„Бесмртна песма“ једна је од његових најпознатијих и најцитиранијих песама, али и много више од тога. За многе, она је Микин лични тестамент – неколико строфа у којима је сажето оно што је целог живота говорио, писао и живео: да човек не нестаје онда када га више нема, већ онда када га више нико не носи у себи.

Песма је први пут објављена 1985. године, у збирци „Тако замишљам небо“. Посебну симболику добила је после смрти Мирослава Мике Антића, 24. јуна 1986. године.

Пред смрт, песник је оставио писмо адресирано на Дуду из комшилука, у којем је написао: „Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвирају Пира манђе коркоро. Нико не сме да ми држи говор.“

Тако је и било. Стихове „Бесмртне песме“ на сахрани Мирослава Мике Антића говорио је Миодраг Петровић, глумац Српског народног позоришта из Новог Сада.

Четири деценије касније, Миодраг Петровић поново говори „Бесмртну песму“ – овога пута за емисију РТС-а „Око магазин“.

Уметност се може користити и да се повеже јавност са проблемом загађења, кроз радионице где се учи о могућностима поновне употребе пластике за израду предмета, али на неодговорно понашање човека могу указивати и интерактивне уметничке инсталације направљене од пластике за једнократну употребу.

На овим изложбама, посетиоци не само да гледају пластични отпад, они га доживљавају као живописан материјал који је способан да покрене нове еколошке разговоре и креативне приступе поновној употреби.

Један такав пројекат је Kraal Designedisposal, који је 2010. године покренула графичка дизајнерка Катарина Димитријевић. Започет је као разигран експеримент: истраживање циркуларности пластичног отпада, претварање одбачених предмета у уметност и позив публици да преиспита шта бацимо.

Инспирација се може пронаћи током најобичније шетње обалом реке, мора или језера, а након олуја неретко се могу наћи и комади материјала за израду радова.

Призор са којим се често можемо сусрести је обала прекривена алгама, шкољкама, медузама – и пластиком. Похабани и окрњени таласима, фрагменти пластике разлажу се на ситније комаде – микропластику коју морске животиње гутају.

„Тај једноставан сусрет на плажи Витстејбл и реци Медвеј постао је искра за Екологије пластичног отпада“, наводи Катарина Димитријевић која је приредила изложбу заједно са уметницом Карином Бренд.

Посетиоци изложбе Екологије пластичног отпада наишли су на пластичне облаке који су висили са плафона. Стојећи испод њих, људи су инстинктивно гледали увис – проверавајући небо, примећујући ситне детаље.

Катарина каже да се нада да је посетиоце поставка подстакла да размисле о томе како пластика циркулише кроз ваздух.

Кроз њене радионице и заједнички дизајниране инсталације, учесници постају део рада. Помогли су у обликовању њеног рада Beach Wrack и учествовали у процесу који спаја креативност, бригу и промишљање о животној средини.

Током стварања, вођени су разговори о отпаду и очувању природе, што је истакло присуство пластике и мале гестове кроз које људи могу другачије да се позабаве отпадом.

„Уметничка дела која настају су више од само естетике. Она су покретач разговора и подстицај на размишљање, показујући да је изазов лошег управљања пластичним отпадом и системски и лични. Верујем да инсталациона уметност може бити витално средство у еколошком дијалогу – оно које претвара радозналост у свест, а свест у акцију“, поручује дизајнерка.

„То је интимна прича маме и тате, и Авин улазак у њихов живот. То је оно што сам знала док сам одрастала као дете, и имала сам много тога да кажем о томе. Тата је говорио: 'Мит је увек бољи од истине. Много је занимљивији'. Ово што доносимо је истина, и мислим да је веома занимљива“, каже Тина Синатра.

Почетак представе води нас на дочек 1942. године у њујоршки Парамоунт театар. Био је то наступ који је Синатру лансирао међу највеће звезде тог доба. Успони и падови, како каријерни, тако и емотивни, окосница су представе коју је лондонска публика жељно ишчекивала.

„Део Френковог живота којим се бавимо заправо није нарочито познат широј јавности. Он је тада имао између 27 и 37 година, и тај период његовог живота започео је успехом: распродати наступ и одлазак у Холивуд да снима са Џином Келијем. Сви желе део њега. А онда његов брак почиње да се распада. Упушта се у љубавну аферу са Авом Гарднер. Губи наклоност публике. Звучи невероватно то рећи, али тада су га видели као пропалог певача, некога чије је време прошло. Нико не жели да ради са њим, губи уговор са дискографском кућом, па и филмски уговор. А онда се временом поново подиже. Бори се за улогу у филму Одавде до вечности, коју редитељ нерадо пристаје да му дâ. За ту улогу на крају осваја Оскара. И тада постаје Френк Синатра каквог сви знамо и волимо“, наводи глумац Џоел Хaрпер Џексон који у мјузиклу тумачи лик Френка Синатре.

Да ли је на помолу нови хит у свету мјузикла. Ако је судити по аутору, Џо Ди Пјетру, двоструком добитнику награде Тони, и редитељки и кореографкињи Кетлин Маршал, трострукој добитници исте, онда је пред британском публиком представа вредна чекања.

„Та тема је слабо обрађивана у француском стрипу. Тако да кад смо се ми понудили као екипа са овог простора. Oни су размишљали неко време и онда су нам дозволили да то урадимо на наш начин. А тај начин је био да спојимо и западне и источне изворе и да нађемо ону истину која је најчешће на средини. И то је нешто што смо успели да урадимо у три албума“, наводи сценариста Марко Стојановић.

За цртеж су били задужени Дражен Ковачевић, који је за своје стрипове добио низ домаћих признања и годинама сарађивао са француским издавачима, и аутор из Румуније, Дан Јанош, док је колориста Крвавог крста Десимир Милијић.

„Ово је превасходно авантуристички стрип. Дакле, стрип је намењен онима који можда нису заинтересовани за историјски стрип као посебан поджанр. Али, има и едукативну улогу, јер сценариста и његов тим су учинили све што су могли, колико је то медиј стрипа допуштао, да верно историјски реконструишу једну тако занимљиву и динамичну историјску причу као што је Четврти крсташки рат“, истиче историчар и аутор предговора Александар Узелац.

О стрипу Крвави крст биће речи и на Смотри балканских стрип аутора, чије ће 28. издање бити одржано у националној престоници културе, Лесковцу од 26. до 28. јуна.

Удала се за сликара и професора Јозефа Алберса, емигрирала у Америку 1933. и тамо наставила рад на Колеџу Блек Маунтин, уточишту избеглих европских уметника. Материјалност савремених уметности дугује много Ани Алберс.

„На курсевима у Баухаусу, поготово код текстила, полазници су учили један од другог. Када је схватила Гропијусов концепт који је занате и вештине окупљао под капом уметничког дизајна као колективног пројекта, то је потпуно обузело. Напољу су били ратови, унутра заједништво сродних душа“, објашњава Бренда Даниловиц, кустоскиња и директорка Фондације Алберс.

