Ова награда додељује се у седам категорија, а признање Витез српске културе припало је Радио Београду поводом века постојања. Награду је примио директор Милан Недић, уз речи да ово признање припада свима који учествују у стварању програма.

„Сто година Радио Београда је сто година свих електронских медија у Србији. Од Радио Београда настале су и многе друге радио станице, настала је и телевизија Београд, затим и многе друге телевизијске станице, тако да је Радио Београд зачетник свих електронских медија у Србији. Радио Београд је увек био храм културе, информисања, квалитетне музике и лепог говора. Ово признање је за генерације које су биле, за оне које су сада и надам се за оне које долазе", рекао је Недић.

Жири Видовданских културних свечаности одлучио је да Плакету Витез српске књижевности додели песнику, есејисти , прозном писцу и ликовном критичару Драгану Јовановићу Данилову.

Плакета Витез српске глуме припала је барду српског глумишта Војиславу Воји Брајовићу, док је Витез српског сликарства Марко Тубић.

Витез српског спорта је текводисткиња Милица Мандић, која је у својој две деценије дугој каријери освојила чак четири златне медаље. Витез српске медицине је професор доктор Александар Томић, док је Витез српске привреде предузеће МЦС систем из Пожеге.

У програму су учествововали и драмска уметница Мина Лазаревић, као и певачко друштво „Прело" из Београда.

Видовданским свечаностима почело је Златиборско културно лето и обележавање Дана општине Чајетина.

„Одрастала сам уз Микине песме и много сам срећна да вечерас имам прилику да говорим његову поезију. Толико су снажне његове речи, допиру право до срца и иако се чини наизглед да су то неке једноставне ствари, у суштини јесу једноставне, али су добоко филозофске“, каже Бранка Пујић, дамска уметница.

„Предајем још увек на Учитељком факултету у Београду студентима друге године и могу вам рећи да је Мика Антић култни песник, митски песник. Они чак и не знају да он и данас постоји, односно не знају од када до када је живео, али знају његову поезију напамет“, наглашава књижевник Радомир Рале Дамјановић.

Награда „Раша Попов“ ове године уручена је композитору и музичком педагогу Јовану Јоци Адамову. Меморијал Мике Антића и Раше Попова својеврсна је недеља културе где се афирмише песништво и уметност као манифестација на којој би селу Мокрин позавидели и већи градови.

„И кренули смо пре четири године уз подршку ректората. Ректорка Иванка Поповић је тад била, господин Владан Ђокић, који ју је наследио, исто је то подржао, и тај Театријум постаје битан многима, не само нама“, додаје гост Јутарњег прогрма.

Уведене су мног новине. Већ трећу годину заредом играју се бесплатне представе за децу од 11 сати, захваљујући подршци Фондације Алек Кавчић.

Четврту сезону отвара концерт „Београде добро јутро“ музичара који су се окупили у групу коју су назвали „Театријум“.

„То су музичари: Вили Брајовић је био члан Златних дечака шездесетих година. Они су прву плочу снимили у иностранству. Душан Вујовић, кога знамо као бившег министра економије, он је свирао у дубровачкој групи Викторија. Влада Јеленковић је био овде дуго уредник научног програма и директор Музеја Никола Тесла. Влада Таушановић и Дуда Безуха ће с њима свирати“, наводи Тика Станић.

После музичког дела свечаног отварања, Владан Гајовић и Тика Станић ће говорити стихове и неке текстове Душка Радовића.

Театријум отвара циклус „Прваци“

Театријум, који ће радити од 1. јула до 30. августа, отвара циклус „Прваци“ – испитне представе које су урадили студенити првих година Академија уметности из Београда, Новог Сада, Бања Луке и Приштине. Улаз на ове представе је бесплатан, захваљујући сарадњи са ЦЕБЕФ-ом.

„Онда се надам да ће та деца, која ће једног дана бити прваци својих позоришта, памтити тај простор као место где су први пут професионално наступили. И да онда неће дозволити да икада позориште угасне у том простору“, очекује Станић.

Током јула и августа, публику очекује изузетно разноврстан репертоар, чак 80 представа и неколико премијера. Из продукције позоришта Театријум стижу нам премијере представа Мушица и Зоолошка прича, рађена у копродукцији са ЦЕБЕФ-ом.

Поред уметничких академија, којима ће почети сезона, у Театријум ће се изводити, поред сопствених продукција, и представе у продукцији Театара Вук, Ферзенг продукције, Театар Балкан Нови Покрет, Југоарт и многих других.

Осим тога, публика ће имати прилику да види и најгледаније представе из претходних сезона.

Радост рада и стварања

Тика Станић истиче да су награде, признања и одликовања ефемерне ствари, али је важно задржати у себи радост бављења својом професијом коју је одабрао и после 40 година.

„Ништа вам не вреди ако одлазите несрећни, намргођени, ако радите рутинерски, ако то радите јер морате, јер вас чека још годину дана до пензије. Ако успете да сачувате радост рада и радост стварања, онда сте ви успешан човек. И ја се трудим да будем успешан у том смислу да ми није тешко“, напомиње гост Јутарњег програма.

А када је мера успеха једног позоришта у питању, она се може гледати по публици. Публика која долази у Театријум је разнородна.

„Тако да, мислим да нам то некако омогућава континуитет. Да ли ћемо ми бити ту или неко други, потпуно је свеједно. Важно је да позориште у срцу града живи, поготово што се то дешава преко лета, кад професионална позоришта не раде, и кад велики број наших људи, жељних позоришта, који живе у иностранству или долазе ту преко лета да обиђу у породицу и немају ни прилику да виде неку од позоришних представа, ево ми смо ту, ми не идемо на одмор већ неколико година“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму Тихомир Тика Станић.

Постоји огроман број могућности за сарадњу, размену знања и идеја, умрежавање наших креативаца, али и развој тржишта између наших земаља истиче Ана Илић, директорка „Ложионице“ и Платформе Србија ствара.

„Јужна Кореја један је од светских лидера у стратешком приступу развоју креативних индустрија, што је резултирало креирањем Kej-поп музичког жанра и светски популарним и награђиваним филмовима и ТВ серијама, међу којима и Паразит који је освојио чак четири Оскара. Такође, постоји велико интересовање њихових продуцената за снимањима у Србији, а сећамо се и да је популарни Јужнокорејски певач Парк Џи-хон у Београду снимио чак два спота, од којих један има готово 700.000 прегледа. Важно је нагласити да је управо Бусан центар за креативних индустрија за читаву Јужну Кореју, кoja je надалеко познатa по својој гејминг индустрији, a у којој је Србија европски лидер. Због тога је сарадња платформе Србија ствара и 'Ложионице' са овако важним партнером од великог значаја за Србију.”

Такође, представници Агенције за промоцију ИТ индустрије у Бусану (БИПА) позвали су представнике Србије да учествује na фестивалима садржаја „Busan Indie Connect Festival“, светски познати фестивал инди игара који се одржава сваке године у Бусану као и на „Busan Global Vebtoon Festival“.

„Задовољство нам је што смо успоставили систем сарадње са Србијом, водећом земљом у Источној Европи када је реч о ИКТ и сектору креативних индустрија у којима постоји и огроман потенцијал за додатни раст. Та сарадња ће да негује и допринесе додатном развоју индустрије садржаја и креативних индустрија са високом додатном вредношћу”, истакао је Ким Те-џол, генерални директор Агенције за промоцију ИТ индустрије у Бусану (БИПА).

Нобеловац Абдулразак Гурна, рођен је у Занзибару и у Енглеску је стигао као избеглица пре више од пет деценија. У романима је истраживао намерно брисање афричких значења, легенди и културних перспектива као једну од главних последица европског колонијализма.

„Важно је читати књижевности из различитих делова света. Као прво, књижевност нам причињава задовољство, огромно задовољство коме није циљ да нас насмеје или разоноди, већ задовољство које нас заокупља и проширије нам видике. Ако не осећамо ово задовољство док читамо књигу, престајемо са читањем и одлажемо то штиво”, изјавио је Гурна.

Он је писац који по свему подсећа на нашег нобеловца Иву Андрића, рекао је директор Андрићевог института Емир Кустурица.

