„Он је утемељивач уметничке соло песме. Оно што је Франц Шуберт за аустријску музику, то је Јосиф Маринковић за српску музику. Маринковић има дивну хорску музику. Он има инструменталне композиције. Његова кола сматрају се својеврсном претходницом Мокрањчевих руковети“, наглашава музиколог др Соња Маринковић.

У средини у којој нема музичара и не постоји начин да се музика изведе, Јосиф Маринковић се окреће вокалној музици и певачким друштвима. Пре свега у Београдском певачком друштву, затим хору Обилић. Циљ је био да народну српску музику подигне на уметнички ниво. И световну и црквену. Соло песме писао је инпирисан романтичарском поезијом, духовна дела – наменски, за хорове које је предводио.

„Он је више појединачне композиције писао. Од њих се сасвим лепо чини једна цела литургија. Тако да ми имамо сведочанство о Маринковићевој посвећености духовној музици“, додаје др Соња Маринковић.

Литургија је штампана према рукописима откривеним после смрти Јосифа Маринковића. Није пронађена у интегралној верзији, већ су одломци спојени у целину. Готово ништа из његових рукописа није промењено.

Духовна музика Јосифа Маринковића афирмисана је постхумно. Данас је значајни део богослужења и концерних репертоара.

Слика Писац јеванђеља се може видети до 19. априла.

„Када говоримо о самој тематици ове слике, треба истаћи да је у питању религиозна тема, а Ђорђе Крстић се таквим темама веома често окретао пред крај свог живота, дајући и неко своје виђење религије и вере. Како ова слика настаје 1907. године, што су негде и последњи месеци његовог живота, значајна нам је у том контексту што на основу ње можемо да сазнамо доста тога о самом начину како је он припремао сликарско платно и како је приступао промишљању и изради једне слике", изјавила је кустоскиња Народног музеја Доротеа Ашћерић.

Ова продукција, инспирисана чувеним делом Дантеа Алигијерија, доноси савремено читање класика кроз снажан визуелни и наративни језик, преиспитујући универзалне теме идентитета, морала и друштва. Касторфова режија помера границе традиционалног театра, нудећи публици јединствено и интензивно сценско искуство.

У представи играју: Марко Гверо, Милена Васић, Александар Радојичић, Дуња Стојановић, Јана Милосављевић, Александар Јовановић, Наташа Марковић, Милан Зарић и Бојана Стојковић.

Представа БДП-а Крамер против Крамера, у режији Слободана Скерлића, биће одиграна у суботу 18.4. на малој сцени санктпетербуршког театра. Представа Крамер против Крамера без поделе на добро и зло прати стварне људе у покушају да ускладе личне амбиције и односе са блискима, у минималистичком, интимном сценском изразу.

Кроз редуковану форму и глумачку игру, истражује колико су теме којима се бавио Ејвори Корман и данас актуелне. У представи играју: Андрија Кузмановић, Нада Мацанковић и Марија Пикић.

Гостовање у Санкт Петербургу представља важан корак у даљем развоју сарадње између два театра и потврђује значај континуираног уметничког дијалога између српске и руске позоришне сцене.

Подсећамо да је БДТ из Санкт Петербурга гостовало у Београдском драмском позоришту од 7. до 10. фебруара 2026. године, када је београдској публици представило две значајне продукције са свог репертоара: Када поново постанем мали (7. и 8. фебруар), дирљиву и поетичну луткарску представу инспирисану животом и делом Јањуша Корчака и Моцарт и Салијери (10. фебруар), експериментални сценски дијалог заснован на тексту Александра Пушкина.

Београдско драмско позориште овим гостовањем наставља да афирмише своје уметничке капацитете на међународној сцени, представљајући савремену српску продукцију публици једног од најзначајнијих културних центара Европе.

Игра је узета као мотив који повезује, инспирише и ствара нове везе за будућност.

Програм отварају млади дизајнери у оквиру Београдског фешн вика,16.и 17.априла Фестивалом другачије моде, пратећом изложбом у Силосима, радионицама "Nuova academia di belle arti", али и стипендијама намењеним младим талентима у области модног дизајна фокусираним на одрживу моду.

Игра са звуком, доводи из Торина у Београд конзерваторијум Ђузепе Верди који ће у два дана за 220 полазника понудити радионицу електронског звука.

Игра за спорт, биће омаж  стогодишњици култног италијанског мотоцикла Дуцати. Пратиће га изложба о историјату једног од највећих италијанских брендова, али и тркачка сесија са Дуцати професионалцима у НАВАК-у од 22.до 24.априла.

Игра и технологија окупиће на иновативном форуму водеће италијанске и српске иноваторе и старт ап-ове, а у хакатону ће бити и наши истраживачи из Петнице "Impact huba" и многи други.

И за крај,Игра са храном заузеће простор Сава парка где ће бити постављен Italian food vilage.
У радионици на отвореном, заинтереовани ће савладати уметност прављења оригиналне италијанске пице уз концерте уживо и биоскоп на отвореном.

Београд је проглашен „Престоницом италијанске креативности у свету 2026", од стране Министарства спољних послова и међународне сарадње Републике Италије.

1932. Карл Перкинс је амерички певач и једна од највећих рокабили звезда. Песме по којима је познат су: Blue Suede Shoes, Honey Don't, Matchbox и Everybody's Trying to Be My Baby. Називан је ”Краљем рокабилија” и примљен је ”Кућу славних рокенрола” и ”рокабилија”. Умро је 1998.

1946. Томас Лесли Греј је енглески музичар, најпознатији по свом раду са глем рок бендом Mud. Греј је такође био познат по својој препознатљивој вокалној имитацији Елвиса Прислија, као и по томе што је доживотно навијао за Лидс Јунајтед. Умро је 2004.

Рођени на данашњи дан: 1961. Mark Kelly (Marillion), 1977. Gerard Way (My Chemical Romance), 1978. Rachel Stevens (S Club 7), 1980. Albert Hammond Jr. (The Strokes), 1987. Jazmine Sullivan, 1987. Jesse McCartney и 1999. Lil Nas X

Догодило се 9. априла

1860. Анонимни певач је отпевао песму Au Claire De La Lune у Паризу. Снимак се сматра првим и најстаријим сачуваним снимком људског гласа.

1966. Дуо The Righteous Brothers су на првом месту америчке листе синглоава са песмом You're My Soul And Inspiration.

1967. Групе Дорс и Џеферсон ерплејн су свирале у Санта Моники пред 3000 људи.

1973. Пол Макартни је објавио My Love, благо слатку баладу која ће постати његов највећи соло хит у САД до сада, остајући на првом месту четири недеље.

1974. Terry Jacks је на врху британске листе синглова са песмом Seasons in the Sun. Песму је написао Жак Брел.

1982. A Flock of Seagulls су објавили истоимени деби албум. На њему се налазе синглови I Ran (So Far Away), Space Age Love Song и Telecommunication.

1983. Дејвид Боуви влада листама са обе стране Атлантика са песмом Let’s Dance.

1984. R.E.M. су објавили други студијски албум ”Reckoning”. Са албума су се издвојиле песме: So. Central Rain (I'm Sorry) и (Don't Go Back To) Rockville.

1991. Група Crash Test Dummies објавила је свој дебитантски студијски албум ”The Ghosts That Haunt Me”. На њему се налазе синглови Superman's Song и The Ghosts That Haunt Me.

1993. Концерт групе Казна за уши у СКЦу. Бенд је 1986. године основан у Београду од стране Ивана Ђорђевића Ивека. Група је популарност стекла почетком деведесетих година и у том периоду су објавили три албума ”Испод земље” (1992), ”Излив радости, напад среће” (1994) и ”Заушке” (1999).

2006. Мориси је са албумом ”Ringleader Of The Tormentors” на првом месту у САД.

2013. Jake Bugg је објавио свој истоимени дебитантски студијски албум. Садржи синглове Trouble Town, Country Song, Lightning Bolt,Seen It All и Broken.

