<?xml version="1.0" encoding="utf-8" ?>














<rss version="2.0" xmlns:content="http://purl.org/rss/1.0/modules/content/">
    <channel>
        <title>РТС :: Нешто друго</title>
        <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/rss.html</link>
        <description></description>
        <language>sr</language>
        <image>
        
            
                
                <url>http://rts.rs/img/logo.png</url>
                
            
        <title>РТС :: Нешто друго</title>
        <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/rss.html</link>
        </image>

        
            <item>
                <title>Школа архитектуре у Великој Хочи – „Тамо где прошлост живи, млади чувају будућност”</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6087841/skola-arhitekture-velika-hoca-udruzenje-biser-metohije.html</link>
                <description>
                    У Великој Хочи код Ораховца одржана је школа архитектуре, на којој су се студенти и професори Факултета техничких наука из Косовске Митровице, са архитектама и предавачима, упознали са богатим архитектонским и културно-историјским наслеђем овог метохоијског подручја.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/19/16/59/252/6068767/thumbs/14464429/orahovac_1.jpg" 
                         align="left" alt="Школа архитектуре у Великој Хочи – „Тамо где прошлост живи, млади чувају будућност”" title="Школа архитектуре у Великој Хочи – „Тамо где прошлост живи, млади чувају будућност”" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Током седмодневног обиласка студенти су посетили некадашњи конак са виницом, који је припадао манастиру Пећка патријаршија, Попову кућу свештеника Григорија Баљошевића, као и Цркву Успења Пресвете Богородице у Ораховцу</p>
<p>У Призрену су се упознали са сакралном архитектуром, на темељима манастира Светих Архангела, затим цркву Богородице Љевишке, Призренску богословију и Саборну цркву Светог Ђорђа.</p>
<p>Обишли су Пећку патријаршију, а у Високим Дечанима су имали прилику да приближе архитектуру, И чују историјат и духовни значај ове средњовековне светиње.</p>
<p>У Великој Хочи студенти су наставили рад на истраживању и валоризацији традиционалне архитектуре овог места. Рад је обухватао снимање и документовање објеката, њихових архитектонских карактеристика и постојећег стања.</p>
<p><!--<box box-left 51986032 media>--></p>
<p>Посебну пажњу посветили су Нашпалић кули, као и обради снимка постојећег стања објеката. Током читаве недеље са студентима су радили и своја знања и искуства преносили архитекте и предавачи Небојша Глишић и Милош Гашић, саопштили су из удружења „Бисер Метохије“, које је по трећи пут орханизовало седмодневни радионицу.</p>
<p>Из удружења истичу да овакви пројекти имају велики значај за истраживање, документовање и очување богатог српског архитектонског наслеђа.</p>
<p>„Кроз непосредан рад на терену студенти не само да стичу нова знања и практична искуства већ доприносе и стварању документације која може бити од великог значаја за будућу заштиту и обнову традиционалних објеката”, навели су из удружења.</p>
<p>Њихов циљ је да школа архитектуре настави са радом и да постане традиционална манифестација која ће бити одржавана сваке године, окупљајући студенте, професоре и стручњаке посвећене истраживању и очувању архитектонског наслеђа Метохије.</p>
<p><!--<box box-left 51986042 media>--></p>
<p>Пројекат је одобрен и финансијски подржан од стране Министарства културе владе Србије.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 19 Nov 2026 17:40:35 +0100</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6087841/skola-arhitekture-velika-hoca-udruzenje-biser-metohije.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/19/16/59/252/6068767/thumbs/14464428/orahovac_1.jpg</url>
                    <title>Школа архитектуре у Великој Хочи – „Тамо где прошлост живи, млади чувају будућност”</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6087841/skola-arhitekture-velika-hoca-udruzenje-biser-metohije.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/19/16/59/252/6068767/thumbs/14464428/orahovac_1.jpg</url>
                <title>Школа архитектуре у Великој Хочи – „Тамо где прошлост живи, млади чувају будућност”</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6087841/skola-arhitekture-velika-hoca-udruzenje-biser-metohije.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>У потрази за идентитетом – словенска књижевност из угла шпанског слависте</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6081470/argentiski-slavista-prevodilac-univerzitetski-profesor-i-knjizevnik-euhenio-lopes-ariasu.html</link>
                <description>
                    Аргентиски слависта, преводилац, универзитетски професор и књижевник Еухенио Лопес Ариасу, гост је Београда. Повод за његов долазак је објављивање књиге „Идентитети – есеји о словенској књижевности“  на српском језику.

