Мирсад Бегић је рођен 1953. године у  Гламочу. Дипломирао је на вајарском одсеку Академије за ликовну уметност и обликовање у Љубљани, наставио је студие у Загребу и у Лондону.

Више пута је награђиван а излаже широм света. Живи у ради у Љубљани.

Сликарство код Бегића није одмак од скулптуре, већ простор у којем се вајарска мисао згушњава у боју и гест.

Управо се у сликама открива интимни простор уметниковог стварања, слој опуса са изразитим ауторским идентитетом, који спада међу најдрагоценије равни његовог дела.

Ако је скулптура поље тродимензионалне напетости, слика ту напетост кондензује у свом најчистијем облику.

Бегићеве фигуре нису опис тела. Оне су архетипске присутности, сажети носиоци искуства, који превазилазе индивидуално и постају универзални, пише у најави изложбе која ће од 16. априла бити отворена за све посетиоце Салона Музеја града Београда.

Улаз је, као и за све поставке у Салону, слободан.

Навикнути смо да нам ова сликарка, однегована на префињеном стилу великих мајстора из различитих епоха, посебном поетиком директно представља призоре од којих треперимо.

„Увек се бавим оним што ми смета, те самим тим и реагујем. То је увек лично, чак и када нисам директно инволвирана, постаје лично. А тако да када сам промишљала о изложби, свакако ми је значило, пре свега што ова кубичност простора веома помаже мом раду да се јасније види“, истакла је проф. Биљана Ђурђевић, визуелна уметница

Без обзира на то што савршено и вешто представља и користи анатомију људског тела да би изразила различите теме, овог пута човек није ту, али то још више наглашава његово присуство. Улегнућа на кревету још су топла, а посматрачи се питају где су са слика нестали људи.

„Баш кад је крај, ја имам још нешто да додам. Тако да ни овог пута себе нисам изневерила. Али велика је привилегија – имам страшно добре пријатеље који увек то испрате онако трпељиво, доносе храну и те ствари, тако да сам увек покривена што се тога тиче и велика је привилегија уствари то што људи имају толеранцију према томе да ја уствари и када се почне изложба, ја имам још нешто да додам на тој слици“, објашњава проф. Биљана Ђурђевић.

На први поглед мирни призори, ослобођени акције људи, делују узнемирујуће. Осећај тескобе појачан је и величином слика, које ће у Центру за културну деконтаминацију бити изложене до 9. маја.

„Изложба је из наше колекције, прва у циклусу који припремамо како бисмо представили богату колекцију Музеја савремене уметности. Понела је име 'Прекретница ка модерности', јер управо с почетка 20. века долази до тог прелаза. Уметност почиње да се мења не само у формалном, већ и у идејном смислу и ова изложба показује те прелазе када уметност више иде ка идеји, преиспитивању, контексту и концепту и ангажованости“, каже директорка Музеја савремене уметности Маријана Коларић.

Према њеним речима, изложба има и поднаслов уметност друштва да би се потенцирало да је уметност увек блиска друштву и друштвеним променама, а сама изложба прати буран период прве половине 20. века – од Балканских ратова, преко Првог па до Другог светског рата.

„Иако се уметност стално мења и одговара на све та питања и токове савременог друштва, рекла бих да је музеј место на коме се на тренутак застаје. Место тишине, преиспитивања, а дозвољава и естетско уживање“, истиче Коларићева.

Музеј савремене уметности прати публику која га посећује и припрема програме за сва старосна доба.

„Музеј још од оснивања 1965. године има традицију Дечјег клуба, где се бави најмлађом публиком, а потом тинејџерима и старијима. Не може се рећи да млађи нису заинтересовани, него морамо да имамо у виду да је комуникација којом се служе много бржа, заснована на дигиталним садржајима и то је оно где се трудимо да им приближимо савремену уметност. Због тога је наш мото да не правимо садржај за младе, него са младима“, наводи директорка Музеја савремене уметности.

Наизглед мрачна поетика носила је дубоку ноту хуманизма, отпор према комерцијализацији уметности и употреби човека.

„Практично је Тошковић био неко ко је препознао ту болест друштва и ко њега је уметност и оно што је покретач саме уметности да разоткрије саму стварност и да је прикаже онаквом каква она заиста јесте“, каже аутор изложбе проф. др Владислав Шћепановић.