„Нама је врло значајно да неко ко паралелно говори о колонијализму и о посљедицама колонијализма у Африци, неко ко је написао романе у којима се увјек странци присутни, а има ли ко боље да зна шта значи кад су странци присутни од нас”, каже Емир Кустурица, идејни творац и директор Андрићевог института.

Због посвећености песми и свему што неимарски, зналачки гради, Великом наградом Иво Андрић, награђен је за збирку песама Тобоган и Саша Радојичић. Жири каже да он зна све што треба знати о стиху, о песми.

„Оно што чини песник, а под тим подразумевам све оне који учествују у изградњи уметности речи, па дакле и приповедача као што је био Иво Андрић, јесте да што више, што боље прочисти свој језик како би био што сличнији том језику светитеља и анђела“, рекао је Радојичић.

Андрићев институт који девети пут додељује Велику награду Иво Андрић, уз подршку институција Републике Српске, епицентар је интеркултурног дијалога и стварања.

„Стати и примјетити један огроман напор и успјех, интелектурални напор да се направи ремек дјело у областима којима се бавите заиста је велико и треба да буде примјећено управо од институција које формира друштво да би се управо таква дјела на овај начин, на овај дан овдје наградила”, изјавио је Милорад Додик, председник Републике Српске.

У оквиру Видовданских свечаности у Андрићграду, наступао је и „Аморосо дуо” и отворена је изложба Славка Крунића Двојност портрета.

А када уђу, разгледање експоната и гледање филма о нашем највећем проналазачу траје скоро сат времена, на колико се и смењују групе.

Велики део заоставштине Николе Тесле налази се у депоу Музеја у Крунској улици – с разлогом, изложбени простор простире се на само 200 квадратних метара. Када се Музеј 2027. године буде преселио у некадашњу фабрику хартије Милана Вапе, или познатији Југошпед, на располагању ће имати чак 4.000 квадратни метара, зато стручњаци Музеја већ осмишљавају нове поставке.

„Припремили смо све документе који су неопходни пре свега за безбедно пресељење Теслине заоставштине како бисмо имали боље депое за безбедно чување. Други део приче односи се на изложбену поставку и то је онај креативни, интересантни део посла, где ћемо имати прилику да на већем простору посетиоцима прикажемо, више предмета, али и више прича везаних за Теслин живот и његов рад , и већи број радних модела Теслиних изума“, рекла је Ивана Зарић, виши кустос Музеја Николе Тесле.

На новој адреси, у вишеструко већем простору, моћи ће да се изложе експонати попут кревета и фрижидера које је Тесла користио током десетогодоишњег боравка у хотелској соби у Њујорку, као и библиотека, лична преписка и сандуци у којима су у Србију стигле његове ствари.

На реплици трансформатора јачине 12 милиона волти већ се ради.

„Сада ћемо имати прилику да направимо још неки од Теслиних изума, то је захтеван и дуготрајан процес који подразумева комплетирање техничке документације на основу Теслиних оригиналних цртежа, патената и фотографија које су сачуване, како би експонати могли да се направе и да буду што верније копије изума које је Тесла направио крајем 19. и почетком 20. века“, додаје Ивана Зарић.

Зграда некадашње фабрике хартије Милана Вапе, а од средине прошлог века Југошпеда простире се на 4.000 квадратних метара и деценијама се користила као мегацински простор.

Власници фирме добили су рок да се иселе до 30. септембра.

Није необично да историјски објекти добију нову намену као објекти културе.

Првобитно је Музеј из Крунске требало да буде пресељен на Дорћол у Термоелектрану „Снага и Светлост", затим у зграду Старе поште. Али се од тога одустало, па је пронађена трећа локација у Булевару војводе Мишића 10.

Савска улица 2. биће адреса новог Музеја и позоришних сцена.

Рок за израду пројекта, извођење радова и опремање оба објекта је јун 2027. године.

Изложба представља тридесетак сликара Нове стварности: Веристе, који су уживали у формама ствари, и магичне реалисте који су преносили снове. Овај други стил се доживљава амбивалентно – да је одшкринуо врата нацизму, али и оставио дубљи траг у светској уметности, у делима Балтуса, Фриде Кало или Салвадора Далија.

„Магични реализам је посебан правац који се храни из невидљивих и митолошких светова и шири атмосферу меланхолије и тежине. Одатле је лако предвидети апокалипсе, преко тематике три плана: Упозорење – шок – резигнација. Неки од сликара тог правца су побегли од нациста, неки никад нису схватили шта се догодило, док су поједини постали уверени национал-социјалисти“, каже кустос Ханс Петер Виплингер.

Таквих правих нациста на овој изложби нема. Има моралног ескапизма. Карл Хофер, који је говорио да му треба нешто архаичније од дневне политике. Његов Јован Крститељ у пустињи је управо то, архаична завеса преко индустрије смрти. Франц Радзивил, сликар магичног реализма, би био уз нацисте, да га нису презрели као дегенерисаног. Колективни суд не постоји, сваку биографију треба истражити појединачно. Профетизам Нове стварности одјекује и данас.

„У многим делима се препознаје сличност с данашњицом. Страхови су исти – од индустријализације, модернизације, технике, или рационалне мисли. Поларизација апсолутно леве и десне позиције расте, друштва су све грубља у опхођењу“, истиче Виплингер.

Берлин је пре једног века био најлибералнији у Европи, онда је почела регресија. Сликари тог правца мало су познати, ако нису звезде као Бекман, Дикс или Грос.

Из малих трезвених ствари је Немачка ускоро повела још већи рат. За њега нису били криви вајмарски сликари, поготово кад се зна да су већину њих нацисти ставили у групу дегенеративне уметност. Neue Sachlichkeit свеједно остаје изразито тужан пример да добре намере у уметности нису никаква гаранција мира у политици. Ко хоће рат, нађе пут.

„То је завет усађен у само средиште идентитета српског народа. Дело Светог кнеза Лазара и његових јунака јесте аршин којим вековима меримо вредност сопствених подвига. Видовдан се у нашој култури уздигао у митске висине и остао оријентир са сваке историјске и географске тачке нашег постојања. Вођени његовом симболиком пребродили смо највећа искушења са којима се један народ могао суочити“, навео је министар одбране.

Нагласио је да народно предање о Косовском боју велича витештво и свесну жртву у одбрани своје државе и вере, осуђује неслогу и презире издају.

„Та нам је легенда кроз таму ропства осветљавала пут ка ослобођењу и обнови српске државе. Дух Косовског завета окупио је устанике у Орашцу и Такову, крепио српску војску у оба балканска рата. Наши су га преци са собом носили преко ледених беспућа Албаније и бојишта Солунског фронта. Најзад, видовданска знамења била су присутна и на бојним пољима Другог светског рата, као и у данима одбране од агресије НАТО 1999. године“, додао је министар Гашић.

Обраћајући се присутнима, министар одбране рекао је да је Крушевац престони град кнеза Лазара Хребељановића, одакле су српски витезови са својим владаром кренули на Косово поље да се сретну с вечношћу.

„Од данас је Лазарев град домаћин достојног и симболичног културног догађаја – изложбе посвећене Косовском боју коју приређује Војни музеј из Београда. Осећам посебно задовољство због прилике да вам се као министар одбране и рођени Крушевљанин тим поводом обратим. Војни музеј је установа културе у саставу Министарства одбране, јединствена у Србији. Она више од једног века чува и јавности показује сведочанства наше богате и часне војне историје. Пред нама је данас један део ризнице Војног музеја који се односи на Косовску битку и њено историјско и културно-уметничко наслеђе. То што се одиграло на Газиместану 1389. године остаће заувек у свести нашег народа. Нека овај догађај буде још један камен у споменику бесмртности косовских јунака“, истакао је министар Гашић и прогласио изложбу „Косовски бој – жива историја Србије“ отвореном.

Заступник директора Војног музеја, потпуковник Мирослав Секулоски, рекао је да су празници попут Видовдана добар повод да се кроз музејску баштину, насталу у периоду од 14. до 20. века, још једном осветле бројне историјске личности и епизоде из војне историје Србије.