                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/7/42/952/6034159/thumbs/14375191/Sequence_21_00_01_41_13_Still077.jpg" 
                         align="left" alt="У потрази за идентитетом – словенска књижевност из угла шпанског слависте" title="У потрази за идентитетом – словенска књижевност из угла шпанског слависте" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Еухенио Лопес Ариасу словенском свету приступа истовремено као његов познавалац и као неко ко тај свет посматра из друге културне средине.</p>
<p><!--<box box-left 51972678 video>--></p>
<p>Како се идентитет обликује, мења и преиспитује кроз књижевност, језик, културу и историјско искуство у средишту је његовог интересовања.</p>
<p>То потврђује књига огледа о делима писаним на словеначком, српском, бугарском, чешком, пољском и руском језику.</p>
<p>„Врло рано сам се заинтересовао за словенску књижевност, још као тинејџер. Од шеснаесте године почео сам да учим руски а потом полако да се занимам за цео словенски свет, поготово јужнословенски.Тако сам кренуо са учењем и других словенских језика. Проучавање књижевности и култура много нам помаже да боље разумемо сопствени идентитет јер нас смешта у културни оквир једног народа и познавање језика.Такође, дозвољава да се упозна та култура, да се схвати“, наводи Еухенио Лопес Ариасу.</p>
<p>Залази у књижевну историју словенског света али анализира и дела савремених аутора попут Дубравке Угрешић, Бране Мозетича, Владислава Бајца, Георгија Господинова како би истражио различите облике идентитета – национални, друштвени, антрополошки, лингвистички, родни.</p>
<p>„Идентитет је у сталном процесу обликовања. Идентитет мора да се адаптира на све промене у свету. да га прати. Ја то тако видим. Свет се променио и ми са њим. Потребан нам је нов идентитет“, сматра Лопес Ариасу.</p>
<p>Књига <em>Идентитети</em> коју су са шпанског на српски превели Драгана Бајић, Ксенија Билбија и Бранко Анђић, иако се темељи на научном истраживању написана је руком искусног приповедача те је тако намењена не само славистима већ и широј читалачкој публици.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 12 Nov 2026 08:27:12 +0100</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6081470/argentiski-slavista-prevodilac-univerzitetski-profesor-i-knjizevnik-euhenio-lopes-ariasu.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/7/42/952/6034159/thumbs/14375185/Sequence_21_00_01_41_13_Still077.jpg</url>
                    <title>У потрази за идентитетом – словенска књижевност из угла шпанског слависте</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6081470/argentiski-slavista-prevodilac-univerzitetski-profesor-i-knjizevnik-euhenio-lopes-ariasu.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/12/7/42/952/6034159/thumbs/14375185/Sequence_21_00_01_41_13_Still077.jpg</url>
                <title>У потрази за идентитетом – словенска књижевност из угла шпанског слависте</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6081470/argentiski-slavista-prevodilac-univerzitetski-profesor-i-knjizevnik-euhenio-lopes-ariasu.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Од старе београдске гостионице до ризнице народног блага – Манакова кућа чува дух прошлих времена</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6080098/manakova-kuca-etnografski-muzej-zbirka-hristifora-crnilovica.html</link>
                <description>
                    Ове године у Манаковој кући која је под окриљем Етнографског музеја у Београду обележава се 58 година бриге о етнографској спомен-збирци српског сликара и народног истраживача Христифора Црниловића. Манакова кућа је  заштићени споменик културе која представља један од ретких сачуваних примерака старе балканске архитектуре. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/9/20/26/516/6026221/thumbs/14354695/sve_00_02_28_09_Still121.jpg" 
                         align="left" alt="Од старе београдске гостионице до ризнице народног блага – Манакова кућа чува дух прошлих времена" title="Од старе београдске гостионице до ризнице народног блага – Манакова кућа чува дух прошлих времена" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Прва стална поставка је отворена 17. новембра 1968. године, и приказује основне елементе Црниловићевог етнографско-истраживачког рада на терену, претежно у jужној Србији, на Косову и Метохији и у Македонији.</p>
