help Me”,

1967. Пјер Давид Гета је француски хаус музичар и ди-џеј. 2002. године издао је свој први албум под називом ”Just a Little More Love”. Касније је издао ”Guetta Blaster” (2004) и ”Pop Life” (2007). ”One Love”, албум из 2009, укључује хит синглове When Love Takes Over, Gettin' Over You, Sexy Chick и Memories. Гета је продао преко 3 милиона албума и 15 милиона синглова широм света.

Рођени на данашњи дан: 1967. Sharleen Spiteri (Texas), 1988. Tinie Tempah и 1996. Lorde

Догодило се 7. новембра

1951. Френк Синатра се оженио са глумицом Авом Гарднер.

1958. Еди Кохран је дебитовао на британској листи синглова са песмом Summertime Blues.

1969. Ролингстонси су започели своју прву концертну турнеју по САД после три године. До тада су већ били озлоглашени лоши момци након прича о хапшењима због дроге и борбама са цензуром, тако да је турнеја постала прави медијски циркус.

1975. Steve Anderson је свирао без престанка 114. сати и 17. минута гитару и тако поставио нови светски рекорд у дужини свирања гитаре.

2014. Два богата фана платила су 300.000 долара да једу лазање са Брусом Спрингстином у његовој кући. Спрингстин је започео годишњи догађај „Stand Up For Heroes“ свирајући акустични сет, а затим је понудио инструмент најбољем понуђачу. Када је лицитација достигла 60.000 долара, убацио је час гитаре, за који је неко понудио 250.000 долара. У том тренутку, понудио је вечеру са лазањема у својој кући, вожњу око блока у приколици свог мотоцикла и скидање мајице са леђа. Сав новац је отишао у Фондацију Боба Вудрафа.

2016. Умро је Леонард Коен у Лос Анђелесу.

2017. Арета Френклин је наступила на гала вечери Фондације за борбу против АИДС-а Елтона Џона у катедрали Светог Јована Богослова у Њујорку, што се испоставило као њен последњи наступ. ”Били смо сведоци највећег соул уметника свих времена“, рекао је Елтон Џон..

2020. The Doobie Brothers, Nine Inch Nails, Depeche Mode, Whitney Houston, The Notorious B.I.G. и T. Rex улазе у ”Кућу славних рокенрола”. Због коронавируса, церемонија је виртуелна и нема наступа.

Рођени 8. новембра

1927. Sir Kenneth Arthur Dodd је енглески комичар, глумац и певач. Познат је по песми Love Is Like a Violin (1960). Умро је 2018.

1927. Patti Page је америчка певачица. У богатој каријери је продала преко 100 милиона плоча. Умрла је 2013.

1949. Бони Рајт је америчка певачица, гитаристкиња и текстописац. Са каријером је почела 1971. објавивши истоимени албум. До сада је објавила 18. албума.

1954. Рики Ли Џоунс је америчка певачица, текстописац и гитаристкиња. До сада је објавила 15. студијских албума, а добила је и две Греми награде.

Рођени на данашњи дан: 1944. Bonnie Bramlet (Delaney and Bonnie), 1947. Minnie Riperton и 1957. Porl Thompson (The Cure)

Догодило се 8. новембра

1952. New Musical Express је објавио прву музичку топ листу. На првом месту је Ал Мартино са песмом Here In My Heart.

1971. Лед Цепелин су издали четврти албум. Албум је продат у више од 37. милиона примерака. Са албума су се издвојиле песме: Black Dog, Rock and Roll и велики хит Stairway to Heaven.

1975. Елтон Џон је именован за кума сина Џона и Јоко Ленон, Шона.

1986. Група Берлин је са песмом Take My Breath Away на првом месту у Великој Британији, где ће остати четири недеље. Песма је добила и Оскара.

1998. Роби Вилијамс је са албумом ”I’ve Been Expecting You” на првом месту у Великој Британији.

2002. Дејвид Гилмор, дугогодишњи гитариста групе Пинк Флојд, одликован је Орденом Британске империје (OBE) од стране краљице Елизабете II.

2009. Мориси је прекинуо концерт на пола своје друге песме након што га је у око погодила пластична флаша пива бачена на бину. Затим је пожелео лаку ноћ публици од 8.000 људи у Ливерпулу пре него што је отишао.

Рођени 9. новембра

1941. Tom Fogerty је ритам гитариста групе Creedence Clearwater Revival. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1993. Умро је 1990.

1955. Биљана Биља Крстић је српска певачица. На домаћој поп сцени Биља Крстић је присутна педесет година. После група Сунцокрет и Рани мраз започиње соло каријеру и издаје три албума.

Рођени на данашњи дан: 1948. Alan Gratzer (REO Speedwagon), 1954. Dennis Stratton (Iron Maiden), 1960. Demetra Plakas (L7), 1969. Sandra “Pepa” Denton (Salt-N-Pepa), 1977. Sisqo и 1994. MNEK

Догодило се 9. новембра

1958. Елвис Преслијев сингл Hound Dog премашио је продају од три милиона примерака у Сједињеним Државама, поставши први сингл који није био празнични, а продат је у толиком броју.