„Њени штофови су модерни и експериментални. Користила је природна и синтетичка влакна. Негде блистају кристали и свила, негде мат све гута. За дипломски рад је развила посебан штоф који одбија светлост и упија звук. Нека њена дела су уметност и тако смо их уоквирили као слике, друга су функција и занат“, истакла је кустоскиња Кати Ренер.

Тим кустоса, а има их шест између Њу Хејвена, Берна и Беча, држи се централног принципа Баухауса, да све уметности раде у славу архитектуре. Одатле наслов изложбе Конструкција текстила.

Гропијус је свеприсутан, али не и Готфрид Земпер, отац теорије да се архитектура развила као аналогон текстила.

„Она нигде не спомиње Земпера, али мора да га је читала. Кад Алберсова пише о чворовима, како се повезују у људско станиште, то је сигурно Земпер. Али да га прогласи за идејног вођу, то није рекла. Гропијус је био њен учитељ, ту онда нема много места за друге. А и није била нарочито великодушна да открива своје тајне. Боље се продаје ко ћути“, нагласила је кустоскиња Бренда Даниловиц, директорка Фондације Алберс.

Колико год је Гропијусова школа заговарала једнакост полова, баухаусовци су имали мачо црту и видели мушкарце као боље уметнике. Ани Алберс је то променила и данас равноправно стоји с њима на пиједесталу уметничког дизајна. Све исткано и исплетено, то су нити победе.

Есхил, један од најзначајнијих трагичара, често је ту проводио време, док је Епихар на Сицилији зачео античку комедију. Овај фестивал посвећено одржава пламен античке традиције која је поред Елизабетанског доба најзначајнији период у историји позоришта.

„У овој 61. сезони фестивала публике је све више, за 30 одсто више него прошле године, за шта је заслужан квалитет наших продукција. Значајни редитељи су аутори представа, на пример Роберт Карсен или Алекс Оле. Око 40 одсто наше публике су млади људи, чак испод 18 година, а они долазе на овај фестивал због аутентичности овог простора, јединственог у Европи“, наглашава Марина Валенсисе, директорка Националног института за античку драму.

Након прве две премијере Антигоне и Алкестиде, изведена су још два савремена читања старогрчких класика, Есхилови Персијанци и Хомерова Илијада.

Интересовање публике за сва извођења је огромно, уз напомену да је данашњи капацитет овог простора 5.000 гледалаца, док је у доба антике био 15.000.

„Један од разлога великог интересовања публике за овај фестивал јесте чињеница да сваке године имамо нове преводе античких дела. Ангажујемо стручњаке из области филологије који доносе нове преводе, што је посебно важно. Језик се мења, а ми не желимо да представљамо старе преводе. Драме у оригиналу су архаичне, нису у духу времена, и зато нам је битно да су оне осавремењене. Наша публика је зато верна овом фестивалу, јер долази да гледа старе приче, али у новом стилу“, напомиње Валенсисеова.

Ове године су у тематском фокусу питања могућности и граница избора које правимо, односно утицаја судбине на човека. То су кључни проблеми и у Есхиловом стваралаштву, као и у новој премијери Персијанаца, у савременој режији шпанског аутора Алекса Олеа.

Радња приказује ароганцију владара који се дрзнуо да наруши небеске законе и поредак у космосу, доводећи ликове до спознаје последица њихових избора, до патње, али и разумевања њене лековитости која нас све чини бољим, саосећајнијим људима.

„Ово јесте један у његовом духу, јер он је увек био мало авангард, мало ван мејнстрима, тако да видећемо како ће да испадне, али мислим да тај микс и музике и читања неких његових дела, и упознавање неких нових младих писаца који ће да буду презентовани. Мислим да је то ставрно у његовом духу“, наглашава Натан Албахари, син Давида Албахарија.

Пратећи нит Албахаријевог дела, Фондација у свом и у позиционирању фестивала није се задржала само на књижевном стваралаштву, већ и на његовом доприносу као уредника, пре свега у препознавању и давању шанси младим ауторима.

„Он је увек у трафици која се налазила у нашој згради куповао по 50 дописница. Те дописнице су служиле да би он одговорио свим младим, па и старијим писцима аматерима који су му слали рукописе. Ничији рукопис он није одбио да прочита и да прокоментарише. И евентуално да га објави тамо где је уређивао“, истиче Мирјана Огњановић, књижевница, преводилац и пријатељица Давида Албахарија.

„Знам да је он и сам када је био млад и тада млађе од себе гурао у први план, тако да мислим да ово вече јесте остваривање његове идеје. Ја живим на Новом Београду, близу границе са Земуном, и мени су шетње земунске, када сам их уклопио са Давидовим делом и начином како је он писао о Земуну, мени је то било невероватно. Мени се отворио читав нови свет“, каже писац Лазар Павловић.

Са онима који на свој начин проширују поље уметности и књигама на ДАр, овај целовечерњи књижевно-уметнички ДА фестивал, исказао се као нова културна иницијатива. Другачија и модерна када је рад фондација у питању, баш онаква какав је био и Давид Албахари.

За Фрању сиромаштво је лишавање сувишног, радост је слобода од присвајања, телесност прихватање ограничења. Зато поставка није ритуално давање почасти, већ чињеница да Фрања наставља да буде културно генеративна фигура способна да дотакне религиозну и грађанску имагинацију, етичку и еколошку рефлексију.

Теме драге савременим уметницима. Сиромаштво Алберта Бурија није фолклор убогих, већ материјал изложен до сржи, одбацивање сувишног. Микеланђело Пистолето затрпавањем Венере отпадом показује идолопоклонство поседовању, контрадикцију између химне стварања и културе отпада. Марина Абрамовић нуди круцијалну димензију фрањевачке кроткости. Тело као место тестирања, излагања границама, тело као поље истине.

„Изложена дела, као и поруке Светог Фрање у овој актуелној, изузетно турбулентној и проблематичној епохи, наводе посетиоце на размишљање. Теме су екологија, људскост, повезаност, потрага за идентитетом, суштином постојања, саосећање. Уметност је управо тај инструмент који својом снагом и другачијим виђењем може да нас подстакне и усмери у тражењу правих одговора на бројна отворена питања“, каже Марија Кристина де Анђелис, директорка Фондације Перуђа арте.

Поставка Фрању не представља као свеца, завршну фигуру, већ као активну енергију, отворени лексикон, критичко средство у потрази за аутентичношћу кроз коју тумачимо наш однос са последњима у друштву, са болом, са потрошњом, са природом, са крхкошћу, са светом.

Фрања не престаје да нас позива да напустимо вишак, да се одрекнемо поседовања, окренемо стварању не као ресурсу који треба користити, већ као мрежи односа којима припадамо.

У последњих осам векова једна од константи је човекова потреба за аутентичном димензијом постојања.

