Прича о пријатељству испричана кроз језик боја, покрета, светла, веселих сенки и звукова - језиком који бебе већ одавно разумеју, а одрасли треба да се присете. „Зора и Сан“ је нежна, разиграна представа која говори о томе колико су различитости лепе кад су заједно, и како сваки тренутак може бити чудесан кад га поделимо с неким ко нам је драг.

„Било је јако захтевно, али не тешко, спремали смо се обиљно зато што бебе захтевају посебан начин играња. Пазиле смо да испоштујемо суптилан начин израза у игрању и углавном се водимо емоцијом, прича је у другом плану и то је био изазов за све нас“, рекла је Драгана Васић, глумица.

Колегиница Драгана је зора ја сам сан, спремале смо се месец дана, било је захтевно, али и лак рад, зато што смо се водиле емоцијама. Било је лако да уђемо у све то.Кад почне представа и бебе седну око нас, за мене је то ново и лепо искуство“, рекла је Андриана Ђорђевић, глумица.

Циљ ове преставе, ауторског пројекта редитељке Мине Ћирић, је да подстакне рани развој чула, емоција и креативности код деце. Да родитељима пружи јединствену прилику за заједничко откривање света позоришта.

„Радња представе "Зора и сан" то је пирча о пријатељству контрастима, када се споје најбоље фунцкионишту и надопуњавају се, Зора је весела Сан је лепши у ноћи. Користили смо разне елементе, цео процес је био маштовит, светла, играчке, анимацију, и све живо ново преко чега се може исптичати прича.Мислим да је важно да се просто деца од малена упознају са позориштем и специфично је што су на сцени, могу да учествују, додирну на лицу места“, рекла је Мина Ћирић, редитељка.

 За сада у сали представу може да гледа 15 беба са по једним пратиоцем, како би свако дете имало индивидуални доживљај.

Најпознатији и најприсутнији страни модни бренд у тој далекоисточној земљи је француски „Луј Витон“, чије су ташне и торбице за шминку на врхунцу популарности носиле готово све Јапанке: од имућнијих дама у зрелим годинама, хостеса у ноћним клубовима, до канцеларијских радница и средњошколки. 

Њима су се у јагми за тим симболом друштвеног статуса у савременом конзумерском друштву придружили и јапански мушкарци: бизнисмени, лекари, адвокати и други професионалци, који су масовно пазарили путне торбе и новчанике те старе париске компаније.

У савременом Јапану француска култура и мода, генерално, важе за узвишене и префињене, а конзумирање галске хране, алкохолних пића, парфема и модних креација доживљава се као луксуз и уживање у лепотама живота.

Један од разлога зашто људи у Јапану гаје велику приврженост француској уметности и дизајну лежи у томе да они, донекле зачуђујуће, заправо, у себи већ дуго садрже значајне елементе јапанског културног утицаја, тако да када Јапанци уживају у делима француских импресиониста и себе часте „Луј Витоном“ они, практично, конзумирају прерађене продукте сопственог укуса и стваралаштва.

Тачније, они тада, у нешто измењеној форми, назад у Јапан увозе ликовне концепте и стил својих предака који су у последње три-четири деценије 19. века необично снажно очарали Французе и друге западне Европљане сликама, керамиком, намештајем и другим занатлијским предметима изврсног дизајна.

„Слике плутајућег света“

У другој половини 19. века на француске уметнике, тада несумњиво водеће сликаре света, дубоки траг оставиле су јапанске колор графике укијое, које су приказивале сцене из живота обичног становништва, најчешће трговаца и занатлија, који су у раном модерном добу, када је земљом након неколико векова сталних борби међу феудалним господарима завладао мир, постепено израсли у носиоце економије, делујући у растућим градовима.

„Укијое“, што буквално значи „слике плутајућег света“, назване су тако јер су илустровале лаки и нестални свет славе и таштине, љубави и разврата, односно, приказивале идоле обичног становништва као што су глумци и сумо рвачи, те имале изразиту забавну, па и хедонистичку црту – на њима су дефиловале и гејше, лепотице из четврти црвених фењера и љубавници.

Тај „плутајући свет“ (укијо) и уживање у њему били су антитеза будистичком схватању овоземаљског света као пролазног и профаног „света јада“, што се на јапанском такође изговара „укијо“, али пише другим идеограмом.

Доба феудалних ратова било је доба неизвесности, глади и очаја, па је будистичко схватање живота као неминовно патњом испуњене егзистенције из које се треба избавити у средњовековном Јапану било наглашено и свеприсутно. Међутим, након што је клан Токугава почетком седамнаестог века под својом влашћу објединио цео Јапан, наступило је доба мира, па су се мисли и надања обичних људи окренули привреди и забави, а њихова перцепција живота променила. 

У таквим друштвеним условима појавиле су се „слике плутајућег света“ као сведочанство о животу трговаца и занатлија, али и као медиј намењен њиховој забави. Богаћење трговачког слоја и раст градова попут Токија и Осаке временом су повећали потражњу и омогућили процват те уметничке форме, која је у Европи остварила дубок, може се рећи пресудан, утицај на импресионисте, постимпресионисте и арт нуво.

Укијое у Европи  

Филип Франц фон Зиболт, немачки доктор, као упосленик холандске Источно-индијске компаније радио је у маленом трговачком упоришту Холанђана Деђима на југу земље (у данашњем Нагасакију).

Фон Зиболт је прикупио више од 2.000 слика и илустрованих књига и те ликовне радове објединио у великом зборнику јапанске уметности који је објављивао у наставцима током периода од 20 година до 1852. 

Ипак, шира јавност у Европи упознала се с јапанском уметношћу тек на светским изложбама у Лондону 1862, Паризу 1867. и Бечу 1873. године.

Те велике приредбе покренуле су лавину интересовања међу уметницима и колекционарима, па и мотивисале многе имућније Европљане да се упуте на дуг пут бродом у Јапан и обиђу ту земљу у време када је излазила из вишевековне својевољне изолације.

Клод Моне, Едгар Дега, Едуар Мане, Пол Гоген, Анри де Тулуз-Лотрек, Камиј Писаро, Пол Сезан, Винсент ван Гог, Огист Роден, само су неки од многих чувених уметника које је привукао и опио егзотични свет јапанског укијоеа.

Њега су твориле жене овалних лица у тешким, вишеслојним кимонима чаробних дезена и боја, с дугим, богатим косама које су увезане на врху главе држали необични чешљеви и шнале; глумци оштрог, љутог израза, лица осликаних шминком тако да изгледају као да носе претеће маске; животиње попут риба и инсеката за које нико у европској уметности није хајао, нацртане у крупном плану на подлози чудесних боја, тако детаљно и пажљиво да се чине живим и присним... 

Магнетизам „слика плутајућег света“

За француске и друге западне сликаре ново је било одсуство перспективе и сенке, без којих се у Европи нису могле замислити ни основи едукације за сликара, а камоли мајсторство. И слобода композиције на јапанским делима, која нису била оптерећена симетријом, за њих је представљала освежење. 

Такође, уметнике и публику у Европи и тад, као и данас, фасцинирале су необичне, јарке боје „слика плутајућег света“. Због свега тога, за западноевропске уметничке кругове јапански укијое је представљао синоним субјективног израза, спонтаности и неусиљености.

Штавише, „слике плутајућег света“ за Европљане су биле нове, не само када су у питању форма и техника, већ и садржај. Док су европским платном традиционално доминирале религијске теме, реалистични пејзажи и портрети краљевских породица, племства и војсковођа, на јапанском папиру приказиване су сцене из градског живота и с путовања, фигурирале су птице, рибе, инсекти и биљке, а осим нешто славних сумо рвача, углавном су позирали нижи друштвени слојеви – људи као што су трговци, глумци, гејше и куртизане. 

Ти јапански радови често су садржали и сцене љубавне интиме, при чему је и сексуални чин приказиван експлицитно, што је за Европљане тог доба, опхрване пуританским духом, било скандалозно и опсцено, али, за неке од уметника, и интригантно и привлачно. 

У доба када су јапанским друштвом доминирали самураји и дворско племство, „слике плутајућег света“ била су дела намењена за опуштање и забаву нижих друштвених слојева – она су углавном говорила о свакодневном животу и омиљеним формама провода обичног градског становништва.

Јапанизам у сликарству

У Француској је већ 1872. године скован термин „јапанизам“, који су критичари и колекционари користили да означе снажан утицај укијоеа и других уметничких форми из Земље излазећег Сунца на домаће сликаре.