1961. Брајан Епштајн је први пут видео уживо Битлсе у клубу Каверн у Лондону.

1967. У Сан Франциску је изашао први број магазина Ролинг Стоун. На насловној страни је био Џон Ленон. Магазин се сматра најутицајним рокенрол магазином.

1969. Сајмон и Гарфанкел су снимили једну од својих најпознатијих песама, Bridge Over Troubled Water. Са главним вокалима Арта Гарфанкела, ова бујна балада је била глобални хит, на врху топ-листа у Великој Британији, Канади, Индонезији, Француској и САД, где је остала на првом месту шест недеља. Следеће године је освојила пет Греми награда.

1970. Badfinger објављују албум ”No Dice” у САД. Песма No Matter What постаје хит за групу, али друга песма на албуму, Without You, постаје много већи хит када ју је обрадио Хари Нилсон.

1974. Bachman Turner Overdrive су са песмом You Ain't Seen Nothin' Yet на врху америчке листе синглова.

1987. Дуо Eurythmics је објавио свој шести студијски албум ”Savage”. Садржи синглове Beethoven (I Love to Listen To), Shame, I Need a Man и You Have Placed a Chill in My Heart.

1991. Принс је са песмом Cream на првом месту листа са обе стране Атлантика.

1992. Aphex Twin је објавио свој дебитантски студијски албум ”Selected Ambient Works 85–92”. Издвојиле су се песме Xtal, Tha, Pulsewidth, Heliosphan и We Are the Music Makers.

1993. Dave Matthews Band су објавили свој први албум ”Remember Two Things”.

1993. Објављен је ”Enter the Wu-Tang (36 Chambers)”, деби албум хип-хоп групе Wu-Tang Clan.

1999. Америчко удружење дискографске индустрије (RIAA) објављује листу најпродаванијих извођача века у Сједињеним Државама: Битлси су продали највише албума (106 милиона), Гарт Брукс је најпродаванији мушки соло извођач, а Барбра Страјсенд најпродаванија женска извођачица. Елтон Џонов сингл Candle In The Wind из 1997. године је најпродаванији сингл века, а најпродаванији албум је ”Greatest Hits 1971-1975“ групе Eagles.

2018. Muse је објавио свој осми студијски албум ”Simulation Theory”. Садржи синглове Dig Down, Thought Contagion, Something Human, The Dark Side и Pressure.

2023. Др. Спира са својим људским бићима је имао промоцију винилних издања плоча ”Дијагноза” и ”Дизајн за стварни свет” у Запа бази у Београду.

„Имали смо прилику да поделимо нашу књижевност и културу са публиком која нас је пријатељски и са интересовањем прихватила, имали смо прилику да упознаме писце, издаваче и читаоце из Србије и многих других земаља и да успоставимо пословну сарадњу за будућност“, истакао је Андреас Фотиу, амбасадор Кипра у Србији.

„Задовољство нам је што смо одабрани за почасног госта 2026. године. Београдски сајам књига је један од најважнијих књижевних и културних окупљања на Балкану“, рекла је Имен Лажили Амари, амбасадорка Туниса у Србији.

Титулу издавача године равноправно су понели београдски „Вулкан“ и новосадски „Прометеј“ који је дошао са 150 новитета.

„Ја бих посебно истакла капитално дело Чарлса Сингера и сарадника Историја технологије која на више од 1.000 страница кроз интердисциплинарни приступ прича историју човечанства кроз његов технолошки напредак“, објашњава Корана Боровић из издавачке куће „Прометеј“.

За издавачки подухват године, на 68. Сајму књига награђена је „Православна реч“ за монографију Кнез Михаило Трећи, портрет једног европског владара.

„Ово капитално дело обједињује научну прецизност, естетску вредност и доприноси културној историји Србије. Доноси свеобухватни увид у личност и епоху кнеза Михаила осветљавајући његову државничку визију и реформе које су обликовале модерну Србију“, каже Зоран Гутовић из „Православне речи“ из Новог Сада.

Сајам књига је једна од најпопуларнијих сајамских манифестација у престоници. Овде долазе целе поредице, свако са својом жељом. На Сајам се долази по дечје књиге и издања о лековитом биљу па све до класика домаће и светске књижевности.

Док посетиоци тек листају оно што су купили на Сајму књига, организатори већ крећу са пропремама за 69. Сајам, у октобру следеће године.

Џорџ Бернард Шо је умро пре 75 година (2. новембра 1950. године), а пре тачно једног века, додељена му је Нобелова награда. Али, нису округле годишњице једини разлог да се позабавимо његовим животом и делом.

Шо је био необична појава, дуго је живео: у 19. веку, својој првој половини живота није био успешан, док је у другој половини, у 20. веку постао врло богат и славан. Писао је много, о разним темама и у различитим формама, мада је, пре свега, познат као драмски писац. Био је марксиста, пацифиста, противник смртне казне, борац за женска права, вегетаријанац и светски путник.

