Пошто ју је, пред трагедију, био одушевио неким својим коменатаром, Станковић Чикић је поново сину рекла да би Богу рекла да жели дете као што је он, на шта је Андрија упитао: „Баш овакво, ништа не би мењала?“. "'Ништа. Ти си савршен какав јеси'. И био је савршен", рекла је Станковић Чикић, измамивши сузе код бројних посетилаца.

Млади пијаниста Игор Главашић извео је Бахов Прелудијум у Eс молу, а касније и Сонату у Eс дуру Хајдна, Шуманово Сањарење и Ноктурно у Цис молу Чајковског, док је Дуња Клаић представила своју слику Нови почетак, рађену темпером на платну.

Милица Петровић је прочитала свој есеј Аутограм вредан милиона, у коме је говорила о свом „посебном пријатељству" са Чикићем, чији је „осмех развејао сваку таму и доносио срећу", а „свирао је Рахмањинова са 12 година, што не може свако".

Током вечери се, између осталог, Алекса Ивић присетио како је иницирао петицију да музичко такмичење за младе композиторе носи име Андрије Чикића, и како је упознао његове родитеље.

Првонаграђени у категорији до 14 година прошлогодишњег Меморијала „Андрија Чикић", мали пијаниста Давид Божић је извео своју композицију Суздаљ, која је посвећена жртвама у „Рибникару", а деветогодишња Чарна Јаничић за клавиром своју После тишине. Јаничић је извела Изнад дуге уз клавирску сарадњу Ане Фелин, обоисткиња Дуња Клаић је одсвирала Мајску песму Пушечникова, а Давид Божић Рахмањинов Прелудијум, а потом са млађим братом Димитријем Божићем Ми смо деца неба.

Пред крај концерта Главашић је извео музички мозаик састављен од делова дела Баха, Чајковског, Хајдна, Шумана и Шопена, повезаних Чикићевом композицијом Емоције, а приказан је и кратки филм о Андрији Нови почетак редитељке Анђеле Џаферовић.

На крају је Емоције, уз снимак Чикића за клавиром, извео камерни оркестар под диригенстском палицом Катарине Божић. Оркестар су чинили виолинисти Миљана Костић, Јелена Пејановић, Тијана Милаковић и Игор Хавран, као и виолисти Тијана Димитров и Арсеније Рашић, уз виолончелисткињу Анамарију Илић и контрабасисту Бориса Живановића.

Програм је водио Милош Миловановић.

„Не спадам у оне које чекају или надају се награди. Па кад је добијем, самим тим је и дража. Шта да вам кажем, заиста сам онако био затечен, али и пресрећан, поносан и пресрећан.“

За вас је Београдско драмско позориште посебно и по томе што сте ту одиграли своју прву, и то дипломску представу?

„Наш драги Миленко је смислио да свако од нас изабере шта би да ради и да с тим дипломира. Тако да смо, ево, на овој сцени Јадранка Селец, Весна Чипчић и ја играли Госпођицу Јулију. Иначе су ове моје драге две колегинице у овом позоришту провеле свој радни век. Тако да, ето, то је било, чак памтим, 27. јуна 1977. године.“

За представу Цемент Београд, у којој игра заједно са познатом словеначком глумицом Миленом Зупанчић, добио је већ бројна признања, између осталих и Награду „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду. Представа према драми Хајнера Милера, у режији Себастијана Хорвата, је специфична и по томе што у првом делу играју млади глумци, пуни енергије, док у другом публика види стари стан, прилично пропао, као и, каже Мики Крстић, и двоје људи које Милена и он играју.

Осим у Београдском драмском позоришту, Миодраг Мики Крстовић игра и на другим сценама – у Народном позоришту, Звездара театру, Атељеу 212, а на филмском платну се први пут појавио пре тачно пола века, у чувеним Врховима Зеленгоре, после којих су уследили бројни филмови и ТВ серије.

„Мени је најважније што сам имао неки континуитет јер сам, ево, рекли сте, 1975. сам снимио први филм Врхови Зеленгоре и притом је небитно да ли је улога велика или мања, важно је да та улога има неки смисао и да она нешто значи у том филму, серији или шта је већ.“

После толико година у позоришту и на филму, и после ове значајне награде, како бисте дефинисали шта је за вас глума?

„Пре свега за мене је глума љубав. А опет, с друге стране, да не кажем посао, нешто у чему ја уживам. Јер мислим да без љубави, то знате, љубав, посвећеност, без тога мислим да онда не би ни било резултата.“

Глумца Микија Крстовића гледаћемо ускоро у новој представи Београдског драмског позоришта, Свака птица своме јату, у режији Дина Мустафића. Премијера је заказана за 27. март.

Један део чине мобилес, ван енглеског говорног подручја мобилес, склопови који се крећу унутар задатог еквилибријума, као што су радили Цалдер или Тенгели. Други део је марксизам, трећи је чаролија из Алисе у земљи чуда.

„Јесте, уметност је магија – направити светлост, али и створити микрочипове, посматрати наночестице, ући у атом, све је то магично. С тим да магија није неопходно позитивна ствар. О вредновању оного што стварам не могу много да кажем, одлучује посматрач. Начин на који су неке ствари направљене пропуштам кроз интерну имагинацију и простор, и бележим резултате“, каже Мика Ротенберг.

Видео-инсталације су приче о настанку – културе, процеса, свакодневних теорија. Ауторка упија све. Била је артист-ин-ресиденце у швајцарском Церну, одатле антиматерија у наслову изложбе. Антиматерија као глутеус маxимус, ролада и хамбургер. А између, туга људског сиромаштва и понеки религиозни цитат.

„Мика Ротенберг ствара калеидоскопске сликовне светове, надреалне и духовите, али свеједно пуне озбиљности, јер се баве темама које поседују велику друштвену релевантност. Она тематизује хиперкапитализам и његове социјалне и еколошке последице“, наводи директорка „Кунстхауса“, Герлинде Ридл.

„Код роба важи правило одбијања и атракције, Неке ствари су светлуцаве и лепе, човек их жели, да буду његове. Али кад се подвуче црта, ми не поседујемо ништа. Једина реалност су однос људи медју собом и њихов третман ресурса. Индустрије су те које креираују илузију власништва над стварима, у смислу, ако купиш ову играчку, онда је твоја“, истиче уметница.

Марксизам је одавно компромитован реалним политичким системима комунизма. Али је и даље свима јасно да марксизам као теорија правичности има потенцијал.

Избачене из политике, идеје марсизма се враћају у фокус преко уметности. Мика Роттенберг ствара у том контексту, где се људско достојанство опире великом капиталу. Но и за ту борбу су потребне финансије, тако се вртимо у кругу.

Захваљујући њима,уз мелодије песама женских композитора које су биле заточене у логорима или се криле у гетима, публика ће упознати невероватне животе Хенриет Бусманс, Роси Вертхајм, Елсе Бареин, Јулије Вајсберг и Илсе Вебер.

Музику уз занимљиву сценографију и пажљиво одабране пројекције, пратиће приче о њиховим надањима, жељама и мотивима који су их држали у животу.

Намера је да се пред све нас поново постави,никад актуелније, питање – шта се и да ли се променило од окончања Другог светског рата пре 80 година?

Која је цена слободе и на шта је човек спреман кад се налази суочен са смрћу? Пре болних одговора,уметност се и овог пута нуди као нада и утеха.