Чини се да никада пре човек није био више удаљен од тог циља да би се истовремено у савременом моментуму суочио са свом крхкошћу сопственог постојања.

„То је његов нови живот, односно његов преображени живот, што би било значење заправо, овога нови, преображени живот управо захваљујући љубавном искуству и управо захваљујући поезији коју је он успео да изнађе, начину песниковања који је успео да изнађе“, каже др Снежана Милинковић, књижевни историчар и преводилац.

Важно место у књижевној аутобиографији заузима и критика фирентинског друштвеног живота. У Гозби, насталој током изгнанства, Данте на народном италијанском језику песничко и филозофско знање приближава широј публици, али и аристократском друштву у које убраја и жене. Усавршавање у врлини и потрага за правим речима били су срж трубадурске поетике.

„То право знање је оно које се тиче етике, оно које се тиче етичких начела и да је првенствено знање то, стицање дакле знања које нас води на пут спознаје, а пут спознаје је увек пут спознаје добра“, објашњава др Милинковић.

Уз Нови живот и Гозбу, први пут објављена поезија Дантеа Алигијерија на српском језику део је приче о настанку једног од највећих песника у историји светске књижевности.

„Мој сусрет са Ешером је био када сам имао само 17 година и сећам се да сам га пронашао у математичким књигама. А онда сам у исто време видео његове отиске на насловницама мојих омиљених бендова. И идеја да уметника воле и математичари и хипици била ми је веома чудна. А био сам млади хипик, па сам почео да мислим да је тај уметник мој уметник. Тако сам почео да сакупљам, у почетку само постере и књиге. Касније сам тражио и оригиналне отиске и постао сам колекционар“, објашњава кустос изложбе Федерико Ђудичиандреа.

Морис Ешер био је уметник који је развио јединствен, али често имитиран стил. Инспирисао је друге, а његов утицај се може видети и на филму, телевизији и у музици.

„Мислим да је Ешер један од оних уметника чије је дело познато чак и ако му не знате име, јер су његове оптичке илузије готово легендарне и сви их знају или су их видели у дечјим књигама док су одрастали. Он је особа која има толико утицаја на поп културу да то некако превазилази свет уметности“, истакао је Табиш Кан, ликовни критичар.

Ова имерзивна изложба, захваљујући комбинацији технологије и уметности, увлачи посетиоце у Ешеров запањујући универзум. Поставка ће бити отворена до 6. септембра у престижном здању „Сомерсет“.

„То је наша класика, једина и права, како би то рекао Васко Попа или то је први песник човечанства. Несумњиво да је веома важна. Вук је рекао да управо наше народне песме чувају негдашње битије и име Српско“, истиче др Бошко Сувајџић професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Народни певач није био само извођач, већ и стваралац. Свако извођење могло је бити другачије, прилагођено публици и тренутку.

„Можемо говорити несумљиво о песничким индивидуалностима. Али те се индивидуалности остварују у оквиру колективног схватања народне поезије као уметности која у ствари комуницира са колективом и у том смислу не можемо говорити о ауторским. Феномен ауторства је веома значајан, али је другачији него када је реч о такозваној писаној књижевности. Али несумљиво да су то снажне песничке и певачке индивидуалности као што су Тешан Подруговић, Филип Вишињић, Старац Милија, као што је Слепа из Гргуреваца, Слепа Живана и слично“, додаје професор.

Међу тим снажним песничким индивидуалностима посебно се издваја Филип Вишњић.

„Што се тиче ауторства певача ту је можда најзначајнији Филип Вишњић јер је најмања дистанца између онога о чему пева Вишњић. Он учествује у Првом српском устанку, учествује у тим догађајима, он пева у Лозници док траје битка, он храбри устанике и без обзира што нема те дистанце. Песме као што су Почетак буне против Дахија, као што је Бој на Мишару, Бој на Чокешини, На салашу, ипак улазе у поетику усменог спевавања“, напомиње проф. др Сувајџић.

Велику улогу у разумевању народне књижевности имао је реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић, који је систематизовао и класификовао народне песме.

„Вук је, то је прва подела, песме поделио на основу њихове тематике, али и на основу тога ко их и како изводи. Касније је мушке песме назвао јуначким песмама. У Малој простонародној пјеснарици из 1814. године он је издвојио песме које се, како он каже, познатим мужеским, сербским гласом уз гусле певају и у себи се као неке повијести одржавају. Оне се певају ради свог разговора. Не само ко их изводи, да ли мушкарци или жене, него и њихова тематика, на који начин се изводе и у ком контексту се изводе и на крају која им је функција“, објашњава професор.

Иако су настајале друге класификације, Вукова подела остала је темељ проучавања народне књижевности. Почетком 19. века обилазио је крајеве и записивао песме које су до тада живеле само у усменој традицији.

„За нас је веома важна теорија формуле Алберта Лорда, односно Пери и Лордова теорија формуле, Лордова књига Певач прича у којој се управо акценат ставља на начин како настаје песма, на процес настајања а не на готову творевину. Дакле, превентивна цензура средине, о којој говоре Јакопсон и Богатиријов, то је тај ментални процес, та комуникација, та радост препознавања између извођача и публике. Јер публика неће прихватити нешто што није у њеном хоризонту очекивања и неће је даље традирати“, напомиње проф. др Бошко Сувајџић.

Захваљујући Вуковом раду и народним певачима, усмена традиција постала је део књижевног наслеђа које и данас проучавамо.

Три дана касније, 10. јуна, старац умире у болници за сиротињу „Санта Креу“. Тек тада градом одјекује вест: Барселона је изгубила свог највећег генија – Антонија Гаудија. Сахрањен је неколико дана пред 74. рођендан, у крипти Саграде фамилије, у самом срцу свог животног дела. Испратила га је цела Барселона чије је лице трајно обликовао.

Његова дела, у којима се спајају природа, симболика и дубока вера, и данас фасцинирају милионе.

Визионар и ексцентрични чудак

Антони Гауди, рођен 25. јуна 1852. године у Реусу на југу Каталоније у Шпанији, рано је развио архитектонски израз који је далеко иза себе оставио историјске узоре.

Његова стваралачка енергија била је огромна: истовремено је радио на стамбеним зградама, сакралним објектима и урбанистичким пројектима. Стварао је просторе у којима статика, орнаментика и симболика чине јединство. Његов стил се сврстава у каталонски модернизам, варијанту сецесије која занатство, уметност и симболичко обликовање стапа у свеобухватно уметничко дело.

Фасаде које се извијају попут таласа, стубови који се гранају као шумско дрвеће и кровови који подсећају на змајева леђа – Гауди је у свему тражио законе природе, верујући да они пружају најбоља решења за статику и естетику.

Као млади архитекта, Гауди је у Барселони био познат као прави денди. Уживао је у луксузу, носио скупоцена одела кројена по мери, неговао браду са посебном пажњом, јео у најбољим ресторанима и кретао се у високим круговима.