Написао је комедију о Српско-буграском рату, која је прошле године – 130 година после првог извођења – изазвала толики бес Бугара да су у Софији истукли директора позоришта. О свом хумору је рекао: „Мој начин шале је да кажем истину. Ништа на свету није смешније од тога“.

Даблинац у Лондону

Рођен је 26. јула 1856. у Даблину, у Ирској, као најмлађе дете и једини син у породици енглеског порекла, у којој је негована љубав према књиживености и уметности, и која је припадала доминантној протестантској елити, иако не и имућној.

Отац је напустио службу и пропао као трговац житом, био је склон алкохолу, а мајка, певачица и учитељица музике напустила је мужа и Ирску, преселивши се у Лондон са ментором и љубавником. Са њом су отишле и две ћерке. Шо је остао са оцем, завршио школу и потом неколико година радио посао који је мрзео.

Имао је 20 година када се и он преселио у Лондон Тај прелазак из Ирске, са маргине у престоницу краљевства, обележио је његов живот.

Класично школовање и студирање сматрао је губљењем времена, ерудита је постао неуморним читањем: Немац Карл Маркс га је научио да разуме структуру моћи у друштву, а Норвежанин Ибзен да се позориште може претворити у инструмент моралне реформе. „Живот није проналажење себе, већ стварање себе“, мудрост коју је изговорио и по којој је живео и коју је касније проткао кроз нека своја дела.

Испрва је радио као изврстан музички, ликовни и књижевни критичар и неуспешан писац романа и драма.

Политичка економија социјалиста

Прикључио се Фабијанском друштву које је заговарало мирну, постепену трансформацију капитализма у социјализам и убрзо преузео водећу улогу. Тамо је упознао своју супругу Шарлоту Пејн-Таунсхенд, с којом се венчао када је имао 42 године. Живели су заједно до краја њеног живота, деце нису имали.

Никада није био револуционар у класичном смислу, али је веровао да друштво мора да се мења изнутра, почев од свести појединца. Шо је учествовао у креирању оснивачког програма Лабуристичке партије 1900. и био један од оснивача чувене Лондонске школе економије (ЛСЕ), где и данас постоји библиотека која носи његово име.

Међутим, крајем 1920-их почео је да изражава симпатије према ауторитарним вођама, као што су Стаљин, Мусолини и неко време чак и Хитлер – пре свега због њихове привидне одлучности и ефикасности. Касније се од неких дистанцирао, али му је тај став остао мрља у биографији.

„Животиње су моји пријатељи, а ја не једем своје пријатеље“

Бернард Шо био је вегетаријанац и то врло доследно и страствено током целог живота. Говорио је да људи немају право да узрокују патњу другим живим бићима ради сопственог гурманског ужитка. Веровао је да ће човечанство постати истински цивилизовано тек када престане да једе месо.

Уживање у месу сматрао је делом истог обрасца похлепе и насиља који је видео у политици и економији. Био је уверен да биљна исхрана доприноси дуговечности, виталности и бистријем уму. И заиста, доживео је 94 године, уз изузетну менталну бистрину до краја.

Непријатни и пријатни комади, али како за кога

Своја рана дела називао је „непријатним комадима“ јер су публику приморавала да се суочи с непријатним истинама. Драма Занимање госпође Ворен (1893) бави се проституцијом и била је забрањена све до 1902. године.

Након тога је написао четири „пријатна“ комада, међу којима је и Оружје и човек (Arms and the Man, 1894). То је један од његових првих комерцијалних успеха и једно од најизвођенијих дела. Радња је смештена у време Српско-бугарског рата, тачније у време битке код Сливнице, и у њој Шо критикује романтично схватање рата и љубави. Џорџ Орвел ју је сматрао Шоовом најдуховитијом, најпоучнијом и најсавршенијом драмом.

Главни мушки ликови су згодни Бугарин, коњички официр Сараноф и Швајцарац Блунчли, плаћеник у српској војсци. (И чоколода). Драма је два пута екранизована и послужила је као основа за две оперете. И данас се изводи широм света.

Па тако и почетком новембра 2024. у Софији, и то у режији холивудске звезде Џона Малковича.

На премијери је дошло до великих нереда. Испред националног позоришта се окупило неколико стотина људи са бугарским заставама, захтевајући оставке министра културе и директора позоришта – зато што се у тексту „вређа бугарски народ“. Када је директор изашао пред масу, људи су га и физички напали, односно тукли.

Бугари су вероватно били увређени што их Шо, иако су победили Србе, није приказао као хероје, већ као случајне победнике. Можда им је засметало и то што је Швајцарац преотео девојку бугарском официру, иако ни овај није остао празних руку – заљубио се у собарицу. А и она у њега.

Пигмалион

Пигмалион (1913) је његово најпознатије дело: то је прича о професору који од сиромашне продавачице цвећа ствара „даму“. У древној грчкој митологији, Пигмалион се заљубио у једну од својих скулптура, која је потом оживела и та тема је била често обрађивана у књижевности Викторијанског доба. Испод комичне површине Шо је сместио сурову анализу класног система и питања идентитета: да ли образовање заиста мења човека или само маскира друштвене неједнакости.

