„Краљица Наталија је била једна од наших најлепших краљица, али и једна од најтрагичнијих. Имала је веома буран живот, развод од краља Милана, прогон из Србије, а потом и трагичну смрт сина у Мајском преврату. На крају живота посветила се вери и замонашила, где је вероватно пронашла свој мир“, рекла је Драгнић.

Истиче да је, упркос тешкој животној судбини, краљица Наталија била изузетно вољена међу народом.

Публика током програма, поред разговора са „краљицом“, има прилику да проба чај и чоколадну торту припремљену по рецепту из 1890. године.

„То је рецепт који је пре неколико година пронађен на тавану. На њему је руком Јелене Грујић записано: ‘Служити када долази краљица Наталија’. Управо ту торту служимо и данас нашим посетиоцима“, објаснила је глумица.

Према њеним речима, идеја није да се историја посматра иза музејског стакла, већ да посетиоци постану њен део.

„Ово је јединствен доживљај. Историја се не гледа иза стакла, већ кроз разговор, амбијент и причу. Посетиоци заиста имају осећај као да су на чају са краљицом Наталијом“, рекла је Драгнић и позвала публику да програм посети 16. јула, као и у новом термину 26. августа.

Говорећи о припреми за улогу, глумица је признала је да је играње историјске личности представљало велики изазов.

„Одувек сам прижељкивала да тумачим историјске личности. То носи већу одговорност, па сам доста истраживала њен живот како бих што боље разумела каква је жена била и то пренела публици“, истакла је.

Највећа награда, додаје, стиже после представе, када публика наставља да се понаша као да је заиста пред краљицом.

„После извођења изађем као глумица да се фотографишем са посетиоцима, али они и даље остају у улози. Обраћају ми се са ‘Ваше Величанство’ и питају да ли смеју да стану поред мене. Тада знам да смо их заиста увели у тај свет“, закључила је Андријана Драгнић.

Он Марији Терезији прилази без сензационализма и идеализације. И ова књига нам, како каже његов сорбонски ђак, Вељко Станић, помаже да схватимо шта би била историјска стварност, а шта каснија историјска тумачења.

„Лекција из политичке мудрости Марије Терезије је једна прича о Европи. Прича о европској равнотежи сила, о концепту европских монархија. Треба имати у виду да је то време пре успона модерног национализма, пре Европе нација, међутим, те идеје се осећају“, напомиње историчар Вељко Станић, преводилац књиге.

Неприпремљена за нову улогу Марија се не суочава само са проблемима свог неискуства. Постаје владарка над земљама које не чине једну целину, већ конгломерат различитих и удаљених делова, са празном касом, ослабљеном војском и уздрманим међународним поверењем.

„Марија Терезија је особа која у правом смислу уводи простор Хабзбуршке монархије у модерно доба. Јачањем административног апарата, централизацијом државе, владарка која Беч сврстава као једну велику културну престоницу, културну метрополу и од тог времена крећу културна зрачења, утицаји и на наш простор“, додаје историчар.

Жан-Пол Блед посебно се бавио културом и реформама у школству које је ова владарка спровела. Дефинишући образовање као политичко питање, за целокупне наследне земље, у сваком месту отвора основне школе, у чијем раду искључује сваку интервенцију црквених лица већ су учитељи световна лица, а плаћа их држава.

„Не треба губити из вида да су заправо те златне године њене владавине време деловања Доситеја Обрадовића. И он је заправо присталица тих идеја просветитељства, широке просветне политике“, истиче Вељко Станић.

Бледова књига пружа могућност за боље разумевање садашњости Европе, али исто тако и наших простора у ширем смислу.

Често ствара инстиктивно, подстакну је књиге, лична размишљања, али највише омиљене музичке нумере.

„Слушам највише такорећи инструментале. Не волим класику, џез тешко, можда неку савременију верзију, онако да буде јачи ритам, волим јачи ритам, то је можда нешто што обележава све. Начин на који то утиче на радове мислим да је највише у боји, рецимо. Онда када је инструментал препун неких звукова, а имам добре слушалице које имају пун звук, онда то може да се осети. Имам доста радова које нисам изложила који имају текстове песама. Када песма имат текст и онда ме то инспирише ја то и запишем“, објашњава ликовна уметница Ђурђија Пендић.

У зависности од мотива и расположења, радови су црнобели или у боји. Када пожели да у свој уметнички израз дода и трећу димензију, израђује керамичке скулптуре.