2016. Флитвуд Мек је објавио да је Линдзи Бакенгем отпуштена из бенда и да ће је заменити Нил Фин из групе Crowded House и Мајк Кембел, бивши главни гитариста групе Tom Petty & The Heartbreakers на њиховој предстојећој турнеји. Описујући њен одлазак као горко-слатки, Стиви Никс је изјавила: „Наш однос је увек био нестабилан.“

2021. Тејлор Свифт је објавила ”Fearless” (Taylor’s Version), репризу њеног албума ”Fearless” из 2008. године. Садржи ажуриране верзије оригиналних песама заједно са шест раније необјављених песама „из трезора“, као што су You All Over Me и Mr. Perfectly Fine.

Рођени 10. aприлa

1946. Влада Јанковић Џет је српски радијски водитељ, бас гитариста и певач. Познат је по свом раду у групама Црни Бисери, Тунел и Влада Џет бенд. Од 1978. ради на Радио Београду као водитељ и аутор бројних радио емисија: Линија за рокенрол, Демо експрес и Хит 202. Његова колекција плоча броји око 25.000 наслова. Свој живот је описао у аутобиографији ”Године на 6”.

1959. Брајан Сецер је амерички музичар, најпознатији као фронтмен рокабили групе Stray Cats и свинг рививал групе Brian Setzer Orchestra. Објавио је десетине албума са ова два бенда, као и неколико рокабили соло плоча.

Рођени на данашњи дан 1947. Bunny Wailer (The Wailers), 1948. Fred Smith (Television), 1957. Steven Gustafson (10,000 Maniacs), 1959. Katrina Leskanich (Katrina And The Waves), 1963. Mark Oliver Everett aka “E” (Eels), 1964. Alan “Reni” Wren (The Stone Roses), 1970. Mike Mushok (Staind), 1970. Q-Tip (A Tribe Called Quest), 1979. Sophie Ellis Bextor и 1983. Andrew Dost (Fun)

Догодило се 10. априла

1956. Нет Кинг Кол је нападнут од пет расиста на концерту у Алабами.

1962. Stu Sutcliffe, оригинални бас гитариста група Битлси је умро.

1965. Школа у северном Велсу је издала упозорење ученицима и родитељима на облачење, пошто је примећено да се многи ученици облаче попут групе Ролингстонси.

1970. Пол Макартни је у изјави за новине објаснио да више не жели да ради са Битлсима, а посебно са Џоном Леноном. Отпустио сам га, је све што је љутити Ленон успео да каже. И тако се једна чаробна прича завршила.

1970. Елтон Џон је објавио истоимени други студијски албум.

1976. Питер Фремптон је на првом месту америчке листе албума са ”Frampton Remonge Live”, једним од најпродаванијих живих албума, са 6. милиона продатих примерака. По часопису Ролинг Стоун је проглашен најбољим албумом у 1976. години.

1981. Public Image Ltd је објавио свој трећи студијски албум ”The Flowers of Romance”. Садржи синглове Flowers of Romance и Under the House.

1982. Са новим певачем Брусом Дикинсоном група Ајрон Мејден је на првом месту листе албума у Великој Британија. Трећи албум ”The Number of the Beast” је у САД стигао до платинастог тиража.

1985. Мадона је започела своју прву северноамеричку турнеју у Сијетлу, а као предгрупа су наступили Бисти Бојс.

1990. Хип-хоп група A Tribe Called је објавила дебитантски албум ”People’s Instinctive Travels and the Paths of Rhythm”.

1990. Паблик Енеми су објавили трећи студијски албум ”Fear of a Black Planet”. Са албума су се издвојиле песме: Fight the Power, Welcome to the Terrordome и 911 Is a Joke. Албум сам слушао небројено пута.

2000. Група The Hives је објавила други студијски албум ”Veni Vidi Vicious”.

2006. Ријана је објавила свој други студијски албум ”A Girl Like Me“. Садржи синглове SOS, Unfaithful, We Ride и Break It Off.

2007. Brother Ali је објавио свој трећи студијски албум ”The Undisputed Truth“. Издвојиле су се песме Truth Is и Uncle Sam Goddamn.

2013. Кејт Буш је добила Орден Британске империје (CBE) за своје заслуге у музици, који јој је уручила краљица Елизабета II на церемонији доделе титуле у замку Виндзор.

2019. Били Ајлиш је на врху британске листе албума са ”When We All Fall Asleep, Where Do We Go?”, поставши тако најмлађом женском уметницом која је стигла до броја један.

2020. The Strokes су објавили албум ”The New Abnormal”.

2020. Laura Marling је објавила албум ”Song for Our Daughter”.

Рођени 11. априла

1953. Бранимир Џони Штулић је југословенски текстописац, певач и гитариста рок групе Азра. Један од најважнијих ликова рокенрол приче на овим просторима. Самостално и са групом Азра, снимио је 16. музичких албума, од којих су многи продати у тиражу већем од сто хиљада примерака, са укупним бројем који премашује милион продатих носача звука. Од почетка 1990-их живи у Утрехту, Холандија, и бави се писањем и превођењем грчких класика.

1966. Лиса Стенсфилд је енглеска певачица и текстописац. Године 1989. издаје први самостални албум под називом ”Affection”, који је продат у преко 5. милиона примерака, па тако стиче међународну славу. Освојила је по једну награду Греми и награду Брит.

1987. Џос Стон је енглеска певачица, чији репертоар највише обухвата соул, али и ритам и блуз музику. Каријеру је започела 2001. године, са 14 година, а прославила се 2003. својим дебитантским албумом “The Soul Sessions ”. Наступила је на фестивалу Нишвил 2016. године.

Рођени на данашњи дам 1956. Neville Staples (The Specials), 1958. Stuart Adamson (Big Country), 1969. Cerys Matthews (Catatonia), 1970. Delroy Pearson (Five Star), 1971. Oliver “Ollie” Riedel (Rammstein), 1977 DJ Fresh, 1978. Tom Thacker (Sum 41) и 1996. Summer Walker

Догодило се 11. априла

1952. Филм „Singin' In The Rain“, са Џином Келијем, Доналдом О'Конором и глумицом Деби Рејнолдс у главним улогама, објављен је у САД уз благу помпу.

1956. Џејмс Браун је по први пут стигао на Р&Б листу са песмом Please, Please, Please.

1961. Деветнаестогодишњи Боб Дилан је имао први наступ у Њујорку., наступивши пре Џон Ли Хукера.

1963. Gerry & the Pacemakers су на првом месту у Британији са песмом How Do You Do It, првим од три броја један које је група имала.

1970. Питер Грин је напустио групу Флитвуд Мек након концерта у Минхену.

1980. Група Judas Priest је објавила шести студијски албум ”British Steel”. Са албума се издвојила песма Breaking the Law.

1983. Dave Mustaine је избачен из група Металика због проблама са дрогом и алкохолом. Касније ће основати групу Megadeth.

1994. Група Оејзис је објавила свој први сингл Supersonic који је стигао до 31. места у Британији. У Америци је стигао до 10. места.

1995. Pavement су објавили трећи студијски албум ”Wowee Zowee”.

1995. White Zombie су објавили албум ”Astro-Creep: 2000 – Songs of Love, Destruction and Other Synthetic Delusions of the Electric Head”.

1995. The Muffs су објавили албум ”Blonder and Blonder”.

1995. Hum су објавили албум ”You’d Prefer an Astronaut”.

2000. Група No Doubt је објавила албум ”Return of Saturn”. Са албума су се издвојиле песме: Simple Kind of Life, New, Ex-Girlfriend и Bathwater.

2005. Garbage је објавио свој четврти студијски албум “Bleed Like Me”. Садржи насловну нумеру Why Do You Love Me и Run Baby Run.

2006. Built to Spill је објавио свој шести студијски албум “You in Reverse”. Садржи синглове Goin’ Against Your Mind и Conventional Wisdom.