Пигмалион је премијерно изведен на немачком језику у Хофбургу у Бечу. Много касније, 1938. по његовом сценарију снимљен је филм Пигмалион, за који је 1939. добио Оскара. На основу тог текста касније је настао и чувени мјузикл My Fair Lady, који је Шоа увео у поп-културу, али му је одузео део субверзивности.

Света Јованка (Орлеанка) и Нобелова награда

Канонизација Јованке Орлеанке 1920. у Шоу пробудила је идеју да напише историјску драму о њој. Тако је настало његово ремек-дело Света Јованка (1923). Смрт херионе у драми изражава парадокс да се човечанство плаши – и често убија – своје свеце и хероје, и да ће то чинити све док се више моралне особине којих се боји не претворе, кроз еволутивну промену, у опште људско стање.

За то дело му је 1925. додељена Нобелова нагарада, „за стваралаштво обележено идеализмом и хуманизмом, чија надахњујућа сатира често одише јединственом поетском лепотом“.

Међутим, Шо испрва није хтео да прими награду. На крају је прихватио признање али не и (огроман) новац који уз то иде. Петнаестак година касније за Оскара је рекао да је то „увреда“. Одбио је све државне почасти Уједињеног краљевства, укључујући и Орден заслуга 1946. године.

Крај живота

Када је после дуге болести и усред Другог светског рата, 1943. његова умрла супруга Шарлота, већ остарели Шо се потпуно повукао из Лондона у сеоску кућу у Ајот Сент Лоренсу, селу у Хертфордширу, где је живео још од 1906. Тамо је и умро 2. новембра 1950. од последица пада са мердевина док је са јабуке брао септембарске зреле плодове.

„Желим да будем потпуно исцрпљен када умрем, јер што више радим, то више живим. Радујем се животу због њега самог.“

Почиње монолог пун беса о оцу слабићу, мајци лицемерки, брату игноранту, и две сестре глупаче. Тако их Мурау види. Уз то долази стид да су родитељи после рата сакривали нацисте. Док мрзи своје, Мурау схвата да онда мора да мрзи и себе. Може ли се побећи од других у себи?

„Не, од тога не може да се побегне. Оно што фасцинира је прича, очигледна, а опет супер-комплексна. Како побећи од искуства које нас је формирало, од искуства које смо ми сами? Никако. Зло у друштву које главни јунак покушава да избрише, оно је и у њему. Пошто не зна како да их раздвоји, он се непрестано врти у кругу. То је хиперинтелигентан текст о нераскидивим нитима које личну и друштвену трауму повезују у једну недељиву“, рекла је Терезе Вилстед, редитељка

Ко се хвата драматизације Бернхардовог „Брисања“, мора бити храбар. Шведска редитељка Вилстед, све присутнија у германском подручју, то сигурно јесте. Успело јој је да унесе динамику у спору причу, да покаже процес стварања личних идентитета независно од конкретног политичког раздобља. Вилстед је визуелно усмерила и дисциплиновала Бернхардов ток свести.

„Хтела сам сцену која ће створити интимну атмосферу са публиком. Тако смо дошли до степеница видљивих са највишег балкона у дворани. Из ансамбла кажу да никада нису видели публику тако добро, па је питање ко кога гледа. Друга последица такве сцене је да су костими и реквизити постали експонати у музеју трауматског искуства. То су мртви објекти из прошлости, али они нас и данас условљавају на стотину начина. Дувачки инструменти на пример, тако богати симболиком - весели су и свечани, некад гротескни, застрашујући кад зову у лов, рат, убијање, у брисање“, истакла је Терезе Вилстед, редитељка.

Главни јунак комада се избрише из живота и из сећања, и то чини добровољно. Не као жртву, већ као казну за читаво своје грешно породично племе. Има нечег врло средњовековног у овој представи, што, скупа са костимима Маје Мирковић, подиже њену атрактивност.

У обиљу тема које Еми Јаги успешно смешта у дневник лажне труднице ипак доминира проблем полне дискриминације. Она је разлог измишљене трудноће главне јунакиње, тридесетдвогодишње Шибате. Запослена је у компанији која производи картонске ролнице за паковање пластичних фолија за чајне посуде.

"Женски послови"

Дуг је низ њених професионалних обавеза, али колеге је без размишљања засипају задацима које у њиховом схватању спадају у колону "женски послови".

Морала је да пише датум на канцеларијској табли, покупи смеће с пода, провери сецкалице за папир, баци трулу храну из фрижидера, алкохолом очисти очврсле комаде пилетине, јаја и пиринча који су експлодирали у микроталасној пећници... много је ствари иза три тачке.

Једног дана у трену јавља јој се идеја. Уместо да опере шоље после састанка којем чак није ни присуствовала, обавештава шефа да је трудна и мирис кафе јој изазива мучнине.

Лажна трудноћа и стварна дискриминација

Следи девет месеци лажне трудноће и прича подељена у целине које уместо броја поглавља носе одредницу по седмицама њеног трајања, од пете до четрдесете недеље.

