„Организацији је претходило једно опсежно истраживање музеја и галерија широм Србије и шире, тако да смо успели да направимо једнуселекцију од 170 дела“, наводи аутор изложбе Владимир Кокоруш.

У периоду после Другог светског рата Лазар Вујаклија био је један од најзначајнијих југословенских уметника. Два пута представљао је Југославију на Венецијанском бијеналу и био први уметник који је осликао мурал у Београду на уличној фасади у некадашњем Булевару револуције.

„Можемо да кажемо да је он уметник који је оставио изузетно значајан траг на пољу уметности друге половине 20. века, али да се тај траг заправо све више и више брише. Оно што је специфично јесте да изложба окупља 170 радова и да заправо представља један свеобухватни преглед његовог опуса који обухвата све медије у којима је стварао“, наглашава ауторка изложбе Даница Ђорђевић Јанковић.

Изложбом „Протест према себи“ Музеј наивне и маргиналне уметности обележио је 65 година постојања и рада уклапајући се у светске токове који наиву дефинишу као драгоцен историјски аспект модерне уметности.

„Сви значајнији светски музеји који се називају мејнстрим музеји су присвојили и почели да приказују и уметност самоуких и уметност оних који су дефинисани као маргина или арт брут. Управо зато нам је битно била изложба Лаза Вујаклије јер се на њему најбоље види колико су те поделе донекле заправо да кажемо конструкти који нису уопште тако чврсто дефинисани“, истиче Ивана Башичевић Антић, директорка Музеја наивне и маргиналне уметности.

У години јубилеја Музеј је захвалио на сарадњи установама, институцијама и појединцима са којима заједно ради на промоцији наивне и маргиналне уметности, а изложба Лазара Вујаклије маја наредне године сели се у Бања Луку у Музеј савремене умјетности Републике Српске.

„Говоримо о 19. веку, о периоду у коме материјализам и индустријализација праве крупне кораке напред, о веку у коме хришћанска црква и класична теологија помало губе на снази и сугестивности. Друга прича су Вагнер и Ниче. Ниче који каже да је Бог мртав, Ниче који од религије прави уметност, односно од уметности религију и који Прометеја проглашава новим паганским Богом“, каже кустос изложбе Иван Ристић.

Ту су пријатељи Стриндберг и Мунк, непријатељи Герстл и Шенберг, усамљени Шиле или експресионисти Кокошка и Опенхајмер, који су човека сликали кроз његову ауру. Али тамни простори који су се тада отворили, нису само ослободили душу, већ и помогли рађање тоталитарних покрета.

„Ако, на пример, посматрамо ову слику немачког уметника и илустратора Фидуса, који је био веома популаран, онда увиђамо колико у свему томе има неких тамних страна. Фидус је био теозоф. Фидус је био екстремни десничар, расиста, антисемита. Не смемо заборавити да је и тај покрет животне реформе подразумевао еугенику, расну дискриминацију, такозвану природну селекцију. С друге стране, Фидус није могао да постане нациста, што је опет врло интересантна прича. Нацисти су одбијали брадате пророке“, навео је кустос Ристић. 

Ова изложба је скуп раскошних визуелних цитата из културне историје. Из Библије такође.

Кад Исус каже Петру: „Три пута ћеш ме издати до јутра“, то је као кад модерна друштва игноришу своју тамну страну чекајући да сване. Али ових дана тешко свиће. Ако се нађете у Бечу око Нове године, свакако погледајте ову изложбу.

За реч 2025. године одабрана је реч студенти

„Под речју године мисли се на реч или израз у свом основном или неком другом облику која је обележила годину. Кад помислимо на 2025, то је реч или фраза која ће већини становништва прва пасти на памет. Нема никакве сумње да су ову годину, која је већ на измаку, обележили студентски протести. Како знамо из једне препотопске серије, студент није запалио жито, а сада видимо да студенти јесу запалили, не жито, него медијски простор“, наводи се у образложењу на сајту Филолошког друштва „Речи“.

У овој категорији укупно је пристигло 29 предлога: блокада, блокаде, блокадер, блокадери, Дијана, диктатура, динстај, динстање, збор, зомбификација, звучни топ, лојалисти, мајка, надстрешница, непослушност, ниси надлежан, пленумаши, пумпај, солидарност, студент, студенткиње, студенти,  студентољубље, студентски марш, студентске шетње, ходољубље (надахнуће: српски студенти), упорност, ћаци, ћациленд. 

Жири је у ужи избор одабрао 10 предлога за које је потом гласала интернет публика (резултати по опадајућем броју гласова од 2.759 гласова):

• ћаци (883, 34,2%),
• студенти (875),
• пумпај (663),
• Ћациленд (149),
• упорност (75),
• блокада (33),
• блокадери (20),
• студентске шетње (20),
• збор (19),
• пленумаши (13). 

Ужи избор жирија: студенти, ћаци.

За лажиреч 2025. године одабрана је синтагма студенти који хоће да уче 

„Ова синтагма издвојила се, не само по учесталости употребе у јавном дискурсу већ и по изразитој друштвеној, политичкој и идеолошкој обојености. Иако на први поглед делује као описна и вредносно неутрална конструкција, у контексту савремене српске јавне комуникације она функционише као језичко средство прикривања и преобликовања стварности, што је чини типичним примером лажиречи“, наводи се у образложењу.

У овој категорији укупно је било 29 предлога: блокадер, блокадери, верник, дезинформер, дијалог, европске вредности, звучни топ, избори, извињење, информер, испуњени захтеви, једнакост, како сам победио обојену револуцију, медијска слобода, мир и стабилност, надлежан, обојена револуција, одговорност, па шта, патриота,  правда, предметна институција, пословна пратња, председник, председник РС, процена МУП-а, систем, спуштање тензија, стабилократија, студент, студенти који хоће да уче, студенти који желе да уче, толеранција, Хуља, фер, ћаци.

Жири је у ужи избор одабрао 10 предлога за које је потом гласала интернет публика (резултати по опадајућем броју гласова од 851 гласа):

• студенти који хоће да уче (446, 52,4%),
• oбојена револуција (120),
• процена МУП-а (92),
• испуњени захтеви (53),
• медијска слобода (37),
• дијалог (36),
• одговорност (25),
• извињење (16),
• европске вредности (14),
• толеранција (12).

Ужи избор жирија: студенти који хоће да уче, обојена револуција.

За нову реч 2025. године одабрана је реч ћаци

„Појава, брзо ширење и изузетна продуктивност лексеме ћаци непосредно су повезани са студентским протестима који су обележили 2025. годину у Србији. Реч се јавља након што су матуранти Гимназије 'Јован Јовановић Змај' у Новом Саду изашли испред школе како би минутима тишине одали почаст страдалима у трагедији изазваној падом надстрешнице. Овај чин солидарности је изазвао оштру реакцију тадашњег премијера Србије, док је управа школе уместо подршке ученицима, упутила јавно извињење“, наводи се у образложењу.

