„Верујем у велику будућност поезије. Зашто? Зато што је поезија спора. Поезија је један спор медиј, а све што је споро има велику будућнпост и то је дуговечно. Поезија борба за душу. Хвала“, рекао је Драган Јовановић Данилов, добитник награде „Десанка Максимовић".

У образложењу за доделу награде „Десанка Максимовић" за допринос српској поезији жири наводи да суштина песничке поетике Данилова почива на доживљају лепоте као „цветању бића", као и интерпретацији разноликих животних искустава која су наталожена у том бићу.

„Управо је у том укрштању субјеквног и објективног света у себи и света изван себе садражана она аутентична искра стварања у коју песник настоји веровати, али је мора непрестано преиспитивати“, рекао је проф. др Горан Максимовић, председник жирија.

Бранковина је за песнике место ходочашћа, где је под крошњама столетног дрвећа место вечног мира Десанке Максимовић.

„Кад сретне неког драгог човека она је говорила: 'Орадостио си ми дан.' Ја сам рекао да сте ми сви ви орадостили не само овај дан, него и оне претходне дане када сам сазнао да сам лауреат, наравно и будуће дане, будући да ћемо ми имати овде једно књижевно вече, где ћу ја говорити своју поезију. И јако ми је драго да има пуно младих људи, то је оно што је најбитније",рекао је Драган Јовановић Данилов, добитник награде „Десанка Максимовић".

Са младим поетама из удружења „ЗВРК", ваљевским гимназијалцима и студентима, Данилов је засадио липу, која је зачетак Песничке шуме у порти бранковачке цркве.

Била је уредница културе у Београдској хроници. Ауторка је више емисија о уметности, са посебним интесовањем за сликарство и промовисање младих уметника. Jедна je од покретача и првих аутора изложби у Галерији РТС-а. Захваљујући Нађи Ивањи Шваб РТС баштини сведочења најзначајнијим сликарима двадесетог века са ових простора.

Писала је за разне часописе и публикације. Дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду.

Нађа Ивањи Шваб нија била само врсни познавалац ликовне умотности, награђена Златним беочугом, Нађа је била уредник Беокулта и уједно пријатељ свим својим колегама. Свима је пружала шансу.

Привилигеја и част је била бити Нађин колега, разговарати с њом о уметности, али и свету који нас окружује.

Нађа је била јединствена у игри, у новинарском изразу, а надасве у искреном односу према људима.

Није случајно тај стил родјен у германским нацијама непосредно после Првог светског рата. Али једном настао, допао се свима.

„Водила ме је жеља да покажем експресионизам као стил који је већ по имену оријентисан на размену међу медијима. Он говори тако што показује, одатле упадљиви мотив руку. Ту су и друге теме које му осигуравају актуелност, као депресија, слом, лудило, са којима се носе све ратне генерације. Немачки експресионисти су реаговали јарким колорима, аустријски пригушенинм монохромима“, објашњава Агнес Хуслајн, директорка Музеја.

„Шиле је протоекспресиониста, један од 'младих дивљих', како су се звале генерације од париског Фова до слома немачког Вајмара. Руке су Шилеов знак препознавања, али оне су универзални језик у уметностима тог времена, пре свега филмској. Стигле су из позоришта Макса Рајнхарта кад се кроз експресивне гесте играло за гледаоце у задњим редовима“, истиче кустос Ролф Јонасен.

Изложба храбро демаскира тамније стране људских жеља. Деформисана тела се препводе у друге медије као еротика, секс, глад за животом, вечни живот, вампир. На једном крају стоји Шиле, на другом рани хорор филмови – „Калигари“, „Носферату“, „Фауст“. Филмска индустрија и данас трага за савршеним вампиром.

„Заједнички иментиељ је жудња. Шиле је мајстор драмске позе. Како је умро две године пре Кабинета доктора Калигарија, сигурно су редитељи као Мурнау, Вине, Ланг, посуђивали од њега, не обрнуто. Тачније је да су размене међу уметностима текле паралелно. Фројдова теорија о тумачењу снова је још старија. Филмски хорор има много родоначелника“, наводи кустос за филм Роланд Брианд.

Кари Хаузер је био аустријски сликар и сценограф кога су нацисти касније ставили у дегенерисану уметност. На његовом платну из 1923. препознају се типични трансфери смисла: Јуда који даје пољубац постаје фројдијански Ид; Исус који прима пољубац, постаје фројдијански

Его. По експресији и колорима лица нема сумње ко је газда – у страху.

Спајајући ћилим шаре (које је ткала и њена бака) са новим кројевима одевних комбинација, ауторка упечатљиво, на савремен начин, промовише културно наслеђе и традицију, не само Пирота већ и Србије. Историчари уметности, етнолози, историчари... оценили су да је шарама ћилима, Силвана дала форму за 21. век и удахнула им нови живот.

То је потврђено и у научном часопису Пиротски зборник у коме се нашао рад под називом Пиротски ћилим као визуелни симбол у савременом модном дизајну (ауторке Драгане Фрфулановић).

Модна прича ове ауторке имала је свој почетак и ток – од једноставнијих туника од српског платна са шарама ћилима (машински вез на платну) и понча од чоје – до дугих гламурозних хаљина.

Креације су презентоване углавном на модним ревијама, већином самосталних, а било их је 10-так у Пироту и на туристичким манифестацијама. Ипак, ћилим шаре су почеле да освајају модни свет када су се 2018. године појавиле на Српској недељи моде у Новом Саду, што се поновило и 2022. и 2023. године, а затим на Париској недељи моде 2019. године и у доба пандемије на „Torino Fashion Week Digital“ 2021. године.

Изложба ће бити отворена од 22. маја до 7. јуна 2025. године у РТС клубу.

Дописница и дизајнерка

Силвана Тошић рођена је 1967.године у Пироту. Од 1997. године ради као новинарка дописништва РТС-а у Пироту, а такође је и дизајнерка колекције одеће са шарама пиротског ћилима.

Кроз свој новинарски рад, годинама је указивала на значај очувања културног наслеђа са посебним акцентом на пиротски ћилим. Љубав према пиротском ћилиму наследила је од своје баке која је била ткаља.

Силвана је трећа генерација у породици која се бави пиротским ћилимом, већ 10 година спајајући традиционално и модерно.

Својим радом и ангажовањем доказује да је пиротски ћилим и данас аутентичан, актуелан и веома интригантан.

Добитник је бројних награда за своје стваралаштво међу којима су Бранкова награда за најбољу књигу, Награда "Бранко Миљковић", Награда "Бранко Ћопић", Матићев шал за најбољу песничку књигу објављену 1998/1999. године и Дисова награда за песнички опус.

Његова поезија је заступљена у многим часописима, новинама, изборима и антологијама савременог српског песништва, а превођена је часописним издањима на украјински, пољски, чешки, словеначки, шпански, јапански, македонски, мађарски, румунски језик.

Али, ето парадокса: "управо ме је пријатељство и довело на овај пут кроз јужну Аризону, с мојим другарицама Марином и Ненси."

Интимности, испред WC-a неког клуба 

Предели доносе усхићење, дружење такође. Али и допуну спознаја о пријатељству на амерички начин, посебно неуобичајеном топлој дружељубивој Балканки.

"Формула пријатељства за Американце тиче се чињења, што нужно искључује причање. То пак на концу значи да нико никад не открива истинска осећања. Пријатељства, схватила сам, морају бити утилитарна и функционална." Интимности, гле чуда, открива ауторка, нису намењене људима са којима сте стварно интимни. Американци се, схвата то у различитим приликама, отварају, рецимо, непознатим сапутницима на прекоокеанском лету или испред WC-а неког клуба.