Током седам деценија стваралаштва Тошковић је излагао на око 50 самосталних и исто толико групних изложби.

Његови радови налазе се у многим музејским и приватним колекцијама у земљи и свету, а колекција у Подгорици, граду у коме је преминуо 2019. године, чува успомену на уметника који је био испред свог времена.

„Помереност тих портрета, ликова оптерећеност неким немирима, унутрашњим боловима, патњама, емоцијама. Свиђа ми се та уметност ружнога, што би рекли, то је код Тошковића главно“, истиче колекционар Ненад Радовић.

„Слобода или дигне човека или га уништи. Ја сам само роб уметности“, био је мото Уроша Тошковића. Изложба „Линија која претходи времену“ се може видети до 7. маја.

Иза сваког успеха стајао је раскошан глас, али посвећеност свакој улози.

„Увек је постојала одговорност да представа успе. Била сам непосредна у односу, никад се нисам осећала уображено. Увек сам тражила више од себе и сматрала сам да још то није оно право, још сам ја почетник. Нисам дозвољавала себи да се уобразим“, наглашава примадона Олга Милошевић.

Костим из опере Кармен, фотографије са сцена, награде и лични предмети омогућавају посетиоцима да завире у свет једне примадоне.

„Желео сам да прикажем њену каријеру, која је изузетно богата. Ту има фотографија које су махом све биле црно-беле, међутим, моја колегиница Јелена Ратковић која је дизајнер изложбе, и ја смо обојили слике и трудили се да што верније и што квалитетније обавимо, да сликама дамо један нови квалитет“, наводи Драган Стевовић, аутор изложбе.

Изложба „Олга Милошевић на сцени Народног позоришта" отворена је на рођендан уметнице. Повод је награда за за животно дело које је 2024. године добила од Удружења музичких уметника Србије.

Страст, љубав, усхићеност на први поглед. Он има више од педесет година, жену, одраслог сина и као писац сигурно место на источнонемачкој културној мапи. Она учи за словослагачицу, а касније, као приправница, бави се костимима и сценографијом у позоришту у Франкфурту на Одри.

„Никада више неће бити као данас"

Иако вођен логиком разлике у њиховим годинама, читалац очекује да девојачки занос има ограничен рок трајања без помисли о будућности такве везе, ето изненађења: „Никада више неће бити као данас“, мисли Ханс.

"Заувек ће бити овако", мисли Kатарина.

Немојте ни на тренутак да помислите: још једна толико пута испричана прича о љубави старијег мушкарца и младе девојке, јер ова је посебна и због чињенице да је посматрамо из угла јунакиње, не из мушке перспективе на шта смо навикли.

Ауторкин стил, осећај за детаље и надасве обрте, чине дело читалачким Kаиросом.

„Унутрашња емиграција"

Љубав двоје јунака траје у време политичких промена у Источној Немачкој. И не, те промене нису позадина већ равноправни јунаци романа.

Kатарина и Ханс су занесени „унутрашњом емиграцијом", повлачењем у сопствени свет када су заједно, далеко од комешања стварности. Страст, нежности, заједничко кување, чаша вина, шољица кафе, разговори...

Бајка? Kаирос? Не. На реду је разочарање. Мала издаја, њена авантура са колегом Вадимом из позоришта ставља тачку на њихов однос.

Или три тачке?

Ханс прекида везу, али није то потпуни растанак.

„Сенка може бити много дужа од оног што је баца"

Почиње да је мучи подсећањем на њену издају. Присиљава је да сатима слуша касете на којима је снимао оптужбе и да одговара на њих.

Разорна љубомора губи границе.

„Досад је садашњост за њега имала смисла само када би је видео као будућу прошлост коју је могао да контролише".

Манипулације, цинизам, садизам у њиховој вези све више личе на државу у којој је почела њихова прича. Он мора да зна све о њој, држава о њима, својим грађанима, срећа пара и државе је само у зацртаним границама заједнице.

Зид између Kатарине и Ханса је све виши, онај који дели Немачку се руши.

„Оно што је једна генерација хтела да заборави прешло је на другу у виду табуа, а оно што је старијима недостајало, млади су надокнађивали с 15 година закашњења, не слутећи разлог."

