„Mој циљ је био да сцене које су у књизи разложене на кратке целине спојим у мало веће целине и да задржимо Урошеву тематику и свет који је насликао, а с друге стране да поједноставимо. Не може све да стане. Ово је мени више материјал за серију, можда и две, неки српски Stranger Things“, истакао је либретиста Алекса Ршумовић. 

Концертно извођење заправо је део опере. Одабране су кључне сцене које рефлектују ауторску поруку. Садржај који је и духовит и хороричан, музички је драма писана савременим језиком.

„Комплексан композициони процес, али постоје музичка места која су везана за поједине ликове, па чак и амбијент у којима се они јављају, па и за њихову националну припадност и порекло“, навео је композитор Лазар Ђорђевић.

У Културном центру Београда Децу Бестрагије су извели камерни ансамбл и уметници оперског удружења МОТО.

„Конкретно за моју улогу, с обзиром на то да сам прво девојчица па сам онда дечак, а заправо сам дечак, можда ми је најтеже било да прикажем гласовно ту промену коју сам лик доживљава“, објаснила је сопран Марија Митић Васић.

До сада је опера Деца Бестрагије концертно изведена у Новом Саду и Београду. Аутори, у складу с поруком дела да је живот авантура у коју треба улазити отворених очију, надају се најбољем исходу – будућој сценској реализацији. Концерто извођење за сада путује по Србији, у верзији у којој ништа није ни сувишно ни недоречено.

„Око 30 година након последње конзерваторске интервенције, завршене 1994. године, започиње ванредно одржавање ремек-дела из зрелог периода Микеланђеловог стваралаштва", изјавила је директорка Ватиканских музеја Барбара Јата, подсећајући на велики рестаураторски подухват с краја 20. века, који је предводио Карло Пјетрангели, а извео Ђанлуиђи Колалучи, и који је у великој мери променио разумевање Микеланђелове колористичке палете.

Папа Клементе VII наручио је фреску Микеланђелу 1533. године, а реализација је започела 1536. током понтификата папе Павла III, који је уметника ослободио свих других обавеза.

У року од пет година Микеланђело је завршио монументално дело: више од 180 квадратних метара осликане површине и 391 фигуре. Фреска је довршена 1541. године и, како је записао Ђорђо Вазари, изазвала је „чуђење и дивљење" у читавом Риму.

Актуелни захват не представља структурну рестаурацију, већ прецизно чишћење површине фреске. „Током времена формирао се распрострањен беличасти вео", објашњава Паоло Виолини, главни рестауратор Лабораторије за рестаурацију слика и дрвених материјала Ватиканских музеја. Реч је о микрочестицама које се преносе струјањем ваздуха и које су умањиле контрасте светла и сенке, као и оригиналну хроматску разноликост дела.

Огроман дневни прилив посетилаца, који достиже и више десетина хиљада људи, већ годинама захтева стално праћење микроклиматских услова. У Сикстинској капели температура се одржава између 22 и 24 степена, док влажност ваздуха не прелази 60 процената, захваљујући софистицираном систему вентилације и сензорима за надзор квалитета ваздуха. Ипак, стално присуство људи и даље утиче на стање фресака, због чега су редовне превентивне интервенције неопходне.

Одржавање фреске Страшног суда захтева постављање скеле дуж целе површине зида. Она ће омогућити истовремени рад тима од 10 до 12 рестауратора, са циљем да се фресци врате светлост и колористичка дубина какве је замислио сам Микеланђело.

У пројекту учествују и Кабинет за научна истраживања, Канцеларија конзерватора и Фотографска лабораторија Ватиканских музеја. Финансијску подршку пружа огранак из Флориде организације Patrons of the Arts in the Vatican Museums, непрофитног удружења које годинама помаже очување ватиканске културне баштине.

Циљ интервенције је јасан, обновити, без нарушавања аутентичности, онај осећај задивљености који је пратио завршетак великог рестаураторског захвата 1994. године и вратити пуну изражајност делу које већ готово пет векова снажно говори сваком свом посматрачу.

– То звучи. Пет деценија, пола века. Мало је страшно. Имао сам доста проблема јер нисам водио уредну евиденцију. Онда, жао ми је што неки људи ми нису изашли у сусрет да изложим неке слике, а неке су слике у Берлину и тешко ми је било за транспорт. А онда сам копао по неким својим блоковима и оно што сам прибележио, па сам отприлике скупио оно што сам могао, али мислим да ће бити у реду.

Нашао сам и први цртеж из 1970. године, у ствари нека скица за аутопортрет. Нисам га видео 40 и кусур година, па ће и то бити изложено. Није ми било лако. Морао сам да идем на разна места. Рецимо, Зоранов портрет је у Зајечарском позоришту.

Отприлике сам одабрао неке радове по годинама. Нисам бирао по стилу, него онако. Можда има разлике пар година између неких слика, можда пет највише.

Годинама сте радили као сликар у Атељеу 212, отуда портрети које помињете чувених глумци и редитеља, Зорана Радмиловића, Муција Драшкића и Петра Краља. Ту су и плакати. Како се сећате тог периода?

– То је мени овако матором, да кажем, изгледало врло романтично. Било је потпуно другачије. У то време позориште је било као једна велика породица. Имали смо „велику маму“, госпођу Миру Траиловић, која је водила рачуна о свима нама. Она је заиста била мајстор да одабере људе и тачно је знала колико ко може и шта да уради.

И дружили смо се. Имали смо много више времена, вероватно зато што нисмо имали Гугл или чувени телефон. Све се одвијало у позоришту. Једна од креативнијих просторија у тој згради је био бифе. Ми смо то звали „Бифеље 212“. Ту се све дешавало, и неке нове идеје, и да не кажем свађе, хајде, рећи ћу, креативне свађе.

Заиста је било једно потпуно другачије време. Било је пуно разних идеја. Ту су седели у том бифеу, некад смо седели до пет ујутру. Брана Црнчевић је био редован, Михиз је био стални, њега смо звали Деда. Борислав Пекић је навраћао често, Боба Селенић, Душко Ковачевић као млади писац.

Ту су биле неке невероватне приче. Ја сам само ћутао и слушао јер сам био много млађи и те приче нисам могао нигде ни да чујем, нити да прочитам. Било је јако забавно. Радило се пуно. Понекад помислим да сам могао више слика да направим, али не, то позориште ми је заправо помогло да гледам неке ствари из другог угла.

Мењали сте начин рада, технике, теме. Једино од чега никада нисте одустајали, то је фигурација. Како бисте назвали свој стил?

– Може да се каже да је неки поетски реализам углавном, али имам и неке слике које мало, што кажу, миришу на метафизику. Са том фигурацијом сам раскрстио још у средњој школи. Шездесетих година је био у моди енформел. Сви моји другари из разреда и школе су се бавили енформелом, како је то нешто ново, како се ту раскрстило са неким класичним сликарством итд.

Ја сам кришом у кући сваког викенда, пошто једино суботом поподне и недељом нисмо били у школи, пробао да правим тај енформел и мени то није било никако, некако није ми, нисам се примио.

Често на вашим радовима користите препознатљиве цитате из историје уметности, најчешће Вермера, Мондријана, Паола Учела. Како то уклапате у неке своје визије које имате?