У овој категорији укупно је било 58 предлога: блокадери, вирал, вољива (особа чија љубав има неку нежност, мекост, која је способна да воли на дубоко интуитиван начин), деконтамићација, жвалибаба, издаћаци, јајпериста, конвенијално/конвентно (одговарајуће, практично, згодно, повољно – енгл. convinient, lat. convenire), лажократија, лача мати, лачаматизам (надахнуће: Ана Брнабић), лизанац (српска верзија енглеске речи ,,siblingˮ, која означава и брата и сестру), љубота, људоделница, манипућација, најмногопуније, неандрејталац, неандрејћаци, нанаћификација, непреброј, ноктерка (маникир), нон-пејпер, обраћатор, окомаз (лажна или искривљена слика о нечему, обмањивање ,ˮ неко ти маже очи лажимаˮ), отплашити (народ се отплашио), патњослађе (уживање у патњи), пленум, полићаци, прелећи (променити место спавања), пропахуљало, пумпај, свеималиште, синдиктат, слаткојед, укористити (имплементирати), стварнић (reel), усташија (инспирација: студентске блокаде), хлебуњ (=пуњени хлеб, замена за страну реч „сендвичˮ), тевехипноза, хибридни рат, ћацад, ћаци, Ћаци, ћацизам, Ћациленд, Ћацијенда (то су шатори који су постављени 15. и 16. априла испред Скупштине), ћацнути, ћацинг (ћаци митинг), ћациопатија, штамповина (нови поштански термин), штандармерија; геслар (као замјена за туђицу „копирајтер), душкање (давање себи одушка/угађање себи, одмор, предах), жалбаџија, обрвар, окоцрт (ajlajner), скривећки (значи нешто као скривајући се, аутор Ана Брнабић), стварнић (reel).

Ужи избор жирија за нову реч: ћаци, Ћациленд.

У овој категорији у одабиру је учествовао само жири. 

Трећи избор за речи године

Филолошко друштво „Речиˮ и часопис Новоречје трећи пут су организовали избор српских речи године, у три категорије: Реч године, Лажиреч године, Нова реч године. Предлози су примани до 30. 11. 2024. на страници „Предлажем речˮ и на страницама „Reč godine – Реч годинеˮ на Инстаграму и Фејсбуку.

Интернет гласачи су могли да гласају једном дневно за једну од десет предложених речи, и то за лажиреч од 1. до 8. децембра, а за реч године од 9. до 15. децембра.

По измењеном Правилнику, за нову реч нису гласали интернет гласачи, већ само чланови жирија.

Ужи избор са две речи је оглашен 19. децембра, а данас су проглашени победници у све три категорије.

„Разликује се, пре свега, у времену у којем живимо, у бруталностима којима смо изложени сваки дан. Желели смо да ову нашу изложбу мале графике, као што смо радили 1994. пре 30 година, кад је такође била друга међународна изложба, да поново, после свих ових деценија које су за нама, окупимо пријатеље, уметнике из иностранства. Одзив је фантастичан“, каже Љиљана Ћинкул, директор Графичког колектива.

Мала графичка форма погодна је за истраживање домета различитих техника и ликовних знакова. Њу се осмеле да изведу и аутори који се иначе изражавају другим медијима. Слободно се комбинују древне технике и модерна дигитална технологија.

Добитник награде „Мали печат“, коју „Графички колектив“ додељује од 1991. године је Нада Денић за рад изведен техником суве игле.

„Можеш ти да ту измишљаш шта год хоћеш, али ствар је прилаза и онда почнеш да чистиш неке ствари, тако и јесте код мене – рашчишћено. Та црна боја која се добије у сувој игли, то је нешто што ми одговара у ствари за то што хоћу да добијем“, објашњава Нада Денић, добитница награде „Мали печат“.

Изложба која већ осму деценију негује укус и представља спону између стваралаца и публике, у Галерији „Графичког колектива“ до 24. јануара.

Аутор инсталације је Рефик Анадол (Истанбул, 1985), мултимедијални уметник и један од најзначајнијих пионира уметности засноване на вештачкој интелигенцији. Директор је студија „Рефик Анадол“ у Лос Анђелесу и предаје на Универзитету у Лос Анђелесу.

Његови радови излагани су у водећим светским институцијама, међу којима су MoMA, Centre Pompidou, Serpentine Galleries, Palazzo Strozzi и Sphere у Лас Вегасу.

За Анадола архитектура није оквир, већ жива површина: „Она није саздана од зидова и прозора, већ од могућности. Светлост користим као материјал, а податке као пигмент.“

Овим пројектом галерија постаје јавно уметничко дело, ослобођено традиционалних музејских граница.

Инсталација под називом „Дата тунел“ претвара простор у дигитални организам у сталној трансформацији. Дуж пролаза у реалном времену настају органске форме инспирисане природом – ботаничке текстуре, океански токови и атмосферски ритмови – стварајући непрекидан визуелни и звучни ток.

Средиште пројекта чини систем вештачке интелигенције Large Nature Model, трениран на милионима визуелних и звучних података прикупљених у различитим екосистемима планете. Подаци су бирани према строгим етичким критеријумима и не имитирају природу, већ откривају њене димензије невидљиве људском оку.

„Ово није слика“, објашњава Анадол, „већ тродимензионална скулптура од података која комуницира са архитектуром и телом посетиоца.“

Отварању је присуствовао и председник региона Јулијска Венеција Масимилијано Федрига, који је истакао стратешки значај пројекта.

„Током године као Европска престоница културе желели смо да оставимо трајну културну инфраструктуру. Ово дело је почетак једног процеса – простор треба даље развијати кроз догађаје и програме који ће Горицу позиционирати као престоницу дигиталне уметности.“

Пројекат се бави и питањем одрживости, од порекла података до енергије потребне за тренирање ВИ модела. „Природа је већ облик вештачке интелигенције“, каже уметник, „а подаци су меморија света – идентитети, емоције, приче. Улога уметника данас је да ту меморију интерпретира.“

Тако простор пролаза постаје место контемплације, мост између историје Горице и њене дигиталне будућности – јавно уметничко дело које се не посматра, већ се кроз њега пролази.

Разговор о слободи, уметности, критици и могућностима отпора унутар институција или изван њихових граница и ограничења окупио је бројне учеснике.

„Претходних дана фестивала смо просто видели да је заједница доста погођена, онда и љута на неки начин и узнемирена тиме што смо изгубили институције које више не штите интересе јавности или друштвене интересе, већ су то у питању неки партикуларни, често политички интереси“, истакла је модераторка трибине Јелена Кнежевић са Факултета драмских уметности.

„Нама је ово доста значајно, јер за мене, као студенткињу Факултета ликовних уметности која је претходних годину дана била у блокади, ми смо доста упознати са том цензуром која се десила на овогодишњем 'Битефу'. За мене тренутно, 'Битеф' је борба против цензуре“, каже Миона Ђенисијевић, студенткиња Факултета драмских уметности.

Може се рећи да издање овог специфично независног „Битефа“, амбивалентног у својој сржи, обезбедило некакав континуитет одржавања фестивала, а на његовом крају, кључно питање је шта ће бити следеће године.