Представе живог света повезује у целину и тако гради необичне ликове налик на људе, животиње и митска бића. Размишља апстрактно и зато у поезији Миодрага Павловића проналази везу са својим доживљајем света и уметности.

„Његов сензибилитет, начин на који изражава ствари су прилично слични начину на који их ја доживљавам. Има доста контраста, то је оно што волим код њега, што волим да изразим и у својим радовима – када једно изрази наоснову другог – значи, црно је црно у односу на бело које је бело. То код њега доста наслућујем и то волим код њега“, истакла је уметница.

Изложба Мета-морфоза Ђурђије Пендић у РТС Клубу траје до 8. јула.

„Ја више прерађујем него што пишем“, наводи њене речи у предговору Кејси Сеп, америчка књижевница и званични биограф Харпер Ли. За њу је ова књига „временска капсула“ – која показује како су текли и живот и каријера Харпер Ли. Управо та њена реченица да више прерађује појашњава колико је трајало брушење карактера и обликовање ликова, али и скицирање ситуација и заплета које смо упознали у њеном култном роману.

Трећа књига „писца једне књиге“

„И адвокати су ваљда некад били деца“ – стоји као мото на почетку романа „Убити прицу ругалицу“;  зато би на почетку ове збирке приповедака и есеја „Земља слатке вечности“ могло да се напише: „И писци су сигурно некад били деца.“

И то се нарочито односи на њен први део, на осам приповедака које су написане пре 1960. године и које до сада нису објављиване у том облику. Ако бисмо били строги (али и правични) према књижевници – рекли бисмо да те приповетке заиста и изгледају као стилске вежбе за оно што је касније уследило и  не само то: неке од њих заиста су инкорпориране касније у „Убити птицу ругалицу“ (па и у „Иди постави стражара“). Нећемо овде откривати које – то може да буде летњи изазов за читаоце које воле да се играју књижевних детектива.

Као што први део књиге открива шта је било пре романа „Убити птицу ругалицу“ (и то се нарочито односи на прве три приповетке), други део нам открива шта је Харпер Ли радила после. И стилски, па и жанровски, роман који је прославио Харпер Ли је вододелница и овде, јер су приповетке написане пре и нису раније биле објављене, док осам есеја (чланака) који чине други део књиге написани су после 1960. И сви су већ негде објављени, али је ово први пут да су сабрани на једном месту.

Други део отвара њен текст написан за амерички Вог 15. априла 1961. године, а на крају је писмо Опри Винфри, објављено у њеном онлајн магазину 2006. године. А између, као у неком лексикону, нашло се свашта, укључујући и рецепт за хлеб са чварцима, као и текстове о Грегорију Пеку и Труману Капотеу. Као што је први део књиге неки вид интелектуалне забаве у стилу укрштених речи за проучаваоце (и љубитеље) књижевности, овај други део је посластица за новинаре (и оне који воле да читају новине).

О савременицима, туђим књигама и филму по сопственом роману

У есеју о Грегорију Пеку, Харпер Ли у ствари говори о снимању филма по њеном роману „Убити птицу ругалицу“. „Привид је био потпун“, записала је о утиску који је на њу оставио Грегори Пек у улози једног од главних јунака (он игра адвоката Атикуса Финча). Веома је занимљив тај сусрет писца са сопственим делом, али у другом облику. И готово је дирљиво то задовољство писца када схвати да је тим читањем његово дело добило нову вредност: „Касније у години, када сам одгледала завршен филм, доживела сам изненађење које ми је и даље једно од најзначајнијих искустава. Гледала сам надахнуту глуму. На наки чудесан начин, Атикус Финч Грегорија Пека превазилазио је привид.“

У књизи је и есеј о путовању у Канзас са Труманом Капотеом. „Оно што је Труман открио у Канзасу наводиће људе свугде да откривају сами себе“, пише Ли и тако наводи људе да откривају и позадину настанка његовог дела „Хладнокрвно убиство“,  али и да открију неку цртицу више о карактеру и темпераменту писца „Доручка код Тифанија“. („Сва дела се разликују, свако има печат исте осећајности и истог умећа.“)

„Сећате ли се када сте научили да читате“, пита књижевница на почетку свог писма Опри Винфри и одмах признаје да се тог времена уопште не сећа. Са читалачким искуством дугим седамдесет пет година, Харпер Ли супротставља полице у библиотекама мобилним телефонима и ајпедима и јасно је шта је њен одговор на питање да ли може да се плаче због Ане Карењине склупчан у кревету с рачунаром или то може да се догоди само „на меким страницама књиге“.