– То су нека моја размишљања, конкретно она Вермерова слика која се зове Алегорија сликарства, ја мислим. А прочитао сам негде да је Пит Мондријан написао да он жели да наслика ништа. И ја мислим да је успео у томе. То су неки квадрати у разним бојама, овичени црном бордуром. Нисам био бесан, него сам размишљао о томе. Та слика се у ствари зове Крај слике да ли је завршена слика или је крај слике као слике. Просто сам морао то да на сликама.

А био сам опседнут Вермером још као средњошколац, јер мени је то врхунац тог сликарског заната и уметности праве. И успео сам тек из трећег пута да је видим у Бечу, у галерији. Два пута сам ишао, није била у музеју. Толико сам био срећан трећи пут кад сам је видео уживо, што би се рекло.

Као и сваки уметник, вероватно већ размишљате о вашем новом циклусу, па какав ће он бити?

– Не знам, ја слушам себе и трудим се да максимално будем прво поштен према себи шта ћу тога насликам, па шта год то било, да ли пејзаж, да ли нека фигура, да ли нека моја машта или неки мој доживљај који преточим у неку слику и неку причу.

Позивамо се љубитеље уметности да дођу у среду у 19.00 у Галерију РТС-а и уживају у вашим сликама.

Овог пута на балу су обележена чак три јубилеја: 50 година постојања Kултурно-уметничког друштва „Бисери“, исто толико уметничког рада професора Петра Гојковића и пола века на сцени Биље Крстић, која је и међу добитницима овогодишње Светосавске повеље.

„Пола века није мало у музици. Свашта је ту стало лепо, али наравно били су и неки тешки тренуци, али све се то преброди када нешто много волите. Мени је песма мој дом и ја када певам заправо мени ништа ту не недостаје. То се видело и вечерас, наравно, на овом прелепом броду. Тако је лепа атмосфера и сви су певали наравно у глас“, наводи Биља Крстић.

Поред српских, на балу и француске мелодије и шансоне у извођењу Лор Прешак из Париза, која већ годинама учествује на овој манифестацији заједно са супругом Станком Маринковићем. Због кога је, каже, упознала и заволела Србију и њене обичаје и традицију.

„Бал је предиван. Уживам у свему. Бал представља историју и културу Србије. Има снагу и музика ми дотиче срце“, наглашава шансоњерка Лор Прешак.

Станко Маринковић каже да често наступа заједно са супругом, мада понекад раде и одвојено. „Ми смо спој. Франко-српска прича.“

Да бал чува српске традиционалне игре и песме показали су и чланови клуба Историјског плеса који су стигли из Србије. А атмосфери су додатно допринели и певач Данијел Трнчевски из Париза и виолиниста Андрија Абрамовић из Београда.

За бал се у Паризу припремају месецима и многи Срби који овде живе деценијама сматрају га једним од најзначајнијих догађаја у години.

Катарина Мијић истиче да сваке године са нестрпљењем очекује бал. „То је за мене нешто најлепше у години јер одржавамо традицију и показујемо је Французима, на неки начин, пошто је било француске публике. А друго, лепо је и да се наш народ скупи на овако посебно лепом месту.“

Мишко Гојак на бал доводи и своје пријатеље Французе. „Вечерас их је било десетак. Воле наше обичаје, воле нашу музику, воле наш начин живота. Ми Срби се доста слично понашамо као Французи“, додаје Гојак.

За Нинослава Радуловића најлепше је дружење са људима. „Сена се не мења, људи мало старе, али најлепше, најлепше осећање остаје заувек.“

Поред наших људи који живе у Паризу и њихових пријатеља Француза, на велики Светосавски бал годинама долазе и гости из Србије, али и представници наше дијаспоре из Немачке, Аустрије, Швајцарске.

Председник Удружења српских привредника Швајцарске, Стојан Стевановић наглашава да је и овог пута дошло десет српских привредника и да ће долазити сваке године.

Из Београда је дошла и Љиљана Нешковић Булатовић. „Нисам први пут, као наш пријатељ већ пети отприлике сам на балу и овај заиста једна величанствена манифестација, прилика да се људи сретну, да сачувамо нашу традицију у дијаспори која је и те како битна.“

За Бранислава Богојевића из Новог Сада који већ четврти пут долази на бал, овај је најбољи до сада.

„Најлепше су нова познанства, нови људи, енергија овог брода са свим тим људима. Мени је било фантастично заиста“, каже Новосађанин Горан Васић.

Светосавски бал у Паризу има дугу традицију која је ове вечери успешно настављена, сматрају организатори.

„Ево вам доказ сам колико Свети Сава спаја, не само Србе него цео свет. И зато је важно, видите колико је ту мира, колико је ту радости, колико је ту лепоте. Париз, магија, зато мора да се одржава“, наглашава Давид Јаковљевић, Председник Савеза Срба Француске.

„Никад већи програм, никад боља будућност пред нама, надам се. Тако да верујем да ћемо ипак уз неке нове промене од идуће године наставити ово као једну од најлепших манифестација која постоји у свету“, додаје Петар Гојковић, председник Одбора за културу Савеза Срба Француске

Светосавски бал још једном је показао због чега је важно да се наша дијаспора окупља на оваквим манифестацијама које чувају традицију и културу.

„Мој кредо кроз читав комад је сиромаштво. Има ли ишта страшније? Дакле ја никако не смем остати сиромашна а наравно не улажем никакав труд у то пошто сам забога грофица. Сви ми веома драматично доживљавамо све те своје бесмислене проблеме и то је главни комички потенцијал који смо, ја мислим, испунили до максимума, наводи глумица Милица Михајловић.

Иако се дешава у тридесетим годинама прошлог века, Ода радости је савремен водвиљ. Динамичну критику људских слабости и мана Гордан Кичић је прихватио као прву позоришну режију и главног протагонисту у комаду.

„Лик кога ја тумачим у Ноћној стражи се зове Андрењи и он је у ствари написао причу о том лику. Шта се њему десило раније и како је заправо његова породица остала без пара. Скоро цела подела из Ноћне страже игра у овој представи, само у другим улогама, а ја једини би играо исто, исти лик. Велико ми је узбуђење зато што жанровски сам желео да апсолутно одговорим водвиљу“, истиче Гордан Кичић.

Ода радости и Ноћна стража сада на сцени Атељеа 212 причају једну целовиту причу о ликовима који тешко, а истовремено, вртоглавим променама комично носе своје животне тегобе.

Како попунити празно место за столом

Проживљаваћете њене наредне дане. Слободно могу да кажем догодовштине. Сваки тренутак. И насмејте се без гриже савести. Тако је смислила Мари Рене Лавоа. Унела је духовитост у сваки њен корак и поклонила јој љубав пријатељице, деце... Довољно?

Није. Када су јој дошли на вечеру каже "како бих попунила Жаково празно место за столом ставила сам ту хлеб, посуду за путер, цвеће, флаше вина, бокал".

Све даље је прилика за преиспитивање сопственог ја.

Спектакл уместо стварног живота

"Нисам ја изнова измишљала патњу, проживљавала сам је", каже јунакиња. Већ насловом ауторка провоцира читаоца, изазива и поставља озбиљна питања о томе шта значи бити “досадна жена” у савременом друштву. Није свакако реч о самом појму, већ о метафори онога што је у друштву мање вредно, скрајнуто или чак потпуно одбачено јер не удовољава брзим, спектакуларним наративима живота и личности. Дијан ће стално преиспитивати сопствену "досадност".