Све о чему ауторка пише данас догодило се пре готово три деценије.

„Извукла је" сведочанства љубави и историје и поспремила у две кутије, два дела романа.

Кутија прва и кутија друга

У „Kутији I“ су приче о почетку и трајању љубавне приче до тренутка Хансовог открића Kатаринине белешке, детаља из кратке везе са Вадимом. У „Kутији II“ полако и грубо умире веза. Љубавни, на моменте еротски роман, све више постаје документарни, историјски, детективски. Kолико доказа да „свакодневица има двоструко дно".

Kада Kатарина урони у документа из тих година, у Хансове књиге, старе свеске и писма пријатеља, штавише у досије Штазија, од 1200 страна, заљубљени, страствени, јунак љубавне приче постаје јунак политичке приче.

Рођен у години када су нацисти преузели власт, Ханс је био члан Хитлерјугенда. После рата, отишао је у источни део Немачке. Шездесетих година прошлог века, Штази га регрутује као незваничног сарадника.

А шта је са читавом државом када се уједине Исток и Запад? Kада падне гвоздена завеса отвара се неочекивана сцена. До априла се говорило само о сарадњи двеју држава, „а касније само о ПРИСТУПАЊУ".

„Ја се не може купити у тржном центру западног света"

Kатарина схвата да је време само „гвоздени корсет, а Ја се не може купити ни у једном тржном центру западног света".

Иако су баш ти тржни центри и гламурозни сјај робе у њима били жиг на зависти сиромашног Истока. И сама Kатарина је уживала у дражима куповине шарених крпица када је добијала дозволу да пређе на Запад и у Kелну посети баку. Сада схвата суштину. Дала јој је ауторка могућност да то сажме у нешто што би могао да буде слоган „Kока-кола је постигла оно што марксистичка филозофија није, ујединила је пролетере свих земаља под својим знаком".

Џени Ерпенбек је ујединила упечатљиве јунаке, историју једне љубави и једног народа у велико дело под кратким насловом Kаирос.

„Из његовог дневника можемо да видимо и његов карактер, какав је Урош Предић био, а нарочито из његових коментара рецимо о менталитету Италијана и њиховој хигијени, односно нехигијени. То су били прилично оштри коментари о самом менталитету Италијана, о њиховој храни, која му се такође није допала. Такође можемо да видимо интересантне коментаре и описе природе који су доста лирски и прилично сликовити и када их читате заправо можете да замислите шта је он све тада видео“, каже Бојана Петраш, виша дипломирана библиотекарка.

Рад на припреми изложбе трајао је месецима и укључивао је стручњаке разних области, од историчара до програмера. Засебан део изложбеног пројекта је интерактивна, виртуелна реконструкција атељеа Уроша Предића.

„Како би било сјајно да можемо да закорачимо буквално у тај простор у којем је он стварао? Најзад, ево, та жеља ми се остварила. Корисници који буду долазили, посетиоци нашег музеја када буду обилазили сталну поставку моћи ће да ставе ви-ар сет, ви-ар наочаре, али они који нису љубитељи те врсте технике, могу на својим мобилним телефонима или таблетима да скенирају QР код и тако се буквално нађу у простору атељеа Уроша Предића“, објашњава Сања Врзић, музејска саветница.

Пројекат У ципелама Уроша Предића, дневник из Италије, део је програма Меандри града, токови културе града Зрењанина као националне престонице културе.

„Говоримо о априлу који ће заиста бити месец музике, слободно могу да кажем што се тиче музичке продукције РТС-а“, истакла је одговорна уредница Музичке продукције РТС-а Александра Паладин.

Програм почиње већ првог дана  месеца, концертом у мтс Дворани, где ће Народни ансамбл РТС-а обележити значајан јубилеј.

„Наш Народни ансамбл обележава 45. рођендан. На сцену долази читава плејада певача, вокалних уметника који су обележили на неки начин каријеру Народног ансамбла“, навела је Паладин. Додаје да ће ансамбл предводити Синиша Вићентијевић, као и да ће на сцени бити и некадашњи уметнички руководилац Бранимир Бане Ђокић, уз посебно изненађење: „Остала је та тајна, изненађење певача, регионалне звезде која ће сутра наступити у мтс Дворани“.