Зашто воли да истражује по библиотекама Харпер Ли појашњава и речима „када се потрудим да нешто научим, онда то и запамтим“. Тај последњи у књизи есеј последњи је и написан – 2006. године, пре тачно двадесет година. И има у њему много сличности са једном сценом из филма који се појавио у исто време када и ова књига. Наиме, „Ђаво носи праду 2“ имао је премијеру готово у исто време када је ова књига објвљена (занимљиво – први део филма је из године када је овај есеј објављен у „Опра магазину“).

Супротстављање Харпер Ли условно речено новим технологијама и страх да ће то олако стечено знање бити кратког века, у великој мери подсећа на оно о чему у филму на вечери која се симболично одржава у дворани поред Леонардове „Тајне вечере“ (сцена иначе ту није снимљена) разговарају Миранда (Мерил Стрип) и шашави милијардер Бенџи: како ће се завршити битка између креативности и уметности коју је створио и коју и даље ствара човек и онога што долази и што делује као да се „отело“ од човека.

Као у филму тако и овде имамо срећан крај (за сада срећан!), али сва остала питања и даље су отворена. Као сто су и даље актуелна питања о љубави и о свим њеним врстама и облицима испољавања, о чему је 1961. Харпер Ли писала за амерички „Вог“ (ето још једна паралела с филмом), позивајући се и на библијске цитате и на Сервантеса и показујући да је сваки добар писац најпре – читалац.

Зато је ова књига Харпер Ли добар избор за летње дане: може се читати у паузама између купања и дремке испод сунцобрана, не мора „одједном“. Мада може и тако. Може вас подстаћи да (поново) прочитате њен најпознатији роман, можда и да погледате филм, или пак да се вратите свим оним класицима о којима она пише, па затим своја осећања упоредите са сазнањима до којих о тим делима дођете питајући АИ на вашем телефону.

А кад смо код рецепта за хлеб, без удубљивања у улогу коју му у америчкој историји приписује Харпер Ли, рећи ћу само: прескупо и компликовано!

Нараторку, младу жену, налазимо на перону париске железничке станице док чека воз за Пољску, за градић Кјелце, из кога је после страшног погром Јевреја 1946. побегла њена породица.

Путовање је можда једноставно, али оно је и повратак на место ужаса. У центар тајне, коју покушава да разјасни.

„Она жели да подстакне, да се врати неком памћењу. Да утврди које је њено порекло, који су јој корени и које везе може да оствари са својим претходницима. Да на том путу пронађе своје корене које нема тренутно у животу. Јер осећа да егзистенцијално не припада нигде и жели то да разреши“, обајшњава Сесил Вајсброт.

Ток свести ове путнице, прати поворка гласова, који на моменат нестају, на моменат су духови. Они говоре да она мисли да зна, али да не зна, да само не доживи оно што су они доживели, да кад човек преживи нема шта да доживи.

„Роман сам написала као једну композицију, као музичко дело. Њена нарација се одвија у дугачким реченицама, а гласови се изражавају на кратак начин и то доприноси и ствара поесбну ритмику у роману“, додаје ауторка.

Наша путница није усамљена у неснађености са прошлошћу. У возу среће учитељицу која се враћа у свој родни град Освјенћим, који живи у тишини, загађен од историје. Од злогласног логора Аушвиц који је био смештен у њему.

Рођена деценијама после и она живи под теретом туђих живота и судбина. А сећања су најгори отров.

„Сви имају породичну или колективну историју иза себе. Треба да се ради на томе, да човек прихвати наслеђе, али да се ослободи терета. И проживи свој живот. Ја сам живела окружена причама о депортацији. И мени је требало и егзистенцијално, али и књижевно време да бих успела да напишем нешто на ту тему“, наглашава ауторка.

Романом Мерморијал Сесил Вајсброт на књижевни начин своди рачуна са свим катастрофама које је донео 20. век.

„Инспирација долази са села. Јер ја последњих 12 година живим у околини Сремске Митровице на Фрушкој Гори тако да тамо има и превише инспирације. Ја бих хтео овим мојим сликама да поручим да треба сви да живимо у хармонији са природом, јер на тај начин ћемо да нађемо пут који очекујемо“, објашњава сликар Миле Давидовић.

Његове технике уље на платну и уље на стаклу се преплићу на изложби, а уметник по први пут излаже и два јединствена рада, који нису на продају.

