Школовао се у Херцег Новом и Београду, а већ средином педесетих година прошлог века је отишао у Париз. Убрзо су га открили галеристи, а он је открио село Ерувал где је стварао следећих пет деценија.

„Ово је, у ствари, прва ретроспектива слика мог оца, од његове смрти 2010. године. Даје дубок увид у целу његову каријеру, од раних радова до 2000. године. Београд је веома утицао на њега, овде је постао Дадо'", рекла је Амарант Зидон, ауторка изложбе и уметникова ћерка.

Неколико дела је први пут доступно јавности, изложене су слике из приватних колекција, а посебан значај имају његова рана дела која се чувају у београдском Музеју савремене уметности.

„На раним сликама већ се може видети особен уметнички печат, иако се наслућују утицаји немачких експресиониста и Пикаса. Посебно је занимљиво како је користио плаву боју. Дадо их је звао ноћним сликама, јер су носиле такву атмосферу", додаје Зидон.

„Дадо Ђурић је постао синоним за уметнички израз који надилази границе и епохе", рекао је поводом изложбе председник центра „Помпиду" Лорен Ле Бон, који ће бити гост на отварању у суботу у Галерији САНУ.

Два пута су османлијске војске опседале Беч, 1529 и 1683. Два пута су аустријски цареви једва одбранили земљу, не целу и не без пресудне помоћи других хришћанских владара. Та историјска траума је уграђена у темеље аустријског националног идентитета одакле и данас спречава сваку сублимацију кроз хумор, слепстик или релативност.

У последњој сцени „Акиновог сна“ главни лик, алтер его самог аутора текста, лежи сломљен под теретом историје и пева турску баладу. Аустријски конзервативни лист Ди пресе: „Са изузетком дирљивог краја, када глумац Мехмет Атешћи као Акин пева меланхоличну турску песму, комаду недостају озбиљност и дубина“. Ко познаје бечки заједљиви хумор, такозвани шме (schmäh) зна шта је ту речено: „Турци“ могу на бину, али да певају. Мелос им је добар.

Тешко је рећи да је нови Бургов интендант Бахман провоцирао бечку позоришну публику кад је довео продукцију „Акиновог сна“. Провокације се обично показују другачије, тако што се неко љути, говори о скандалу и афери, призива и прозива.

Напротив, овде је доминантна хладноћа, видљива већ из коментара да ова представа, по типу комедија, није „озбиљна“. Кад се то комедији замера да није „озбиљна“? Само онда кад тема није легла.

Висока Порта: Како до султанија, конкубина, везира и паша

Комад има две нарације које диахроно теку и преплићу се. У првој се гледаоцима представља Акинов „Алтер его“, Немац турског порекла, који у генеалогији има и једну „бабу из Шлезије“. Алтлер его живи у данашњем Гелзенкирхену поред Есена (као и сам Шипал), има немачку жену и двоје деце „која слабо говоре турски“.

Алтер его, маестрално га игра споменути немачки глумац турског порекла Мехмет Атешћи, једне ноћи усније сан о прецима Османлијама док на коњима освајају Европу, Азију и Африку. Кроз сан га води „Полукоњ“, кога такође маестрално игра Александар Ангелета, Немац српско-италијанског порекла.

„Полукоњ“ би нормално био кентаур, али овде до краја остаје у том дерогативном термину, премда костимографски и визулено, због златних крила, стоји измедју анђела и митолошког Пегаза.

У другом току, оном коме Алтер его посматра у сну, хронолошки се прати историја османске империје, од оснивача династије Османа 1299, до последње османске принцезе Неслишах, која 1922 напушта с родитељима Истанбул и одлази у прогонство.

Између се појављују:

- Мехмед Други, владао (с једним прекидом) 1444-1481. Мехмед је султан који је срушио Византијско царство. Кад је 1453 освојио Константинопољ прогласио се „римским царем“.

- Бајазит Други, Мехмедов син, владао од 1481 до 1512, кључне године када је из низа јаничарских и регионалних побуна Османска династија изашла ојачана. Бајазит је укинуо грчки језик који се до тада користио на Високој порти паралелно с турским.

- Селим Први, Бајазитов син, владао 1512-1520. Уз њега у тексту иде и неименовани паша, који за султана ломи побуне „и мисли на своје детинство сиромашног сељачета у Босни“. Хронолошки би то био Херсекли Ахмед паша, који је служио Мехмета, Бајазита и Селима – осим што није из Босне већ из Херцеговине, и није из сељачке, већ из племићке породице. Може бити да је аутору једноставно требао неки паша из Босне као докас социјалне мобилности у Османском царству.

- Сулејман Први, владао 1520-1566, син Селима И. Султан који је освоји Београд и водио прву опсаду Беча. Кад Сулејмана у шатору посети хабсбуршки цар Фердинанд (брат Карла В), Сулејман му наводно каже „Знаш ли ти колико је грчких и византијских мајки у мом породичном стаблу? Ко је више Римљанин од нас двојице?“.

Уз Сулејмана се појављује и Хурем, његова султанија, хришћанка Рокселана, коју су кримски Татари отели с територије данашње Пољске и продали Османлијама у робље.

- Селим Други, владао 1566-1574, Сулејманов син са Хурем. Био је велики поета. И велика пијаница, како су га поданици и звали, Сархош Селим. Уз њега Нурбану, Селимова султанија, Венецијанка Цецилиа Бафо, коју су турски пирати отели и продали у харемско робље.

- Мурат Трећи, владао 1574-1595, Селимов син са Нурбану. Био је импотентан док му мама није на пијаци купила ропкињу, после султанију Сафију. Након тога није знао да стане, не само с њом. Ко је била Сафија пореклом, није познато. Неки извори говоре Венецијанка, али се чини да су је само помешали са свекрвом. Други говоре да су је Турци отели из албанског села, трећи да је отета из Босне. Четврта теорија је да је босански Ферхат паша отео па поклонио султану.

- Мехмед Паша Соколовић, пореклом сељачко дете из Херцеговине, кога су у данку на крв отели јаничари. Као Велики везир је служио три претходно споменута султана.

- Мехмед Трећи, син Мурата и Сафије, владао 1595-1603. Измедју осталог познат да је по преузимању власти побио 19 полубраће, неке у дечјој доби. „Дечји сандуци су се носили улицама у бескрајној процесији“, каже се у тексту.

Шта је проблем, (не само) са становишта Беча

Продукција „Акиновог сна“ је богата, бљештећа, прави костимографски и сценографски подухват. Око ужива. Да је изрезано пола текста, уз понеког султана, добила би се брза комедија, турска верзија Радована Трећег који с породицом долази у новогодишњу посету Бечу.

Овако, између духовитих монолога и дијалога, шире се огромни простори текстуалне патетике који у ефекту заговарају релативизацију османске историје – да османска држава није било гора од других европских држава тог времена, него напротив у много чему боља и напреднија.

Апологетика је врло јака у тексту. Шипал од првог до задњег ретка мање прича причу, више се труди да Османску империју интегрише у друштвену, културну и политичку историју Европе. То по себи није спорно, али јесте по начину аргументације – да Османлије нису побеђивале народе и културе, већ су их интегрисале у своје царство. Другим речима, Османлије су настављале традицију Византијског царства, и били ресет Византијског царства 2.0. Истина да је то тврдио Мехмед Други, али је већ Сулејман одбацио теорију о „султанима-римским царевима“.