Већ 9. априла публика ће имати прилику да у Коларчевој задужбини чује нешто другачији програм.

„Представљамо један инструмент који немамо прилике често да видимо на концертном подијуму. У питању је саксофон“, рекла је Паладин, најављујући наступ младог саксофонисте Марка Џомбе.

Поред Глазуновљевог Концерта за саксофон и оркестар, на програму је и Фантазија на тему Томаса Талиса Ралфа вон Вилијамса, као и Брукнерова Миса у Е молу у извођењу Хора и Дувачког оркестра РТС-а.

Централни догађај месеца биће концерт једног од најпознатијих пијаниста данашњице.

„Оно у чему ће бити фокус овог априла месеца, свакако је концерт чувене пијанистичке звезде Дениса Мацујева 22. априла“, нагласила је гошћа Јутарњег програма. Интересовање публике је велико: „Мислимо да ћемо до краја недеље већ и објавити да су карте распродате.“

Мацујев ће наступити са Симфонијским оркестром РТС-а под управом маестра Дејана Савића, изводећи чувени Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова.

Музички месец биће заокружен наступом Ревијског оркестра на Београдском пролећу 24. априла.

„Подсетићу само да је Београдско пролеће у години јубилеја 65. година од оснивања“, навела је Паладин, додајући да ће оркестар сцену делити са истакнутим уметницима, међу којима су Лео Мартин, Маја Оџаклијевска и Ладо Лесковар.

Април, што се тиче ансамбала Музичке продукције РТС-а, доноси богат и разноврстан музички програм, који ће обухватити како класичну, тако и популарну музику, уз учешће бројних домаћих и међународних уметника.

„Оно што инспирише абориџинску уметност је, пре свега, њихова земља. У односу на различите регионе у радовима су присутни и различити мотиви. Абориџинска, односно староседелачка уметност је најстарија жива уметност која датира од пре неколико стотина хиљада година. Цела Аустралија веома се поноси њоме“, каже Питер Трасвел, амбасадор Аустралије у Србији.

Уметност осликана на тканинама препричава снове и митологију. Изложбу чине радови око седам различитих уметница, од којих је свака представила мотиве свог региона.

„Аустралијска историја памти људе из других делова света који су се сусретали са Абориџинима и постоје делови историје на које нисмо поносни. Баш због тога желимо да побољшамо положај абориџинских жена. Њихов се положај разликује од региона до региона, али ово богатство културе које тај народ доноси је нешто што бисмо волели да буде интегрисано у свакодневни живот“, објашњава амбасадор Трасвел.

Истрајност којом су од сигурне куће дошле до могућности да искажу своју креативност, уједно представљајући једну од најстаријих култура, јесте оно што ову изложбу чини светском атракцијом.

„Нису сви аутори филмова редитељи, међу њима је и чувени визуелни уметник Демијан Херст. Ово је узбудљива колекција филмских драгуља и биће приказивана три дана у Кинотеци у ротацији. Публика ће можи да улази и излази и да се послужи делицијама са Бекетовог менија“, каже Николас О`Нил, селектор филмског програма Београдског ирског фестивала.

Као део филмског програма Београдског ирског фестивала биће емитован и дебитантски кратки филм редитеља Алана Гилсена рађен по Бекетовом телевизијском комаду Ах, Џо.

„Заљубио сам се у Бекетово дело када сам био студент у Даблину, на колеџу који је и он похађао. Писао сам му да ли могу да снимим филм по његовом делу Ах, Џо и, као и увек, био је врло љубазан и одговорио ми да могу. Он је истински геније и сваки пут у сусрету са његовим делом откривате нове слојеве и значења. И мислим да би можда Бекет, као и Џојс, да је рођен касније био филмски редитељ. Бекет ће због своје универзалности бити увек занимљив редитељима, он је вечан, као Боб Дилан, као Леонард Коен, као Шекспир“, објашњава Алан Гилсен, редитељ.

Програму Бекет на филму у Кинотеци претходило је уручење Златног печата, највишем признању ове институције, ирском глумцу Стивену Реју. Запажене улоге остварио је филмовима Нила Џордана, између осталих и у Оскаром награђеном остварењу Игра плакања.

Тако младунче из Алибунара неочекивано добија прилику да управља летелицом, али и да испуњава задатке обилазећи необичне становнике у малим насељима широм Србије, од Багремова до Шљивица.