„Ова изложба је специфична по томе што се налазе два униката, бар према мојим сазнањима, никада нисам налетео на ту информацију. Овде се налази уље на пет стакала, и уље на платну и уље на стаклу као комбинована техника“, истакао је Давидовић.

Миле Давидовић доследно је пратио и истраживао однос природе и човека, мешао стварно и имагинарно, лично искуство и интерпретације виђеног. Шаролики свет наивне уметности овог уметника заинтересовани ће моћи да погледају до 30. јуна.

„Уметник је стално у развојном путу, како ја волим да кажем, стално је у кружном току и 24 сата је у причи. Ја волим да радим разне тематике, волим да се бавим скулптуром и као ликовним елементом, тако да волим да комбинујем и да правим разне комбинације. Волим и да сачувам неке вредности које се лагано губе. Сваки уметник ту даје неку своју рефлексију на време и на простор у којем живи и ради. Тако да је све то узрочно-последично“, објашњава Грачнер. 

Поставку Чувари времена чине скулптуре у техникама дрво, метал и комбиновани материјали. Већина њих је из новије продукције уметника, док су поједине позајмљене из приватних колекција.

„Ту има и неких најновијих серија, Амплитуде живота, пролазност живота, нека нова размишљања и неке нове разраде. У ствари како је наш живот на овој планети веома кратак и како брзо пролази. Тако да сам презентовао и једну нову серију на којој радим у последње време“, истиче уметник.

Грачнарове скулптуре монументалних димензија призивају сећања на тотеме, стубове, архаичне фигуре. Оне не пркосе времену, већ чувају смисао. Изложба у Салону Музеја града биће отворена до 19. јула.

У овом избору налазе се двадесет четири приче великана хиспаноамеричке књижевности, од Хорхеа Луиса Борхеса до Хулија Кортасара и других значајних аутора који су у тангу препознали много више од музике и плеса. За њих је танго био прича о животу самом.

А какве су то приче?

То су приче о љубавима које нису заборављене ни после много година. О људима који носе успомене као највеће благо и најтежи терет. О случајним сусретима који промене судбину. О градовима који памте своје становнике и становницима који не успевају да побегну од својих градова.

Свака прича открива по један део света танга, али и по један део нас самих. Читајући их, схватамо да танго није настао као забава. Рођен је међу људима који су далеко од куће тражили нови живот, носећи у себи усамљеност, наду, љубав и чежњу. Зато су његове мелодије толико блиске чак и онима који никада нису закорачили на плесни подијум.

Посебну драж књизи даје начин на који је осмишљена. Уместо сувопарних објашњења, читаоца у свет танга уводе речи попут загрљаја, погледа, бандонеона, милонге, корака и тишине. Иза сваке од њих крије се прича. А иза сваке приче један мали универзум.

Док читамо о Буенос Ајресу, понекад имамо осећај да читамо и о Београду. Као да та два града, удаљена хиљадама километара, деле исту способност да од меланхолије направе лепоту и да од пролазних тренутака створе успомене које трају читав живот.

Зато Милонга страсних сенки није књига само за љубитеље танга. Она је за све који верују да добра књижевност може да нас одведе тамо где никада нисмо били и да нам покаже нешто што смо одувек носили у себи.

После последње странице можда нећете одмах обути плесне ципеле. Али постоји велика шанса да пожелите да чујете један танго. Да прочитате још неку причу из Буенос Ајреса. И да се запитате зашто један плес већ више од сто година инспирише највеће писце света.

А то је, можда, најбољи знак да у рукама немате само књигу о тангу, већ књигу о свему ономе што нас чини људима.

Јер, понекад нас до најбољих прича не доведу књиге које тражимо, већ оне које нас позову на плес.

Фотографијом је почела да се бави случајно, непланирано, тек када је почела да посећује далеке дестинације.

„Другачије културе, народи, обичаји и историја су ме одувек привлачили, што ме је и навело да путујем у земље које се разликују од наше. Све те импресије из даљина бележим фотоапаратом, развијам фотографије и записујем најбитније информације о свакој од њих. Тако правим архиву успомена за старе дане“, објашњава Јањићева додајући да се труди да на фотографијама овековечи и емоцију тренутка.

Према њеним речима, управо емоције на њеним радовима привукле су и друге одакле се и родила идеја да фотографије представи ширем кругу људи.

„У Андалузији су на мене најјачи утисак оставили Мескита, Алказар и Алхамбра – мноштво шарених плочица, резбарија у камену и дрвету, украси на фасадама и прозорима, игра светлости и симетрија“, прецизирала је Невена Јањић.