Бужаровска то духовито приповеда, али аналитички посматра. Налази разлоге. Пријатељства су неодржива услед америчке географије. Људи се претварају лако у модерне номаде у потрази за бољим животом на огромним пространствима земље.

И када их питате одакле су, умеју, попут једне њене другарице, да одговоре "одасвуд". Нема места за тугаљиве растанке и чежњиве повезаности. Kада је одлазила њена другарица из одељења Венди само је Румена патила. Ако долазите с Балкана можете да кажете и да долазите ниоткуд јер им имена наших држава ништа не значе, па су Бужаровској на помен Македоније говорили само "great", покривајући своје незнање наводним одушевљењем.

What can I do to help?

Наћи ћете овде праве лекције за пут у Америку. Добро је да знате, ако затреба, кад је неко у проблему уместо да му похитате у помоћ ви питате What can I do to help? (Шта могу да учиним да ти помогнем?)

У мноштву прича посебно ми је прирасла за читалачко срце она о путу југом Аризоне кроз "митске пејзаже америчке историје претворене у туристичке атракције". Американци су мајстори storytellingа који доноси добру зараду. "Умеју да продају причу чак и када не постоји". Хотел Kонгрес у Тусону је сјајан пример који ауторка тако духовито описује. Наравно, опет задирући у саму суштину феномена.

Главни адут хотела су мотиви из холивудских филмова. Озлоглашени Џон Дилинџер и његова банда баш ту су ухваћени 1934 године, увериће вас особље објекта. А шта је лепше него поверовати да сте на значајном месту. И ево наше путнице са другарицом у том хотелу међу холивудским сликама и плакатима и рекламом за догађај који се не пропушта. Реч је о сеанси призивања духова на врху хотела у наводно јединој соби која је преживела пожар на дан Дилинџеровог хапшења.

Пријатељица Марина купује карте за главни сто. Узбуђење расте. Улазе у загушљиви простор међу похабане викторијанске костиме водитеља програма. Почиње сеанса. И траје. Знате колико? Читавих пет до десет минута. "Бесрамно покушавају да продају своју робу. У мојој култури то се сматра саблажњивим, а у америчкој глатко пролази", пише Бужаровска.

"Бесплатно и бонус", уме да кошта

Посебност америчке туристичке стратегије, по ауторкином мишљењу, је истицање појмова "бесплатно и бонус". А то уме баш да кошта.

Kада се помене Kи Вест прва асоцијација је "рај на земљи", туристички наравно. Али, ауторка открива његову нову страну. Није био само адреса становања Ернеста Хемингвеја.

"У Kи Весту је још више књижевног племства него што сам замишљала... Свиђало вам се или не, америчка књижевност је већ више од столећа у центру светске имагинације. А Kи Вест је, по свему судећи, рај те имагинације. Елизабет Бишоп, Ени Дилард, Ен Бити, Роберт Стоун, Џејмс Мерил, Филис Роуз, Лоран де Бриноф - да поменем само неке."

Занимљиво је колико дела неких од поменутих аутора многи предани читаоци које познајем нису никада прочитали. Преводилачки рад Румене Божуровске омогућио је македонским читаоцима да упознају поједине од њих. Можда ова књига српске читаоце подстакне да их упознају.

У сваком случају било је ово узбудљиво путовање Америком Занимљиво је да је и само настајање овог дела својеврсно путовање. Написано је на енглеском, а онда у преводу на српски објављено на сајту Велике приче. Сада је изузетна књига. Још један ауторкин сан се обистињује. На радост читалаца.

Студирао историју уметности и југословенску књижевност, а 1964. је похађао курс телевизијске режије у Лондону.

Од 1956. годину дана био је редитељ у Народном казалишту у Задру, а потом и у Шибенику, да би од 1958. до 1962. био асистент па предавач на Академији за позориште у Београду.

Тад постаје и редитељ Народног позоришта у Београду, са изузетком једне сезоне, коју је провео у Југословенском драмском позоришту.

Арсеније Јовановић је једанаест година био управник Народног позоришта у Београду, а касније је био ангажован и као уметнички директор Битеф театра.

Режирао је позоришне представе на тлу некадашње Југославије и у иностранству, аутор је бројних звучних инсталација и иницијатор неколико значајних звучних радионица. Његова покретна звучна лабораторија била је стационирана у Ровињу, у Хрватској.

Осим, националних признања за позориште, радио и телевизију, награђиван је и на бројним позоришним и медијским фестивалима у иностранству.

Између осталог, сарађивао је са познатим редитељем Теренсом Маликом на филму Дрво живота.

Пре неколико месеци објавио је необичне мемоаре које је назвао Испретурана аутобиографија у 110 секвенци, а пре тога и проширено издање књиге Косанчићев венац бр. 19.

Трилерфест је мултимедијални фестивал посвећен трилеру и криминалистичком жанру и представља први такав догађај у региону.

Током сва три дана фестивала у Дому омладине биће организован мини-сајам трилера на коме ће учествовати највећи домаћи издавачи, а посетиоце очекују специјални попусти, промоција нових издања и дружења са домаћим и страним ауторима.

Поред Несбеа, главне звезде фестивала биће шведски писци Арне Дал и Малин Стен, који ће такође промовисати и потписивати своје романе и дружити се са публиком, а биће организовано и „Вече шведског трилера“, такође у суботу од 17 часова.

Осим представљања књига, на Трилерфесту ће бити приказани филмови из најновије европске продукције. Фестивал ће у петак 16. маја у 20 отворити награђивани шведски психолошки трилер „Синови“, а гледаоци ће моћи да погледају и француски филм „Синдикалиста“ са Изабел Ипер у главној улози и узбудљиви шпански трилер „Пад краља“.

Такође, током читавог трајања фестивала, посетиоци ће моћи да уживају у трилер видео-играма и стриповима, панел-дискусијама, а моћи ће да погледају и изложбу слика под називом „Између редова“, посвећену шведској ноар књижевности.

Коначно, последњег дана фестивала, биће додељене и регионалне награде за „Најбољи трилер роман“ и „Најбољи сценарио за ТВ серију“. Награде додељује Удружење писаца трилера „УпиТ“, које окупља преко 40 писаца и сценариста из свих земаља бивше Југославије.

Представљено је 88 плаката за разне догађаје – фестивале, изложбе, анимиране филмове, концерте, представе и културне акције.

„Кад радите за догађаје из културе, имате много већу слободу него кад правите за неки маркетинг, кад правите за неку агенцију где су врло строги захтеви наручиоца. Овде је просто велика слобода и ето, могао сам да радим шта год хоћу“, каже професор емеритус Факултета примењених уметности Растко Ћирић.

Међу серијама плаката се издвајају они које је радио за дипломске изложбе својих студената, као и плакати за Међународни фестивал анимираног филма Балканима. Посебно место заузимају ''Rubber soul'' пројекат посвећен „Битлсима“ и рани експериментални плакати.

„Како се даље развијала његова каријера, тако је ишао даље ка својој основној вокацији – илустрованом плакату. Пошто је Растко Ћирић један од наших најбитнијих аутора уопште на пољу примењене уметности и анимације, дизајна, стрипа и илустрације, па и музике, он је оснивао фестивале првенствено студентске, па је иза њих радио плакате“, кустос изложбе Слободан Јовановић.