„Такав избор је из потребе да се имена тих места сачувају, да подстакну, можда, на неко додатно истраживање јер ишчезавају и већа, а не мања места. А свет је животиња и фантастичних бића зато што је некако свет маште увек стварнији од стварности“, истиче писац Угљеша Шајтинац.

Главни јунак, а са њим и читаоци, кроз ту духовито исприповедану авантуру долазе до драгоцених сазнања.

„Тешко је издвојити део који ми се највише свидео јер је сваки на свој начин поучан и занимљив, али бих издвојила део код слова Ђ када је алигатор авијатичар отишао код Ђачице Ђурђице и она му је рекла да смо ми заправо сами себи најстрожи наставници, да нико од нас самих не може да буде строжи према нама јер не знају колико смо се ми трудили за то нешто“, каже Ирина Ранчић, ученица 4. разред ОШ „Никола Тесла" у Раковици.

„Највише ми се свидело слово И у коме се помиње један истраживач инсект који има институцију на ирвасу. И главном лику је тај инсект рекао да не мора сваком човеку да верује зато што нису сви твоји пријатељи баш најбољи пријатељи и не мораш сваком човеку да верујеш. И то можемо да применимо у стварном животу“, сматра Константин Луковић, ученик 4. разред ОШ „Никола Тесла“ у Раковици.

Током одрастања за децу је најважније окружити их љубављу, каже Угљеша Шајтинац.

„Давати им слободу да примећују ствари, али не остављати их на милост и немилост свему што могу да виде и чују, већ са њима о томе разговарати. И бити не само неки неми преносилац суштине значења свега онога чему они су сведоци него да се истински њима бавимо“, наглашава писац.

Велика фантазбучна авантура подстиче аутентичност и креативна решења у васпитавању деце, усмеравајући пажњу са нових технологија на проживљено искуство и праве вредности. На крају подсећа и одрасле да се зарад снова, дете у сваком од нас, ослушкује и негује цео живот.

Има само 15 година, а већ је жена. Млада Татарка живи у патријархалном и тешком браку. Удата је за много старијег Муртазу који је по њеним речима добар муж. Знате ли зашто?
"Само мало је бије, а могао би много више."

Његова мајка, слепа и глува, кињи је по читав дан. Зулејха ради најтеже послове, а да све буде горе рађа девојчице које готово одмах умиру.

Пут у Сибир и сурова борба за опстанак

Онда читава земља доживљава преокрет, а Зулејха? Промену, само промену. Док други брутално из плишаног света с укусом кавијара и звуком мехурића пенушавца прелазе у смрдљиви вагон на путу у Сибир, Зулејха само један терет замењује другим теретом. Њен муж се супротставља обавезном откупу хране и црвеноармејац Игнатов га хладнокрвно убија.

Зулејха је протерана заједно са хиљадама других у удаљени регион. Следи дуго сурово путовање. Јахина га сјајно описује.

Као да су сви јунаци из романа руских класика оживели пред нашим очима. Какве нијансе у грађењу ликова! Свака честица ума и душе је огољена, сваку осећамо као да смо у том вагону. Како је ретка топлина снажна у окрутности! И боје су другачије. Сваку плаву неба, црвену, бутерастожуту полумесеца код Јахине ћете видети први пут.

Пред нашим очима Зулејха пуни године, деценије, сазрева. Када "оживи" метафорички наслов и јунакиња отвори очи, буди се изнутра, сазнаје, осећа, проналази снагу и љубав у суровим животним околностима. И не само симболично, у њој се истински рађа нови живот, син Јузуф.

Дух и снага преживљавања доминантна су тема која титра над сваком страницом романа. Од Зулејхиних првих шуњања по кући у покушају да избегне сусрет са злобном свекрвом, тихог хода међу маленим хумкама својих девојчица чија имена одзвањају у њеним ушима.

"Одуваш пепео па живиш и даље"

Потом, када у њен и наш читалачки живот улази као хладнокрвни убица Игнатов, црвеноармејац, командант транспорта бивших кулака, службеник задужен за њен воз који на моменте постаје човек, ризикује хапшење са сваким људским потезом према онима које води.