Излагала је на око 200 изложби широм света, а у Коларчевој задужбини посетиоци могу да виде избор из њеног досадашњег рада.

- Као једна мала ретроспектива, и зато се зове флорилеж, што значи један скуп као букет, је период бога ми од последњих 30 година. Наравно и период ироније на глобализам, што сведочи таписерије од седам метара, која је поклон Хиландару.

Ту је пастел, Српска Герника – омаж Пикасу, такође Космет, Бартоломејска ноћ – омаж Катарини Медичи. Да будем мало јаснија као педагог… Оно што се десило у 15. веку, што је Катарина Медичи сукобила две религије, то се исто десило код нас на Косову. Моје таписерије се налазе од Београда, преко Париза, преко Торонта, Њујорка, Мелбурна.

Осим о уметности, са нашом гошћом причамо и о необичној животној причи. Како Вас је животни пут од Сјенице преко Италије одвео до Париза?

- Моја мама, која нас је васпитавала и одређивала до некле наше судбине, да студирамо спољну трговину… Али, нашавши се у Италији као бебиситер у тој породици, на Лагу ди Гарда, срела сам господина, ерхитекту младог, Мишела ди Гарофанија, и из првог сусрета он је мени понудио брак.

Одлазим венчањем у једну аристократску породицу чије порекло датира од малтешких витезова од 1380-их као и Косовски бој, и тако остајем у том дивном хармоничном браку.

У Паризу затим добија троје деце, завршава високу школу примењених уметности на којој касније и предаје, а са породицом живи у делу замка Мадам Помпадур, где има и свој уметнички атеље.

- То је комплекс и дом у коме ја сада обитавам. Припадао је комплексу, једној најпознатијој маркизи Мадам Помпадур, а која је била велики љубитељ и покровитељ уметности, и која је улепшала много двораца у Француској и отворила такође многе манифактуре, као што је позната манифактура порцелана „Севра”.

Иако живи на релацији Сјеница – Херцег Нови – Париз, Софија, и данас је гостујући предавач на Високој школи примењених уметности у Граду светлости.

- Свака четири месеца одржавам предавање Текстил кроз цивилизацију и митологију.

Организовали сте бројне хуманитарне акције, за њих сте добили и велики број признања. Једна од њих је „Бакама у завичај”, која је заиста имала много успеха.

- Организовала сам ту дивну акцију „Бакама у завичај”, где по седам стотина деце специјалним возом сам доводила у отаџбину, где су деца учила језик у општинама својих родитеља.

Признања и медаље

За свој хуманитарни и уметнички рад добила је бројна признања, проглашена је за жену деценије српске дијаспоре, добила је Награду Кнегиња Милица, али и Француску медаљу за заслуге, а неке од њених таписерија су под заштитом Француске државе.

Изложба ће у Галерији Колачеве задужбине бити отворена до 1. марта. У припреми је монографија о стваралаштву Софије Ћук ди Гарофани под називом Тканина од Немањића до савремености.

Јао кад бих знао, с ким сада спава, не био је глава, не био је глава.

Јао кад бих знао, ко је сада љуби, не би му зуби, не би му зуби.

Јао кад бих знао, ко то у мени бере кајсије, још недозреле.

Шездесет година откад је објављена чувена поема Мостарске кише, уз коју смо сви одрастали, Перо Зубац је написао, може се рећи, своју тестаментарну песму, Мостар и ја, којом је заокружио циклус о овом чувеном граду и љубави према њему.

„Ово је тестаментарна песма. Не мора да значи да је последња, али дошла ми је једне ноћи. Тако одједном, пред поноћ, као да ми је неко сипао речи. Мостар и ја. Шта је мени Мостар, а шта сам ја Мостару, зна свака латица у бехару. у Бехару“, каже песник

Мостарске кише посвећене су једној Светлани. Међутим, то није једна жена, већ четири девојке које сте Ви у младости волели и које су вам биле негде значајне.

„Знате, ја сам до те године имао те четири тзв. гимназијалне љубави. Љубави! Дабоме, све платонске, у врх главе с неким пољупцем, држањем за руку, бископске представе, шетње и тако. Четири. И почне сећање на једну девојку, Мостарку, па онда другу која је долазила код своје сестре у Невесиње, Београђанку, па онда на гимназијалну моју љубав, па онда на Милошеву мајку, студентесу, што би Милош Црњански рекао. И направим све то. Не постоји Светлана“, открива Зубац.

Ваша поема преведена је широм света, али занимљиво је да је само у Москви објављена у чак 19.750.000 примерака.

„Тачно, тачно. Има 20 превода, мислим. Остало је два пољска превода, два мађарска превода, шпански, немачки, француски, енглески, румунски, албански, шведски, италијански… Не знам, можда сам неки заборавио.“

Нова песма, Мостар и ја, у специјалном издању Мостарских киша као избор Пере Зупца, одабрана сећања, изашле су у едицији Ex corde „Графопринта“ која је углавном посвећена поезији.

„Едиција је почела првом књигом посмртно објављеном Добрице Ерића, Србија између четири јабуке. Затим је то кренуло својим током и заједнички пријатељ, наш Марио Бралић, упознао ме са Пером, нашим дивним Пером Зупцем, који је за мене увек био нешто посебно, и имао сам част и срећу да урадим књигу са његовим сабраним песмама“, наводи уредник едиције, Томислав Караџић.

На текстове песама Пере Зупца настале су бројне композиције. Аутор многих од њих је његов син Милош и сам књижевник, али и композитор-кантаутор. Заједно са пријатељима често одржавају јединствене поетско-музичке вечери.

„Ми наше наступе зовемо 'Жива реч'. И уистину је тако. Људи када дођу да нас чују могу да послушају једног правог барда песничког, његове успомене, његове стихове, сећања на његове пријатеље. Нешто јако, јако вредно што нигде није записано. И могу да чују и нас како певамо поезију“, истиче Милош Зубац.

1923. Док Вотсон је амерички гитариста, текстописац и певач блуз, кантри, фолк и госпел музике. Освојио је седам Греми награда, као и Греми награду за животно дело.

Рођени на данашњи дан: 1927. Junior Parker, 1947. Jennifer Warnes, 1948. Terence ‘Snowy’ White, 1953. Robyn Hitchcock, 1966. Tone-Loc, 1977. Ronan Keating и 1997. Camila Cabello

Догодило се 3. марта

1965. Ерик Клептон је одсвирао последњи концерт са групом Јардбирдс. Преселио се код Џон Мејла и његових Блузбрејкерса. Заменио га је Џеф Бек.

1966. године у Дому омладине Београда постављена је изложба фоторафија са прве Гитаријаде одржане на Сајму у Београду, фотографа Томислава Петернека, и Бранибора Дебељковића под називом „Концерт од 100 фотографија”.

1972. Елтон Џон је објавио сингл Rocket Man.

1973. Група Слејд је стигла директно на прво место у Великој Британији са песмом Cum on Feel the Noize. То је последњи пут успело Битлсима.

1984. Немачка певачица Нена је на првом месту у Великој Британији са песмом 99 Red Balloons.

1986. Металика је објавила свој трећи албум ”Master of Puppets” који се сматра једним од најбоњих албума жанра. Басиста Клиф Бартон је погинуо у саобраћајној несрећи док је био на промотивној турнеји са бендом

1989. De La Soul су објавили дебитантски албум ”3 Feet High and Rising".

1994. Групи Смешинг Пампкинс је забрањено да се појави ужово у емисији Top Of The Pops због стихова песме. Ипак су се некако угурали са песмом Disarm.

