„Ми данас имамо нешто са чиме се можемо поносити и надам се да ћемо сви заједно успети да сачувамо углед, интегритет и достојанство ове институције и да ћемо нешто ставити генерацијама које долазе после нас. Само на тај начин Стеријино позорје ће остати простор међусобне толеранције, дијалога и уметничких слобода. и у том смислу видећемо осам заиста узбудљивих представа по избору селетора Гонцића, које ће приказати где се налази наше позориште данас", изјавио је Мирослав Радоњић, директор Стеријиног позорја.

Лауреат је у беседи навео да је „равнотежа између речи" истовремено и „равнотежа са душом којој се обраћамо", оценивши да песма настаје, „управо у оном тренутку када се препозна тај простор".

„Близанац времена јесте она есенција која је унутра и јесте она енергија или вибрација која ће вас ухватити за руку када отворите књигу и повести негде другде, а за вас је питање да ли сте спремни да будете близанац тога времена”, изјавио је Шапоња.

„Сада је цео век за нама. Будућност коју видимо пред собом је још 100 година. Толико можемо, да дочекамо нове младе боље од нас и да дођу генерације које ће волети Србију, знање и универзитет онако како су волели они који су оснивали прве институције код нас“, навео је Јерков.

Захваливши краљу Александру Карађорђевићу што је дао простор, Јерков је захвалио и америчком добротвору Ендрјуу Карнегију захваљујући чијој фондацији је финансирана изградња Универзитетске библиотеке.

Јерков је оценио да је Универзитетска библиотека „културно-историјски храм, у којем се сабирају најбоља знања и умећа“.

Председник Управног одбора Универзитетске библиотеке Бошко Сувајџић је оценио да је „пређени пут је блистав и сјајан са пуно тешкоћа“.

На дан када је 24. маја 1926. године Универзитетска библиотека отворена за јавност, Сувајџић је подсетио на значај њеног првог управника Уроша Џонића, као и покретача Павла Поповића, Веселина Чајкановића и Александра Белића, пожелевши да остане светионик знања.

Захвалнице Универитетске библиотеке су добили, између осталих, председник Матице српске Драган Станић, директор Матице српске Селимир Радуловић, председник Српске академије наука и ументости Зоран Кнежевић, принц Филип Карађорђевић и епископ новобрдски Иларион.

Захвалнице Универзитетске библиотеке уручене су и Министарству науке, технолошког развоја и иновација, Министарству културе и Министарству просвете. Захвалнице су добили и амбасадор Белорусије Сергеј Малиновски, директорка Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Љиљана Зечић Петровић и бројни други.

Обележавање 100 година Универзитетске библиотеке биће настављено сутра програмом у којем ће учествовати представници других универзитета у Србији, матичних јавних библиотека, сарадници из културних установа, музеја и задужбина, а посебан део ће бити посвећен установама из региона.

Трећег дана, 26. маја библиотека ће угостити представнике амбасада, пре свега амбасаде Сједињених Америчких Држава, Аустрије и Велике Британије, међународних културних центара и других партнерских организација у духу дугогодишње међународне сарадње и културне размене.

У његовом раду препознаје се забава, поигравање облицима и експресијама, али и његово истраживање, све у илустрованој форми.

Назив изложбе, „Линија живота“, наговештава како је његова прича почела једним једноставним покретом руке.

„Заправо је линија нешто што контролишете читавог живота. Тако да се ја већ једно 40 година поигравам том линијом и та линија је постала и мој живот, а и мој живот је накако постао линија. Живим у ономе што сам креирао, и креирам оно што живим. Више не знам тачно да одредим границу између живота и стрипа“, признаје стрип уметник Александар Зограф.

Поставка обухавата 48 оригиналних стрип табли које је Зограф објавио у домаћим и светским часописима. Поред илустрација, биће приказани и предмети које је уметник сматрао зачудним, те из њих црпео инспирацију.

„Тако да се ја још увек налазим у тој реалности стрипа, њу истражујем, као што истражујем и реалност. И то је једна моја подвојена властита улога у животу, да се бавим креацијом и истражујем реалност практично у исто време“, додаје Зограф.

Кроз своје континуиране теме као што су снови и свакодневица, Зограф нас увлачи у свој свет, не само кроз илустрације на папиру, већ и плакате, носаче звука и предмете проширеног поља стрипа.

Изложба у Музеју примењене уметности траје до 17. јуна.

„Осим што је био невероватно талентован и добар писац, он је и као, је ли, што кажу, први дипломац катедре за светску књижевност Универзитета у Београду, и неко ко је био изузетно образован и ко је владао и теоретским моделима, могао да тако и кроз Час анатомије да ту своју, да тако кажем, поетику, јер он је волео тај израз, да је и теоретски одбрани“, истиче писац и преводилац Мухарем Баздуљ.

Писао ју је из усамљености и немогућности да са левичарски оријентисаним студентима француског универзитета разговара о терору стаљинистичког режима. Прича о логору померена је са холокауста на социјалистичке вредности. Током пет деценија кључеви читања били су разни, не утичући на њен значај.

„Та књига, најпре она, а онда и целокупни Кишов опус, у ствари је нешто што представља једну врсту врха српске књижевности у периоду у којем је он стварао“, наводи књижевни критичар Михајло Пантић.

Изложбу потписује Олга Красић Марјановић.

Програм, који се одржава од 22. до 24. маја, истиче се по изузетној прилици за јавност да види чувено Мирослављево јеванђеље. Овај најстарији сачувани српски ћирилични рукопис, настао у 12. веку, биће изложен у Народном музеју 23. и 24. маја, а улаз ће током та два дана бити бесплатан, не само у централној згради већ и у музејима у њеном саставу.

Од јеванђеља до радионице калиграфије

Мирослављево јеванђеље представља камен темељац српске писмености и уметности. Познато је по раскошним минијатурама и иницијалима украшеним златом, преплетима и фигурама животиња и људи, који сведоче о јединственом споју западног, романичког и источног, византијског уметничког утицаја. Његово излагање је увек културни догађај од прворазредног значаја.

Поред тога, пратећи програм се одвија у Музеју Вука и Доситеја, који је у саставу Народног музеја. Прослава је почела 22. маја свечаним отварањем изложбе „У част три јубилеја: Лепота минијатура у новом сјају", која слави уметност украшавања рукописних књига. Српско средњовековно сликарство, под снажним утицајем Византије, неговало је илуминацију рукописа као један од најпрефињенијих уметничких израза.

Дан словенске писмености, 24. мај, биће посебно испуњен садржајем. У подне је заказана дечја радионица под називом „Оживљавање минијатура", осмишљена да најмлађима на креативан начин приближи лепоту и технику средњовековне уметности.

Истог дана, у 16 часова, одржаће се предавање „Калиграфија у српској средњовековној уметности", које ће се бавити развојем уметности лепог писања, од најстаријег облика ћириличног писма, устава, па све до каснијих стилова који су красили повеље и богослужбене књиге.

Прослава која повезује словенски свет

Дан словенске писмености и културе, посвећен солунској браћи Ћирилу и Методију, творцима првог словенског писма, глагољице, не обележава се само у Србији. Овај празник има дубок значај широм словенског света, а у Бугарској и Северној Македонији је и државни празник.

Програм који организује Народни музеј Србије, као највећа и најстарија музејска установа у земљи, део је те шире прославе заједничких културних корена.

Кроз овакве догађаје, музеј не само да чува непроцењива културна добра, већ их активно укључује у живот савремене заједнице, подсећајући на важност писмености, уметности и наслеђа које обликује наш идентитет.

Разноврсност и изузетност мексичког текстила потичу од аутохтоних заједница којих у Мексику има више од 60. Текстилна уметност потиче још из прехиспанског периода и до данас је очувана, јер су се вештина израде и кративност преносили са генерације на генерацију.

На изложби Изузетни текстили Мексика у Етнографском музеју представљена је текстилна традиција 16 мексичких држава, и фасцинантно културно наслеђе аутохтоних домородачких народа, чије су историјске судбине уткане у ове материјале.

Посетиоци имају прилику да виде и комплете који су израђени на традиционалан начин на специфичним разбојима са појасом и оне који су машински шивени.

Изложени уникатни ручни радови, сложени традиционални везови и древне текстилне технике нису само естетски експонати. Они су кодови одређене заједнице, јер свака шара, сваки крој сведоче о идентитету, борби и преживљавању аутохтоних народа у Мексику.

Зашто су текстили Мексика изузетни, посетиоци могу да открију до 22. јуна у Етнографском музеју.

У посебном дворском амбијенту изложен је петокраки сребрни свећњак, тежак осам килограма и висок око 80 сантиметара, који је красио двор српске династије Обреновић.

„Не постоји ниједан такав сличан примерак у другим, нашим националним јавним збиркама. Предмет је откупљен прошле године. Прошлог септембра, Министарство културе је тај предмет откупило преко аукцијске, немачке аукцијске куће. Рађен је од сребра финоће тринаест лота, у Аустрији у Бечу. Бечки златар Антон Коли радио је на њему 1817. године, а накнадно је тај предмет због своје монументалности и лепоте откупљен за потребе двора, и отуда грб династије Обреновић”, изјавила је за Интернет портал РТС-а директорка Историјског музеја Зорица Јанковић.

На други изложен предмет – торбицу Мерилин Монро, уз новчаник и два новчића, посетиоци су већ имали реакције. Осим старије госпође која се похвалила да је некада имала сличну такву, и коментара присутног господина да она онда „вероватно потиче из богате фамилије“, било је и оних који сматрају да „нечему таквом у музеју место – није“.