Посебно када у њему нараста страст. Јахина јој даје упечатљив литерарни оквир снажним сликама унутрашње борбе тог човека. "Игнатов није схватао како може да се воли жена. Могу да се воле велике ствари: револуција, партија, своја држава. А жена? Ма каква љубав какви бакрачи. Осећања, ватра емоција. Док гори - прија, кад прегори - одуваш пепео па живиш и даље." Плашио се "скрнављења речи волети".

Његов задатак је био да води групе некадашњих кулака. Свака "још једно зрнце песка бачено је на вагу историје. Тако једно по једно, зрнце по зрнце, народ ствара будућност своје државе."

Ликови, историја и универзална прича о људској издржљивости

И још једно зрнце у низу примера како физичке тешкоће губе битку у сукобу с душевном и менталном патњом, у борби за голо преживљавање, прво на дугом путу, а потом у суровој тајги на обали Ангаре, где група прогнаника различитих сталежа и вера поставља темеље новог друштва. Баш из различитости те чудесне заједнице израњају незаборавни ликови. "Интелигенција! Учтива до трњења зуба, понекад је дрска на речима, али у поступцима - смерна, млитава, покорна. Кукавна. И - жива, за разлику од многих сељака који нису издржали болести и глад."

Банкрот душе најбоље слика ауторка у лику чувеног професора медицине Волфа Карловича, који је убеђен да је заштићен од сваког ужаса јер живи у замишљеној љусци јајета. Стварни живот ће га натерати да из ње изађе. Још један од блиставих тренутака дела.

А како изгледа негативац? Упознаћете Горелова. "Горелов се свугде прилагоди". И с тако мало речи је већ све казано. А биће много чињеница у прилог, односно на штету његовом лику.

То су тренуци. Читав роман је успешна испреплетаност историјске стварности, узбудљиве радње, дубоког познавања људске душе и снаге тела, умећа преживљавања,воље. Разумео га је и доживео читалачки свет широм планете. Постао је међународни бестселер и донео ауторки престижне награде. Био је предодређен за филмско трајање.

"Прошли живот - јулбашки простори, опасни Муртаза, пакосна Вампирка, дуготрајно путовање у окованом дрвеном вагону, усмрделом од стотина људи - отишао је далеко, остао иза оних стрмих окука, тако да јој је изгледао као полузаборављени сан, мутна успомена. Ма је ли се све то догађало њој?" Пита се јунакиња.

Да, то је и оно питање које сам поменула на почетку: Колико можемо да издржимо, а да тога и нисмо свесни?

Још једна поставка посвећена Бекету уприличена је у Француском институту у сарадњи са том институцијом. Изложбе су део програма посвећеног великом писцу, као део обележавања 70 година од првог извођења представе Чекајући Годоа у Београду.

„У оквиру Недеље ирског филма публика ће моћи да погледа филм Бекет на филму. У питању је филмска адаптација свих његових дела. Али оно због чега сам срећан и најпоноснији је долазак глумца Стивена Реја и глумице Рут Нега који ће у Атељеу 212 у недељу и понедељак извести преформанс инспирисан Бекетовом поезијом“, каже Јаш Камински, директор Београдског ирског фестивала.

И ове године фестивал је пресек савременог ирског стваралаштва и нуди богат програм у области филма, позоришта, музике, књижевности и визуелних уметности, уз присуство еминентних уметника.

„Долази нам велики ирски писац и редитељ, Нил Џордан. Његов филм награђен Оскаром Игра суза биће приказан у Кинотеци следећег петка. Поред тога, биће му уручен Златни печат Југословенске кинотеке за изузетан допринос филмској уметности. Нил ће читати делове из његовог најновијег остварења Библиотека трауматичних сећања“, истакао је Камински.

Разноврстан програм, од концерата традиционалне ирске и класичне музике све до street арта и ди-џеја који ће затворити фестивал, публика ће моћи да прати на више локација.

„Чини ми се да ми они пружају далеко више задовољства у овом свету, него карактери различитих људи. То је суштина, да откривам различите карактере, али не у негативном смислу, него у смислу духовности. То је отприлике био мој циљ“, објашњава уметник Видан Папић.

„Преносим тај један крик који се код људи може прочитати баш кроз те очи које се код мене не виде тако често. Последњих деценија их сакривам у неком полусветлу, у неком полумраку да се само наслуте“, истакао је уметник Бојан Оташевић.