Гуељ – пријатељ и мецена

У то време 1878. случајно је упознао Еусебија Гуеља индустријалца са истанчаним осећајем за уметност. Било је то једно од најплодоноснијих пријатељстава и покровитељстава у историји. Из овог односа између наручиоца и архитекте развило се дубоко узајамно дивљење и Гаудију омогућило да развије свој пуни уметнички потенцијал.

Радикална трансформација и окретање дубокој вери, скромности и изолацији наступили су тек касније, првенствено подстакнути трагедијама – смрћу његове мајке, брата и сестре, и пријатеља Гуеља – али и потпуном опчињеношћу послом на Сагради фамилији.

Јавност је још за његова живота била оштро подељена. За једне је био визионарски иноватор, за друге ексцентрични чудак. Његов пустињачки живот, игнорисање друштвених норми и радикално нови визуелни језик доносили су му критике и подсмех.

Савремене карикатуре су његове куће понекад приказивале као гротескне грађевине или кулисе из бајки.

Упркос свему, овај вечити нежења остао је непоколебљив, проналазећи ослонац у својој вери. Данас је чак седам његових грађевина уврштено на Унескову листу светске баштине.

Саграда фамилија: „Библија у камену“

Ниједна грађевина не представља оличење Гаудијеве визије као славна базилика Саграда фамилија, његово последње и најзначајније дело.

Гауди је цркву замислио као „Библију у камену“. Њени торњеви, портали и скулптуре говоре о Христовом рођењу, страдању и васкрсењу. Од 18 планираних торњева, до скоро је била завршена тек половина, а од 2016. силуета Барселоне почела је убрзано да се мења подизањем великих торњева посвећених Богородици, еванђелистима и Исусу Христу.

Управо ове, 2026. године, историја исписује нове странице. Главни торањ Исуса Христа (Torre de Jesucristo) биће свечано отворен тачно на стогодишњицу архитектине смрти, 10. јуна. Са укупном висином од 172,5 метара – укључујући и 17 метара висок крст на врху у који се може ући – овај торањ је од сада највиши црквени торањ на свету, свргнувши са трона катедралу у немачком Улму (162 метра).

Папа Лав XIV ће 10. јуна свечано благословити торањ, а планирано је да крст тежак око 100 тона, израђен у Немачкој, увече по први пут засветли изнад Каталоније. Занимљиво је да овај торањ, по изричитој жељи самог Гаудија, намерно не надвисује оближње брдо Монжуик (173 метра). Архитекта је сматрао да људско дело никада не сме да „надмаши природна дела која је створио Бог“.

Импозантна грађевина данас расте у јединственој мешавини новокаталонске неоготике, сецесије и модерне, а њени делови су од 2005. на листи Унеска. Папа Бенедикт XVI освештао је објекат 2010. А потпуни завршетак целокупног храма планиран је за тридесете године овог века, вероватно када се наврши 200 година од почетка градње.

Буџет од око 25 милиона евра годишње данас се у потпуности покрива од улазница око четири милиона посетилаца који сваке године дођу да сведоче овом чуду.

Каса Батљо: Анатомија мита и органска естетика

Да Гаудијев стил измиче свакој уобичајеној класификацији, најбоље показује Каса Батљо у срцу Барселоне. Таласаста фасада, светлуцави керамички мозаици и кров налик змају одликују овај архитектонски драгуљ.

У унутрашњости зграде, органска линија се наставља без иједног равног зида. Таванице, прозори и степенице се претапају једни у друге, стварајући утисак да се крећете кроз живо тело рибе или змаја. У поткровљу овај принцип постаје посебно очигледан: параболични лукови носе кров, а често се пореде са кичмом или рибљом кости.

Ипак, Каса Батљо није само естетска фантазија; она је и тријумф инжењеринга. Систем вентилације био је необично модеран за то време – циркулација ваздуха и регулација температуре биле су прецизно планиране како би просторије биле функционално оптималне.

Поглед у будућност и Светски конгрес

Ова година у Барселони је проглашена за Гаудијеву годину. Поред стогодишњице смрти и отварања монументалног торња, град крајем месеца постаје и епицентар светске архитектуре. Од 28. јуна до 2. јула одржаће се Светски конгрес архитеката (UIA), који ће окупити преко 10.000 стручњака, урбаниста и више од 250 светских предавача.

Кроз стотине панела и радионица, они ће расправљати о одрживој градњи, климатским променама и решавању стамбених криза – темама које би и самог Гаудија, који је у природи видео одрживо решење за све проблеме, сигурно дубоко занимале.

Век након што је тихо отишао, Антони Гауди – за кога од 2000. године тече и процес беатификације (проглашења за блаженог) – живљи је него икада. Његова вера, преточена у камен, и даље стоји као вечни мост између природе, људске маште и Божије криве линије.

Паралелна интернационална слава у Сједињеним државама, Великој Британији, Белгији и Холандији спречила је нацисте да је пошаљу у конц-логор, на чему су радили од преузимања власти, али се нису усудили. Убити Кете Колвиц, која је практично била мртва од смрти сина 1914. на белгијском фронту, то је нацистима била превелика цена, а корист никакава.

Након 1945, уметнички статус Колвицове је наставио да расте. У графичким кабинетима у Берлину, Дрездену, Лос Анђелесу, Стразбуру њене експресивно снажне, технички комплексне и иновативне графике уживају статус драгоцености.

На изложбама по европским и америчким музејима њене „кугле бола“, бронзане скулптуре у којима се мајке свијају око деце штитећи их или оплакујући, имају посебно место, некад посебну собу.

У Шинкеловој Новој стражи у Берлину, данас главном немачком споменику у знак сећања на жртве нацизма, стоји Пиета Кете Колвиц. То је копија њене бронзе из 1937, не као мала пластика од 38 сантиметара у оригиналу, већ изливена у монументалним димензијама од 1,6 метара.

Зашто је онда око Колвицове створена фама најпознатије заборављене уметнице у Европи?

Статус, слава и популарност

Више фактора је у игри.

Статус Кете Колвиц у образовним институцијама и историји уметности је неоспоран, номинална слава такође. Али широка популарност је нешто друго, а за то је опус Кете Колвиц преинтелектуалан, повремено преемотиван, и сигурно одређен тиме да је за главну изражајну форму изабрала графику, науштрб визуелно атрактивнијих уметничких медија.

На све то, њен пример показује да антиратна уметност увек остаје отворена за касније интерпретације, чак до доместикације и релативизације рата. Њена бронза Мајке са мртвим сином у берлинској Новој стражи стоји у објекту који су власти уједињене Немачке 1993. посветиле не само жртвама нацизма, него свим жртвама Првог и Другог светској рата, као и жртвама свих тоталитарних режима, као оног у ДДР-у. Теоретски, то је онда и вермахтовац који је стрељао у Крагујевцу, ако је рецимо после пао на Источном фронту.