„Прво треба да се запитамо да ли смо имали икада тако нешто изложено и, нажалост, људи некад крену прво са негацијама. Прво треба да се порадујемо, и да видимо шта је добро у томе што то имамо. А лепо је, ето, да сви поштоваоци филмске уметности и кинематографије имају прилике да виде предмет који је припадао диви као што је Мерилин Монро”, рекла је Јанковићева и додала да је предмет дат Музеју на чување преко Дирекције за управљање одузетом имовином при Министарству правде. 

„Ми смо тај предмет добили на чување, али како га већ чувамо преко деценију, мислим да је потпуно лепо и примерено да га изложимо. Ташницу је Мерилин носила и користила у филму сниманом 1962. године Something's Got to Give, где глуми са чувеним Дином Мартином. И нажалост, то је филм који никада није угледао светлост дана, није завршен”, каже директорка Музеја.

„Мислим да је прелепо, а ако је нешто на чувању, онда значи да је на сигурном месту на чувању, а када чувамо као добри домаћини, мислим да је у реду и да то изложимо и да поделимо са публиком”, сматра Јанковићева.

Коментаришући пут аксесоара чувене глумице до Београда, каже: „Писано је о томе да је заправо то у неком судском процесу одузето породици Ђурашковић и да је нама додељено, али знате, то су питања на која би можда Дирекција знала да да боље одговоре. На нама је само да оно што нам држава додели на чување, да ми то, пажљиво чувамо и излажемо”.

Међу колекционарима али и познатим личностима, сигурно има и оних који би волели да поседују нешто што је припадало чувеној Мерилин Монро и који су вољни да бобро за то и плате. Познато је колико је пажње привукла Ким Кардашијан која је на Мет Гала вечери 2022, носила чувену глумичину хаљину коју јој је позајмио музеј „Рипли“.

Мерилин ју је носила док је умилним гласом певала чувену песму Срећан рођендан америчком председнику Кенедију 1962. године. И торбицу која је на чувању у Историјском музеју, глумиаца је носила исте године, године у којој је глумица и преминула – петог августа.

На питање о томе, да ли се за ових десетак година, колико чувају Мерилине ствари, можда неко, па и Ким Кардашијан, јавио са жељом да их откупи, Јанковићева каже: „Па не, али не бисмо имали ништа против да се јави, било би то интересантно. Била је вечерас једна госпођа, која је дошла да види свећњак, а онда се изненадила кад је видела и торбицу. И кад је пришла, и видела део филма који се пројектује током изложбе, а и плочицу на којој пише 1962. година, каже она: ‘Аха, па ја сам имала овакву сличну у својој младости’”.

Торбицу радила чувена модна кућа "Saks Fifth Avenue".

У Историјском музеју су одлучили да специфичну изложбу понове још једном и то у недељу 24. маја – од 12 до 20 сати. Улаз је слободан.

Његова веза са Италијом била је дубока: током рата борио се на италијанском фронту, а после рата управо је Италија постала простор његовог духовног и уметничког препорода.

Посебно Рим, где је од 1938. до 1941. радио као аташе за штампу амбасаде Краљевине Југославије, оставио је снажан траг у његовом делу и постао симбол лепоте, сећања и унутрашњег трагања.

„Вече посвећено Милошу Црњанском, у Амбасади Србије у Риму, било је, најкраће речено, маестрално. Није битно то што је овај велики писац и сам радио у овој амбасади, много година је провео служећи у нашој дипломатији, и то на најтежем терену, на терену информативне дипломатије.

Притом је он писац. И ми смо преко њега открили како свет функционише. Када он пише из Берлина, из наше амбасаде, ви видите да је оно што је писао 1937. године много дубље и далекосежније од извештаја које су тада слали амбасадори.Тако је било и у Риму, и на другим местима, али Рим је веома специфичан када је реч о Милошу Црњанском“, рекао је Ненад Шапоња, писац и директор културног центра "Милош Црњански".

Искуства из римског периода Црњански је преточио у дела Код Хиперборејаца и Ембахаде, у којима Рим описује као град светлости и слутње надолазећег рата. Током вечери читани су одломци посвећени Риму, граду који је сматрао симболом европске културе и духовности, а публика је имала прилику да се ближе упозна са његовим делом и кроз изложбу Олге Красић Марјановић.

„Изложба обухвата само један сегмент тако обимног и значајног дела Милоша Црњанског, а то су римски дани.Али ово откриће Хиперборејаца и Љубави у Тоскани, веома ми је жао што није преведено на италијански. Зашто је то важно? Важно је зато што нико од наших писаца, укључујући и великог песника Милана Ракић, није са толико топлине и ерудиције причао и о римским царевима, и о високом римском друштву, и о римској уметности. Он лако пролази кроз све те теме, али са таквим шармом А ви знате да иза тога стоји огромно знање, велико образовање и велика љубав“, рекла је Олга Красић Марјановић, ауторка изложбе о Црњанском.

Вече у Риму у пуној сали амбасаде Републике Србије још једном је показало колико је стваралаштво Милоша Црњанског, једном од највећих писаца српске и европске књижевности двадесетог века, и данас важно као мост између српске и италијанске културе, али и као сведочанство о европској историји, идентитету и књижевности.

„За нас је ‘југо’ такође једна врста митског бића које спајамо са митском Америком и то заправо постаје филм. Шта је оно пошло по злу, због чега је ‘југо’ проглашен за најгори, шта уопште значи бити најгори, ко то одређује у односу моћи између великих и малих сила“, каже Филип Грујић, аутор филма Југо иде у Америку.

Филм се бави и потребом за великом авантуром и пријатељством.

„Овакав филм, генерално роуд-трип, мислим да не можеш да планираш шта ће се десити, просто непредвидив је, ми смо на крају завршили са преко 90 сати материјала, за које нам је требало само два месеца да прођемо кроз то“, наводи Алекса Борковић, аутор филма Југо иде у Америку.

Међу пројекцијама је и филм До усијања о Бори Драшковићу. Прича је то о редитељу који је померао границе у времену аналогног филма, када није било технологије која је могла да олакша снимање.

„Једна од тих сцена је кад Гага Николић и Тале стављају главу на шине, а воз долази. Тада нема ЦГИ-а, ви стварно гледате последњи тренутак кад Тале, а онда и Гага подигну главе и воз пролази преко камере“, истиче Дарко Бајић, редитељ филма До усијања.

Документарни филм Горанка део је програма „ин мемориам“ и интимно истражује живот и стваралаштво једног од најзначајнијих фотографа регионалне културне сцене – Горанке Матић.

„Онога кога нема на Горанкиној фотографији, да може да се запита да ли је постојао уопште у 80-им и 90-им“, каже Бота Миљковић, редитељ филма Горанка.

Осим филма, у Дворани Културног Центра, Горанки је посвећена и изложба њених фотографија филмских редитеља.

1946. Слободан Боба Стефановић  је  српски  певач и композитор забавне музике и једно од најпознатијих имена југословенске поп сцене.  Богату музичку каријеру Боба Стефановић је започео 1962. године у вокално-инструменталном саставу Златни дечаци као певач. Први пут професионално наступа у тада веома популарном клубу „Еуридика“, са само 15 година и од тада се нижу само хитови. „Чудна девојка“, његова прва златна плоча, се и данас чује у радио-програмима, а поново је одушевила нове генерације у филму Лајање на звезде. Умро је 2015.

1948. Лио Сејер је енглеско-аустралијски певач који је био је једнако успешан са обе стране Атлантика. Сејер је започео каријеру почетком 1970-их, а његових првих седам синглова је у Великој Британији је стигло до Топ 10. До сада је снимио 19. албума, укључујући и компилације.

1972. Кристофер Џорџ Латор Валас  познатији под уметничким именима Ноторијус Би-Ај-Џи, или само Биги је амерички репер. Често је сматран од стране многих као један од најбољих репера свих времена. Валас је био познат по тамним полуаутобиографским текстовима и способношћу приповедања приче, које су се окретале око насиља и тескобе.  Његов деби албум из  1994," Ready to Die ”, је био хит, а магазин Ролинг Стоун га је ставио на 22. место листе 500. најбољих албума свих времена. Његов дуготрајни сукоб са колегом репером Тупак Шакуром, помогао је да обликује своју каријеру. Умро је 1997.

Рођени на данашњи дан: 1904. Fats Waller, 1941. Ronald Isley (The Isley Brothers), 1955. Stan Lynch, 1978. Adam Gontier (Three Days Grace), 1980. Gotye и 1985. Mutya Buena (Sugababes)

Догодило се 21. маја

1955. Чак Бери  је снимио песму  Maybellene, у студију Универзал у Чикагу. Песма се сматра једном од првих рокенрол песама.

1963.Стиви Вондер је  снимио свој други албум  ” The Twelve Year Old Genius“, уживо у биоскопу у Детроиту. То ће постати први албум Мотауна који је достигао прво место на топ листама и са њега је настао Вондеров први велики хит Fingertips, Pt. 2.

1969. Десетодневни перформанс Џона Ленона  и  Јоко Оно за мир је почео у хотелу у Монтреалу.

1970. Крозби, Стил, Неш и Јанг  су објавили протестну песму  Охајо. Песму је написао Јанг, након што је Национална гарда упала у студентски камп и убила четворо студената.