2006. Eagles of Death Metal су објавили свој други студијски албум ”Death by Sexy”. Са албума су се издвојиле песме I Want You So Hard (Boy’s Bad News) и Cherry Cola.

2014. Нирвана је примљена у ”Дворану славних рокенрола”. Мајкл Стајп је рекао да је група говорила истину и пуно људи их је слушало.

2014. Chet Faker је објавио деби албум ”Built on Glass”.

2020. Боб Диланова 17-минутна песма Murder Most Foul достигла је прво место на Билбордовој листи продаје рок дигиталних песама, што је први пут у Дилановој дугој и богатој каријери да се било која од његових песама нашла на врху Билбордове листе.

Рођени 12. априла

1940. Херби Хенкок је амерички џез пијаниста и композитор. Сматрају га једним од највећих џез пијаниста последњих деценија. Освојио је десет Греми награда и Оскара за музику у филму о џезу ”Око поноћи” (1986).

1944. John Kay је амерички текстописац, гитариста, певач и оснивач бенда Steppenwolf . Међународни успех су постигли са песмама Born to Be Wild, Monster, The Pusher и Rock Me. Песма Born to Be Wild је међу првих пет синглова уврштених у ”Дворану славних рокенрола”, а у популарниј култури се везује за љубутеље мотора што је приказано у филму Easy Rider из 1969. године.

Рођени на данашњи дан 1933. Tiny Tim, 1950. David Cassidy, 1957. Vince Gill, 1958. Will Sergeant (Echo & the Bunnymen), 1964. Amy Ray (Indigo Girls), 1967. Sarah Cracknell (Saint Etienne), 1978. Guy Berryman (Coldplay), 1980. Bryan McFadden (Westlife) и 1987. Brandon Urie (Panic! At the Disco)

Догодило се 12. априла

1954. Bill Haley је снимио песму Rock Around the Clock, која је у међувремену стигла на прво место на листама широм света. Песму су 1954. године снимили Sunny Dae & the Knights.

1963. Боб Дилан је одржао свој први велики соло концерт у градској кући у Њујорку. Дилан је одсвирао сет од 24 песме, укључујући Blowin' In The Wind, A Hard Rain's A-Gonna Fall, Highway 51 и Last Thoughts On Woody Guthrie.

1969. 5th Dimension је на првом месту америчке листе синглова са песмама Aquarius / Let The Sunshine In.

1973. У Лондону је премијерно приказан филм That'll Be The Day у којем се појављују David Essex, Ringo Starr, Keith Moon, Billy Fury и Dave Edmunds.

1975. Легендарна Жозефин Бејкер је преминула у Француској у 68. години. Француска плесачица, џез и поп певачица и глумица рођена у Америци, Бејкер је била прва црнкиња која је глумила у великом филму (Зузу, који је изашао 1934. године). Бејкер је одбила да наступа пред сегрегираном публиком у Сједињеним Државама и позната је по свом доприносу Покрету за грађанска права.

1975. Дејвид Боуви је објавио своје друго пензионисање у каријери, рекавши: „Заљуљао сам свој рок. То је досадан ћорсокак, више неће бити рокенрол плоча од мене.“

1983. Група R.E.M. је објавила дебитантски албум ”Murmur”.

1990. Мањи астероид 4147-4150 је добио име по члановима групе Битлси.

1994. Rollins Band је објавио албум ”Liar".

1999. Група Backstreet Boys је објавила албум ”I Want It That Way”.

2005. The National су објавила трећи студијски албум ”Alligator”.

2005. Мараја Кери је објавила албум ”The Emancipation of Mimi”.

2008. Лу Рид се оженио са Лори Андерсон.

2010. Службене ватиканске новине L'Osservatore Ramano су у тексту о Џону Ленону опростиле покојном музичару речи да су Битлси већи од Исуса.

2011. Група Foo Fighters је објавила албум ”Wasting Light”.

2011. Атмосфера је објавила свој шести студијски албум ”The Family Sign“. Садржи синглове Just For Show и She’s Enough.

2016. Британска музичка индустрија бележи раст прихода захваљујући новим ликовима као Ед Ширан, Сем Смит и Адел.

2019. Anderson .Paak је објавио свој четврти албум ”Ventura”. Садржи синглове Make It Better и King James.

2019. Fontaines D.C. објавили су свој дебитантски албум ”Dogrel”. Садржи сингл Boys in the Better Land.

Рођени 13. априла

1945. Lowell George је амерички певач, текстописац, мултиинструменталист, продуцент и оснивач бенда Little Feat.

1946. Ал Грин је амерички продуцент, текстописац, певач и пастор најпознатији по серији хитова из 70их година прошлог века укључујући Take Me to the River", "Tired of Being Alone", "I'm Still in Love with You", "Love and Happiness” и Let's Stay Together. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1995.

1947. Мајк Чепмен је аустрлијски текстописац, продуцент и једна од најважнијих особа у британској музичкој индустији у 70им годинама прошлог века. Урадио је брдо хитова за разне извођаче као: The Sweet, Suzi Quatro, Smokie, Mud, Blondie и Knack.

1962. Горан Косановић је српски уметник. Имао је 24 самосталне изложбе. Његов тродимензионални рад ”Поглед са изложбе Дамњан” се од 2010. године налази у Народном музеју у Београду. Покренуо је два рокенрол магазина, Време забаве (1992-1996) и Time Out (2004-2007), где је био уредник. Музички уредник компилације ”Groovanje 1 и 2”, на којој се налази двадесет домаћих бендова. Објавио је четири албума. Од 1. јануара 2024. црта и пише за рубрику Роковник на порталу РТС-а.

Рођени на данашњи дан 1944. Jack Casady (Jefferson Airplane/Hot Tuna), 1951. Max Weinberg, 1951. Peabo Bryson, 1954. Jimmy Destri (Blondie), 1962. Hillel Slovak (Red Hot Chili Peppers), 1966. Marc Ford (The Black Crowes), 1972. Aaron Lewis (Staind) и 1975. Lou Bega

Догодило се 13. априла

1965. Битлси снимају песму Help у Еби Роуд студију у Лондону.

1965. Битлси освајају своје прве Греми награде, за најбољег новог извођача и за песму A Hard Day's Night.

1968. Bobby Goldsboro је започео петонедељно задржавање на првом месту америчке топ-листе синглова са песмом Honey.

1971. Ролингстонси су објавили песму Brown Sugar за своју дискографску кућу.

1973. ”Catch a Fire” је пети студијски албум Боба Марлија и први за идавачку кућу Исланд.

1974. Песма Come and Get Your Love од групе Redbone, је прва песма бенда који је састављен од америчких домородаца и која је ушла у Топ 10 америчке листе синглова.

1979. Група Thin Lizzy је објавила свој девети студијски албум ”Black Rose: A Rock Legend”. Садржи синглове Waiting for an Alibi и Do Anything You Want To.

1981. Група The Church је објавила свој дебитантски студијски албум ”Of Skins and Heart”. Издвојиле су се песме She Never Said, The Unguarded Moment и Tear It All Away. (Ово је аустралијско издање. Међународно издање је објављено 22. јануара 1982.)

1983. Violent Femmes су објавили свој истоимени дебитантски студијски албум. Садржи синглове Gone Daddy Gone, Add It Up и Blister in the Sun.

1990. Група Грин Деј је објавила деби албум ”39/Smooth!.

2015. Calexico су објавили албум ”Edge of the Sun”.

2019. Били Ајлиш је са својим дебитантским албумом ”When We All Fall Asleep, Where Do We Go?” на првом месту у САД.

Рођени 14. априла

1932. Лорета Лин је америчка певачица и текстописац кантри музике. У каријери дугој шест деценија имала је бројне хитове као: Hey Loretta, The Pill, Blue Kentucky Girl, Love Is the Foundation, You're Lookin' at Country, You Ain't Woman Enough, I'm a Honky Tonk Girl и друге. Лин је написала преко 160. песама и издала је 60. албума. Умрла је 2022. године.