После деведесетих година је у пракси дошло је до идеолошког нивелирања жртава, чега нема у опусу Кете Колвиц. Њена антиратна критика је јасно дефинисана као критика пруског и немачког милитаризма. Други европски народи немају ту врсту милитаризма, да би имали и ту врсту антимилитаризма.

Име и дело Кете Колвиц данас представљају споменик посебне врсте у три ствари. У унапређењу графичке уметности, у апсолутном пацифизму, и у мајчинском болу. Родитељском болу наравно, али фигурално тематизованом кроз патњу мајки.

Графике Кете Колвиц: Експерименти без премца

Кете Колвиц, рођена Шмит, рано је изабрала графику и цртеж за своје главне медије. Сликари који би се у време belle epoque одрицали сликарства боје, монументалности и еротике, већ су себи везивали руке. Како жене у Пруској нису могле на академију, њени почеци су у приватним часовима са локалним сликарима. Први учитељ јој је био графичар из Кенигсберга Рудолф Мајер. Он је научио ономе што је знао, бакропису.

Иако је после у Минхену, Берлину, Паризу и Фиренци надокнађивала академско знање, у графици је, са изузетком бакрописа, остала самоука. Раскошно самоука. Неуморно је експериментисала са техникама дубоке, равне и високе штампе, изазивајући скандале резултатима, једнако као својим политичким уверењима.

Да откријемо унапред, Кете Колвиц је била комунисткиња.

Проблем у уметничким и академским круговима није било то што се Колвицова научила да исправно користи графичке технике. Проблем је био тај да их је она користила све одједном. Мешала их је све некад у једном једином делу. Потписи испод њених графика, као оних које стоје у музеју у Келну, или у монографијама, гласе: Бакропис, бакрорез и акватинта са литографијом у три боје, бакропис, vernis mou, шмиргл са цртежом у тушу и графиту, или reservage, креда, литографија с пером, шпахтлом, длетом и кинеском иглом.

Највећи скандал, који је истовремено био и почетак њене светске славе, била је Жена с наранџом, дело описано као „комбинован лист акватинте, резерважа и бакрореза, литографија две боје, обрађено угљем и пренето на папир за упијање“.

На високу штампу, то јест дрворез је Колвицова прешла после Првог светског рата, кад је неуморно радила на сликама свог млађег сина Петра, оног који је погинуо у Белгији као немачки војник освајач. Технике с металном матрицом су се по њој показале недовољним. Дрво је било одговарајуће.

Тешко је у томе не препознати атавизам из доба готичке уметности. Тада је дрво као материјал цењено због својства да у аналогији представља живот. Дрвена скулптура људске фигуре била је на пола пута да буде живо људско тело. Да ли су средњевековни људи то заиста веровали, тешко је рећи, али је сигурно да су разумели утешну моћ метафоре дрво = живот.

За поређење, Дирерова Четири јахача апокалипсе су дрворез, Меланхолија је бакрорез.

Прускиња у комунизму

Пре него што је постала пацифисткиња, Кете је била комунисткиња, онда је до краја живота била и једно и друго.

Породично, није било много смисла за њен комунизам. Долазила је из добростојеће породице. Удала се млада, за доктора, постала чланица Пруске академије уметности и наука, професорка на уметничкој академији у Берлину. Али, то и јесте тако са правим, некористољубивим комунистима. Они разлоге за своја уверења не траже у властитој биографији, већ у неправди око себе.

Доста је путовала и пре и после удаје. У Паризу, Фиренци, Берлину и другде није гледала сјај, већ беду, људе без наде, без куће, гладне и болесне. Гледала је раднике који не могу да хране породицу. Гледала је старице од двадесет пет година, десети пут трудне; гледала децу остављену на улици, скупљену да умру у државним сиротиштима, без хране и медицинске неге.

И муж доктор, Карл Колвиц је био социјално освешћен. Кад су се преселили из Кенигсберга за Берлин, није отворио грађанску праксу, већ праксу за потлачене, гладне, за раднике у бруталном капитализму пруског типа, за њихове жене праље којима су бебе умирале од глади док би већ биле поново трудне.

До комунизма је Кете Колвиц дошла искуствено. Кроз туђе искуство. Наравно да је имала проблема са службеним институцијама Немачког царства. Њене прве серије су биле Устанак ткалаца, Сељачки утисак, Жерминал. Односиле су се на раније догађаје, али се знало на кога се мисли. Ништа јој се није догодило, јер је истовремено уживала заштиту културне јавности, факултета, галерија, колекционара и других уметника, како код куће, тако и у Европи и Америци.

А онда је стигла 1914. Карл и Кете су имали два сина, старијег Ханса, рођеног 1892, и млађег Петера, годиште 1896. Петер је био тај који је хтео у рат, али како је имао тек осамнаест година, био му је потребан потпис оца. Карл није хтео ни да чује за то. Онда је Кете почела да обрађује мужа да га пусти. Да га притиска без паузе. Петер је притискао њу, она мужа.

На крају је Карл пристао. Петер је примљен у ратну јединицу, послан у Белгију, где је погинуо одмах, након неколико дана. Погинуо је пре него што му је требало да прописно закопча униформу.

Да ли је Карл до краја живота оптуживао Кете да је одговорна за смрт сина, што је објективно и била? Није, одговара на питање РТС-а Кристијан Ниц, гласноговорник Музеја Кете Колвиц у Келну. Није било ни потребно, јер је она кривила себе, интензивно и до последњег дана.

Опсесивно је сликала Петра и Смрт. Опсесивно израђивала скулптуре с хришћанским пиета-мотивом. Мртав син у крилу мајке, мајка која се свила око деце, мајке које су се збиле у „лопту“, у симболичку куглу, у свету у коме за њих нема утехе. Жене које чекају мужеве погинуле у рату. Смрт и немогућност опроста, то су за Кете Колвиц постале главне теме до краја.

Где год на цртежима или у скулптурама видите форму лопте, људе који су се загрлили и збили у здепасте торњеве, то су метафоре за физичку бол без утехе.

Неко би у тој ситуацији постао религиозан, Колвицова је постала бескомпромисна пацифисткиња. Кад су нацисти преузели власт 1933, Карл и Кете су емигрирали у Чехословачку, али су се брзо вратили за Берлин. Кад схватиш да си Немац, и да свој дуг човечанству мораш да отплатиш као Немац, онда више нема бежања.

Колвицови нису били директно животно угрожени у Трећем рајху. Нису у поређењу, ако се гледа како су пролазили други политички опоненти нациста. Кете је избачена из свих институција, академских и цеховских, али су је трпели кад би објављивала антиратне манифесте, или путовала у Русију да отвара изложбе. Трпели су је тако да су је игнорисали.

Епилог

Карл је умро 1940. Није доживео смрт њиховог првог унука, Хансовог сина Петера, 1942. на Источном фронту код руског Ржева, Тверска област. Али јесте Кете. Намамљен или мобилизован, сваки њен Петар би пао у неком рату. Наставила је да ваја форме људи збијених у занемеле кугле.