1971. Марвин Геј је објавио свој једанаести албум и један од класика ”What’s Going On”. На концептуалном албуму се налази девет песама у којим је тема Вјетнамски рат. Албум је постигао уепех код критике и публике. Године 2020, рангиран је као број један на листи „500 највећих албума свих времена“ часописа „Ролинг Стоун“.

1971. Објављен је ”Ram”, други соло албум Пола Макартнија. Међу музичарима који су допринели албуму били су гитаристи Дејвид Спиноза и Хју Макракен.

1976. Дејвид Боуви  је објавио компилацијски албум  ”Changesonebowie”. Садржи синглове из његове раније каријере, укључујући  Space Oddity, Changes, Fame  и  Golden Years.

1979. Елтон Џон је први музичар са запада који је имао турнеју по Русији.Концерти су снимљени за кабловску телевизијску емисију под називом „У Русију са Елтоном“.

1980. Џо Страмер из групе The Clash је ухапшен у Хамбургу, у Немачкој, након концерта током којег је избила туча између бенда и публике. Страмер је наводно ударио једног обожаваоца гитаром по глави; пуштен је након што је тест на алкохол био негативан.

1981. Објављен је “Електрични оргазам”,  први студијски албум истоимене групе из Београда. Албум садржи 11. песма од којих су се издвојиле:  Небо,  Крокодили долазе,  Конобар,  Ви... 

1983. Дејвид Боуви  је са песмом  Modern Love на првом месту америчке листе синглова.

1988. Принс је са албумом ”Lovesexy” по први пут на првом месту у Великој Британији. Због фотографије на насловној страни албума, многе продавнице нису хтеле да продају албум.

1997. Група Рејдиохед  је објавила њихов класик албум ”OK Computer". Са албума су се издвојиле песме: Paranoid Android ,  Karma Police ,  Lucky  и No Surprises .

2006. Готије  је објавио свој други студијски албум  ” Like Drawing Blood ” . Садржи синглове  Hearts a Mess, Learnalilgivinanlovin  и  Thanks for Your Time.

2010.Tame Impala  су објавили свој дебитантски албум  ” Innerspeaker” . Са  албума су се издвојиле песме  Solitude Is Bliss, Lucidity, Expectation  и  Why Don’t You Make Up Your Mind?.

2010.Stone Temple Pilots су објавили свој шести албум ”Stone Temple Pilots”.Био је то последњи албум са комплетном оригиналном поставом.

2010. Главни певач групе U2, Боно, је имао хитну операцију кичме након што се повредио док се припремао за турнеју.

2015. Блек Сабат су добили награду за музичку каријеру Ivor Novello.

2021. Оливија Родриго  је објавила свој дебитантски студијски албум „Sour“.  Албум  садржи синглове  Drivers License, Deja Vu, Good 4 U, Traitor  и  Brutal.  Албум је освојио награду за најбољи поп вокални албум на 64. додели Греми награда 2022. године, где је Родриго такође понела кући статуету за најбољег новог извођача. Поред тога , pесма  Drivers License је награђен Гремијем за најбољи поп соло наступ. Часопис Ролинг Стоун је рангирао албум ”Sour“ на 358. место на својој листи 500 највећих албума свих времена, објављеној 2023. године.

Рођени 22. маја

1924. Шарл Азнавур  је  француски композитор, песник и глумац јерменског порекла. Познат је по јединственом тенору који са лакоћом постиже и најдубље и највише тонове и по меланхоличној боји гласа. Глумио је у преко 60. филмова, компоновао око 1.000 песама (укључујући и 150. на енглеском, 100. на италијанском, 70. на шпанском и око 50. на немачком језику) и продао преко 100. милиона плоча широм света. Умро је 2018.

1959. Мориси  је  енглески кантаутор и писац. Након краткотрајне каријере у панк рок бенду касних 1970-их , The Nosebleeds,  стекао је популарност као певач и вођа групе  The Smiths . Након распада групе 1987. године, наставио је соло каријеру и издао 13. албума. Распрострањено је мишљење да је Мориси један од највећих иноватора у инди музици. У музичком часопису  Њу мјузикал експрес  описан је као „један од најутицајнијих уметника свих времена“, а часопис  Индепендент је коментарисао да „већина поп звиезда мора да умре да би достигла култни статус који је Мориси постигао за живота“.

Рођени на данашњи дан: 1950. Bernie Taupin, 1955. Mary Black, 1962. Jesse Valenzuela (Gin Blossoms), 1966. Johnny Gill (New Edition, LSG) и 1981. Su-Elise Nash (Mis-Teeq)

Догодило се 22. маја

1958. Џери Ли Луис је започео своју прву британску турнеју. Након три концерта турнеја је отказана због Луисовог брака са 14. годишњом рођаком Мајром, о коме је Луис први пут јавно говорио.

1965. Битлси  су са песмом  Ticket to Ride на првом месту америчке листе синглова.

1975. Minnie Riperton је објавила албум ”Adventures in Paradise”. 

1989. Основан је Атхеист Рап, српски панк-рок бенд из Новог Сада. Основали су га Александар Попов и Владимир Козбашић. У бенд потом долазе Владимир Радусиновић (гитара) и Зоран Зарић (бас гитара), док за бубњеве седа Стеван Гојков. Свирали су на компилацији Грување 1 и 2. До сада су објавили осам албума.

2000. Група Travis  је освојила награду за песму године  Why Does It Always Rain On Me и албум године ”The Man Who” на додели награда Ivor Novello. 

2009. Бубњарка бенда „Вајт Страјпс“ Мег Вајт се удала за Џексона Смита у кући свог бившег мужа и члана бенда Џека Вајта у Нешвилу. Џек и Мег Вајт су били у браку четири године и развели су се 2000. године.

2012. Британске новине The Sun објавиле су да је раскошна карипска кућа за одмор Мика Џегера  на острву Мустик доступна за изнајмљивање, по цени од 9.500 фунти недељно, али су додале да је Мик захтевао све детаље о пореклу кандидата, укључујући занимање, пре него што су уопште разматрани. Кућа за одмор члана бенда  Кита Ричардса на плажи на Карибима у одмаралишту Парот Кеј на острвима Туркс и Кајкос такође је била доступна за изнајмљивање, по цени од 35.000 фунти недељно.

2017. Дрејк је освојио 13. награда на годишњој додели Билборд награда у Лас Вегасу, оборивши тако рекорд који је држала Адел са 12. освојених награда.

2020. Бенд 1975  је објавио свој четврти студијски албум ”Notes on a Conditional Form”. На њему се налазе песме  Peopl, Frail State of Mind, Me & You Together Song  и  The Birthday Party .

Рођени 23. маја

1934. Роберт Муг  је амерички инжењер и пионир електронске музике.  Докторирао је физику и добитник је три почасна доктората. Најпознатији је као изумитељ  Муг синтисајзера. Муг синтисајзери су били једни од првих широко распрострањених електронских музичких инструмената. Измислио је Moog Synthizer 1964. година, а 1970. је конструисао Minimaog, описан као најпознатији синисајзер у историји. Умро је 2005.

Рођени на данашњи дан: 1928. Rosemary Clooney, 1944. Tiki Fulwood (Parliament, Funkadelic), 1953. Rick Fenn (10cc), 1967. Philip Selway (Radiohead), 1967. Junior Waite (Musical Youth), 1972. Maxwell и 1974. Jewel

Догодило се 23. маја

1960. Еверли Брадерс  су започели петонедељни  боравак  на првом месту америчке топ -листе синглова са песмом  Cathy's Clown, која је такође провела седам недеља на првом месту у Великој Британији. Постала је највећи хит Еверли Брадерса и њихов трећи и последњи сингл на врху америчке топ-листе, продавши се у осам милиона примерака широм света.

1964. Ела Фитцџерарлд  је са песмом  Can't Buy Me Loveод Битлса на првом месту у Великој Британији. 

1970. Grejтфул Дед су имали прву свирку у Енглеској на Холивуд рок фестивалу у Њукаслу. Поред њих су наступиле и групе Фри, Трефик, Колосеум и друге.

1975. Елтон Џон  је објавио свој девети студијски албум ”Captain Fantastic and the Brown Dirt Cowboy”. На њему се налази велики хит  Someone Saved My Life Tonight.

1980. Група The English Beat је објавила свој дебитантски албум ”I Just Can’t Stop It”.

1980. Група Roxy Music објавила је свој седми студијски албум ”Flesh + Blood”.

1984. The Bangles су објавиле свој дебитантски албум ”All Over the Place”.

1986. Poison  је објавио свој дебитантски студијски албум  ” Look What the Cat Dragged In ”.  Садржи синглове  Cry Tough, Talk Dirty to Me, I Want Action  и  I Won't Forget You.

1991.Фотограф Michael LaVine  је снимио насловну страну албума  ”Nevermind” групе Нирвана. Модел је петомесечна беба Spencer Eldon. 

1995. Everclear су објавили други студијски албум ”Sparkle and Fade”.

2000. Еминем је објавио свој трећи студијски албум ”Marshall Mathers”. Албум је у међуврему продат у више од 25. милиона примерка и сматра се најбољим Еминемовим албумом.

2000. Ноел Галагер  је напустио бенд Оејзис током европске турнеје.  

2006. Dixie Chicks  су објавили свој седми студијски албум ”Taking the Long Way”. Садржи синглове  Not Ready to Make Nice, Everybody Knows  и  The Long Way Around.

2006. Краљ Шведске је у Стокхолму уручио преживелим члановима групе Лед Цепелин награду Полар Музик, признајући их као „велике пионире“ рок музике.