„Не видим ситуацију из данашње перспективе сада, кад разговарамо средином децембра, као охрабрујућу. Немамо организациони одбор на који су пребачене све ингеренције. Немамо ни средстава у најави, осим онога што Град увек оставља кроз свој буџет. Као гледате ситуацију данас, она је гора него прошле године у ово време. Вероватно, постоје у овом граду институције које могу да организују 'Битеф' и ја се надам да ће неко добити шансу“, наглашава Милош Латиновић, директор „Битефа“.

„Дубоко верујем у један велики формат битефовски и не верујем да радионичарски и студентски формат доприноси. Заиста, дубоко верујем да ће Секретаријат допринети и бити добар саговорник да 'Битеф' дође на своје место у пуном сјају и обиму“, наводи Јелена Медаковић, секретарка за културу Града Београда.

Фестивал „Битеф“ је један од наших најзначајнијих послератних институција културе. Треба напоменути да током 60-годишње историје није био заустављан, ни током бурних 90-тих година, ни у времену пандемије ковида. Наша дужност је зато борба за његово очување средствима која имамо, али и онима која сами на том путу створимо.

„На Факултету ликовних уметности имамо један сјајан избор античких и ренесансих бронзаних копија у пуној величини дела попут Аполонa. Ту су Микеланђелова дела – Робови, ту су такође и античка врхунска дела попут Гладијатора Боргезе", рекла је др Јелена Тодоровић, ауторка студијског текста и текста каталога, са ФЛУ.

Капитална монографија Бронзе из колекције породице Вељковић говори о интелектуалцу који је просветитељски улагао у лепоту између два светска рата. Прича је то и о судбини скулптура након његове изненадне смрти.

„Војислав Вељковић је био један од најутицајнијих протагониста српске културне и политичке сцене, али и финансијске, између два светска рата. Он је био члан угледне породице Вељковић, француски ђак, докторирао је на Сорбони”, објаснила је Александра Кучековић, ауторка студијског текста и уредница монографије, са ФЛУ.

О значају реплика говорио је још принц од Лихтенштајна у 17. веку. Тада је познатом фирентинском вајару и једном од најбољих ливаца у бронзи – Максимилијану Солданију Бенцију, рекао да бронзане копије могу бити једнако добре као оригинали.

Уз професионалце и аматере на сцени и кроз лепоту покрета и осећања, Кастелучи ствара слику у којој је дубоко утиснут друштвени проблем полицијске бруталности.

„Позориште може имати јаку политичку моћ, јер стварате нови простор и време, нови начин дељења мисли. Сцена представља могућности. Нешто је могуће, иако није стварност. То није ни утопија јер је заиста испред вас. Јер је позориште уметност тела, уметност контакта. Ми смо у контакту са публиком, публика је у контакту са глумцима“, истиче позоришни редитељ Ромео Кастелучи.

Поред образложења своје уметничке мисли, Кастелучи је подржао одржавање овогодишњег фестивала.

„Дивим вам се јер настављате да одржавате фестивал на другачији начин. Уметност на сваком нивоу увек чини отпор. Борба против моћи, не само због свог садржаја. Лично, не верујем у директну акцију на сцени. За мене је природа позоришта дубоко политичка, таква је била и од старих Грка“, навео је редитељ.

Мешајући слике из поп културе, хришћанске иконографије и масовних медија, Кастелучи је у представи Братија приказао њихову оштру рефлексију на друштво. Оваквим темама желео је да гледаоце натера да преиспитају своја морална начела.

Мултимедијални догађај „Милева: Декодирање“, започиње премијером плесне представе „Теорија реалности”, аутора и кореографа Дарка Стантића и редитељке Маје Гргић, коју ће извести чак 40 плесача КУД-а „Вук Караџић”, 20. и 21. децембра. Полазећи од саме чињенице да је коло уписано на Унеско листу нематеријалне културне баштине света, овај сегмент ослања се на његову универзалну вредност, стављајући га у савремену сценску форму, у складу са титулом коју Нови Сад носи. Уз специјално стилизоване костиме и музику композитора Франа Погрмиловића, представа ће бити изведена уз пратњу 30 музичара оркестра „Artisti dell' Arco”, удружења „Musicopolis”.

Након представе, публика ће моћи да погледа изложбу „Прагoви“, ауторке др Монике Билбије, настале из потребе да се Милева Марић коначно сагледа ван уобичајеног наратива, биографских података и наметнутих улога. Изложба није само улазак у „Милевине ципеле“ и сагледавање ње као бића, већ и нас самих. Поред савременог приступа кроз медијску уметност, изложба даје увид и из угла стручњака – филозофа, психолога и историчара, који поставку подржавају научним чињеницама. Уз ову изложбу, посетиоци ће већ током првог доласка у обновљену Челичану имати прилике да доживе идеју о њеној намени, као центра медијске уметности, захваљујући и мултимедијалној инсталацији „Декодирање тишине“, ауторке Тијане Јеврић, која, као визуелно-звучни пејзаж истражује унутрашњи свет Милеве.

Европске, регионалне и домаће експерткиње на пољу медијских уметности, модерне науке и ИТ индустрије, биће говорнице на два стручна панела. „Жене у медијској уметности“, панел је на ком ће, 21. децембра од 17 часова, говорити главна координаторка Унеско мреже креативних градова за медијску уметност, Жоана Миранда, извршна директорка фестивала Ars Electronica, Вероника Крисина Либл и медијска уметница, Андреа Стојановић. У понедељак, 22. децембра, од 17 часова, биће одржан панел „Жене у науци“, на ком ће учествовати теоретичарка медија и професорка на Универзитету у Малмеу, др Бојана Ромић, научна сарадница и координаторка Лабораторије за дигитално друштво на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, Јелена Гуга и оснивачицa и директорка „Umni-no-code AI chatbot” платформе
за бизнисе, Elica Stoilova.

Догађај је подржан кроз Унеско Програм учешћа и хитне помоћи, као допринос развоју одрживих стратегија родне равноправности у креативним индустријама, затим кроз пројекат Подршка учешћу у програмима Уније и Европске куће Нови Сад, као и међународни пројекат Mosaic, уз учешће Деска Креативна Европа Србија.

Улаз на догађај је слободан, али су за представу и стручне панеле неопходне пријаве, које ће бити отворене на званичном сајту: novisad2022.rs

Изложба и видео-мапинг инсталација биће постављене до 5. јануара 2026. године. Више информација о целом догађају можете пронаћи на сајту: novisad2022.rs

„Намера нам је била да направимо фигуре које нису психолошки поједностављене, него да су то фигуре које стварно можемо да видимо како живе, како раде то што раде, како се баве тим својим пословима мутним“, наводи редитељ Вито Тауфер.

Ликови носе и трагичну и комичну димензију. Покрећу их себични пориви, а први међу њима је припрости трговац, кандидат за посланика Јеврем Прокић, кога тумачи Драган Мићановић.

„Нушић кад је ово писао био је јако млад, знао је у каквој земљи живи и јако је патио због тога, а богами и платио“, напомиње Мићановић.

Кроз представу се преплићу и други ликови, попут агитатора, инспектора, адвоката. У улози Прокићеве супруге Павке је Слобода Мићаловић.