Препознатљивим рукописом у опусима који су грађени деценијама Видан Папић и Бојан Оташевић поетски промишљају свет који их окружује и дилеме које носи. У поднаслову изложбе стоји: „Да ли је човек човеку вук или је вук вуку човек?“

„Свакако да ова изложба не може дати одговоре на та питања, али у сваком случају подстиче на размишљање. Било је врло интересантно како ће публика реаговати када две теме и два аутора ставимо једног наспрам другог“, каже аутор концепта изложбе Небојша Савовић Нес.

Изложба О људима и псима може се видети у Галерији РТС-а до 4. априла.

„То је тематика фрагиле, у суштини односи се више на ту духовну фрагилност, па чак и на физичку, јер тешко је сам живот да се формира и да се створи, а секунда треба да то све нестане. Пошто сам социјално критичан уметник има тематика која се бави критиком религије и свих видова моћи“, каже уметник Ивица Аранђус.

Својом уметношћу Аранђус се исповеда посматрачу, док уједно оставља критички траг на део историје у којем су његова дела настала. Испитивање граница и тражење контекста, емоционално потресним призорима он тражи нелагоду у оку посматрача.

„Учим из својих слика. Ако направим неку добру слику она је то као неки ланчани ток, из једне слике се рађа друга слика. И не знам којим путем ће то да ме поведе. И то не желим ни да контролишем“, поручује Аранђус.

Радовима прожетим контрастима, сукобом светлих и тамних палета, драматичним и узнемирујуће мирним композицијама уметник разоткрива двострукост људске природе.

Изложба је отворена до 25. марта.

„Реч је о једном слагању различитих традиција у име једне нове државне целине. Аутори су писали из перспективе која није била идеолошки предодређена, која није ни на који начин била фаворизована и у складу са својим најбољим увидом у чињенице и у природу историјског приказивања у данашњем тренутку", рекао је професор Мило Ломпар, председник Српске књижевне задруге, рецензент књиге.

У књизи су осветљени изазови пред којима се нашла српска средина. Највећи је био како организовати живот свих Срба у једној држави и још више – у заједници са другим народима.

„Нашу средину је превасходно занимало да ли је то једнонационална или вишенационална држава, како ускладити своје политичке институције са институцијама других средина. Да ли поступати на исти начин као што се поступало у претходној Краљевини Србији или не?", каже др Војислав Павковић.

„То је изазов на који се одговарало на различите начине у периоду парламентарне историје, у период личног режима, и касније у периоду тридесетих година, када се покушавало наћи решење за хрватско питање", додао је Павковић који је један од аутора књиге.

Посебна пажња посвећена је српско-хрватским односима, језичкој политици и ћирилици. Такође и развоју српске књижевности и уметности у сукобу традиционалног и модерног.

„Значи искуство Првог светског рата, дестабилизовало је све вредности, унело скепсу, нихилизам, потребу за побуном, револтом и то се просто изражавало у свеколикој уметности. Изашле су књиге највећих писаца а не само српског модернизма, него и српске књижевности уопште. У том времену добили смо прве књиге Милоша Црњанског, Иве Андрића, Растка Петровића", изјавила је проф. др Слађана Јаћимовић, историчар књижевности, један од аутора књиге.

После прве велике савремене синтезе о међуратном периоду, у наредним годинама биће објављене књиге о Другом светском рату, једнопартијској Југославији и њеном распаду.

„О Кафки знамо доста, али Милена Јесенска је, пре свега, била, јако битна личност за Кафкину каријеру. Због тога што је она можда била прва која је открила неки његов гениј, која је придавала његовим делима велики значај. Знамо већ да Кафка својим делима није придавао нарочит значај, он је чак у тестаменту желео да се његова дела униште“, објашњава Александра Чабраја, преводилац.

Прича осликава Праг и Беч тридесетих и четрдесетих година, богатство уметничких кругова у којима су се главни јунаци сусретали, оживљава ликове познатих сликара, уметника попут Егона Шилеа, Оскара Кокошке, Алме Малер. Ауторка се не држи строго биографских чињеница већ их преплиће са уметничком имагинацијом.