Низ краћих поглавља, сећања на заједничке тренутке породичне среће, дневничке белешке и есеји чине да роман има фрагментарну структуру, што мом књижевном укусу одговара јер даје посебан ритам причи. Лавоа комбинује ауторефлексивну прозу с филозофским и литерарним анализама, чинећи текст динамичним и вишеслојним. Језик је кристално јасан, често ироничан, али и ганутљив и нежан, на моменте изненађујуће с обзиром на експлицитно бављење темом. Нема ту украшавања реченица, не штеди ауторка ни јунакињу ни читаоце. Све је функционално, интелигентно и с озбиљном мером сарказма. Не случајно. С ауторским предумишљајем да подстакне читаоца на преиспитивање личних предрасуда.

Вреди ли ризика?

Памтићу посебно две слике из романа: када Дијан скакуће боса у свом лудилу, једном остављајући своје плаве чизме у којима није била досадна и други пут када иде беспућем поред ауто пута. И ништа не боли као љубав, као бродолом, али "...сазнала сам да је непредвидивост живота једна од његових најлепших вредности. Нико се не укрцава на брод прихватајући у старту помисао да ће овај потонути. Па ипак, бродови тону... Разумљиво, море је прелепо. Љубав, баш као и море и те како вреди ризика коме се излажемо".

Посебно је занимљив избор термина “аутопсија”. На шта вас асоцира? На сецирање, анализу после смрти. Тако ауторка већ насловом позива на активно учешће у преиспитивању сопствених критеријума за дефинисање појма "досадно". Та терминолошка дисонанца отвара врата за дубље промишљање. Пред нашим очима се разлажу и топе стереотипи чврсто залепљени као етикете на жене које не испуњавају друштвене критеријуме успеха, атрактивности, уочљивости. Иако јунакиња сумња у своју занимљивост откриваћемо колико је посебна. Чак вољна да опрости. Али нема прилику за то. Њен Жак живи сада нешто што је за "француску шансону".

Главна тема књиге јесте рушење армираног концепта досаде као женске одреднице. Полазна тачка ауторке су лична искуства савршено смештена у шири друштвени и културни контекст. Како су жене историјски и културно вредноване према критеријумима забавности, послушности, пожељности и непрекидне друштвене интеракције? Често су кажњаване оне које не желе наметнуте улоге у режији окружења, оне које ћуте, размишљају, стварају своје унутрашње светове или једноставно не желе да буду “занимљиве” у традиционалном смислу те речи.

Низ анегдота и филозофских разматрања смењују се да поткрепе ауторкин став да досада није природна особина личности, већ резултат суда других. Зар је досадна јунакиња која упркос одсуству талента за игру у најтежим тренуцима одважно са пријатељицом игра као Ајрин Кара у Флеш денсу!? Да све буде још недосадније, тачније духовито до осмеха за сузе потрудила се књижевница.

Ауторка вешто у текст учитава личне сумње, неуспехе и интимне призоре свакодневног живота, што даје књизи аутентичност, али и универзалност. Читалац препознаје сопствене дилеме.

Простор слободе

Аутопсија досадне жене није феминистички проглас,већ књига која поставља питања о начину на који вреднујемо људе уопште... У свету преплављеном брзим информацијама и инстант задовољствима, ауторка узвикује гласно "хеј", позивајући на озбиљно размишљање.

Лавоин стил је високо уметнички, али не херметичан, књига захтева активног читаоца, али није оптерећена апстрактним теоријама. Она ћаска, води дијалог са публиком, не намеће сопствене необориве теорије.

У време када живимо на великој, раскошно осветљеној светској сцени спектакла, у чијој сенци остају праве вредности, Мари Рене Лавоа нас подсећа да досада није недостатак, већ могући простор слободе, контемплације и аутентичног постојања. У том постојању главну улогу игра права љубав животног сапутника, пријатеља, некога ко уме да воли.

Са свега 17 година била је најмлађи финалиста и добитник специјалне награде на „Шопеновом конкурсу".

„Сваки музичар има свој пут. Не кажем да су такмичења неопходна неопходна, али мени су много помогла. Представила сам се на великим сценама, многи људи знају за мене управо захваљујући такмичењима, посебно са 'Шопеновог конкурса'. Такмичења су ми помогла много да порастем као музичар и да научим нови репертоар”, рекла је Ева.

Са Београдском филхармонијом и диригентом Сестом Квартинијем, извела је Григов Концерт за клавир и оркестар.

„Не волим да форсирам одређене стилове. Важно ми је да будем своја док свирам и да будем слободна на сцени, да осећам музику коју свирам. Волим романтизам, доста свирам Шопена, Грига, Рахмањинова. То је музика коју најбоље осећам”, додала је Ева.

Поред редовних наступа широм света, жеља јој је да се усаврши и у дириговању.

„Данас можемо да размишљамо и о томе да ли ћемо од његове музике направити неки балет, можемо ли од Мокрањчеве музике да створимо неку нову српску музику овог нашег доба. Опет, базирајући се на ономе што јесте његово истраживање, његов мелографски рад, његови записи и духовне и световне традиције које говоре кроз његову музику јесу потенцијал који нам омогућава да управо ту традицију ишчитамо на нови начин“, објашњава Александра Паладин, музиколог.

Нови начини постоје. „Флаутино Лола класик“ и Љубиша Јовановић су пре неколико година позвали композиторе да створе нова дела инспирисана Мокрањчевом музиком.

„Ту је изникло чак седам дела наших врхунских композитора као што су Стефановић, Михајловић, Александра Вребалов, Поповић, Милана Стојадиновић Милић. То је био један лакмус шта све можемо заједно да направимо“, истакао је Љубиша Јовановић, уметнички директор ансамбла „Лола класик“.

Заједно можемо више да бринемо о наслеђу Стевана Стојановића Мокрањца. Да интензивно промовишемо, представљамо и развијамо његов рад.

„Флаутино Лола класик“ је усамљени пример добре праксе, а није касно ни да 2026. година, у том смислу, донесе промену.

Захваливши на награди, лауреат је рекао да му је подједнако важно мишљење и критике и читалаца и да се нада да је написао занимљиву књигу која ће пробудити немир у људима.

„За мене је најважније да постакнем људе на размишљање колико су пажње и љубави дужни једни другима. Колико смо дужни нашој деци, колико треба да дајемо себе другима. Можда је то нуклеус ове књиге. Бекос је књига о деци и нико није одрастао. Сви су деца. Свима је потребна пажња“, истакао је Халиловић примајући награду.

Кућа лутака и Хеда Габлер најизвођенији су његови комади, често играни и на нашим сценама. Последња поставка била је у режији Тање Мандић Ригонат у Народном позоришту са маестралном Надом Шаргин као Нором у Кући лутака.

Пер Гинт, историјска драма у стиху, најсложеније дело норвешке књижевности, било је део и наше школске лектире. За велики јубилеј у припреми је филм који се снима по том захтевном делу.

„Стално интересовање позоришта, редитеља и глумаца као и академске заједнице, за Ибзенево дело, снажна је основа за учешће у догађајима који иду у сусрет 2028. години“, охрабрила је норвешка амбасадорка Кристин Мелсом домаће ауторе и академске раднике да постану део амбициозног програма.

За његово спровођење задужена је Национална библиотека Норвешке. Припрема и свеобухватну изложбу посвећену Ибзену, а амбасадорка Норвешке најављује да ће поставке о Ибзеновом животу и делу наћи место и у културним институцијама Србије, Црне Горе и Северне Македоније – земљама које та амбасада у Београду покрива.