Сваког четвртка током трајања изложбе биће организован програм: од разговора о плакатима и вођења кроз изложбу, до акустичарског концерта на затварању 29. маја.

1928. Берт Бакарак је амерички композитор, пијаниста и продуцент. Бакарак је познат као аутор низа великих поп хитова које је стварао од средине педесетих до осамдесетих година, најчешће у тандему са текстописцем Халом Дејвидом. Највећи део његових песам био је посебно намењен за Диону Ворвик, а сарађивао је и са многим другим популарним извођачима. Умро је 2023.

1940. Norman Jesse Whitfield је амерички текстописац и продуцент који је радио у издавачкој кући Мотовн. Сматра се једним од твораца њиховох звука, а заслужан је и за жанр психоделичног соула. Умро је 2008.

1942. Јан Дјури је енглески текстописац, певач, глумац и оснивач бенда Ian Dury and the Blockheads. Са групом је објавио шест албума. Умро је 2000.

1948. Стив Винвуд је енглески мулти инструменталиста и певач. Био је члан група The Spencer Davis Group, Traffic, Blind Faith и Go. Винвуд је примљен у Дворану славних рокенрола 2004. године. Добитник је две Греми награде, а магазин Ролинг Стоун га је ставио на 33. место на својој листи 100. највећих певача.

Рођени на данашњи дан: 1946. Ian McLagan (Small Faces), 1950. Billy Squier и 1976. Matt Mangano (Zac Brown Band)

Догодило се 12. маја

1958. Everly Brothers су са песмом All I Have To Do Is Dream на првом месту америчке листе синглова и тамо ће остати четири недеље.

1965. Ролинстонси су снимили  ”(I Can't Get No) Satisfaction” у Холивуду. Песма ће касније стићи на прво место у Сједињеним Америчким Државама.

1967. Албум ”Are You Experienced” од Џими Хендрикса је објављен у Великој Британији. Сматра се једним од најбољих деби албума, а Џими Хендрикс је са својим песмама и иновативним свирањем гитаре поставио нове стандаре у рокенролу. Налази се на 30. месту листе 500. најбољих албума по магазину Ролинг Стоун.

1971. Мик Џегер се оженио са Бјанком у Сент Тропеу. Међу гостима су били сви Стонси, Пол Макартни, Ринго Стар и Ерик Клептон.

1972. Ролингстонси су објавили још један класик, албум ”Exile on Main Street” за властиту издавачку кућу. Магазин Ролинг Стоун је албум ставио на седмо место листе ”500. албума свих времена”.

1984. Лајонел Ричи је са песмом Hello на првом месту са обе стране Атлантика.

2008. Амерички биолог Џесон Бонд је открио нову врсту паука и решио је да је назове по певачу Нилу Јангу.

2017. Кендрик Ламар је на првом месту америчке листе албума са четвртим студијским албумом ”Damn”. У међувремену је освојио Греми награду за најбољи реп албум године и Пулицерову награду за музику 2018. године, што га чини првим уметником који је ту награду освојио, а да није џезер.

Рођени 13. маја

1941. Ричи Валенс је амерички гитариста, певач и композитор. Валенс је био пионир латино рока – специфичне музичке подврсте рока са великим упливом традиционалне мексичке музике. Његова музичка каријера трајала је свега осам месеци. У том кратком периоду имао је низ великих успеха. Валенс је погинуо у авионској несрећи 3. фебруара 1959. године на дан који се у Америци назива дан када је умрла музика. Погинуо је при паду малог авиона у Ајови заједно са легендама америчког рока Бади Холијем и Биг Бопером.

1950. Стиви Вондер је амерички певач, текстописац, мулти-инструменталиста и продуцент. Слеп од рођења, Вондер је са једанаест година потписао уговор са издавачком кућом Мотовн. Освојио је 22. Греми награде, највише од свих мушких извођача. На листи 100. највећих уметника магазина Билборд, Вондер заузима пето место. Међу његове најпознатије песме спадају хитови попут Superstition, Living for the city и As.

1966. Alison Goldfrapp је енглеска музичарка, продуцент и певачица музичког дуа Goldfrapp. Дуо је кроз каријеру прошао кроз разне стилове од електронске музике, преко глем рока до амбијенталне музике. Објавили су седам албума.

1976. Ана Поповић је српска џез и блуз музичарка. Године 2003. издаје албум „Comfort to the Soul“, који сем блуза, садржи елементе џеза, рока и соула.

Рођени на данашњи дан: 1943. Mary Wells, 1947. Pete Watts (Mott the Hoople), 1950. Danny Kirwan (Fleetwood Mac), 1966. Darius Rucker и 1969. Buckethead

Догодило се 13. маја

1967. Скот Мекензи је објавио песму Сан Франциско коју је компоновао Џон Филипс.

1969.  Лед Цепелин су прва британска група која је свирала на Хавајима.

1978. Бони М је са песмом Rivers of Babilon на првом месту британске листе сиглова.

1988. У Амстердаму је умро џез трубач Чет Бејкер.

1996. Оејзис манија је у пуном јеку јер је свих 330.000 карата за предстојеће концерте продато за девет сати.

2002. Моби је објавио свој шести студијски албум ”18”. На албуму су гостовале Шинед О Конор, Енџи Стон и други.

Рођени 14. маја

1936. Боби Дарин је амерички музичар, текстописац и глумац. Познат је по песмама Splish Splash, Lover Dream, Mack the Nofe и Beyond the Sea. Умро је 1973.

1943. Џек Брус је шкотски музичар. Стекао је популарност као главни вокал и басиста групе Крим. Брус је био међу најутицајнијим басистима, а групу Крим у којој су били још и Ерик Клептон и Џинџер Бејкер, многи критичари сматрају првом супергрупом у историји рок музике. За нешто више од две године група је продала 35. милиона плоча, а њихов албум ”Wheels of Fire” је први у свету продат у платинастом тиражу. У Кућу славних рокенрола је примљен 1993. Умро је 2014. године.

1946. Слободан Тишма је српски књижевник и музичар. Оснивач је новоталасних бендова Луна и Ла страда. Добитник је НИН-ове награде за 2011. годину, за роман Бернардијева соба. Тишма се почео бавити музиком раних 1960-их основавши пар бендова. Са појавом панка и новог таласа 1979. године је основао састав Ла страда. Након распада групе оснива бенд Луна са којим снима једини албум ”Нестварне ствари”. Повукавши се из музике посветио се писању што је резултирало са три објављене збирке песама и два романа.

1952. Дејвид Бирн је шкотско-амерички текстописац, гитариста, певач, глумац, писац и визуелни уметник. Оснивач је групе Токинг хедс са којом је објавио осам студијских албума. Имао сам среће да сам добио пар слободних дана док сам био у војсци па сам могао да видим њихов концерт јула 1982. У Београду. Објавио је и десет самосталних албума од којих вреди поменути ”My Life in the Bush of Ghosts”. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 2002.

Рођени на данашњи дан: 1971. Danny Wood (New Kids On the Block), 1973. Natalie Appleton (All Saints), 1979. Dan Auerbach (The Black Keys) и 1996. Martin Garrix

Догодило се 14. маја

1955.  Бо Дидли је објавио сингл Im A Man са којим је стигао до другог места на листи синглова у САД.

1977. Лио Сејер је на врху листа са обе стране Атлантика са песмом When I Need You.

1982. Група Клеш је објавила њихов пети студијски албум “Combat Rock”. Са албума су се издвојиле песме Rock the Casbah и Should I Stay or Should I Go.