Клод Моне, који се сматра оснивачем импресионизма, чија је главна карактеристика да свет приказује не онако какав он објективно јесте већ како га уметник доживљава, из укијоеа је усвојио филозофију субјективног осликавања стварности и поновног враћања истом објекту или сцени ради усавршавања сопствене вештине и откривања новог лица или димензије тога што се слика.

У месту Живенри, на 80 километара од Париза, Моне је направио јапански врт и у њему стварао. Као и писац Емил Зола, Моне је био пасионирани колекционар јапанске уметности и прикупио је преко 240 укијое графика, од којих је више од 50 изложио на зидовима своје куће.

На холандског мајстора Винсента ван Гога „слике плутајућег света“ оставиле су неизбрисиви утисак својим жарким колоритом и темама из природе, а колико је њихов утицај био јак говори чињеница да је он насликао копије неколико укијоеа и при том чак преписао идеограме који су се на њима налазили иако није знао шта значе. Познат је и аутопортрет Ван Гога с обријаном главом и благо закошеним очима, који је насликао након што је видео књишку илустрацију која приказује будистичке монахе у Јапану.

Холандски уметник идеализовао је јапански народ тврдећи да он живи природно и неусиљено попут цвећа. Сањао је о путовању у Јапан и „гутао“ све што је могао да нађе од штива о тој далекоисточној земљи.

Европски и амерички сликари с краја 19. века нису само покушавали да у своја дела унесу субјективност, композицију и колорит какве су видели у укијоеу, већ су и налазили задовољство у томе да насликају своје партнерке и пријатеље обучене у јапанску одећу или окружене колекцијом јапанских предмета – то су, на пример, поред Монеа и Ван Гога чинили и Жаме Тисо и Џејмз Вислер.

Јапанизам као поштовање и дивљење за целокупну јапанску културу

Европски уметници и интелигенција, првенствено захваљујући „сликама плутајућег света“, стекли су утисак да су Јапанци народ тананог духа, који живи у складу с природом, у стању невиности и наивности, односно, неискварености технологијом и политиком, што је био идеал који се често јављао у европској књижевности и сликарству с преласка из 19. у 20. век.

Уметност тог доба у Европи је величала живот самопрегорних, простодушних сељака, али и даље гајила романтичарску опчињеност далеким егзотичним земљама, авантуром и откривањем непознатих култура, која се јавила у песништву неколико деценија раније. 

Фасцинација Јапаном није остала ограничена само на сликарство, већ се проширила и на западну књижевност, музику и индустријски дизајн. Чувени амерички и британски писци Волт Витман, Езра Паунд, Радјард Киплинг и Оскар Вајлд писали су инспирисани Јапаном, а и европски композитори на преласку из 19. у 20. век створили су неколико дела у којима фигурира та далекоисточна земља.

Најпознатија је трагична опера Мадам Батерфлај италијанског композитора Ђакома Пучинија. У њој он је у мелодију преточио приче француских аутора које су носиле наслове Мадам Лептир, односно Мадам Хризантема, а говориле су о љубави између западњака и Јапанки.

И позоришне трупе у Енглеској, где је велики успех комичне оперете Микадо довео до продукције неколико других сличних поставки, изводиле су комаде чија су радња, ликови и костими били инспирисани Јапаном.

У Француској је радионица Луј Витона почела да израђује путне торбе и ковчеге украшене ознакама које су биле инспирисане породичним амблемима које су поседовале самурајске и племићке породице у Јапану. Мотиви с јапанских укијое графика нашли су се и на европском стаклу, керамици, одећи и накиту, а у Америци их је прихватио и чувени „Тифани“.

Јапанизам међу обичним грађанима

Јапанизам, међутим, није био страст само уметничких стваралаца и занатлија. И француски грађани других професија убрзо су се укључили у јагму за јапанским рукотворинама купујући и сакупљајући јапанска кимона, лепезе, порцелан, сунцобране и предмете од лакираног дрвета, као што су посуде, кутије и витрине. Занатлијски производи и уметнине из Јапана нарочито су били популарни међу имућнијим париским дамама, које не само што су носиле кимона и користиле лепезе, већ су често у својим домовима и уређивале јапански салон са украсним преградама, намештајем, порцуланским посуђем и „сликама плутајућег света“.

Талас интересовања за Јапан запљуснуо је и ниже друштвене слојеве у Европи. У Великој Британији, на пример, ницали су забавни паркови који су имитирали јапанска насеља и продавали јефтине сувенире. 

Занимање и пасија за јапанске рукотворине у Западној Европи, нарочито Француској, достигли су такве размере да им више није пристајала ни реч „мода“, па су их савременици почели описивати као „култ“, „манију“ и „идолатрију“.

Обострана фасцинација

Куриозитет је да је у исто време Јапан, који је управо почео отварање за трговачку и културну размену с иностранством, једнако био опчињен западњачким изумима и уметничким формама, те да је увозио фотографију и европски сликарски стил, услед чега је наједном опао интерес за укијое.

Постоје записи и о томе да су и раније, у доба када је вештачко острвце Деђима у данашњој префектури Нагасаки било једини прозор Јапана у свет европске културе и технологије, поједини јапански мајстори домаће сликарство, управо због одсуства перспективе и сенке, које су чувени француски уметници с краја 19. века поздрављали као израз креативности и слободе од конвенција, сматрали детињастим.

Тако је упоредо с јапанизацијом европског сликарства и дизајна почела и вестернизација Јапана. Она је пре свега била израз нужде, јер је тој земљи било неопходно да се брзо модернизује како би се организационо, технолошки, економски и војно примакла западним силама и избегла колонизацију, али и својевољан чин, јер су Јапанци такође били дубоко импресионирани достигнућима европске цивилизације и уметности.

Откривање непознатог и фасцинација другачијим и новим били су, дакле, осећање које су делили и једни и други.

Данас, више од стотину година након великог уплива јапанске уметности у Европу, Јапанци одушевљено прихватају и уживају у делима француских сликара и дизајнера с краја 19. века која су била инспирисана Јапаном, мање или више свесно учествујући у феномену повратног увоза прерађених образаца сопствене културе.

„То је једна синергија заправо између читања и писања. Ако је нешто лоше написано, онда је стварно тешко читати, а с друге стране, некад и сам писац када пише уђе у ћорсокак, запетља се, али на крају увек пронађемо начин“, каже Бајић упоређујући перспективе читаоца и аутора трилера.

Према његовим речима, добра припрема је неопходна за писање садржаја овог жанра.

„Мени је инспирација све што се око мене дешава. Пратим ситуацију и у земљи и у свету и то се одражава на оно што пишем. Зависи од романа до романа, али што је тема мени даља, морам да се озбиљније припремим. За сада сам писао урбане романе, савремене, београдске романе па је самим тим и тај процес припреме био краћи“, открива Бајић.

Дејан Стојиљковић у својим делима преплиће више жанрова, истиче да воли да има што ширу публику – од 7 до 107 година и да је због тога његов роман Дорћолски реквијем намењен свима.

„Уопште немам снобовски однос према својим читаоцима. И сам волим да читам такве књиге“, објашњава Стојиљковић.

Удружење писаца трилера

У Србији постоји Удружење писаца трилера. Стојиљковић и Бајић су чланови и истичу да се колеге међусобно не доживљавају као конкуренција.

„Жанровска проза је дуго била скрајнута, није било у фокусу и, да се не лажемо, и писци су ту криви, нису писали жанровску прозу. Дејан је са својим Константиновим раскршћем то доста променио и онда се полако то прелило и на причу о трилерима. Фантастичари су били први и онда смо ми негде пре можда пет-шест година кренули“, каже Бајић додајући да је потекло од петоро аутора да би стигли до више од 40 чланова, а осим Србије обухваћен је и регион.

Према његовој оцени, заједно је лакше, трилера је све више у домаћој понуди, а где је квантитета, биће и квалитета.

Дејан Стоиљковић верује да овакво удружење треба да буде еснафско, где се колеге помажу.

„Члан сам и Српског књижевног друштва, али сам приметио да у тим, да их тако назовем, главнотоковским удружењима, има превише политике и идеологије, сви заборављају да је то у ствари еснаф, да смо ми писци као кад се удруже сликари. Наша књижевност је робиња била дуго тих идеолошких поступака и у тим удружењима је превише суревњивости која нема везе са књижевношћу и са еснафом. Ту се нисам осећао како треба“, поручио је Стојиљковић додајући да је битно само да ли неко добро пише и да ли су аутори једни према другима коректни.