2005. 50 Cent је објавио други студијски албум ”The Massacre”. Са албума су се издвојиле песме: Candy Shop, Disco Inferno и Just a Lil Bit.

2008. Duffy је објавила деби албум ”Rockferry”, са кога се издвојила песма Mercy.

2010. Група Gorillaz је објавила трећи албум ”Plastic Beach”. Са албума су се издвојиле пеме: Stylo, Superfast Jellyfish и On Melancholy Hill.

2014. Authors су објавили деби албум ”Oh, What a Life”.

Рођени 4. марта

1930. Милан Миле Лојпур је београдски гитариста и певач. 60-их година је био звезда летњих игранки на Калемегдану, и један од првих промотера рокенрола. На Калемегдану су се одржавале најлуђе игранке где се окупљало и до 2.000 људи. Како је сам изјавио: „По директиви смо свирали руске песме и по неку америчку. Није било званично забрањено бавити се рок музиком, али прећутно јесте“. Учествовао је у телевизијској серији „Грлом у јагоде“. Умро је 2005. године у Београду.

1948. Шејкин Стивенс је велшки композитор и певач. On je у 80-им годинама био најпродаванији сингл музичар у Великој Британији. Популарност је стекао са песмама: This Ole House, Green Door, Oh Julie и Merry Christmas Everyone.

1951. Крис Рија је енглески кантаутор и гитариста, препознатљив по свом храпавом гласу и по својој техници свирања слајд гитаре. Највећу популарност је постигао са албумом ”The Road to Hell” из 1989. године. Познат је по песмама: I Can Hear Your Heartbeat, On the Beach, Let's Dance, Josephine, Driving Home for Christmas, Auberge, Looking for the Summer као и дует If You Were Me са Елтоном Џоном. Одржао је концерт 2008. године у Београду.

1967. Иван Дендо је амерички гитариста, певач и фронтмен групе Лемонхедс. До сада су објавили десет албума. Са групом је свирао у Београду 2008.

Рођени на данашњи дан: 1944. Bobby Womack, 1953. Emilio Estefan (Miami Sound Machine), 1955. Boon Gould (Level 42), 1963. Jason Newsted (Metallica) и 1968. Patsy Kensit (Eighth Wonder)

Догодило се 4. марта

1959. Победници прве доделе награда Греми су: Доменико Модуњо са песмом Volare, а албум године је ”Year and The Champs” од Henry Mancini's Peter Gun.

1966. Изјава Џона Ленона да су Битлси популарнији од Исуса Христа објављена је у Лондонском Евенинг Стандарду. Његово мишљење није изазвало контроверзу када је објављено у Великој Британији, али када је поново објављено у САД неколико месеци касније, у хришћанским заједницама плануле су љутите реакције. Избили су протести када су неке радио станице забраниле песме Битлса, а њихове плоче су јавно спаљене.

1967. Ролингстонси су заузели прво место на америчкој листи синглова са Ruby Tuesday, четвртим синглом групе који је стигао на врх листа.

1971. Ролингстонси су се преселили у Француску због пореза у Великој Британији.

1974. АББА је објавила песму Ватерло као први сингл са свог другог албума и први сингл који је приписан групи која наступа под именом АББА. Касније је постао победнички наступ за Шведску на такмичењу за Песму Евровизије 1974. Продат је у скоро шест милиона примерака, што га чини једним од најпродаванијих синглова.

2014. Real Estate су објавили албум ”Atlas”

2019. Кит Флинт, певач и плесач из британске електронске плесне групе Продиџи, пронађен је мртав у својој кући у Есексу, Енглеска.

Рођени 5. марта

1948. Еди Грант је гвајански певач. Еди Грант је 1986. године гостовао групи Рибља Чорба тако што је отпевао две строфе у песми Амстердам, на албуму ”Осми нервни слом”. Они су га буквално после његовог наступа у хали Пионир одвели у студио. Осведочени је навијач београдског Партизана.

1957. Марк Смит је енглески певач, текстописац и једини стални члан пост-панк групе Фол. Током њиховог 42-годишњег постојања, кроз групу је прошло шездесетак музичара, са којима је Смит објавио 32 студијска албума и бројне синглове и ЕП-ове. Умро је 2018.

1970. Џон Фрушанте је амерички гитариста, најпознатији по раду у групи Red Hot Chili Peppers у три периода (1988–1992, 1998–2009, 2019–данас). Објавио је 11 соло албума и 7 ЕП-а, у стилу од акустичне гитаре до електронске музике. Уврштен је у Рокенрол кућу славних као члан групе Ред Хот Чили Пеперс 2012. године. Часопис Ролинг Стоун га је ставио на 25 место најбољих гитариста свих времена.

Рођени на данашњи дан: 1956. Teena Marie, 1958. Andy Gibb и 1962. Craig and Charlie Reid (The Proclaimers),

Догодило се 5. марта

1956. Френк Синатра је објавио свој десети студијски албум ”Songs for Swingin Lovers” који је на првом месту у Великој Британији. Сматра се његовим најбољим албумом.

1963. Кантри певачица Петси Клајн је погинула у авионској несрећи.

1965. Група Јардбирдс је објавила сингл For Your Love.

1977. Барбара Страјсенд је на првом месту америчке листе синглова са песмом Love Theme.

1982. Глумац и певач Џон Белуши је умро од предозирања у Њујорку. На његовом надгробном споменику пише: Можда ме више нема, али рокенрол и даље живи.

2010. Black Rebel Motorcycle Club су објавили албум ”Beat the Devil’s Tattoo”.

Рођени 6. марта

1946. Дејвид Гилмор је енглески музичар, певач и текстописац, познат широм света као члан групе Пинк Флојд. Придружио се групи као гитариста и ко-вокал 1967. године, непосредно пре одласка оснивача Сида Барета. Гилмор је најпознатији по свом упечатљивом свирању гитаре. Његов стил карактеришу велики утицаји блуза, изражајност и осећајност, а у техничком смислу много бендинга и дугих нота. 2011. године, Гилмор се нашао на 14. месту најбољих гитариста свих времена часописа Ролинг Стоун.Објавио је шест соло албума.

Рођени на данашњи дан: 1893. Walter ‘Furry’ Lewis, 1923. Wes Montgomery, 1944. Mary Wilson (The Supremes), 1947. Kiki Dee, 1974. Guy Garvey (Elbow) и 1984. Chris Tomson (Vampire Weekend)

Догодило се 6. марта

1965. Темптејшнс су на првом месту у САД са песмом My Girl коју је компоновао Смоки Робинсон.

1971. Група Манго Џери је на првом месту у Британији са песмом Baby Jump, другим и последњим бројем један групе.

1995. Ени Ленокс је објавила други соло албум ”Medusa”.

2000. Ерик Клептон је трећи пут примљен у Кућу славних рокенрола. Претходна два пута је примљен као члан група Јардбирдс и Крим.

2015. Мадона је објавила албум ”Rebel Heart”.

2020. U.S. Girls су објавиле албум ”Heavy Light”.

2022. Енглески поп бенд Glass Animals је након 59. недеља на листи стигао до првог места у САД са песмом Heat Waves срушивши рекорд најдужег путовања до првог места.