1982.Објављен је први албум Дивљих анђела. Дивљи анђели су бивша југословенска и српскапоп-рок група из Београда. Група је била под јаким утицајем покрета нови романтизам. Објавили су албум „Дивљи анђели“, на којем се нашао хит Воли те твоја звер.

1994. Шкотски бенд Stiltskin је на првом месту британске листе синглова са песмом Inside.

2006. Ред хот чили пеперс су са деветим студијским албумом “Stadium Arcadium” на првом месту америчке листе албума.

2015. Блуз певач, текстописац и гитариста Би Би Кинг је умро у Лас Вегасу. Сматра се једним од најбољих блуз гитариста свих времена.

Рођени 15. маја

1948. Брајан Ино је енглески музичар, композитор, продуцент, певач, писац и ликовни уметник. Познат је по свом пионирском раду у рок, поп, амбијенталној и електронској музици. Године 1971, придружио се глам рок групи Рокси мјузик као клавијатуриста. Напустио је групу након изласка другог албума 1973., да би започео самосталну музичку каријеру и каријеру продуцента. Објавио је 20. студијских албума.

1953. Мајк Олдфилд је мултиинструменталиста и композитор чији стил обухвата прогресивни рок, фолк, етно, ворлд музику, класику, електронику и у новије време денс.Његова музика је често веома разрађена и комплексна. Најпознатији је по хит албуму ”Tubular Bells” из 1973. године, који је изазвао револуцију на пољу инструменталне музике.

1959. Ендру Елдрич је енглески музичар, текстописац и певач познат по раду у групи Систерс оф мерси. Објавили су три албума.

Рођени на данашњи дан: 1918. Eddy Arnold, 1932. Baba Oje (Arrested Development), 1970. Prince Be (PM Dawn)

Догодило се 15. маја

1961. Флојд Крамер је са песмом On the Recound на врху енглеске листе синглова.

1967. Пол Макартни је упознао жену свог живота Линду у ноћном клубу у Лондону. Венчали су се две године касније.

1974. Френк Запа и његова женасу назвалисвоје треће дете Ахмет Родан по јапанском филмском чудовишту.

1991.Концерт групе Дарквуд Даб у СКЦу. Дарквуд Даб је српски рок бенд основан у Београду 1988. године. У годинама након формирања, бенд је постепено постајао један од најзапаженијих извођача 1990-их и 2000-их на српској и регионалној сцени. Њихова музика је изнедрила много различитих жанрова. Бенд је сарађивао са бројним музичарима међу којима су џез музичар Васил Хаџиманов и певачица Бисера Велетанлић. Група је објавила осам студијских албума пре него што се распала 2017.

1994. Група Блур је са својим албумом ”ParkLife” на првом месту у Великој Британији. Са албума су се издвојиле песме Girls & Boys, End of a Century, Parklife и To the End. Насловна страна албума је објављена као поштанска маркица 2010. године.

Рођени 16. маја

1919. Liberace је амерички пијаниста, певач и глумац, који је стекао изузетну популарност средином 20. века. Школовао се за класичног пијанисту, али је током времена почео да користи поп елементе, а када се 1952. године појавила телевизија постаје велика звезда. На врхунцу своје слве био је најплаћенији извођач на свету. Умро је 1987.

1946. Роберт Фрип је енглески текстописац, гитариста, продуцент и оснивач групе Кинг Кримсон. Њихов први албум "In the Court of the Crimson King” се сматра једним од револуционарних албума рокенрола. Поред рада у групи сарађивао је са Дејвидом Боувијем, Брајаном Ином, Питером Гебријелом и другима. Астероид 81947.  који је откривен 2000. године је назван по Фрипу. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 62. место листе 100. најбољих гитариста.

1951. Џонатан Ричман је гитариста, текстописац, певач и оснивач групе Modern Lovers. Њихова песма Roadrunner из 1976. године се сматра једном од првих панк песама. Са групом је објавио десет, а као соло извођач двадесет студијских албума.

1966. Џенет Џексон је једна од комерцијално најуспешнијих и најутицајнијих певачица свих времена, композитор, текстописац, музички и филмски продуцент,глумица, филантроп, аутор бестселера, модна дизајнерка и мултимилионерка. Рангирана је као једна од десет најпродаванијих музичара у историји музике, зато што је широм света продала више од 160. милиона музичких албума. Добитница је 6. Гремија, 15. Америчких музичких награда, 15. МТВ награда и више Билбордових награда него било који музичар, а 2001. проглашена је „првом МТВ иконом”

Рођени на данашњи дан: 1947. Barbara Lee (The Chiffons), 1947. Darrell Sweet (Nazareth), 1948. Alto Reed (Bob Seger and the Silver Bullet Band), 1964. Boyd Tinsley (Dave Matthews Band), 1965. Krist Novoselic (Nirvana) и 1992. Kristin Maldonado (Pentatonix)

Догодило се 16. маја

1964. Mary Wells је са песмом My Guy на врху америчке листе синглова. Песму је написао Смоки Робинсон.

1966. Бич Бојси су издали свој класик албум ”Pet Sounds”. Важи за један од најутицајнијих албума свих времена. Моџо магазин га је прогласио за најутицајнији, а на сличан начин га рангирају и многи други музички часописи. На листи часописа Ролинг Стоун налази се на другом месту.

1970. Енглеска фудбалска репрезентација је са песмом Back Home на првом месту британске листе синглова где ће остати три недеље.

1970. Crosby Stills Nash & Young су објавили њихов класик албум ”Deja Vu”. Са албума су се издвојиле песме Teach Your Children,Our House, и Woodstock. Магазин Ролинг Стоун је албум ставио на 148. место листе 500. најбољих албума.

1987. Ју ту су по први пут на врху америчке листе синглова са песмом With Or Without You.

2000.”Supermodified” је четврти студијски албум бразилског генија електронске музике Амон Тобина.

2019. Пинк је са албумом ”Hurts 2B Human” на првом месту америчке листе албума.

Рођени 17. маја

1942. Таџ Махал је амерички блуз музичар. Током своје педесетогодишње каријере је учинио много на преобликовању дефиниције и опсега блуз музике.

1944. Били Кобам је панамско-амерички џез бубњар који је популарност стекао 60их и 70их година радећи са Мајлсом Девисом. Примљен је “Дворану славних бубњара” 2013.

1947. Драги Јелић је српски певач и гитариста и легенда рокенрола код нас са својим братом Жиком. Са каријером почиње средином шездесетих година у групи Џентлмени. На фестивалу младих 1968. године у Суботици њихова песма „Весели свет“ се издвојила од осталих песама. Њихови познати хитови су били "Today" (Sandy Shaw), "Sweet for my Sweet" (Pomus/Shuman), "Sea of Heartbreak" (The Searchers), "Hellule,Hellule" (The Tremeloes). Са братом Жиком у јесен 1970. оснива Ју групу са којом постиже велики успех у наредним годинама. До сада су објавили 12. студијских албума.

1961. Ења је ирска музичарка и певачица.Ења, коју многи називају краљицом њу ејџ музике, прославила се крајем 1980-их песмом  Orinoco Flow . Продала је преко 80. милиона носача звука, освојила је четири Греми награде, а била је номинована и за Оскара 2001. за песму May It Be , која се нашла на саундтреку филма "Господар прстенова".