„Павка је жена која је ужасно амбициозна, којој је јако стало да буде у високом друштву, шта ће свет о томе да каже, да њен муж буде успешан“, објашњава Мићаловићева.

Прва реприза представе на великој сцени „Љуба Тадић” је 18. децембра, а затим Нушић наставља да буде наш савременик на редовном репертоару Југословенског драмског позоришта.

Истиче се да је Ршумовић, доследно следећи просветитељске идеале Доситеја Обрадовића, спојио уметност, етику и педагогију, остављајући неизбрисив траг у културном и образовном животу Србије.

„За мене је у ствари било питање како можемо да једно тензично стање, једну тензичну врсту кретања на неки начин методолошки рекреирамо у одређени покретни језик, како бисмо ми рекли у савременој кореографији“, истиче кореограф и извођач Александер Заин.

Самоубиство као друштвена чињеница редитељке Ане Јанковић је представа која се налази на редовном репертоару Битеф театра. На сценски сложен, изазован и жанровски разноврстан, трагичан и комичан начин, она истражује проблем депресије и суицида.

„Наша централна тема је како друштво и систем утиче на ментално здравље индивидуе и како то никад није предмет неке индивидуалне патологије, него целокупног друштвеног стања“, наводи редитељка Ана Јанковић.

Посетиоци магацина су били у прилици да погледају и фрагменте представа, Друштво спектакла, Диверзије самоуправљања, ауторски пројекат колектива студената Факултета драмских уметности, као и Дора или Ко ће да прошива прслуке, Андреје Каргачин.

„Ми постављамо питање идентитета, односно третирамо егзил као стање поцепане свести. Тако да је то у ствари представа на неки начин у питању идентитета, у питању Дориног идентитета као активисткиње која је постала терористкиња, али и питање мог идентитета као уметнице. Односно постављамо питање шта ја могу да учиним да њој буде боље и каква врста уметности је смислена уопште“, објашњава редитељка Андреја Каргачин.

Дора или Ко ће да прошива прслуке треба да буде премијерно изведена крајем децембра на сцени Битеф театра, када ће се у духу театра апсурда који живимо још једном спојити Битеф и не:Битеф.

„Не знам за неке друге сем талентоване у том Крсманцу. Прво што су људи који су планирали да иду на Академију долазили у Крсманац и обучавали се, скидали трему, набијали нешто што су имали у себи а нису смели да испоље или нису знали да испоље“, прича глумац Ивица Клеменц.

„Били смо његови чланови док смо још били студенти. За Академско позориште везују нас почеци, неки први сусрет са сценом, са публиком, што је јако важно кад се почиње. Ту је за многе од нас Академско позориште било врло значајно, а поготово за моју генерацију. Ми смо први пут, у оно време, то је 1958. година, изашли у иностранство“, истакла је глумица Бранка Петрић.

Лондон, Краков, Венеција, Минск само су неки од многобројних печата у заједничком пасошу „академичара“ како су себе назвивали. Стасавали су у Крсманцу, а из њега излазили у свет крупног кадра и испред кулиса најзначајнијих домаћих позоришних сцена.

„Из оне куће, где и дан-данас постоји Академско и тамо и даље раде деца, а из тог Академског позоришта отишли су у Атеље 33 глумца – Ружица, Бата Стојковић и тако даље“, објашњава уредник књиге Мирко Тодоровић.

Из Академског позоришта потекло је девет добитника Добричиног прстена, међу којима су Оливера и Раде Марковић, Стево Жигон, Ђуза Стојиљковић. У представљеној монографији Наш златни траг издвојено је 100 најзначајнијих чланова најстаријег студентског позоришта у Европи.

„Бајке су бајке и увек су лепе и за оне најмлађе и за нас одрасле. Ја сам већ неколико пута нагласио да смо се ми држали доста оригинала, који је адаптирао за нашу представу, Жорж Драушник, уметник из Хрватске. И да смо задржали све оне најважније сегменте ове представе. Наша представа има и тај први и други део и, оно што је најважније, тај чувени падеде у другом чину између Виле Шећера и Принца“, наводи кореограф Александар Илић.

Уједно Крцко Орашчић једна је од најзахтевнијих бисера класичног балета. На сцени Мадленијанума, поред етаблираних балетских уметника, нашли су се и студенти Института за уметничку игру и компаније Балет младих.

„Доста времена је отишло на припрему. Већ месец и по, два се спрема ова представа. И било је напорно, али надам се да је вредело. Премијера ми је у улози Краљице Пахуљица. И јако ми је драго што могу да пренесем чаролију зимских празника“, истиче балетски играч Тијана Дрндаревић.

Балет Крцко Орашчић у себи је сачувао легат Чајковског, Александра Диме оца, првог кореографа Маријуса Петипе и Ернеста Хофмана. Данас, уз препознатљиве нумере из представе традиционално улазимо у празничну сезону.

„На премијери у Бечу извели смо верзију која је трајала осам сати, за фестивал у Авињону припремили смо четворочасовну верзију са којом смо започели турнеју. Сада је изводимо у Београду. Приметио сам да је сваки град у коме смо је извели, допринео контексту. И да је сваки контекст некако био исправан и због тога ми је изузетно драго“, истакао је редитељ Мило Рау.

Ван оквира, ванинституционално, под утицајем домаћег друштвено-политичког контекста прва представа „не:Битефа“ замишљена је и реализована као простор за заједнички рад гостију и домаћина, заједнички отпор и заједничко не цензури.

Редуковањем првобитно осмишљеног програма „Битефа“, „не:Битеф“ инициран је захваљујући ентузијазму организатора, али и самих учесника и интернационалних поштовалаца „Битефа“.

„Ово је доказ како уметност може да победи све препреке. Они су допутовали, ми смо данас ручали у студентском ресторану, сви се радујемо. Окупили су се значајни уметници од Светлане Бојковић до младих студената глуме, преко активиста, преко људи који иначе имају и стид да се појаве на сцени драматурзи, редитељи, писци“, објашњава глумац Тихомир Станић.

„Драго ми је да смо нашли енергије, снаге, воље и времена да се активира културна сама заједница и да, ипак, део тог програма успемо да реализујемо као такозвани 'не: Битеф', што за нас свакако није негација 'Битефа', то је слављење 'Битефа', али јесте 'Не' цензури, непристајање на цензуру и неинституционални облик фестивала који се надамо да ће остати такав само ове године и да је ово нека врста вапаја да се Битеф ипак сачува и да му се врати његов интегритет“, нагласила је Ана Вујановић из тима уметничке дирекције фестивала.

Битеф је тамо где се окупимо. Првог дана на сцени Мата Милошевић, другог у Магацину у Краљевића Марка.

Реч је о духовитој и савременој причи о двоје младих глумаца који у вртлогу амбиција и осећања покушавају да пронађу баланс.
На сцени ће бити стварни животни партнери Борис Лукман, аустралијско–српски глумац, и Корал Мизрахи, израелска глумица – уметнички и животни пар који се упознао на Академији драмских уметности у Њујорку.