1945. Ричи Блекмур је енглески текстописац, гитариста и оснивач групе Дип Парпл са којом је постигао светски успех. Група је у Гинисовој књизи рекорда проглашена као ”најбучнији бенд на свету”. Продали су преко сто милиона албума широм света. Након што је напустио Дип Парпл 1975. године, Блекмур је формирао хард рок бенд Реинбов, који је спојио утицаје барокне музике и елементе хард рока. Као члан групе Дип Парпл, Блекмур је примљен у ”Кућу славних рокенрола” 2016.

1948. June Millington је филипинско-америчка музичарка, продуцент и гитаристкиња. Била је оснивач група The Divets и Wild Honey, пре него је покренула бенд Fanny, који је био активан у периоду 1970 - 1974. Биле су једна од првих женских рок група које су постигле успех код критике и публике.

1950. Предраг Јовановић, познатији као Pedja D’ Boy, је српски рок певач. Са керијером почиње шездесетих година прошлог века. Појављује се у филму ”Кад будем мртав и бео” режисера Живојина Павловића. Почетком осамдесетих година покреће бенд Dʼ Boys са којим издаје два студијска албума ”Ајд’ се зезамо” (1983) и ”Мување” (1984).

Рођени на данашњи дан 1948. Larry Ferguson (Hot Chocolate), 1949. Sonja Kristina (Curved Air), 1965. Martyn LeNoble (Porno for Pyros) и 1973. David Miller (Il Divo)

Догодило се 14. априла

1955. Фетс Домино је објавио песму Ain't That A Shame.

1966. Spencer Davis Group су на првом месту у Британији са песмом Somebody Help Me.

1967. Ролингстонси су први бенд са запада који је свирао иза гвоздене завесе и то у Варшави. Нереди су избили већ на почетку концерта па је полиција користила сузавац да смири 2000 фанова.

1970. Creedence Clearwater Revival је дебитовао уживо у Великој Британији са два концерта у Лондону.

1975. Након много кандидата на место гитаристе у Ролингстонсима одабран је Рон Вуд.

1975. Група С времена на време је почела снимање дебитантског албума истоименог назива. На албуму је једанаест песама, међу којима су Тема класика, Тражи мене, Уточиште и Сунчана страна улице. Група је један од пионира акустичарске сцене у Београду. Бенд је био активан у периоду 1972 - 1981, и у том периоду су објавили три албума.

1980. Група Ајрон Мејден је објавила истоимени деби албум.

1983. Дејвид Боуви је објавио албум ”Let’s Dance”, који је у међувремену постао најпродаванији Боувијев албум.

2009. Silversun Pickups су објавили албум ”Swoon”.

2017. Хари Стајлс је са дебитанским синглом Sign of the Times стигао на врх британске листе синглова.

2018. Бијонсе, која је морала да откаже претходну годину због трудноће, главна је звезда фестивал Коачела на раскошан начин, са преко 70 извођача и поновним окупљањем групе Дестинис Чајлд. Рођени 15. априла

1894. Беси Смит је америчка блуз и џез певачица. Била је најпопуларнија, а по многима и најбоља блуз певачица 1920-их и 1930-их. Заједно са Лујем Армстронгом имала је велик утицај на нове генерације блуз певача. На врхунцу славе (око 1923 -1933), продала је два милиона плоча. Умрла је 1937.

1944. Дејвид Едмундс је велшки певач, текстописац, гитариста и продуцент. До сада је објавио 14. соло албума.

1965. Линда Пери је америчка певачица и продуцент, најпознатија по раду у групи 4 Non Blondes. Компоновала је песме за Кристину Агулеро, Гвен Стефани, Адел и Алишу Киз. У “Кућу славних композитора” је примљена 2015.

Рођени на данашњи дан 1967. Frankie Poullian (The Darkness), 1966. Samantha Fox, 1968. Ed O’Brien (Radiohead), 1978. Luis Fonsi, 1978. Chris Stapleton, 1980. Patrick Carney (The Black Keys) и 1987. Iyaz

Догодило се 15. априла

1957. Џери Ли Луис је објавио песму Whole Lot of Shakin' Going On за Sun Records. Песма је стигла до трећег места на Билбордовој листи синглова у САД.

1966. Група Ролингстонси је објавила албум ”Aftermath”. Албум је снимљен у Калифорнији претходне године.

1967. Ненси Синатра и Френк Синатра су на првом месту америчке листе синглова са песмом Somethin' Stupid.

1971. Битлси су освојили Оскара за музику компоновану за филм Let It Be.

1972. Роберта Флек је са песмом The First Time Ever I Saw Your Face на првом месту у САД.

1974. ”Second Helping” је други студијски албум групе Lynyrd Skynyrd. Са албума се издвајају песме Sweet Home Alabama и Southern Man коју је написао Нил Јанг.

1977. Група Stranglers је објавила деби албум ”Rattus Norvegicus”. Са албума су песме Peaches и (Get A) Grip (On Yourself) стигле на листе синглова у Британији.

1989. Група The Fine Young Cannibals је на првом месту америчке листе синглова са песмом She Drives Me Crazy.

1997. INXS су објавили свој десети студијски албум ”Elegantly Wasted”. Садржи синглове Elegantly Wasted, „Searching и Don’t Lose Your Head.

2001. Умро је Џој Рамон.

2014. Група The Afghan Whigs је објавила албум ”Do to the Beast”.

Свечаност је протекла у знаку Капорове идеје да уметност оставља траг тих, али постојан и да добра књига наставља да говори и када се све утиша.

Добитница Сања Савић Милосављевић, у свом обраћању, је подсетила да књижевност остаје тамо где пролазност покушава да затвори круг и да се речи, једном написане, одупиру тишини.

„Ако бих морала да нађем писању неки смисао, сигурно је да бих се задржала на томе да је писање и умјетност уопште чин одупирања смрти. Читајући изнова Капорову Хронику изгубљеног града, освједочила сам се да ријечи бивају живе чак и када онај који их је написао физички више није са нама. Можда баш зато – што и његове ране бивају живе. Момо Капор је на једном мјесту контемплирао о томе како је важно све написати, без задршке и без скривања. Писати – исповиједати се. И баш тако.

Скитао је и писао, сликао распетљавајући чворишта из дјетињства, можда тек налазећи најбољи угао из кога ће сагледати сопствену душу. Сва та скитања остала су забиљежена у његовим књигама и на платнима, која и данас плијене снагом истине. Нека његова Задужбина живи као што живи његово дјело. Утицај ће бити незамјенљив уколико буде барем упола интензиван, какав је био инспиришући моју читалачку генерацију", поручила је Сања Савић Милосављевић.

Одлуку о лауреаткињи једногласно је донео жири у саставу: Мухарем Баздуљ (председник), Радмила Станковић и Вуле Журић. У образложењу одлуке, жири је истакао уметничку веродостојност и самосвојност ауторкиног приповедања, као и способност да кроз више гласова, интимно и прецизно, исприча причу о „малим људима“ чија се људскост памти.

Роман Мартин удио препознат је као дело које из личног искуства отвара шири, заједнички простор сећања и наде.

Сања Савић Милосављевић једна је од најзначајнијих ауторки своје генерације, а њен рад подједнако припада књижевности и савременом приповедању за филм и телевизију.

Заједничким радом Задужбине „Момчило Момо Капор“ и Ерсте Банке, награда остаје жива веза између наслеђа и савременог стваралаштва, подсетник на Капорову радозналост и подршка онима који данас пишу, сликају и сведоче о времену у коме живимо.

Награда која годинама афирмише аутентичност

Говорећи о значају подршке савременом књижевном стваралаштву, Александра Косановић Стрижак, директорка сектора Маркетинга и комуникација Ерсте Банке, поручила је: „Уметници и писци који данас стварају заслужују много већи простор, подршку и подстрек. Њихов рад обогаћује свакодневицу, чува нашу традицију и отвара нова места за дијалог и разумевање. Зато је за нас у Ерсте Банци посебно важно да будемо уз награду Момо Капор, која већ годинама афирмише храброст, аутентичност и стваралачки дух наших аутора. Овогодишња награда за књижевност одлази у руке Сање Савић Мило­савље­вић, и искрено смо узбуђени што имамо прилику да подржимо ауторку чије дело надахњује, покреће и снажно обогаћује културни идентитет нашег друштва".