1965. Трент Резнор је амерички текстописац, продуцент и певач познат по раду у индастријал рок групи Nine Inch Nails. Први албум групе ”Pretty Hate Machine” је постигао комерцијални успех. До сада су објавили 12. студијских албума.

1973. Џош Хоме је амерички гитариста, текстописац, певач и продуцент. Најпознатији је као оснивач бенда Queens of the Stone Age, који је основао 1996. године. Путовао сам 2018. у Болоњу да би их видео и чуо на концерту који су имали ради промоције албума ”Villains”. До сада су објавили осам студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1948. Bill Bruford (Yes, King Crimson), 1959. Paul Dianno (Iron Maiden), 1970. Jordan Knight (New Kids on the Block) и 1974. Andrea Corr (The Corrs)

Догодило се 17. маја

1963. Први Монтереј фестивал је одржан уз учешће Боба Дилана. Џоан Без и других.

1967. Tremeloes су са песмом Silence Is Golden на првом месту британске листе синглова.

1970.Група Фри је објавила своју песму All Right Now са трећег студијског албума ”Fire and Water”. Песма је стигла до другога места у Британији, а до четвртог у Америци.

1971.Dawn је број 1. у Великој Британији са песмом Knock Three Times.

1999.Албум ”Play”, америчког музичара Мобија је објављен у Америци. Са албума су се издвојиле песме Porcelain, Why Does My Heart Feel So Bad?, Honey и друге.

2013.Француски двојац Дафт Панк је објавио њихов четврти албум ”Random Access Memories”. На првом су месту листа са обе стране Атлантика. Албум је освојио 5. Греми награда.

Рођени 18. маја

1911. Биг Џо Тарнер је амерички певач из Канзас Ситија. Рокенрол се вероватно не би никада десио да није било њега. Његов класик, песма Shake, Rattle i Roll из 1954. је једна од првих рокенрол песама. У Кућу славних рокенрола је примљен 1987. године.

1912. Пери Комо је амерички певач и глумац. У каријери која је трајала пет деценија продао је 100. милиона плоча широм света. Умро је 2001.

1950.Mark Mothersbaugh је амерички музичар познат по раду у групи Диво. Назив групе потиче од њиховог концепта де-еволуције - идеје да, уместо да еволуира, човечанство у ствари назадује, што се очитава у "дисфункцији и менталитету стада америчког друштва". Група се прославила песмом Whip It из 1980.

Рођени на данашњи дан: 1942. Albert Hammond, 1952. George Strait, 1953. Butch Tavares (Tavares), 1954. Wreckless Eric, 1957.  Enigma, 1969. Martika и 1975. Jack Johnson

Догодило се 18. маја

1964.На концерту Стонса у Хамилтону у Шкотској избили су немири када је 4000 фанова са лажним картама пробало да уђе у салу.

1968.Први Мајами поп фестивал је одржан пред сто хиљада посетилаца. Учествовали су Steppenwolf, The Jimi Hendrix Experience, Blue Cheer, Chuck Berry, The Blues Image, Pacific Gas and Electric и Three Dog Night.

1982. године бендови Казимиров казнени корпус и Профили профили су наступали са бендом Лајбах у галерији Студентског културног центра Београд.

1985.Simple Minds су на првом месту америчке листе са песмом Don't You Forget About Me.

1992. Изашао је први број магазина Време Забаве (1992-1996). Дуго сам се премишљао око покретања новог рокенрол магазина у Србији. У то време је постојао магазин Ритам, у чијем покушају спашавања сам учествовао са колегама. Околности су се посложиле и уз помоћ будућих сталних сарадника у лику Динка Туцаковића, Драгана Петровића и Пере Луковића (који ће касније постати уредник) отиснули смо се у нову авантуру. Били смо подршка музичарима, објавили смо компилацију Groovanje 1 и 2 на којој се налази 20. домаћих бендова снимљених уживо, организовали десетак концерата, пружили могућност многим новинарима да пишу о рокенролу и трудили да не заостајемо у односу на свет због великог племена читалаца. Вредело је.

2008.  Ting Tings су са песмом That's Not My Name на првом месту америчке листе синглова.

2017. Крис Корнел је изненада умро у Детроиту. Певач је познат по раду у групи Саундгарден, једним од пионира гранџ правца.

2019. Џемпер који је носио Курт Кобејн за последњи певачев фото сешн је продат на аукцији за 75.000 долара у Њујорку.

„Награду посвећујем свим студентима и активистима који су тренутно у затвору у Србији или у принудном егзилу. Свим студентима, професорима и грађанима који су жртве полицијске бруталности, физичког и психолошког злостављања, таргетираног надзора, застрашивања и кампање блаћења, које организује режим. Коначно, посвећујем је људима који су изгубили живот под надстрешницом реновиране железничке станице у Новом Саду, догађају који је покренуо масовне антивладине протесте“, рекао је професор Јолер захваљујући на признању.

Јолер је позвао све архитекте, инжењере, урбанисте, уметнике и чланове академске заједнице да не сарађују са неправедним и корумпираним режимима у свету, нити са политичарима и компанијама који учествују у праксама експлоатације зарад профита, моћи и контроле.

„Ово није само позив на бојкот, већ отворени позив да се поново промисле и поново замисле нови друштвени, политички и економски системи“, закључио је Владан Јолер.

Calculating Empires чини видљивом иначе невидиљиву генеалогију и заједничку еволуцију технологије и власти, не само у простору већ и у времену, рекао је председник жирија Ханс Улрих Обрист. „Данас је више него икада важно разумевање испреплетености моћи и технологије, колонијализма и аутоматизације. Овај изванредни дијаграм помаже нам да боље разумемо нашу садашњост и изградимо алтернативну будућност.“

Овогодишње Бијенале архитектуре у Венецији отворено је 10. маја проглашењем главних награда, и траје до 23. новембра. Под слоганом Интелигенције. Природна. Вештачка. Колективна. окупила је више од 750 учесника који истражују улогу и однос архитектуре према климатским променама, миграцијама и вештачким облицима интелигенције.

Кустос 19. Међународне изложбе архитектуре Бијенале у Венецији је Карло Рати, италијански архитекта и професор на MIT-у, познат по истраживању споја технологије, простора и друштва.

Међународни жири чине Ханс Улрих Обрист (председник), швајцарски кустос, критичар и историчар уметности, уметнички директор Галерије "Serpentine" у Лондону; Паола Антонели, виша кустоскиња Одељења за архитектуру и дизајн и директорка сектора за истраживање и развој у Музеју модерне уметности (МоМА) у Њујорку; и Мпхо Матсипа, јужноафричка кустоскиња, архитекта и предавач.

Награду Златни лав добили су амерички студио Diller Scofidio + Renfro за пројекат Canal Cafe и национални павиљон Бахреина.

Владан Јолер је универзитетски професор, истраживач и уметник чије су активности усмерене на пресек дигиталних права, критичке картографије и форензичког мапирања савремених технолошких система. Као професор на Одељењу за нове медије Универзитета у Новом Саду и суоснивач Фондације Share, предводи Share Lab, лабораторију посвећену истраживању алгоритамске транспарентности, дигиталног рада и невидљивих технолошких инфраструктура.

Његова дела, попут Anatomy of an AI System (2018) и Facebook Algorithmic Factory (2016), разоткривају сложене мреже експлоатације које се налазе у основи технологија у свакодневној употреби. У сарадњи са професорком Кејт Крафорд, креирао је Calculating Empires, визуелизацију историје технологије и моћи, изложену у Фондацији Прада. Његови радови налазе се у сталним поставкама музеја као што су МоМА и Музеј Викторије и Алберта у Лондону, а недавно је објавио и књигу Black Box Cartography, у којој сабира своја истраживања о невидљивим структурама савременог дигиталног света.