Промена понашања околине је брза и уочљива. Kолеге одмах крећу да чисте за собом, засипају је пажњом, добија равноправан статус тек у посебним околностима. А каква је тек блистава раскош чека када добије повластицу да оде с посла два, три сата раније, у пет!

Први пут добија прилику да нађе свеже поврће у супермаркету у суседству и стиче привилегију да га сама скува.

Kоначно може да живи здраво и оствари своје мале хирове. Уистину мале и усамљеничке, гледа филмове за које није имала времена, слуша музику и полако се уживљава у улогу труднице па набавља „Приручник за здравље мајке и детета“ и прати "трудноћу" помоћу апликације „Baby-N-Me“.

Ауторка прави сјајну градацију доводећи јунакињу до границе реалног и нереалног, "уписује је" на часове аеробика за будуће мајке. Шибата на посао иде са стомаком од шала или пешкира, али у неком тренутку у огледалу види прави заобљени трбух.

Може ли да осети и бебино шутирање? Шта ће видети гинеколог на прегледу ултразвуком? Читаћете као напети, духовити, тугаљиви, саркастични, ангажовани трилер.

На међи стварног и фиктивног

За то време трају и њена дружења са правим трудницама и Еми Јаги нам доноси низ животних прича жена у друштву развијеног, наизглед савршеног, Јапана.

Баш када Шибата почиње да схвата мрачну суштину усамљености говорећи: "Можда је у томе суштина породице: стварање окружења у којима људи једни другима дају простор - можда чак и без труда него природно, како би се побринули да нико није изостављен", реалне привилегије лажне трудноће и оне у које верује пре подухвата, полако су пољулале животне приче које јој поверавају праве труднице. Дискриминација и неразумевање супруга, усамљеност уз подразумевајуће физичке нелагодности...

А онда ће осетити и грижу савести пред колегиницом која се борила с неплодношћу.

Шибата титра на међи стварног и фиктивног. Учиниће вам се да се поистовећује са симболом мајчинства вере којој не припада,"том славном мајком", како је назива, Маријом, Исусовом мајком. Или само открива вечност трајања, свеприсутност истине у свим верама и степенима развијености друштва: „Није лако имати бебу. Проклет био ако је имаш, проклет био ако је немаш. Прошло је две хиљаде година, а то је иста стара прича, зар не?“

А шта с истином?

Последње поглавље носи наслов Дванаест месеци касније. Нема више бројања недеља лажне трудноће. А шта с истином? Чека вас негде пре стопедесете странице. Главна порука много раније, када још траје измишљени живот јунакиње, док уживљена у његове лепше стране прави списак жељених особина детета:

"Не би требало да дискриминише друге због пола, година или етничке припадности."

Тако пише Еми Јаги у свом првом роману, који је, уверићете се у то, заслужено освојио награду за најбољи дебитантски роман у Јапану "због тананог црног хумора и одличног приказа усамљености у свету који постаје све отуђенији".

Рад на монографији је започет заједно са Горанком Матић у лето прошле године, али се недуго потом Матићева изненада разболела и у јануару ове године преминула у 76. години. После њене смрти, уредници су завршили рад на књизи – нажалост без ње. Монографија „Горанка“ има 670 страна и око хиљаду фотографија и – више је од обичне монографије, како каже уредница издања Уна Поповић за Културни дневник:

„Свака Горанкина фотографија заиста говори, како се то обично каже, хиљаду речи. Оне су документ једног времена, али носе и њен карактеристичан ауторски уметнички печат, проистекао из карактера једне врло активне и активистички оријентисане особе."

Водич кроз монографију је сама ауторка, која својим речима описује контекст у којем је радила и у коме су настајале њене фотографије, од оних београдског Новог таласа и ликовне сцене осамдесетих, до фотографија којима је бележила политичка дешавања и њене актере деведесетих и касније.

„Горанкину причу и глас више нећемо чути уживо, али ћемо њене фотографије још дуго гледати“, каже Поповићева. „У овој фотомонографији налазимо личности и забележене тренутке којих се сећате и које захваљујући њој можете поново да призовете".

Фотографски опус Горанке Матић је невероватно широк, од музике до политике, од репортажне фотографије до ауторских уметничких радова, а ова монографија је најобимније сведочанство како о њеном раду тако и о нашој културној и политичкој историји.

„Горанка је увек актуелна“, каже Поповићева. „Сведочећи својим фото-апаратом о времену чији је била савременик, она на једном нивоу говори и времену данас", каже Поповићева.

О Горанки и њеном раду у овој монографији говоре одабрани текстови чији су аутори Уна Поповић, Борис Миљковић, Бранко Вучићевић, Ненад Љ. Стефановић, Бојана Пејић, Драган Амброзић и Зорица Којић.

Друга награда: „Студентољубље" – због поноса и љубави које осећамо према студентима. Награду је добила Маријана Илић из Београд и износ од 400 евра.

Трећа награда: „Златотрен" – тренутак пред залазак сунца, када су боје најизраженије. Награђен је Срђан Марчета из Житишта коме је припала и награда од 200 евра.