На личном плану се „интеграција“ све време одвијала кроз отимање, киднаповање и робовање. Онај „Паша“ из 1512 размишља гласно на бини „е да сам остао у Босни, био бих сиротиња, овде сам велики војсководја и везир, значи боље ми је“. Рокселана/Хурем, Цецилија/Нурбану и Сафија којој се не зна право име, биле су моћне особе које су вешто управљале својим мужевима.

Али третирати то као „социјалну мобилност“ је смешно, а није комедија. Колики је број оних „хришћанских сељачића“ који нису постали ни паше ни везири, већ остали безимени јаничари, и горе, башибозуци-пљачкаши? Колико хришћанских девојчица које нису постале султаније, већ завршиле као ропкиње и слушкиње? Да су се три споменуте, реалне султаније душом и телом бациле у своју нову улогу, нема сумње. Која им је била алтернатива?

У једној сценској слици, конкубина каже султанији Нурбану/Цецилији: „Ви сте гробари Окцидента“, а Нурбану јој одговара „Ја сам Окцидент! Зашто људи мисле да Османлије нису Европљани?“

Читава „друштвена интеграција“ и „социјлна мобилност“ се у Османском царству одвијала преко отмица, киднаповања, уцене и продаје. На то је долазило формално слободно, у суштини присилно конвертирање на ислам, и то у дугим вековима када су људи заиста били религиозни и веровали у бога. Отето дете је била и отета душа, заувек, на овом и оном свету.

Одједном се поставља питање и како се „баба из Шлезије“ нашла у породичном стаблу.

„Акинов сан“ је прва премијера у бечком Бургу која није била распродана, и са које се излазило у току представе. Да је била трагедија, прошло би. Да је била породична епопеја, такође. Да је била комедија апсурда у смислу Јонеска или карактера у смислу Душана Ковачевића, пљескало би се.

Овако је патетика покрила хумор и позориште претворила у историју, уместо обрнуто, историју у позориште.

Има много питања о животу, пажљиво посматра своје окружење и сам о њему доноси закључке. Целим бићем ужива у лепоти сврљишког краја у којем одраста.

„Он на један начин сагледава свет који можда не очекујемо од детета тог узраста, а затим ми који бисмо читали или који размишљамо о његовом свету и његовим поступцима сагледавамо у ствари праву слику тог света у време када он тај свет посматра“, наводи аутор романа, Дамир Јоцић.

Од мештана, сраслих са природом, дечак упија доброту и искреност, осећа њихову љубав према ближњима и брижност за заједницу. Уз свакодневне радости упознаје и бол и тугу, суочава се са стварношћу која ремети његове снове.

„Реакцију коју бих волео да има читалац је да не остане равнодушан и да покуша да види. Знате, имате оно да књига није тумачење света, парафразирам једног писца, већ још једна слика света. Па, нека ужива ако може и нека не остане равнодушан читајући ово“, додаје Јоцић.

Јунак Даки каже да „Лепота човеку измиче као оно лишће што плови реком. Ћутиш кад је пронађеш!“ А нада је реч над речима – „висока као планина, велика као слон, брза као делфин, укусна као чоколада“.

Аутор децу позива да негују истраживачки дух, а одрасле читаоце да призову своје детињство како би у њему поново пронашли лепоту и наду и подсетили се снаге којом оне испуњавају свет.

„Може се видети и обележје једног дела његовог живота јер је он пре него што је почео да снима музику за филмове био клавијатуриста југословенских бендова Силуете и Елипса. Најатрактивнији је породични клавир за који се види да је припадала једној старој генерацији, затим електрична гитара која такође датира из шездесетих година, клавијатуре његове, а овде ће неко време бити изложене и фотографије које су доспеле у легат са разним пријатељима са снимања, са колегама“, наводи кустоскиња Ирина Кондић.

Симјановићеве композиције обележиле су више од стотину филмских и телевизијских остварења и серија, а десет најзначајнијих покривени су музички акцентованим инсертима. Са друге стране витрине испуњене наградама, признањима и фотографијама, откривају колико је његов рад био цењен, код нас и широм света.

„Памтим једног ведрог човека који је био пун знања и преносио знање студентима и колегама касније да не причам о његовом уметничком достигнућу и значају у земљи. Сећања бледе, ми који смо радили са њим свакако имамо још увек жива сећања, али да би се очували сећање на њега и на начин како је стварао своја дела мислим да је важно да се види и шта је и на чему радио“ истиче Никола Кокотовић, редовни професор Факултета драмских уметности.

Телевизијска публика и данас свакодневно чује његове мелодије. И добро познату шпицу Дневника потписује управо Зоран Симјановић.

Жеља Зорана Симјановића била је да се његова заоставштина да на чување баш Југословенској кинотеци. На иницијативу његове супруге Љиљане Ерић Симјановић, и на радост свих нас, његови лични предмети и музичка радионица сада су доступни јавности. Улаз на сталну поставку Југословенске кинотеке, у наредне три недеље је бесплатан.

Током 14 сусрета, деца су учила како да се изразе кроз сценски покрет и говор, а радионице су имале за циљ међусобно повезивање полазника и њихово особађање на сцени. За крај радионичарског циклуса, деца ће извести представу отворену за ширу публику.

Координаторка пројекта, Сара Копривица објаснила је како је дошло до идеје за покретање Чуваркуће и шта је била мотивација за сарадњу са Центром за породични смештај и усвојење.

„Идеја за пројекат родила се неколико месеци пре него што смо поднели заједничку пријаву, највише захваљујући претходној сарадњи са Центром за породични смештај и усвојење Нови Сад. Пре свега, желели смо да пружимо прилику деци без адекватне родитељске бриге и деци у ризику, да кроз едукативне драмске радионице стекну нова знања. Сценска редакција Културног центра Нови Сад, већ годинама се окреће деци и младима, тако да смо лако одлучили да пројекат буде осмишљен као серија креативних радионица, из којих ће произаћи представа. Тема је настала из њихових игара и импровизација, јер смо желели да им буде блиска и препознатљива. Задовољство је било посматрати их на сцени, упркос томе што нико од њих раније није имао глумачко искуство“, навела је Копривица.

Редитељка представе, Маја Гргић, поделила је на који начин су вођење радионе, како је текла припрема представе и са којим изазовима се сусрела током овог процеса.

„Структура радионица била је подељена у четири фазе. Прва фаза била је упознавање и изградња поверења унутар групе, како би се деца осободила страхова и била спремна за истраживачки и креативни рад. Друга фаза обухватала је истраживање различитих тема кроз разноврсне вежбе и игре, посвећена говорним вежбама, глумачким задацима, певању, ритму, осећају за простор, партнера и групу. Трећа фаза била је посвећена стварању приче, а последња фаза била је посвећена увежбавању представе – дељењу улога, читаћим пробама, мизансценским пробама, кореографији, песмама, и техничким пробама. Деца су у почетку била затворена, и будући да нисам знала кроз шта су прошла, нисам се упуштала ни у шта што би на неки начин могло нарушити њихов осећај сигурности“, истиче редитељка.