Бранислав Mарковић један је од четворице књажевачких сликара који су веома важни за српску ликовну сцену краја 20. и почетка 21. века.

„Идеја је била да кроз цртеж, графику, илустрацију и уље на платну покажемо тај један интимистички приступ, односно, тај један микрокосмос и светове које Бранислав Марковић ствара и које са свом том вишезначношћу и слојевитошћу ставља пред посматрача“, објашњава Милена Милошевић Мицић, ауторка изложбе и музејска саветница у Завичајном музеју у Књажевцу.

Бранислав Марковић био је изузетно посвећен уметности и посебно својој породици.

„Наш отац је био изузетно вредан и могло се видети да са обичног белог папира који видите, у тој белини одједном израњају некакви облици који делују заиста јединствено. Не можете их наћи нигде другде око себе“, истакла је Ана Марковић, ћерка Бранислава Марковића.

„Ја га памтим као једног изузетно дисциплинованог оца, човека који је малтене аскетски обављао свој посао, а с друге стране врло водио рачуна о томе да постанемо људи“, каже Вељко Марковић, син Бранислава Марковића.

Изложба је реализована је уз подршку Министарства културе и део је пројекта којим Завичајни музеј промовише богато културно наслеђе књажевачког краја.

„Сви наши уметници који су некада стварали у Књажевцу, који су рођени у Књажевцу пре свега, а који су свој пут наставили на светској уметничкој сцени, заслужују да буду представљени у свом граду, а Музеј ће у наредним месецима имати ретроспективне изложбе наших најзначајнијих уметника“, најавила је историчарка уметности Милица Михајловић, в.д. директора Завичајног музеја у Књажевцу.

Изложба Почетак и крај биће отворена за посетиоце до 6. јуна.

У години јубилеја, када Књажевско-српски театар обележава 190 година од оснивања, додељене су две статуете „Јоаким Вујић" за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији. Овогодишњи добитници признања, које се додељује од 1985, су глумица Горица Поповић и Битеф фестивал.

„Веома сам почаствована и срећна што је то баш овде, та значајна награда која носи име нашег једног од првих посленика интелектуалаца Јоакима Вујића, а посебно је за мене емотивно што сам ја из Крагујевца”, рекла је глумица Горица Поповић.

„Ово је место одакле је спрско позориште кренуло и због тога нам је свима у Битеф театру, Битеф фестивал јако драго и много смо срећни због ове награде”, изјавио је директор Битеф театра и Битеф фестивала, Милош Латиновић.

На свечаностри у Крагујевцу прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству додељен је позоришном критичару, Александру Милосављевићу.

„Пресрећан сам због овог признања. Некако при крају каријере критичарске и позоришне, ова награда заокружује оно што сам радио. За ово позориште сам посебно везан, а посебно за људе у њему, који су ми постали пријатељи”, каже Милосављевић.

Медаљон са ликом Јоакима Вујића, за помоћ при унапређењу рада Театра, додељен је Фудбалском клубу „Раднички 1923“ и предузећу „Продановић ПРО”.

Уручене су и годишње награде Књажевско-српског театра, а добили су их глумац Саша Пилиповић за улогу Зорбе у истоименом мјузиклу, организаторка програма Дамјана Јовановић и мајстор сцене Саша Ђорђевић, за изузетну посвећеност послу и постигнуте резултате током претходне године.

У част награђених у Књажевско-српском театру изведена је представа Смртоносна мотористика, по тексту Александра Поповића, у режији Тијане Васић.

Упрошћене демонстрације те старе културне форме у сарадњи са приватним школама данас нуде туристичке агенције, а странци се могу упознати с њом, односно, окушати у справљању чаја у традиционалном јапанском маниру, и уз помоћ домаћих волонтера на факултетима и у студентским домовима. Но, гоњењи радозналошћу тражимо аутентичан доживљај – желимо да присуствујемо часу традиционалне чајне церемоније какав јапански мајстори држе за своје ученике.

Одрасла у унутрашњости на северу земље током рата и периода послератне глади, у доба када су вештине попут шивења, припреме икебане и служења чаја за пуно девојки још увек биле предуслов за удају, госпођа Јамада одише мудрошћу и поседује јасноћу у изражавању које може да избруси само искуство тешког живота.

Њен искрени одговор на наше питање о томе шта ју је привукло да се посвети чају, испреплетан са отвореним и трезвеним разговором о бомбардовању и немаштини, подсећа да живот није филмска бајка у којој обавезно триумфује неутажива жеља за бављењем одређеном професијом или вештином, већ сплет сложених друштвених околности и васпитања на које појединац не може пуно да утиче.

„Мене је отац усмерио – сматрао је да пошто сам девојчица треба да се бавим неком практичном уметношћу, па је у последњој години рата ангажовао учитељицу за мене,“ каже она и додаје: „Сада сам му захвална што ми је пружио ту прилику јер су ме ширина и дубина Пута чаја потпуно очарали".

Пут чаја

Иако се ритуализовано справљање и сервирање тог напитка на Западу назива чајном церемонијом, због духовних вредности чију праксу подразумева, те преданости и посвећености коју захтева, бављење чајем у Земљи излазећег сунца се сматра Путем, слично другим традиционалним формама уметности или борилачким вештинама.

Привлачност Пута чаја, истиче госпођа Јамада, лежи управо у његовој вишеслојности и разноврсности – у чињеници да садржи филозофску димензију, да захтева пуно теоретског знања, као и вештину и спретност:„Бављење чајем се заснива се на три стуба: духовности, науци и практичном умећу“, објашњава она. „Пут је широк и дубок – садржи филозофију и искуство стечено кроз историју. Наука обухвата учење историјских чињеница, сазнавање о грнчарији и архитектури, пошто имамо чајне собе, али и о ботаници, јер имамо вртове и користимо цвеће за украс. Пракса је припрема и служење чаја. Све то спада у Пут чаја".

И заиста, осим испијања зеленог напитка и разговора са домаћином, доживљај чајне церемоније, која у својој пуној форми траје неколико сати, обухвата и конзумирање лаке хране, као и визуелно уживање у керамичким посудама које се користе за припрему чаја, у цвету изабраном у складу са годишњим добом и угођајем који се жели постићи, те калиграфском раду обешеном на зиду, који најчешће преноси одређени стих, духовни принцип или пословицу.

Када се чај сервира у врту храма, виле или чајджинице, више или мање свесно душу прожима и атмосфера ненаметљиве, тихе лепоте коју у њему творе лишће, маховина, камен, чесма или поточић, те старе грађевине од дрвета и папира.

Отуд, потпуно посвећивање чајној церемонији подразумева стицање вештина и знања и из области грнчарства, уметности аранжирања цвећа (икебане), поезије, калиграфије, кувања, па и сађења и одржавања врта.

Течни жад

Сматра се да су чај у Јапан из Кине у време владавине династије Танг донели будистички свештеници, најкасније у 8. веку – о томе сведочи запис да је јапански цар Шому 729. године предводио сусрет са сто будистичких монаха којима је у име двора понудио чај.

У древној Кини, називан и течним жадом, чај је најпре коришћен као лек против упала и прехладе - таоистички адепти су чак веровали да он може донети бесмртност. Измрвљен и обликован у комаде налик колачићима, својевремено се кувао са другим биљакама, попут пиринча и ђумбира, да би се временом у будистичким храмовима усталио као напитак који поспешује будност и концентрацију, те олакшава медитацију.