„Током гласања јавности добили смо око 4.000 гласова, а они су одредили да прва три места припадну следећим предлозима: Прво место: „Студентољубље", друго место: „Младавина" – Владавина младих, предлог Рахеле Тејлор, из Београда, и треће место: „Ведроумље" – Нова реч за оптимизам, надахнута ведроумљем студената, што је био предлог Драгане Албијанић из Суботице. Победнице из ове категорије на поклон ће добити књигу Бирајте речи!", поручују организатори Избора.

„Мала библиотека честита Славици Ракчевић, као и свим осталим победницима и учесницима такмичења. Захваљујемо се изванредним члановима жирија, вредним новинарима који су нас пратили, сарадницима, као и јавности која је гласала за своје омиљене речи", наводе организатори.

Хајдук у Београду је за 40 година имао више од 20 издања, уз тираж од преко 500 хиљада примерака. Постао је савремени класик књижевности за младе, а данас га откривају нове генерације читалаца.

„Ја мислим да су његове књиге вечне и да су за сва времена. Небитно што се време мења, мислим да ће његове књиге увек бити довољно добре зато што ће тинејџери увек моћи да се повезују са ликовима из књиге“, каже Тодор Јовановић, глумац.

Двојезично издање, на српском и руском језику, Пушкин у српском стрипу подсећа на почетке девете уметности у нашој средини, у 30. године 20.века.

„Ово дело сабира неке од бајки – Сказка о злазном петлићу и Бајка о цару Салтану, као и поему Руслан и Људмила у изведби неких од најбољих аутора тадашњег нашег стрипа. Радови су рестаурирани дигитално и једнако су ликовно вредни и данас, као и пре тих готово 90 година“, изјавио је уредник издања Вук Марковић.

Непосредно пред почетак Сајма књига из штампе је изашло дело од изузетног значаја за српску културу на које се чекало пуних седам деценија. Паја Јовановић је Мемоаре сликара написао у позним годинама, осврћући се на младост у Вршцу и школовање у Бечу.

„Они су били чувани у Архиву САНУ, у личној заоставштини Милутина Миланковића који је био велики Пајин пријатељ и који га је доста помагао током писања самих Мемоара. Њихово прво издање нам је представило Пају Јовановића као јако доброг писца и врло духовитог човека", истакао је Владимир Петровић, приређивач књиге.

Мемоари сликара Паје Јовановића добили су признање УЛУПУДС-а, а награђене су и монографије Здравко Шотра: Мојих 500 глумаца и Горанка Матић.

„Математика и музика су јако блиске, онде где математика застане, пошто је природна наука, ту музика наставља даље свој пут“, објашњава Никола и додаје да кад сте диригент све мора да буде прецизно и тачно.

Чланица ансамбла „Бранко“ Милица Нинић каже да са задовољством пева и иде на сваку пробу и наступ, а да су реакције публике одличне.

Црквени ансамбл „Бранко“ постоји већ пет година. Основан је уз одобрење владике Нишког Арсенија а на иницијативу чувеног лесковачког музичара Николе Пешића Пензије. У младости је са својим братом свирао „Шедоузе“, у зрелим годинама у целој Србији био је познат као мајстор на бузукију, а данас се враћа старом српском националном мелосу.

„Створити амбијент те музике, то није лако јер човек мора себе да дâ – и душу и знање. Чланови ансамбла су музички потковани, а ја и мој брат смо им дали једну подршку као родитељи да крену и да наставе“, наводи Пензија.

На многим гостовањима широм Србије и региона чланови ансамбла „Бранко“ успоставили су нераскидиве везе и прјатељства. На обележавању малог јубилеја, у Лесковац су дошли млади музичари из села Горње Кусце са Косова и Метохије.

„У Лесковцу нам је предивно и девојке су задивљене. Веома леп град. Наше Културно уметничко друштво броји око 80 чланова. Имамо три фолклорне групе по узрасту и две певачке групе“, прича Никола Јанковић из КУД-а „Манасије Цонић“ из Горењег Кусца.

Очување српске традиције и културе је не лака мисија и не мала одговорност за чланове лесковачког црквеног ансамбла „Бранко“. Али они су скромни и непретенциозни. Све што раде, раде из љубави и зато су постали препознатљиви и оригинални. За првих пет година више него довољно.

„За нас су свакако најзначајнија дела Дејана Медаковића, нашег дугогодишњег аутора. Ове године објављено је поновљено издање Свете горе фрушкогорске и такође дело Косовски бој у ликовним уметностима. Ту је такође и капитално дело Чарлса Сингера и сарадника Историја технологије, једно веома обимно дело на више од 1.000 страница“, 

„Вулкан издаваштво“ више од деценије обликује читалачке навике и књижевни, публицистички и културни пејзаж Србије и региона. Са више од четири стотине наслова годишње обухвата широк спектар жанрова – од савремене и класичне књижевности, преко популарне науке и друштвених тема, до програма који развија љубав према књизи од најранијег узраста. Промоцијом домаћих аутора „Вулкан“ доприноси развоју књижевности и културног идентитета.