2011. Foster the People  су објавили свој дебитантски студијски албум “Torches”. Садржи синглове  Pumped Up Kicks, Helena Beat, Call It What You Want  и  Don't Stop (Color on the Walls).

2011. Лејди Гага  је објавила свој трећи студијски албум “Born This Way”. Са албума су се оздвојиле песме  Born This Way, Judas, The Edge of Glory, You and I  и  Marry the Night.

Рођени 24. маја

1941. Боб Дилан  је амерички певач, композитор и песник који је присутан на светској музичкој сцени већ 60. година.. Највећи део песама због којих је стекао славу датирају из шездесетих година, када је невољно постао глас генерације захваљујући песмама попут  The Times They Are a-Changin  и  Blowin' in The Wind,  које су постале химне Покрета за грађанска права и анти-ратног покрета. Дилан је познат по свом напуштању својих раних фанова које је стекао током васкрснућа америчке фолк музике, када је снимивши  Like a Rolling Stone,  песму којом је проширио видике популарне музике. Многе Диланове песме обрадио је велики број извођача. Често је кроз песму изражавао бунт против политике и друштвених догми свог времена. Свира гитару, усну хармонику и клавир. Добио је и Нобелову награду за књижевност.

1944. Пети Лабел  је амерички Р&Б певачица, текстописац и глумица. Називана “Кумом соула”, каријеру је почела 60их година да би популарност стекла са групом  Labelle  и песмом  Lady Marmalade. Са соло каријером стартује 1984. и низом хитова влада следећих година музичким листама. У каријери је продала преко 50. милона плоча.

Рођени на данашњи дан: 1938. Prince Buster, 1955. Rosanne Cash, 1956. Larry Blackmon (Cameo), 1960. Guy Fletcher (Dire Straits), 1967. Heavy D (Heavy D & the Boyz) и 1969. Rich Robinson (The Black Crowes)

Догодило се 24. маја

1956. Прво такмичење Песме Евровизије  је одржано у Лугану у Швајцарској. Учествовало је седам земаља са по две песме. Победила је представница Швајцарске  Lys Assia  са песмом Refrain .

1963.Умро је блуз гитариста и певач Елмор Џемс. Називан је ”Краљем слајд гитаре”. 

1968. Ролингстонси  су објавили свој сингл  Jumpn Jack Flashса којим су стигли до првог места у Великој Британији.

1970. Флитвуд Мек је одржао свој последњи концерт са Питером Грином као гитаристом на фестивалу у Бату, у Великој Британији.

1974. Дејвид Боуви је објавио свој осми студијски албум ”Diamond Dogs”. 

1974. Умро је Дјук Елингтон у Њујорку у 75. години.

1975. Објављен је сингл L ’ Été indien , америчког певача  Џоа Дасена .

1999. Groove Armada је објавила албум ”Vertigo”.

2005. Sleater-Kinney су објавили свој седми студијски албум ”The Woods”.

2005. Common  је објавио свој шести студијски албум ”Be”. На њему се налазе песме  The Food, The Corner ,  Go!  и  Testify.

2023. Прослављена америчка рок и соул певачица Тина Тарнер умрла је у 83. години у свом дому у Куснахту код Цириха, у Швајцарској.

Рођени 25. маја

1958. Пол Џон Велер  је енглески певач и музичар. Велер је славу постигао са бендом  The Jam  (1972–1982). Каријеру је наставио са соул бендом  The Style Council  (1983–1989), а од 1991. године наступа као соло уметник. Упркос широко распрострањеном критичком признању као певача, текстописаца и гитаристе, Велер је и даље остао национална, а не интернационална звезда и добар део његових текстова базиран је на  британској култури.

1959. Рик Смит је велшки музичар, композитор и оснивач групе Underworld. 

1975. Лорин Хил је америчка певачица, текстописац, продуцент и бивша чланица групе Фуџис. До своје 25. године освојила је осам Гремија. Врхунац популарности певачица је имала 90-их година. Сматра се једном од најбољих извођачица у хип-хоп музици.

Рођени на данашњи дан: 1921. Hal David, 1936. Tom T. Hall, 1948. Klaus Meine (Scorpions), 1950. Robert Steinhardt (Kansas) и 1980. Joe King (The Fray)

Догодило се 25. маја

1965. Умро је блуз хармоникаш, певач и текстописац Сони Бој Вилијамсон.

1967. Прокол Харум  су са пемом  A Whiter Shade of Pale стигли до броја један у Великој Британији. Песма ће у међувремену постати класик и један од најпродаванијих синглова са тиражем од 10. милиона продатих примерака.

1969. Групе The Who  и  Led Zeppelin су се појавиле у павиљону Merriweather Post у Колумбији, Мериленд. Ово је био једини пут када су се две групе појавиле заједно, а Zeppelin је отворио концерт. Занимљивост: На картама је Led Zeppelin писало „Lead Zeppelin“.

1973.Објављен је”Tubular Bells”,  дебитантски албум  Мајкл Олдфилда за издавачку кућу Вирџин.

1979. Дејвид Боуви  је објавио свој тринаести студијски албум “ Lodger ”.  На њему се налазе синглови  Boys Keep Swinging  и  DJ.

1983. Дио  је објавио свој дебитантски студијски албум  “Holy Diver”.  Садржи синглове  Holy Diver  и  Rainbow in the Dark.

1985. Дајер Стрејтс су са албумом ”Brothers In Arms” на првом месту листа са обе стране Атлантика. Албум је освојио две Греми награде и продат је до сада у тиражу од 30. милиона примерака. У склопу турнеје група је свирала два концерта у Београду 1985. Био сам на првом и негде још имам карту са концерта као успомену на незабoрaвну свирку.

1998. Колдплеј  су објавили свој први ЕП ” Safety ” са три песме  Bigger Stronger ,  No More Keeping My Feet on the Ground  и Such a Rush . Снимање је плаћено 1500. фунти, а одштампано је 500. копија албума.

2003. Jemini  се са песмом  Cry Babyније прославио, пошто није освојио ни један глас од стране жирија na Песми Евровизије.

2004. Деветнаестогодишња Аврил Лавињ  објављује свој други албум ”Under My Skin“ са хитовима  Don't Tell Me  и  My Happy Ending. Продаје се у 3 милиона примерака у Америци.

2009. Phoenix су објавили албум ”Wolfgang Amadeus Phoenix”.

2018.Snow Patrol  је објавио свој седми студијски албум “Wildness”. Садржи синглове  Don't Give In, Empress  и  What If This Is All the Love You Ever Get?.

Рођени 26. маја

1919. Рубен Гонзалез је кубански пијаниста, најпознатији по раду у музичком ансамблу Buena Vista Social Club. Заједно са Лили Мартинез и Перукином измислио je стил модерног кубанског клавира, који је свирао од 1940-их година прошлог века. Умро је 2003.

1920. Пеги Ли  је америчка певачица, текстописац и г лумица. Остала је упамћена као једна од најпопуларнијих певачица америчке  џез сцене током четрдесетих, педесетих и шездесетих година двадестог века. Умрла је 2002.

1926. Мајлс Дејвис  је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џез музичара. Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са многим џез великанима, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли ,  Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Мој омиљени џез нузичар. Умро је 1991.

1946. Мик Ронсон  је енглески гитариста, текстописа, аранжер, продуцент и јадан од мојих омиљених гитариста. Постигао је успех сарађујући са Дејвидом Боувијем на његова четири албума. Снимио је неколико соло албума, од који је албум ” Slaughter on 10th Avenue ”. постигао комерцијални успех. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 41. место листе најбољих гитариста свих времена. Умро је 1993.

1948. Стиви Никс  је америчка певачица, текстописац и продуцент, позната по свом раду са групом  Флитвуд Мек и као соло извођач. Никс се придружила групи Флитвуд Мек 1975., помажући бенду да постане један од најпродаванијих извођача са продатих 120. милиона плоча широм света. Њихов албум ”Rumours” је један од најпродаванијих албума у свету. Магазин Ролинг Стоун ју је прогласио ” Краљицом рокенрола” и једним од најбољих текстописаца у рокенролу. До сада је објавила осам студијских албума. Једина је жена која је два пута примљена у ”Кућу славних рокенрола”, прво као члан групе Филтвуд Мек 1998., а затим као соло уметница 2019.

1949. Роберт Немечек  је српски и југословенски музичар и уредник. Оснивач и басиста прогресивног рок бенда Поп машина, који је почетком 70их година прошлог века стекао популарност концертима и албумима ”Киселина” (1973) и ”На извору светлости” (1975). Након музичке каријере обављао је различите кључне улоге у телевизијској индустрији, показујући своју стручност и лидерство. Умро је 2024.

1964. Лени Кравиц  је амерички певач, музичар, текстописац и продуцент.  Првенац “ Let Love Rule ” објавио је 1989. и креће на турнеју где наступа као предгрупа  Tom Petty and Heartbreakers . Убрзо објављује други албум “Mama Said”. Кравиц је до сада снимио десет студијских албума, а процењује се да је продато више од 20. милиона носача звука са његовом музиком. Током каријере освајао је многобројне музичке награде, а Гремијево признање за најбољег мушког извођача добио је четири године заредом (од 1998. до 2002). Стиже у Београд 17. јуна. Видимо се.

Рођени на данашњи дан: 1904. George Formby, 1940. Levon Helm (The Band), 1949. Hank Williams Jr., 1972. Alan White (Oasis) и 1981. Isaac Slade (The Fray)

Догодило се 26. маја

1964. Мариана Феијтфул  је снимила песму  As Tears Go By , коју су компоновали Мик Џегер и Кит Ричардс. На снимању су учествовали Џими Пејџ и Џон Пол Џонс. 