Мада је јапанска чајна церемонија, која је постепено установљена у 15. и 16. веку, већ столећима позната по естетским и духовним идеалима као што су једноставност, скромност и неразметање, пре њеног коначног утемељења чајни сусрети у Јапану су дуго били отмени провод резервисан за племство у којем је фигурисало скупо посуђе високог квалитета направљено у Кини, те просторије биле богато украшаване. На тим окупљањима је састављана поезија, а крем тадашњег друштва умео је и да се забави тако што би се такмичио у томе ко може да по укусу боље препозна одређене сорте чаја.

Естетика, морал и самоспознаја

Промене ће наступити почев од 15. века када је Мурата Ђуко, будистички монах који је упражњавао средњовековни идеал пустињаштва, односно, скромног али префињеног самачког живота у природи посвећеног религијској контемплацији и уметности, пренео обичај испијања чаја из пространих дворана храмова и племићких вила у мале, скромне просторије и почео да уз кинески порцелан користи и домаћу грнчарију.

Он је у чин справљања и служења чаја свесно унео духовну димензију – сматрао је да он треба да изражава поштовање, одише чистотом и донесе душевни мир. Своје ученике упозоравао је да су надменост и разметање (имовином и знањем) најштетнији и опомињао да не буду љубоморни на старије и вештије од себе, те да не потцењују почетнике када једном узнапредују.

Осим тога, инспирисан поезијом, настојао је и да, насупрот лако приметној привлачности расцветалог и бујног, оствари дубљи идеал лепоте „хладног и увелог“, али и критиковао оне који тај концепт усвајају површно из помодних разлога.

Важан допринос уобличавању јапанске чајне церемоније дао је и зен монах и песник Такено Ђо, који је у њу улио елементе учења чији је био поклоник: афирмацију непотпуног, несавршеног и дотрајалог, те идеју да у свеопштој пролазности треба бити свестан сваког тренутка, односно, да је свака чајна церемонија, као и све што чинимо у животу, другачија и непоновљива.

Чајну церемонију даље је у 16. веку усавршио поклоник зена мајстор Сен но Рикју који је, уз поштовање, чистоту у физичком и духовном смислу и душевни мир, наглашавао хармонију – међу учесницима и са природом.

Он је прекинуо праксу излагања посуђа пред чајну церемонију, чиме је пажњу учесника усмерио на припрему и уживање у самом напитку и дружење, те елиминисао разметање богатством и везивање за предмете. За место одржавања чајне церемоније бирао је тесне, трошне колибе рустичног изгледа окружене зеленилом и, у времену друштвеног превирања и бескрајних сукоба за моћ, успео да од ње направи оазу спокоја и укуса.

Улаз у своју чајну колибу намерно је направио ниским тако да и славни ратници и племићи највишег статуса морају да се погну кад улазе и за собом (симболично) оставе таштину и понос.

Тако је чајна церемонија временом усвојила и развила карактеристично јапанску, будистичким сензибилитетом прожету естетику која смисао налази у пејзажима и стварима које буде осећај усамљености и туге и вреднује ненаметљиво, неправилно, окрњено и дотрајало (ваби и саби). Она је упила и сама јасно дефинисала моралне и егзистенцијалне вредности, од којих многе будистичког порекла, као што су невезивање за репутацију и славу, односно, скромност и понизност, те самоспознаја, духовни мир и живљење у садашњем тренутку.

Чајна церемонија, међутим, садржи и елементе који потичу из домаће многобожачке религије шинто, од којих је најочигледнији обичај да се у врту, пред ступање у чајџиницу, налик ритуалу прочишћења у шинто храмовима, по рукама поспе и устима принесе вода, за коју се верује да осим прљавштине спира и грех и несрећу. Пут чаја негује и врлине које су важне у шинто погледу на свет – поштење и захвалност, моралну и физичку чистоћу, али и оне које заговара конфучијанство, као што су хармонија и поштовање за друге.

Чајна церемонија као фини женски хоби

И док будистичку естетику и вредности у чајној церемонији и данас нарочито негују и наглашавају свештеници те религије, духовну и моралну димензију чувају и обични грађани који се њоме баве у свакодневном, световном животу. То се може видети и на часовима које држи госпођа Јамада, између осталог и у заклетви којом почињу, а у којој она и њени ученици сваки пут изнова себе подсећају да треба да буду захвални за оно што имају, да се према свима односе са уважавањем и имају на уму то да их у животу одржавају управо људи око њих.

Ученици госпође Јамаде листом су жене, и то углавном удате домаћице. То верно осликава чињеницу да су у данашњем Јапану управо госпође, које су већ у доброј мери одгајиле децу, слој становништва који се највише бави чајном церемонијом, мада њу и даље упражњавају поједини будистички монаси, али и уче ђаци у школским кружоцима.

Госпођа Јамада са великим симпатијама и благим хумором говори о својим следбеницама:„Сада ми је највеће задовољство то што сам заједно са својим ученицама. Оне као да аминују све што изговорим – не буне се шта год да кажем. Учитељ чаја гледа сваки и најмањи потез ученика и цепидлачи – говори им шта да поправе, како боље да раде. Моје ученице прихватају то што им кажем, па ми је лепо с њима. Заправо, бити с њима ми је смисао живота".

Чај у Јапану данас

Од краја деведесетих Јапан је запљуснуо јак комерцијални талас – марш западњачких али и домаћих ланаца кафића који посвуда отварају своје радње. Деценију касније јапанске самопослуге преплавиле су и машине за прављење кафе.

Црна текућина, као уосталом и хлеб, сада су, дакле, доступни на сваком кораку свеже направљени, па је осовина традиционалне јапанске исхране састављена од пиринча и чаја озбиљно уздрмана. Количина чаја који се конзумира у Јапану пада већ готово две деценије, чајджинице су ретке и све је мање породица које поседују комплете за кување и сервирање тог напитка – чај се последњих година највећим делом купује у пластичним флашама с продајних аутомата и у самопослугама.

Међутим, као и у случају традиционалног алкохолног пића од пиринча сакеа, истовремено расте интересовање странаца за јапански чај јер га прати глас да је добар за здравље и јер све бројнији страни туристи генерално преферирају традиционалну јапанску културу, што укључује и чајну церемонију. То занимање повратно делује на јапанске пољопривреднике, чајџинице и интерес обичних грађана за сопствену културу.

Медијум који повезује људе

Предах од буке и ужурбаности свакодневног живота, уточиште од брига и друштвене неизвесности, отмено дружење и естетски доживљај, практиковање филозофије живљења и одашиљање моралних вредности – у чајној церемонија могуће је наћи све то.

Пошто обједињује идеале усвојене из поезије и религије, те повезује традиционалне уметности и занате попут калиграфије, икебане, грнчарства и вртларства, многи у Земљи излазећег сунца је сматрају сумом или најпотпунијим репрензентом јапанске културе.

Шта год видели у њој, учи нас госпођа Јамада, најважнији су људи и интеракција међу њима.

Техника мозаика од камена углавном се везује за мушкарце због самог начина израде уметничког дела чекић, клешта и наковањ, али Рената на личном примеру демантује.

„Доста припреме материјала изискује сам мозаик зато што то нису материјали који се добијају у истим форматима које уметник жели да користи, тако да су то велике громаде које се морају свести на коцку или изрезати у штапиће или такозвана паладијана то су плоче које се морају исећи на комаде од два, тир центиметра па ти комади били сведени на тесере такозване у разним опусима мозаика“, објашњава Рената Трифковић.