Кроз више од 300 радова – скица, цртежа, књига и гвашова прати се рад уметника у том периоду, а посетилац одлази на путовање једног слободног уметника који је у сталном кретању.

„У том периоду је Матис био плоднији него икада, радио је у различитим уметничким медијима, не само на сликама већ и витражима, књигама и цртежима са четкицом. Тада се окренуо боји, која је најекспресивнија могућа, јача на интензитету, као да је нека врста апотеозе“, објашњава кустоскиња Клодин Грамон.

Иако готово 80-годишњак, Матис је себе поново открио као уметника кроз форму исеченог гваша. Гваш је непрозирна водена боја која се састоји од пигмената, гумиарабике и беле креде, ствара се баршунаст и мат изглед, густ је и омогућава уметнику сликање од тамних ка светлим тоновима, често се користи за илустрације, дизајн и скице.

Ту технику је Матис подигао на ниво посебног визуелног језика, слободног и способног да постигне универзалност кроз једноставност. Применио је како на репродукцијама тако и на монументалним радовима по поруџбини.

„Постоји осећај трансценденталности у том његовом касном животном периоду па су му исечене форме омогућиле да ради лако. У свом студију је био окружен таквим радовима. Говорио је о башти која га окружује и даје му ту форму, омогућава да машта, покреће свој ум“, наводи Клодин Грамон.

На поставци је демонстрирано како слика остаје у центру његовог приступа. Нова форма то није заменила, управо супротно – радови сада одишу још већом просторношћу, интензитетом и бојом. Међу изложеним радовима је и серијал Теме и варијације, слика Луксуз Два, албум Џез, цртежи рађени четкицом и мастилом, монументални панели и исечене фигуре.

„Овај плави рад иза мене је настао у једном тренутку – Матис је само узео маказе, које су једноставно летеле. На слици говори о лету птице као на листу папира. Исекао га је да би створио овакву форму“, објашњава кустоскиња Клодин Грамон.

Поставка у Гран палеу се може видети до краја јула.

Добитник Посебног признања „Радмила Видак“ за дугогодишњи допринос неговању лепоте говорног израза је Ратомир Рале Дамјановић, дугогодишњи уредник и водитељ на програмима Радио Београда, књижевник и интерпретатор поезије.

Мирослав Војводић почео је као новинар у омладинским емисијама Студија Б, радио је на Трећем каналу Телевизије Београд, Радио Београду 202 и у Научном програму Телевизије Београд.

У спикерску редакцију Радио Београда дошао је 1991, где постаје препознатљив глас. Убрзо почиње да ради и послове уредника и водитеља „Јутарњег програма“, „Јутарњег деска“, „Вести у 9“, „Новости дана“, „Дневника у 22“ и магазинских емисија. Од 2017. године уређује и води „Новости дана“, најслушанију емисију Радио Београда.

Осим што је препознатљив по лепој и пријатној боји гласа, издваја се међу колегама и по инсистирању на прецизном и тачном говору и сталном изучавању језика. Ово су били и чврсти ставови легендарног Боре Којчића, код којег је „учио занат“.

Касније и сам почиње да ради са младим спикерима и водитељима. Добитник је награда и признања: 2005. Годишњу награду РТС-а за очување угледа и подизање рејтинга, 2011. Награду „Бранислав Мане Шакић“ за неговање културе говора у електронским медијима, 2022. Златни микрофон Радио Београда, највеће и најзначајније признање које Радио Београд додељује за вишегодишњи рад, врхунски професионализам и изузетан допринос стваралаштву и слушаности програма.

Владимир Петровић је пут спикера, водитеља, новинара и уредника, почео на начин на који се, једино правично, долазило у престижне медијске куће, преко аудиција. Средином деведесетих година на аудицији између 150 кандидата одабран за водитеља Радио Индекса, а затим је и на конкурсу за нова лица РТС-а издвојен међу више од 500 кандидата.

Чланови комисије су, између осталих, били Радмила Видак и Небојша Ђукелић. После припреме у центру за обуку кадрова РТС-а, Петровић ради у „Србији данас“, као водитељ, репортер, а затим и као уредник. Био је спикер и водитељ емисија „Вести“ и „Дневник“ у Информативном програму до 2019, када почиње да ради у Редакцији за културу и уметност Културно-уметничког програма РТС-а, као новинар, уредник и водитељ „Културног дневника“.

Својом појавом и гласом, од 1995. до 2019. обележио је ударне емисије Информативног програма. Припада генерацији која је учила од најбољих водитеља и спикера РТС-а. Радећи са њима наставио је добру праксу неговања лепоте говора. Владимир Петровић је препознатљив, сталожен и непретенциозан презентер па је због тога ангажован и као спикер за синхронизацију бројних емисија страног документарног програма.

Красе га правилна дикција и одмерена интерпретација које одају истинског посвећеника српског језика. Владимир Петровић, данас ментор младим колегама, филигрански приступа послу у време иритантне брзине и површности у медијима.

Ратомир Рале Дамјановић у Радио Београд примљен је 1980. Прошао је све фазе радијског ангажмана: био је репортер, водитељ уредник, коментатор, заменик главног уредника и уредник Културне редакције и Редакције Документарног програма на Програму 202 и у Радио Београду 2.

Пезионисан је 2010. као новинар Радио Београда. Објавио је низ стручних и теоријских текстова у часопису Радио ТВ теорија и пракса.

Написао је књигу о радију Извештај о водостању – записи о радију. За остварења у новинарству добио је Октобарску награду Београда и Злади микрофон Радио Београда за целокупни рад. Угледни је књижевник и познати интерпретатор поезије.

Награда „Радмила Видак“

Жири за доделу Награде „Радмила Видак“ радио је у саставу: проф. др Александар Милановић, председник Савета за српски језик (председник жирија), др Соња Миловановић, уредник у Редакцији за културу и уметност Радио Београда 2 и Сања Милић, заменик главног и одговорног уредника Културно-уметничког програма Телевизије Србије.

Радио-телевизија Србије установила је пре тринаест година награду за лепоту говора која носи име Радмиле Видак, првог лектора Радио-телевизије Београд и велике језичке просветитељке, која се деловањем у програмској свакодневици телевизије и радија истрајно борила за коректност прозодијског интерпретирања и стилску лепоту изговорене речи.

Награду додељују Радио Београд 2 и Културно-уметнички програм Телевизије Србије. Наградe ће бити урученe у уторак, 14. априла 2026, на дан рођења Радмиле Видак, у 12 часова, на свечаности у Каменој сали Радио Београда.

Наизглед мрачна поетика носила је дубоку ноту хуманизма, отпор према комерцијализацији уметности и употреби човека.

„Практично је Тошковић био неко ко је препознао ту болест друштва и ко њега је уметност и оно што је покретач саме уметности да разоткрије саму стварност и да је прикаже онаквом каква она заиста јесте“, каже аутор изложбе проф. др Владислав Шћепановић.

Током седам деценија стваралаштва Тошковић је излагао на око 50 самосталних и исто толико групних изложби.

Његови радови налазе се у многим музејским и приватним колекцијама у земљи и свету, а колекција у Подгорици, граду у коме је преминуо 2019. године, чува успомену на уметника који је био испред свог времена.

„Помереност тих портрета, ликова оптерећеност неким немирима, унутрашњим боловима, патњама, емоцијама. Свиђа ми се та уметност ружнога, што би рекли, то је код Тошковића главно“, истиче колекционар Ненад Радовић.

„Слобода или дигне човека или га уништи. Ја сам само роб уметности“, био је мото Уроша Тошковића. Изложба „Линија која претходи времену“ се може видети до 7. маја.