<p><!--<box box-left 51969512 video>--></p>
<p>„На сталној поставци је изабрано око 1.700 предмета од укупних 2.600 колико чини збирака. Они представљају посебан културно-историјски индентитет важан за период и за делатност и свакодневицу и обичаје народа са тих простора, са простора централног Балакана са краја 19. до почетка 20. века“, наводи кустоскиња Етнографског музеја Маја Марјановић.</p>
<p>Манакова кућа представља редак пример старобалканске градске архитектуре у Београду. Настала је око 1830. године на путу који је спајао Варош-капију и Савамалу. Име је добила по трговцу Манаку Михаиловићу, који је био њен власник.</p>
<p>Након рестаураторских радова, крајем шездесетих година ова некадашња кафана и гостионица, претворена је у музеј који је обновљен је 2016. године.Овде се одржавају и бројне радионице.</p>
<p>„Тренутно имамо 10 активних програма, од којих бих истакла две посебне школе. Школа традиционалног накита косовског поморавља и Школа сарачког заната, односно ручног шивења кожа и обраде коже. Све те наше радионице су важне јер на тај начин ми преносимо знање и вештине, с генерације на генерацију и на тај начин чувамо идентитет народа“, наглашава кустоскиња Етнографског музеја, Милена Ђурица.</p>
<p>Манакова кућа и изложбену поставку Христифора Црниловића могуће је посетити у периоду од уторка до суботе у периоду од 10 до 20 часова.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 10 Nov 2026 07:44:49 +0100</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6080098/manakova-kuca-etnografski-muzej-zbirka-hristifora-crnilovica.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/9/20/26/516/6026221/thumbs/14354689/sve_00_02_28_09_Still121.jpg</url>
                    <title>Од старе београдске гостионице до ризнице народног блага – Манакова кућа чува дух прошлих времена</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6080098/manakova-kuca-etnografski-muzej-zbirka-hristifora-crnilovica.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/9/20/26/516/6026221/thumbs/14354689/sve_00_02_28_09_Still121.jpg</url>
                <title>Од старе београдске гостионице до ризнице народног блага – Манакова кућа чува дух прошлих времена</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6080098/manakova-kuca-etnografski-muzej-zbirka-hristifora-crnilovica.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Драга Љочић, прва жена лекар у Србији и добротворка која је померала границе – век од смрти храбре докторке</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078768/dr-draga-ljocic.html</link>
                <description>
                    Навршава се сто година од смрти докторке Драге Љочић. Била је прва жена са звањем доктора медицине у Србији и међу првих десет у Европи. Драга је и данас инспирација новим генерацијама лекара, нарочито женама за чија се права борила. Сећање на њу чува и родни Шабац.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/7/12/55/517/6018374/thumbs/14334224/doktorka-t.jpg" 
                         align="left" alt="Драга Љочић, прва жена лекар у Србији и добротворка која је померала границе – век од смрти храбре докторке" title="Драга Љочић, прва жена лекар у Србији и добротворка која је померала границе – век од смрти храбре докторке" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Портрет др Драге Љочић заузима посебно место у атељеу вајара из Шапца проф. Ђорђа Зечевића. За њега није било дилеме да суграђанку уврсти међу 16 најзначајнијих жена, на изложби "Знамените српске мајке". Драга Љочић је један од разлога што се усправим и са поносом кажем да сам из Шапца.</p>
<p><!--<box box-left 51966248 video>--></p>
<p>"То је жена која је имала много разлога да оде из Србије, још више прилика да оде из Србије, али је одлучила да остане и да се за свој народ будуће генерације бори и на бојном пољу али исто тако и у миру", рекао је Ђорђе Зечевић, вајар</p>
<p>Лечила је у чак пет ратова, али са колегама није била равноправна. Борила се за права жена на образовање и да постану лекари, у времену када је то било незамисливо.</p>