Горан Миловановић, асистент редитељке, додао је да су током трајања радионица деца значајно напредовала.

„Постали су слободнији на сцени, усвојили правила глумачке игре која су им омогућила да се боље изразе кроз ликове својих улога. Научили су да више ослушкују себе и пажљивије слушају друге, што је резултирало јаснијим и гласнијим говором, као и већом свешћу о значају сопственог гласа и онога што желе да пренесу публици. Овај процес им је омогућио да открију нове потенцијале у себи, развију нове вештине, али и да се социјално и емотивно повежу, што се може сажети у једну реч – емпатија. Позорница је изванредна прилика да се подстакне и даље развија ова важна људска особина“, каже Миловановић.

Пројекат је суфинанансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање, и односе с верским заједницама, а по Конкурсу за финансирање – суфинансирање пројеката сценског стваралаштва – позориште и уметничка игра у АП Војводини за 2024. годину.

Кроз реализацију овог пројекта остварује се унапређена партиципација деце без родитељског старања у културној сцени града. Посебна захвалност упућена је и издавачкој кући „Лагуна“, која је донирала књиге за све учеснике у пројекту.

Као Буденброкови Томаса Мана, Вајфертови амортизују, унутар своје многобројне породице, трапавост режима, малициозност немоћних политичара, једноставну племенитост оног правог српског духа, препознатљивог, на пример, у војсци.

Породица, која подржава до краја сваког свог члана, подржала је и њихове напоре да се уграде у државу која и данас може много од њих да научи.

„Сценарио је настао 2010. године после обимног истраживања и прикупљања документације о Ђорђу Вајферту и његовој породици. У књизи сам покушао да напишем сценарио који се разликује од позоришне драме“, истакао је Владимир Арсић, награђивани драмски писац, драматург и позоришни критичар, некадашњи уредник у РТС-у.

Слободан Радовић је после темељне анализе дела констатовао да је сценарио инспирација за телевизијског редитеља.

„Књига обилује детаљним аналазима сцена и карактера пружајући добар увид у живот Ђорђа Вајферта, његове породице и околности у Србији тог времена. Да сам десет година млађи, овакав рукопис би за мене био професионални изазов“, закључује Слободан Радовић.

Рецензију за књигу написала је театролог Драгана Бошковић.

„Нарочита реконструкција језика, начина говора 19. и раног 20. века у Србији је још једна драгоценост ове ТВ серије. Готово романескно приповедајући, аутор патинираним, старинским, китњастим језиком прича судбине које су, и драмски, далеко од овог времена. Њихова постојаност, одлучност, искреност, из времена су пре масмедија. Па је такав и њихов сценски говор. Сматрам да треба снимити ову драмску сагу, из разлога евентуалног политичког, националног, па и духовног здравља убудуће“, наглашава у рецензији др Драгана Бошковић.

„Тодор Стевановић је човек изразите уметничке индивидуалности. Он деценијама успешно ствара на два разбоја, на ликовном и на књижевном. Његова ликовна продукција је предмет значајних истраживања. Слика прелази у реч и обрнуто, реч у слику. Ова изложба је прилика да се књижевни опус Тодора Стевановића темељитије сагледа“, навео је проф. др Миливоје Павловић, председник Савета РТС за ликовно стваралаштво.

Академик Тодор Стевановић је завршио студије сликарства у класи Ђорђа Андрејевића Куна (1963) и магистрирао код Недељка Гвозденовића (1967) на Академији ликовних уметности у Београду.

Осим сликарством бави се и цртежом, графиком, филмом, керамиком, мозаиком, алтернативама слободног медија, ликовном критиком, теоријом уметности, филозофијом и књижевношћу. С обзиром на своју тако многострану делатност, Стева новић је члан Удружења ликовних уметника и Удружења књижевника Србије.

Као сликар редовно излаже самостално од 1956. и учествује на ликовним смотрама код нас и у иностранству. Био је представник Југославије на Венецијанском бијеналу 1999. године. Његова дела се чувају и излажу у Народном музеју Србије, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју града Београда и у многим музејско-галеријским установама у некадашњој Југославији, као и у Енглеској, Данској, Холандији, Белгији, Шпанији, Канарским острвима, Аустралији, Јужној Америци, Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустрији, Шведској, Русији итд.

Добитник је многобројних награда и признања међу којима се издваја Награда удружења Лада 2012. Номинован је за КYОTO награду 2010. године у области уметности и филозофије. Дописни члан САНУ је од 2003, а редовни од 2012. године.

„Бакина Тајна“ је у овим коренима пронашла идеју коју вреди сачувати, уз пружање уметничке слободе младим умовима – графички дизајнери разних факултета у Србији су добили прилику да интерпретирају српске народне изреке на себи својствен начин. Уз помоћ и смернице које су имали током целог процеса од стране Теодоре де Лука, етнолошкиње Етнографског музеја и Маје Стојановић, наше акредитоване илустраторке и ауторке књиге Код нас се каже…/We tend to say… вредни студенти су показали изузетну заинтересованост и посвећеност стварању малих уметничких дела.

„Српске народне изреке одражавају мудрост, животна искуства и вредности које су се преносиле генерацијама, као и разне ситуације са којима се народ сусретао и које је настојао да објасни. Кроз ове уметничке интерпретације, видимо како се приче из прошлости и симболи поново рађају, прилагођени савременим околностима, док истовремено чувају своју аутентичну суштину“, нагласила је Теодора де Лука, етнолошкиња Етнографског музеја која је уз стручну литературу одабрала изреке које су студентима биле водиље током овог пројекта.

„Чување ових и сличних изрека од заборава, као колективног искуства, не представља само дуг према прецима, већ и наш задатак у стварању будућности која ће бити дубоко укорењена у вредностима које нас чине једнакима у друштву“, додала је Де Лука.

Поред визуелног уживања, изложба „Одвајкада“ има за циљ да подстакне промишљање о нашем идентитету и традицији као темељима заједништва, солидарности и вредности које обликују друштво. Посетиоци изложбе имају прилику да кроз очи младих уметника виде како се дух прошлости може сачувати и представити на начин који је близак савременом добу.

Изложба „Одвајкада“ је отворена за ширу јавност до среде, 18. децембра и улаз је бесплатан, а дигитална монографија биће трајно доступна на званичном сајту бренда „Бакина Тајна“ и Етнографског музеја. Како је културно наслеђе жива нит која повезује прошлост, садашњост и будућност, овај пројекат представља важан корак у очувању и промоцији наших корена, али и подсећање на снагу уметности и креативности.

„Нама јесте идеја да и у наредне две године организујемо сличну изложбу са другом темом, да то буде једна врста бијенала, али да се тема разликује. Ми смо хтели да будемо мало другачији од осталих изложби и био је циљ да наградимо три учесника, да буду подједнаке награде, али за различите категорије”, рекла је Тијана Стаменковић, коаутор изложбе.

Специјално награда је уручена Јоргосу Костису, доктору теологије и светски признатом фрескописцу и иконописцу из Грчке. Током боравка у Београду одржаће мастерклас о изради икона.

„Свети мученици су велико поглавље Хришћанства и хришћанске уметности. Важно је да се више ради на ту тему данас, да се она осавремени како бисмо имали дијалог са савременом реалношћу. То је веома важна и по лепоти узвишена тема”, каже др Јоргос Костис.