„Креативно стакло је концепт који се појавио 90-тих година и он подразумева да стакло није ни занатство, а није  само ни уметност већ један интердисциплинарни приступ у коме се експеримент, истраживање и комбинација различитих научних дисциплина комбинује“, каже Христина Микић, директорка Иницијативе Креативно стакло Србије.

Публикација отвара питање како стакло прелази пут од функционалног материјала до савременог уметничког израза, али и како индустријско наслеђе стакларства може постати покретач развоја креативне економије. Аутори текстова наводе неколико препорука.

„Једна је да држава има већу свест ка том индустријском наслеђу, а други аспект јесте приватни сектор који би требало много више пажње да полаже да то индустријско наслеђе чак има и у смислу грађевинских објеката већу вредност и атрактивност него неки нови објекти“, истиче Христина Микић.

Кроз примере из Европе и света, зборник указује на трансформацију некадашњих индустријских простора у центре креативности, али и на нове приступе музеологији, као и растуће интересовање младих за занатство и очување културног идентитета.

„Са поносом истичемо чињеницу да је у протеклом периоду преко стотину аутора указало поверење нашем часопису. До сада је публиковано 135 радова и уз ову 10. свеску негде 15-так, значи укупно 150 чланака разног карактера, метода истраживања“, наводи др Саша Станојевић професор Филизофског факултета у Косовској Митровици.

У часопису су најпре биле заступљене дисциплине из друштвено-хуманистичких наука које у фокусу имају теме везане за топлички крај, иако је од самог почетка био отворен и за теме из осталих области. Временом, у Зборнику су се усталили прилози не само локалног и регионалног, већ и они ширег значаја.

„Значај је у томе што је он био први часопис, тада 2016. године, и остао једини часопис који се бави научним радовима. Имали смо радове из иностранства. Имали смо из Уједињених Арапских Емирата један, један из Хонгконга, из Републике Српске, Црне Горе, наравно из Србије и Енглеске“, прецизирао је Дарко Жарић, музејски саветник Народног музеја Топлице.

Приређивачи и издавачи Зборника посебно су поносни на чињеницу да су, осим афирмисаних аутора, овде публиковани радови младих истраживача, пред којима су, како верују, успешне академске каријере.

„Ја никада нисам прочитао ништа сличније, барем не код Шекспира, и разумем зашто је овај Ричард Други ретко рађен, а типичан је, има неку чудну структуру као неку анатомију пада", рекао је Милан Марић, који тумачи лик Ричарда Другог.

„Постоји тај проблем изгнанства из своје земље, растанак са оцем који је емотиван и та жеља за осветом и за правдом и друго мало је и халапљив, жели да дође до те круне по сваку цену", додаје Војин Ћетковић, који је у представи у улози Хенрија Болинбрука.

Војводу од Гонта тумачи гост из Словеније Игор Самобор.

У подели су и Сања Марковић, Александар Ђурица, Анђелика Симић, Алексеј Бјелогрлић и Данило Миловановић.

Комад су адаптирали Борис Лијешевић и Федор Шили који се са Весном Радовановић потписује и као драматург.

„Шекспир заиста, имам осећај, да је описао у свом делу сва времена, све владавине, све владаре и само треба изабрати прави Шекспиров комад", рекао је редитељ Борис Лијешевић.

Од петнаест драма Вилијема Шекспира које су игране у Југословенском драмском позоришту, највише је постављан Хамлет. Ричард Други, први пут, добио је своју шансу.

Зашто се данас Вајлдер ретко игра у европским позориштима, није питање квалитета његовог дела, већ дубоке туге која одатле избија. Историја књижевности је наравно пуна трагедија, али се нађе мало такве храбре и усправне туге као оне која влада у Вајлдеровим причама.     

Бечки Бург је сада први пут извео „За длаку“. Изврсно у свему, осим збуњености у темпу, која не долази од глумачког ансамбла. Сценографија Олалфа Алтмана је глатка као лед, течна као вода. У њу су бешавно интегрисане видео-апокалипсе Морица Гревенига и преисторијска ватра Томаса Баутенбахера.

Тамо где сценски моментум падне, узрок је неодлучност редитеља Бахмана да Вајлдеров комад постави или као савремену црну комедију, или као егзистенцијални очај људске врсте, суочене са реалним ратовима и масовним убијањем.

Алегорија или тврда реалност, то је дилема. Абсурд или дневне вести.   

Најбоље строфе су катастрофе

Време и место нису искуствене чињенице код Вајлдера. Док човек живи као врста, то је исто као и да живи као јединка. Множина и једнина се претапају у истом људском лицу.   

Реченице које то поткрепљују су расуте кроз читав опус овог аутора. "Постоји само једна историја. Она је почела са стварањем човека и биће завршена кад угасне последњи трачак људске свести. Сваки други почетак и крај су произвољне конвенције“, каже Вајлдер у епилогу „Осмог дана“.

Комад „За длаку“ операционализује управо такву интерпретацију вечности.

У центру радње стоје чланови породице Антробус, од старогрчког антхропос/човек: Џорџ и Меги, њихова деца Хенри и Гледис, кућна помоћница Сабина. Кад их гледаоци виде први пут, Антробуси и Сабина живе у Њу Џерсију, близу Атлантик Ситија. Живе и онда и сада и у Земљином леденом добу ране антропоцене, заједно са мамутима и диносаурусима.   

Сви су они библијски или још ранији архаични ликови. Тата Антробус је Јов, Адам и Ноа. Мама Антробус је Ева. Хенри је Каин који је убио брата Авеља, па се из дијалога сазнаје да су Антробуси некад имали троје деце.

Сабина је Лилит, експлозивни коктел митова од настанка света, сумерски демон, Адамова прва жена и једна од Сабињанки које су Римљани отимали да оснују град.

Гледис је глупи андјео који свему томе треба да подари легитимитет, а родитељима утеху за убијеног Авеља.

Антробуси пролазе кроз три позоришна чина и три апокалипсе. Најпре ледено доба, онда библијски потоп, на крају седмогодишњи рат. По Вајлдеру, рат је настрашнији.

Ентузијазам породице Антробус је неуништив кроз прве две апокалипсе. Увек се надају бољем, увек преживе „за длаку“, заједно са гостима који су се код њих склонили од елемената, Мојсијем, Хомером, музама и сибилама.

Тата Антробус је врло запослен и апсолутно одбија да се покори катаклизмама. Он је вредан проналазач који открива полугу, точак, алфабет, таблицу множења и још много других корисних ствари, увек испочетка. Људска цивилизација заборави точак, он га открије. Људи забораве да су били на Месецу, он пошаље нови тим астронаута на Месец.

Због заслуга за човечанство, тата Антробус постаје почасни председник „Витешког реда сисара“, на церемонији уз океан, минут пре него што променаду Атлантик Ситија прогута цунами.        

Са ратом као трећом апокалипсом ствари не иду тако глатко. Породица и ту преживи „за длаку“, али су ментално уништени. Рат је једина пропаст која није изазвана деловањем виших и природних сила, већ је евидентно људско дело. За рат не постоји релативизација. То сазнање им извуче сву животну енергију.

Осим Каина, коме се рат допао, Антробуси су психички сломљени. Шта даље, како даље, и уопште зашто даље, пита се Бургов првак Николас Офцарек/„Џорџ Антробус“ у дугом монологу на крају комада и рата.  

Цивилизације књиге

Кад дођу до краја, Вајлдер и Бахман се у абдуктивном скоку врате на почетак, да би открили ко су уствари гости Антробусових. Хомер, Мојсије, музе, сибиле, питије и остали пророци и пророчице нису особе, већ књиге. Свако од њих је књига у библиотеци. Свако од њих проговара као књига.

Библиотека која говори је збирна меморија цивилизације на умору. Људи сетите сте ко сте, каже та метафора. Устаните и крените даље. Никад више рата.