Амбасадорка, рођена у Скиену као и Ибзен, позива и српске студенте, издаваче и позоришне ауторе да узму учешће на конференцији о Ибзеновом делу у Ослу 2028.године.

„То је заправо завиривање у њихове преокупације, у њихов проседе када касније крену да реализују другу врсту исходишта, било да је реч о сликама или скулптурама. Ето, зато је то и публици посебно занимљиво, јер онда они лакше схвате шта се то дешава у процесу рада појединих стваралаца“, објашњава ауторка изложбе Борка Божовић.

Ликовне дневнике не треба схватати као врсту воајеризма, већ својеврсни позив њихових аутора да се завири у интимне записе и мисли. На изложби су микро-светови Марије Ердељанин суочени са забавним опажањима наше свакодневице Алексе Гајића.

„Овде се хватају те неке прве идеје. Ја баш причам људима како је то нека врста моје трагедије: да се цртањем одмарам од цртања. Обично су посао и хоби различите ствари, али код ме се некако стекло да када нацртам шта треба да се нацрта за средства, онда седнем, па мало трошим време на нешто своје. Мало за душу, мало за џеп“, прича илустратор Алекса Гајић.

На изложби су супротстављене разлике које могу да воде дијалог, јер све уметнике повезује потреба за бележењем. Дневници Невене Остојић, за разлику од осталих, одвијају се на друштвеним мрежама и опомињу на безличност и искривљене вредности света у коме живимо.

Поставка Ликовни дневници биће отворена до 27. фебруара.

Хеленска повезана са идеалом и митологијом зрачи лепотом и хармонијом, док је стваралаштво античког Рима више наклоњено стварности и историји. Уметничко путовање почиње оснивањем Рима и обухвата векове до царског доба откривајући изузетну снагу којом је грчка уметност дубоко продрла у римско друштво.

„Дела античке Грчке долазила су у Рим на различите начине. Прво посредством трговине, разменом добара као у остале велике градове Етрурије. Затим су током империјалних освајања постала цењени ратни плен. У последњој фази угледни Римљани, одушевљени лепотом истих, постали су колекционари да би временом делима дали другачији значај, што је утицало на стварање новог стила, односно настанак античке римске уметности“, каже директор Капитолских музеја Клаудио Паризи Презиче.

Ствараоци империјалног Рима нису одолели грчким канонима лепоте, али су њихова уметничка дела одисала израженим реализмом. Значајна додатна вредносна димензија која је утицајним Римљанима још пре два миленијума олакшала да моћ уметничке лепоте неретко користе као медиј за историјску ревизију.

„Најпознатији еклатантан пример је храм Аполона Медика који приказује борбу Грка и Амазонки и у оригиналу би требало да представља велику победу Хелена над Персијанцима. Међутим, у Риму је то било представљено као победа империјалног Рима против Египћана. Сходно томе, амазонска краљица Хиполита постаје Клеопатра“, објашњава археолог Еугенио ла Рока, кустос.

Јасне разлике постоје и у архитектури. Док је грчка фокусирана на храмове и позоришта, Римљани усвојивши многе елементе хеленске изградње развили су сопствене попут полукружног лука и свода, што је омогућило да граде монументалнија и сложенија здања. 

Сваки сусрет са грчком уметношћу додатна је потврда о ванвременској лепоти чија узвишеност и хармонија оплемењују и надахњују. Управо оно што недостаје у овим злим временима.

„Оно што морам да кажем је да је Дон Кихот један од најпопуларнијих и омиљених класичних представа управо због те ведрине, шпанског мелоса, музике. Имам ту част да најавим Хозе Карлоса Мартинеза, част нам је да један тако велики уметник, директор Балета Париске опере препознао наш театар на мапи светских балетских компанија и одлучио да на нашој сцени постави своје кореографско виђење. На вешт начин прилази Дон Кихоту и његовој потрази за љубављу тиме повезујући причу између Китри и Базила“, објашњава Ана Павловић, директорка Балета Народног позоришта у Београду.

Ведрина, виртуозност, аутентичне фламенко деонице и изузетни костими – све то красило је балетски ансамбл Народног позоришта који је заблистао у премијерном извођењу.

„Трудили смо се да испоштујемо све што се тиче шпанске традиције, и саме епохе Дон Кихота. Оно што је мени посебно изазовно је да се, у комуникацији са балетским играчима, не бавим само естетиком него и функцијом балетских костима који су су веома захтевни и због начина на који се изводи сама балетска представа“, истакао је костимограф Вељко Томовић.

За балет Дон Кихот кажу да је „најмосковскији“ у целокупној руској класичној традицији. У Народном позоришту први пут је изведен  давне 1931. године.

Све религије настале на простору Блиског истока су изворно иконокластичне. Неке и даље контролишу употребу слике, неке су, као ислам спремне да убију због погрешне слике. Изложба је преглед старих скандала, али само у простору јудео-хришћанства.

На пример, родно преокренути Ostentatio genitalium Марине Абрамовић; крстови од чоколаде и шећера, вук-кардинал Аустријанке Деборе Сенгл, жаба на крсту Немца Мартина Кипенбергера.

„Ово је дело изазвало доста иритације кад је први пут изложено пре три ипо деценије. Нема много простора за интерпретацију. Кипенбергер је ту показао сам себе као човека измученог животом и болешћу. Намера му је била да укаже на хипокризију, где се верници, читаве заједнице или представници Цркве јавно представљају као узорни хришћани, а приватно понашају другачије. Једно се каже, друго се ради, то је порука”, каже кустос Гинтер Оберхоленцер.

Дуго није било изложбе која је доживела толико различитих извештаја у медијима. За једне је то гробље старих скандала, за друге дрскост, за треће плодан сусрет религије и уметности. Организатори прихватају само последње о визуелној вредности експоната, на пример платнима Драге Персића, сликара рођеног у Бањалуци.

„Овде су сасвим нови радови у уљу Драге Персића, настали управо за ову прилику, Он је грандиозан сликар! У овој серији спаја цитате из историје сликарства и литературе. То је Прустов јунак Бергот, који позира као модел Белинија или Понторма, а остаје невидљив. Симболички напуњене фарбе плава и црвена вуку ка религиозном, али та веза остаје нејасна. Права симфонија која се одвија кроз елеганцију руку, поза и одеће”, додаје кустос Оберхоленцер.

Да ли би и данас био скандалозан Ostentatio Марине Абрамовић? Да, ако лице девојчице остане видљиво. Да ли би био скандалозан Кипенбергов жабац на крсту? Би, ако би добио лице муслиманског пророка. А Исус од чоколаде Тима Улрихса? Скандал би био ако није веганска чоколада. Као што се види, простора за скандале увек има.

„Ухватити атлетски покрет је нешто најтеже, каже струка", рекао је Јованчевић.

У почетку је сликао скакаче удаљ, а инспирација му је био син Страхиња, атлетичар Црвене звезде и државни рекордер Србије у дворани. Затим су се јављале и друге теме. Како наводи, добар део слика је надреалан.

„Када кренете да стварате, онда вам се нове идеје рађају преко ноћи. Видим Јупитер и видим прстен и помислим што ја не бих убацио овде тркаче, који трче 400 и 200 метара", рекао је Јованчевић.

Стварање изложбе трајало је преко годину дана.

Јованчевић наводи да атлетику види свуда.

„Када се окренемо видећемо атлетику у природи. Историја говори како је човек захваљујући атлетских способностима преживео", истакао је Јованчевић.