Уз класичне иконописачке технике заступљени су и мозаци, акварели и цртежи. Учествују иконописци од Кубе, преко Балкана до Казахстана и Русије.

„Свако ту има свој поглед и однос према икони. Према икони би прво требало да имамо духовни однос као верници. Значи, није питање само уметности, мада данас постоје ти покушаји да се уради мало уметничкији приступ икони који има своју другу димензију”, изјавио је Златко Бомештар, иконописац из Солуна.

Изложба Свети мученици – оком нашег времена може се видети до 30. децембра.

Као писац који је своје дело посветио тамним странама историје, насиљу и патњи, привлачио је пажњу западноевропских медија.

Интервјуи настали током пишчевог боравка у Француској и Немачкој у време грађанског рата у Југославији сада су први пут објављени и допуна су књизи Тишминих разговора из 1996. године.

„У тим интервјуима он политичку ситуацију види необично трезвено јер њему није близак једностран поглед, њему није близак острашћен поглед, он има слух за различите перспективе, за различите ставове и по томе и представља ванредну појаву у српској књижевности“, истакао је Драган Проле, приређивач књиге Разговори и интервјуи.

Тишма је као младић доживео Новосадску рацију и то је формирало његово мишљење о рату.

„Тишма је у неку руку био скрајнут због неких својих одлука да оде из земље 90-тих година, али ми видимо у ствари Тишму који је био врло доследан својим ставовима према свету, према ратовима 90-тих, према политици и видимо у ствари једног човека који говори врло тачно о времену у коме се нашао“, објашњава проф. др Горана Раичевић, уредница Целокупних дела Александра Тишме.

Издањем Разговори и инервјуи, у години у којој се обележава век од рођења Тишме, приводи се крају објављивање Целокупних дела Александра Тишме. Заслуга припада врсном тиму у којем су професори књижевности, књижевни критичари и писци.

„Намера нам је била да сваке године објављујемо по две књиге како би Тишмино дело било стално присутно у јавном простору. И заиста смо у томе успели. Сваке године се говорило о новим Тишминим делима. До данас смо објавили већ 25 томова и Тишма је и те како присутан, присутан у нашој култури, присутан међу читалачком публиком не само у Србији већ и у Европи, али и у свету“, наводи Бора Бабић, главна уредница издавачке куће „Академска књига“.

Издавачки подухват биће заокружен објављивањем Тишминих Писама.

„Колекција изложбених фотографија Blow up представља ретроспективу првих десет година рада фотографа Wood RS-a. Музички великани и они мањи, који су кроз призму тренутака ухваћени на сцени у периоду од 2014. до 2024, одишу природношћу задржавајући аутентичну атмосферу која је карактеристична за џез, блуз и рок жанрове“, истиче Јовановић.

Поред аутора фотографија и рецензента изложбе, на догађају ће говорити: Иван Ивачковић, рок новинар, чланови „Ју групе“ Жика и Драги Јелић и Срђан Гојковић из рок групе „Електрични оргазам“.

Рецензент Јовановић додаје да Тубићеве фотографије не само што бележе тренутке музике већ их преносе на начин који омогућава да се чује и осети ритам.

„Сваки снимак је више од слике – он је забележени тренутак музичког израза, место где се уметност фотографије сусреће са снагом музике и ствара сасвим ново искуство за сва чула“, закључује Мачак.

Ненад Тубић – Wood RS рођен је 1967. у Љубљани. Фотографијом се бави од 2014. године. Фотографисао је групе и извођаче џез, блуз и рок сцене. Од 1988. године ради као тонски сниматељ на РТС-у. Од 2015. је званични фотограф Џонија Ранковића, „Ју групе“, „Кербера“ и „Електричног оргазма“. Иза себе има неколико изложби фотографија, организованих у претходних неколико година.

Изложба ће бити отворена до 27. децембрa 2024. године.

1945. Тони Хикс је енглески певач и гитариста групе Холис и као члан групе је примљен у ”Кућу славних рокенрола” 2010. године.

1945. Желимир „Жељко“ Бебек је босанскохерцеговачки и југословенски рок музичар, најпознатији као први певач Бијелог дугмета. Објавио је 14 соло албума. 2022. године је издао аутобиографију под називом У инат свима.

1946. Бени Андерсон је шведски композитор и продуцент, најпознатији као члан групе АББА. Група је једна од најпопуларнијих поп група свих времена. Објавили су 9 студијских албума.

1949. Бил Гибсон је амерички гитариста и певач групе ZZ Top. Најпознатију поставу чинили су Били Гибонс (вокал, гитара), Дасти Хил (вокал, бас гитара, клавијатуре) и Френк Бирд (бубњеви, удараљке). Највећи хитови групе су Sharp Dressed Man, La Grange, Gimme All Your Lovin`, Legs, Sleeping Bag, Rough Boy. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 32 место листе ”100 највећих гитариста.

Рођени на данашњи дан: 1937. Jim Glaser (The Glaser Brothers), 1972. Michael McCary (Boyz II Men) и 1997. Zara Larsson

Догодило се 16. децембра

1965. Битлси су објавили сингл Day Tripper / We Can Work It Ou.

1966. Џими Хендрикс је објавио први сингл Hey Joe у Великој Британији.

1971. Филм Френка Запе 200 Motels је имао британску премијеру у Лондону. У филму се појављује Ринго Стар.

1984. Басиста Дасти Хил је ранио себе из пиштоља када му је овај пао на земљу. Одвезао се сам до болнице.

1985 ”Алиса” је први албум истоимене поп и рок југословенске и српске музичке групе. Објављен је 1985. године под окриљем Југодиск-а, на винилу и аудио касети. На албуму се налази осам песама, а највећу пажњу публике привукла је песма Сања.

2001. Роби Вилијамс и Никол Кидман су на првом месту британске листе синглова са песмом Somethin' Stupid.

Рођени 17. децембра

1939. Eddie Kendricks је амерички композитор и певач, најпознатији по раду у групи Temptations, у којој је био главни вокал у периоду од 1960 до 1971. Певао је неке од најпознатијих хитова групе The Way You Do the Things You Do, Get Ready и Just My Imagination (Running Away with Me). Умро је 1992.

1942. Paul Butterfield је амерички блуз хармоникаш, певач и вођа групе Paul Butterfield Blues Band, са којом је снимио неколико успешних албума у 60им годинама прошлога века. Умро је 1987.

1949. Пол Роџерс је је енглеско-канадски композитор, певач и композитор. Био је члан група Free, Bad Company, Firm и Law. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 55 место листе ”100 највећих певача”.

1975. Немања Којић, познат и по свом сценском имену Hornsman Coyote (или само Којот), је српски реге музичар. Свирачки разноврстан, пре свега на тромбону и гитари, Којот је од почетка каријере свирао у великом броју бендова различитих жанрова: Del Arno Band, Саншајн, Dead Ideas, итд. Године 1994. оснива свој бенд, Ајсбрн. Бенд је трајао до 2017. и за то време издао пет студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1950. Carlton Barrett (The Wailers), 1958. Mike Mills (R.E.M.), 1959. Bob Stinson (The Replacements), 1962. Sarah Dallin (Bananarama), 1973. Eddie Fisher (OneRepublic) и 1989. Taylor York (Paramore)

Догодило се 17. децембра

1962. Боб Дилан је по први пут дошао у Велику Британију.