„Тај пејзаж који сам тамо гледала и упијала, свакако утиче на боје које стварам на палети. То је пуно нових боја за мене које иначе не виђам, посебно љубичасте. У галерији, када гледам слике, које сам урадила после Тамјанице, приметила сам да ми је плава постала љубичаста“, рекла јеБисерка Петровић, сликарка.

„Замислите кућу уметника окружену пољима лаванде, смиља, ружа. Направио сам преко 500 фотографија насталих у селу Тамјаница. То је стварно доживљај који треба доживети“, рекао је Милан Ђаков, фотограф.

Како је истакла сликарка Јелена Тијанић Савић веома ме занимљиво што су заступљене различите технике,различити приступи и видео материјали и што смо се спојили да све лепо изгледа.

„Ту су три снаге, снага младости, рођења, плодност и смрт. И све то се десило и у Тамјаници. Хтео сам да подржим Србију, јер ја схватам Србију као материцу региона. Мислим да је врло важно да бринемо о својој земљи, да је волимо и да је не продајемо“, рекао је Боштјан Кавчић, вајар.

Као и отварање, читава изложба протиче у знаку сећања на Горазда Чука, љубитеља, колекционара и патрона уметности који је заједно са члановима своје породице колонистима био домаћин какав се само пожелети може, а преминуо је неколико месеци након прошлогодишњег "Пигмалиона".

Идеја да се дела Дејвида Хокнија поново представе београдској публици потекла је из жеље да се истакне уметник који је обележио прве године рада Музеја и чија је изложба одјекнула далеко изван свог времена, остављајући трајан траг на локалној уметничкој сцени.

Истовремено, ова изложба потврђује доследну посвећеност Музеја представљању особене и авангардне уметности домаћој, регионалној и међународној јавности.

Дејвид Хокни (1937) један је од најутицајнијих и најомиљенијих уметника 20. и 21. века. Као кључна фигура британске савремене уметности и неуморан иноватор, Хокни непрестано помера границе сликарства, цртежа, фотографије и дигиталних медија. Његов опус спаја класичне уметничке традиције са смелим експериментима у перспективи, боји и технологији.

Било да приказује интимност међуљудских односа, игру светлости у калифорнијским базенима или смену годишњих доба у енглеском пејзажу, Хокнијева уметност обележена је дубоком посвећеношћу гледања – и настојањем да другима отвори нове начине и перспективе посматрања.

Његово прихватање ајпеда, ајфона и дигиталног цртежа као професионалних уметничких алата проширило је језик савремене уметности, инспиришући генерације уметника да преиспитају начине на које стварамо и преносимо визуелна искуства.

Хокнијев утицај превазилази границе медија и географије. Излагао је у најзначајнијим светским музејима, аутор је револуционарних теоријских разматрања о појмовима гледања и перцепције, и један је од уметника који су редефинисали савремени портрет и пејзаж.

Спајајући класично цртачко умеће са савременим дигиталним експериментима, изложба Од папира до екрана успоставља дијалог између прошлог и садашњег, аналогног и дигиталног, материјалног и нематеријалног. Позива нас да преиспитамо улогу уметника у ери технолошке трансформације на прелазу векова – и да се запитамо како се само гледање променило.

Међу њима истичу се антологијска дела српског међуратног модернизма, кућа на Неимару, Универзитетска дечја клиника у Београду, хотел „Жича" у Матарушкој Бањи, школа у Јагодини.

Ликовни опус Милана Злоковића, који обухвата око три хиљаде акварела и мањи број уља, остао је у сенци пројектантског рада. Циљ монографије и изложбе јесте да се укаже на значај и вредност његовог сликарства, које је сагледавано кроз приватни живот уметника и архитектуру.

„Ја сам га пре свега сагледавао као некога ко припада тој генерацији рођеној крајем 19. века, генерацији која је подарила многе ствараоце, архитекте и сликаре. Он је припадао том кругу грађанског међуратног Београда. Дружио се са многим сликарима – Младеном Јосићем, Костом Хакманом, Васом Поморишцем – и у том контексту је и анализиран Злоковић. То је та генерација стваралаца која је тежила идеји о синтези уметности. И Злоковић заиста паралелно кроз свој доминантно пројектантски, архитектонски рад, негује то ликовно изражавање“, наводи др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Сликање је за Милана Злоковића било релаксација, стална преокупација, али и спонтан наставак пројектантских промишљања. На његово ликовно стваралаштво битно је утицао Париз и дружење са многим сликарима у студентским данима.

„Акварел је техника која је погодовала његовом карактеру. Брзо се радило, брзо је могао да уочи утиске, амбијенте, осећања да забележи. Многи акварели су настали током путовања, доста њих у Боки Которској где је као Бокељ одлазио током распуста. Међутим, у каснијој фази стваралаштва, под утицајем научног истраживања пропорција у архитектури и модуларне координације, у његовом опусу се јавља један нови мотив. То су те апстракције и геометризације где он ту и деју и та промишљања кроз научни рад, спонтано, врло интуитивно, преноси и у аквареле, чиме се приближава теми пуризма“, додаје Антешевић.

Сликарство Милана Злоковића, идејно је имало упориште у модернистичким ликовним концепцијама, темама и естетици. Иако је током живота мењао свој приступ цртању и сликању, порив за ликовним стварањем је био стално присутан.

„Монографија је поткрепљена са преко 70 илустрација. Многе од њих су први пут објављене, између осталог и фотографије које су настале у Паризу. Он је био и пасионирани фотограф. За дипломирање је од свог пријатеља Марина Гобчевића добио, како он каже, један мали Кодак, који је потом носио са собом у Париз. У Паризу је фотографисао дела француске архитектуре“, напомиње др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Повезивањем података из личног и професионалног живота архитекте и сагледавањем његовог живота у ширем друштвеном и историјском контексту монографија Архитект Милан Злоковић – сликарски пориви и ликовни сензибилитети" др Небојше Антешевића, према историчарима уметности, доноси сведочанство о једној живој стваралачкој личности.

„Не постоји ниједно људско оруђе као што је жрвањ или производни објекат као што је млин, о коме постоји толико много митова, легенди, сујеверја, веровања. То је просто једна културна традиција и ова књига коју смо данас презентовали, она се не бави техничким аспектима млинарства, иновацијама и тако даље. Пре свега се бави баштином", каже Димитрије Вујадиновић, аутор монографије и изложбе.

Изложба нам даје детаљан увид у изглед некадашњих воденица, процеса производње брашна као и подсетник на везу хлеба и хришћанства.

„Воденице су прве фабрике које су се појавиле у нашим недођијама и забитима. Тако да се ту развијао један посебан дух, живот, настајале су многе легенде и приче у тој самоћи где само се чуло чахтало и где је окретан воденични камен", изјавио је академик Матија Бећковић.

Воденице су познате и као места дешавања многобројних митова и легенди из усменог предања нашег народа. Од којих су најчешћи они у којима се помињу виле и вампири.

То је један од начина да их сачувамо од заборава, а Вујадиновићева монографија на један други начин чува историју ових мистичних и насушних грађевина.

„Ове године смо се определили да то учинимо збирно тако што смо укључили 12 чланова, од Ђуре Даничића до Десанке Ковачевић Којић а наравно да ће о свима њима бити посебни програми, научни скупови, академије“, рекао је академик Миро Вуксановић,управник Библиотеке САНУ.

Библиотека обележава и век од рођења академика Љубомира Тадића, професора и једног од најзначајнијих срспких и југословенских филозофа права.

„Написао је једно грандиозно енциклопедијско дело Наука о политици. То је можда нешто што је најбоље написано на овим просторима. То је био човек који је високо држао до моралног здравља и моралне културе. Значи спој да кажем дара, маштовитости знања и савести“, рекао је проф. др Чедомир Чупић.

На изложби посвећеној животу и делу Љубомира Тадића могу се видети његова најважнија дела из области права, филозофије права, реторике, политичких наука, радови који су писани о њему, фотографије. Отворена је у Библиотеци Српске академије наука и уметности до 13. јуна.

Када се закорачи у овај спокојни свет јапанског столарства, види се блистав приказ феноменалних вештина које стоје иза векова дрвене архитектуре, славећи елитне мајсторе столарије.

Од спојева отпорних на земљотрес који подржавају храм из 13. века до деликатности кутија за слагалице сашимоно, изложба приказује безброј могућности овог вековног заната. Поставка Занат столарије преноси посетиоце од живих шума које одржавају занат до прослављених структура.