Путујући кроз наведене земље, како истиче, интересовање се са плочица и врата проширило на свакодневни живот људи, њихове обичаје, прошлост и историју пре појаве ислама.

„Зато сам на изложби, поред неизоставних плочица и врата, која су била моја инспирација, представила и детаље из свакодневице, особености ових земаља, природу и далеку прошлост – старе Римљане, Набатејце, стару Персију.

Трудила сам се да се ниједна земља не истиче, већ да заједно чине јединствену целину почев од фотографија пуних боја у Мароку до ноћних призора у Узбекистану“, наводи се у ауторкином осврту на изложбу.

Избор фотографија за поставку Од Марока до Узбекистана преко Алзира, Туниса, Јордана, Либана, Сирије и Ирана направљен је тако да заједно пруже осећај мира, топлине и ушушканости.

Фотографије Невене Јањић моћи ће да се виде у Божидарцу од 15. до 23. јуна, изузев у среду 17. јуна.

„Дијалог две колекције превазилази генерацијске, географске и културне границе. Колекција Музеја савремене уметности у Лиону је некако више окренута глобално. Наша колекција је грађена више као југословенска. Мислим да изложба на неки начин показује да су та лична искуства заправо та која граде неке шире слике и говоре о ширим друштвеним проблемима, генерално, а негде превазилазе можда и локалне или националне оквире“, истиче Маријана Коларић, кустоскиња и директорка Музеја савремене уметности у Београду.

Неки од уметника попут Жана Легака, Михајла Милуновића, Јасмине Цибић и Марине Марковић заступљени су у обе колекције.

Ту су и радови Раше Тосијевића, Марине Абрамовић и Улаја, Стива Меквина, Тање Остојић и многих других.

„Било нам је занимљиво да створимо дијалог између две колекције и да видимо шта ће од тога да испадн, да тема буде политика, али не у смислу конфронтације супротних мишљења и трвења. Приче уметника су политичке саме по себи и они говоре о себи, личној борби, постојању и потреби за слободом“, објашњава Матју Лелијевр, руководилац збирки у Музеју савремене уметности у Лиону. 

Уместо хронолошког или стилског прегледа, изложба је конципирана кроз четири тематске целине: Тело, Колективни простор, Односи и Политика, наглашавајући како свакодневна искуства, идентитети и сећања промишљају шире друштвено-политичке и историјске процесе.

„Од почетка нам је било, такође, као једна од идеја да покријемо што шири спектар различитих медија, поетика, уметничких стратегија и приступа, а опет и што се тиче самих тема, да се изабрани уметници, у најширем могућем смислу, баве различитим темама, дотичу се буквално сваког аспекта савременог живота“, наводи Мирослав Карић, историчар уметности и кустос Музеја савремене уметности.

Како уметност доприноси разумевању сложености савременог света и како личне приче постају важан део заједничких историја у фокусу је изложбе настале у сарадњи два музеја која се може видети до краја лета у Музеју савремене уметности.

"Истражујући хомерски језик, ми можемо недвојбено закључити да су и Илијада и Одисеја настајале у једном јако дугом периоду и на једном веома широком простору. Ако нам хомерски језик недвојбено сведочи о томе да је то артифицијални језик који у себе уграђује различите елементе хеленских дијалеката, ми онда сасвим сигурно морамо закључити да ти епови нису могли настати у једном тренутку, да их није могао створити један човек", истакла је проф. др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

До значајног помака у тумачењу одговора на хомерско питање дошло се и помоћу истраживања српскохрватске народне књижевности у 20. веку. У том контексту значајна су имена двојице научника.

"То су Милман Пари и Алберт Лорд. Милман Пари је, да би поткрепио своја истраживања потражио живу усмену епику. Жива усмена епика је у том тренутку у Европи заправо једино постојала на територији тадашње Краљевине Југославије и то управо у неким деловима Херцеговине. И он и његов асистент тадашњи Алберт Лорд су детаљно изучавали управо начине на који су тада још увек активни гуслари састављали оно што је нама добро познато а то је епска народна поезија и открили су много сличности са структуром Хомерових епове", рекла је професорка.

Илијада и Одисеја су два епа која се налазе у темељима античке књижевности, али и читаве будуће европске културе. Одговор на питање која ауторска инстанца је ове епове начинила може донекле одговорити и на питање о основним поетичким разликама између два епа.