„Пред вама су музејски предмети који нас подсећају на значај Видовдана у српској историји. На првом месту моћи ћете да видите аутентичне примерке наоружања и војне опреме из касног средњег века какви су коришћени у време Маричке и Косовске битке и одбране српских земаља Мрњавчевића, Лазаревића, Котроманића и Бранковића од надирања османских освајача. Изложба је приређена захваљујући дуготрајном раду више нараштаја на прикупљању, чувању и презентовању музејских предмета“, навео је заступник директора Војног музеја.

Изложбу „Косовски бој – жива историја Србије“ чине три тематске целине које хронолошки приказују период националне историје од распада Српског царства после смрти цара Стефана Душана до владавине деспота Стефана Лазаревића. Изложбена поставка приказује догађаје који су довели до Косовске битке, сукоб српске и османске војске из 1389. године, као и последице битке. На изложби су приказани делови аутентичног наоружања и војне опреме које су користиле српска и османска војска, копије средњовековних фресака и печата, као и историјске карте и модерне реконструкције изгледа српских ратника из тог периода.

Отварању изложбе присуствовали су вршилац дужности секретара Министарства одбране Небојша Николић, вршилац дужности помоћника министра за људске ресурсе Синиша Радовић, шеф Кабинета министра одбране бригадни генерал Горан Момчиловић, начелник Кабинета начелника Генералштаба пуковник Слађан Христов, представници Министарства одбране и Војске Србије, градоначелник Крушевца Иван Манојловић, представници локалне самоуправе и бројни гости.

Изложба „Косовски бој – жива историја Србије“ биће отворена за све посетиоце до 15. јула 2024. године.

„Јесте мени битна награда, али морам да кажем да и све колеге које су биле на колонији, нас 11, и они су стварно дали допринос. Сви су различити, с тим да, ето, жири је одлучио да ја као вајар добијем награду, а у питању је било сликање акварела“, наводи Владимир Антић, најуспешнији млади уметник на ликовној колонији „Видовдан 2024“.

Антић је добио награду „Димитрије Поповић“, а награда „Лонгин“ додељена је историчару уметности, редитељу, сценаристи и ликовном критичару, Ђорђу Кадијевићу, за свеобухватно ликовно стваралаштво. Због болести није могао да буде у Грачаници, али је послао видео поруку.

„Увек сам га ценио и уважавао као једног од највећих мајстора, нарочито иконописа, а и фрескосликарства у читавом нашем средњем веку. Једино чему се нисам надао да ћу једног дана добити награду која ће носити његово име“, каже Кадијевић у видео-поруци.

Кроз ликовну колонију прошло је стотине уметника. Немерљив је њихов допринос на формирању младих сликара из српских средина на Косову.

„Њихова синергија ствара позитиван утицај који подстиче креативност и доноси нову наду за младе ствараоце, истовремено обогаћујући искуство свих учесника и посматрача“, рекла је Милица Костић, кустоскиња Галерије уметности Приштина.

Пре изложбе, у Дому културе у Грачаници, промовисан је Видовдански гласник, часопис посвећен култури и уметности. Гласник доноси текстове који критички, али и на друге начине, проматра српску културну, књижевну и друштвену стварност.

У оквиру свечаности промовисан је нови број часописа Стремљења, из делатности новинско издавачког предузећа „Панорама – Јединство".

„Издавачки концепт наше куће јесте био и остаје публиковање стваралаца са простора Косова и Метохије, јер све док се овде, на овим просторима, пишу и читају ћириличне књиге, Срби имају будућност“, наглашава Рада Комазец, директорка НИЈП „Панорама – Јединство".

Поред четири броја часописа Стремљења, издавачка кућа НИЈП „Панорама – Јединство" представила је и књиге Драгомира Костића, Срећка Симића, Наде Хаџи Перић, Ранка Ђиновића и Ратка Стоиљковића.

„Велико је нестрпење зато што, између осталог, наше представе су јако радо гледане, много су тражене, нема тих термина који се не продају одмах, за неке представе посебно, а ми немамо довољно дана да их изводимо. Немамо своју кућу, немамо места где можемо да држимо свој фундус, костиме, сценографију. Заправо смо осам година постанари”, каже глумица.

Директорка Позоришта Маша Михајловић каже да је 22. априла коначно завршена цела процедура око тендерa, и да су званично и започети радови на реконструкцији за коју је планирано да траје 500 дана.

„Прва два месеца су само предвиђена рушења, али будући да се кренуло, ми смо задовољни и срећни зато што кренуло је, и биће онда и сигурно готово. Сада се припремају сви простори за потпуно нови изглед, потпуно се раде нове инсталације, решава се водовод, искључена је струја, буквално се решава све, и водовод, и канализација, и електродистрибуција, и грејање. Мењају се међуспрат и први спрат, ротирају се, тако да ми са међуспрата одлазимо на први спрат са канцеларијама. Док ће доле већ бити простори за гардеробе, радионице, неке за шминкерницу, за глумачки бифе, за део који се тиче неких делова за технику у вези са сценом”, рекла је Михајловићева.

„Сама сцена остаје на месту на ком је била, у задатим габаритима у којима је била, јер ми се реновирамо у згради која постоји дуже и од позоришта, тако да не можемо ту да мењамо. Гледалиште ће бити смањено за неки мањи број, рецимо са 290 на 270 седишта, али све у свему биће потпуно нова опрема, потпуно нови изглед у сваком контексту, и визуелно, и сигурносно”, додала је.

„Ја се надам да ћемо се после дуго времена сви окупити на тој адреси, јер ми смо сад раштркани, представе се играју у театру Вук, ево ми смо овде са канцеларијама у Лазе Пачуа, а имамо радионице, имамо магацине, тако да ја верујем да ћемо се сви тог првог дана окупити, што на сцени, што у гледалишту, и надам се наздравити успешном почетку, неком новом почетку“, каже директорка Позоришта „Бошко Буха“ Маша Маихајловић.

Недавно је одржана премијера представе позоришта „Бошко Буха” – Твоје и моје.

„То је ауторски пројекат Бориса Лијешевића. Редитељ је то назвао – дечија представа за одрасле, односно тиче се наших приватних сећања, дакле шта је оно што прво помислимо кад је наше детињство у питању, чега се прво сећемо? И онда свако од нас имао неку причу, неко време, неки догађај, доживљај, неку појаву, неку боју, неку музику, неку песму, неког друга, другарицу, баку, деку. ...”, испричала је глумица.

Додала је да је у представи, када је реч о публици, свако пронашао себе у неком од њених делова, док је код глумаца „пробудила децу“.

Сезона позоришта „Бошко Буха“ је том премијером затворила веома успешну сезону. Посебно велику заинтересованост је остварила представа Убиство у Оријент Експресу, као и Пигмалион.

Награда „Васко Попа” има за циљ да афирмише савремену српску поезију, уважавајући доприносе Васка Попе и његово непроцењиво служење модерној песничкој речи.

Досадашњи добитници сведоче о високом угледу Попине награде будући да су међу најзначајнијим актерима послератне модерне српске поезије од Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Боре Радовића, Радмиле Лазић, Душка Новаковића, Драгана Јовановића Данилова, до Бојана Васића, Стевана Брадића, Тање Ступар Трифуновић...

Награда се састоји од Повеље с Попиним ликом, рада академског сликара Милана Блануше, и новчаног износа.

На конкурс су пристигла 59 наслова изашла 2023. Жири је након три седнице донео једногласну одлуку да се награда додели Ани Ристовић За наслов Ту, чији је издавач „Архипелаг", Београд.

Ана Ристовић (1972, Београд) завршила је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Објавила је књиге песама: Сновидна вода (1994), Уже од песка (1997), Забава за доконе кћери (1999), Живот на разгледници (2003), Око нуле (2006), П. С. (изабране песме, 2009), Метеорски отпад (2013), Нешто светли (изабране и нове песме, 2014).