Изложба слави алате и занатство који стоје иза јапанских храмова и светиња. Централни део изложбе је реконструкција чајџинице Са-ан у природној величини, која се налази у храму Даитоку-џи у Кјоту, нудећи посетиоцима ретку прилику да доживе интимну елеганцију архитектуре чајџиница.

У Јапану постоји дубоко поштовање према њиховим шумама, а велики мајстори се држе правила: „Ако столар користи дрво старо 1.000 година, мора бити спреман да преузме више од 1.000 година одговорности за зграду коју ствара“.

Почетком двадесетог века улицама Париза харали су апаши, организоване банде пљачкаша и подводача. Сличне криминалне групе, убрзо су се појавиле и у Београду. Најтипичнији међу њима био је Драгутин Драги Митровић – познатији као Мајмунац.

„Наиме он је 30 година био на мети полиције као што су многе куће биле на његовој мети. Није он био ништа посебан у том смислу, можда су неки били и бољи – под знацима навода, али просто он је трајао 30 година. Био је добар занатлија, добро је радио са тестерицама, бежао је из затвора, био је симпатичан онима који су га окруживали, и то је нешто што га је уздвајало и зато сам га ја назвао краљем апаша", каже аутор Шимон А. Ђармати.

Осим о краљу београдских апаша, професор Ђармати пише и о другим специфичним члановима банде – интернационалном апашу Милану Ђорићу, краљици драгуља – Пепици Траубер, лопову џентлемену – Ивану Коломану Рајтеру... А све на основу исцрпно истражене архивске грађе.

„Архиви су ту драгоцени, али ту су и новине из тог времена које су изузетно сведочанство онога што се дешавало и ту нема тајни, нема превара. То је оно што се дешавало, новине су о томе писале, и то ми је један од драгоценијих извора", додаје Ђармати.

Иако ствара на основу фактографских података из градских историјских архива, периодика и црквених књига, Шимон Ђармати развио је препознатљив стил који критика назива ђарматијевским.

„Љубомир Симовић, песник драмског надахнућа и драмски писац с песничким узлетима, ослобођен од свих овоземаљских трзавица, преселио се у свет својих стваралачких радости и сопствених песничких визија, где обитава у својим овостраним и оностраним поетским пејзажима и међу чисто песничким спознајама од овога и онога света", истакао је академик Милосав Тешић.

Иако је написао само четири драме – Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позорише Шопаловић и Бој на Косову – све су постале антологијске и извођене су на позоришним сценама на свим континентима осим Аустралије. Постао је класик у чије су дело уткане највише хуманистичке вредности.

„Моје сећање је пријатељски помен на човека који се својим радом, својим песмама уврстио трајним именом у најзначајније књижевнике у свеукупној историји српске духовности. То је изузетно битно, важно и значајно за историју писане речи нашег народа, а мени је лично уз све поменуто посебно важно и драго сећање да је Љуба био мој пријатељ, био и остао“, навео је академик Душан Ковачевић.

Поезија Љубомира Симовића је испевана у одбрану живота, рекао је академик Јован Делић, истичући да је отишао „песник планетарног значаја“.

Снови су централна тема изложбе Хватач снова, а они су и најчешће тематско и формално полазиште његових стрипова.

„Објединио сам ове две чудне опсесије у једну и на крају смо решили да изложба буде пресек кроз свет снова и стрипова који се заправо баве сновима или хипнагогичким визијама, тачније визијама између сна и јаве“, објашњава стрип аутор.

Зограф је будно пратио и готово дневнички бележио ружно доба на јави – време НАТО бомбардовања. Он преплиће стварно и нестварно, али оно што је колективно несвесно. Зограф је уметник који, као хроничар сопственог сна и памћења, успева да цртежом изнесе психолошки портрет једног времена.

„Ми смо њему помогли да то што он ради у формату стрип свеске прошири на прострор три нивоа Биоскопа Балкан на начин који ће показати у којој мери је он утицајан за глобалну културу“, истакао је кустос Стеван Вуковић.

Посебан сегмент поставке чине и радови уметнице Гордане Басте, која је Зографове сцене пренела на текстил.

Током изложбе посетиоци ће имати два стручна вођења са уметником и кустосом и то 12. и 14. јуна.

1891. Кол Портер је амерички композитор и текстописац. Иако је стекао класично музичко образовање, специјализирао се за мјузикле. Прве успехе је стекао 1920-их, да би 1930-их година постао једним од најутицајнијих и најпопуларнијих аутора на Бродвеју. За разлику од већине бродвејских композитора, Портер је писао и музику и текст за своје песме. Умро је 1964.

1915. Лес Пол је амерички џез, кантри и блуз гитариста, текстописац, произвођач гитара и проналазач. Поред Лео Фендера и Лес Пол се често наводи као најутицајнији дизајнер у развоју електричних инструмената 20. века. Он је био један од пионира чврстог тела гитаре, што је створило звук рокенрола. Међу његовим бројним почастима, Лес Пол је један од неколицине уметника са сталном, самосталном изложбом у Музеју рокенрола. Он је на сајту музеја наведен као "архитект" и "кључни члан" заједно са Семом Филипсом и Аленом Фридом, Лес Пол је једина особа која је уврштена и у ”Рокенрол кућу славних” и ”Кућу славних националних проналазача”. Умро је 2009.

1934. Jack Leroy Wilson Jr. је амерички певач из 50их и 60их година прошлог века, називан ”Господин узбуђење” због свог динамичног наступа на концертима. Умро је 1984.

1947. Мик Бокс је енглески рок гитариста и оснивач групе Јураја Хип. Јураја Хип је енглеска хард рок група основана 1969. у Лондону. Заједно са групама Лед Зепелин, Дип Парпл и Блек Сабат чинила је „велику четворку“ енглеске хард рок сцене 70-их година 20. века. Гитариста Мик Бокс једини је члан оригиналне поставе који је и данас активан у групи.

1970. Ед Симонс је енглески музичар, продуцент и члан дуа Chemical Brothers. Њихов први албум ”Exit Planet Dust” је стигао до 9. места на листи албума у Великој Британији. Са њиховим другим албумом ”Dig Your Hole” (1997) постижу успех код публике и критике. Освојили су и шест Греми награда.

1978. Мет Белами је енглески певач, текстописац, продуцент и гитариста рок бенда Muse. Група је до сада објавила осам албума, и освојили су две Греми награде. Продали су више од 30. милиона албума широм света.

1980. Џејмс Волш је енглески певач, текстописац, гитариста и фронтмен рок бенда Starsailor. Објавио је и пет самосталних албума.

Догодило се 9. јуна

1963. Битлси су свирали последњи концерт у Блекбурну на турнеји са Рој Орбисоном. Публика их је гађала желе бомбонама јер је Џорџ Харисон изјавио на телевизији како група воли да једе желе бомбоне.

1964. Боб Дилан је у студију Колумбија у Њујорку снимио песму Mr. Tambourine Man. Група Бирдс је касније обрадила песму и стигла до броја један у Америци. Њихова верзија песме је утицала на покретање жанра фолк-рок.

1972. Елвис Пресли је ушао у историју рокенрола са четири распродата концерта у Медисон Сквер Гардену у Њујорку. У публици си Џон Ленон, Џорџ Харисон, Боб Дилан и Дејвид Боуви.

1978. Ролингстонси су објавили албум ”Some Girls” на коме се Рон Вуд појављује први пут као равноправни члан.

1984. Синди Лопер је са песмом Time After Time на првом месту са обе стране Атлантика.

2007. Џорџ Мајкл је први музичар који је наступио на новом стадиону Вембли у Лондону када је одсвирао први од два концерта у склопу турнеје ”25 Live Tour”.

Рођени 10. јуна

1910. Хаулин Вулф је амерички блуз певач, гитариста и хармоникаш. Својим громким гласом и импресивним присуством, Вулф спада међу водеће извођаче електричног блуза. Многе песме које је популаризовао Вулф, као што су Smokestack Lightnin, Back Door Man и Spoonful, постале су стандарди блуза и рок-блуза. Сем Филипс је једном приметио: „Кад сам чуо Хаулин Вулфа, рекао сам: Ово је за мене. Ово је место где човекова душа никада не умире. Магазин Ролинг Стоун ставио га је на 51. место на листи ”100 највећих уметника свих времена”. Умро је 1976.

1922. Џуди Гарланд је америчка глумица и певачица. У каријери дужој од 45 година прославила се улогама у филмским мјузиклима и драмама, а затим и као певачица. Освојила је Оскар за младе глумце, Златни глобус и награду Сесил Б. Демил, те награде Греми и Тони. Њен тип вокала је контраалт. Умрла је 1969.