1963. Џемс Керол са радија WWDC у Вашингтону је први пут пустио песму од групе Битлси у САД. На сваких сат времена је пуштао песму I Want to Hold Your Hand.

1971. Дејвид Боуви је објавио албум ”Hunky Dory”. Са албума су се издвојиле песме Changes, Andy Warhol и Life on Mars.

1995. Френк Запа је добио свој кип у Вилњусу у Литванији.

2022. Певач Сем Рајдер је са својим деби албумом ”There’s Nothing but Space, Man!” на првом месту у Великој Британији.

Рођени 18. децембра

1943. Кит Ричардс је енглески гитариста, текстописав, певач, један од оснивача групе Ролинстонси и свакако једна од највећих звезда рокенрола. Са Миком Џегером као коаутором, написао је и снимио многобројне песме за ову групу, укључујући (I Can't Get No) Satisfaction, Jumpin' Jack Flash, Miss You, Start Me Up, Brown Sugar, Angie, Sympathy For The Devil и на стотине других. Објавио је три соло албума. У ”Кућу славних рокенрола” је као члан групе примљен 1989. године. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на четврто место листе ”100 највећих гитариста”.

1980. Кристина Марија Агилера је америчка поп певачица, текстописац, играчица, глумица и продуцент. Кристина је добитница великог броја награда, укључујући и 5 Греми награда. Музички магазин, Ролинг Стоун ју је уврстио у листу највећих певача свих времена, на којој је најмлађа и једини уметник са мање од 30 година.

2001. Били Ајлиш је америчка певачица, текстописац и глумица. Пажњу је стекла песмом Ocean Eyes (2015), коју је написала и продуцирала са својим братом Финијасом О’Конелом. Издала је три студијска албума — When We All Fall Asleep, Where Do We Go? (2019), Happier Than Ever (2021) и Hit Me Hard and Soft (2024) — који су остварили комерцијални и критички успех. Добитница је бројних награда, међу којима девет награда Греми, две Америчке музичке награде, три МТВ видео музичке награде, три награде Брит, две награде Златни глобус и једног Оскара. Прва је особа рођена у 21. веку која је освојила Оскара.

Рођени на даншњи дан: 1946. Alex Ligertwood (Santana), 1953. Elliot Easton (The Cars), 1970. DMX и 1975. Sia

Догодило се 18. децембра

1961. Група Tokens је са песмом The Lion Sleeps Tonight на првом месту британске листе сибглова.

1971. Група T. Rex је са албумом ”Electric Warrior” на првом месту у Британији. Са албума су се издвојиле песме Get It On и Jeepster.

1972. Боб Дилан је почео снимање филма Pat Garrett and Billy The Kid. За потребе филма је компоновао песму Knockin' on Heaven's Door’.

1983. Кит Ричардс се оженио са Пети Хансен.

1999. Spice Girls су добиле своје воштане фигуре у музеју Мадам Тисо у Лондону. Свака фигура је коштала 35.000 фунти.

2003. Председник Џорџ Буш је одликовао Лорету Лин и Џемса Брауна због доприноса америчкој култури.

Рођени 19. децембра

1915. Едит Пијаф је француска певачица шансона и национална музичка икона. Њена музика је често повезивана са њеним трагичним животом. Изводила је углавном баладе које су је и прославиле. Њене најпознатије песме су „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l'amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960). Умрла је 1963.

1944. Алвин Ли је енглески гитариста, певач и оснивач блуз-рок групе Ten Years After. Објавио је 12 албума. Умро је 2013.

1953. Јура Стублић је југословенски и хрватски музичар, најпознатији по раду у загребачкој новоталасној групи Филм, али и по успешној соло каријери.

1958. Викторија је југословенска и српска рок певачица. Музичку каријеру је започела је групом Аске, са којом је издала три албума и учествовала на Еуросонгу, а прославила се као певачица и фронтмен групе Викторија, коју је основала 1986. године. Са овом групом је издала четири албума, а крајем деведесетих година 20. века је, након што се група разишла, наставила соло каријеру користећи управо име групе као своје уметничко име, по коме је и данас препознатљива.

Рођени на данашњи дан: 1958. Chris Hamill (Limahl, Kajagoogoo), 1952. Walter Murphy, 1941. Maurice White (Earth, Wind & Fire) I 1918. Professor Longhair

Догодило се 19. децембра

1957. Елвис Пресли се придружио 32 тенковској јединици у Немачкој.

1958. Conway Twitty је на првом месту у Великој Британији са песмом It's Only Make Believe.

1967. Buffalo Springfield је дебитовао на концерту у Сан Дијегу.

1969. Из рубрике Греота да се баци бележимо ситуацију у којој је Мик Џегер кажњен са 200 фунти због поседовања марихуане.

1970. Елтон Џон је по први пут на првом месту америчке листе синглова са песмом Your Song.

1987. Pet Shop Boys су на првом месту британске листе синглова са песмом Always On My Mind.

1999. Група Westlife је са песмом I Have A Dream на првом месту британске листе синглова.

Рођени 20. децембра

1947. Питер Крис је амерички бубњар, најпознатији као члан групе Кис. Као члан групе је примљен у ” Кућу славних рокенрола” 2014. године.

1948. Алан Персонс је енглески аудио инжињер, композитор и продуцент. Персонс је био аудио инжињер на албумима ”Abbey Road” (1969) и ”Let It Be” (1970) од групе Битлси и ”Dark Side of the Moon” (1973) групе Пинк Флојд. Персонс је оснивач и групе Alan Parsons Project.

1966. Крис Робинсон је амерички музичар и оснивач рок групе Black Crowes. Са групом је објавио десет албума.

Рођени на данашњи дан: 1959. Jackie Fox (Runaways), 1980. Chris Edwards (Kasabian) и 1990. JoJo

Догодило се 20. децембра

1958. Џон Леном, Пол Макартни и Џорџ Харисон су свирали на венчању Харија Харисона, старијег брата од Џорџа.

1967. Џоан Без је осуђена на 45 дана затвора због учествовања у анти-ратним демонстрацијама.

1976. ”Ето! Баш хоћу!” је трећи студијски албум рок групе Бијело дугме у издању дискографске куће Југотон. Албум је снимљен у Air Recording Studios у Лондону.

1986. Девојке из групе Bangles су на првом месту америчке листе синглова са песмом Walk Like An Egyptian.

1986. Група Housemartins је са песмом Caravan Of Love на првом месту британске листе синглова.

1999. Читатељи магазина UK Guitar су прогласили Џими Хендрикса најбољим гитаристом свих времена.

2014. Сингл Open the Door to Your Heart од Дарела Бенкса је продат на аукцији у Лондону за 14,543. Фунти. Сингл се сматрао јединим преосталим примерком који постоји.

Рођени 21. децембра

1940. Френк Запа је амерички музичар, сатиричар, гитариста, текстописац и певач. Почетком 1960-их основао је рок састав Mothers of Invention са којим је остварио бројну дискографију. Запа је такође режирао дугометражне филмове и музичке спотове и дизајнирао насловне стране албума. Он се сматра једним од најиновативнијих и стилски најразноврснијих рок музичара своје ере. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1995. Умро је 1993.