Рођени 7. марта

1944. Townes Van Zandt је амерички композитор и певач, познат по песмама: Pancho and Lefty, For the Sake of the Song, If I Needed You, Snake Mountain Blues, Our Mother the Mountain и Waitin' Round to Die. Умро је 1997.

1945. Артур Ли је амерички певач и текстописац који се прославио као вођа рок групе Лав. Албум групе ”Forever Changes” из 1967. године је уврштен у Grammy Hall of Fame.

​Рођени на данашњи дан: 1946. Peter Wolf (The J Geils Band), 1946. Matthew Fisher (Procol Harum), 1952. Ernie Isley (The Isley Brothers) и 1962. Taylor Dayne

Догодило се 7. марта

1966. Тина Тарнер је отпевала и снимила песму River Deep Mountain High коју је продуцирао Фил Спектор. Ајк Тарнер је добио 20000 долара да се не појављује у студију иако ће бити потписан као извођач.

1970. Глумац Ли Марвин је са песмом Wand'rin Star на првом месту у Великој Британији

1975. Дејвид Боуви је објавио албум ”Young Americans”, са кога су се издвојила песма Fame.

1976. Елтон Џон је добио своју фигуру од воска у музеју Мадам Тисо у Лондону.

1980. The Psychedelic Furs су објавили истоимени деби албум, са кога се издвојила песма Sister Europe.

1983. Њу Ордер је објавио Blue Monday као сингл од 12 инча за Factory Records. Песма је постала најпродаванији сингл од 12 инча свих времена.

1987. Група Бисти Бојс је прва реп група која је стигла на прво место у САД са својим дебитанским албумом ”Licensed To Ill”.

2000. Flogging Molly су објавили деби албум ”Swagger”.

2005. Kaiser Chiefs су објавили деби албум ”Employment”. Са албума су се издвојиле песме: Oh My God и I Predict a Riot.

Рођени 8. марта

1950. Сеид Мемић Вајта је југословенски и бошњачки певач. Од 1975. до 1976. године, Вајта је био певач групе Тешка индустрија. Године 1981. је наступао на Песми Евровизије са песмом Лејла и освојио 15 место.

1958. Гери Њуман је енглески музичар који је био фронтмен групе Tubeway Army. Након два снимљена албума и разлаза са групом издаје албум ”The Pleasure Principle” 1979. године који стиже на прво местo листе албума у Британији. Комерцијалну популарност доживљава са песмама Are 'Friends' Electric? и Cars. У каријери је продао преко 10 милиона плоча.

1973. Далибор Андонов је српски репер. Носитељ титуле власника првог домаћег реп албума “Да ли имаш право” из 1995. Наредни албум “Гру2” из 1996., постаје његов најпознатији албума са песмама 5-ак, Бићу ту, Срце и Доста ми је свега, правећи добар баланс између комерцијалног и андерграунда. Издао је 4 албума. Погинуо је 2019. године.

1976. Газ Кумбс је енглески музичар, најпознатији као вокал и гитариста рок бенда Supergrass. Група је објавила шест студијских албума, а од песама се издвајају Pumping On Your Stereo, Caught By The Fuzz, Alright, Richard III и друге.

1979. Том Чаплин је енглески музичар, суоснивач и певач енглеског алтернативног рок бенда Кеаnе. Са бендом Чаплин је објавио један од најпродаванијих албума у Великој Британији свих времена ”Hopes and Fears” из 2004. Соло каријеру започиње 2016. и до сада је објавио три албума.

Рођени на данашњи дан: 1945. Michael Dolenz (The Monkees), 1946. Randy Meisner (Poco, The Eagles), 1946. Carole Bayer Sager и 1988. Eleanor Jackson (La Roux)

Догодило се 8. марта

1968. Група Крим је свирала први од два концерта у Сан Франциску. Концерт је снимљен тако да су неке од песама завршиле на њиховом двоструком албуму ”Wheels Of Fire”.

1969. Група Small Faces је престала да постоји, пошто је групу напустио певач Стив Мериот који се отиснуо у нову авантуру са групом Humble Pie. Преостали чланови се повезују са Ронијем Вудом и Родом Стјуартом и оснивају Faces.

1973. Пол Макартни постаје главни актер рубрике Греота да се баци. Овај пут је кажњен са 100 фунти због узгоја канабиса на својој фарми. Наивни Макартни се бранио тврдећи да је семење добио од обожаваоца и да није знао о каквој је биљци реч.

2016. Умро је Џорџ Мартин диригент, аранжер, продуцент и пети Битлс како су га звали. Са Битлсима је имао 30 песама које су биле на првом месту у Британији, и 23 песме на првом месту у САД. Сматра се једним од најбољих продуцената свих времена.

Рођени 9. марта

1950. Милић Вукашиновић је српски бубњар, гитариста, певач и композитор. У богатој каријери свирао је у групама Индекси, Бијело дугме и Ватрени пољубац. Бенд Ватрени Пољубац се сматра регионалним пиониром хеви метал жанра и једним од најзначајнијих рок бендова сарајевске и бивше југословенске поп-рок сцене. За скоро четрдесет године постојања, бенд је издао 9 студијских албума.

1942. Џон Кејл је велшки музичар, композитор и продуцент који је један од оснивача рок бенда Велвет Андерграунд. Током своје шест деценијa дуге каријере, Кејл је радио у различитим стиловима преко рока, класичне, авангардне и електронске музике.

1945. Робин Тровер је енглески рок гитариста који је био члан групе Прокол Харум у периоду 1967–1971, а затим као вођа сопственог повер трија познатог као Робин Тровер Банд.

Рођени на данашњи дан: 1930. Ornette Coleman ,1958. Martin Fry (ABC), 1968. Robert Sledge (Ben Folds Five), 1980. Chingy, 1985. Wretch 32 и 1993. Suga (BTS)

Догодило се 9. марта

1967. Пинк Флојд су свирали у клубу Марки у Лондону. Клуб Марки је често дефинисан као „најважније место у историји поп музике“, не само зато што је био поприште развоја модерне музичке културе у Лондону, већ и због тога што је био суштинска тачка сусрета за неке од најзначајнијих уметника рок музике.

1975. Глумац Тели Савалас био је на првом месту британске листе синглова са својом верзијом песме If. Савалас је био врло популаран у то време играјући полицајца Коџака у истоименој серији.

1985. Група Dead Or Alive je на првом месту у Британији са песмом You Spin Me Round (Like A Record).

1991. Група Клеш је напокон стигла на прво место у Великој Британији са песмом Should I Stay Or Should I Go захваљујући компанији Левис која је њихову песму користила у промотивном споту.

1997. Убијен је Ноториус Биг док се враћао са забаве у Лос Анђелесу. Имао је 24. године.

2004. Sondre Lerche је објавио други студијски албум ”Two Way Monologue”.

2010. Ted Leo and the Pharmacists су објавили албум ”The Brutalist Bricks”.

2010. Broken Bells су објавили истоимени деби албум.

2012. 76. годишњи Џери Ли Луис је по седми пут стао на луди камен. Оженио је своју неговатељицу Џудит Бровн.

Сведочи о великанима спске просвете и културе: Доситеју – просветитељу и првом српском министру просвете и Вуку – реформатору српског језика.