Изложба траје до краја фебруара.

У фебруару ће бити формиран организациони одбор, па ће се тада знати које су све активности предвиђене у оквиру обележавања годишњице.

За сада је познато да ће бити организован научни скуп посвећен Александру Белићу, највероватније у новембру.

„Предвиђено је и да се направи изложба посвећена његовом животу и делу, с тим што неће бити фокусирана само на језик. Александар Белић је био једна сложена личност и његов рад је био толико разгранат, па се бавио и другим активностима – био је председник Академије, бавио се сликањем у акварелу, волео је музику, а био је и народни посланик пре Другог светског рата“, навео је Јовановић.

Научник првог реда

Према његовим речима, професионални рад Александра Белића показује да се ради о научнику првог реда, у складу са чиме је тротомно дело о његовом животу издато 2018. године названо – Александар Белић, српски лингвиста века.

„Слободно се може рећи да је заорао дубоку бразду науке о језику и поставио темеље фундаменталним областима науке о српском језику, дијалекталогије, акцентологије, историје српског језика, граматике“, истакао је Јовановић.

1944. Ендру Луг Олдем је енглески продуцент и менаџер познат по раду са Ролингстонсима. Након Елвисовог менаџера Пуковника Паркера, у шездесетим годинама се појавила нова генерација музичких менаџера. Један од њих је Ендру Лог Олдем који је након разлаза са Стонсима 1967. године основао своју издавачку кућу за коју су потписали Small Faces, John Mayall & the Bluesbreakers, Rod Stewart, the Nice, Jimmy Page, Nico, Jeff Beck, Eric Clapton, Humble Pie и Duncan Browne. И даље открива нове таленте иако је у поодмаклим годинама.

1947. Дејвид Бајрон је британски певач групе Uriah Heep. Бајрон je поседовао снажан оперни глас и врхунски сценски наступ. Објавио је три соло албума. Умро је 1985.

1952. Томи Рамон је мађарско-амерички бубњар. Свирао је у групи Рамонси у периоду од 1974 до 1978. Умро је 2024.

Рођени на данашњи дан 1950. Max Carl (Grand Funk Railroad) и 1954. Rob Manzoli (Right Said Fred)

Догодило се 29. јануара

1961. Бобу Дилану се остварио сан да се упозна са својим идолом Вуди Гатријем приликом посете болници у којој се налазио певач. Дилен је своје дивљење изразио речима Био сам твој џубокс. Гатри је Дилану поклонио разгледницу са посветом Још нисам мртав.

1967. Џими Хендрикс и група The Who су наступили у позоришту Севиља у Лондону. У публици је био двадесетогодишњи будући гитариста групе Queen, Брајан Меј.

1969. Група Флитвуд Мек је први пут стигла на прво место у Британији са инструменталом Албатрос који је компоновао гитариста Питер Грин. Музичка чаролија.

1972. Троструки албум ”The Concert For Bangladesh” је на првом месту у Британији. На албуму су учествоавали Боб Дилан, Ринго Стар, Ерик Клептон и Џорџ Харисон, који је цео концерт и организовао.

1979. Џо Џексон је објавио свој дебитантски студијски албум ”Look Sharp!”. Садржи синглове Is She Really Going Out with Him?, Sunday Papers, One More Time, Fools in Love и Look Sharp.

1982. Huey Lewis and the News су објавили свој други студијски албум ”Picture This”. Са албума су се издвојиле песме: Do You Believe in Love, Hope You Love Me Like You Say You Do, Tattoo (Giving It All Up for Love) и Workin' for a Livin'.

1992. Амерички блуз певач/гитариста/басиста Вили Диксон је умро. Познат је по песмама: You Shook Me, I Can't Quit You Baby, Hoochie Coochie Man, I Just Want to Make Love to You и Little Red Rooster. Диксон је имао велики утицај на групе Ролингстонс, Крим, Јардбердс и Лед Цепелин.

2006. Група Арктик Манкиз је са својим деби албумом ”Whatever People Say I Am That's What I'm Not” на првом месту листе албума. У првих недељу дана продаје, продато је 360.000 примерака што га чини најбрже продаваним првим албумом у Британији.

2007. Klaxons су објавили свој дебитантски студијски албум ”Myths of the Near Future”. Издвојиле су се песме: Magick, Golden Skans, Gravity's Rainbow, It's Not Over Yet и As Above, So Below.

2008. Vampire Weekend су објавили свој истоимени дебитантски студијски албум. Садржи синглове Mansard Roof, A-Punk, Oxford Comma, Cape Cod Kwassa Kwassa и The Kids Don't Stand a Chance.

2021. Арло Паркс је објавила свој дебитантски студијски албум ”Collapsed in Sunbeams”. Са албума су се издвојиле песме: Eugene, Black Dog, Hurt, Green Eyes, Caroline, Hope и Too Good.

2021. Weezer су објавили свој четрнаести студијски албум ”OK Human”. Садржи синглове All My Favorite Songs и Grapes of Wrath.

Рођени 30. јануара

1942. Марти Балин је амерички певач, композитор и члан група Џеферсон ерплејн и Џеферсон старшип. Џефесон ерплејн је група из , пионир . Наступ групе на фестивалу за многе је један од незаборавних тренутака у целокупној историји . Група Џеферсон Ерплејн је примљена у ”Кућу славних рокенрола” . Умро је 2018.

1947. Стив Мариот је енглески гитариста, певач, композитор и глумац. Суоснивач је група и . У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 2012. Умро је 1991.

1951. Фил Колинс је енглески композитор, бубњар и певач познат као члан групе Џенезис. Њему је кренуло када се Питер Габријел повукао из групе и кренуо у соло воде. На аудицији за новог певача групе Џенезис јавило се двестотињак кандидата. На крају је избор завршио на Филу, који се у новој улози одлично сналази, као певач и бубњар. Паралелно развијајући рад у групи и соло каријеру у осамдесетим годинама прошлог века компонује серију хитова. Дискографија Фила Колинса обухвата осам студијских албума који су продати у 150 милиона примерака широм света, што га чини једним од најпродаванијих уметника свих времена. Добитник је осам Греми награда, а 2003. године, заједно са групом Џенезис, је примљен у ”Кућу славних рокенрола”.

1954. Хусеин „Хус“ Хасанефендић је југословенски и хрватски музичар, композитор, текстописац, гитариста, и члан група 220. и Парни ваљак. У педесет година дугој каријери бавио се и продукцијом радећи са групама Азра, Аниматори, Хаустор, Патрола и Плави оркестар. Из тако богате каријере издвајају се песме Неда, Ухвати ритам, Јесен у мени, Моја је пјесма лагана, Све још мирише на њу и друге. 

1956. Дарко Рундек је југословенски и хрватски музичар, глумац, текстописац и певач. Имао сам среће да гледам уживо концерт групе Хаустор у оквиру рокенрол акције Боље вас нашли, поздрав Загреба-Београду 1981. године. Песма Девојке у летњим хаљинама волим је била разлог због кога сам то вече био у Дому омладине. А онда је у међувремену са групом Хаустор снимио пет албума. Након распада бенда креће у нову авантуру са Карго оркестром са којим снима седам албума. Од бројних хитова који се и данас слушају издвајају се: Радио, Шал од свиле, „Ена, Шејн и Необичан дан.