Њихова љубавна прича била је инспирација и за Мадлену Цептер. Тако ће Београд и Мала сцена Мадленијанума бити место премијере најновијег комада признатог америчког писца Адама Синковица, школованог на Џулијарду и Универзитету Колумбија, аутора преко тридесет успешних драмских текстова.

У сарадњи са асистентом Гордоном Марејем, режију потписује др Пол Леонард Мареј, британски уметник са београдском адресом – глумац, редитељ, драматург и педагог.

Посебан допринос представи даје и америчка уметница Вики Пејџ, задужена за сценографију и костим, која је такође изабрала Београд за свој дом.

Прва реприза игра се 22. децембра.

Љубица Арсић маестрално, умећем ерудите с богатим пртљагом познавања светске литературе и историје, истражује везу између писаца и одевања, начин на који је мода обликовала писце и како су они обликовали културу, епоху и јавни идентитет. Створила је јединствену комбинацију књижевног есеја, културне студије и личне рефлексије. Промишљено, дубоко, али далеко од енциклопедијске хладноће, често духовито пише о односу књижевности и моде, одговарајући на питање да ли одело чини човека и на који начин, шта одећа говори о писцу, и шта писци говоре о одећи? Повезује књижевне чињенице, биографске детаље и културни контекст са психологијом облачења. Њен приступ је приповедачки и непосредан, како смо навикли од Арсићеве. Зато је и овако озбиљно штиво прихватљиво широком читалаштву.

„Мамина хаљина ми је показала нешто што сам касније препознала код Мадам Бовари, Евгенија Оњегина, Софке или Лолите – да одећа проговара посебним језиком, поверавајући приче познате само писцу који жели да их подели са читаоцем“.

Начин облачења често прераста у саставни део уметничког идентитета, поглед на свет. Парче плиша, платна или свиле може да постане литерарна метафора. Одећа је понекад украс, али често заштита, футрола, костим, протест, самоизражавање или иронични коментар друштва.

Да ли сте се икада запитали како су се одређени писци представљали баш стилом својих јунака, да ли су у њих уткали део сопственог укуса и на који начин облачење утиче на писање и јавну слику творца.

„Није било лако обући преко две стотине ликова романа Рат и мир“

„Не само да Гогољ забацује скуте новосашивеног капута, већ то чини и његов Хљестаков, јунак Ревизора.“

У низу поглавља ауторка се бави различитим писцима, њиховим навикама, појавом и односом према гардероби, „њиховом кројачком радионицом“. Подсећа да неки писци негују ексцентричан изглед, други једноставност, трећи се играју ироничним, контрастним стиловима, а ретки потпуно одбијајући моду стварају лични модни идентитет.

„Није било лако обући преко две стотине ликова романа Рат и мир. Толстој је, попут модног креатора, и сам скицирао одређене костиме и одређивао материјале од којих су сашивени.“

Одећа не открива само укус, већ и карактер писца, његов однос према свету, бунт, рањивост или иронију.

„Принц Божа (син Ђорђа Kарађорђевића, књига Божид-арт, аутора Стевана K. Павловића) је користио у духу belle epoque сва средства да побегне у култ лепоте и егзотике, славећи прерушавање и позу нарцистичког поклоника грчке љубави.“

Стил је продужетак личности, баш као и писање, подсећа Арсић. Kо би данас помислио да је историја славе билдера почела у Шекспировом делу на јунацима с „обавезним набраним пуф-рукавима?“ Ту је Љубица да нас подсети.

И на „настављача“ прилагођеног новијој епохи, Стенлија Kовалског Тенесија Вилијамса, којем је у грађењу култа мушког торза помогао Марлон Брандо. Kада се писац нађе између „голог“ и „обученог“ „голост“ је метафора аутентичности и изворности, а „обученост“ културолошких наслага, маске, норме и очекивања.

„За Шекспира, кога овде свлачимо и облачимо, одело чини човека“

Да му верујемо! „Ако неко од писаца у српској еротологији заслужује почасно место, онда је то Борисав Бора Станковић, који је, у роману Нечиста крв, Софкином попрсју подигао велелепан споменик“. Писци балансирају, желе да буду слободни и огољени у уметности, али истовремено граде јавну слику као „обучен“ облик идентитета.

Мода је култура, не површност, не тривијалност. Начин облачења у одређеној епохи говори о друштву једнако колико и књижевност, о укусу, вредностима, стрепњама и тежњама.

Занимљиво је да писци, како указује ауторка, често користе „одевне“ метафоре у својим делима, док се у њиховој личној појави огледа суштина њиховог литерарног стваралаштва: могу да буду строги, минималистички и тамни, шарени и разиграни намерно немарни.

И у овој књизи препознајемо Љубицу на коју смо навикли, њен стил. Пише духовито, елегантно, јасно, прецизно, живо и сликовито повезује озбиљну тему са топлином и лакоћом.

Да ли је грех?

Пред нама је оригиналан спој књижевности, моде, психологије и друштвене анализе. Ауторка на крају поручује да смо сви „голи и обучени“: голи у својој суштини, а обучени у симболе које бирамо како бисмо комуницирали са светом.

„Од панталона Жорж Санд, које књижевница носи упркос прописаној женскости, преко Бејтмана и његове брендиране, перверзно потрошачке коже до логораша у дроњцима и сиромашних избеглица... одећа записује хронику културе, сведочанство о њеној величини и њеном суноврату.“

Да, одело чини човека. Не његова вредност већ стил. Није грех ако се ритам крви узбурка пред неким потписом модног ствараоца, све док једнако реагује и на потпис књижевног ствараоца какав је Љубица Арсић.

1921. Алан Фрид је амерички ди-џеј, продуцент и ”кум” рокенрола. Један је од најважнијих промотера рокенрола. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1986. Умро је 1965.

1942. Dave Clark је енглески музичар, бубњар и менаџер групе Dave Clark Five.

1946. Carmine Appice је амерички бубњар. Свирао је са Vanilla Fudge, Cactus, Beck, Bogert & Appice, King Kobra и Blue Murder.

1980. Sergio Pizzorno је енглески певач, текстописац и продуцент. Суоснивач је групе Kasabian. Са групом је објавио осам албума.

Рођени на данашњи дан: 1939. Cindy Birdsong (The Supremes), 1955. Paul Simonon (The Clash), 1957. Tim Reynolds (Dave Matthews Band) и 1991. Alana Haim (HAIM)

Догодило се 15. децембра

1944. Хенк Вилијамс се оженио са Одри Шепард.

1944. У авионској несрећи је погинуо Глен Милер.

1955. Џони Кеш објављује Folsom Prison Blues.

1956. Елвис Пресли је одржао свој последњи наступ у емисији Louisiana Hayride, радио програму уживо (а касније и ТВ програму) који је емитован на KWKH у Шривпорту, Луизијана.

1957. Семи Дејвис млађи је покренуо радио ток-шоу са округлим столом о рокенролу.

1967. Група The Who објављује свој трећи албум ”The Who Sell Out”.