Добитник је награде десетог Бијенала мозаика на Опленцу, 2023. године, за дело Св. пророк Илија, а имајући у виду да се у цркви Светог Ђорђа на Опленцу налази највећи мозаик на свету, који се простире на 3.570 метара квадратних и садржи више десетина милиона коцкица, били су јој довољна инспирација за ову изложбу.

„Обухватамо један њен опус од 20 година рада у овим мањим формама у односу што Рената ствара сада путујући и радећи велике храмове, она је прворазредни уметник томе сведочи квалитет изведбе свега и да искључимо овај технички део у ономе што материјализује овај духовни један концепт у односу према богу сведочимо једном заокруженом целином“, истиче уметничка директорка Центра за мозаик на Опленцу, Оливера Станишић.

На отварању изложбе у Виноградаревој кући, на Опленцу, били су бројни посетиоци, а поставка ће се тамо налазити до краја месеца.

У првом делу је фудбал између „Радничког“ и „Грађанског“ послужио као врста колективне терапије.

„Заинтересовао ме овај текст зато што је драматуршки јако чврст, зато што је пун духа, зато што говори о заједништву, о колективу и заправо у овој нашој представи је некако главни јунак Градина“, каже глумац Миодраг Радоњић.

„Ја играм са Миодрагом Радоњићем љубавну причу. Ми играмо двоје заљубљених у таквим околностима. Ако мене питате искрено, бити заљубљен 1931. или 1941, 1951. или 2025. је потпуно исто“, наводи глумица Јана Бјелица.

Реплике Данила, Милице, Зубе, Ваге, Леке и Гуливера се памте и данас. Мишу Шљивића после Зорана Радмиловића тумачи Андреј Шепетковски.

„Честит, родољубив, нема длаке на језику, због тога је и страдао у животу доста. Особењак, заправо он јако добро види све. Воли народ и, на крају крајева, жртвује се за тај народ. Потпуно је прототип витеза“, објашњава Шепетковски. 

Како приступити недовршеном Стојановићевом рукопису за трећи део овог јединственог позоришног експеримента, у коме би се описала послератна дешавања у Градини, била је дилема редитеља Ивана Вуковића.

„Само пребацивање са екрана на сцену и неко сажимање ликова и ситуација и третирање сцена је сложено. Али је Слободан већ неко ко је и кад пише за телевизију увек замишља онај оквир екрана као портал у позоришту. И већ је постојала та врста поетичности која је јако блиска позоришту“, истакао је редитељ.

Свака представа од поменуте три је прича за себе, а све три у једном представљању обједињују причу о Градини кроз различита историјска раздобља.

„Мало је народа који су увек на правој страни историје, мало је малих народа који својим жртвовањем уписују велика слова у светску историју и својим ратоводством увек одбрамбени. Зато сећање на победу над фашизмом није само сећање на прошлост, већ позив да будемо чувари слободе у садашњости и будућности“, рекао је пуковник др Миљан Милкић, директор Медија центра „Одбрана“.

На Бијеналу, ове године, учествује 66 држава. Селекција пројеката је много већа – 750 индивидуалних и колективних пристиглих из читавог света.

Овогодишњи мото Архитектонске Мостре је „Интелигенција. Природна. Вештачка. Колективна.“

Кустос манифестације је италијански архитекта Карло Рати. Уочи званичног почетка Бијенала, Рати поручује да је архитектура изашла из фазе где је олакшавала суочавање са климатским променама.

„Сада се ради о томе да се и човек и његова градња адаптирају на нове услове – да су климатске промене трајне. То је најлакше саопштити у Венецији, граду који пропада под утицајем климатских промена“, каже Рати.

Националног представника Србије на Бијеналу у Венецији бирају на јавном конкурсу Музеј примењене уметности и Министарство културе.

Ове године, Србију представља рад тима аутора окупљених око Давора Ереша – „Расплитање“ (Unraveling) који се односи на стварање нових простора и приказује трансформације које спајају вештину.

Венецијанско бијенале је глобално најпрестижнија приредба те врсте. Одржава се од 1895. године, представљајући трендове у уметности.

Од 1980. године је у ту манифестацију укључена и архитектура. Од тада се смењују, једне године уметност, наредне архитектура.

Србија, тада као Југославија, купила је павиљон у Венецији 1938. године. Остале републике бивше Југославије излажу на сајамским штандовима у Арсеналу, бившем венецијанском бродоградилишту.

Рођен је 19. јуна 1955. године у Загребу. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Арсенија Јовановића 1980. године, а већ три године касније постаје стални члан глумачког ансамбла Атељеа 212, где остаје све до пензије 2020. године.

У Атељеу 212 играо је у представама: Корешподенција, Чудо у Шаргану, Ој, Србијо, нигде лада нема, Мајка, Косанчићев венац 7, Велико и нмало, Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина, Метастабилни грал, Мај нејм из Митар, Ана, Париска комуна, Кнегиња из Фоли-Бержера, Турнеја, Опера за три гроша, Свети Георгије убива аждаху, Грађанин племић, Краљ Лир, Отац на службеном путу, Ревизор, Детроит...

И у СКЦ-у: Корен стабло епилог, Др. Џекил и Мр. Хајд, Добра душа из Сечуана, Дон Жуан.

Бавио се и позоришном режијом. У Атељеу 212 режирао је представе: Пијаниста, Забављач, Џепови пуни камења и Један Пикасо, као и много представа у независној продукцији: Генерали или сродство по оружју, Извињавамо се, много се извињвамо, Џепови пуни камења, Керови...

Режирао је и у Народном позоришту Мостар и Театру Мадленијанум представе: Силвија, Мејрима, Лет изнад кукавичјег гнезда, Мрачна комедија, Дервиш и смрт, Плави анђео...

Остварио је преко 50 улога на филму и телевизији, као што су: Сплав медузе, Подземље, Другарчине, О покојнику све најлепше, Случај Хармс, Директан пренос, Лаф у срцу, Купи ми Елиота, Мала ноћна музика, Држава мртвих, Чарлстон за Огњенку, Отворена врата, Седам секретара СКОЈ-а, Била једном једна земља, Наша мала клиника...

Који се то делови Београда обично занемарују?

– Пре свега то су делови Београда које обично нико не види кад се град мења током, на пример, различитих годишњих доба. На пролеће све процвета, онда на зиму град постаје мало сив и могу да кажем да то је велика инспирација за мене и као сликарку и као списатељицу, јер сваки пут нешто се мења и постане сасвим други град. И с обзиром да сам скоро десет година овде и нисам више туриста, понекад се шетам и само видим како град се мења и од тога ми је лепо.

Колико је прича у књизи и коју бисте издвојили?

–Могу да прочитам, само на почетак: Када с неба падају латице, то је Курасава. Када дува ветар, то је Тарковски. Када доживите и једну и другу на Дорћолском кеју, то је београдско пролеће.

У РТС Клубу данас ће бити отворена и изложба Ваших слика од којих се неке могу видети и у књизи?

– Свака моја прича пропраћена је неким сликама и овде може да се виде, на пример, неке слике које су мене инспирисале да нешто напишем и потпуно супротно. Значи, понекад не нађем речи да се изразим и онда сликам и понекад не нађем боје и онда правим неку малу причицу. Изложба слика у РТС Клубу биће отворена до 18. маја.