Кете је умрла 22. априла 1945, неколико дана пре краја рата. Умрла је у Морицбургу поред Дрездена, где су јој пријатељи понудили склониште након што је њен берлински стан уништен у савезничким бомбардовањима.

Сахрањена је на брзину у Морицбургу, после рата ексхумирана и кремирана у Дрездену, коначно пренета у породичну гробницу Берлин-Фридрихсфелде.

Музеј у Келну је настао 1985. Иако Колвицова није имала никакве везе са Келном, јесу њене унуке, које су музеју завештале читаво породично наслеђе. Келнски музеј је тако постао прва експертска адреса у дискурсу антиратне уметности, старије и савремене.

Уз то, институција делује педагошки, као путујућа школа графичких техника у стилу Колвиц, све одједном. Ко их зове, без обзира да ли вртићи, основне, средње или више школе, музејски експертски тимови организују курсеве за улазак у фасцинантан свет уметничких техника.

И у Србији, ако их се позове.

„Традиција за мене није нешто што је прошлост, она је жива енергија која и данас обликује наш унутрашњи свет. Свака слика има свој кју-ар код који омогућава посматрачу да приступи презентацији и путем вештачке интелигенције оживела мотив са слике и испратила целу поетику, са једном аудио причом и са наменски компонованом ауторском музиком”, изјавила је Боројевићева.

На сликама разиграни људи у народним ношњама, ђердани од дуката, чипке, јелеци, опанци, и није то само декор, већ део веће приче, веће упитаности о памћењу, идентитету, наслеђу.

„Јако добро композиционо решено, са великим акцентом на симболику. Ми их посматрамо као изузетна ликовна дела с једне стране, а с друге стране обичан посматрач можда не размишља као ликовна критика. Зашто је уметница баш ставила ђердан или зашто су ту опанци, зашто је ту вода, зашто је ту земља, зашто је ту коло… “ објашњава Маја Живановић, ликовни критичар.

Изложба о укорењености традиције и о њеном опстанку кроз време је као део нас, нашег бића, као ехо… Изложба дуго одзвања у нама и подсећа на питање „Ко смо?"

У посебном дворском амбијенту изложен је петокраки сребрни свећњак, тежак осам килограма и висок око 80 сантиметара, који је красио двор српске династије Обреновић.

„Не постоји ниједан такав сличан примерак у другим, нашим националним јавним збиркама. Предмет је откупљен прошле године. Прошлог септембра, Министарство културе је тај предмет откупило преко аукцијске, немачке аукцијске куће. Рађен је од сребра финоће тринаест лота, у Аустрији у Бечу. Бечки златар Антон Коли радио је на њему 1817. године, а накнадно је тај предмет због своје монументалности и лепоте откупљен за потребе двора, и отуда грб династије Обреновић”, изјавила је за Интернет портал РТС-а директорка Историјског музеја Зорица Јанковић.

На други изложен предмет – торбицу Мерилин Монро, уз новчаник и два новчића, посетиоци су већ имали реакције. Осим старије госпође која се похвалила да је некада имала сличну такву, и коментара присутног господина да она онда „вероватно потиче из богате фамилије“, било је и оних који сматрају да „нечему таквом у музеју место – није“.

„Прво треба да се запитамо да ли смо имали икада тако нешто изложено и, нажалост, људи некад крену прво са негацијама. Прво треба да се порадујемо, и да видимо шта је добро у томе што то имамо. А лепо је, ето, да сви поштоваоци филмске уметности и кинематографије имају прилике да виде предмет који је припадао диви као што је Мерилин Монро”, рекла је Јанковићева и додала да је предмет дат Музеју на чување преко Дирекције за управљање одузетом имовином при Министарству правде. 

„Ми смо тај предмет добили на чување, али како га већ чувамо преко деценију, мислим да је потпуно лепо и примерено да га изложимо. Ташницу је Мерилин носила и користила у филму сниманом 1962. године Something's Got to Give, где глуми са чувеним Дином Мартином. И нажалост, то је филм који никада није угледао светлост дана, није завршен”, каже директорка Музеја.

„Мислим да је прелепо, а ако је нешто на чувању, онда значи да је на сигурном месту на чувању, а када чувамо као добри домаћини, мислим да је у реду и да то изложимо и да поделимо са публиком”, сматра Јанковићева.

Коментаришући пут аксесоара чувене глумице до Београда, каже: „Писано је о томе да је заправо то у неком судском процесу одузето породици Ђурашковић и да је нама додељено, али знате, то су питања на која би можда Дирекција знала да да боље одговоре. На нама је само да оно што нам држава додели на чување, да ми то, пажљиво чувамо и излажемо”.

Међу колекционарима али и познатим личностима, сигурно има и оних који би волели да поседују нешто што је припадало чувеној Мерилин Монро и који су вољни да бобро за то и плате. Познато је колико је пажње привукла Ким Кардашијан која је на Мет Гала вечери 2022, носила чувену глумичину хаљину коју јој је позајмио музеј „Рипли“.

Мерилин ју је носила док је умилним гласом певала чувену песму Срећан рођендан америчком председнику Кенедију 1962. године. И торбицу која је на чувању у Историјском музеју, глумиаца је носила исте године, године у којој је глумица и преминула – петог августа.

На питање о томе, да ли се за ових десетак година, колико чувају Мерилине ствари, можда неко, па и Ким Кардашијан, јавио са жељом да их откупи, Јанковићева каже: „Па не, али не бисмо имали ништа против да се јави, било би то интересантно. Била је вечерас једна госпођа, која је дошла да види свећњак, а онда се изненадила кад је видела и торбицу. И кад је пришла, и видела део филма који се пројектује током изложбе, а и плочицу на којој пише 1962. година, каже она: ‘Аха, па ја сам имала овакву сличну у својој младости’”.

Торбицу радила чувена модна кућа "Saks Fifth Avenue".

У Историјском музеју су одлучили да специфичну изложбу понове још једном и то у недељу 24. маја – од 12 до 20 сати. Улаз је слободан.

Виланд Вагнер, штићеник Адолфа Хитлера, прославио се педесетих година као велики реформатор сцене на Бајројтском фестивалу, док је Херберт фон Карајан, који је чак два пута приступио Национал-социјалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП) – једном у Аустрији, а једном у Немачкој – након рата слављен као један од највећих диригената свих времена.

Композитор Рихард Штраус, диригент Вилхелм Фуртвенглер, вајари Арно Брекер и Вили Мелер – сви они су профитирали од нацистичког режима и, уз ретке изузетке, готово без прекида наставили своје каријере након завршетка рата.

Њихова имена налазила су се на такозваној „Листи богомданих“, коју је Адолф Хитлер дао да се састави у августу 1944. године, у завршној фази Другог светског рата. Људи из културног живота који су се налазили на тој листи уживали су посебну заштиту и нису били мобилисани за војну службу.