„Обично се спомиње да су се Кафка и Милена видели четири дана у Бечу које су провели заједно, за то знамо. Међутим, у књизи се помињу још неки њихови сусрети и пошто ја нисам нашла тај податак у неким званичним причама и подацима, али то је сасвим могуће и ја бих рекла чак извесно да је дошло и до тих других сусрета“, истакла је Александра Чабраја.

У свом првом роману Кристин Естима грађу писама сместила је у дијалоге главних ликова подсећајући нас да љубав, као и велика књижевност, увек налази нов начин да исприча своју причу.

„Или је овај свет тако мален, или смо ми огромни, у сваком случају, у потпуности га испуњавамо.“

„Она се бави сексуалним радом, проститутка је. За једну професорку лингвистике, свакако доста јој узурпира свакодневицу, да не кажем промени јој живот какав је она познавала“, каже Ива Милановић која тумачи улогу Лане

„Мирјана некако прогледа. Многи не би, али она је од таквог материјала. И тај сусрет једне младе жене и једне старије жене и све што се дешава у Мирјанином животу, заправо тај сусрет њу ослободи и она, надам се, почиње да живи“, објашњава Анита Манчић која у представи Без буке од два до шест тумачи Мирјану.

Лана Мирјану суочава са стегама у којима је провела године. Њихови сусрети одвијају се у стану једне зграде која са својим кућним редом и сама игра улогу.

„Важно нам је било да испричамо причу у којој се те две жене налазе у једном опресивном систему који је, у овом случају, микрокосмос зграде у којој се налазимо. Тако да смо укључили и комшилук који би у овој згради могао да постоји   … свега онога што би могла да буде слобода“, истакла је редитељка Тара Митровић.

Прве репризе Харефактове нове представе заказане су за 6. и 19. март.

„У овој последњој књизи кроз једну слику цивилизације коју смо градили минулих векова, покушавам да пресликам оно и ово време и докажем да се ништа није променило још од најстаријих времена“, каже Игор Мировић, аутор збирке поезије Исповести венецијанског кловна.

Интересовало нас је шта то може да изрази стихом, што не може у свакодневној, уобичајеној комуникацији.

„Каткада тај, рекао бих, нежнији однос, а поезија је свакако начин да то суптилније саопштите јавности, са одложеним дејством и са већом дубином долази до читаоца“, објашњава Мировић.

На промоцији су о књизи говорили песници Видак Масловарић, Селимир Радуловић и Ненад Шапоња.

„У томе видим велику врлину ове књиге што је Игор у њој дубински нашао свој свет, врло јасно одредио свој песнички простор и, наравно, та поезија има свој ерос – унутрашњи ерос и ерос језика. Има невероватне игре са римом, са стварима које ће вас увек подићи и отворити вам нека врата и када отварате ову књигу, ви отварате један другачији свет“, истакао је Ненад Шапоња, песник и есејиста.

То није свет који нас окружује, свет мобилних телефона, убрзан, свет у којем се расејава страх. То је свет утемељен у дубоком људском цивилизацијском постигнућу. Један увид у културне топониме нашег света, а истовремено и најличнија перспектива Игора Мировића, закључује Шапоња.

Овог пута, 13 најбољих, наступиће у комадима савремених кореографа међународне репутације Маше Колар и Барака Маршала, рађених премијерно за нашу вечерашњу публику.

У Зрењанину, Београду, Новом Саду, Панчеву и Суботици – градовима где постоје професионалне балетске школе и студији игре, ови искусни уметници су радили са младим играчима и одабрали најбоље међу њима којима је указана прилика да покажу резултат тог рада и на најбољи начин уведу публику у 23. Београдски фестивал игре.

Након тога, следи гостовање на Фестивалу Хоризонти у Мишколцу, али и у другим градовима Србије.

„Пројекат који је омогућила Фондација Арт Ментор из Луцерна, значајно је променио ситуацију у области уметничке игре у Србији током последњих девет година, представљајући уметничку игру младим генерацијама у оним срединама у којима она није била присутна, откривајући младе таленте и континуирано нудећи подршку онима који желе да се усавршавају и напредују“, напомиње директорка Националне фондације за уметничку игру Аја Јунг.

Диптих Певац и Алегро, чека публику вечерас од 20 часова у Ложионици.

Улаз је слободан.