Њене песме су превођене на бројне језике и заступљене су у више домаћих и страних антологија, а појединачне књиге су јој преведене на немачки (So dunkel, so hell, 2007, превод: Фабјан Хафнер), енглески (Directions for use, 2017, превод: Маја Тереф и Стивен Тереф), словеначки (Življenje na razglednici, превод: Јана Путрле и Урбан Вовк), словачки (Pred tridsiatkou, 2001, превод: Карол Хмел), мађарски (P.S., Versek, 2012, превод: Роланд Орчик, Бенчик Оршоља) и македонски језик (П.С., 2016, превод: Никола Маџиров).

Добитница је „Бранкове награде“; награде „Бранко Миљковић“ и награде Сајма књига у Игалу; немачке награде "Hubert Burda Preis“ за младу европску поезију (2005); награде „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2010), као и „Дисове награде“ за целокупан песнички опус (2014).

Поред тога што пише поезију, преводи са словеначког језика, с којег је до сада превела више од двадесет књига савремене словеначке прозе и поезије. Живи у Београду.

О збирци Ту

Збирка песма Ту доноси снажно и континуирано низање песама, са унутрашњом организацијом која почива на груписању засебних мотивских целина. Књига се креће кроз различите просторе, спољашње и унутрашње, почевши од Корчуле и Јадрана, преко Београдских улица и станова, соба и тераса, тржних центара, апотека, продавница и пијаца, школа и игралишта, па аеродрома, са кога стижемо у Кину, у Хонг Конкг, у Вухан, па се враћамо назад до Београда, кроз празне пандемијске улице, током лета и јесени, дана и ноћи, кроз сан и јаву, да би се поново нашли на месту нашег поласка, на Јадрану, и коначно ступили у саму песму.

Читав овај низ локација указује на проблеме везане за тај фамозни прилог „ту“ из наслова збирке, јер лирски субјект који нам се обраћа опстаје у непрестаном одласку и доласку, као и у протоку времена који се никако не може зауставити. Једноставно говорећи, све песме у овој збирци покушавају да разреше енигму присуствовања, значење тога „бити ту“, овде и сада, поготово ако су они наше овде и сада, смештени у ужи или шири географски простор наше земље у њеном актуелном историјском тренутку.

Датом задатку поезија Ане Ристовић, у овој, као и у претходним збиркама, не приступа из неке мутне метафизичке раздаљине, већ полази од онога што нас непосредно окружује, од људи и њихових поступака, простора који су настанили, емоција које их испуњавају и воде, као и живог и неживог света. Она је изградила своје место у обичном, најобичнијем свету свакодневице, у коме проналази скоро све своје метафоре и поређења, све своје загонетке и разрешења, стрпљиво чекајући да песничка мудрост проговори из онога што нам је тако близу да га више и не примећујемо („Биће то најважнији дан / у твом животу / а у њему се неће десити / ништа посебно“, стр. 22).

То такође значи да је њена поезија на један фундаменталан начин поезија опажања, заснована на дубокој и непоколебљивој вери у овај свет, испуњен свим његовим тривијалностима и ситницама, обичностима и баналностима. Њен поглед је зато егалитаран будући да свим овим појавама додељује једнако достојанство пажње, проналазећи у њима њихову обичну истину, која постаје основ њихове лепоте.

И са овог становишта, значење тога „ту“ се појављује као опасност и као шанса: опасност од губитка нашег личног, непоновљивог постојања и шанса да се оно упркос свим индивидуалним и колективним претњама успостави и одбрани. Она зато врло добро сагледава парадоксе који нас непрестано одвраћају од нашег „ту“: попут радног века, који прети да прогута читаве наше животе („Постоји ли онда неки други век / сем оног на сваких сто година / и радног? . . . Љубавни век се не помиње“, стр. 78); сукоба који дале људску заједницу на основу фантазија заснованих на пореклу („Корење се не расправља / Корење се увек преплиће“, стр. 77); немилосрдне логике потрошачког друштва која производи незаситу глад за робама, а истовремено ускраћује средства да се ова глад задовољи („Деца се шетају кроз тржне центре / са стодинарком у џепу осталом од ужине / њом не могу да купе ни милкшејк у McDonaldsu“, стр. 42); и коначно, масовне естетике, у виду потребе да се све „улепшава“, што такође значи фалсификује – предмети и појаве, мисли и речи, односи међу људима, бол и смрти („Ви упорно желите да живите цветни аранжман“, стр. 94). Сви ови парадокси одвраћају нас од сучељавања са оним оним најобичнијим, од чега се састоји наш живот.

Наспрам њих налази се поезија, као могућност и стратегија повратка нашем „ту“, будући да нас једино она увежбава да га истински сагледамо. Као таква поезија је необична моћ – налик на коња са који се „црвени под месечином“, који живи са песникињом и ноћу излази на терасу, а кога нико осим ње не успева види – али он није просто невидљив, него постоје људи, постоје родитељи који деци бране да га посматрају („Мама и тата им нису дали / опасно је по мраку“, стр. 106). Поезија нас, дакле, учи да у маси појава које нас окружују постоји нешто што нам измиче, „ту“ пред нама, поред нас, са нама, а за шта нам је потребна храброст да бисмо га угледали, потребно је и мало побуне против забране и разборитости оних који наводно знају боље. Поезија нас на то подсећа, она чува сећање и обнавља у нама ватру погледа. И у овом времену на чијем се хоризонту назире апокалиптични пламен, поезија и даље чека да прихватимо њен позив, ту је у збирци Ане Ристовић. Зато сматрамо да заслужује награду коју смо јој доделили, наводи се у Образложењу жирија.

Награда ће бити уручена добитници 28. јуна 2024. године, у Градској кући Града Вршца у 12:00 часова. О избору су одлучивали Драган Проле, Марија Шимоковића и Стеван Брадић, председник.

Књига Српкиња, хероина Великог рата је друго, допуњено издање у које су додати текстови Милене Шешић, Драгане Букмировић, Вадиславе Гордић и Првослава Плавшића, напомиње Димитрије Вујадиновић, аутор изложбе и књиге.

Тема књиге и изложбе, напомиње Вујадиновић, нису Српкиње које су ишле у бој, попут Софије Јовановић или Надежде Петровић, већ наше прабаке које су остале код куће, чувале децу, старе и изнемогле, девојке за удају које су трпеле невероватан терор окупатора.

„Књига је о њима и њима је посвећена. Мислим да је то нешто што бисмо требали да памтимо, јер и ова књига и оно што ја радим, тиче се културе памћења. А реч памћење значи памет“, истиче Вујадиновић.

Аутор додаје да и данас у нашем друштву постоји безброј хероина које раде 10-12 сати, чувају децу, одржавају породицу, а наше друштво их недовољно цени.

„Мислим да је то јако важно рећи, јер по мом мишљењу као културолога, наше друштво, наша традиција, у ствари првенствено се одржава захваљујући жени, њеној умешности и њеној мудрости.“

Борци који су војевали на фронтовима, захваљујући тим женама имали су где да се врате, истиче Димитрије Вујадиновић. Оне су очувале топлину дома, српску традицију, нашу породицу. А то чине и данас.

„Верујем да ће посетиоци више сазнати не само о нашим бакама и прабакама, него да ће се сетити и наших ћерки, мајки, сестара, ујни, тетки и да ће мало више размишљати како оне живе и како оне вредно доприносе данашњем друштву и нашој традицији и нашем животу“, наглашава аутор.

Сви посетиоци промоције у РТС Клубу добиће бесплатно примерак књиге.

„У том свом неком најневинијем, првом, изворном и неукаљаном смислу тај покрет испоставио један озбиљан захтев. Заправо један недосањани, неостварени сан, а кад погледамо лево-десно, око себе, видимо да је у том сну, не само што се није остварио него су се појавили и обриси неких кошмара“, наводи Вука Јеремић, коауторка изложбе.

Хипици, настали из битника, пропагирали су хедонистички начин живота, другачија стања свести. Циљ им је био стварање новог друштва заснованог на миру и љубави, док су их многи сматрали неморалним због њихових идеја о употреби наркотика и сексуалним слободама.

Можете видети историјат Вудстока, моду хипи покрета, филозофију живота која нагиње источњачкој филозофији пре него рационалистичкој западној. Али оно што је најважније је да је то један бунт против малограђанског друштва тога времена, против рата, против материјалистичког начина живота којим смо данас окружени“, истиче Драгана Михаиловић, коауторка изложбе.