"Илијада и Одисеја заправо трасирају два сасвим различита пута. Такозвани један велики пут, пут узвишене, можемо рећи до и патетичне књижевности, а са друге стране Одисеја трасира књижевност друге врсте која припада домену нечега што је условно речено посвећено малом, простом и обичном", истакла је професорка др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

Хомерско питање остаје трајно отворено, међутим, бројна истраживања, која се спроводе и данас, донела су многе одговоре о два хеленска епа.

„Све сам радио из све снаге. Што год сам јер ја сам такав. Пут на који сам стао тражио је од мене да се доказујем, из посла у посао. И тако ме је живот терао“, прича сликар и илустратор Божидар Боле Милорадовић.

Шта све може човек златних руку за живота? Аутор је многобројних плаката за домаће и иностране филмове. Потписује илустрације за ремек-дела Ко се боји Вирџиније Вулф, Одавде до вечности.

„Он је 1970. године имао у Музеју примењене уметности 100 плаката Болета Милорадовића. То је доказ да се плакат у то време неговао и да је постојао као посебна графичка дисциплина“, истакао је карикатуриста из Крагујевца Милета Милорадовић.

Посвећено и зналачки, бавио се лепотом књиге. „Друговао“ са Светим Савом, српским владарима, Вуком Караџићем. Краснописом и вињетама богатио благо Србије. Филмске плакате поклонио је Југословенској кинотеци, личну библиотеку, свом Крагујевцу.

„Негде око 6.000 библотечких јединица и много тога што нису само књиге, та такозвана некњижна грађа, Болетови радови, графике илустрације“, нагласила је Анђела Огњановић, директорка Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу.

„Толико се радујем да могу да поклоним, више него онај што је добио поклон. Можете мислити, а стварно је то тако и то ме је одржало у животу 93 године, а биће их још, надам се“, каже Боле Милорадовић.

И тек планира да уради калиграфско издање Песме над песмама и Типик Светог Саве. У свему што је радио, Милорадовић каже, водила га је љубав, иако је она, како је записао Вук Караџић, пуна и меда и једа.

„То је његов нови живот, односно његов преображени живот, што би било значење заправо, овога нови, преображени живот управо захваљујући љубавном искуству и управо захваљујући поезији коју је он успео да изнађе, начину песниковања који је успео да изнађе“, каже др Снежана Милинковић, књижевни историчар и преводилац.

Важно место у књижевној аутобиографији заузима и критика фирентинског друштвеног живота. У Гозби, насталој током изгнанства, Данте на народном италијанском језику песничко и филозофско знање приближава широј публици, али и аристократском друштву у које убраја и жене. Усавршавање у врлини и потрага за правим речима били су срж трубадурске поетике.

„То право знање је оно које се тиче етике, оно које се тиче етичких начела и да је првенствено знање то, стицање дакле знања које нас води на пут спознаје, а пут спознаје је увек пут спознаје добра“, објашњава др Милинковић.

Уз Нови живот и Гозбу, први пут објављена поезија Дантеа Алигијерија на српском језику део је приче о настанку једног од највећих песника у историји светске књижевности.

„Сасвим случајно смо наишли на причу о Милеви Марић за коју ми у Шпанији никада нисмо чули. Одмах сам помислила да је то прави траг, да је то начин на који желим да говорим о физици на сцени, тако да у исто време говоримо и о компромисима, патњи, болу и о томе шта све доживљава жена која жели да постане мајка, али у исто време да се оствари на професионалном плану“, објашњава редитељка Ванеса Мартинез.

Представа даје глас Милеви Марић, жени која је дуго остала у сенци свог супруга и отвара и данас актуелна питања о равноправности и личним одрицањима.

„Оно што ми је било занимљиво у овој причи јесте управо то што Милева није причала о себи, својим жељама и каријери. До краја живота је остала верна том животном стилу да се не истиче, да не говори ни о чему што се тиче ње“, каже глумац Густаво Галиндо.

У фокусу програма 53. издања фестивала ове године су човек, његове границе, страхови, љубави и наде.

Осим главне селекције у оквиру које ће бити изведено пет представа, међу којима и балет Негде изнад планета Српског народног позоришта и комад После милион година истог театра, фестивал доноси и низ пратећих садржаја, међу којима и представе Шовинистичка фарса, Богојављење и Идиот – Скидање с крста.