У том моменту Бургова инсценација поклекне. „Књиге“ говоре предуго. Свака тражи дужну пажњу. Свака се у монологу обраћа посрнулој људској раси, али комуникација запиње. На стрпљивост „књига“ које стоје около и чекају свој ред, долази нестрпљење гледалаца.  

Позоришне критике немачког говорног подручја користе неколико изговора за пад емоционалне тензије у епилогу. Бахман је могао мало боље да уштима ток и затегне радњу, то није спорно. Али онда долази поразни моменат који нема ништа са Бургом, већ са епохом: Знање људи данас другачије је од оног из 1942.   

Културолошке референце, још живе у Вајлдерово доба, нису преживеле у хабитусу дигиталних генерација. Данашњи људи су заборавили много тога, измедју осталог и оно што никако нису смели, на пример поруку „никад више рата“, која им је послана из Другог светског рата.

Исправна интерпретација представе би гласила: Никад није било више ратова које нико не разуме.

За даље ћемо да видимо

Вајлдер је исте те године кад је драма „За длаку“ први пут играна у Њу Хејвну и Њујорку, добио Пулицера.  

После два претходна за „Мост Светог краља Луја“ и „Наш град“, Валдер је освојио свог трећег Пулицера за комад који у суштини поручује човеку „бежи одатле“, „иди негде другде ако хоћеш да преживиш“, „помери се, ту ће ударити гром“. То медјутим помаже кад ударе природа и богови. Кад удари човек на човека, онда нема помоћи.

Питање да ли је Торнтон Вајлдер био религиозан увек је остало отворено. Он сам је одбио да се изјасни. Са његовим делима је већ нешто друго. Хришћанске религиозне референце су расуте кроз читав опус, у коме старозаветни и новозаветни цитати творе алегоријску окосницу радње.

Ако се „Краљ Луј“ чита без познавања ауторове биографије, спонтани закључак би био да је новелу писао дубоко понизан католик. Грешка, Торнтон је долазио из калвинистичког породичног окружења. Тамо где се у његовим текстовима чита мирење са судбином, у позадини стоји предестинација из учења протестантских пуританаца. Торнтон је напустио пуританце, али они њега нису.   

Без обзира на питања Вајлдерове приватне религиозности, његов опус га и без тога сврстава у хуманизам и спиритуалност хришћанске вере.  

На пример, „За длаку“. Из српског превода наслова се нажалост потпуно губи библијска конотација. Оригинални наслов је „The Skin of Our Teeth“, што је цитат из старозаветне књиге о мученику Јову, у слободном преводу: „Кости ми пробијају кроз кожу и месо, држи ме само опна мојих зуба“.

Ни немачки превод не поштује религиозан тон из наслова оригинала. На немачким сценама се драма зове „Извукли смо се још једном“/ “Wir sind noch einmal davon gekommen“, што је врло близу српског „утекли смо за длаку“.

Да ли је тај „непознати Вајлдеров комад у коме играју глумачке звезде“, како каже „Сабина“/Стефи Рајншпергер у метатеатарском обраћању публици, сада поново актуелан?

Ако се претпостави да следећа апокалипса чека иза угла, врло актуелан. Добра вест је да нема те апокалипсе са којом искусно човечанство неће изаћи на крај.

Лоша вест, то се не односи на апокалипсе изазване људским деловањем, као што су ратови. Апокалипсе тог типа уништавају менталну способност цивилизације да се сети ко је, усправи и крене даље.

И патер фамилиас Антробус се једва сабрао после рата из четрдесетих година прошлог века, а и то само зато што су му писац и редитељ наредили.  

Време је да и српска позоришта играју Антробусе.  

– Да то је био велики изазов, за мене као некога ко није из прве руке везан за ту врсту поетике, и за мене је била једна врста проучавања његовог рада и инспиративног сазнања везаног за његов рад.

Са друге стране, такође ми је значило и познанство са колекционаром Ненадом Радовићем, који је заиста истински колекционар, у оном најбољем смислу те речи. Дакле, не у смислу тржишном, већ је неко ко је заљубљен у Тошковићев рад.

И с једне стране када смо размишљали о томе каква изложба треба да буде у Галерији РТС-а, а везана је за Тошковића, било нам је важно да прикажемо, једну колекцију, једно виђење Уроша Тошковића, али опет по избору колекционара, који има специјалан афинитет за његов рад и који је потпуно предан истраживању о његовом раду, што је реткост, када гледамо данашње колекционаре, који брину само о тржишту, профиту и тако даље. Већ је овде прича заиста о искреној љубави.

Тако с једне стране афирмишемо право колекционарство, с друге стране још једна изложба о Тошковићу која је специфична и из једног другог угла сагледана. Тако да мислим да ће то бити врло занимљиво за овај наше посетиоце.

И Ви као млад уметник бавили сте се човеком. Човек је негде централна тема Уроша Тошковића. Колико вам је близак по том неком егзистенцијалистичком темату?

– По егзистенцијалистичком смислу врло је близак. По самом ликовном изразу не, али по питању онога што представља његов његов цртеж, његов осврт на свет, његово размишљање о постојању у свету, о истини човека у свету, то је једна врста аутентичног израза, за коју ја сматрам, како га све више и више проучавам, заиста сматрам да је он један, рекао бих чак и филозоф, који се кроз естетику изражава у односу на савременост, савремену стварност.

Какав је његов цртеж? На чему настаје, каква је његова линија?

– Прво, имамо ту експресију у односу на свет, имамо експресију у односу на на рано његово детињство на Пелевом бријегу код Подгорице које је обликовало његову поетику у смислу тог првог доживљаја, прве експресије. Затим све оно што му се дешавало кроз живот, та уметничка фасцинација и његова емоционална структура која је реаговала на све, и добре и лоше стране живота, које које је проводио. Врло често су ту биле и неке породичне трагедије и све оно што је обликовало њега као његов емотивни однос, и у односу на све то његова реакција у односу на свет.

И онда имамо врло занимљиве неке његове виралне изјаве које би на први поглед биле баналне, али када их мало боље сагледате шта је хтео да каже, као и кроз његов цртеж, он у ствари осликава трагедију нашег времена, осликава сав тај грабеж, сву ту похлепу, све то што чини ову цивилизацију овом цивилизацијом, као једна врста одбијања да учествује у таквом злочину цивилизације којој припада.

Као такав бунтовник он и одлази са овог света. Дакле, он не дозвољава да има компромис када је у питању и стваралаштво, али и његов живот. Његов живот се поклапа са његовим стваралаштвом. Као ретко који уметник је у томе истрајан и управо зато и после његове смрти његова уметност живи истим интензитетом, ако не и јачим него док је он био са нама.

Иза сваког успеха стајао је раскошан глас, али посвећеност свакој улози.

„Увек је постојала одговорност да представа успе. Била сам непосредна у односу, никад се нисам осећала уображено. Увек сам тражила више од себе и сматрала сам да још то није оно право, још сам ја почетник. Нисам дозвољавала себи да се уобразим“, наглашава примадона Олга Милошевић.

Костим из опере Кармен, фотографије са сцена, награде и лични предмети омогућавају посетиоцима да завире у свет једне примадоне.

„Желео сам да прикажем њену каријеру, која је изузетно богата. Ту има фотографија које су махом све биле црно-беле, међутим, моја колегиница Јелена Ратковић која је дизајнер изложбе, и ја смо обојили слике и трудили се да што верније и што квалитетније обавимо, да сликама дамо један нови квалитет“, наводи Драган Стевовић, аутор изложбе.

Изложба „Олга Милошевић на сцени Народног позоришта" отворена је на рођендан уметнице. Повод је награда за за животно дело које је 2024. године добила од Удружења музичких уметника Србије.

Сада је за улогу Госпа Ноле у истоименој представи по тексту Исидоре Секулић, проглашена најбољом глумицом прве вечери и ушла у конкуренцију за велику награду 30. Глумачких свечаности.

„Она заиста јесте врло отресита храбра и снажна, али је са друдге стране врло рањива и туђа како говори за себе”, рекла је Милановићева.