Посебан куриозитет ове изложбе јесу фотографије са демонстрација у Београду из 1968. године из приватне архиве фотографа Томислава Петернека, као и фотографије Милана Симића са представе Коса која је играна 1969. године у Атељеу 212.

„Археолошки локалитет Бело брдо није само визиторски центар и галерија на отвореном, то је мост између прошлости и будућности. Наша мисија је да посетиоцима пружимо јединствено искуство које спаја древну историју са модерном технологијом. Бело брдо у Винчи је место на ком се прошлост оживљава кроз технологију будућности.

Комбиновањем аналогних и дигиталних продукција, стварамо богато, тактилно искуство које ангажује сва чула. Са једне стране имамо високо материјализовану физичку поставку, а са друге стране посетиоца чека вишемедијално искуство кроз интерактивне тачскрин екране, велике видео пројекције биоскопског карактера и напредне ВР и АР симулације. Заједно градимо мостове између епоха, стварајући нову димензију галеријског доживљаја”, објаснио Лазар Бодрожа испред креативног тима „Метаклиника” који је радио на развоју концепта презентације.

На овај начин је, према речима др Мирослава Кочића, извршног менаџера пројекта, визиторска поставка направљена тако да на иновативан начин покрива велики број тема везаних за винчанску културу.

„Прилагођена је конзумацији знања млађих генерација и најшире јавности који и јесу најбитнији сегмент будућих посетилаца. У изложби су обрађене теме од климатских промена које доводе до почетка неолита, налаза, уметности и исхране на локалитету Бело брдо, до тема попут винчанских симбола где се објашњавају и деконструишу системи раних писама и зашто винчанска култура одудара од раних државних система блиског истока."

Поред иновативне изложбене поставке, идеја је да целокупно налазиште буде свеобухватни музеј винчанске културе, са тематским поставкама о неолитском животу, због чега је у плану и изградња јединственог архео-парка на отвореном, који се пружа долином реке Болечице ка Дунаву.

Идејни концепт овог парка разрађују аутори победничког решења на међународном архитектонско-урбанистичком конкурсу, Анђела Карабашевић Суџум и Владислав Суџум, „АКВС студио“. Поред употребе природних материјала на грађевинским објектима и засада аутохтоних врста биљака на зеленим површинама, понуђено је и иновативно архитектонско решење у потпуности прилагођено програмским садржајима.

Реализацију капиталног пројекта „Реконструкција, ревитализација и презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи” је започела је Влада Републике Србије 2021. године. Национална платформа „Србија ствара“ је покретач обнове и развоја локалитета Бело брдо у Винчи, а капитални пројекат имплементира Републички завод за заштиту споменика културе у директној сарадњи са кабинетом председника Владе Републике Србије, Министарством културе, Градом Београдом и Музејом града Београда.

Све активности у склопу пројекта „Реконструкција, ревитализација и презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи“ рефлектују интегрални развој локалитета заснован на заштити културног наслеђа, промоцији туризма и развоју научно-истраживачке делатности.

„Шездесет четири године постојања часописа обележило је незаборавно време стварања и сазревања нове књижевне српске речи на Косову и Метохији, али и рађање и афирмација младих стваралаца које ми негујемо на нашим страницама, у рублици Долазници где објављујемо младе талентоване људе са ових простора“, рекла је Комазец.

Посебно је наглашено да иза издавачке куће „Панорама – Јединство“ стоје традиција вредна поштовања, национална одговорност и очувања језика, писма, културе, као темеља идентитета народа. Неизоставни су марљив рад, квалитет и професионална сарадња са ауторима.

„Упркос новим технологијама, књига остаје непроцењиво богатство и национално благо, а издавачки концепт наше куће јесте био и остаје публиковање стваралаца са простора Косова и Метохије, јер све док се овде на овим просторима пишу и читају ћириличне књиге, Срби имају будућност“, нагласила је Комазечева.

Професор Филозофског факултета Унверзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици Драгомир Костић рекао је да је историја Косова и Метохије историја тешког пада али и наде да се овај простор, упркос свему, не напусти, нада да се на њему остане. Новинар у пензији, писац и публициста Ђорђе Јевтић подсетио је на историјски тренутак важан за настанак и покретање листа Јединство и изавачке делатности на српском језику на Косову и Метохији.

Представљене су књиге професора Драгомира Костића, дечја поезија Срећка Симића, записи о обичајима и умотворинама из Косовског Поморавља Ратка Стоиљковића, љубавна поезија Ранка Ђиновића и приче песникиње из Призрена Наде Хаџиперић.

Главна и одговорна уредница Јединства подсетила је да се редакција овог листа у северној Косовској Митровици по други пут од ратних сукоба на Косову и Метохији избацује из својих просторија.

„Знам да сте ви увек уз нас, знам да саосећате са нама и зато вам велико хвала“, рекла је Рада Комазец.

Приштинска Агенција за приватизацију је средином прошлог месеца наложила редакцији листа Јединство да напусти службене просторије у Косовској Митровици које су наводно продате приватном лицу  албанске националности. Претходно су 1999. године тзв. косовске власти узурпирале сву имовину јединосг српског штампаног медија на простору КиМ који излази више од 80 година. Новинари српских редакција на КиМ и руководство УНС тада су у знак подршке колегама протестовали у Северној Митровици због налога да се редакција овог листа исели из канцеларија у којима ради више од 20 година.  

„Свакој младој глумици је част да одигра Грету у Гетеовом Фаусту и да ради са таквим колегама попут Мирјане Карановић, Светозара Цветковића, Озрена Грабарића, да учи од таквих глумаца, да буде у позоришту као што је Београдско драмско. Све те некако ствари заједно када се споје, добије се да глумац млад може да покаже све своје квалитете, да бријлира у улози и да то неко препозна и награди”, изјавила је најбоља глумица шестог Виминацијум феста Станислава Сташа Николић.

Митска прича о непоновљивој Холивудској звезди – Марлен Дитрих: Пет тачака оптужнице, говори о слободи коју је живела и подсећа на моралну вертикалу, неопходну данас готово колико и средином двадесетог века. Мирјана Карановић је у насловној улози и најбоља је глумица пете вечери Фестивала по избору жирија публике

Виминациjум фест дочекао је свог првог (Пра)Фауста у извођењу Београдског драмског позоришта

Испреплетени заводљивим односом симпатични Мефисто и др Фауст освојили су публику доказујући још једном невидљиву снагу зла.

„Оно мора бити примамљиво, атрактивно, као нека врста слободе, експлозије, јер не би било зла да је грозно, страшно, сви би га држали на дистанци”, каже Озрен Грабарић, најбољи глумац треће вечери Фестивала по избору публике.

Место у репертоару ове године заслужила је и студентска представа Хекаба Академије умјетности Бања Лука и Народног позоришта Републике Српске Еурипид.

„Нама је ово јако важан фестивал зато што није уобичајено да студентске представе долазе на овај фестивал. Стварно смо у великом друштву и важно нам је да смо ту”, рекла је Исидора Давидовић, најбоља глумица четврте вечери Фестивала по избору жирија-публике.

Осећај који свакога бар једном тргне у тогу представе је привилегија да античке и савремене митове гледа са истог места као императори пре два миленијума.

„Сви фестивали су радост. Радост, где у ствари једну духовну категорију као што је позориште дајемо, да ако сте на материјалном отишли мало више, хајде мало да вас вратимо са духовношћу, да вам покажемо и да урадите баланс и да направите неку хармонију за себе”, изјавио је проф. др Миомир Кораћ.

Аутентично место за фестивал има своје изазове, али већ шест година запослени Центра за културу Пожаревац и Археолошког парка, гладијаторски то решавају.

„Имамо јако добар тим технике, и програмски део нама је апсолутно добро заступљен, тако да све потешкоће које настају у току фестивала ми лако превазилазимо”, каже Галина Перић, директорка Центра за културу Пожаревац.