1946. Карл Вилсон је амерички гитариста и суоснивач групе Бич Бојс. Умро је 1998.

1947. Пако де Лусија је шпански фламенко композитор, гитариста и продуцент. Водећи заговорник стила Нови Фламенко, помогао је легитимисању фламенка у току његовог настајања у Шпанији, и био је један од првих фламенко гитариста који је успешно прелазио границе других музичких жанрова као што су класична музика и џез. Умро је 2014.

Рођени на данашњи дан: 1926. Freddie Hart, 1953. Betty Wright и 1964. Murph (Dinosaur Jr.)

Догодило се 21. децембра

1967. Битлси су имали премијеру филма Magical Mystery Tour у Лондону.

1968. Glen Campbell је са албумом ”Wichita Lineman” на првом месту у САД.

1970. Елвис Пресли се срео са председником Никсоном у Белој кући.

1974. Група Mud је са песмом Lonely This Christmas на првом месту у Великој Британији.

1987. Објављен је ЕП ”Дечија песма” групе Дисциплина кичме. На ЕП се налази Дечија песма која је урађена у пет различитих верзија.

Рођени 22. децембра

1948. Рик Нелсон је амерички гитариста и композитор групе Cheap Trick.

1949. Робин и Морис Гиб су британски певачи и композитори. Са својим братом Беријем су оснивачи и чланови групе Би Џиз. Група је једна од најпопуларнијих поп група свих времена. Робин је умро 2012., а Морис 2002. године.

1966. Зоран Маринковић је српски мултидисциплинарни уметник, најпознатији по свом раду у рок групи Бјесови. Са групом је објавио шест албума.

1972. Ванеса Паради је француска певачица, глумица и модел. Када је имала 14 година, стекла је светски успех са синглом Joe le taxi, која је њена најпознатија песма.

1978. Едо Маајка је босанскохерцеговачки репер и текстописац. До сада је објавио осам албума.

Рођени на данашњи дан: 1944. Barry Jenkins (The Animals), 1968. Richard James Edwards (Manic Street Preachers), 1989. Jordin Sparks и 1993. Meghan Trainor

Догодило се 22. децембра

1957. Група Crickets су објавил сингл Oh, Boy.

1979. Rupert Holmes је са песмом Escape (The Pina Colada Song) на првом месту америчке листе синглова.

1980. Stiff Records је објавио албум "The Wit and Wisdom of Ronald Reagan". Албум је садржавао 40 минута тишине.

1984. Мадона је на првом месту америчке листе синглова са песмом Like A Virgin. Продуцент песме је био Најл Роџерс.

1993. Основана је поп-рок група Кристали. Група је објавила четири албума.

 2002. Умро је Џо Страмер.

2003. Гинисова књига рекорда је објавила годишњу листу хит синглова свих времена на којој је на првом месту Елвис Пресли, на другом месту је Клиф Ричард, а следе Шедовс, Елтон Џон, Мадона, Дајана Рос, Мајкл Џексон, Род Стјуарт, Битлси и Дејвид Боуви.

Она је његова супруга, мајка четворо деце, ћерка дементног оца, успешна пословна жена. Њена љубав и њена борба да спасе породицу док Ирска срља у тоталитаризам у основи су овог виртуозно исписаног дистопијског романа тока с(а)вести и емоција. Пред нама је савршен портрет душе жене у којој је једина константа љубав. Њу види у огледалу којим промичу сећања на прошли, заједнички живот. Прича о њима. Само обичне ствари свакодневице.

"Она види како се срећа крије у тој монотоној рутини."

Баш та љубав према мужу, деци, оцу, дому, земљи гура је у буру смене осећања наде, неверице, бола, презира, снажне воље и потонућа, уздизања и клонулости.

"Незадовољство је туга оденута у рухо наде"

Једноставно а необично испричан роман, с ритмом постигнутим низом глагола и много унутрашњих дијалога, оригиналних метафора и сјајних порука.

Све се догађа у време када крајње десничарска Партија националног савеза преузима контролу над Републиком Ирском, успоставља ванредна овлашћења која суспендују ирски устав, успоставља нову тајну полицију.

Ајлиш види дубље, друго лице, суштину: "... одваја лица од униформи, униформа је та која говори а не уста ,то је држава која проговара кроз униформу, замишља их како би изгледали у цивилу, прошла би поред њих на улици а да их и не примети."

Ајлиш води борбу са собом, са најстаријим сином Марком, који жели да се придружи побуњеницима, с покуњеношћу, депресијом једине ћерке Моли, с неодговорним понашањем младог бунтовника, тринаестогодишњег Бејлиија, с деменцијом оца Сајмона, послодавцима који је отпуштају и треба да обезбеди све што је потребно беби Бену.

Њена посвећеност је бескрајна, чак и вера да режим неће дуго остати на власти и да ће бити уклоњен захваљујући међународној реакцији и економским санкцијама.

Познато, зар не?

Готово је видите поред старог радија како слуша вести Би-Би-Сија да би чула истину из света.

О тужним номадима наших дана

Зато одбија сестрину понуду из Канаде да напусти земљу иако је сестра подсећа да је: "историја неми попис људи који нису знали када да оду."

Нада расте док борбе напредују и побуњеници заузимају Даблин, али убрзо режимска влада почиње да бомбардује град да би истерала побуњенике. У једном таквом нападу, Бејли је повређен гелерима.

Каква је његова судбина? Да ли ће Ајлиш дочекати повратак мужа, сина? Или ће прихватити понуду сестре да се укрца на избеглички чамац? Неће вам дати мира аутор. Читаћете у даху, листати странице чекајући на те одговоре. Какву атмосферу је створио Линч, какву слику новије историје и универзалну поруку о мржњи и љубави, о свету рата и тужних номада наших дана!

Роман је добио Букерову награду 2023. У образложењу жирија између осталог се наводи да је рад „тријумф емотивног приповедања, снажног и храброг”.

Можда је то и једино, сасвим довољно рећи да би се описала Пророкова песма. Да, снажно и храбро господине Линч.

Ангажоване су најзначајније архитекте специјализоване у области историјских споменика и културног наслеђа, и пет година касније симбол Француске и Париза је поново заблистао.

„Изложба је као ехо отварања Катедрале Нотр Дам протеклог викенда. Желели смо да покажемо колико нам је тај моменат важан. Изложба приказује колики је напор уложен током пет година и ко је све учествовао у реконструкцији, од занатлија, уметника, радника и неимара“, рекао је Станислас Пјере, директор Француског института у Србији.

Виртуелна поставка је обележила уводне дане изложбе. Радови су омогућили посетиоцима да прошетају кроз Нотр Дам и виде виртуелни концерт Жан Мишел Жара.

„Виртуелна стварност нису само забава и игрице, него су и дела високе културе која стварају филмски редитељи и уметници. Изложба је разноврсна и показује како култура може бити представљена уз помоћ модерне технологије. И надам се да ће ови радови мотивисати људе да посете Нотр Дам“, истакао је Георги Молодтсов, кустос виртуелне изложбе.