„Познато је да је далеко богатија Вукова збирка која је сачувана захваљујући заоставштини његове ћерке Мине, тадашњој краљевини Србији. Оскудна је и скромнија Доситејева збирка. То опет надокнађујемо и неким другим различитим програмима како би нашим посетиоцима приближили његово дело, лик и стваралаштво“, наводи музејска саветница, Елиана Гавриловић.

За ову годишњицу Музеј је припремио фото-документарну изложбу „Голуб Добрашиновић – историчар књижевности, кустос, научни радник".

„Голуб Добрашиновић се сматра једним од највећих познавалаца Вука Караџића. Иза њега је остала огромна писана грађа. Он је објавио готово 400 текстова, од тога више од половине посвећене Вуку Караџићу, преко двадесетак монографија. Треба напоменути да је и три деценије био кустос Музеја Вука и Доситеја, једно време управник и уредник музејског годишњака Ковчежић", истиче Гавриловићева.

Музеј се налази у најстаријој сачуваној стамбеној згради у Београду, из прве половине 18. века. Најпосећенији је током пролећа и јесени, а најчешћи посетиоци су предшколци, ђаци и студенти. Њихово знање зависи од узраста. Вука познају боље јер прво уче слова и азбуку. На Доситеје их у музеју подсете на басне са којима се срећу у најранијем детињству. За школарце се усклађују музејски и школски програми.

И себи је лепа када се погледа у огледало, а онда ружна и гоји се и скида килограме, једе модерне нискокалоричне оброке па навали на мајонезе и брзу храну. Открила је и нову реч која описује још једну њену особину "прокрастинација".

Звучи баш научно а значи, објашњава нам "оперем пола суђа, другу половицу оставим за сутра, онда ме опет чека половица за сутра. Прање суђа у мојој кући је mise en abyme..."

Прошла је и резање десни, неверу мушкарца, равнање кичме, школу за извиђаче... Јасно вам је већ, насмејаће вас Лидија и горко и слатко и биће вам добро због тога. И све то стаје у стихове који одражавају слику савремене поезије.

Једна од битних одлика је баш то, интроспективна тематика, лична осећања, унутрашње борбе и идентитетска питања.

Она се облачи у црно па неки мисле да је даркерка, неки је питају да ли жали за неким, а она не жали за људима већ за белим медведима, што телевизија приказује мусаву и гладну децу, што у аустралијским пожарима страдају коале, што нека деца немају родитеље, што постоје људи који не читају...

Схизофренија squash-лоптице на путањи од рекета до зида

Друштвена ангажованост се подразумева у поетском стваралаштву нашег времена, а Лидијин начин је сасвим посебан.
Ужасава се оних који јој саветују да користи метафоре, није је брига (мада она то грубље каже јер јој псовке нису стране) за алегорије, синегдохе и не бежи од општих места.

Дакле, сама дефинише своје стваралаштво. Једноставно. "...свој бих текст стилски одредила као тијело у сталном кретању између класичног и сувременог наратива. нешто као схизофренија squash-лоптице на путањи од рекета до зида."

Често сам професионално у анкетама или приватно питала људе када су последњи пут казивали стихове и углавном је одговор исти, да не памте а такође и разлог "зато што и нема стихова које могу да цитирају и нема риме."

Да, данашња поезија је слободна у изразу и у форми. Ретко ћете пронаћи традиционалну риму и строга метричка правила. Слободан стих влада.

Финим сарказмом подсећа ауторка на друштвене феномене и масовне појаве свакодневице у којима предњаче дубокоумни савети за поправљање свих животних кварова. "у часопису за жене писало је: морате вољети себе. стала сам пред огледало и говорила си: лидија дедуш мораш вољети себе, воли се, воли се, воли се. поновила сам то још три пута, па још пет пута. највише пута сам поновила након бутеље бијелог вина. након тога сам плачући заспала." 

Мала слова

Само да знате, мала слова на местима где треба да буду велика део су њеног експериментисања језиком, што је још једна одлика поезије данас.

Има ту и мало историје на њен начин. "играм неку игру с коцкицама, све више времена проводим у кући, није ми овако било од кад сам дванаест сати дневно играла тетрис, послије тетриса био је тарзан, па инспектор богеy, па солитер, па флипер. сад укључим коцкице и мозак почне да лута."

Она једина у чекаоници код зубара чита поезију. А ви, шта читате?

Почиње месец у којем обележавамо Светски дан поезије који се захваљујући песничком залагању продужава на дане у славу стиха. Довољан разлог да прочитате добру књигу поезије. Име јој је исто као и ауторкино. Лако за памћење, лепо за читалачко уживање.

Награда „Јанко Шафарик“ уручена је Душици Грбић, помоћници управника за стару и ретку књигу и легате из Библиотеке Матице српске, а говорило се о актуелним пројектима и сарадњи са Унеском.

Настала је као својеврсни депозит књига, затим била библиотека у саставу (Књажевско-типографијска библиотека, Библиотека Попечитељства просвештенија); након тога је окупила више библиотека јавних и државних надлештава и откупила неколико приватних библиотека (Лукијана Мушицког, Јосипа Шлезингера), да би са временом израсла у националну библиотеку.

Године 1845. Библиотека је имала 1421 наслов у 2283 свеске и ауторски каталог, који је израдио др Милован Спасић. Кнежевим указом из 1853. године уведено је звање државног библиотекара у рангу професора Велике школе. Назив „Народна библиотека” озваничио је Ђура Даничић, који је дефинисао националну концепцију набавне политике и започео израду текуће националне библиографије.

Стојан Новаковић био је први законодавац Библиотеке. Његовом заслугом, Законом о штампи из 1870. године, установљен је обавезни примерак, а Библиотека је издвојена из Министарства просвете и црквених послова и отпочела је издавачка делатност. Још неколико закона који се тичу Народне библиотеке донето је у периоду до 1901. године. У овом периоду, Библиотека је добила и свој први Правилник о унутрашњем уређењу и раду.

Први светски рат донео је много несреће Библиотеци. У бомбардовању је страдао део фонда, преостали фонд је пресељен на више места у Београду, Нишу и Косовској Митровици. Део фонда доспео и је и до Софије, али је после рата враћен. Нестало је доста грађе, рукописа, књига и новина.

Закон о штампи и нови Закон о Народној библиотеци из 1919. године доносе Библиотеци статус централне државне библиотеке и право на обавезни примерак са читаве територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Текућа библиографија Југославије почиње да се израђује 1928. године. Каталошки листић међународног формата усвојен је у Библиотеци 1938. године. Часопис Гласник Народне библиотеке почиње да излази 1940. године.

Почетком Другог светског рата, у бомбардовању Београда, Библиотека је изгорела до темеља. Тада је изгубљен велики део фонда, каталози и инвентари. Обнова фонда почела је још за време рата да би након њега била интензивирана.

Библиотека добија нове, уређене каталоге, и то: 1947. године Ауторски, а 1948. године Предметни. Године 1953. оснива се Библиотечки центар, који ће прерасти у Одељење за унапређење библиотечке делатности. Библиографско одељење основано је 1960. године са сврхом израде српске ретроспективне библиографије, а исте године и Археографско одељење са циљем да описује и региструје јужнословенске ћирилске рукописе, као и да реконструише рукописни фонд. У то време настала је и Конзерваторска лабораторија за заштиту библиотечког материјала и научно-експериментална испитивања књиге и папира.

Закон о библиотекама Србије из 1965. године, Народној библиотеци, као централној матичној библиотеци у Србији, додељује посебно место и важне функције.