1969. Џон Ленон је одсвирао свој последњи концерт у Великој Британији када се појавио у балској дворани The Lyceum у Лондону са бендом Plastic Ono Band у УНИЦЕФ-овој добротворној акцији „Мир за Божић“. Учествовали су и Џорџ Харисон, Ерик Клептон, Делејни и Бони, Били Престон и бубњар групе The Who, Кит Мун. На сцени је постављен постер „Рат је готов“ као позадина. Џон Ленон и Јоко Оно су истог дана покренули кампању „Рат је готов“ на билбордима.

1975. Парламент објављује свој албум ”Mothership Connection”. На њему се налазе песме P. Funk (Wants to Get Funked Up), Tear the Roof Off the Sucker (Give Up the Funk) и Star Child (Mothership Connection).

1984. Песма Do They Know It's Christmas? је на првом месту у Великој Британији.

1992. Др. Дре је објавио свој дебитантски студијски албум ”The Chronic”. Садржи синглове Nuthin' but a 'G' Thang, Dre Day и Let Me Ride.

1999. Малком Мекларен се кандидовао за градоначелника Лондона.

2023. Билборд је написао да је турнеја Taylor Swift's Eras већ зарадила 554 милиона долара.

Рођени 16. децембра

1945. Тони Хикс је енглески певач и гитариста групе Холис и као члан групе је примљен у ”Кућу славних рокенрола” 2010. године.

1945. Желимир „Жељко“ Бебек је босанскохерцеговачки и југословенски рок музичар, најпознатији као први певач Бијелог дугмета. Објавио је 14 соло албума. 2022. године је издао аутобиографију под називом У инат свима.

1946. Бени Андерсон је шведски композитор и продуцент, најпознатији као члан групе АББА. Група је једна од најпопуларнијих поп група свих времена. Објавили су 9 студијских албума.

1949. Бил Гибсон је амерички гитариста и певач групе ZZ Top. Најпознатију поставу чинили су Били Гибонс (вокал, гитара), Дасти Хил (вокал, бас гитара, клавијатуре) и Френк Бирд (бубњеви, удараљке). Највећи хитови групе су Sharp Dressed Man, La Grange, Gimme All Your Lovin`, Legs, Sleeping Bag, Rough Boy. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 32 место листе ”100 највећих гитариста.

Рођени на данашњи дан: 1937. Jim Glaser (The Glaser Brothers), 1972. Michael McCary (Boyz II Men) и 1997. Zara Larsson

Догодило се 16. децембра

1960. 17-годишњи Џорџ Харисон депортован је из Немачке јер је био премлад да би наступио са Битлсима.

1965. Битлси су објавили сингл Day Tripper / We Can Work It Ou.

1966. Џими Хендрикс је објавио први сингл Hey Joe у Великој Британији.

1971. Филм Френка Запе 200 Motels је имао британску премијеру у Лондону. У филму се појављује Ринго Стар.

1984. Басиста Дасти Хил је ранио себе из пиштоља када му је овај пао на земљу. Одвезао се сам до болнице.

1985 ”Алиса” је први албум истоимене поп и рок југословенске и српске музичке групе. Објављен је 1985. године под окриљем Југодиск-а, на винилу и аудио касети. На албуму се налази осам песама, а највећу пажњу публике привукла је песма Сања.

2001. Роби Вилијамс и Никол Кидман су на првом месту британске листе синглова са песмом Somethin' Stupid.

2013. Miley Cyrus је осигурала свој језик на милион долара.

2026. ”Новогодишња изложба” у галерији Звоно, Вишњићева 5. у Београду. Изложба мојих радова насталих у последњих 30 година колико се бавим сликарством. Изложба ће трајати од 16. 12, 2025. до 12.01.2026. године. Сви сте позвани.

Рођени 17. децембра

1770. Рођен је Лудвиг ван Бетовен.

1939. Еди Кендрик је амерички композитор и певач, најпознатији по раду у групи Temptations, у којој је био главни вокал у периоду од 1960 до 1971. Певао је неке од најпознатијих хитова групе The Way You Do the Things You Do, Get Ready и Just My Imagination (Running Away with Me). Умро је 1992.

1942. Paul Butterfield је амерички блуз хармоникаш, певач и вођа групе Paul Butterfield Blues Band, са којом је снимио неколико успешних албума у 60им годинама прошлога века. Умро је 1987.

1949. Пол Роџерс је је енглеско-канадски композитор, певач и композитор. Био је члан група Free, Bad Company, Firm и Law. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 55 место листе ”100 највећих певача”.

1975. Немања Којић, познат и по свом сценском имену Hornsman Coyote (или само Којот), је српски реге музичар. Свирачки разноврстан, пре свега на тромбону и гитари, Којот је од почетка каријере свирао у великом броју бендова различитих жанрова: Del Arno Band, Саншајн, Dead Ideas, итд. Године 1994. оснива свој бенд, Ајсбрн. Бенд је трајао до 2017. и за то време издао пет студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1950. Carlton Barrett (The Wailers), 1958. Mike Mills (R.E.M.), 1959. Bob Stinson (The Replacements), 1962. Sarah Dallin (Bananarama), 1973. Eddie Fisher (OneRepublic) и 1989. Taylor York (Paramore)

Догодило се 17. децембра

1962. Боб Дилан је по први пут дошао у Велику Британију.

1963. Џемс Керол са радија WWDC у Вашингтону је први пут пустио песму од групе Битлси у САД. На сваких сат времена је пуштао песму I Want to Hold Your Hand.

1971. Дејвид Боуви је објавио албум ”Hunky Dory”. Са албума су се издвојиле песме Changes, Andy Warhol и Life on Mars.

1986. Пол и Линда Макартни нису повређени након што им се лимузина запалила док су одлазили на ТВ снимање у Њукаслу у Енглеској.

1989. Симпсонови су дебитовали на Фоксу са епизодом "Симпсонови који се пеку на отвореној ватри". Емисија је брзо привукла звезде великих имена, укључујући многе музичаре. У сезони 3, на пример, појавили су се Мајкл Џексон, Стинг и Аеросмит.

1995. Френк Запа је добио свој кип у Вилњусу у Литванији.

2022. Певач Сем Рајдер је са својим деби албумом ”There’s Nothing but Space, Man!” на првом месту у Великој Британији.

Рођени 18. децембра

1943. Кит Ричардс је енглески гитариста, текстописав, певач, један од оснивача групе Ролинстонси и свакако једна од највећих звезда рокенрола. Са Миком Џегером као коаутором, написао је и снимио многобројне песме за ову групу, укључујући (I Can't Get No) Satisfaction, Jumpin' Jack Flash, Miss You, Start Me Up, Brown Sugar, Angie, Sympathy For The Devil и на стотине других. Објавио је три соло албума. У ”Кућу славних рокенрола” је као члан групе примљен 1989. године. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на четврто место листе ”100 највећих гитариста”.

1980. Кристина Марија Агилера је америчка поп певачица, текстописац, играчица, глумица и продуцент. Кристина је добитница великог броја награда, укључујући и 5. Греми награда. Музички магазин Ролинг Стоун ју је уврстио у листу највећих певача свих времена, на којој је најмлађа и једини уметник са мање од 30 година.