Прелазак у демократију након рата

Они који су били блиски Хитлеру морали су после 1945. да продју кроз такозвани процес денацификације под надзором савезничких снага. Вилхелм Фуртвенглер смео је тек након двогодишње забране рада поново званично да диригује Берлинском филхармонијом.

Директорка Бајројтског фестивала Винфред Вагнер након 1945. више није могла да задржи своју функцију и морала је да препусти управљање фестивалом.

„У оквиру демократизације то је био безбедносни поступак у којем су људи морали да попуњавају детаљне упитнике како би се утврдило ко може да остане на одређеним функцијама и у којим професијама“, објашњава историчарка Хане Лесау у разговору за Дојче веле.

То се посебно односило на државне службенике и високо позициониране личности. Давање лажних података у упитницима, на пример о чланству у нацистичкој партији, америчке савезничке власти строго су кажњавале.

Случај Виланда Вагнера

И Виланд Вагнер налазио се на „Листи богомданих“ уметника нацистичког режима. Његов деда, композитор Рихард Вагнер, основао је чувени Бајројтски фестивал, који је први пут одржан 1876. године. Године 1908. вођство су преузели његов син Зигфрид Вагнер, а касније и снаха Винфред Вагнер. Још двадесетих година прошлог века брачни пар је подржавао Адолфа Хитлера, и то много пре него што је дошао на власт.

„Хитлер је практично био члан породице. Виланд, најстарији син Зигфрида и Винфред Вагнер, као одређени наследник био је у центру пажње и лично привилегован од стране Хитлера“, каже Свен Фридрих, директор Музеја Рихарда Вагнера у Бајројту.

За Фридриха, сценограф и оперски редитељ био је типичан представник своје генерације. „Радио је управо оно што су радили милиони његових вршњака – потискивао је прошлост. После рата је стално говорио: ’За мене је Хитлер завршена прича’.“

Често се говори о појединцу који наводно није могао ништа да промени у тоталитарном систему, каже Хане Лесау. У својој књизи Приче о денацификацији историчарка се, између осталог, бави простором за деловање појединаца у диктатури.

„Људи су могли, на пример, да се позиционирају тако да у негативном смислу потисну неког другог. Али могли су и да пруже мали отпор, рецимо тако што би принудним радницима кришом давали хлеб.“

Виланд Вагнер спадао је међу оне који су нацистички систем користили за сопствену корист. Желео је да науди свом конкуренту, успешном сценографу Емилу Преторијусу. „За мене граница постоји тамо где људи раде ствари за сопствену корист које нису морали да ураде. Код Виланда Вагнера то је био случај када је денунцирао Емила Преторијуса како би га уклонио“, каже стручњак за Вагнера Свен Фридрих.

Ипак, током процеса денацификације Виланд Вагнер прошао је само са новчаном казном и заједно са братом Волфгангом након рата преузео вођење Бајројтског фестивала. Својим сведеним, апстрактним сценографијама створио је такозвани „Нови Бајројт“.

Нови почетак културе после 1945?

Волфганг Браунајс је 2021. године био кустос изложбе „Листа ’богом надарених’ уметника националсоцијализма у Савезној Републици Немачкој“. Током истраживања открио је да су бројни угледни актери нацистичке уметничке сцене и после 1945. професионално наставили да раде као ликовни уметници у Западној Немачкој.

„Нови прогресивни уметнички круг заправо је игнорисао те уметнике“, каже Браунајс у разговору за Дојче веле. „Ипак, они су и после 1945. добијали невероватно много добро плаћених послова – за градске већнице, школе, позоришта, болнице и индустријске објекте“, објашњава историчар уметности и кустос.

Њихова прошлост притом није играла велику улогу, поготово зато што су и неки наручиоци имали нацистичку позадину.

Уметници попут Хермана Каспара или Вилија Мелера профитирали су у оба система. Вили Мелер је по налогу нациста израдио монументалну фигуру носача бакље за нацистички комплекс Фогелсанг. Године 1962. представио је своју велику скулптуру Ожалошћена поводом отварања Меморијалне хале жртава нацизма у Оберхаузену.

Како је то било могуће?

Протеста против тих уметника готово да није било. „Нико се није јавио да интервенише у историји уметности или уметничкој критици“, каже историчар уметности и кустос Волфганг Браунајс.

Посебно проблематичним Браунајс сматра то што су послови уређења меморијалних места за жртве нацизма поверавани уметницима из нацистичког периода. Тако је било и у случају скулптуре Ожалошћена Вилија Мелера.

„Стојите испред првог центра за документацију нацизма, отвореног 1962. у Оберхаузену, и тада се открива монументална фигура једног од најважнијих уметника нацистичког режима. То је несхватљиво.“

У Оберхаузену је данас Мелерово дело окружено огромним таблама са објашњењима која пружају историјски контекст. „На тај начин само дело више није толико у центру пажње“, каже Браунајс. За њега је то позитиван пример суочавања с прошлошћу – мада веома редак.

Како данас поступати са „богомданим“?

Након изложбе о „Листи богомданих“ тема је привукла велику пажњу јавности. Локални медији апеловали су на градске одборнике да допринесу расветљавању историје тих дела.

„Имам утисак да је после три године све то поново пало у други план. Многе од тих скулптура и даље стоје без икаквог објашњења“, каже Браунајс. „Ако се ништа не предузме, нека од тих дела би заиста требало уклонити. Јер ти уметници се и даље славе тиме што се њихови велики радови налазе у јавном простору .“

Љубав између великог песника и младе Ленке, ћерке Лазара Дунђерског – једног од најутицајнијих и најимућнијих Срба у Аустроугарској царевини – остала је упамћена као симбол чисте, али болне чежње, која је своје коначно уточиште пронашла у бесмртној поезији.

Кроз упечатљиву глуму Ервина Хаџимуртезића, Јоване Радовановић и Миодрага Петровића, уз сугестивну режију Зорана Суботичког, који је уједно и писац и аутор драме, представа је публици приближила не само интимну драму двоје заљубљених, већ и дух времена у којем су лична осећања често била жртвована пред друштвеним нормама и очекивањима.

Ова емотивна прича оставила је снажан утисак на присутне и још једном потврдила значај неговања културе, уметности и историјског наслеђа као темеља очувања идентитета заједнице.

Извођење представе у Трсту носи и додатну симболику, на коју указује и сам аутор и редитељ Зоран Суботички: „Споменик – реплика историјског новчића постављен је на Понте Росу с разлогом. Трст је по свом духу део средњоевропског, аустроугарског културног простора, којем припадају и Беч, Будимпешта, Темишвар и Нови Сад. Свим тим градовима заједничка је снажна улога Срба у њиховом развоју и културном уздизању".

Суботички представу види као другу страну тог симболичног „новчића“: „Прича о породици Дунђерски и великој љубави Лазе Костића и Ленке долази из ‘српске Атине’ и природно се разуме у ‘српском Трсту’. Дунђерски ту стоје раме уз раме са знаменитим српским породицама које су обележиле историју овог града".