На дан страдања у бомбардовању, 6. априла 1973. године, Библиотека је свечано отворила врата своје нове зграде, у којој је и данас. Следеће 1974. године, формира се Стручни каталог по УДК, а затим и Централни каталог Србије и Центар за научне информације. Године 1976, Библиотека усваја нова правила за каталогизацију грађе и прелази на нови, међународни стандард за библиографски опис ISBD. Врше се припреме за прелазак на аутоматизовану обраду података.

Године 1987. Библиотека започиње са каталогизацијом публикација пред излазак из штампе, израђујући за монографије каталошки запис у публикацији CIP – Cataloguing In Publication, обухватајући претежан број издања у земљи.

Електронски каталог Народне библиотеке Србије формиран је 1989. године. Будући да је обухватао сву новоприбављену грађу, довео је до обуставе израде лисних каталога 1991. године.

Локалну рачунарску мрежу Библиотека је добила 1996. године, када је омогућен и приступ Интернету и израђена прва веб презентација.

После 2000. године, Библиотека чини значајне кораке, у првом реду у отварању према свету, при чему Центар за међународну сарадњу добија интензивнију и значајнију улогу. Центар за научне информације иницира оснивање Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку (КОБСОН), који омогућава приступ великим електронским базама часописа са преко 6000 наслова. Покреће се велики број нових пројеката. Један од њих је и оснивање Центра Виртуелне библиотеке Србије (ВБС), који повезује електронске каталоге библиотека у Србији у јединствен узајамни електронски каталог.

Такође се наводи да се усаглашава и одређује нови термин у којем ће бити одржан 51. фестивал смеха у Јагодини, а јавност ће о томе бити обавештена у најскорије време.

Позоришним посленицима и публици упућено је извињење због одлагања Фестивала.

Како је Прокофјев говорио – то је дело које велича људски дух, мелодија је која се и данас осећа на исти начин.

„Ово је најтежи концерт за виолончело, веома је захтеван да се изведе уопште физички од почетка до краја, а такође можда бих рекао да је свако место пасаж на неки начин. Тако да, изазов је поред свих тих техничких тежина покушати да се опусти и ужива у музици”, изјавио је Вук Оваскаинен, виолончелелиста.

Инспирисан човеком, Прокофјев је Симфонијом број 5 написао и својеврсну оду социјалистичком реализму. Музика за коју је потребно сазревање, осећа се и међу нашим музичарима.

Диригент из Русије, наглашава да му је наступ са Симфонијским оркестром РТС-а један од најпосебнијих до сада.

„У Београду сам последњи пут био пре 25 година. То је био сјајан концерт, са Филхармонијом, али давно. Недостајало ми је све. И Србија и Београд и јако сам срећан што сам овде. Музика Прокофјева, 5. Симфонија је изнад времена. Та музика је увек и свуда препозната. Све је генијално, и уопште свирати је. Могу да кажем да је свирање са оркестром РТС-а, једно од најбољих искустава које сам доживео”, рекао је Александар Слатковски, диригент.

Оркестар којим Слатковски диригује сматра се једним од најбољих симфонијских оркестара у Русији. Складност са нашим музичарима осетила се и на пробама, а за публику спремају прави спектакл.

Аутор је сценарија за телевизијски филм Нешто из живота, сценарија за дугометражни играни филм С.О.С. – спасите наше душе, писац збирке приповедака Андријанов папир, као и многобројних драмских текстова.

Као уредник, сценариста и драматург у играном програму РТС-а радио је на многобројним телевизијским емисијам, филмовима, драмама и играним серијама, од којих се издвајају наслови Заједничко путовање, Бора под окупацијом, Ближњи, Последња аудијенција, Јагодићи, Сумњива лица и Слепи путник на броду лудака.

Датум сахране Милоша М. Радовића биће накнадно објављен.

„Фламенко је фолклор, исто као и кастиљанска музика. Ми долазимо из земље где је фолклор веома присутан и то нас је навело да направимо тај спој. Кастиљанска музика је карактеристична по богатству ритмова, мелодија и текстова, који се разликују од места до места“, каже гитариста Даниел Ернандес. 

„Сваки наш наступ се разликује. Иако постоје елементи које вежбамо унутар кастиљанског фолклора и фламенка, ту је и импровизација, као и мало оне магије која се ствара између уметника на сцени“, објашњава фламенко плесачица Лусија Гонсалес.

Композитор и творац репертоара је гитариста Даниел Ернандес. Текстови настају комбинацијом оригиналних и популарних песама са стиховима чувеног шпанског песника Антониа Маћада. Све то прати плес професионалне фламенко плесачице, у Шпанији познатије као Ла Флака.

„Фламенко је наша основа, а комбинација и фузија са другим стиловима, како у плесу тако и у музици, много га обогаћују. То мешање је ипак израженије у музици, док се плесни стил фламенка задржава“, истакла је Лусија Гонсалес.

Квинтет “Vientos del Eresma” основан је пре две године са циљем промоције шпанског музичког наслеђа. Наступ младих шпанаца организовао је Гитар Арт фестивал.

Открива тајне заната, о писању за људе у деци и децу у људима. Износи ставове о васпитању и образовању, бори се за српски језик и ћирилицу, здрав живот и природу.

„Правио сам се мудрим док се нисам направио мудрим. Сад сам мудрији за једну књигу. Али буквално. Има пасуса у којима ја објашњавам своју теорију књижевности, врло ауторитативно, као да сам Бог зна чији и Бог зна какав професор“, истиче песник и писац Љубивоје Ршумовић.

Инервјуи, кратак избор из поезије и прозе и фотографије, садржај су књиге која представља суштину онога што чини Ршумовићеву појаву особеном и непоновљивом, а њега „најзначајнијим савременим српским песником за младе и кровом српске књижевности“.

„Испало је да је ова књига једна врста необичне аутобиографије, односно једна врста рекапитулације коју је песник прошао у свом стваралаштву и у свом животу. И она се склапа као нека слагалица“, наводи приређивач зборника „Помози ми казати“, проф. Михајло Пантић.

Књигу објављену поводом 85. рођендана, Ршумовић назива чудом. И у песми, „упуту“ за лепоту и за поезију, каже да се с времена на време зацерека. Радостан што још траје:

„Смех тај ме начас оспособи
Да ми се мисли сувисле створе
Па за трен себи као особи
Кажем: Ћути! Могло је и горе.“

Циљ овог тајанственог, бунтовног уметника никада није био профит, али се упркос томе његова дела продају на аукцијама и гостују без његове сагласности на разним изложбама, чиме се на побуну, што им је основна порука, ставља номинална вредност.

„Мислим да је то можда чак и нека мета порука зато што ту можемо да видимо како је од нечег оригиналног, што је он хтео да буде доступно свима, постало нешто што је елитно и само одређени људи могу да дођу до тога. И можда и кроз то жели да нам покаже како друштво само по себи, ако нешто постаје популарно, направи од тога нешто елитно, нешто недоступно. И онда је то чак и нека мета шала на рачун друштва“, наводи Немања Јањић, организатор изложбе.

Пре четири године, Бенксијев рад Девојчица са хула-хопом одваљен је од зида у Нотингему и продат на аукцији колекционару, док су неки од његових најпознатијих графита, као што је Пацов у Сохоу у Америци, прекречени. Како ју је сам Бенкси окарактерисао, крађа је узимање уметности са улице, њено постављање у галерију и наплаћивање улаза. Конзумеризам и капитализам увукли су се у уметност, одређујући њену вредност ценом, те отуда указујући на пошасти уметности и одговор Бенксијевих фанова – контраизложбом.