Поводом јубилеја у репертоар су укључена и позоришта из региона. Вечерас наступа Звездара театар са представом Уна, Народно позориште Сомбор извешће Глембајеве, копродукција Народних позоришта Републике Српске и Београда доноси Госпођу Олгу, а Македонски Народен театар наступа са Нушићевим Народним послаником.

„Овогодишњи фестивал је баш у славу глумачког пута Миливоја Живановића. Јер он је сам рекао моје глумачко-уметничко детињство је Нови Сад, моја младост је Скопље, а моје зрело доба је Београд”, каже Молина Фотез Удовички.

Током три деценије, Глумачке свечаности чувају сећање на Миливоја Живановића који је оставио неизбрисив траг као уметник, а новим генерацијама отварају врата да стварају и развијају се.

„Позоришна уметност има незамењиву улогу у сваком друштву. Она нас учи емпатији, развија нашу способност да разумемо друге, подстиче критичко мишљење и чува слободу израза”, изјавила је директорка Центра за културу Пожаревац Галина Перић.

Фестивал прати изложба фотографија Небојше Глоговца из Позоришног албума, Музеја позоришне уметности Србије, ауторке Мирјане Одавић.

Комад, искључиво написан у стиху, прати последње године владавине Ричарда Другог који, под утицајем војводе Џона од Гонта, постаје самовољни владар, ставља се изнад закона и тако, у најближем окружењу, ствара смртне непријатеље.

Улогу Ричарда Другог тумачи Милан Марић, војводу од Гонта гост из Словеније Игор Самобор, док војводу Хенрија Болинбрука, прво следбеника, а затим љутог непријатеља који га свргава са трона – Војин Ћетковић.

„Разумем зашто је Ричард Други ретко рађен, а типичан је. Има неку чудну структуру као анатомију пада и психолошку и филозофску анализу. Неки есеј филозофски о тој промени, како се лако дође до грешке када имаш апсолутну моћ“, наводи Милан Марић, тумач насловне улоге.
„Постоји тај проблем изгнанства из своје земље, растанак са оцем који је емотиван и та жеља за осветом и правдом. И друго, мало је и халапљив, жели да дође до круне по сваку цену“, каже Војин Ћетковић-

Комад су адаптирали Борис Лијешевић и Федор Шили који се са Весном Радовановић потписује и као драматург.

Идеја је била да се пронађе комад који комуницира са данашњим временом и да се споје неки од ликова којих је више од тридесет код Шекспира.

„Шекспир се увек узима да би се говорило о времену у ком се налазимо. Шекспир је описао у свом делу сва времена, све владавине, све владаре и само треба изабрати прави Шекспиров комад и у њему потражити одговоре где смо данас, шта нам се дешава, ко су ти људи око нас, ко смо ми сами и како ће се све ово завршити“, истиче редитељ представе.
У представи о моћи, завери, политичким сплеткама и шта остаје од краља када му се одузме круна, играју и Александар Ђурица, Сања Марковић, Анђелика Симић, Алексеј Бјелогрлић и Данило Миловановић.

Награђени су Теодор Винчић за улогу Хористе и Адријана Синглтона и Весна Чипчић за Хористкињу и Лејди Нарборо у представи Слика Доријана Греја, као и Ана Крстајић за музику и Биљана Гргур за костимографију и посебан уметнички допринос.

Годишња награда је припала Виту Тауферу за режију представе Народни посланик, а за улоге у тој представи награде су добили Драган Мићановић као Јеврем Прокић и Наташа Нинковић за улогу Спиринице.

За улогу Срете у Народном посланику Срђану Тимарову су припале Годишња награда и Награда за лепоту говора „Др Бранивој Ђорђевић“.

Награда „Небојша Глоговац“, коју су 2021. године установили ЈДП и Град Београд за изузетну уметничку креацију младог глумца, додељена је Марти Богосављевић за улогу Данице у Народном посланику.

На свечаности су додељене и Годишње награде за изузетан допринос високим стандардима пословања куће, које су добили мајстор позорнице Бојан Симић, реквизитерка Снежана Марковић, дизајнер светла Драган Арсенић, гардероберка Снежана Мирковић, као и Тамара Ђуровић и Бранислава Радовановић за креацију сценске маске.

Кад су га преузели Римљани, Ерос је постао Амор, па Купидо, син Венере и Марса. Други су расли, Ерос се смањивао и свеједно остао владалац света, не само у књижевности. Amor vincit omnia, констатовао је Вергилије пре два миленијума, љубав све побеђује.

„Љубав је одувек била повезана са другим снажним емоцијама као што су мржња, љубомора, или завист. Такви компликовани осећаји срећу се у културној историји увек у сличним констелацијама. На све то, љубав је увек била социјално интегрисана и друштвено контролисана, више прича о браку, потомству и наслеђивању, него о универзалној емоцији“, напомиње Бернхард Фец, директор Музеја књижевности.

Разне су љубави, али једна увек привлачи пажњу савременика више од других: романтична љубав. Ша би били књижевност, сликараство или филм без романтичне љубави, која уз то мора да буде трагична да би била примећена. Срећне љубави су уметности досадне, то најбоље зна Холивуд.

„Било је једноставно пронаћи трагичне љубави. Класичан пример су Ромео и Јулија. Или Данте, који је своју недостижну Беатриче претворио у књижевну фигуру. Има и истинитих прича, као она о Абелару и Елоизи, филозофу који се заљубио у ученицу. Елоиза је затруднела, Абелар кастриран; онда су писали љубавна писма, на крају и сахрањени заједно. То се рачуна у срећан крај“, наводи Катарина Каска, директорка Збирке старих рукописа.

„Романтична љубав је проналазак с краја 18. века. У тадашњој литаратури све је пуно врелине, сви пате и говоре о срцу. Када Гете пише писмо пријатељу, шаље пољупце и загрљаје, што је био стил времена, не аутоматски пример геј-љубави. Антика такође познаје романтичну љубав, али обично у контексту као рат или самоубиство“, додаје Фец.

Поред оног љубавног, у историју је ушао још један Вергилијев цитат, Labor vincit omnia – Рад све побеђује. Нико међутим није оставио цитат Bellum vincit omnia – Рат све побеђује, а то се управо догађа. Имерзивне изложбе о рату теку на све стране, тим пре треба ценити ове о љубави.

Четрдесетосми Салон архитектуре преиспитује архитектонску праксу у контексту глобалних процеса попут климатских промена и миграција, али и локалних друштвених околности.

„У односу на можда претходне године, уочене су неке нове теме, неке актуелне теме и на глобалном и на европском плану, као што су рецимо тема рециклаже или reuse. Ове године више радова је посвећено управо томе како постојећи грађевински фонд обновити, како га искористити у складу са принципима одрживости и заштите наслеђа, и уопште неког неговање културне и архитектонске баштине као такве“, наводи архитекта др Небојша Аантешевић, кустос Салона архитектуре и МПУ.

На јавни конкурс за учешће пристигло је укупно 275 радова, од којих је жири одабрао 114 за излагање. Селекција обухвата реализоване пројекте, идејна решења, истраживања, студентске радове, публикације, као и радове из области архитектонске фотографије и различитих акција и догађаја.

„Наш задатак је био тежак. Покушали смо да прикажемо оно што је најрепрезентативније. Тако да смо се потрудили да изаберемо оно што можемо да кажемо да осликава архитектонску продукцију и архитектонске изазове у нашем граду и у нашој земљи. Архитекте имају један јако тежак задатак, а то је да учине живот квалитетнијим и бољим за своје грађане. Врло често у јако тешким условима и са врло скромним буџетом“, напомиње архитекта Татјана Јоксимовић, члан Жирија.

Салон архитектуре осликава улогу архитектуре у друштву, уз критички осврт на савремену продукцију и биће отворен до 5. маја.

Најављен је и богат пратећи програм који обухвата радионице за децу, панел-дискусије, јавна вођења кроз изложбу, као и свечану доделу награда и признања 16. априла.