Како је најављено, након доделе награде у галерији „Петар Лубарда” биће отворена изложба сликара Славка Крунића, чија дела „обилују богатим колоритом и дубоким емотивним набојем, и успевају да посматрачу пренесу сложене наративе и животне приче".

Изложба Крунићевих дела у Вишеграду представља ретку прилику да публика ужива у делима која су освајала престижне галерије широм света.

Изложбу ће употпунити наступ „Аморосо дуа”, ког чине уметници Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву Вехбија Хоџић и Сенка Слипац, а изводе дела класичне и филмске музике.

Као завршни догађај свечаности у биоскопу „Доли Бел” (19:00) биће изведена позоришна представа Књига о Милутину, део први, Звездара театра, у режији Егона Савина, најављено је у саопштењу.

Како је наведено, представа базирана на истоименом роману Данка Поповића „доноси снажну антиратну поруку кроз животну приццу Милутина Остојића, коју маестрално тумачи Ненад Јездић".

„Представа успева да кроз једноставну сценографију и снажан драмски израз пренесе све слојеве и комплексности живота обичног српског сељака, те његовог размишљања о бесмислу рата и животним вредностима", саопштено је из „Кустендрофа".

Рођени 24. јуна

1944. Џеф Бек је енглески рок гитариста. Један је од тројице славних гитариста који су свирали у Јардбердсима (друга двојица су Ерик Клептон и Џими Пејџ). Бек је такође формирао групе The Jeff Beck Group и Beck, Bogert & Appice. Иако је снимио два албума, као солиста, Бек није успоставио одржив комерцијални успех као многи његови савременици.. Бек се појављује на албумима Мик Џегера, Тине Тарнер, Морисија, Џон Бон Џовија, Малколма Макларена, Кејт Буш, Роџер Вотерса, Донована, Стиви Вондера, Лес Паула. На листи "100 највећих гитариста свих времена” магазина Ролинг Стоун се нашао на петом месту, а часопис, на чијој је насловној Бек био три пута, га је описао као "једног од најутицајнијих соло гитариста у року. Умро је 2023.

1944. Крис Вуд је британски музичар, најпознатији као оснивач бенда Tрефик, заједно са Стивом Винвудом, Џимијем Капалдијем и Дејв Месоном. Умро је 1983.

1944. Артур Браун је енглески певач и текстописац и један од необичнијих ликова у рокенролу. Познат је по својим ватреним позоришним наступима и експерименталним радом. Браун је био певач групе Crazy World of Arthur Brown and Kingdom Come.

1945. Colin Blunstone је енглески текстописац и певач. Популарност је стекао са групом Zombies, и хитовима She's Not There, Tell Her No, She’s Coming Home и Time of the Season. Примљен је у Кућу славних рокенрола 2019.

1947. Мик Флитвуд је британски музичар, текстописац и глумац. Он је бубњар и суоснивач групе Флитвуд Мек. У Кућу славних рокенрола је примљен 1999.

Рођени на данашњи дан. 1949. John Illsley (Dire Straits), 1957. Astro (UB40), 1961. Curt Smith (Tears for Fears), 1967. Richard Zven Kruspe (Rammstein) и 1986. Solange

Догодило се 24. јуна

1965. Група Холис је на првом месту британске листе синглова са песмом I'm Alive.

1965. Објављена је друга књига поезије Џона Ленона ”A Spaniard In The Works’”

1977. Џексон 5 су са песмом Show You The Way To Go на првом месту британске листе синглова.

1989. Soul II Soul су са њиховим највећим хитом Back To Life на првом месту у Великој Британији.

2003. Бијонс је објавила дебитантски албум ”Dangerously in Love”. На 46. додели Греми награда албум ће освојити пет награда, укључујући и за албум године.

2007. Вајт Страјпс су са својим шестим студијским албумом ”Icky Thump” на врху британске листе албума.

Рођени 25. јуна

1945. Карли Сајмон је америчка кантауторка, музичарка и ауторка књига за децу. Постала је позната током 1970-их хит песмама Anticipation, You belong to me, Coming Around Again, а светску славу је стекла са четири златна сингла Jesse, Mockingbird, You’re So Vain и Nobody Does It Better (тема из серијала филмова о Џејмсу Бонду из 1977. године, ”Шпијун који ме је волео”).

1963. Џорџ Мајкл је енглески певач и композитор. Продао је преко 100. милиона носача звука широм света. Свој деби албум ”Faith” из 1987. године до данас је продао у 20. милиона примерака. Захваљујући свему томе, Џорџ Мајкл је певач чије су се песме највише пуштале на британским радио станицама, од 1984. до 2004. године. Умро је 25. децембра 2016.

Рођени на данашњи дан: 1935. Eddie Floyd, 1952. Tim Finn (Split Enz, Crowded House), 1954. David Paich (Toto), 1972. Mike Kroeger (Nickelback) и 1991. Charlie Salt (Blossoms)

Догодило се 25. јуна

1964. Рој Орбисон је на првом месту британске листе синглова са песмом It's Over, његовим другим бројем један у Британији.

1967. Током северноамеричке турнеје Џими Хендрикс је одржао бесплатан концерт у Голден Гејт парку у Сан Франциску. Исте вечери је имао два концерта у Филмор Весту.

1967. Битлси су извели уживо песму All You Need Is Love, коју је путем сателита видело 400. милиона људи, Као помоћ су учествовали Мик Џегер, Кит Ричардс, Ерик Клептон, Кит Мун и други.

1984. Принс је објавио свој шести студијски албум ”Purple Rain”. Насловна песма и синглови When Doves Cry и Let's Go Crazy су стигли до првог места Билбордове листе.

1993. На тродневном фестивалу Гластонбери наступили су: Suede, Belly, Lemonheads, The Orb, Red Hot Chili Peppers The Black Crowes, Lenny Kravitz, Verve, Porno For Pyros и Teenage Fan Club. Улазнице су коштале 58. фунти.

2001. ”Rooty” је назив другог студијског албума дуа Basement Jaxx. Са албума су се издвојиле песме Romeo, Jus 1 Kiss, Where's Your Head At, Get Me Off и Do Your Thing.

2009. Умро је Мајкл Џексон у доби од 50. година у својој кући на Беверли Хилсу.

2021. Група Манескин је победила на песми Евровизије са песмом Zitti e buoni.

Рођени 26. јуна

1910. Пуковник Том Паркер је холандско-амерички менаџер. Радећи разноразне послове у својој осебујној каријери, 1956. упознаје Елвиса Преслија и постаје његов менаџер све до његове смрти 1977. године. Умро је 1997.

1955. Мик Џонс је британски певач, гитариста, текстописац и суоснивач панк бенда Клеш. Након одласка из групе 1984. оснива бенд Big Audio Dynamit. Клеш су били британски панк рок састав који је постојао од 1976. до 1985. Њихова музика је утицала на многе генерације и саставе, између осталих и на мене. Године 2004, часопис Ролинг Стоун је рангирао Клеш на 28 место листе 100 највећих уметника свих времена.

1956. Кристофер Џозеф Ајзак је амерички певач и глумац. Постао је познат по својој песми Wicked Game, а касније и по другим хитовима као што су Baby Did A Bad Bad Thing и Somebody's Crying. Његове песме се углавном базирају на љубави и раскидима. Звали су га „Ројем Орбисоном деведесетих”, а поредили су га и са Елвисом Преслијем, Рикијем Нелсоном и Дуаном Едијем.

1993. Ариана Гранде је америчка певачица и глумица. Објавила је три албума са којих се издвајају песме The Way, Problem Dangerous Woman, Into You и Let Me Love You.

Рођени на данашњи дан: 1961. Terri Nunn (Berlin), 1963. Harriet Wheeler (The Sundays), 1966. Pдr Wiksten (The Wannadies), 1973. Gretchen Wilson, 1979. Nathan Followill (Kings of Leon) и 1979. Ryan Tedder (OneRepublic)

Догодило се 26. јуна

1961. Gary U.S. Bonds је са песмом Quarter To Three на врху британске листе синглпва.

1965. Бирдс су са обрадом песме Mr Tambourine Man од Боба Дилана на првом месту америчке листе синглова.