1961. Ким Дил је америчка музичарка. Била је пратећи вокал и бас у групи Пиксис од 1986. до 1993. и фронтмен бенда Бридерс са којим је објавила 9. студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1941. Shirley Owens (The Shirelles), 1961. Kelley Deal (The Breeders), 1964. Jimmy Chamberlin (Smashing Pumpkins), 1965. Joey Santiago (Pixies), 1967. Darren “Big Buff” Robinson (The Fat Boys), 1973. Faith Evans и 2004. GAYLE

Догодило се 10. јуна

1964. На својој првој турнеји по Аустралији, Битлсе је у Сиднеју дочекао јак пљусак. Група се морала појавити у камиону са отвореним кровом како би махали хиљадама обожаватеља.

1977. Џо Страмер и Ники Хејдон су кажњени на суду да плате по 5. фунти јер су спрејом насликали лого групе Клеш на зиду.

1985. Група R.E.M. је објавила трећи студијски албум ”Fables of the Reconstruction” са кога су се издвојиле песме Cant Get There from Here, Driver 8 и Wendell Gee.

2001. Група Рејдиохед је са својим петим студијским албумом ”Amnesiac” на првом месту британске листе албума. Са албума су се издвојиле песме Pyramid Song, I Might Be Wrong и Knives Out.

2003. Fountains of Wayne су објавили свој трећи студијски албум ”Welcome Interstate Managers”. Са албума се издвојила песма Stacy's Mom која је стигла до 21. места у Америци.

2004. У 73. години живота умро је Реј Чарлс.

2007. Ријана је са својим трећим албумом ”Good Girl Gone Bad” на првом месту листе албума у Великој Британији, где ће остати десет недеља.

2014. Џек Вајт је објавио други студијски албум ”Lazaretto”.

Рођени 11. јуна

1934. James “Pookie” Hudson је амерички певач и члан групе Spaniel. Група је постала популарна са песмом Goodnite, Sweetheart, Goodnite из 1953. Hudson је први певач који је имао свој микрофон док су на другом певали остали чланови групе. Умро је 2007.

1961. Robert Birch је енглески музичар и певач познат по раду у групи Stereo MC's која је међународну популарност стекла синглом Connected из 1992. Објавили су 7. студијских албума.

1969. Steven Drozd је амерички композитор, музичар и текстописац, познат по раду у групама Flaming Lips и Electric Würms. The Flaming Lips је психоделични рок бенд основан 1983. у Оклахоми. До сада су објавили 16. студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1946. John Lawton (Uriah Heep), 1947. Richard Palmer-Jones (Supertramp, King Crimson), 1949. Frank Beard (ZZ Top), 1951. Lynsey De Paul, 1952. Donnie Van Zant (38 Special), 1964. Penny Ford (Snap!) и 1997. Kodak Black

Догодило се 11. јуна

1949. Хенк Вилијамс је дебитовао на концерту у Нешвилу, где је добио шест бисева, што је вероватно рекордан број бисева за први концерт у каријери.

1967. У Мелоди Мејкеру је изашао оглас Марка Болана у коме се тражи откачени гитариста, басиста и бубњар за нову групу.

1977. KC and the Sunshine Band су са песмом I'm Your Boogie Man на првом месту америчке листе синглова.

1979. Група The Knack је објавили деби албум ”Get the Knack”. Са албума се издвојиле песма My Sharona.

1988. Славећи 70. рођендан Нелсона Менделе на стадиону Вембли у Лондону окупила се озбиљна екипа уметника на концерту приређеном њему у част. Наступили су: Whitney Houston, Phil Collins, Dire Straits, Stevie Wonder, Tracy Chapman, George Michael, Eric Clapton, UB40, The Eurythmics и Simple Minds. Догађај је преношен у 40 земаља и процене су да га је видело милијарду људи.

2000. Aaliyah је са песмом Try Again је на првом месту америчке листе синглова.

2002. Дејвид Боуви је објавио албум ”Heathen”.

2002. Група Korn је објавила пети студијски албум ”Untouchables”.

2015. Реј Девис из групе Кинкс је добио награду London Legend Award за уметнички допринос.

2021. Garbage су објавили албум ”No Gods No Masters”.

Рођени 12. јуна

1941. Рег Присли је енглески текстописац и певач, најпознатији по раду у групи Troggs. Група се прославила са песмама Wild Thing и With a Girl Like You из 1966. Умро је 2013.

1941. Рој Харпер је енглески фолк певач, текстописац и гитариста. Са каријером почиње 1966. и до сада је објавио 22. студијска албума.

1941. Чик Корија је амерички џез пијаниста и композитор. Половином 1960-их година започиње каријеру, а у врх га лансира сарадња са Мајлсом Дејвисом из периода 1968-1970. година, када Дејвисов бенд, у коме свира и Корија, поставља темење џез-фјужн правца, тј. комбинације џеза и рока. Умро је 2021.

Рођени на данашњи дан: 1951. Bun E. Carlos (Cheap Trick), 1951. Brad Delp (Boston), 1959. John Linnell (They Might Be Giants) и 1979. Robyn

Догодило се 12. јуна

1965. Битлси су стављени на листу краљичиних почасти како би добили титулу „Чланова британске империје“. Протести су пратили доделу, а политичар Хектор Дупис је све назвао Британска краљевска власт је на истом нивоу као вулгарни глупани.

1972. Џон Ленон и Јоко Оно су објавили политички оријентисан двоструки албум ”Some Time In New York City“.

1989. Отворен је музеј Елвиса Преслија у Грејсленду. Поред разних експоната из Елвисовог живота пажњу посетитеља су привукли и аутомобили као славни Pink Cadillac, мотор Harley-Davidson и други.

1999. Група Sigur Rós је објавила свој други албум ”Ágætis byrjun”.

2008. Еми Вајнхаус је добила милон фунти за концерт у московској галерији Гаража, која је у власништву Романа Абрамовића.

Рођени 13. јуна

1950. Радомир Михаиловић Точак је српски рок гитариста и легенда рокенрола на овим просторима. Један је од оснивача и дугогодишњи члан групе Смак. Група је основана 1971. у Крагујевцу и у првом периоду је радила до 1981. За то бреме су снимили седам албума и стекли популарност у бившој држави, промовишући Точка у једног од најбољих гитариста. На Калемегдану у Рокотеци држе опроштајни концерт на коме сам био пред 8.000 обожавалаца, и на истоме изводе део програма са тек снимљеног албума "Зашто не волим снег”. Снимио је неколико соло синглова и издао један соло албум („Р. М. Точак” - РТВ Љубљана 1976). Компоновао је музику за филм „Византијско плаво".

Рођени на данашњи дан: 1940. Bobby Freeman. 1949. Dennis Locorriere (Dr. Hook), 1968. David Gray, 1969. Sшren Rasted (Aqua), 1970. Rivers Cuomo (Weezer), 1976. Jason Brown (Five) и 1981. Kym Marsh (Hear’Say)

Догодило се 13. јуна

1969. Ролингстонси су имали фото сешн са новим гитаристом Миком Тејлором у Хајд парку. На истом месту месец дана касније имаће бесплатни концерт.

1992. Billy Ray Cyrus је на првом месту америчке листе албума са 'Some Gave All'. Са албума се издвојила песма Achy Breaky Heart која је постала његов највећи хит.

1994. Lush су објавили други албум ”Split” са кога су као синглови скинуте песме Hypocrite и Desire Lines.

1995. Björk је објавила албум ”Post”. Са албума су се издвојиле песме Army of Me, Isobel, It’s Oh So Quiet и Hyperballad.

2000. Би Би Кинг и Ерик Клептон објавили су заједнички албум ”Riding With the King“.

2003. Артик Манкис су дебитовали на концерту у Шефилду, за који су плаћени 27. фунти.

2006. Sonic Youth је објавио свој 14. студијски албум ”Rather Ripped”.

2018. Умро је легендарни бубњар Елвиса Прислија, Ди-Џеј Фонтана.

Рођени 14. јуна

1961. Душан Којић Која је српски певач, басиста, текстописац и један од хероја рокенрола на овим просторима. Свирао је у групама Шарло акробата и Дисциплина кичме. Дисциплина кичме је рок група коју је Која основао крајем 1981. године. Несвакидашња постава и необична музика су врло тешко налазиле пут до издавача. Деби албум „Свиђа ми се да ти не буде пријатно“ је објављен почетком 1983. године. До сада су објавили 11. студијских албума.