2000. Stella Rose Bennett познатија као Benee је новозеландска певачица. Са песмом Supalonely из 2019. је стекла међународну популарност. До сада је објавила албум ”Hey U X”.

Рођени на данашњи дан 1928. Ruth Brown и 1961. Jody Watley

Догодило се 30. јануара

1961. Америчка девојачка група Shirelles је на првом месту америчке листе са песмом Will You Love Me Tomorrow.

1964. Група Searchers је на првом месту у Британији са песмом Needles And Pins.

1969. Битлси су свирали на крову зграде у којој се налазила њихова компанија Епл. Испоставило се да је концерт који је трајао 40 минута њихов последњи наступ пред публиком. Свирали су песме Get Back, Don’t Let Me Dow, I’ve Got A Feeling, The One After 909 и Dig A Pon. На крају коцерта Џон Ленон се захвалио присутнима речима: Хвала у име групе и надам се да смо прошли аудицију.

1976.Bootsy’s Rubber Band су објавили свој дебитантски студијски албум ”Stretchin’ Out in Bootsy’s Rubber Band”. Садржи синглове Stretchin’ Out (In a Rubber Band), Psychoticbumpschool и I’d Rather Be with You.

1978. Journey су објавили свој четврти студијски албум ”Infinity”. Издвојиле су се песме: Wheel in the Sky, Feeling That Way/Anytime и Lights.

1989. New Order је објавио албум ”Technique”, са сингловима Fine Time и Round & Round. То је био први албум групе који је био број 1 на топ-листама у Великој Британији.

1990. The Stone Roses, незадовољни плановима да поново објаве свој сингл Sally Cinnamon, су уништили канцеларије Revolver FM, своје лондонске издавачке куће, а затим су бацали боју на аутомобиле паркиране испред. Касније су ухапшени и оптужени.

1995. Simple Minds су објавили свој 10. студијски албум ”Good News from the Next World”. Издвојила се песмаShe’s a River.

1996.Ministry су објавили свој шести студијски албум ”Filth Pig”. Садржи синглове The Fall, Lay Lady Lay, Reload и Brick Windows.

2007. Нора Џоунс је објавила свој трећи студијски албум ”Not Too Late“. Са албума су се издвојиле песме: Thinking About You, Sinkin' Soon, Until the End, Not Too Late и Be My Somebody.

2008.Lykke Li је објавила свој дебитантски студијски албум ”Youth Novels“. Издвојили су се синглови Little Bit, I'm Good, I'm Gone, Breaking It Up и Tonight.

2010.Нил Јанг је проглашен за личност године часописа MusiCares због својих „утицајних уметничких достигнућа и филантропског рада“.

2013.Мик Џегер је проглашен за најстилскију рок звезду свих времена од стране веб-сајта о стилу живота Complex. Џегер је предводио њихову листу 50 најбољих, испред Принса, Дејвида Боувија, Курта Кобејна, Сида Вишуса и Кита Ричардса. Complex је написао: „Чак и данас, он носи свилене мараме и одела са више отменог шарма од већине мушкараца - а приближава се 70-ој.“ (Сада има 82 година.)

Рођени 31. јануара

1947. Фил Манзанера је енглески текстописац, гитариста и продуцент. У богатој каријери свирао је у групама Рокси Мјузик, 801 и Quiet Sun. Објавио је десет самосталних албума.

1956. Џони Ротен је енглески музичар и певач групе Секс Пистолс. Пистолси су у три године постојања донели револуцију у рокенрол, вратиши га тамо где и припада у формат песама од 3 минута, одбацивши корпоративну природу мејнстрим рок музике. а и публика је могла да плеше и пева до миле воље. Вивијан Вествуд се бринула о изгледу док је Малком Мекларен бринуо о буци коју су изазивали у медијима и парама. А Џони Ротен је све то изнео на својим плећима док је трајало. После је основао групу Public Image Ltd (PiL) са којом је радио до 1983. године.

1981. Џастин Тимберлејк је амерички певач, текстописац, продуцент, плесач и глумац. Објавио је шест албума. Освојио је шест Греми награда.

Рођени на данашњи дан 1932. Rick Hall, 1946. Terry Kath (Chicago), 1951. Harry “K.C.” Wayne Casey (KC and the Sunshine Band), 1964. Jeff Hanneman (Slayer) и 1987. Marcus Mumford (Mumford & Sons)

Догодило се 31. јануара

1959. Седамнаестогодишњи Боб Дилан гледа наступ Бади Холија у сали Дулут у Минесоти. Три дана касније, Холи је погинуо у авионској несрећи.

1967. Битлси су завршили снимање промотивног спота за песму Strawberry Fields Forever. Филм је снимљен у боји ѕбог америчког тржишта јер у Британији у том тренутку нису имали телевизоре у боји.

1970. Песма Whole Lotta Love достиже 4. место у САД, што је највиши пласман који је Лед Цепелин икада постигао на листи Hot 100. Већина њихових песама, укључујући Stairway To Heaven, нису објављене као синглови.

1976. АББА је са песмом Mamma Mia стигла до првог места у Великој Британији.

1985. Hüsker Dü су објавили трећи студијски албум “New Day Rising”. 

1994. Тори Амос је објавила албум ”Under the Pink”. Са албума су се издвојиле песме Cornflake Girl, God, Pretty Good Year и Past the Mission.

1999.Амерички продуцент Armand Van Helden заузео је прво место британске листе синглова са песмом You Don't Know Me. 

2000. Primal Scream су објавили шести студијски албум ”XTRMNTR”. 

2014. Young Fathers су објавили деби албум ”Dead”. 

2020. Polica су објавили пети студијски албум ”When We Stay Alive”.

Рођени 1. фебруара

1937. Доналд Еверли је амерички музичар. Еверли је био једна половина певачког дуа The Everly Brothers, заједно са својим млађим братом Филом. Умро је 2021.

1975. Big Boi је амерички репер и музички продуцент. Рођен у Савани, у Џорџији, а одрастао у Атланти, био је једна половина јужњачког хип-хоп дуа Outkast заједно са репером Андреом 3000, који су њих двојица основали 1992. године. Као део дуа Outkast, шест студијских албума су доживели критички и комерцијални успех, изнедривши хитове као што су Ms. Jackson, Roses, So Fresh, So Clean и Elevators (Me & You), између осталих.

1994. Хари Стајлс је енглески певач, текстописац и глумац, познат као члан некадашњег бој бенда One Direction. Са бендом издаје пет албума, а група се сматра најбољим бој бендом свих времена. Од 2017. започиње соло каријеру, а у годинама које следе испоручује прегршт хитова као што су песме: As It Was, Watermelon Sugar, чаробна Sign of the Times, Late Night Talking и друге.

Рођени на данашњи дан 1948. Rick James, 1968. Lisa Marie Presley и 1969. Patrick Wilson (Weezer) 

Догодило се 1. фебруара

1949. RCA Records је издао први сингл од 45 обртаја у минути, што ће касније омогућити појаву џубокса.

1963. Седамнаестогодишњи Нил Јанг је одржао свој први професионални наступ у кантри клубу у Винипегу.

1965. Џемс Браун је снимио песму Papa's Got A Brand New Bag, која ће у међувремену освојити награду Греми за најбољу Р&Б песму.

1967. У студију Аби Роуд у Лондону, Битлси су почели да раде на албуму ”Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band”.

1972.Нил Јанг објављује албум ”Harvest”, са хитом Heart of Gold.