Награда за издавачки подухват године додељена је књизи Кнез Михаило Обреновић III – портрет једног европског владара, аутора Уроша Миливојевића и Небојше Јовановића у издању „Православне речи“. Ово изузетно дело обједињује научну прецизност, естетску вредност и допринос културној историји Србије.

Најбољи издавач из региона је Српско култруно друштво „Просвјета“ из Загреба, а специјално признање добила је постхумно објављена збирка прича Рајка Лукача Зевсова главобоља.

За допринос у области науке награђене су монографије О западној грани српскословенске писмености и Миомир Вукобратовић: пионир роботике, док је за најлепшу на 68. Сајму проглашена књига Гордане Јауковић Ненезић Уметност и национална валута 1884-2024.

У комаду Режим исцељења, награђивана ауторка плете различите комичне ситуације. Човек тежи да буде здрав и да се емотивно, духовно, телесно исцели, па тако посеже за нутриционистима, личним тренерима, гуруима.

Када је Тања Шљивар 2018. године разрађивала концепт, жеља јој је била да напише драму која је резултат својеврсних здравствених пракси и односа према телу.

Како драма комуницира у постепидемиолошкој реалности?

„Пошто је текст писан делимично у пандемији, данас резонира другачије. Постоје делови о шаторима који су коришћени као ковид болнице и за чекање да спадне температура да се добије дозвала за улазак у болницу, а данас шатори су нам врло присутни у центру граду у неком другом контексту. Опет, то су јако слични шатори које такође обезбеђује полиција и војска као што је то било онда. Реалност се стално суптилно мења на неочекиване начине и та постпандемијска дистопија која је сетинг за овај комад, стварно може да нас изненади“, објашњава списатељица Тања Шљивар.

Комаде Тање Шљивар у Атељеу су постављали различити редитељи. Овог пута, њен студент Ђорђе Нешовић.

„То је, на један начин, свеопшта прича о савременом човеку који се налази у сукобу између света који га окружује и помаме о здрављу, прича о смрти, о болести. А са друге стране људска, чиста, емотивна потреба за исцељењем, здрављем и то је донекле тема наше представе, та два поларитета“, истакао је редитељ Ђорђе Нешовић.

На сцени пацијенти и исцелитељи у међусобној игри моћи. Играју Драгана Ђукић, Наталија Степановић, Иван Јевтовић и Марко Грабеж.

„Има за циљ, веома често, да преко своје савршености, која се огледа у симетрији и пропорцији, нагласи и оно што је опште и духовно, а што се представља на самим иконама, да представља нешто што је бесконачно и ка чему се моли“, каже Бојан Поповић из Галерије фресака.

Подвиг копирања најзначајнијих орнамената средњовековног српског сликарства финансирао је Михајло Пупин лично, а копирао је рестауратор и кописта фресака Светислав Страла између два Светска рата.

„Он је био добар документариста, врло брз, био је добар теренац. По један дан је боравио само у црквама и успевао да, у једном изузетно кратком периоду, сагледа ствари и да најзначајније прикаже“, објаснила је Емина Зечевић из Народног музеја у Београду.

Да би после читавог века коначно били изложени, допринело је и Друштво Тврђава Голубачки град које је финансирало опремање табли за поставку.

„Наше досадашње изложбе без ове видело је нешто мање од 400.000 посетилаца. Тај број показује да је прича о фрескама отишла у различите делове света, не само региона и не само у Европи“, истакла је Искра Максимовић, директорка Друштва Тврђава Голубачки град.

Изложба Српски средњовековни орнаменти на фрескама заправо је и једина прилика да се овај фонд културног добра види, јер велики број фресака више не постоји, а многе, попут оних из манастира на Косову и Метохији нису лако доступне.

„Били смо изненађени колико је слика очувана. Све боје на њој су савршено задржане, у изузетном је стању. Ако погледате у платно изблиза, видећете да постоји лабави део платна на ивицама, нико то до сада није дирао. Последња особа које ја додирнула слику био је вероватно сам Реноар“, открива Паскал Перин, стручњак за Реноара и уметнички консултант.

Ту слику Реноар је поклонио Жану Будоу, свом једином студенту и блиском пријатељу. Од тада је била у власништву његове породице.

„Оно што је присутно на слици јесте мајсторство форме у конструкцији тог рада. То је очигледно када почнете да повлачите линије, видећете да постоје значајне паралеле, пирамидална конструкција, посебно троугао који се може видети и у више других његових радова, чак и у онима на којима су приказани букети цвећа“, објашњава Перин.

„Слика је изузетна, пре свега, јер представља ремек-дело када је реч о интимности. Видите веома нежан однос између Жана Реноара и Габријеле која зна како да контролише дете. Она није било ко, није била само дадиља сина већ и један од највећих модела, позирала је Реноару готово 200 пута“, истакао је Кристоф Жорон Дoрoм, представник аукцијске куће.

Својим интуитивним, емотивним манипулацијама бојом и коришћењем кратких, брзих и неповезаних потеза сликарском четкицом, Реноар је помогао импресионистичкој школи сликарства. Заједно са Клодом Монеом користио је спонтаност, посебност светла у односу на традиционалне уметничке технике.