„Мислим да је заправо велика ствар у поруци која се шаље кроз уметност. Постоје различите врсте уметности, али мислим да је Бенксијева уметност више везана за идеју. Његов ниво сарказма и креативности је невероватан, он доста води рачуна о детаљима. Ми не можемо, нити желимо, нити смо покушали да урадимо ишта слично као он, него смо само желели да скренемо пажњу на његову поруку“, истиче Јањић.

Изложбу „Лажни Бенкси права порука" може се видети још 27. фебруара. Улаз је бесплатан. И оно што је занимљиво, на овој поставци можете сами да цртате графите и оставите индивидуалне поруке. Иначе, поред информативног дела о самом уметнику, садржај изложбе употпуњују материјали који подсећају на изворну мисију уметника.

„Паун је присутан такође на мојим цртежима, он је био један од симбола династије Минг. И круг који се такође да видети на цртежима то је рупа у камену. И када би нашли камен са рупом он би био посебно драгоцен и за градњу тих скулптура. Нисам успела до краја да сазнам симболику тог отвора у камену сем да је то њима било лепо“, наводи уметница Душица Милановић Марика.

Другачију причу о Кини говоре изложене фотографије, под називом „Светлописи из Кине". Марко Ступар говори о складном односу природе и облакодера, светлости и магле. Насупрот цртежа, концентрисаних на детаље, фотографије кроз широки план употпуњују спознају о величини ове тајанствене земље.

„То су прикази монументалних грађевима. Како год били спремни на то да је Кина велика, опет је кад се око сукоби са тим грађевинама које парају небо, са кулама у космичком плесу све је тако велико, тако монументално, да остаје зачуђеност“, додаје Душица Милановић Марика.

Печат вечности један је од главних мотива и призора на изложби „Приче о Кини". Културолошки богата и развијена држава, дуге и разнолике историје, своје тајне, али и љупкости и анегдоте открива кроз уметност.

Ова посвећена Антону Корбијну, прати лепоте и страсти на панк-поп-рок сцени. Корбијн је рођен пре седам деценија на малом острву испод Ротердама. Отац је био строги протестантски пастор. Син је одрастао у кући поред гробља, у породици где је вечни живот имао предност.

„Религиозна иконографија долази из ауторове биографије, али је само средство. Кроз хришћанску симболику је Корбајн развио естетику која се не повезује превише са духом времена. Овде изложене фотографије покривају пет деценија рада, а да је по начину и стилу немогуће одредити да ли су настале седамдесетих, деведесетих, или двехиљадитих година“, наглашава кустоскиња изложбе, Лиза Ортнер-Крајл.

Као филмски аутор, Корбијн је у минималистичком стилу режирао Американац са Клунијем, сада у Италији снима филм о Патриши Хајсмит са Хелен Мирен. У фотографији остаје експресиван: Боуви као Исус, Џегер као Луцифер, „Џој дивижн“ као пуританци, „Дипеш моуд“ као проповедници. Да ли му је намера била да буде славнији од славних?

„Не, ја не долазим с те стране. Моја жеља је једноставно била да побегнем из села где сам рођен и од строге религиозне атмосфере у мојој породици. Музика је изгледала као карта за слободу. Најпре сам волео панк и рок, па сам открио камеру, онда и филм. Седамдесетих сам срео неке музичаре, довео их на моје острво и фотографисао по сећањима из детињства. Колико год бежао, сећање на ригорозно и коначно ме подсвесно прати“, наводи Антон Корбијн.

„Читав Корбијнов опус је својеврстан мементо мори. Овде смо пред фотографијом 'Дипеш моуда' из 2022, која је настала поводом њиховог истоименог албума и турнеје. Између Дејва Гана и Мартина Гора стоји најпознатији ванитас мотив“, објашњава Лиса Ортнер-Крајл.

Да ове изложбе није било, не би било ни Марине Абрамовић у октобру. На све пенале које би Кунстфорум плаћао из средстава које нема, дошли би и стид и срамота. Јер Беч се сматра првом степеницом у интернационалном пробоју Марине Абрамовић; преко галерије Кринзингер. Марина је у Аустрији велика звезда, делом и зато што се њен успех доживљава као домаћи успех.

Метју Вонг је постојао само 35 година.Његове животне станице повезују Канаду, Сједињене Државе и кинески Хонгконг у непрестаном цик-цак маниру сељења и враћања.

Рођен је у Торонту, умро у Едмонтону у Канади, али северозападније, у хладнијој клими. Родитељи су били Кинези из британског Хонгонга.

Када медији данас спомињу Вонга, обавезно додају да је био „аутодидакт“, што је само условно тачно. Студирао је културну антропологију у америчком Мичигену, у универзитетском граду Анн Арбор. После тога је завршио фотографију као мастер-студије на Универзитету у Хонгконгу.

Био је академски образован, преко фотографије јасно позиционисан у уметничко-техничкој бранши. Једино што није студирао сликарство, али то нису ни Вонгови узори Винсент ван Гог и Френсис Бејкон. Није ни актуелни адут глобалних аукцијских продаја Жан-Мишел Баскиат.

И та је тврдња међутим упитна, да Вонг није студирао сликарство. Још пре него што је 2012. дипломирао на фотографији, Вонг је са страховитом енергијом закорачио у простор историје сликарства, дигиталне културе и онлајн комуникације. Стајао је у сталној размени са живим уметницима, преко књига и музеја са мртвим.

За Вонга би вероватно важило да је први онлајн-академик сликарства.

Где се склонити од живота?

Онлајн комуникација сажима свет, поједностављује путеве знања. Али код Вонга је постојао још један мотив да прође интензивне студије сликарства преко друштвених мрежа.

Сликар се од малих ногу борио са вишеструким психичким проблемима. Патио је од Тоурет-синдрома са низом тикова. Добра вест је била да је могао да их контролише док би био у друштву. Лоша, да је то могао само на кратко, па је због тога избегавао да буде у друштву. Кроз школу је прошао као кроз филм страве, поготово у нижим разредима.

На то је дошла све озбиљнија депресија, против које су Вонг, његова породица, пријатељи и доктори били беспомоћни. Оно што описују уметникови биографи, као Јост ван дер Хоевен, галеристи као Брендан Дуган из њујоршке „Карме“, или његови онлине пријатељи-сликари је -висока функционалност.

Вонг је „функционисао“. Био је амбициозан и каријерно оријентисан. Успех га је занимао. Појављивао би се на сајмовима уметности, долазио на отварање изложби, давао интервјује (ту и тамо), али његова способност живе друштвене интеракције је опадала након неколико дана. Брзо би се повлачио у тишину атељеа и онлајн-дружења.

Крајем 2018. године је послао вотсап Дугану: „Препознајем се у Ван Гогу. Заједничка нам је немогућност да будем део овог света.“

На крају су у атељеу у Едмонтону остали само Метју Вонг и Винсент ван Гог. У њему је у октобру 2019. сликар извршио суицид.

Како постићи успех без успеха

Строго гледано, до данас није јасно да ли се Ван Гог, рођен 1853. у холандском Зундерту, на граници с Белгијом, умро 1890. близу Париза, убио или је био убијен у неком потпуно неважном инциденту.