1961. Бој Џорџ је енглески певач и композитор. Током осамдесетих година 20. века, Бој Џорџ је био певач поп бенда Калчер клаб . Током целе каријере има посебан стил облачења, један је од највећих ексцентрика светске музичке сцене и поп икона осамдесетих.

1963. Антоније Пушић, познатији под псеудонимом Рамбо Амадеус, је певач, гитариста, композитор и текстописац. Познат је као кум назива „турбо-фолк“, што је његов својеврстан допринос домаћој поп-култури. Представљао је Црну Гору на Песми Евровизије 2012. са песмом Еуро Неуро у Азербејџану. До сада је објавио 15. студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1931. Junior Walker, 1945. Rob Argent (The Zombies), 1949. Jim Lea (Slade), 1949. Alan White (Yes), 1958. Nick Van Ede (Cutting Crew), 1963. Chris DeGarmo (Queensrяche), 1983. Siobhan Donaghy (Sugababes) и 1990. Gunna

Догодило се 14. јуна

1965. Заједно са гудачким квартетом Пол Макартни је снимио песму Yesterday.

1967. Група Дорс је свирала у Њујорку. У публици је био и Џими Хендрикс.

1970. Нови бенд Ерика Клептона, Derek and the Dominos је имао премијеру у Лондону.

1980. Питер Гебријел је са својим трећим албумом на првом месту у Великој Британији. Афрички ритмови са овог албума су ме подстакли да скупљам по афричким амбасадама у Београду њихову музику.

1984. Бој Џорџ је добио своју фигуру у музеју Мадам Тисо у Лондону.

1987. Мадона је започела светску турнеју Who's That Girl у Осаки, Јапан. Турнеја је на крају остварила највећу зараду са 20. милиона долара прихода.

1993. Jamiroquai су објавили деби албум ”Emergency on Planet Earth”. Са албума су се издвојиле песме When You Gonna Learn, Too Young to Die и Blow Your Mind.

1997. Puff Daddy и Faith Evans су са песмом I'll Be Missing You на првом месту америчке листе синглова. Песма је посвећена преминулом Ноториус Бигу.

2002. Мик Џегер је напокон добио титулу Сер.

2003. Bring Me To Life је дебитантски сингл групе Evanescence са којим ће стићи до првог места у Великој Британији.

2006. Руфус Вејнрајт је одржао концерт у Карнеги Холу у част Џуди Гарланд изводећи њен легендарни концерт из 1961.

2019. Noah Kahan је објавио дебитантски албум ”Busyhead”.

Рођени 15. јуна

1941. Хари Нилсон је амерички кантаутор који је достигао врхунац свог успеха почетком 1970-их. Његов рад карактеришу пионирски вокални експерименти, повратак великој америчкој песмари и фузије карипских звукова. Нилсон је био један од ретких великих извођача поп-рока који је постигао значајан комерцијални успех без великих јавних концерата или редовних турнеја. Његов комерцијално најуспешнији албум, ”Nilsson Schmilsson” (1971), произвео је синглове Without You и Coconut. Умро је 1994.

1943. Џони Холидеј је француски певач, музичар и глумац. Певач, кога су називали француским Елвисом Преслијем је током каријере дуге 55 година продао више од 110. милиона албума. За Француску и земље француског говорног подручја, Холидеј је био звезда митских размера, човек који је и својом музиком и својим изгледом на неки начин отелотворио све што је привлачило Европљане америчкој култури: сексипил, способност трансформације, љубав према брзини, слобода и опасност. Умро је 2017.

1947. Демис Русос је грчки певач који је током 1970-их стекао светску славу као члан групе Aphrodite's Child. Током каријере продао је преко 60. милиона албума. Умро је 2015.

1951. Стив Волш је амерички певач, музичар и текстописац, најпознатији по свом раду као дугогодишњи члан прогресивне рок групе Канзас. Повукао се из бенда 2014. године. Он пева на четири најпознатија хита Канзаса: Carry On Wayward Son, Dust in the Wind, Point of Know Return и All I Wanted.

1976. Гери Лајтбоди је северноирски музичар. Најпознатији је као певач и ритам гитариста алтернативног рок бенда Сноу Патрол. Такође је основао музичке групе Reindeer Section и Tired Pony.

Рођени на данашњи дан: 1937. Waylon Jennings, 194. Leo Nocentelli (The Meters), 1946. Noddy Holder (Slade), 1949. Russell Hitchcock (Air Supply), 1981. Billy Martin (Good Charlotte) и 1985. Nadine Coyle (Girls Aloud)

Догодило се 15. јуна

1963. Kyu Sakamoto је са песмом Sukiyaki на првом месту америчке листе синглова, поставши тако први јапански музичар коме је то пошло за руком.

1973. Марвин Геј је са песмом Let's Get It On на првом месту емеричке листе синглова. Песма је постала најуспешнији сингл за издавачку кућу Мотовн.

1974. Кроз писање ове рубрике, присетио сам се многих догађаја из живота везаних за рокенрол. Од првог постера на зиду групе Битлси из 72, који је изашао у Политикином забавнику, купљених синглова и плоча, концерата… Један од тих синглова је Night Chicago Died од групе Paper Lace. Песма је стигла до првог места Билбордове листе.

1979. Група Џој Дивижн је објавила дебитантски албум ”Unknown Pleasures” који се сматра једним од кључних албума пост-панк ере.

1981. Дјуран Дјуран су објавили истоимени дебитантски албум који је стигао до броја три у Великој Британији, а до 10. места у САД. Са албума су се издвојиле песме Planet Earth и Girls on Film.

1982. Steve Miller Band је објавио албум ”Abracadabra”.

1985. Група Дајер Стрејтс је на првом месту америчке листе албума са албумом ”Brothers In Arms”. Албум ће постати седми најпродаванији албум у Великој Британији и освојиће две Греми награде.

1985. ЈУ рок мисија је састав од извођача некадашње СФРЈ, који су снимивши песму За милион година, упутили подршку Бобу Гелдофу, у акцији за помоћ гладнима у Африци, а чија је акција кулминирала концертом „Лајв Ејд“ 13. јула 1985. Поред песме Do They Know It's Christmas?, коју су снимили извођачи из Велике Британије, и многих пројеката извођача из САД, многе државе су се такође придружиле Гелдофовој кампањи, укључујући Канаду, Немачку, Аустрију, Норвешку и многе друге.

1993. Нил Јанг је објавио албум ”Unplugged”.

1996. Умрла је џез певачица Ела Фицџералд.

1999. The White Stripes су објавили истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме The Big Three Killed My Baby и One More Cup of Coffee.

1999. Након седам година паузе Карлос Сантана је објавио албум ”Supernatural” са кога су се издвојиле песме Smooth, Maria Maria и Put Your Lights On.

2005. Колдплеј су са албумом ”X&Y” дошли директно на прво место америчке листе албума. Албум је био на првом месту у 30. земаља.

2010. Дрејк је објавио свој дебитантски студијски албум ”Thank Me Later”.

2022. Ретки предмети из кућне колекције радијског водитеља Џона Пила су продати на аукцији за 465.784 фунти у Лондону. Највећу цену је постигао сингл Anarchy In The UK/I Wanna Be Me од групе Секс Пистолс који је продат за 20.400 фунти.

„На другој страни, режим је појачавао притисак. Хабсбурзи су се могли одржавати само кроз тврде мере. Свака критика је сурово гушена. У том судару мира и диктатуре, људи су почели да се окрећу себи, породици и приватном животу. Јавила се чежња за далеким крајевима, за путовањима и упознавању новог. Бидермајер је стил напетости и противречености. Његова послушност је била тишина пред експлозију", каже кустос Јохан Крефтнер.

Људи Бидермајера су се повлачили у приватност. Да ли им је недостајао мотив да се суоче са стварности, осим оних који су патили под притиском љутог сиромаштва? Да ли су зато најпознатији сликари тог времена – Валдмилер, Амерлинг, Абел, Крафт, лоше сликали стопала својих фигура – јер оне нису чврсто стајале на тлу реалности?

„То није знак препознавања стила. За сликаре Бидермајере је људско лице стајало у фокусу. Стопала им нису била важна. Али редукције тог типа су црвена нит у историји сликарства. Некима нису биле важне руке. И на најбољим платнима Ван Дајка и Рубенса руке су изразито лоше насликане. Напротив, знак Бидермајера је употреба светла – то како су сликари с ове стране Алпа покушали да на север увезу светлост италијанског сунца, а оно овде није такво", додаје кустос Крефтнер.