1973. Кит Ричардс и његова девојка Анита Паленберг су ухапшени у својој кући у Челзију због поседовања дроге и оружија.

1977. Елвис Пресли је имао свој последњи наступ уживо у Маркет Сквер Арени у Индијанаполису. Последње две песме које је извео су Hurt и Bridge Over Troubled Water.

2005. Улазнице за концерт групе Ролингстонси у Холивуд Боулу су коштале 249. фунти илити 2. фунте за минут наступа.

Рођени 27. јуна

1955. Перо Ловшин је словеначки певач и новинар. Године 1977. са социологом Грегором Томецом, основао је бенд Панкрти, који је радио до 1987. године и био узор каснијој панк рок сцени и музичком покрету Новог таласа у бившој Југославији. Са групом је објавио 6. студијских албума. Аутор је и химне фудбалске репрезентације Словеније и фудбалског клуба Олимпија.

Рођени на данашњи дан: 1942. Bruce Johnston (The Beach Boys), 1945. Joey Covington (Jefferson Airplane, Hot Tuna), 1947. Jim Fuller (The Surfaris), 1958. Lisa Germano, 1962. Michael Ball и 1976. Leigh Nash (Sixpence None the Richer)

Догодило се 27. јуна

1966. The Mothers of Invention су објавили свој деби албум ”Freak Out”, често називан као један од првих концептуалних албума рок музике. Албум је био и један од првих двоструких албума.

1970. Почео је тродневни Бат фестивал на коме су учествовали: Santana, The Flock, Led Zeppelin, Hot Tuna, Country Joe McDonald, Colosseum, Jefferson Airplane, The Byrds, Dr. John, Frank Zappa & the Mothers of Invention, Canned Heat, It's a Beautiful Day, Steppenwolf, Johnny Winter, Pink Floyd, Pentangle, Fairport Convention и Keef Hartley.

1980. У СКЦу је одржан заједнички концерт група Шарло Акробата, Елекрични Оргазам и Идоли.

1981. Група Моторхед је по први пут на првом месту у Великој Британији са својим живим албумом ”No Sleep Til Hammersmith”.

1994. Група Аеросмит је први велики бенд који је омогућио фановима да бесплатно преузимају песме са интернета.

1998. Састав Корс је са албумом ”Talk On Corners” на првом месту у Великој Британији.

2009. Black Eyed Peas су са петим студијским албумом ”The E.N.D” на првом месту Билбордове листе албума. Са албума су се издвојиле песме Boom Boom Pow и I Gotta Feeling.

Рођени 28. јуна

1952. Alan Pasqua (Giant), 1963. Andy Cousin (All About Eve), 1965. Saul Davies (James), 1966. Bobby Bare Jr., 1977. Mark Stoermer (The Killers) и 1986. Kellie Pickler

Догодило се 28. јуна

1959. Боби Дарин је са песмом Dream Lover на првом месту у Великој Британији.

1968. Пинк Флојд су објавили свој други албум ”A Saucerful Of Secrets” у Великој Британији. То је био последњи албум на коме је учествовао Сид Барет и једини албум на коме су радили свих пет чланова. Дизајн је урадила дизајнерска кућа Hipgnosis коју су основали Storm Thorgerson и Aubrey 'Po' Powell, и који су за свој рад плаћени 110. фунти.

1975. Амерички кантаутор Тим Бакли је имао последњи концерт у Даласу свирајући пред 2000 људи. Следећег дана ће умрети.

1984. Дисциплина Кичме је завршила ЕП ”Ја имам шарене очи”. Албум је снимљен у студију „Друга Маца“ у Београду. Овај мини-албум представљао је логичан наставак дебија у погледу звука и продукције. Са албума се издвојила песма Новац неће доћи.

1985. Sister Sledge су са песмом Frankie на првом месту у Британији. Песму је продуцирао Најл Роџерс.

1997. Рејдиохед су објавили трећи студијски албум ”OK Computer” са којим су стигли до првог места британске листе албума. Један од мојих омиљених албума из 90их година. Са албума су се издвојиле песме Paranoid Android, Karma Police, Lucky и No Surprises.

Рођени 29. јуна

1948. Јан Пајс је енглески бубњар, најпознатији по раду у групама Дип Парпл и Вајтснејк.

Рођени на данашњи дан: 1945. Little Eva, 1947. Eric Wrixon (Them, Thin Lizzy), 1953. Colin Hay (Men at Work), 1978. Nicole Scherzinger (The Pussycat Dolls) и 1979. Richard Breen (Five)

Догодило се 29. јуна

1961. Дел Шенон је са песмом Runaway на првом месту британске листе синглова.

1968. Small Faces су на врху британске листе албума са ”Ogdens’ Nut Gone Flake”. Један од првих концептуалних албума, са кога се издвојила песма Lazy Sunday.

1968. У лондонском Хајд парку је одржан бесплатан концерт на којем су наступили Пинк Флојд, Џетро Тул, Тироносаурус Рекс и Рој Харпер.

1974. Шарл Азнавур је са педесет година постао најстарији музичар који је стигао до првог места британске листе синглова са песмом She.

1985. Дејвид Боуви и Мик Џегер су на првом месту британске листе синглова са песмом Dancing In The Street.

2000. Наступима Урбане гериле, Ди-Џеј Факира и Ди Фејса у парку Универзитета у Новом Саду покренут је Егзит фестивал. На фестивалу су у протеклих двадесет пет година наступили: The Prodigy, The Cure, The Killers, Arctic Monkeys, David Guetta, Skrillex, Migos, White Stripes, Moby, Martin Garrix, Avicii, Carl Cox, Erykah Badu, Guns N’ Roses, LCD Soundsystem, Sex Pistols, Motörhead, Slayer, Robert Plant, Wu-Tang Clan, Snoop Dogg, Liam Gallagher, Beastie Boys и други.

Рођени 30. јуна

1929. Властимир ”Ђуза” Стојиљковић је српски позоришни, филмски, радио и ТВ глумац. На филму је дебитовао 1957. у Туђој земљи Јожеа Галеа. Велику популарност је стекао филмом Љубав и мода, за који је отпевао чувену песму Девојко мала. Осим те песме, снимио је још неколико које су објављене на сингл плочама. Умро је 2015.

1943. Florence Ballard је америчка певачица и оснивач групе Supremes. Након што је 1967. избачена из групе, покушала је са краткотрајном соло каријером. Умрла је 1976.

1949. Енди Скот је велшки гитариста и пратећи вокал глем рок састава Свит. Група Свит је био британски рок бенд који је стекао светску славу 1970-их као један од пионира глем рок стила. Памтимо их по песмама, Hell Raiser , The Ballroom Blitz, Teenage Rampage, Fox on the Run и Love is Like Oxygen.

1956. Петар Јањатовић је српски новинар и рок критичар. Прве контакте са новинарством имао је у гимназији као сарадник емисије Вече уз радио Првог програма Радио Београда. Од 1976. године редовно сарађује у новинама и часописима различитих профила. Објављивао је у листовима: Здраво, Џубокс, Укус несташних, Rock, Време забаве и Time Out. Написао је и Рок енциклопедију домаћег рока.

1968. Philip Anselmo је амерички музичар и певач, најпознатији по раду у групама Pantera, Down и SuperJoint. Власник је издавачке куће Housecore Records.

Рођени на данашњи дан: 1936. Dave Van Ronk, 1951. Stanley Clarke (Return to Forever), 1956. Adrian Wright (The Human League), 1960. Brendan O’Brien (Producer), 1963:.Yngwie Malmsteen, 1983. Cheryl Cole (Girls Aloud) и 1984. Fantasia Barrino

Догодило се 30. јуна

1966. Битлси су одсвирали први од три заказана концерта у дворани Будокан у Јапану. Било је присутно 3000 полицајаца и 10.000 обожаватеља.

1973. Група Слејд је на првом месту британске листе синглова са песмом Skweeze Me Pleeze Me.

1975. Шер се удала за Грега Алмана.

1977. Марвел Комикс је лансирао стрип утемељен на рок групи Кис.