<p>„Она је непрестано водила борбу, била је велики хуманиста. Отварала је болнице за мајке и децу без новца, пошто је отворила приватну праксу много деце је лечила бесплатно и занимљиво је да је један од њених колега који ју је подржавао био шапчанин Лаза Лазаревић“, исакао је Бранислав Станковић, историчар</p>
<p>Драга Љоћић је рођена у Шапцу 1855. године. Шапчани су јој се одужили тако да данас има и своју бисту, улицу, па чак и мурал на једној згради...</p>
<p>„Драга Љочић својим доприносом променила свет српске медицине, али је такође постала и симбол борбе за равноправност, поготово полну уравноправност и тиме је отворила пут многим будућим генерацијама. Тако да сам ја почаствована што и наш дом здравља носи име по њој и тиме чува сећања на њена дела", рекла је др Катарина Стајчић, специјализант урологије.</p>
<p>Њена дела оставила су неизбрисив траг. И после једног века, остаће запамћена као добротворка која је померала границе и мењала српско друштво набоље.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 7 Nov 2026 13:06:14 +0100</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078768/dr-draga-ljocic.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/7/12/55/517/6018374/thumbs/14334230/doktorka-t.jpg</url>
                    <title>Драга Љочић, прва жена лекар у Србији и добротворка која је померала границе – век од смрти храбре докторке</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078768/dr-draga-ljocic.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/7/12/55/517/6018374/thumbs/14334230/doktorka-t.jpg</url>
                <title>Драга Љочић, прва жена лекар у Србији и добротворка која је померала границе – век од смрти храбре докторке</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078768/dr-draga-ljocic.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Најстарија библиотека на свету налази се у Верони: Чува благо старо 1.500 година које је преживело ратове, поплаве и бомбардовања</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078414/verpna-italija-najstarija-biblioteka-fond.html</link>
                <description>
                    Неколико корака од катедрале у Верони, у срцу историјског центра, налази се место за које мало туриста зна а које чува изузетан део европске културне баштине. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/6/18/41/57/6016514/thumbs/14329142/Biblioteka-t.jpg" 
                         align="left" alt="Најстарија библиотека на свету налази се у Верони: Чува благо старо 1.500 година које је преживело ратове, поплаве и бомбардовања" title="Најстарија библиотека на свету налази се у Верони: Чува благо старо 1.500 година које је преживело ратове, поплаве и бомбардовања" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Kапитуларна библиотека споља не изгледа нарочито упечатљиво: нема монументалну фасаду нити ишта што би пролазнику наговестило шта се крије иза зидова. Ипак у њеној унутрашњости чувају се рукописи који су преживели петнаест векова, ратове, епидемије, поплаве, па и бомбардовање у Другом светском рату.</p>
<p>Сматра се најстаријом библиотеком на свету која је и данас у функцији. Њена историја почиње у петом веку, када је уз катедралу у Верони настао центар за проучавање и преписивање рукописа, намењен пре свега образовању свештеника.</p>
<p>Први поуздани писани траг о њеном постојању потиче из августа 517. године. Реч је о такозваном Урсицинов кодексу, названом по свештенику који га је преписао и који је, што је тада било веома ретко, на рукопису оставио потпис и датум.</p>
<p>Неки рукописи који се данас чувају у библиотеци још су старији. Међу њима су драгоцен примерак дела  <em>De civitate Dei</em> Светог Августина и <em>Институције</em> римског правника Гаја, изузетно сведочанство о класичном римском праву.</p>
<p><!--<box box-left 51965653 media>-->Kапитуларна библиотека вековима није била само место чувања књига, већ и центар стварања и преношења знања. Међу њеним посетиоцима били су Данте Алигијери и Франческо Петрарка. Петрарка је овде пронашао Цицеронова писма Атику, Kвинту и Бруту, што је било важно откриће за развој филолошких истраживања.</p>