1966. Ролингстонси  су са синглом  Paint It, Blackна првом месту британске листе синглова. У песми се први пут појављује ситар.

1967. Битлси  су објавили у Великој Британији албум  ”Sgt Pepper's Lonely Hearts Club Band”. Снимљен за 128. дана, албум је до данас продат у 32. милиона примерака. На листи 500. најбољих албума магазина Ролинг Стоун се налази на 24 месту.

1976. Џими Пејџ  и  Роберт Плант из Лед Цепелина, очигледно пијани, вербално су напали путнике прве класе на трансатлантском лету. Глумци Тели Савалас и Дадли Мур, путници на истом лету, дали су изјаве о лошем понашању двојца из Цепелина.

1986. AC/DC  објављују свој десети студијски албум ”Who Made Who”. Садржи сингл  Who Made Who. 

1986. Europe  објављују свој трећи студијски албум ”The Final Countdown”. Садржи синглове  The Final Countdown, „Love Chaser, Cherokee, Rock the Night  и  Carrie.

1987. Бенд Кјур  објављује свој седми студијски албум „Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me“, на коме се налазе хитови  Why Can't I Be You?  и  Just Like Heaven.

1994. Мајкл Џексон се оженио Лисом Мари Пресли, ћерком Елвиса Преслија.

1997. NSYNC  је  објавио свој истоимени дебитантски студијски албум. Садржи синглове  I Want You Back, Tearin' Up My Heart, Here We Go  и  For the Girl Who Has Everything.

2002. Еминем  је објавио свој четврти студијски албум ”The Eminem Show“. Издвојиле су се песме  Without Me, Cleanin’ Out My Closet, Superman  и  Sing for the Moment.

2008. Пол Макартни  је добио титулу почасног доктора музике на универзитету Јејл.  Бенд је свирао  Хеј Џуд док је Пол излазио на позорницу да прими диплому. 

2009. Група Grizzly Bear  је објавила свој трећи албум ”Veckatimest”. На њему се налазе песме  Two Weeks, While You Wait for the Others  и  Cheerleader.

2014. Сем Смит  је објавио свој дебитантски албум ”In the Lonely Hour”. Са албума се издвојила песма  Stay With Me.

2015.Unknown Mortal Orchestra  је објавио свој трећи студијски албум  ” Multi-Love“.  Издвојиле су се насловна песма  и  Can’t Keep Checking My Phone.

2022. Четири члана групе АББАсу се појавила први пут у јавности после 14 година, да би присуствовали премијери свог концерта „Abba Voyage“ у Лондону. Агнета, Фрида, Бени и Бјорн су се поново окупили на отварању концерта, на којем су се појавиле дигиталне верзије бенда. 

Рођени 27. маја

1943. Сила Блек је енглеска певачка и глумачка звезда. Након што је оствaрила успешну певачку каријеру и објавила 14 албума, прославила се као ТВ водитељка властите емисије на БиБиСију. Умрла је 2015.

1946. Предраг Пеђа Вранешевић  је српски музичар, концептуални уметник и архитекта. Нови Сад је увек био рокенрол град са многобројним актерима, како музичарима, тако и новинарима, љубитељима и последњих година фестивалом Егзит. Један од тих музичара је и Пеђа Врањешевић који је заједно са братом  Младеном 1978. године покренуо састав  Лабораторија звука  који је функционисао до 1996. године.  Група се одликовала  реге и ска ритмовима са комбинацијом еротских и шаљивих текстова. Препознатљиви по ексцентричном наступу инспирисаним циркуским представама, овај бенд утискује печат на тадашњој сцени. Објавили су три албума. Умро је 2022.

1957. Сузи Су  је енглеска певачица, композитор и продуцент. Позната је по раду у пост-панк и алтернативној групи Siouxsie and the Banshees у периоду од 1976 до 1996. Лидери бенда су  Сузи Су и басиста Стивен Северин, који су уједно и једини стални чланови групе. Са групом је објавила 11. студијских и један соло албум. Платформа AllMusic је Сузи прогласио једном од најутицајнјих британских певачица у рокенролу.

1975. Андре (Андре 3000) Бенџамин  је амерички репер и глумац, најпознатији по томе што је половина хип-хоп дуа Ауткаст са Антоном (Биг Бој) Патоном.  Овај дует се сматра за једну од најуспешнијих хип-хоп група свих времена, с обзиром на то да су освојили шест Греми награда. Осам Ауткастових издања: шест студијских албума, издање највећих хитова, и један дупли албум који је био састављен од соло албума оба члана, продати су у преко 25. милиона примерака.

1974. Скај Едвардс  је енглеска певачица и текстописац. Са браћом Годфри је 1995. основала бенд Морчиба, са којим је снимила 11. албума. Са групом сам се први пут срео када су објавили други албум  ”Big Calm“ (1998) на коме се налази прегршт добрих песама. Касније сам пратио њихов рад, а када су 2004. стигли на Еко фестивал, нисам пропустио прилику да их видим и уживо. Објавила је и четири соло албума.

Рођени на данашњи дан. 1935. Rudy Lewis (The Drifters), 1958. Neil Finn (Crowded House, Split Enz), 1966. Sean Kinney (Alice in Chains) и 1971. Lisa “Left Eye” Lopes (TLC)

Догодило се 27. маја

1957. Бади Холи и Цврчци  су објавили свој први албум и једини сингл који је стигао до броја 1,  That'll Be The Day. 

1963. Боб Дилан је објавио свој други соло албум ”Freewheelin” са којим је показао свој песнички талент и који ће му отворити врата међународне славе.

1977.Група Секс Пистолс  је објавила сингл  God Save The Queen у Великој Британији. У првој недељи је продато 200.000 примерака и сингл је стигао до другог места британске листе синглова. 

1986. Крис де Бург  је објавио свој осми студијски албум ”Into the Light“. Садржи синглове  The Lady in Red, Say Goodbye to It All  и  Fatal Hesitation.

1987. Концерт групе U2 у Риму је био толико гласан да је активирао аларме за земљотрес.

1991. Група The Wedding Present  је објавила свој трећи студијски албум ”Seamonsters“. Са албума су се издвојиле песме  Dalliance, Lovenest  и  Corduroy.

2016.Catfish and the Bottlemen су  објавили свој други студијски албум  ” The Ride“. Садржи синглове  Soundcheck, 7, Twice  и  Outside.

2017.Грег Алман , оснивач бенда „Allman Brothers Band“, преминуо је у 69. години у свом дому у Савани, у Џорџији. Главни текстописац бенда на почетку, Алман је допринео репертоару  групе  композицијама попут  Dreams  и  Whipping Post . Обе песме постале су основне песме на њиховим живим наступима; катарзична 22-минутна верзија  Whipping Postје била врхунац њиховог хваљеног уживо албума ”At Fillmore East“ из 1971. године.

Прослава дана и века Универзитетске библиотеке почиње 24. маја и траје три дана. Како сте осмислили програме?

– Библиотека је била центар од културно-историјског значаја посебне врсте и окупљала је људе истакнуте на сваки начин. Тако да ћемо првога дана комуницирати са институцијама, другога данаћемо комуницирати са својим пријатељима библиотекарима, и трећег дана са страним партнерима.

Надам се да ћемо у датим приликама у којима смо лепо то све провести, и не само свечарски, него заправо обележити нешто што је смисао постојања те библиотеке, до чега је нама посебно стало.

Универзитетска библиотека је простор књижевности, друштвено чвориште и сусрет са системом знања. У ком су односу библиотека, књижевност и образовање?

– Нећемо имати довољно времена да вам један досадни стари професор каже све што би рекао о томе. Али у две речи.

Када настане античка демократија, онда архонтима треба извор сазнања како да владају, и тако формирају архиве. Библиотека је посебна врста архива. Архив данас зовемо оно где су документа и трагови, а библиотека је архив, дакле, сложених докумената, књига или знања.

Дакле, не можете успешно, паметно и добро владати ако сте необразовани, полуписмени, избезумљени, дивљи. Ако не верујете у знање, морате се окренути, дакле, овим хоризонтима знања, и ми њега припремамо. И то је тако већ две и по хиљаде година.

Библиотека је место књижевности, али и место академске усредсређености на то да са свом пажњом се борите за најбоље сазнање до кога можете да дођете. То је велики идеал, у великом нескладу са тренутком у коме се налазимо у свету пост-истина и изгубљених душа. Али то је једна мисија која не може проћи и пропасти све док је човек овакав каквог га кроз историју знамо.

У фонду библиотеке је око два милиона књига и публикација. Чувате капитална издања, легате, као и старе ретке књиге. Која издања фонд чине изузетним?

– Кад бих хтео да будем, као што професори никад нису, духовит, рекао бих, апсолутно сва. Сваки папирић, сваки детаљ, свака такозвана сива грађа је драгоцен и непоновљив. Има ту и специфичних материјала, мапа, карти, докумената свих врста. Наравно, наш трезор у коме се налазе старе и ретке књиге, у коме су рукописне књиге и рукописна оставштина, не само наша, него чак и оријентална. Има арапских и персијских рукописа старих више од хиљаду година.

Али оно што библиотеку чини баш сасвим посебном, то је заправо тај однос између њене функције да обједињује све делове универзитета, све истраживачке центре, све људе у потрази за академским знањем са целином нашег културно-историјског наслеђа.