Иако је касније напустио тај стил и вратио се класичним методама, његово експериментисање и формална строгост утицали су на модернисте у 20. веку, попут Пабла Пикаса, а Реноарови весели, пуни светлости пејзажи и портрети су међу најпрепознатљивијим уметничким делима западног канона.

Реноарове слике су истакнуте по живој светлости и засићеним бојама. Најчешће се фокусирао на интимне и искрене композиције. Женски акт је био једна од његових примарних тема.

У оквиру програма „Чаробна шума“ који је посвећен обележавању 110 година од рођења Бранка Ћопића разговарало се о школској лектири. Док су неки упознавали писце из читанки, други су чекали да им се потпишу књиге или откривали нове наслове.

„Чудан је осећај бити писац који се налази у школској лектири. Мислим, ја сам из генерације кад је у лектири бити једна значајна важна ствар. Сви смо онако гледали у писце широм отворених очију, они су нам се увек представљали као веома значајне особе, ваљда смо ми зато и пожелели да будемо писци да бисмо били значајни“, рекла је списатељица Владислава Војновић.

„Нема већег узбуђења за једног писца, осим писца за децу који има прилику да се сретне са оволико малих читалаца, да чује њихове утиске да разменимо мишљења, идеје, тако да пресрећна сам кад год сам на Сајму књига“, каже Николета Новак, списатељица.

Најлепше књиге за децу, по оцени Жирија су Чудо у плавој шуми Зорана Пеневског са илустрацијама Бориса Кузмановића и Златно срце, Горана Марковића са илустрацијама Алексе Јовановића.

Најбољим делом за младе читаоце проглашена је књига бајки Зорице Кубуровић Пре сна. Издавачи године су Прометеј и Вулкан издаваштво, а из региона, Српско културно друштво Просвјета-Загреб.

Производе најстаријих дувачница стакла, Јелена је  оплеменила  својим препознатљивим сребрно-златним византијским рукописом.

"Инспирацију увек проналазим у свом наслеђу,у коренима, у лепоти као  трајној категорији у времену  површних вредности.

Свака изложба је различита, али свака носи мој препознатљив рукопис", рекла је Јелена за наш портал пред отварање изложбе у Младеновцу.

Нити са стакла пре неколико година преселиле су се и на текстил, па су тако настали и  одевни комади непролазне лепоте.

"Стварам ванвременске моделе. Висок квалитет материјала, украсних трака донетих из Венеције и Вероне, допуњени Сваровски дугмадима и копчама – уникатност пратим у свим
сегментима", објашњава своју нову уметничку страст.

"Није важно у којој области стварам, примењеној или ликовној уметности, или у модном дизајну, важно и суштински највредније је колико љубави унесем у своја дела и колико те љубави дарујем људима око себе", рекла је уметница, а њене речи потврђује и хуманитарни карактер бројних изложби које је приредила.

До сада је имала 57 самосталних и преко 270 колективних изложби. Добила је престижне награде за свој рад, попут „Златног беочуга“  2023.године, за трајни
допринос култури Београда и награде „Капетан Миша Анастасијевић“, ректората Универзитета у Београду и Новом Саду.

Њени  радови  налазе се у колекцијама институција и познатих појединаца широм света, а стална поставка  стакла с Јелениним потписом може се видети у Галерији Народног музеја у Београду.

Изложба у Центру за културу Младеновац отворена је до 7.новембра 2025. године, а на пролеће, с новим радовима представиће се и публици у главном граду.

"Са комадима  антикварног стакла из Венеције и Прага, као и нових слика које ће бити оде радости, наде и љубави, спремам изложбе у два наша музеја. Ја волим да стварам, да се радујем и да радујем друге,волим људеЉубав мења све и зато је она моја вечна инспирација", завршава разговор  оптимизмом који осваја једнако као и њена уметност.

Не постоји фотограф с тематски ширим опусом од Горанке Матић. Отуд је ова књига и више од фото-монографије – она је артефакт и сведочанство о једној другачијој, ишчезлој епохи и људима који су је стварали.

„Ако би неко пожелео да се бави истрагом, копањем по могућностима постојања овакве једне, из данашњег разумевања, готово невероватне ствари – постојања живота пре овог актуелног – требало би да завири у досије Горанке Матић“, пише у књизи Борис Миљковић, „Њене слике су једини доказ да је тај свет једном заиста и постојао“.

Монографија Горанка је раскошно, узбудљиво и драгоцено издање, издавачки подухват у чијој реализацији су учествовали РТС издаваштво, Службени гласник, Друштво љубитеља популарне културе, Музеј савремене уметности, Срђан Шапер и Галерија Новембар, графички га обликовао Борут Вилд, а уредили Уна Поповић и Небојша Грујичић.

Такође, монографију редитеља Здравка Шотре Мојих 500 глумаца (коиздање РТС Издаваштва са Службеним гласником), УЛУПУДС је наградио дипломом за графичко обликовање књиге.