1978. Јунајтед Артист су објавили сингл Love You More групе Базкокс у трајању од 1. минута и 29. секунди, поставши тако други најкраћи сингл по трајању. На првом месту је група Zodiacs и њихова песма Stay у трајању од 1. минут и 28. секунди.

1979. Tubeway Army су са песмом Are 'Friends' Electric започели четворонедељни низ на врху британске листе синглова.

2001. Christina Aguilera, Lil' Kim, Mya и Pink су на првом месту британске листе синглова са песмом Lady Marmalade.

2014. Ед Ширан је објавио други студијски албум ”X” који је постао најбрже продавани албум у Великој Британији.

Не одмах, пола века касније. Данас је и она део Кафкиног мита, али шта је „мит Кафка“?

„Кафка пише једноставне реченице. Кратке, без тешких метафора или слика које захтевају велики труд да се схвате. Свеједно остају загонетке. Та дискрепанца између јасноће језика и закључаног смисла, стално сељење читаоца између једноставног језика и неразмрсивог текста, то је оно што чини Кафкин мит. Кафкина јасна реченица углавном долази из његовог дневног посла правника“, каже председник Аустријског удружења Франца Кафке Манфред Милер.

Кад је 1928 умро и доктор Хофман, Санаториум је претворен у стамбену зграду.

Болеснички картони су уништени, јер су сељани зграду видели као лепрозну колонију. Осим бивше ординације са Кафкином спомен-собом, ту су и данас приватни станови.

Болничка соба у којој је писац умро, једна је од ове две на другом спрату десно, с баштенске стране. Која од те две, није сигурно. Ту је сад нечија кухиња. Кафкина мишица Јозефина, оперска дива у свету мишева, у ту кухињу не залази. Њој је у спомен-соби уређен стан с посебним улазом.

„Кафка је живео у уском временском корсету. Гушио га је посао у осигурању, околина, породица, рутина. Увек му је остајало мало времена за писање. Због тога је доживљавао свет као нешто велико и претеће према свом правом животном циљу. Хтео је да пише, свет је био против. Зато је већина Кафкиних протагониста у сличним констелацијама. И они преко пута себе виде неразумљиви, непријатељски свет. Морају да се прилагоде, али не успевају. То је Кафка“, истиче Манфред.

Какво ће Кафкино литерарно наслеђе изаћи у свет – на неки начин је то уобличено у овој кући. У епилогу игране серије ОРФ-а из Санаторијума „Хофман“ излазе два егзекутора Јозефа К, да симблички обзнане долазак романа Процес, објављеног постхумно, 1925. године. Унутра остаје заувек као сенка у дугом летњем дану, Франз К.

Др Тијана Палковљевић Бугарски осврнула се на реализацију и циљ изложбе: „Ово је прилика и да се подсетимо 1929. године и доласка у Београд Анрија Кошеа, у то време светског првака у тенису, док ишчекујемо скорашњи долазак у Париз најбољег тенисера данашњице Новака Ђоковића. ,,Музејска репрезентацијаˮ је јединственим одабиром разнородних музејских предмета покушала да визуелним језиком изложбе, кроз уметност, прикаже спорт – његову важност и инспиративност, присутност у европској цивилизацији од античког доба до данас и његов значај у савременом тренутку.“

Председница Покрајинске владе, Маја Гојковић, истакла је: „Имајући у виду високе домете и наших спортиста и наших уметника, сигурна сам да ће ова изложба, у овој „својој“ дисциплини, имати снагу и лепоту наступа Новака Ђоковића, Иване Шпановић, Николе Јокића и других врхунских спортиста који ће на Олимпијским играма у Паризу бранити боје Србије. Верујем да ће њен добар одјек допринети и успеху наших спортиста на овогодишњим Олимпијским играма, као и да ће, захваљујући овој симбиози спорта и уметности, српско културно наслеђе и спортски успеси постати још видљивији европској и светској публици.“

Никола Селаковић, министар културе, отворио је изложбу речима: „Ова изложба у себи негује најбоље особине олимпизма, старог и новог. Она и брзином тока емоција и идеја и висином уметничке артикулације и снагом културног израза успева да узбуди, да пита и одговори. Таком она успева да представи смисао јединства и узвишености људског, прекаљеног у олимпијском пламену.“

Олимпијске игре су још од античких времена утицале на друштвена збивања и трајно се уткале у културу европског континента. Оне су заустављале ратове и постављале спортска надметања испред оружја, науке и трговине. Такмичари спортског духа били су и остали пример људи племенитих врлина и највећих хуманих вредности, спојивши у себи хармонију телесних и умних вештина.

Уметност је такве вредности уважавала, пратила и учинила их трајним кроз бројне узорне представе античких спортиста у духу чувене латинске изреке Мens sana in corpore sano. Овогодишње одржавање Олимпијских игара у Паризу, граду уметности, подстакло нас је да у колекцијама српских музеја трагамо за уметничким делима и музејским предметима са представама спорта и спортских активности, као и да кроз одабране музејске предмете прикажемо један могући поглед на спортско-уметнички идентитет српског народа.

Изложба Спорт у уметности. Уметност спорта броји 44 уметничка дела и предмета насталих у периоду од 1858. до 2018. године. У Културном центру Србије биће представљена одабрана дела из колекције Галерије Матице српске, Музеја савремене умјетности Републике Српске, Музеја Југославије, Галерије слика „Сава Шумановићˮ у Шиду, Музеја савремене уметности у Београду, Галерије Српске академије наука и уметности и Куће Легата у Београду. Одабране радове потписују уметници Сава Шумановић, Иван Радовић, Петар Добровић, Иван Табаковић, Стева Тодоровић, Петар Омчикус, Душан Тодоровић, Бојан Бем, Урош Ђурић и Томислав Петернек, али и Хенри Мур, Енди Ворхол, Сај Твомбли, Микеланђело Пистолето, Готфрид Хелнвајн и Џејмс Розенквист. Такође, париска публика ће имати прилику да види и спортске реквизите, медаље и фотографије из колекције Музеја Југославије и уметничке фотографије из Музеја савремене уметности у Београду, који сведоче о учешћу српских и југословенских спортиста на пређашњим Олимпијским играма и о организацији највећих спортских манифестација у ондашњој држави.

На изложби ће путем нових модерних технологија бити представљена и најстарија представа спорта на чувеној слици Прво српско гимнастичко друштво из 1858. године сликара Стевана Тодоровића из колекције Народног музеја Србије.

„Нема сумње да је као феномен модерности током двадесетог века спорт фасцинирао бројне ствараоце. Спорт је истовремено успео да се издигне изнад пуке „тематске“ преокупације уметника. Спорт у уметности трасирао је пут ка уметности спорта. Или је можда било обрнуто? Управо о овој дијалектици сведочиће посетиоци изложбе у Паризу, а Културни центар Србије биће обавезна станица између два спортска догађаја. Јер, у Паризу се не може без уметности, чак и када се чини да ће јој спорт „одузети“ прво место.“ – из рецензије проф. др Дијане Метлић, историчарке уметности.

Припремом ове изложбе оформљена је „музејска репрезентацијаˮ која, кроз јединствен одабир уметничких дела и музејских предмета, на Олимпијским играма у Паризу наступа у дисциплини уметност са темом спорта у српским музејским колекцијама и указује на важност културне дипломатије.

Реализација изложбе је резултат сарадње између Галерије Матице српске, Музеја Југославије, Музеја савремене умјетности Републике Српке и Музеја савремене уметности у Београду. Изложбу Спорт у уметности. Уметност спорта прати српско-француски истоимени каталог са уводним текстом др Тијане Палковљевић Бугарски, управнице Галерије Матице српске и мр Неде Кнежевић, директорке Музеја Југославије, које су уједно и координаторке пројекта. Ауторске текстове потписују проф. др Симона Чупић, историчарка уметности и проф. др Сарита Вујковић, директорка Музеја савремене умјетности Републике Српске, које су ауторке изложбе.

Стручни сарадници на реализаацији изложбе су мср Никола Ивановић, кустос Галерије Матице српске и Радован Цукић, виши кустос Музеја Југославије. Министарство културе Републике Србије омогућило је реализацију каталога и изложбе, а подршку је пружио Француски институт у Србији.