А то ће онда рећи људи као што су Пупин, Димитрије Митриновић, Исидора Секулић, и те старе колекције као што су Ћоровићева збирка или збирка Јоце Вујића и слично. То су изванредна блага којима ми располажемо, и истовремено онда они тој функцији дају једну дубину, једну трајност, и кажу: 'То је трећа најзначајнија колекција на Балкану за нас'. Па, мало ли је?

Како се библиотека спрема за други век постојања?

– Не бих нипошто желео да приуштим себи ту врсту лажне охолости да узмем више него што ми припада, али онда бих ипак рекао, посебно за овог мог мандата, инсистирало се на томе да иде у корак са најразвијенијим светским библиотекама и покушавало да изгледа као библиотека 21. века по функцијама, а библиотека 19. века по амбијенту, атмосфери и односу према корисницима.

Реакције корисника углавном нам стављају до знања да смо барем у једној мери у томе успели. Ја сам на ту библиотеку, на све своје запослене, на све кориснике и на све своје колеге истраживаче и професоре поносан што је та библиотека могла да буде један такав центар.

И како се хоризонт мога академског рада и бивања полако засвођује, тако гледам на то са миром оних старих, не могу рећи мудраца, али рецимо старих професора који хоће да кажу: „Хајде да за почетак сачувамо све добро што смо имали, а онда да освојимо 21. век“. 

И да у 21. веку, између, дакле, дигиталних формата, вештачких интелигенција и потпуно другачијег хоризонта људске пажње, нађемо начина да се зна један детаљ који је одлучујући. Није важно да ли је књига у дигиталном или штампаном формату. Битно је да је она непроменљива и да оно што у њој пише нико не може да прилагоди сопственим интересима.

Отуда, у библиотеци увек можете да пронађете поуздан и веран извор података који не подлеже хировима тренутка и вољама идеологија, политика или медијских страсти.

Универзитетску библиотеку заправо чине две библиотеке. Једна која прославља, ево, век постојања и друга стара десетак година. А како функционише ова млађа претраживачка библиотека?

–То је мало чудо и треба одати признање неколицини колега који су то развијали. Ја сам човек више 19. века, иако сам се бавио књижевношћу краја 20. века, 21. века и постструктурализма. Али тих неколико колега којима треба одати признања направили су можда, најуспешнију, не најобимнију, али најуспешнију дигиталну библиотеку у нас и у окружењу.

У њој не морате да листате странице, него можете само да укуцате појам који вам треба и добићете, дакле, све тачке, сва места у нашој, бази података на којима се реферира на њих. Та библиотека је модел како је требало да смо имали више среће и памети за ових претходних 10 година да објединимо све дигиталне формате у Србији.

За збирку песама Мирис анђела награђен је књижевник и новинар Живојин Ракочевић. Снажним песничким гласом Ракочевић сведочи о несталим световима, избеглиштву, страдању и снази памћења.

„Мирис анђела је књига о мирисима драгих, великих и важних људи, о мирисима светиња, о мирисима нашег детињства и о мирисима у којима осећамо пуноћу живота, на начин на који је то осећао Бранко“, наводи песник и новинар Живојин Ракочевић.

Милан Мицић спада међу писце блиске Бранку Ћопићу по темама и јунацима који су трагикомичне жртве историје, истакао је жири. Књига приповедака Зашто је петао престао да кукуриче и друге колонистичке приче истакла се по високом естетском ниву.

„Ја сам опевао оне неопеване јунаке, солунске добровољце, колонисте који су између два светска рата се нашли у Банату гледајући да преживе живот како су могли и како су знали. И једини начин да се преживи тај живот је био хумор, иронија и аутоиронија. Смех, јер се тај смех мешао кроз сузе и мешао кроз један крик“, каже писац и историчар Милан Мицић.

Млади песник Коста Косовац признање је добио за збирку Шестар за ореол коју одликују зрео израз и проницљива запажања.

„Мислим да је детињство окосница. Детињство је за мене, а чини ми се и за Бранка, непресушни извор инспирације, љубави, неке светлости. Као што Достојевски каже: 'Ако нам из детињства бар један трачак нечег лепог остане, то може да нас за цео живот спаси‘“, истиче песник Коста Косовац.

О делима добитника награде „Бранко Ћопић“ беседе су одржали академици Јован Делић, Матија Бећковић и Милосав Тешић.

Одржан прошлог децембра, у обновљеној Челичани, у Дистрикту, „Милева: Декодирање”, један је од пет награђених у категорији Уметнички догађај, а то су још и: Покретни музички фестивал највеће издавачке куће у Пољској - PWM, догађај "Harmony of Being" који је трансформисао луксузни тржни центар у Кини у имерзивну културну дестинацију, отварање музеја посвећеног индијском сликару и редитељу Макбул Фида Хусаину у Катару и десетогодишњица међународног фестивала дигиталне уметности „iMapp Bucharest“ у Румунији.

Уз награђивање великих уметничких догађаја, „Eventex Awards“ се генерално сматра показатељем глобалних трендова у индустрији организовања догађаја, што се потврђује кроз учешће највећих и најпознатијих светских брендова, попут Кока-Коле, Короне, Мерцедеса, Мекдоналдса и других.

Награда је установљена 2009. године, а категорије су распоређене у седам области, док жири чине водећи стручњаци из света event индустрије.

„Милева: Декодирање“ је мултимедијални догађај који је Нови Сад, као Унеско креативни град за медијску уметност, посветио 150. годишњици од рођења Милеве Марић, дубље тумачећи Милевину личност и указујући на њен светски значај у савременом контексту.

Први пут толики број различитих аутора представио је сложеност Милевине личности кроз четири програмске целине и савремене уметничке изразе.

Учестовало је више од 100 аутора – визуелних уметника, музичара, архитеката, композитора, научника, професора, психолога, филозофа, историчара, плесача, стручњака из области културних и креативних индустрија из осам земаља – Шведска, Аустрија, Португал, Мађарска, Бугарска, Босна и Херцеговина, Хрватска и Србија.

Овај догађај реализован је на иницијативу и уз подршку Организационог одбора за обележавање јубилеја – 150 година од рођења Милеве Марић Ајнштајн.

Ово је још једно у низу светско признање које је стигло у Нови Сад, препознато кроз рад Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе”.

У Србију је први пут дошао 2017. године радећи пројекат за Националну географију, када су границе широм ЕУ биле затворене, а много избеглица је нашло уточиште у Србији.

„Заљубио сам се у гостољубивост српског народа. Ја сам био странаца кога су обични људи дочекали срдачно, покушали да ми помогну. Комесеријат за избеглице ми је отворио сва врата. Годину дана касније сам отишао из Србије, али сам овде оставио пола срца“, истакао је награђивани фотограф.

Сада се опет, девет година касније, вратио.

„Од тренутка када сам слетео на аеродром осетио сам као да сам се вратио тамо где сам почео пре девет година. Љубазност и гостољубивост српског народа ми је омогућила да радим свој посао“, навео је Мухеисен.

Једну Пулицерову награду добио је за тематику утицаја рата 2004. године током рата у Ираку. Другу је добио за рад током рата у Сирији.

„Обе су везане за ратна искуства. Као фото-новинари ми путујемо у конфликтне зоне да документујемо приче које су важне, осветлимо та питања и покушамо да нешто променимо. Награде су лепа ствар, али ми је важно што су ми омогућиле приступ свету“, каже фотограф Националне географије.

Због овог посла, каже да се осећа благословено јер има дом коме може да се врати, топао оброк, кров над главом, што многи људи на његовим фотографијама немају.

„Ипак, када одем да спавам увек остаје та кривица да нисам успео свима да помогнем, али верујем да ако сам успео да помогнем макар једном човеку, боље је него да не помогнем никоме“, истакао је Мухеисен.

„Виола у овом комаду се уплете да кажем у неку своју мрежу лажи из које не може да изађе, управо из те водиље љубави. Али на крају од више притиска са свих страна, одустаје да каже истину, али из те истине се роди љубав коју је она желела“, рекла је Јелисавета Орашанин, глумица.

У костимима из епохе, савршеном сценском покрету, савременим сонговима, ова модерна бајка за одрасле почиње припремом журке за војводу Орсина.

„Војвода је пре свега човек који у том љубавном смислу нема храбрости. Тако да он лично не чини ништа него само шаље изасланике. Он је доста размажен, онако је инфантилан и јако је романтичан и безнадежно заљубљен грофицу Оливију“, рекао је Миодраг Радоњић, глумац.

„Њена љубав према покојном оцу и брату је затвара према целом свету и она се заветује на седам година тишине, црнине и не давања своје љубави и осмеха никоме, док је срце не изненади“, рекла је Тамара Шустић, глумица.

Универзална тема о љубави, а првенствено фантастични Шекспир инспирисали су редитељку да Богојављенску ноћ, ту карневалску фешту, пуну нереда и хаоса, када на површину испливају страсти, охолости и жеље, приближи савременом тренутку.

„Ми смо се срели на истом месту али заправо месту једног могуће свадбеног чина, клупске атмосфере где сам хтела да друштво постане метафора за неки клуб у ком се сви налазимо и пролазимо један систем од порока до уласка у илузију, изласка из илузије. Потребе да се жеље афирмишу и љубав стави на пиједестал уместо неких других друштвених тегоба“, рекла је Лидија Дедић, редитељка.

Смена туге и радости у клубском амбијенту Богојављенске ноћи, може се видети током маја у још два термина.