Бидермајер је срушио идеализам у корист реализма. Неправде су нотиране као сатира, не побуна. Читаво морално учење цркве и државе налази се компримовано на платнима Биедермеиера. На слици Јозефа Данхаузера богаташ даје милостињу – али пази да буде примећен, што је за Јеванђеље по Матији велики грех. Прилог узима фигура лево, каритативни симбол цркве и државе. Десно у другом плану стоје сиромашна удовица с дететом и просјак.

Интересантно је којим средствима се гради нарација о доминантности и понизности. По супротно нагнутим телима, богати и сиромашни творе композициону кружницу. Симбол цркве и државе стоји ван круга, што дозвољава бројне интерпретације: неутралност у вечном обрачуну богатих и сиромашних. Или: Бог све види. Или: Бога нема, то све раде људи једни другима.

У себи негује питоми део личности, попут мерино овчице, али и опасног бенгалског тигра, отуда назив књиге.

„Некад реагује унижени део стада, ова овчица, а некад се тигар разгоропади па хоће да каже нешто што мисли, а ипак зна да ће овца пре или касније да наступи. Тако да та лична унутрашња борба, дуализам тих крајности је нешто што увек ствара фрикцију и производи нешто што можемо да назовемо лични став. А неко назива то и уметношћу“, каже мултимедијални уметник Славомир Стојановић Футро.

Сто плаката / сто прича / сто дана, тим редом су настајала дела, мада приче обично претходе изради плаката. Аутор је себи поставио задатак – на левој страни екрана требало је да напише литерарни одговор на своје визуелно решење, а теме су различите.

„Многим плакатима сам приступио као да их видим први пут на улици. То је био један од начина да пробам да их продубим, да видим да ли имају вишеструко значење“, додаје Футро.

Графичка решења заводе публику, то им је основна улога. Футро их овде користи да оголи себе, да искаже своје ставове о друштвеним појавама и људима, да их преиспита уз временску дистанцу.

„Морамо некад сами да ушрафимо своју реалност, да знамо где се крећемо, које су нам координате на дневној бази, јер около је глобално, не само код нас, стварно једна недођија поприлична“, наглашава уметник.

Књига је посебна и због тога што је штампана у ограниченом тиражу од хиљаду примерака и сваки је нумерисан и потписан, баш као што раде уметници графике.

Књига о Паји Јовановићу је скуп прича различитих аутора о сликару у временском распону од скоро једног века. Од краја 19. века до наших дана, тачније до 2024.године.

„Једно решето историје кроз које су сви ови аутори који су заступљени, има их велики број, дали неки суд о Паји Јовановићу истовремено пуштајући друге да просуде о њима самима“, наводи проф. др Игор Борозан, дописни члан САНУ.

Први текст у књизи је из 1891. разговор писца Мите Живковића са уметником у његовом париском атељеу за Летопис Матице српске, који је представљао увођење на велика врата Паје Јовановића у српски културни простор. Први је представљао и оно што се у науци зове производња биографије једног уметника.

„Самим тим и Паја то свесно ради и помаже књижевнику тако што му даје изабране списе и дописе, или критике његових дела из великих европских часописа, у питању су били Дејли телеграф и тако даље, где заправо приказује себе као већ етаблираног уметника, европски значајног и важног. Суперстара, да тако кажемо“, додаје професор Борозан.
Паја Јовановић је чедо свог времена, а то је време медијског бума. И ми видимо, како му важно какав је атеље у коме ствара. Односно шта ће фотографија његовог атељеа казивати.

„Имамо управо запис у овој књизи, где га посећује знаменити и угледни културни радник Милан Савић, и прича какав је атеље, где Паја, данашњим речнико речено, има дуплекс. Или живи на врху зграде, што је и данас веома популарно, и где Милан Савић каже: 'Да видиш какву башту има на врху зграде Паја Јовановић'. Дакле, живи у једном отменом, великом салонском стану, који негде репрезентује и овај простор где се данас налазимо, као један ехо, или могућа реконструкција његовог стана“, наводи проф. др Игор Борозан.

Књига одабиром текстова представља и мењање парадигме према уметнику. Једна од доминантних визура још од двадесетих и тридесетих, па све до седамдесетих година прошлог века била је високи модернизам.

„Да би генерације касније, и ту имамо један квалитетан текст, наравно, нашег угледног историчара уметности и редитеља, Ђорђа Кадијевића, који већ у складу са постмодернизмом посматра Пају Јовановића на један релаксиранији начин“, додаје професор.

Трансгенерацијски опсег аутора присутних у књизи омогућио је разноврсност перспектива из којих је сагледан опус Паје Јовановића. Меморизација какву су и Паја Јовановић и наша култура сазлужили.

Елегија, у кореографији Енрика Морелија, говори о љубави кроз сећање и пролазност. За Морелија и играчи кажу да је мајстор суптилности, који користи игру која дотиче све слојеве људске душе.

„Не могу да кажем да је било лако, било је изазовно, али мислим да су сви играчи, као и у свим представама, одговорили високо професионално без прављења разлике да ли је у питању класичан балет или овако нека продукција савременог плеса. Било је изазовно, али рекла бих да смо испунили очекивања публике“, наводи Милена Кркотић, солисткиња Српског народног позоришта.

Балкон љубави у кореографији Ицика Галилија, израелског кореографа, који је инспирисан мотивима тајних љубавних сусрета, и креира како кажу, заносан вртлог емоција, где тело постаје инструмент љубавне екстазе.

„Сама та два дела представе су потпуно различите, што се ритма тиче. Први део је више романтично и поетски у кореографији Морелија, он користи једноставност покрета како би дошла до изражаја емоција извођача. Док Ицик Галили користи музике јужне америке и кроз покрет, забаве и мало непредвидљивости дочара друге стране љубави, која може да буде меланхолична, забавна, али са дозом хумора“, објашњава Давид Груосо, солиста Српског народног позоришта.

Око три месеца спремала се балетска представа Причај ми о љубави, покрети који доносе спој класичног балета и модерне игре, људи у потрази за сопственим циљем и идентитетом поново су пред новосадском публиком.

„Није ова целовита и вешто писана и грађена књига посвећена само прослављању једне засебне гране уметности и њених великих представника, у битном аспекту њеног значења и вредности она је успела трагичка повесница о сусрету и судару судбине и историје, великих људских жеља и фаталних ограничења његове природе и могућности“, стоји у образложењу жирија који су чинили Драгиша Бојовић, Андријана Живановић и Милета Аћимовић Ивков.

„Уз мало асоцијативног призивања паралелизама и аналогије књижевних наслова, може се рећи да су ове приче Александра Гаталице својеврсна хроника најављених смрти и енциклопедија пораза. До таквих исхода не доводи само присутни и делатни дух историје, дух времена, него и различити антрополошки и чисто психолошки подстицаји и околности”, додаје жири.

У ужем избору за награду су били и роман Сунчице Денић Селфи из Бергена и књига прича Небојше Јеврића Мртви дим.

Награда, која се састоји из новчаног дела, повеље и плакете са ликом Григорија Божовића, Александру Гаталици биће уручена на свечаности у Дому културе ,,Стари Колашин“ у Зубином Потоку у понедељак, 23. јуна 2025. у 19.00.

Марија Тришић Кнежевић (1982.) је, након гимназије у родном Вршцу и студија немачког језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, 2009. почела да ради на Регионалној телевизији Банат, добивши ту прилику кроз програм „Моја прва шанса".

Обављајући посао новинара, водила је и уређивала Јутарњи програм, поподневну Хронику региона, кратке вести 120 секунди и централну информативну емисију Дневник. Сарађивала као дописник РТВ Војводине у информативним и емисијама Војводином и Разгледнице, као и у Дневнику овог медија. Године 2011, завршава Би-Би-Си-јеву обуку за политичко извештавање, коју су организовали РТВ, OSCE и Амбасада Холандије у Србији.

Kао аутор и водитељ Телевизије Банат, уз подршку Покрајинског секретаријата за информисање, реализовала је и два серијала специјалних емисија, Толеранција у школској клупи и Заједно смо јачи, са акцентом на упознавању живота деце и одраслих лица из осетљивих група, њихово представљање заједници, уз подстицање успешнијег укључивања у све животне токове.

Сарађивала је и водила музичке емисије које су пратиле рок сцену земље и региона. На Регионалној ТВ Банат, основаној 1998. године, радила до њеног гашења, у јулу 2024. године.