<p>Библиотека је доживела један од својих највећих процвата између осмог и деветог века, када је Верона постала значајан европски културни центар. Важну улогу имао је архиђакон Пацифик, коме се приписује преписивање и стварање стотина књига.</p>
<p>Не без разлога, Kарло Велики је Верону описивао као нову Атину, препознајући њен значај као места учења и културе.</p>
<p>Међу најдрагоценијим документима је и мали запис који је ушао у историју италијанског језика, <em>Веронска загонетка</em>. Потиче с краја осмог или почетка деветог века и записана је на маргини кодекса који је стигао из Шпаније. То је неколико редова на језику који је прелаз између латинског и народног говора, а који у облику загонетке описује рад писара.</p>
<p>„Пред собом је имао волове, орао је беле њиве, држао бели плуг и сејао црно семе”. Волови су прсти руке, беле њиве странице књиге, плуг је перо, а црно семе мастило. Решење загонетке је сам чин писања.</p>
<p>Документ је откривен 1924. и сматра се једним од најстаријих писаних сведочанстава народног италијанског језика. Чува се под посебним условима јер је мастило веома осетљиво на светлост, па свако излагање може да угрози његову даљу очуваност.</p>
<p>Историја библиотеке је и низ готово невероватних спасавања. У седмом веку, према предању, библиотекар Агостино Рецани сакрио је део књижног фонда да би га заштитио, али је умро не рекавши никоме где се књиге налазе. Рукописи су пронађени тек у наредном веку.</p>
<p>Године 1882. река Адиђе поново је угрозила библиотеку. Велика поплава захватила је већи део Вероне и оштетила хиљаде пергамената, а њихово спасавање и рестаурација трајали су деценијама.</p>
<p><!--<box box-left 51965659 media>-->Најдраматичнији тренутак догодио се 4. јануара 1945. Током савезничког бомбардовања потпуно је уништена главна сала библиотеке. Тадашњи библиотекар, монсињор Ђузепе Турини, унапред је организовао премештање највреднијих рукописа изван града, у жупни дом у Ербецу, у планинама Лезини. Док су бомбе разарале зграду, најважнији документи били су на сигурном. Библиотека је поново отворена 1948.</p>
<p>Данас збирка у овој библиотеци обухвата више од 1.200 рукописа, око 11.000 пергамената и десетине хиљада штампаних књига о теологији, филозофији, праву, медицини, историји, поезији и природним наукама.</p>
<p>Међу најзначајнијим делима је<em> Ратеријева иконографија</em>, најстарији познати графички приказ Вероне, који сведочи о изгледу града у средњем веку. Оригинал је изгубљен, а библиотека чува драгоцену копију из 18. века.</p>
<p>Од 2019. Kапитуларна библиотека функционише као фондација и започела је нови процес представљања и приближавања свог наслеђа јавности. Први музејски простори отворени су 2023, а планирано је и даље проширење изложбеног простора.</p>
<p><!--<box box-left 51965666 media>-->Данашњи изазов је да се ово наслеђе учини доступним јавности, а да се притом сачувају документи стари више од хиљаду и пет стотина година. Представници Фондације истичу да дигитална технологија може да помогне у заштити и ширењу знања, али не може да замени непосредан контакт истраживача са оригиналним рукописом.</p>
<p>У Верони, дакле нису само Арена и места повезана са причом о Ромеу и Јулији сведоци прошлости града. На свега неколико корака од катедрале, иза врата која тешко да би привукла пажњу случајног пролазника, налази се једно од најзначајнихих сведочанстава континуитета европске културе.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 6 Nov 2026 19:21:19 +0100</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078414/verpna-italija-najstarija-biblioteka-fond.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/6/18/41/57/6016514/thumbs/14329148/Biblioteka-t.jpg</url>
                    <title>Најстарија библиотека на свету налази се у Верони: Чува благо старо 1.500 година које је преживело ратове, поплаве и бомбардовања</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078414/verpna-italija-najstarija-biblioteka-fond.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/6/18/41/57/6016514/thumbs/14329148/Biblioteka-t.jpg</url>
                <title>Најстарија библиотека на свету налази се у Верони: Чува благо старо 1.500 година које је преживело ратове, поплаве и бомбардовања</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6078414/verpna-italija-najstarija-biblioteka-fond.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Фиренца и последњи дани јединства Грка и Латина   </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6077064/firenca-i-poslednji-dani-jedinstva-grka-i-latina-.html</link>