1978. Pere Ubu објављује свој дебитантски албум ”The Modern Dance”.

1981. Група Stray Cats је објавила свој истоимени дебитантски албум у Великој Британији. На њему се налазе песме Stray Cat Strut и Rock This Town.

1983.Journey је објавио свој осми студијски албум ”Frontiers”. Издвојиле су се песме Separate Ways (Worlds Apart), Faithfully, After the Fall и Send Her My Love.

2000. Morphine су објавили свој пети и последњи студијски албум “The Night”.

2001. Atmosphere је објавио компилацијски албум “Lucy Ford: The Atmosphere EPs”. Садржи синглове Between the Lines, Like Today,Tears for the Sheepи Guns and Cigarettes.

2008. НАСА је објавила да ће песма Across the Universe групе Битлси постати прва песма икада директно емитована у свемир.

2013. Песма Clocks групе Колдплеј је на првом месту по гласовима слушалаца радија БиБиСи као најбоља песма од 2000. године. На другом је група Артик Манкиз са песмом I Bet You Look Good On, док је на трећем месту група Елбов са песмом One Day Like This.

Рођени 2. фебруара

1927. Стен Гец је амерички саксофониста.Познат по надимку "The Sound", Гец је нарочито потпомогао развоју џеза и . Са гитаристом је . снимио албум "Jazz Samba", прву фузију џеза и боса нове, а касније је са бразилским музичарем и његовом женом снимио песму The Girl from Ipanema, један од највећих џез хитова свих времена за који је добио Греми за најбољи сингл. Умро је 1991.

1942. Грахам Неш је енглеско-амерички музичр, текстописац и певач. Предивни тенор који је дао свој допринос у групама Hollies и Crosby, Stills & Nash. Неш је фотограф и велики колекционар фотографија.

1960. Нено Белан је југословенски и хрватски гитариста, композитор и певач најпознатији по раду у групи Ђаволи. Шетајући Сплитом 1986. године налетео сам на пар графита на којима је писало Ђаволи. Пар месеци касније у сали СКЦа десио ми се јадан од најромантичнијих концерата у животу где је публика са отвореним кишобранима све време певала и плесала до краја концерта. Од великог броја добрих песама издвојићу: Причај ми о љубави, Стојин на кантуну, Јагоде и чоколада, Ђири ђири, Бамбина, Дуго топло лето и мени најдража Сунчан дан.

1977. Шакира је колумбијска певачица и текстописац. Својим петим албумом ”Laundry Service” из 2001., постиже успех у САД продавши 13 милиона примерака. Песме Whenever, Wherever и Underneath Your Clothes, су јој донеле репутацију водеће звезде латино музике у том тренутку.

Рођени на данашњи дан: 1948. Alan Mckay (Earth, Wind & Fire), 1949. Ross Valory (Journey), 1963. Eva Cassidy, 1969. John Spence (No Doubt) и 1971. Ben Mize (Counting Crows)

Догодило се 2. фебруара

1959. Бади Холи, Ричард Валенс и Биг Бопер су наступили у Surf Ballroom-у у Клир Лејку, Ајова. Ово је био последњи наступ сва три извођача пре него што су погинули у авионској несрећи следећег дана.

1962. Битлси су свирали своју прву организовану свирку ван Лондона у клубу Оејзис у Манчестеру. Концерт су отворили са песмом Hippy Hippy Shake.

1979. Сид Вишуз басиста групе Секс Пистолс је пронађен мртав на забави која је приређена поводом његовог пуштања из затвора. 

1985. Foreigner су на првом месту америчке листе синглова са песмом I Want To Know What Love Is.

1999. Built to Spill су објавили четврти албум ”Keep It Like a Secret”. Са албума су се издвојиле песме Center of the Universe и Carry the Zero.

2003. Руски девојачки дуо Тату је на првом месту у Британији са песмом All The Things She Said. Песма је била хит у Русији три године раније. Тату су први руски бенд који доспео на прво место у Великој Британији.

2004. Scissor Sisters су објавили истоимени деби албум, са кога су се издвојиле песме Laura, Take Your Mama и Comfortably Numb.

2005. Bloc Party су објавили истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме Banquet, Helicopter, So Here We Are и Blue Light.

2010. Lil Wayne је објавио седми студијски албум ”Rebirth”.

2010. Nick Jonas & the Administration су објавили дебитантски албум ”Who I Am”.

2011.Група White Stripes је престала да постоји.

Рођени 3. фебруара

1947. Дејвид Дејвис је енглески гитариста, певач и текстописац. Био је главни гитариста и пратећи вокал енглеске рок групе Кинкс, у којој је био и његов старији брат Реј.

1955. Јурица Пађен je и музичар, гитариста и певач. У богатој каријери радио је са бендовима , и . Са групом Аеродром је објавио седам албума.

Рођени на данашњи дан: 1928. Frankie Vaughan, 1949. Arthur Kane (New York Dolls), 1956. Lee Ranaldo (Sonic Youth), 1977. Daddy Yankee и 1990. Sean Kingston

Догодило се 3. фебруара

1959. У авионској несрећи приликом узлетања погинули су Buddy Holly, Big Bopper и Ritchie Valens. Тај догађај се сматра великм губитком за рокенрол. 

1960. Френк Синатра покреће прву издавачку кућу у потпуном власништву уметника, Reprise Records, како би могао да поседује сопствена мастер издања. Неки од његових сарадника, укључујући Дина Мартина и Роузмери Клуни, придружују се издавачкој кући, која је продата Warner Brothers-у 1963.

1973. Елтон Џон је на првом месту америчке листе са песмом Crocodile Rock.

1976. Дејвид Боуви започиње турнеју по САД као ”Танки бели Војвода”. 

1979. Блуз Брадерс су са албумом ”Briefcase Full Of Blues” на првом месу у САД. 

1979. Група Блонди је на првом месту у Британији са песмом Heart Of Glass која је објављена на трећем албуму ”Parallel Lines”.

1997. Дејвид Боуви је објавио свој двадесет први студијски албум ”Earthling”. Садржи синглове Telling Lies, Little Wonder, Dead Man Walking, Seven Years in Tibet и I'm Afraid of Americans.

1997. Тексас је објавио свој четврти студијски албум ”White on Blonde”. Издвојиле су се песме Say What You Want, Halo, Black Eyed Boy, Put Your Arms Around Me и Insane.

2003. Nick Cave and the Bad Seeds су објавили свој дванаести студијски албум ”Nocturama”. Садржи синглове Bring It On, He Wants You, Babe, I'm on Fire и Rock of Gibraltar.

2004. Mountain Goats су објавили свој осми студијски албум ”We Shall All Be Healed”.

2008. Аделин дебитантски албум ”19” је стигао до броја један у Великој Британији.

2009. Група Pains of Being Pure at Heart је објавила истоимени деби албум.

Рођени 4. фебруара

1948. Алис Купер је амерички певач и шоумен чија каријера траје скоро шездесет година. Познат по свом храпавом гласу и сценским наступом који укључује разне реквизите што му је донело назив "The Godfather of Shock Rock”. Купер је 26. фебруара 2021. објавио свој двадесет и први соло студијски албум ”Detroit Stories”.

1975. Натали Имбруља је аустралијска певачица и глумица. Током 1990-их скренула је пажњу на себе улогом у аустралијској сапуници Комшије. Касније је издала Torn од групе са којом постиже успех на топ листама. Њен први албум ”” је продат у више од 7 милиона примерака. Глумила је у филму Џони Инглиш.