2001. Били Ајлиш је америчка певачица, текстописац и глумица. Пажњу је стекла песмом Ocean Eyes (2015), коју је написала и продуцирала са својим братом Финијасом О’Конелом. Издала је три студијска албума — When We All Fall Asleep, Where Do We Go? (2019), Happier Than Ever (2021) и Hit Me Hard and Soft (2024) — који су остварили комерцијални и критички успех. Добитница је бројних награда, међу којима девет награда Греми, две Америчке музичке награде, три МТВ видео музичке награде, три награде Брит, две награде Златни глобус и једног Оскара. Прва је особа рођена у 21. веку која је освојила Оскара.

Рођени на данашњи дан: 1946. Alex Ligertwood (Santana), 1953. Elliot Easton (The Cars), 1970. DMX и 1975. Sia

Догодило се 18. децембра

1961. Група Tokens је са песмом The Lion Sleeps Tonight на првом месту британске листе сибглова.

1971. Група T. Rex је са албумом ”Electric Warrior” на првом месту у Британији. Са албума су се издвојиле песме Get It On и Jeepster.

1972. Боб Дилан је почео снимање филма Pat Garrett and Billy The Kid. За потребе филма је компоновао песму Knockin' on Heaven's Door’.

1983. Кит Ричардс се оженио са Пети Хансен.

1999. Spice Girls су добиле своје воштане фигуре у музеју Мадам Тисо у Лондону. Свака фигура је коштала 35.000 фунти.

2003. Председник Џорџ Буш је одликовао Лорету Лин и Џемса Брауна због доприноса америчкој култури.

Рођени 19. децембра

1915. Едит Пијаф је француска певачица шансона и национална музичка икона. Њена музика је често повезивана са њеним трагичним животом. Изводила је углавном баладе које су је и прославиле. Њене најпознатије песме су La Vie en rose (1946), Hymne à l'amour (1949), Milord (1959), Non, je ne regrette rien (1960). Умрла је 1963.

1944. Алвин Ли је енглески гитариста, певач и оснивач блуз-рок групе Ten Years After. Објавио је 12 албума. Умро је 2013.

1953. Јура Стублић је југословенски и хрватски музичар, најпознатији по раду у загребачкој новоталасној групи Филм, али и по успешној соло каријери.

1958. Викторија је југословенска и српска рок певачица. Музичку каријеру је започела је групом Аске, са којом је издала три албума и учествовала на Еуросонгу, а прославила се као певачица и фронтмен групе Викторија, коју је основала 1986. године. Са овом групом је издала четири албума, а крајем деведесетих година 20. века је, након што се група разишла, наставила соло каријеру користећи управо име групе као своје уметничко име, по коме је и данас препознатљива.

Рођени на данашњи дан: 1958. Chris Hamill (Limahl, Kajagoogoo), 1952. Walter Murphy, 1941. Maurice White (Earth, Wind & Fire) I 1918. Professor Longhair

Догодило се 19. децембра

1955. У Сан студију у Мемфису, Карл Перкинс је снимио своју песму Blue Suede Shoes. Сматра се једном од првих рокабили плоча и садржи елементе блуза, кантри и поп музике тог времена.

1957. Елвис Пресли се придружио 32 тенковској јединици у Немачкој.

1958. Conway Twitty је на првом месту у Великој Британији са песмом It's Only Make Believe.

1967. Buffalo Springfield је дебитовао на концерту у Сан Дијегу.

1969. Из рубрике Греота да се баци бележимо ситуацију у којој је Мик Џегер кажњен са 200 фунти због поседовања марихуане.

1970. Елтон Џон је по први пут на првом месту америчке листе синглова са песмом Your Song.

1987. Pet Shop Boys су на првом месту британске листе синглова са песмом Always On My Mind.

1999. Група Westlife је са песмом I Have A Dream на првом месту британске листе синглова.

2015. Тридесет и три године након што је објављен, албум Мајкла Џексона ”Thriller” постао је први који је продат у више од 30 милиона примерака у САД.

Рођени 20. децембра

1947. Питер Крис је амерички бубњар, најпознатији као члан групе Кис. Као члан групе је примљен у ”Кућу славних рокенрола” 2014. године.

1948. Алан Персонс је енглески аудио инжињер, композитор и продуцент. Персонс је био аудио инжињер на албумима ”Abbey Road” (1969) и ”Let It Be” (1970) од групе Битлси и ”Dark Side of the Moon” (1973) групе Пинк Флојд. Персонс је оснивач и групе Alan Parsons Project.

1966. Крис Робинсон је амерички музичар и оснивач рок групе Black Crowes. Са групом је објавио десет албума.

Рођени на данашњи дан: 1957. Billy Bragg, 1959. Jackie Fox (Runaways), 1980. Chris Edwards (Kasabian) и 1990. JoJo

Догодило се 20. децембра

1958. Џон Ленон, Пол Макартни и Џорџ Харисон су свирали на венчању Харија Харисона, старијег брата од Џорџа.

1967. Џоан Без је осуђена на 45 дана затвора због учествовања у анти-ратним демонстрацијама.

1976. ”Ето! Баш хоћу!” је трећи студијски албум рок групе Бијело дугме у издању дискографске куће Југотон. Албум је снимљен у Air Recording Studios у Лондону.

1986. Девојке из групе Bangles су на првом месту америчке листе синглова са песмом Walk Like An Egyptian.

1986. Група Housemartins је са песмом Caravan Of Love на првом месту британске листе синглова.

1999. Читатељи магазина UK Guitar су прогласили Џими Хендрикса најбољим гитаристом свих времена.

2014. Сингл Open the Door to Your Heart од Дарела Бенкса је продат на аукцији у Лондону за 14,543. Фунти. Сингл се сматрао јединим преосталим примерком који постоји.

Рођени 21. децембра

1940. Френк Запа је амерички музичар, сатиричар, гитариста, текстописац и певач. Почетком 1960-их основао је рок састав Mothers of Invention са којим је остварио бројну дискографију. Запа је такође режирао дугометражне филмове и музичке спотове и дизајнирао насловне стране албума. Он се сматра једним од најиновативнијих и стилски најразноврснијих рок музичара своје ере. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1995. Умро је 1993.

1946. Карл Вилсон је амерички гитариста и суоснивач групе Бич Бојс. Умро је 1998.

1947. Пако де Лусија је шпански фламенко композитор, гитариста и продуцент. Водећи заговорник стила Нови Фламенко, помогао је легитимисању фламенка у току његовог настајања у Шпанији, и био је један од првих фламенко гитариста који је успешно прелазио границе других музичких жанрова као што су класична музика и џез. Умро је 2014.

Рођени на данашњи дан: 1926. Freddie Hart, 1953. Betty Wright и 1964. Murph (Dinosaur Jr.)

Догодило се 21. децембра

1967. Битлси су имали премијеру филма Magical Mystery Tour у Лондону.

1968. Glen Campbell је са албумом ”Wichita Lineman” на првом месту у САД.

1970. Елвис Пресли се срео са председником Никсоном у Белој кући.

1974. Група Mud је са песмом Lonely This Christmas на првом месту у Великој Британији.