До краја фебруара биће одржан низ предавања француских стручњака из различитих области, циклус филмова у Кинотеци и изложба десеторо српских аутора „Нотр Дам у стрипу''.

„Та публикација значајан је аргумент одбране српског културног, језичког, али и верског идентитета, који у себи садржи сву ауторитативност Нобеловог признања", рекао је др Милета Аћимовић Ивков.

Потребно је и важно, додаје др Аћимовић Ивков, да се некњижевна младеж, ненавикнута на озбиљна и садржајна читања и испитивања, мотивише да читању и испитивању најбољих књига наше књижевности одмах приступи, јер у свету у ком желе да заузму позицију, високо место неће имати уколико не познају најважније одлике, својства и вредности матичне националне културе.

„Занимљиве су прве свеске у којима су се утемељивали програми за даље и заиста је посебна драж када прегледамо те најраније бројеве, јер су сви Андрића познавали. Нас је одавде двоје који су знали живог Андрића", истакла је Бојовић.

Андрић је један од ретких писаца који је успео кроз историју да прође неокрњен, додала је наша саговорница.

„Запиши све што ти се догађа, не знаш ком ће твом јунаку то затребати“, запис је који је откривен након Андрићеве смрти, а сведочи о томе на који начин је Андрић градио своје ликове.

Иван Влахо има импресивну каријеру. У мултинационални холдинг  UniCredit-а је ушао пре двадесет и пет година као специјалиста, убрзо и шеф одељења за инвестиције високог ризика. Од 2010. до 2013. је био директор UniCredit-а у Бања Луци.

Након тога је, увек у размацима од три године, водио UniCredit у Мостару, затим све послове за Централну и Источну Европу (11 банака, укључујући и Србију), онда UniCredit у Мађарској, па Загребачку банку у Загребу. Од маја ове године постављен је за генералног директора аустријског UniCredit-а.

Кад се све сабере, Влахо још једино није затварао галерије у Београду.

С друге стране актуелног спора, смештеног у тромеђи великог капитала, политике и уметности, стоји бечки Кунстфорум, галерија основана пре четири деценије као чедо локалне банке. Банка је мењала имена и власнике, док 2008 није продата миланском холдингу UniCredit.

За све то време је Кунстфорум уживао посебан статус у бечком културном погону. За разлику од других великих музеја и галерија, он никад није добијао државне субвенције. Основан је на директну иницијативу тада директора банке, после канцелара Франца Враницког.

Банка је међутим само скупљала (и утеривала) спонзоре за функционисање галерије, док је она формално била аутономна.

Капитал и уметност

Таква формула темељног спонзорства је требало да буде, и била је, израз социјалне свести финансијског капитала, да на све што узме, нешто мора и да врати друштву.

Када је банка продата миланском холдингу 2008, почели су проблеми. Најпре са зградом на централно ситуираном бечком Тргу Фрајунг, у којој је смештен Кунстфорум. UniCredit је зграду убрзо продао другом медународном холдингу, Signa Prime, са седиштем у Инсбруку.

За све то време док су банка и зграда мењале власнике, Кунстфорум се издржавао на основу стеченог права. Од аустријског UniCredit-а је добијао око три милиона евра годишње, на својих један милион од улазница (240.000 посетилаца на годину). То је било за погон.

Станарину им је опраштала Signa Prime, али и то је било пуно стреса. Галерија је 2010. стајала пред деложацијом.

Плус, станодавац је у део зграде уселио канцеларије Уставног суда, као притисак на галерију да се исели.

Signa Prime, један од највеих европских холдинга за имобилије, прошле је године спектакуларно банкротирао, а његов власник Рене Бенко се нашао суочен са оптужбама за прање новца, преваре, проневере, лажне рачуне, надувавање биланси, криминално удруживање, манипулације тендера, незаконито финансирање партија и незаконито лобирање (уцене).

Бенка у међувремену траже државна тужилаштва у Италији и Луксембургу. Аустријска не, јер знају где је.

Зграда у којој се налази Кунстфорум – један век стар, прекрасан неокласицистички објекат, чија је строгост ублажена елеганцијом и златним декором југендстила – постао је део банкрот-масе Рене Бенка.

Кад је на све то овог пролећа генерални директор аустријског Уникредитa постао хрватски банкар Влахо, мизерија у којој се нашла Галерија је добила ургентне црте. Влахо им је ускратио финансије, зграда се продаје, зима је, отпуштаће људе за Божић (50 запослених). На све то ће морати да плаћају пенале за отказивање правно фиксираних изложби до 2028.

Бенко, Влахо, Бругер, Фишер

На спонтано сазваној прес-конференцији прошлог понедељка, директорка Кунстфорума Ингрид Бругер није околишила са оптужбама. „То је неодговорно и подмукло“, каже она. Бругер: „Крив је директно Иван Влахо, који нам је отворено рекао да га уметност не занима и да му то не треба. Каже да му средства требају за инвестиције на другој страни, што је лаж“.

Из банке је стигао промптни одговор „да они разумеју разочарење диекторке галерије, али иза одлуке стоје чисти економски разлози“.

Занимљиво у читавој причи је колико се она брзо спустила до индивидуалних актера. Нормално се у таквим неолибералним ситуацијама сви труде да се сакрију иза колективних тела у којима седе за јавност анонимни људи.

Бругер се међутим одмах одлучила да рашчисти са колективно дистрибуисаном вољом фанансијских холдинга, и из анонимне масе управитеља извукла једну особу: хрватског банкара Ивана Влаху, специјалисту за ризична улагања.

Рене Бенка не спомиње много, зато што је његово име већ у свим медијима, у правном конволуту где 300 повереника потражује девет милијарди евра.

Ако није богат у новцу, Кунстфорум је богат у утицајним пријатељима. Он је миљеник бечке културне сцене, ексклузивна галерија која не добија ни паре из буџета, већ скупља данак од богаташа. Зато је тренутна ситуација која влада између аустријског Уникредита и бечког полит-културног естаблишмента врло напета.

Банке, колико се зна, кад су тако моћне и глобално удружене, не мењају своје одлуке и не боје се државе, јер су и сами државе. Тешко да ће се Влахо повући. Осим тога, не треба мислити ни да је он сам донео ту одлуку. Евентуално је могуће да пристане на неки прелазни аранжман.

Са своје стране, Кунстфорум рачуна на пријатеље с утицајем. Већ је формиран ad hoc одбор за спас Галерије, у коме је најпроминентније име бивши председник Аустрије, Хајнц Фишер. Тешко да утицајни могу утицати на Банку, али могли би да нађу спонзоре на другим местима у приватном сектору.

Марина зарађује и кад не излаже...

Једна од могућности је да држава преузме Кунстфорум, али галерија онда губи свој спецификум, то да је она излог кроз који велики финансијски капитал компензује лошу савест.

По градској статистици, Кунстфорум се налази на двадесетом месту туристичких атракција Беча.

Од оснивања до данас, галерија је имала низ ексклузивних изложби класичне модерне, поратне авангарде и савремене уметности.

Између осталог, показани су аутори као Фрида Кало, Балтус, Дејвид Хокни, Ман Реј, Тамара Лемпицка, Ребека Хорн, Џорџиа О'Киф, Роберт Мадервел и актуелно Пол Гоген.