Рођени на данашњи дан: 1951. Phil Ehart (Kansas), 1960. Tim Booth (James), 1962. Clint Black и 1963. Wasserman (The Offspring)

Догодило се 4. фебруара

1965. Righteous Brothers су били на првом месту у Британији са песмом You've Lost That Lovin' Feelin коју је компоновао Фил Спектор.

1968. Радећи у студију Еби Род у Лондону, Битлси су снимили Across The Universe. Џон и Пол су одлучили да је песми потребна хармонија фалсета, па су позвали две обожаватељице у студио да отпевају песму. Њих две су биле Лизи Браво, 16-годишња Бразилка и 17-годишња Гејлин Пиз из Лондона.

1969. Пошто су Џон Ленон, Џорџ Харисон и Ринго Стар претходног дана ангажовали Алена Клајна да их заступа, Пол Макартни је ангажовао адвокатску фирму Eastman & Eastman (адвокатску фирму Линдиног оца) као главног правног саветника за Apple. То је био почетак краја за Битлсе.

1978. Флитвуд Мек су издали једанаести студијски албум ”Rumors”. Песме Go Your Own Way, Dreams, Don't Stop и You Make Loving Fun објављене су као синглови. “Rumours” је најуспешније издање групе Fleetwood Mac и поред освајања награде Греми за албум године 1978. године, албум је продат у преко 40 милиона примерака широм света, што га чини једним од најпродаванијих албума свих времена.

1978. Би Џиз су са песмом Staying Alive стигли на прво место у САД, где ће остати четири недеље.

1980. Рамонси су објавили пети студијски албум ”End of the Century”. Албум је продуцирао Фил Спектор.

1986. Џенет Џексон је објавила трећи албум ”Control”.

1986.Објављен је албум ”Осми нервни слом” групе Рибља чорба. Песме Немој да идеш мојом улицом и Амстердам, у којој се као гост појављује певач , су биле највећи хитови са овог издања. Тираж албума је достигао 170 хиљада примерака.

 1997. Бенд The Offspring је објавио свој четврти студијски албум ”Ixnay on the Hombre”. Садржи синглове All I Want, Gone Away, The Meaning of Life и I Choose.

2009. Lux Interior је умро у 62. години. Био је познат као певач и оснивач бенда The Cramps.

2016. Ван Морисон је добио титулу Сер.

Првак Великог канадског балета из Монтреала, први пут наступа пред новосадском публиком.

„Веома сам срећан што сам овде и што ћу наступити у Дон Кихоту. Уживам са људима овде, срећни су и радимо много да изведемо представу за публику у Србији. Свако место где сам радио је посебно на свој начин, а специјално овде, јер се већ осећам као део породице“, рекао је Рамос.

Уметник је богате међународне каријере, играо је са водећим светским трупама на престижним фестивалима Америке и Европе и чест је гост најзначајнијих балетских сцена света.

У представи Дон Кихот Енсел Рамос ће наступати у извођењима 30. и 31. јануара. Карте за обе представе су распродате.

Појам који је изведен из имена свеца, настао је у међуратном периоду, када су млади српски интелектуалци, блиски цркви, тражили темељ српског народа и националне мисли. На 700. годишњицу од смрти светитеља, тврде да је најбољи узор био Свети Сава.

Теолог др Бранко Радовановић истиче да светосавље представља историјску реализацију универзалних хришћанских истина.

„Како остварити светитељство, односно светост као задат идеал хришћанства“, објашњава Радовановић смисао појма.

Историчар Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду, сагледао је како се о наслеђу Светог Саве мислило средином 20 века: „У делу историчара Николе Радојчића најчешће се истиче потреба да се разнолики утицаји из времена Светог Саве, позног 12. и раног 13. века, стваралачки асимилују – прикупе и да се из тога сагради нешто што је била аутентична српска варијанта универзалне мисли и идеје православља“.

Наглашава да се у тој намери истиче аутентичност, посебност и различитост.

„Са друге стране, неки писци, као што су Димитрије Најдановић или Владимир Вујић, истичу да је национални лик и просветитељски лик Светог Саве – као заштитника школства, потиснуо оно што је у суштини најважније, а то је Свети Сава као светитељ“, појашњава Ковић.

„Највећа и најсвеобухватнија личност поникла у српском народу“

Патријарх Порфирије је приликом овогодишње Светосавске академије истакао да је Свети Сава био човек Цркве и човек средњовековне немањићке државе, подвижник и дипломата, градитељ и законодавац, лекар душа и тела, миротворац, књижевник и учитељ народа.

„Његово дело се не може свести на једну област, јер је оно прожимало целокупан живот народа који је Јеванђељем Христовим рађао и обликовао“, беседио је поглавар Српске православне цркве.

Теолог Бранко Радовановић тако наглашава да је у историји хришћанства светосавље јединствен верски и друштвени и културни покрет.

„Будући да је светосавље метод и начин приступа Христу, оно тежи универзализацији, што значи да је оно прихваћено и код других православних народа“, каже Радовановић.

Професор Ковић каже да је из тог концепта, макар у том српском случају, требало да проистекне нешто што би могло да да одговоре на питања времена.

„Из једне српске перспективе, која се не би задржала искључиво на националним оквирима, него би прерасла у нешто што је југословенска, па и свесловенска идеја - аутентичног мишљења и аутентичног осећања света“, као важно назначује Ковић.

Култ светитетаља наставио се и 790 година од смрти Светог Саве, док црква упућује на православље и светосавље које остаје српски начин приступа Христу.

Управо је таква представа Ноћна стража Атељеа 212, годинама на карту више. Они који су се почастили том маестралном забавом, сада с нестрпљењем очекују наставак: Ода радости или Доброчинитељ, претпремијеру имаће у петак, 30. јануара а премијеру сутрадан 31. јануара на сцени „Мира Траиловић“ у Атељеу 212.

Комедија по тексту Федора Шилија и у режији Гордана Кичића, наставља причу започету у Ноћној Стражи, вечну тему личног уздизања и пропасти, материјалне и духовне, пут од дна до врха и назад, зачињен као увек што бива, и подвалама, и издајама, и губитком морала, достојанства, пријатеља и породице.

Јер :„Свака је врлина без мрље – све док се не стави на пробу", написао је Шили. То обично бива предложак за трагедију, али Шили се одлучио за тежи пут и одабрао комедију да нас смехом доведе до катарзе.

Такав галиматијас савршено је „легао" и редитељском и глумачком умећу Гордана Кичића. Окупио је у Ноћној Стражи  глумачку поставу која је гарантовала „добар провод", па је одлука да уследи наставак, без сумње добар репертоарски потез  управе Атељеа 212.

Уз Кичића на сцени ће бити Милица Михајловић, Ђуро Брстина, Марија Лијешевић, Иван Михаиловић, Тамара Драгичевић, Милица Трифуновић, Стефан Бундало…

Сценограф је Горчин Стојановић, костимографкиња Снежана Вељковић, композитор Иван Бркљачић, а организатор Бошко Радоњић. Фридрих Шилер  био је немачки песник, драматург, филозоф и историчар.

Његова дела и позоришни комади, допринели су развоју романтизма а као што с правом уметности бива, време јој не може ништа, па се две стотине година старе теме лако сместе у текућу свакодневницу. Јер:„Свет је тесан, а ум простран. Мисли живе лако једна поред друге, али се ствари у простору болно сударају."