„Имамо наравно надимака које су поједине личности стекле за живота или су им, да кажемо, биле дате по службеној дужности, рецимо као што је био случај са првим римским царом Августом али наравно било је и оних надимака који су у ствари настали више година па чак и векова после физичког одласка личности о којој је реч.Ту је леп пример Александра Великог. Он је врло скромно користио надимак Непобедиви за време своје кратке али значајне владавине, да би тек неколико векова касније током римског периода у ствари добио надимак Велики", рекао је аутор књиге Урош Миливојевић.

Међу деведесет изабраних имена, од времена Старе Грчке и Рима до краја 20. века, у књизи су и личности из наше прошлости.

„Желео сам да додам личности из наше историје и једноставно да би ово била, хајде да кажемо, наша књига у правом смислу те речи 12.06 У књигама страних аутора то свакако нећете наћи. Нажалост то је управо због неког дисконуитета који постоји у српској историји, избор био на неки начин сужен. Можемо да причамо о личностима из средњег века, од Стефана Првовенчаног па рецимо до Змаја Огњеног Вука и Црног човека Јована Ненада, да бих наравно, поново пренео тежиште приче, када говоримо о нашој историји на личности које су обележиле српску револуцију, односно почетак 19. века, па на даље", додаје Миливојевић.

Јунаци и антијунаци историје, визуелно су представљени раскошно и духовито.

„Док сам цртао те надимке ја сам морао да се са некима и мало више упознам преко интернета и онда сам долазио до занимљивих података. Е сад како је цртање текло, како су ти надимци ишли једни за другима, тако сам ја све више убацивао заправо и своје властите коментаре, то се да некако видети у књизи.Тако да смо наставили са тим цртањем вероватно би се још више распричао", каже илустратор књиге Борис Кузмановић.

Научно популарно дело о славним именима и надимцима, награђено признањем „Захарије Орфелин" за најлепшу књигу на Новосадском сајму књига, намењено је и млађим и страријим школарцима, њиховим родитељима и свима који воле да истражују прошлост.

Према речима редитеља, ово славно руско дело за које је либрето написао Чајковски у сарадњи са Константином Шиловским, представља драму пропуштених тренутака и осећања која увек стижу прекасно.

Нову поставку изводи ансамбал опере Народног позоришта у Београду, полазници Оперског студија „Борислав Поповић", и троје реномирних иностраних уметника. Ансамбл предводи Дмитриј Јуровски, истакнути диригент, наследник чувене руске музичке династије Јуровски.

„Када станемо пред руског диригента, оваквог формата, као што је Јуровски, превелика је одговорност, да то што више личи на руско певање и на руски изговор, и на руску интерпретацију“, изјавио је Иван Томашев који је у улози кнеза Гремина.

Сценографију је креирао Мираш Вуксановић, а костиме Катарина Грчић Николић.

Виланд Вагнер, штићеник Адолфа Хитлера, прославио се педесетих година као велики реформатор сцене на Бајројтском фестивалу, док је Херберт фон Карајан, који је чак два пута приступио Национал-социјалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП) – једном у Аустрији, а једном у Немачкој – након рата слављен као један од највећих диригената свих времена.

Композитор Рихард Штраус, диригент Вилхелм Фуртвенглер, вајари Арно Брекер и Вили Мелер – сви они су профитирали од нацистичког режима и, уз ретке изузетке, готово без прекида наставили своје каријере након завршетка рата.

Њихова имена налазила су се на такозваној „Листи богомданих“, коју је Адолф Хитлер дао да се састави у августу 1944. године, у завршној фази Другог светског рата. Људи из културног живота који су се налазили на тој листи уживали су посебну заштиту и нису били мобилисани за војну службу.

Прелазак у демократију након рата

Они који су били блиски Хитлеру морали су после 1945. да продју кроз такозвани процес денацификације под надзором савезничких снага. Вилхелм Фуртвенглер смео је тек након двогодишње забране рада поново званично да диригује Берлинском филхармонијом.

Директорка Бајројтског фестивала Винфред Вагнер након 1945. више није могла да задржи своју функцију и морала је да препусти управљање фестивалом.

„У оквиру демократизације то је био безбедносни поступак у којем су људи морали да попуњавају детаљне упитнике како би се утврдило ко може да остане на одређеним функцијама и у којим професијама“, објашњава историчарка Хане Лесау у разговору за Дојче веле.

То се посебно односило на државне службенике и високо позициониране личности. Давање лажних података у упитницима, на пример о чланству у нацистичкој партији, америчке савезничке власти строго су кажњавале.

Случај Виланда Вагнера

И Виланд Вагнер налазио се на „Листи богомданих“ уметника нацистичког режима. Његов деда, композитор Рихард Вагнер, основао је чувени Бајројтски фестивал, који је први пут одржан 1876. године. Године 1908. вођство су преузели његов син Зигфрид Вагнер, а касније и снаха Винфред Вагнер. Још двадесетих година прошлог века брачни пар је подржавао Адолфа Хитлера, и то много пре него што је дошао на власт.

„Хитлер је практично био члан породице. Виланд, најстарији син Зигфрида и Винфред Вагнер, као одређени наследник био је у центру пажње и лично привилегован од стране Хитлера“, каже Свен Фридрих, директор Музеја Рихарда Вагнера у Бајројту.

За Фридриха, сценограф и оперски редитељ био је типичан представник своје генерације. „Радио је управо оно што су радили милиони његових вршњака – потискивао је прошлост. После рата је стално говорио: ’За мене је Хитлер завршена прича’.“

Често се говори о појединцу који наводно није могао ништа да промени у тоталитарном систему, каже Хане Лесау. У својој књизи Приче о денацификацији историчарка се, између осталог, бави простором за деловање појединаца у диктатури.

„Људи су могли, на пример, да се позиционирају тако да у негативном смислу потисну неког другог. Али могли су и да пруже мали отпор, рецимо тако што би принудним радницима кришом давали хлеб.“

Виланд Вагнер спадао је међу оне који су нацистички систем користили за сопствену корист. Желео је да науди свом конкуренту, успешном сценографу Емилу Преторијусу. „За мене граница постоји тамо где људи раде ствари за сопствену корист које нису морали да ураде. Код Виланда Вагнера то је био случај када је денунцирао Емила Преторијуса како би га уклонио“, каже стручњак за Вагнера Свен Фридрих.

Ипак, током процеса денацификације Виланд Вагнер прошао је само са новчаном казном и заједно са братом Волфгангом након рата преузео вођење Бајројтског фестивала. Својим сведеним, апстрактним сценографијама створио је такозвани „Нови Бајројт“.

Нови почетак културе после 1945?

Волфганг Браунајс је 2021. године био кустос изложбе „Листа ’богом надарених’ уметника националсоцијализма у Савезној Републици Немачкој“. Током истраживања открио је да су бројни угледни актери нацистичке уметничке сцене и после 1945. професионално наставили да раде као ликовни уметници у Западној Немачкој.

„Нови прогресивни уметнички круг заправо је игнорисао те уметнике“, каже Браунајс у разговору за Дојче веле. „Ипак, они су и после 1945. добијали невероватно много добро плаћених послова – за градске већнице, школе, позоришта, болнице и индустријске објекте“, објашњава историчар уметности и кустос.

Њихова прошлост притом није играла велику улогу, поготово зато што су и неки наручиоци имали нацистичку позадину.

Уметници попут Хермана Каспара или Вилија Мелера профитирали су у оба система. Вили Мелер је по налогу нациста израдио монументалну фигуру носача бакље за нацистички комплекс Фогелсанг. Године 1962. представио је своју велику скулптуру Ожалошћена поводом отварања Меморијалне хале жртава нацизма у Оберхаузену.

Како је то било могуће?

Протеста против тих уметника готово да није било. „Нико се није јавио да интервенише у историји уметности или уметничкој критици“, каже историчар уметности и кустос Волфганг Браунајс.

Посебно проблематичним Браунајс сматра то што су послови уређења меморијалних места за жртве нацизма поверавани уметницима из нацистичког периода. Тако је било и у случају скулптуре Ожалошћена Вилија Мелера.

„Стојите испред првог центра за документацију нацизма, отвореног 1962. у Оберхаузену, и тада се открива монументална фигура једног од најважнијих уметника нацистичког режима. То је несхватљиво.“

У Оберхаузену је данас Мелерово дело окружено огромним таблама са објашњењима која пружају историјски контекст. „На тај начин само дело више није толико у центру пажње“, каже Браунајс. За њега је то позитиван пример суочавања с прошлошћу – мада веома редак.

Како данас поступати са „богомданим“?

Након изложбе о „Листи богомданих“ тема је привукла велику пажњу јавности. Локални медији апеловали су на градске одборнике да допринесу расветљавању историје тих дела.

„Имам утисак да је после три године све то поново пало у други план. Многе од тих скулптура и даље стоје без икаквог објашњења“, каже Браунајс. „Ако се ништа не предузме, нека од тих дела би заиста требало уклонити. Јер ти уметници се и даље славе тиме што се њихови велики радови налазе у јавном простору .“

Главна карактеристика је, степен контроле посетилаца је порастао. Они се усмеравају кроз ходник, стешњени измедју стакла и зида на коме су побројане биографске станице ауторке. Њена холографска фигура ритуално корача од београдских почетака до барокних рељефа с друге стране, где зарони и нестане, пре него што се опет врати у Београд.

Одмах је јасно, Балкански барок, инсталација којим је Абрамовићева представљала крњу Југославију на Бијеналу у Венецији 1997. мора бити иза првог угла.

Али пре него што посетиоци дођу до те хрпе крвавих (говеђих) костију, прво морају да уопште уђу у Академијин простор за савремену уметност.