„Заиста је Београд у том тренутку грабио ка Европи, односно претварао се у један модеран проевропски град и она је била, чини ми се, заиста идеална особа, да тако млада, храбра, одлучна, што знамо из њене биографије, да је била таква, да се догоди у београдској општини и запосли се. Она је прва жена која се запошљава у јавном сектору“, наглашава ауторка монографије, Бојана Ибрајтер Газибара.

Планским развојем града формира се и парк Калемегдан. Јелисавети Начић прва обавеза по ступању на дужност општинског архитекте биће да разради победнички пројекат и самостално пројектује неке сегменте.

Као општински архитекта Јелисавета учествује у разради уређења централног градског језгра – Теразија, сквера испред Београдске задруге и уређује Мали пијац.

Монографија се бави и њеним пројектима радничких станова, због чега је град 1910. године послао у Берлин на изложбу посвећену социјалним становима.

„Дакле, почетком 20. века она прави једно хигијенско насеље по свим начелима која су била неопходна за један здрав и квалитетан живот“, додаје ауторка монографије.

Монографија доноси истраживање и о Јелисаветином учешћу у ефемерним спектаклима, приликама када је Београд украшаван различитим поводима, а реч је о привременим инсталацијама.

„Јелисавета као запослена у општини учествовала је на уређењу једног од тих ефемерних спектакала. Наводно је због једног славолука који је био приказан, завршила у логору на Нежидеру, где је заправо престала њена каријера, али се десило јено ново поглавље њеног живота“, наводи Бојана Ибрајтер Газибара.

Данас скоро сви објекти на којима је ова млада и неустрашива жена, увек између правила и слободе, радила, су споменици културе. Репрезентативна монографија је оно што смо јој дуговали.

Како је навела гошћа Београдске хронике, глумица Милица Зарић, на реду је друга генерална проба, без публике, али ће бити присутне колеге.

„Људи из посла углавном дођу на генералне да нам мало припомогну, јер ту још има времена за неки лагани леп финиш и увек је лепо чути добронамерне људе који знају изнутра посао, па да чујемо коментар и да нам помогну“, објашњава Зарићева.

Радња је смештена на крузер који плови грчким острвима, где се током једне вечери укрштају судбине три пара смештена у различитим кабинама. Међу неколико хиљада путника налази се шесторо протагониста чије приче откривају различите погледе на љубав, породицу, старење и страх од самоће.

„Брод је ауторско решење Патрика Лазића, који је иначе и аутор текста и редитељ, тако да је и сценографија његово ауторско решење и мени је врло и симболична и занимљива“, додаје гошћа Београдске хронике.

Милица Зарић истиче да је тема представе универзална и да се публика лако може препознати у ликовима и њиховим дилемама.

Сарадњу са млађим колегама описује као освежавајуће искуство које доноси нове идеје и енергију.

Пошто долази из глумачке породице, што често изазива забуну међу публиком с обзиром на то да у представи глуми и њен колега Милан Зарић, али она са осмехом прихвата те ситуације и напомиње да јој он није брат.

Посебно истиче важност младих глумаца у екипи и позива публику да погледа представу, која ће имати десет термина у јуну на летњој сцени Београдског драмског позоришта.

На питање о треми пред премијеру, Милица признаје да је присутан позитиван немир, али и искуство које јој помаже да се носи са изазовима нове улоге. Такође, истиче да је најстрожи критичар сама себи, док јој је брат Иван пружио подршку током проба.

Представа Наши родитељи обећава да ће публику дирнути и забавити, постављајући питања о томе да ли ћемо на крају живота имати некога ко ће нам пружити подршку и пажњу, закључује Милица Зарић и позива све да дођу и уживају у представи.

Кроз архивску грађу, рукописе и фотографије, овај визуелни есеј успешно приближава савременој публици сложеност и трајну актуелност њене филозофије.

„Сваки корен и изданак Аничиног бића у домену науке и књижевности био је повезан са великом љубављу коју је осећала према супругу Хасану Репцу. Он је био њен ослонац, њено уточиште. Њен животни пут и пут смрти који је филозофском концепцијом објашњен у односу на заједништво и разумевање живота и смрти као једног конутинуума недељивости“, наводи ауторка изложбе Јелена Делибашић.

У средишту стручног дела програма налази се њено оригинално тумачење античке философије и платоновске концепције Ероса. Изложба и пратећи разговори осветљавају љубав и стваралачку чежњу у раду као егзистенцијалне силе и путеве ка лепоти и апсолутној целовитости.

„До дан данас ми је остала неухватљива, последњи сегменти Аничиног живота који се тиче коначног освајања слободе. Немогуће је Аницу држати у неким скутима можда је из тих разлога у лимбу заборава смештена, наравно неправедно“, истиче књижевница Лаура Барна.