Шести носилац Специјалног признања за странце, које се додељује од 2017. је Јерменка Ануш Балајан (1965). У родном Јеревану завршила је студије на Универзитету хуманистичких наука „Давид Анахт" а од 1995. живи у Београду, где је засновала и породицу.

Ануш се бави књижевним и преводилачким радом од 1990-их, да би већ 1995.учествовала и на Међународном сусрету писаца у организацији Удружења књижевника Србије, чији члан постаје 2019. Током 2014. и 2019. објављује две збирке песама, Богињо моја и Дрво чежње на српском и јерменском, а под кровом куће књижевника одржала је и низ предавања о великанима јерменске културе.

Бави се и превођењем са српског на јерменски, представљајући тако мост зближавања између матице земље и Србије.

Међу објављеним преводима су и Српско срце Јоханово Веселина П. Џелетовића , поезија Миљурка Вукадиновића , кратке приче, песме и афоризми Луке Јоксимовића Барбата, те Стихословље Јасмине Јанковић, као и двојезични превод Јермени и Срби кроз историју аутора Арцви Бахчинјана и Луке Јоксимовића Барбата. Бави се хуманитарним радом у Удружењу „Акција за слепе“.

Знак сећања на чувара неговања културе говора у медијима

Иначе, уобичајена пракса свечаног уручења Плакете и признања добитницима, која се одржава 5. јуна у Народној библиотеци Смедерево (на дан рођења Шакића), изостаће ове године из објективних разлога.

Подсећања ради, Фонд и одличја „Бранислав Мане Шакић“ постоје од 1998. у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, који је својим радом током, четврт века потврђивао неопходност очувања српског језика и неговања културе говора у електронским медијима. Признање, чији се носиоци непрекидно бирају већ 28 година, је утолико значајно и јединствено јер сличне награде у то време нису постојале ни у СФРЈ, нити у потоњим државама, закључно са Србијом.

Оснивач Фонда за очување српског језика и неговање културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања „Бранислав Мане Шакић” је Јадранка Нићин.

„Желећи да подстакнемо очување нашег језика, штитећи га од страних утицаја неговањем правилног говора, посебно у електронским медијима Србије, где је улога спикера, водитеља и новинара од посебне важности, подсећамо да су управо тим поводом 1998. установљени Фонд `Бранислав Мане Шакић` и истоимена награда, са намером да се додељује за врхунски домет и високи професионализам у овом послу. Од 2017. награда покрива и подручје окружења и расејања", наводи се у саопштењу Фонда.

Ово признање носи печат поштовања према Браниславу Манету Шакићу, човеку-заљубљенику у чистоту језика и лепоту изговорене речи, чији су живот и четврт века спикерског рада остали уткани у битисању смедеревског радија. Имајући поменуто у виду, исте године од његовог прераног одласка, а на иницијативу супруге Јадранке Нићин, новинара, и уз свесрдну подршку ове медијске куће, формирани су Фонд и одличје који носе Шакићево име.

Закључно са 2010. награда је додељивана 16. октобра у Радио Смедереву, на дан оснивања овог медија (1972) да би, након његове приватизације а потом и гашења, целокупна организација остала у надлежности иницијатора и оснивача Фонда, и обавља се у Народној библиотеци Смедерево 5. јуна, на дан рођења Бранислава Манета Шакића.

Стручни жири, у чијем саставу су представници Фонда и неколико бивших добитника награде, од 1998. па закључно са 2025. изабрао је 32 носиоца одличја за које сматра да су својим радом оправдали сврху постојања овог признања.

Подсећања ради, прву Плакету је добила Даница Лекић, спикер Радио Смедерева, која је са колегом Шакићем у овој кући била од његовог оснивања. Потом следе Драга Јонаш (Радио Београд), Марија Славковић (Радио Београд), Душко Марковић (Радио Београд), Снежана Живковић (РТВ Нови Сад), Винка Кнежевић (РТВ Крагујевац), Жарко Обрачевић (Радио Београд) и Томислав Богдановић (РТВ Крушевац).

У низу је затим додељена Душанки Калањ (РТС), Светлани Алексић (РТВ Панонија, Нови Сад), Александру Гајшеку (ТВ Студио Б, Београд), Стеву Обрићу (РТВ Крагујевац), Милоју Мићи Орловићу (РТС), Мирославу Војводићу (Радио Београд), Десанки Милосављевић (Радио Косовска Митровица), Дини Чолић (РТС), Светлани Младеновић (Радио Београд 202) и Љиљани Марковић (РТС).

Одличје су примили и Марина Рајевић Савић (РТС, „Телевизија Храм"), Слободанка Вујанић (РТВРС, Радио Републике Српске), Јелена Јеж (Радио „Слово љубве“ Архиепископије београдско-карловачке), Драган Павловић (Радио Смедерево, „Лукс радио"), Урош Бобић („Спутњик", Србија), Мила Милосављевић (Српска ТВ, Црна Гора), Никола Милојевић (ТВ продукција ЗСО Вуковар, Хрватска), Сања Лубардић (ТВ Студио Б, Београд), Тамара Весна (Српска ТВ USA, Чикаго), Јелена Ђукић (РТС), Жељко Стефановић (Радио Београд), Милица Недић (РТС), Весна Јаћимовић (РТВ Црне Горе).

Специјално признање професионалцима из иностранства

Уз постојећу награду, која се у континуитету додељује од 1998. године, Фонд „Бранислав Мане Шакић“ је 2017. установио још једну, Специјално признање, са циљем да се додељује странцима за висок ниво владања српским језиком. Први добитник је Француз Арно Гујон, оснивач и директор Хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, а 2018. је отишло у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца.

Поменуто одличје је 2019. припало Бразилцу Тијагу Фереири, туризмологу и блогеру, 2020. Јапанки Фумико Такешити Кнежевић, корепетитору и члану Народног оркестра КУД „Градимир“, носилац овог признања у 2022. је Италијан Марио Лигуори, писац и доцент италијанског језика на Филозофском факултету и Академији уметности у Новом Саду.

Значај награде „Бранислав Мане Шакић“ је утолико већи уколико се зна да је прва, и до скора једина те врсте на подручју бивших држава СФРЈ и свих потоњих до данас, чему у прилог говори и континуитет њене доделе током 28 година постојања и опстајања истоимене Фондације.

На рођенданској прослави подсетили смо се стихова којима је током година будио најмлађе у емисији Добро јутро, децо, слушали песме и за добар дан и добро вече.

„Највећа чаролија детињства је непоновљивост. Давно је у једном интервјуу рекао Владан Десница, 'бемртна грудва детињства', а ја сам одрастао у снеговима Невесиња и увек се сетим те грудве која се котрља, котрља и завршава се негде где поново почиње детињство“, каже песник Перо Зубац, добитник повеље „Мића Татић".

За оданост детињству повељом је награђен и дугогодишњи уредник редакције Дечјег програма Радио Београда, Петар Жебељан.

„Raison d'être постојања Програма за децу је у томе да млади имају прилику да чују друге младе људе, и старије, свакако, и да сакупе толико знања да могу да крену у живот онако како то ваља да се догоди“, наглашава Петар Жебељан, добитник повеље „Мића Татић".

Кило месеца најбоља је кратка прича овогодишњег конкурса за емисију Добро јутро, децо, а награда „Јелена Билбија Лапчевић" припала је Наталији Трнавац.

„За добру причу за децу битно је једно добро детињство, зато што прича настаје кад си мали, док шеташ, док машташ у доколици. И онда када порастеш, чини ти се да је прича дошла ниоткуда, а у ствари, она је ту негде све време. Само је напишеш“, наглашава Наталија Трнавац, добитница награде „Јелена Билбија Лапчевић".

Радијски цвркут Миће Татића којим уз свакодневно причање нових прича започиње дан, заштитни је знак најстарије емисије на Балкану, Добро јутро, децо, потом и редакције Образовног програма. А мото редакције је – обраћати се младима са поштовањем и уважавати њихов глас.

Данас у нашем програму покушавамо да уравнотежимо оно што су нам оставили наши претходници, дакле, традицију најбољих остварења за децу и младе, са модерним тежњама, модерним технологијама и свим оним што нове генерације доносе. Односно, да разумемо ми њих на онај начин на који желимо да они разумеју нас“, истиче Александар Петровић, в.д. уредника Образовног програма за децу, младе и породицу Радио Београда.

На приредби за децу и младе коју је режирала Александра Урошевић учествовао је и хор Колибри. За госте, велике и мале, од слављеника на дар – књиге у издању РТС-а и наравно, торта.