Управо кроз ову симболику, уметници су имали прилику да се додатно упознају са српским наслеђем у Трсту, уз вођство Данице Крстић, професионалног водича Регије FVG, историчара уметности и чланице ACGS, која је приближила трагове знаменитих Срба уткане у идентитет града. Овакво урањање у историјски и културни контекст продубило је разумевање простора у којем се представа одвија, што се природно одражава у сценском решењу заснованом на аутентичним историјским амбијентима, навели су у Удружењу.

У томе се огледа препознатљив уметнички рукопис Зорана Суботичког: уместо класичне позоришне сцене, амбијент извођења прилагођен је аутентичним просторима, попут црквених и културних здања од великог значаја за српску заједницу. На тај начин простор постаје активни део приче, појачавајући емотивни доживљај публике и стварајући снажну, готово опипљиву атмосферу епохе, због чега се представа не изводи у позоришним салама.

Публика у Трсту имала је прилику да доживи овакав сусрет уметности и историје, у којем се простор и прича стапају у складну целину, потврђујући трајне културне везе српског народа са овим градом.

Организатори догађаја – Лидија Радовановић, председница Савеза Срба у Италији, затим Данијела Чуљковић, главна организаторка и чланица ACGS и Маја Беровић, председница ACGS – истакле су да овакви програми повезују уметнички израз са историјским наслеђем и додатно учвршћују улогу Трста као важног места сусрета српске културе. Управо кроз овакве тренутке постаје јасно да Трст и данас остаје значајно место сусрета српске културе, историје и савременог уметничког израза, додају у Културним удружењу српске омладине у Трсту.

Могућност поделе на мушко и женско стваралаштво поткрепљена је новим научним открићима о генетичким разликама. У ликовној уметности то се огледа у тактилности, осећањима, материјалу, атмосфери и способности да распознају више боја.

„Сам процес је и захтеван и, овај, донекле токсичан, тако да можда тај неки како сад жене, физичка снага је можда ограниченија. Овај, алтернативна решења за ствари и онда из тих решења, не знам, ако ми је тешко да ово савијем или искојем овако, како другачије, онда мислим да често из тих техничких ствари произилазе нека нова решења која на крају дају тај специфичан, можда нежнији приступ стварима“, рекла је вајарка Јована Туцовић. 

Не види се јасна подела на дела која су настала женском и мушком руком.

„Мислим да је костимографија и модни дизајн специфична бранша, пошто ту заиста су енергије измешане и мислим да ту не постоји подела између мушке и женске, женске руке, мада ето, доста модних дизајнера су мушкарци и јако су успешни, али мислим да ту заиста не може да се види баш тако јасна подела“, истакла је председница УЛУПУДСА Лидија Јовановић.

Поставка слика, скулптура, костима и керамике показује рад ауторки активних на нашој ликовној сцени у различитим градовима. Уметнице су изабрали чланови Савета за ликовно стваралаштво Радио-телевизије Србије.

„Ја сам постављао радове и гледао сам да направим мир, да се ти радови не посвађају и свака изложба је заправо једно биће. У том духовном свету стварно биће које треба да буде културно, лепо, пријатно, пристојно и да се не заборави", истакао је Петар Ђиновић, аутор поставке. 

Изложба женском руком четрдесет једне ауторке из Србије у галерији РТС-а трајаће до тринаестог јуна.|

Посетиоце очекују радионице израде беџева и цртања стрипова Школе стрипа, илустрације и концепт арта које води Владимир Весовић, као и садржаји посвећени митским бићима у српској култури. У оквиру програма биће одржане и „Страваонице“ са страшним причама, породични програм, осликавање лица, фото-кутак, наступ плесне групе Адађо, као и филмске пројекције у кино-сали музеја.

Публика ће имати прилику да погледа изложбу Факултета примењених уметности под називом „Словенска митологија“, изложбу стрипа, као и бројне друге пратеће садржаје.

Припремљена је и промоција књиге младог писца и етнолога Младена Милосављевића, као и панел-дискусија „Страшне приче крај огњишта: Кал југа између историје и митологије“. У разговору ће учествовати аутори и познаваоци жанра: Тамара Лујак, Александар Тешић, Павле Зелић и Младен Милосављевић, који ће публику повести кроз занимљив свет народних предања, историје и митологије.

„Ноћ у Етнографском“ је позив да бар на једно вече напустите свакодневицу и уђете у свет народне маште, старих веровања и прича које се и данас препричавају шапатом, а ми их износимо на глас.

Поведите породицу, пријатеље и све оне који воле мистерију, легенде и добру атмосферу — јер вас у Етнографски музеј у Београду очекује ноћ коју ћете дуго памтити.

Цена улазнице је 500 динара. Улазнице можете купити у музеју или онлајн, а комплетан програм догађаја доступан је на сајту. „Ноћ у Етнографском“ траје до 2 часа иза поноћи, а места има за све.

Бора Драшковић био је српски филмски и позоришни редитељ, сценариста, писац и универзитетски професор, једна од кључних личности домаће и југословенске кинематографије.

„Сваки настанак филма у овом времену представља велики напор и ентузијазам аутора. Овај филм је један бисер који је настао из велике енергије коју је Бора Драшковић оставио кроз свој филмски и позоришни опус“, навео је Дарко Бајић у Јутарњем програму РТС-а.

Он додаје да је Драшковић кроз свој рад оставио снажан траг у светској кинематографији, али и да је био инспирација генерацијама младих аутора.

„Његови филмови су храбри, провокативни и изузетно савремени у свом језику. Гледајући његова дела, били смо фасцинирани енергијом и смелошћу коју су носили“, истакао је редитељ.

Бајић се осврнуо и на анегдоте из Драшковићевог живота, говорећи о његовим сусретима са светским уметницима и шаховским велемајстором Бобијем Фишером, као и о његовом раду у земљи и иностранству.

„Бора је био светски путник, човек који је својим искуством и контактима обогатио и домаћу и светску сцену“, навео је он.

Драшковић је имао критички однос према домаћој кинематографији. 

„Он је говорио о такозваним торзо филмовима – делима која никада нису у потпуности завршена, али која ипак носе уметничку вредност. И додавао да, ако живимо у друштву торзо филмова, онда живимо и у друштву торзо стварности“, навео је Бајић.

Бајић је најавио и други Балкански фестивал филмске режије, који ће окупити ауторе из више земаља региона, уз бројне пројекције и отворене програме.

„Циљ фестивала је да балкански филм постане видљивији у свету и да се отвори простор за нове гласове, посебно женске ауторке и савремене теме“, истакао је он.

Фестивал ће трајати од 10. до 14. јуна, уз пројекције на отвореном у Београду, а организатори поручују да је циљ приближавање филма широј публици и подстицање дијалога кроз уметност.