Посебан сегмент посвећен је брачној вези са Хасаном Репцем, која је до краја остала пример дубоке посвећености и љубави. Као важан допринос култури сећања, представљена је и одобрена заједничка иницијатива Београда и Новог Сада за рестаурацију њиховог почивалишта на Новом гробљу.

Изложба ће бити отворена до 10. јуна.

„Моја потреба као аутора ове представе била је да некако не говорим о аутизму онако како се најчешће говори, а то је или се идеализују особе са аутизмом или се представљају на трагичан начин. Хтео сам да испричам оно што је живот“, објаснио је редитељ Ђорђе Нешовић.

Ансамбл Народног позоришта Републике Српске приказао је ново сценско тумачење текста Шине Милене Марковић, први пут изведеног у Југословенском драмском позоришту, 2002. године.

Редитељ Милан Нешковић радњу такође смешта у камерни простор. Извођачи су близу гледалаца, што упадљиво појачава доживљај ове фрагментарне бруталистичке приповести, одраза лудила рата које је заразило и интимне просторе живљења.

„Ми имамо јаке реакције публике. Некима се види у очима да је готово недопустиво причати о таквим стварима, неки кроз сузе схватају да је јако потребно да се прича и да се бави таквим темама, али оно што је најтачније јесте да је ово јако битна представа у бањалучком позоришту“, истакао је Нешковић.

Свеприсутно насиље у комуникацији, вербално и физичко, на сцени се просипа између сонгова, живог извођења носталгичних песама, као облика контраста. Оне покушавају да врате заборављену људскост, коју је неразумна мржња отерала у просторе нестварног.

„Никакви готови резултати вас не чекају са друге стране, него да морате да се изборите за њих, практично да кренете од нуле и да се афирмишете у једној новој земљи, на новом језику и у новој култури, где разни аспекти ваше личности могу да буду препрека. Да ли причамо о томе да сам квир, да ли то да сам емигрант, да ли да сам неко ко долази из Источне Европе из једног врло специфичног миљеа бивше Југославије“, објашњава аутор књиге Небојша Табачки.

Пропуштајући, како каже, читаву историју човечанства да протутњи кроз њега, утискујући сопствену ДНК у сваку фугу њеног визуелног сценског идентитета, Табачки сведочи и развоју филмске индустрије на глобалном нивоу у једном узбудљивом периоду.

„То је нека врста прилагођавања константно мењајућим околностима. Да ли се ради о месту на коме радите? Да ли се ради о теми? Да ли сад и у земљи, у једном новом миљеу? Сваки пут морате да нађете нови приступ стварима и да задржите ту једну флексибилност да бисте били спремни да дате све од себе“,

У бљесковима, у кругу који је прошао, попут јединог чврстог ослонца, од његове несигурне позиције аутсајдера у детињству, до емигрантске тескобе, и уметничке слободе признатог позоришног и филмског сценографа, појављује се лик сестре, такође сценографа, којој је књига и посвећена.

Роман Други је емигрантска прича која почиње деведесетих обележена топографијом другости, али која у овом гласу сећања показује истрајност, самооткривање и препознавање у новоосвојеном свету.

Излагао је у Сан Франциску, Риму и Лондону. Теме којима се бавио су снови, феномени популарне културе, историјски догађаји из перспективе појединаца и путовања.

„Поред тога сам се бавио животом, оном свакодневицом која је код нас увек испуњена најразличитијим садржајима, понекад исувише узбудљива. Али, сам такође уживао да истражујем да пронађем неку тему, по архивима или по бувљим пијацама и да на основу тих тема, заправо, креирам приче”, рекао је Александар Зограф, стрип аутор.

Изложено је педесетак оригиналних стрип табли као избор од неколико хиљада страна које су читане протеклих деценија у домаћим и светским часописима, стрип свескама и књигама.

„Можемо видети и друге радове који нису у класичном стрипском медију, то су радови које је Зограф радио за различите бендове различити радови из пројеката проширеног стрипа као и његови случајни наласци које је он по бувљацима по Европи и у Србији налазио и који овде могу први пут да се виде, у смислу, шта је њему била инспирација за радове”, изјавио је Слободан Јовановић, кустос Музеја примењене уметности.

У пратећем програму, 6. јуна, Зограф ће одржати радионицу и вођење кроз изложбу, а Линија живота се може видети до 17. јуна.