За то су домаћини смислили атономни перформанс. Заправо кустос Шаи Баител из Шангаја и сама Марина су одредили правила уласка, домаћини само стриктно надгледају да ли се она поштују.

Најпре разврставање, Италијани на једну страну, сви остали на енглеску страну. Реч је наравно о аудио-водичима кроз изложбу, тако барем мисли посетилац. Погрешно, јер једино вербално објашњење које се добије је оно на улазу.

Девојке у белим докторским мантилима ће вас упозорити да унутра не говорите, да се крећете полако као Маринин холограм, да ништа не дирате, да не гледате у телефон, или, велики преступ, фотографишете. Уз то ће вам покрити уши тако масивним штитницима, да се кроз њих не би пробила ни ватрогасна сирена са Канала гранде.

Чему онда разврставање? Његов смисао је да додатно дезоријентише посетиоце.

Остављени без чула слуха, додира и не само матерњег, него било ког језика, посетиоци унутра губе осећај времена. Одатле, то је кустоска идеја, плове кроз простор дефинисан инсталацијама од брдских кристала.

Прва интерпретација: Посетиоци и време су равноправни актери. Енергија је једна, живот је фабрика, смрт је илузија.

Балкане мој, буди ми силан и добро ми стој

Али пре него што се нађу под зрацима лековитих кристала, посетиоци морају да прођу кроз пакао споменутог Балканског барока из 1997.

За ту инсталацију је Абрамовићева добила Златног лава. Освојила је главну награду кроз шокантност поруке. Слика се дубоко урезала у колективно памћење: У хаљинама античке нарикаче, ауторка четком риба кости.

Било би добро кад би данас могло да се каже да је Марина том инсталацијом представљала Србију и Црну Гору на Бијеналу у Венецији 1997, али није. Службено јесте, али су се Београд и Марина посвађали, па се уметница пребацила у италијански павиљон.

Балкански барок се редовно излаже на свим поставкама Марине Абрамовић. Био је и на недавној ретроспективи у бечкој Албертини, такође сам у својој соби, без других експоната.

Зашто се држава Србија тада 1997. повукла из спонзорства, објашњава се политички, како другачије. Инсталација је схваћена као оптужба српске стране у у југословенским ратовима из деведесетих година.

Данас, скоро тридесет година касније, инсталација одашиље много комплекснију поруку, која јој је увек била иманентна, само се сада боље чује: Бесмислено расипање живота у бесмисленим ратовима између балканских народа. Могло је и другачије, порука је те често цитиране и показиване инсталације. Какво расипништво, бацати тако људе у лимбо.

Балкански барок је сигурно осуда Србије у ратовима деведесетих. Али и много више од тога. Осуђени су сви, читав регион, чији су народи тако лако прихватили некрофилију за смисао херојства.

Кристални светови

Глув, нем, дезоријентисан, истеран из нормалног тока времен, натеран да бира између два културна симбола, или „Италијан“ или „Енглез“, посетилац пролази кроз низ кристалних купки као кроз атмосферичну бању.

Чуварице у докторским мантилима су бројне и строге. Један корак ван предвиђене стазе, и већ вас неко тапка по рамену.

Када из медитације на кристалној плажи закорачите у главну просторију, следи шок, перфектно укалкулисан. Шездесет година после првих корака у уметности обележеној физисом и скандалом, Марина и даље влада способношћу да шокира. Мислите да је предвидива, уљуљка вас у представу да сте све већ видели - а нисте.

У главној просторији стоји низ плоча, као оних у просектури, само не металних него дрвених, на њима уредно посложена беживотна тела. То је оно што у секунди посетилац мисли да је видео, мртве. Свесно зна да је то немогуће на том месту и тражи знак живота. Живи су, наравно, то су обични посетиоци, али како је читава атмосфера увежбано мистична, како су од „докторица“ добили наредбу да се не крећу, да успоре и медитирају, онда леже замрли под ауто-хипнозом. Леже мирно у вечности од пет минута. Кад једно тело устане, замени га друго.

У истој соби је на зиду софт сцулптуре/текстилна инсталација, не смем ни да кажем у којој форми, да Марину не би оптужили за содомизам, на све оно за шта је лапидарно оптужују у делу српске јавности. Скулптура спада у мобилес, као оне које је радио швајцарски кинетиста Тенгели. Ова конкретна масира темена посетиоца кад јој окрену леђа. Врло еротско искуство.

Друга интепретација: Ерос и Танатос иду заједно. У истој соби, у истом бићу.У коњском репу.

Дијалог са ренесансним мајсторима Марина је добила простор и на горњем спрату, у салама где Академија излаже своје

главно благо, дела венецијанске ренесансе и барока. Оно што је било главно, или требало да буде главно, није нарочито успело. Није никако успело.

За пикторијални врхунац је одабрано сучељавање две Пиете/оплакивање Христа. С једне стране Тицијанова слика из 1575, највеће Академијино благо, с друге Маринино Оплакивање, монументална фотографија из 1995.

Али они који знају Академијину салу с Тицијановом последњом сликом, знају за њен архитектонски проблем. Зидови су делимично коси, па је и дијалог крив. Два оплакивања Христа, једно од ренесансног мајстора, друго од креаторке перформанса, немогуће је смислено обухватити на једној фотографији. Поређење шепа и по другим аналогијама.

Димензије, боје, дубина, перспектива, емоционалност, мотивација - ништа не одговара.

Када се међутим померите тако да у једној линији добијете Абрамовићкино Оплакивање и Тинторетово Скидање с крста, 1550, онда су то складна прича и делотворна аналогија.

Свеједно, трик са ренесансном иконографијом опакивања и њеном савременом интепретацијом остаје најслабији део на овој изложби паметних инсталација. Очито, не може све да се инсталира. Потребно је више визуелних маркера за објективизацију аналошког смисла.

Зато два друга сучељавања делују преко очекивања добро.

Веронезе: Гозба код Левија

Прво са Веронезем.

За венецијанске доминиканце је Паоло Веронезе 1573 насликао платно „Гозба у Левијевој кући“. Димензије су монументалне, 6x13 метара.

Сада је на платформи испод слике Марина поредјала три пара кристалних ципела, у јасној алузији на венецијанске „цхопинес“, фонетски шопин. То су златом и драгуљима украшене ципеле, пре луксузне натикаче/нануле с платформама до пола метра, које су у ренесанси носиле две врсте жена – племениташице и куртизане.

Визуелно, когнитивно, историјски, та је инсталација један од врхунаца читаве Маринине поставке. Кристалне ципеле стоје спремне да неког одведу на гозбу код Левија.

Наратив је узет из Еванђеља по Луки, пето поглавље, где је Христ с пратњом позван, заправо се сам позвао, у кућу утеривача пореза Левија.

У доба настанка је Веронезеово платно било праћено низом скандала. По сликаревој намери, то је била „Последња вечера“. Тако је визуелно и компонована. Али онда су се појавили проблеми због необичних иконографских решења, па се за платно заинтересовала Инквизиција.

Некад се чује, сликару је судила Инквизиција због Левијеве гозбе. Истина је пола од тога.

Инквизиција је иницирала прелиминарну расправу заједно са градском управом, да се види има ли елемената за дело јереси. Одлучивало се да ли да се Веронезе испоручи Инквизицији за право суђење.

Проблематичне су биле неке од фигура на слици, „Немци, будале, патуљци, пијанице и остале непримерене особе“, како гласи цитат тужилаштва са прелиминарне расправе.

„Непримерене фигуре“ су ометале иконографију и патос Последње вечере, што је Веронезе могао скупо да плати.

На крају је ослободјен оптужбе за богохуљење, али тек кад је променио наслов слике, која је од „Последње вечере“ постала „Гозба у Левијевој кући“. По писцу Еванђеља по Луки (5), Леви је био утеривач пореза, радио је с парама, па је Инквизицији било логично да су код таквог сви позвани, не само Христ и апостоли, већ и „Немци, будале, патуљци и пијанице“.

На такву скандалозну гозбу је кренула Марина у кристалним „шопинкама“. Њен опус, у овом примеру се добро види, пун је финог хумора. То увек треба нагласити, јер је у јавним наступима склона патосу и деификацији властите особе, што је иритантно. Тек да се зна, њена уметност је другачија – трагична, сурова, брутална и пуна хумора.

Никад се не треба уморити од понављања правила да измедју уметника и дела нема знака једнакости.

Паладио: Спиралне степенице

Најгенијалнија инсталација, по субјективном суду, скоро је сакривена у просторији коју многи промаше. И није права просторија него више „хаустор“, уски простор из кога се подижу спиралне степенице.

Дизајнирао их је Андреа Паладио, архитект који је стандардизовао симетрију и фиксирао је као глави елеменат Ренесансе. Трезвено, складно и љупко, тако би се најкраће окарактерисао „паладијанизам“, интернационални стил који га је надживео неколико векова.

Кроз празни овални простор Паладијевих степеница, Марина је провукла Јаковљеве лестве, оне које је Јаков из библијске Књиге постања (Генесис) видео у сну како повезују Небо и Земљу, божју и људске куће.

Али какве Јаковљеве лестве је Марина направила! Такве где уместо пречки стоје наоштрени ножеви. Инсталација је из 1995 и носи назив  „Double Edge“, Дупла ивица.

Трећа интепретација: Ту се нико неће домоћи неба. Вратите се међу кристале на главну изложбу и утешите у медитацији за дуги живот и добро здравље.