Поуздано је и јасно напротив да се и он сучељавао са низом менталних изазова. Кокетирања са Ван Гоговом немогућности „да се буде у овом свету“ су опште место међу уметницима. Осим, наравно, када се неко стварно убије позивајући се на Винсента Великог, као Метју Вонг пре пет ипо година.

То све јавне медије ставља пред дилему, како извештавати о Вонговим изложбама, а не спомињати превише суицид, да не би сутра неки нови уметник остао у атељеу сам са Винсентом и Метјуом. Када се интензивно обилази око неке осетљиве теме, обично се заврши тиме да се искључиво говори о њој.

Тако је и сада са Вонговом изложбом у Албертини. Свуда најпре извештај, па кратки оквирић са бројевима телефона које треба назвати у моментима кризе. Начин његовог одласка је постао неодвојив од представљања његовог дела. Што је и штета и неправда, јер је Вонг стилски био свој, иако је узимао инспирације из историје уметности.   

Паралела се тањи код професионалног успеха, али на крају и потврђује, премда не на очекивани начин. Ван Гог је за живота продао само једну слику, и то више случајно. Сањао је успех, а сломио се кад је он изостао у барем темељном смислу, да скромно живи од продаје властитих слика. Прво је продавао туђе, а и то лоше. 

Метју Вонг је доживео пробој у свет познатих и славних 2016-2017. Продавао је слике за десетине хиљада долара, па стотине хиљада, сада постхумно његова платна иду у великим аукцијским кућама за пет до шест милиона долара.

Али како пише Вонгов биограф Хоевен, тек га је успех коначно гурнуо у депресију без излаза, јер га је лишио циља да постигне успех.

Два звездана неба

Када се погледају два звездана неба, једно од Винсента ван Гога из 1889, друго од Метју Вонга из пролећа 2019, стилска близина је фрапантна.

Вонг слика мистичне, имагинарне пејзаже у интензивном колориту. Некад у јарким, бљештавим бојама, у пламтећој жутој и наранџастој, у последње две године живота у поноћно плавој. Фарбу употребљава у експресивном маниру, у густим пастозним наносима. Дуктус (пут четкице по платну) је такође егзалтиран, груб, нефилтриран.

Линеарност дуктуса, кратки и дуги потези, тачкице и грудвице, смењују се са компактним пољима боје. Све те форме стоје у хаосу нагуране једна поред друге, једна испод друге. Када при врху приметите чисти горњи део слике, са тракама боје, то је знак за мир. Тако се уметник храбрио. Траке су знак да се трудио да остане у овој реалности (пример „Друга страна месеца“; „Крај дана“; „Без наслова“ из 2018).

Своје имагинарне пејзаже је Вонг описивао португалском речи „саудаде“. Саудаде су места која не постоје, а опет сви знају да су били тамо. То су простори меланхолије и носталгије у којима чекају вољени људи и стоје суме лепих ствари нечијег живота.

Кад се посматрач загледа у густину доњег растиња, у шуму стабала, у високе хоризонте слика, приметићеједну малу људску фигуру, потпуно надвладану снагом природе. Вонг је мотиве користио у маниру симболиста. Сваки објекат је симбол – усамљени човек, клупа, сунце, месец, нимбус, феникс и наравно пут, путељак, стаза која се увек тањи према хоризонту. Све озбиљно, без трунке ироније.

Ако не приметите одмах усамљену фигуру – тражите је, наћи ћете је.

У таквом опису стилских карактеристика не постоји само легат Винсента ван Гога. У Вонговом „Звезданом небу“, и не само ту, су тачкице Јајои Кусаме. Кад слика ентеријере, собе иза соба у истом равном плану, препознају се обојена поља Анри Матиса. Тишина и констатација стања долазе од Петера Доига. Ту су и златни Климт, хладни Кац, анксиозни Мунк.

Ту су и Кинези. Вонг је био Кинез пореклом, делимично и образовањем. Као такав, уносио је у композицију и перспективу кинеске историјске узоре. Пре свих, цитате сликара Ши Тао (1641 -1707), носиоца индивидуалистичкеструје, тада револуционарне естетике у кинеској уметности.

Арт-Флиппинг?  

То је још један проблем који медији имају у извештавању о Вонговим изложбама или продајама, такозвани арт-флиппинг. Најкраће, била би то специфична манипулација којом се подиже вредности савремених дела у убрзаном поступку.

Сви које занима уметност су вероватно једном погледали филм „Љубавници с Монпарнаса“ (редитељ Жак Бекер, 1958) о Модиљанију. Све време га прати трговац сликама који му откупљује дела за вечеру и ручак, не продаје их већ крије ичека да сликар умре и вредност скочи.

Арт-флиппинг није то. Арт-флиппинг се одвија пред очима јавности и тешко га је експлицитно доказати као манипулацију и кад јесте и да није.

На пример, месец дана после Вонгове смрти, његов њујоршки галериста је у „Карми“ организовао изложбу „Плаво“ са 16 дубоко плавих, или поноћно плавих пејзажа из 2018/19. Плаво, на енглеском и тужно, носталгично, депресивно, сетно. Нема ничег илегалног у томе, осим што је тада створен осећај да је начин Вонгове смрти део вредности његових слика.

„Карма“ би продала неку од тих, или ранијих дела, она би се већ након годину или две вратила на тржиште, па ондаопет брзо, увек са експресним растом вредности од 60 хиљада на шест милиона.

Вонг-флиппинг се спомиње као парадни пример за арт-флиппинг.Ако заиста јесте, и то ће додатно подизати вредност Вонгових слика. Тржиште уметности воли дела са историјом, што мрачнијом, то бољом.

Цене савремене уметности су један од парадокса у којима треба уживати. Јер ни ту нема аутоматике и ниједна мучена душа нема гаранцију да ће постати постхумни аукцијски хит.

Некад се заиста ради о уметности која напипа укус времена, као Вонгове „саудаде“ („saudade). 

Радио је са филмским редитељима који су битно утицали на профил југословенске кинематографије – Живојин Павловић, Столе Попов, Душан Макавејев, Горан Паскаљевић, Миша Радивојевић, Александар Петковић, Горан Марковић као и са неким значајним светским ауторима – Франко Роси, Енки Билал…

У последње четири деценије на свим важнијим фестивалима у Југославији и Србији, овенчан је филмским и позоришним признањима међу којима су и три Стеријине награде.Од 1997.до 2009. године био је директор Атељеа 2012.

Радомир З. Путник, српски је писац, драматург, театролог, позоришни и књижевни критичар и професор. Био је уредник уметничког програма Телевизије Београд, директор драме Народног позоришта у Београду, позоришни критичар листа Политика, главни уредник часописа Сцена као и професор драматургије у филмској школи Дунав филма у Београду.

Објавио је више књига поезије, прозе, театролошких и драматуршких огледа; написао је око петнаест позоришних и ТВ драма, аутор је више драматизација и адаптација књижевних дела за позориште и телевизију, међу којима је серија Крај династије Обреновић.

Написао је око 1.500 критика позоришних представа и књижевних критика.

Добитник је више стручних и јавних признања међу којима су Златни беочуг Културно-просветне заједнице Београда, Вукова награда, Статуета Јоаким Вујић.

Признања ће бити уручена 3. јуна на свечаном затварању Фестивала.