                <description>
                    Патријарх константинопољски Јосиф II умро је у Фиренци десетог јуна 1439, за време концила на коме су се Западна и Источна хришћанска црква последњи пут ујединиле. Умро је срећан, јер је испунио животну жељу, окупио Византију и Римско царство немачких царева у црквеном и војно-политичком пројекту велике Европе. Унија је истина умрла пре него што су се учесници сабора вратили кућама, али патријарх Јосиф то није знао. Он је остао у Фиренци, у зидном гробу Цркве Санта Мариа Новела, трансепт десно, иза портрета у стилском хибриду Истока и Запада. „Сада се Фиренца брине о мени“, стоји уклесано на каменој плочи. Јосифов гроб је знак поред пута свих изневерених европских унија. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/5/14/57/298/6011044/thumbs/14313130/patrijarh_.jpg" 
                         align="left" alt="Фиренца и последњи дани јединства Грка и Латина   " title="Фиренца и последњи дани јединства Грка и Латина   " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Кад се говори о Европи касне готике и раног хуманизма, она тада ни географски, ни културно није стајала ту где смо данас навикли. Била је више источно и јужно него што је данас. Темпорални поглед, оно што се на енглеском зове "gaze“, као да бог гледа с облака, открио би да се Европа силом прилика, све бежећи од ислама, у таласима померала на север и запад.</p>
<p>Српска средњевековна држава је међу првима осетила сужавање Европе. Свеједно, тадашњи патријарх Теофан није отпутовао у Фиренцу. Били су противници Уније, и он и деспот Ђурађ Бранковић, неизвесно да ли због вере или резигнације. После изгубљених битки на Марици и Косову, српска државност је била у стрмом паду, чиниле су се услуге Турцима, а они нису добро гледали на хришћанску унију Истока и Запада.</p>
<p>У Константинопољу је тада (1425-1448) владао Јован VIII, претпоследњи из династије Палеолога, уопште претпоследњи византијски цар. Иза њега је дошао још само брат Константин XI, обојица синови Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш Дејановић. Историјски гледано, Србима често западне обавеза да угасе светло.</p>
<p><!--<box box-left 51963116 media>-->И Јован, као и пре њега Манојло, већ су били турски вазали. Физички, као територија, Византија је одолевала, иако једва, са тешким територијалним губицима. У моменту који би се могао описати као геополитички предах, цар је дошао на идеју да оде по помоћ на једино место где је још могао да је добије, код немачких царева и европских краљева. Имао је уз себе и патријарха Јосифа, великог заговорника црквеног уједињења источног и западног хришћанства.</p>
<p>Цар и патријарх су били истог мишљења. Тај цар Јован VIII, и тај патријарх, Јосиф II, што не значи да су сви око њих, све остале православне цркве и историјски патријархати били истог мишљења. Јованова мајка Јелена је била жесток противник да се иде „код Латина“ и моли помоћ. Јелена је тада била монахиња, али царска, имала је место на двору и поседовала моћ, политичку и религиозну, што је онда било исто.</p>
<p>Ни Запад није био једноставнији. Немачки цареви су држали двор у градовима одакле су биле њихове династије, од Отона, преко Салијеваца, Штауфера и Луксембуржана, до Хабсбурга на крају. Папа је био један и седео је у Риму, осим кад их је било више у међусобном обрачунима.</p>
<p>Политички стабилан није био нико, јер је Османска империја и царском истоку и царском западу дисала за вратом. Црквена и војна унија хришћанских земаља била је логично решење. Свима је била потребна, проблем је био у томе да је једној страни била потребнија него другој.</p>
<h3><strong>Три краља пролазе Фиренцом</strong></h3>
<p>И тако су се сви нашли на сабору, или концилу у Фиренци у фебруару 1439. Дошли су из Фераре, јер тамо није било никога ко би преузео трошкове смештаја за 700-члану византијску делегацију. Трошкови су били значајни, јер је концил мењао локације од 1431. и још ће их мењати до краја 1445. у Риму. Папска каса је обећала, али је сума била енормна. Онда је ускочио спасилац, Козимо Медичи Ил Векио, утемељитељ банкарске династије фирентинских Медичија. Преузео је спонзорство, под условом да папа Еуген IV пресели сабор у Фиренцу и тако увећа статус породице Медичи.</p>