1987. Објављен је ЕП ”Дечија песма” групе Дисциплина кичме. На ЕП се налази Дечија песма која је урађена у пет различитих верзија.

2012. Песма Gangnam Style јужнокорејског музичара Псија постао је први видео на Јутјубу који је достигао милијарду прегледа. До краја 2012. године песма је била на врху музичких листа у више од 30 земаља.

2019. Песма Мараје Кери All I Want For Christmas Is You први пут је достигла прво место на америчкој топ-листи, 25 година након што је први пут објављена 1994. године.

„Посебно је тешко врањској публици представити се са овом кореографијом, јер Врањанци разумеју и музику, али и игру старог Врања“, каже Ивица Костић, члан Фолклорног ансамбла „Севдах“.

„Мелем за срце и душу, једна предивна рекреација за нас рекреативце“, истиче Данијела Ристић Александров, чланица „Севдаха“.

„Морам да будем чувар традиције, тако да за мене је играти у фолклору пре свега понос, а потом и љубав, љубав и љубав“, наводи Викторија Стојановић, још једна чланица фолклорног ансабла из Врања.

Шездесет година за „Севдах“ није само број, то је генерацијски ланац, традиција која не бледи већ се преноси љубављу. Од 1964.године и мале групе ентузијаста и љубитеља игре, сменило се хиљаде чланова, стотине наступа, безброј награда и успомена. „Севдах“ прича причу о људима који су од фолклора направили начин живота.

Кореографије модернизоване, али дух је исти

Председница и уметнички руководилац Фолклорног ансамбла „Севдах“ у Врању, Тања Нухијевић објашњава да су раније људи играли изворне игре у затвореном кругу или полукругу: „Сада је то мало савременије, зато се и каже савремено народно стваралаштво. Сада су кореографи и уметнички руководиоци дали мало слободе у томе“.

Мирослав Анђелковић je кореограф, али је и израђивач ношњи који је, како наводи, у сарадњи са члановима ансамбла направио осамдесет одсто ношњи у којима играју: „Углавном је то Пчињски регион и Врање, наравно, препознатљиво по ношњама у којима наступају“.

Поводом јубилеја приређена је и изложба фотографија и плаката. Представљено је 200 фотографија од почетка до сада.

„Преда мном је био веома тежак задатак да се упознам уопште са историјом 'Севдаха', јер је старији од мене, да упознам играче“, истакао је аутор изложбе Никола Стојановић.

Данас „Севдах“ окупља 170 чланова, од дечјег ансамбла, преко омладинских група, до ветерана. Кореографије су модернизоване, али је дух остао исти.

О Милеви Марић Ајнштајн се зна и говори. Њено име је у уџбеницима, њен рад у научној историји. Али признање које јој припада дуго је долазило спорије него што је заслужила. Управо зато ова академија није само обележавање јубилеја, већ и прилика да се њен допринос сагледа потпуније и изговори гласније.

Председница Покрајинске владе и председница Организационог одбора јубилеја, Маја Гојковић, истакла је да је Милевино име данас препознато широм света, али да је важно да се њено место у историји науке  види и код нас.

„Ово је прилика да се подсетимо колико је важно препознати значај сваког појединца. Милева је била пионир у времену које није увек давало места женама, а она је успела да се избори", рекла је Гојковићева.

Додала је и да Милевин таленат учи људе да таленат нема границе и да је она била симбол интелектуалне слободе и женске снаге.

„Век и по уназад морамо да сагледамо дух времена у ком се она родила. Иако постоје блистави примери научница које су оставиле траг у времену, њихово присуство ипак је било изузетак, а не традиција", казала је Гојковић.

Председница Покрајинске владе рекла је и да у то време жене нису добијале награде, али су мењале историју науке.

„Научни допринос Милеве Марић Ајнштајн био је минимизиран и скрајнут упркос чињеницама које говоре супротно. Она је као жена успела да се избори да буде на истом факултету са мушкарцима када је то било изузетно тешко", истакла је председница Покрајинске владе.

Према њеним речима, тиме је допринос Милеве Марић Ајнштајн у области родне равноправности немерљив.

„Импресионира њен понос којим је рушила стереотипе о женама у науци. Она је живи аргумент дотадашњим предрасудама о томе да су жене неспособне за математику и физику", закључила је Гојковић.

Програм академије био је замишљен као уметнички дијалог са Милевиним животом, од њеног научног рада, преко личних борби, до симболике жене која је померала границе у времену, које за то није било спремно. Градоначелник Новог Сада Жарко Мићин, истиче да је Милева симбол борбе за знање, равноправност и признања у науци.

Мићин је рекао  да је Милева Марић Ајнштајн жена чија је прича почела у поносној Шајкашкој равници.

„Не чуди нас што су из тих крајева потекли људи и жене који су мењали наш свет. У Тителу се родила девојчица која је снагом интелекта савлада препреке времена", рекао је Мићин.

Мићин је рекао да отац Милеве Марић није штедео новац како би школовао своју децу и да је захваљујући томе Милева померала границе знања и слободе.

„Милева је на овај свет дошла са телесним хендикепом, а храбро је чекала сваки нови дан у овој борби званој живот. У школама је била међу најбољим ученицама и била једина жена у својој генерацији на Универзитету", казао је Мићин.

Градоначелник је додао и да је Милева свој хендикеп претворила у снагу, а да је сусрет са Албертом Ајнштајном био сусрет два света и два универзума.

„То је било нешто што њена околина није могла да разуме и били су против брака са Албертом. Милева није делила људе по нацијама, а то је доказ њене зрелости и вере у човечанство, закључио је градоначелник Новог Сада.

Свечана академија није била само сећање на прошлост, већ и подсетник да велике идеје често настају тихо и да је на нама да препознамо оне, који су их стварали. Ти велики умови су нам напомена да наставимо да пружамо подршку науци, рекао је Председник Владе Ђуро Мацут.

Према речима премијера Србије, Милева Марић Ајнштајн је у тешко време показала како захваљујући знању може далеко да се догура.

„Данас обележавамо 150 година од рођења Милеве Марић Ајнштајн. Њена истрајност и рад, упркос тешком животу, у време кад жене нису имале пуно шанси, показатељ је како храброст може савладати све препреке", рекао је Мацут.

Он је навео да треба дати подршку младим научницима водећи се примером Милеве Марић и да је поносан што бројни српски истраживачи и данас освајају награде широм света.

„Ми имамо много младих истраживача жељних напретка и учења. Наша је обавеза да им обезбедимо да развијају своје идеје и велики део ресурса усмерен је управо ка њима", казао је Мацут.

Мацут је додао да су љубав и радозналост према науци доказ да много може да се постигне, а да је на свима да сваки дан причају о Милеви Марић Ајнштајн и не дозволе да се заборави.

Обележавању 150 година од рођења српске научнице присуствовали су и покрајински секретари као и председница Скупштине Града Новог Сада Дина Вучинић.

Свечана академија део је ширег програма обележавања 150 година од Милевиног рођења, који је започет међународном изложбом у Бечу, у седишту Међународне агенције за атомску енергију.