Гоген би требало да стоји до 19. јануара. У најгорој варијанти, слике ће бити скидане већ преко новогодишњих празника.

Ако се не пронађе решење, то значи и да од велике, навелико рекламиране изложбе Марине Абрамовић у октобру неће бити ништа. Изложба је заједнички пројекат са Краљевском академијом из Лондона, Стеделијком из Амстердама и Кунстхаусом из Цириха.

Тешко да ће било ко од њих дати попуст Кунстфоруму за погажене уговоре. Уметност кошта, терор над уметности и више.

Огањ и Келија је молитвена поема, у којој Владимир Кецмановић лирским средствима описује животни пут једне историјске личности и духовни пут једног свеца, од Стојана Јовановића до Светог Василија Острошког, написао је у приказу књиге Милорад Дурутовић. 

„На првом нивоу, огањ се односи на пожар који је спалио цркву у Тврдошу, где је Свети Василије за живота био Владика. После те паљевине и напада Турака се повукао према тадашњем Оногошту и стигао до Острога. У метафоричком смислу огањ је и небески огањ. Келија Светог Василија, у којој, откако је стигао на Острог, проводио дане и која у овој поеми симболише место где се сусрећу трен и вечност", каже Кецмановић.

О Светом Василију Острошком Владимир Кецмановић почео је да пише још као студент деведесетих година прошлог века. Тај рукопис чекао је три деценије да буде завршен, али у форми поеме. 

„Пре одређеног времена сам дошао на идеју да заправо прави начин за писање о свецу није проза и није роман, него ово дело које можемо назвати на разне начине, али најближе истини би било да кажемо да је то поема. У сваком случају је дело које пише поезију, поезија с елементима драмског", објашњава Кецмановић.

Аутор додаје да сада више нико није у добром периоду и нико нема илузију да је у добром периоду, тако да је, према Кецмановићу, глобално гледано данашње време безнадније од деведесетих за цео свет и отвара још мање простора за визију било каквог спасења осим спасења у Господу. 

У том смислу се поема Огањ и Келија може схватити као молитва Светом Василију Острошком у песничкој форми. Певајући о чудима свеца, поема је за Матију Бећковића и сама једно мало чудо. 

„Манастир Острог сваке године објављује по једну књигу чуда које људи пишу и сведоче шта се њима догодило. Свака од тих прича о Светом Василију је једна мала песма, а Владимир Кецмановић их је сабрао као Херцеговац у једну поему која је једна новина у нашој, сада, модерној књижевности", истиче Бећковић. 

Иво Андрић је написао „Ништа не бива пре него што треба да буде", па је тако и поема Огањ и Келија настала кад и како треба.

Умберто Бочони, главни теоретичар покрета, потенцирао је декомпозицију људског тела и објекта као симболе снаге. Ђакомо Бала определио се за динамично експресивне композиције као омаж протоку времена. Ремек-дело Улична светлост, сликарски је есеј о светлости и њеном утицају на боје. 

Ђино Северини, увек отворен за експериментисање и различите стилове, успео је да тоналитетом боја синтетизује статичност кубизма и динамичност футуризма. 

„Футуристи су снажно веровали у могућности и потребу промене света. Њихово наслеђе је поука да је неопходно да верујемо у снагу утопије. Ми данас не верујемо ни у шта, као да живимо у једном свету без магије. Стално се осећамо као пасивне жртве промена“, истиче кустос изложбе, Габријеле Симонђини. 

Футуризам има и мрачну димензију

Симонђини наводи да су се футуристи трудили да што боље искористе промене како би побољшали људски живот, да је са њима уметност ушетала у свакодневни живот, постала акција, догађај, те да футуристи данас представљају извор инспирације за све оне који желе да преобликују свет. 

Поред уметничких вредности и утицаја, футуризам има и мрачну политичку димензију. Због величања агресивног национализма, рата као прочишћења, покрет се повезује са фашизмом. Како је на организацији изложбе снажно инсистирала италијанска крајње десничарска влада са нотом тихог ревизионизма, присутни су и симболи фашизма. 

Поред оставки, захтева за повлачење експоната, покренута је и лавина полемика да је на културно-јавној сцени еклатантна злоупотреба футуризма. 

Права уметност никада не припадају ни левици, ни десници. Истине ради, често је бунт глас савести против лоше политике, диктатуре власти, а понекад је инструмент, манифест, у рукама истих. Међутим, време џентлмен све постави на своје право место.

„Његова сазвежђа, њих 12, показују које су то личности, који ликови присутни у Европи и који су оставили на њега такав утисак да је идеју европског просветитељства и рационализма желео да донесе у Србију, која је требало да постане и постала најзад слободна, самостална држава са развијеним школама, институцијама и образовањем, што је посебно значајно, једнаким и за дечаке и за девојчице“, истакла је Милена Драгаш, управник Задужбине „Доситеј Обрадовић“.

Представљена су и ликовна и вајарска дела посвећена првом министру просвете обновљене Србије. Међу њима је и Доситејев портрет, дело Уроша Предића, као и слика Освећење Велике школе, уметника Боривоја Раденковића на којој су, поред Доситеја, приказана деца устаника и Вук Стефановић Караџић.

„Ту се пре свега налазе радови Матице српске, Галерије Матице Српске из Новог Сада, затим Народног музеја у Београду, Музеја Вука и Доситеја и налазе се књиге и писма која се чувају у Универзитетској библиотеци 'Светозар Марковић'. То су Доситејева оригинална права писма и прва издања његових књига“, навела је Милена Драгаш.

Задужбина „Доситеј Обрадовић“, овом изложбом обележава и 240 година од објављивања дела Совјети здраваго разума и 220 година од настанка песме буднице Востани Сербие.

Поставка је у Галерији Дома Војске Србије отворена до 15. јануара.

Изложба је уприличена у оквиру обележавања јубилеја 120 година од рођења и 60 година од смрти Ђорђа Андријевића Куна.

„Он је заправо у тешким ратним околностима успео, пошто је био вичан и томе, да изради један дрвени клише у крушковом дрвету и да отисне двадесет примерака те марке. Због десанта на Дрвар ти примерци су углавном загубљени. Оно што данас знамо сигурно, то је да се отисак број 19 чува у породици Кун, а отисак број 3 се чува у нашој збирци“, истакла је ауторка изложбе Гордана Рафаел.

Захваљујући породици Кун представљена су и ретка дела примењене уметности. Топлија и интимнија нота поставке су лични предмети уметника – штафелај, прибор за сликање, фотографије, као и копије његових рукописа. Посебна успомена за ћерку Миру је једанаест Змајевих песама, које је само за њу илустровао отац.

„Једном приликом ми је послао по мами калиграфским рукописом преписану једну Змајеву песмицу, али је била и илустрована испод. Песмицу сам прочитала, можда ми се и свидела, не знам, али су ми се цртежи божанствено свидели. И мама је то тати пренела, а он оданде, из илегале, поручује ћеркици: 'Нека научи напамет песмицу и добиће другу'“, прича Мира Кун, ћерка Ђорђа Андрејевића Куна.

Део поставке чине и нацрти поштанских марака које је урадио његов отац, Вељко Кун, ксилограф и графичар, аутор прве вишебојне новчанице у Краљевини Југославији. Изложба је отворена до 31. јануара 2025. године.