<p>Овде је од интереса само фирентинска, за обе стране најважнија епизода те развучене црквене сесије, а за уметност изразито срећна погодба. Улазак Византинаца и представника других православних патријархата остао је забележен на фрескама у Капели три мудраца/мага/краља, свеједно како одлучите да именујете тај библијски мотив.</p>
<p>С тим да је то приказ из маште <em>пост фестум</em>. Ни градска палата Медичија, ни капела у њој, нису постојале у доба одржавања конзила. Козимо је ангажовао архитекту Микелоција тек 1444. Тад је концил истина и даље трајао, али се програм преселио за Рим и бавио се домаћим питањима. Још касније, тек 1459, Козимо је ангажовао је Беноца Гоцолиа да му фрескира приватну капелу у новој згради. То што је Гозоли направио, спада у светске домете ренесансне уметности. Пред посматрачем се отвара непрекинути фигурални низ у ком се библијска процесија три краља претапа са уласком византијске делегације у Фиренцу у зиму 1439.</p>
<p>На источном зиду се види најмлађи маг/краљ Каспар, у православној традицији Гашпар, као репрезентација Козимовог унука Лоренца Величанственог. Иза њега на мулама јашу папа и сам Козимо, још даље иза ређају се делегације католичке и православних цркава. Где год у маси иза Гашпара уочите лица с брадом, то су гости с истока – хуманисти Георгиус Гемистос, Јован Аргиропулос, Теодор из Газе, као и једна од кључних особа, московски патријарх Исидор Кијевски.</p>
<p>Папа је у путној варијанти, без луксуза, у црном хаљетку, испод црвене филцане капе. И није то Еуген IV који је организовао концил и довео га у Фиренцу, већ његов наследник Пио II. Разлог? Ренесансне папе нису волеле да се претходници хвале за ранија достигнућа.</p>
<p>На јужном зиду, у сјају броката и злата, са шпицастом скиадон-капом на глави, јаше краљ Балтазар, средњи по старешинству, мушкарац у пуној снази, заправо цар Јован VIII Палеолог. Историја западне уметности никад не пропусти да спомене одушевљење масе, утисак егзотике и дивљења пред призором цара из далека. Био је то први пут да су Тосканци видели браду. Тек после фирентинског концила мушка брада се појављује као атрибут достојанства у западном сликарству.</p>
<p><!--<box box-left 51963128 media>-->На западном зиду капеле, стешњен између зидних фалти и каснијих интервенција код пробијања прозора и врата на живој слици, јаше најстарији библијски маг, Мелхиор, уствари патријарх константинопољски Јосиф II, онај који ће пред крај скупа умрети у Фиренци и заувек остати у њој.</p>
<p>Гоцолијеве фреске у Палати Медичи-Рикарди нису историјски документ у смислу писаног сведочанства, али иконографски и иконолошки стоје у чврстој вези са историјским догађајем. Тако је изгледао, или требало да изгледа улазак источних црквених великодостојника у Фиренцу 1439. Поред такве лепоте, кога је данас брига да је она пример политичке пропаганде локалног газде?</p>
<h3><strong>Како премостити Велику шизму</strong></h3>
<p>Учесници концила су врло озбиљно радили, нису само парадирали Фиренцом у свили и злату. И нису сви били богати. Колико у делегацији од 700 чланова може бити царева, патријарха и митрополита? Већину су чинили теолози, хуманисти, платонисти и неоплатонисти, црквени историчари, свештеници и писари.</p>
<p>Када је 5. јула 1439. потписан завршни документ <em>Laetentur Coeli</em>/ папска була<em> Unionis Graecorum</em>, патријарх Јосиф је већ лежао у зидном гробу доминиканске цркве Санта Мариа Новела. Гледано унатраг, та је була представљала мудар минималан компромис, који је на обе стране остављао просторе за интерпретацију победе.</p>
<p>Разговарало се и свађало о четири ствари: Чистилишту, квасцу, <em>Filioque</em> и папском примату.</p>
<p><strong>Пургаториум</strong>. Појам Чистилишта се споро и дуго формирао у крилу Хришћанске цркве. У западном делу се појавио као разрађени концепт тек око 1200, да би био канонизаован управо ту у Фиренци 1439. Компромис са „Грцима“, како су на западу звали све православне цркве, био је у прихватању милосрдног и психолошког момента. Сви моле за душе својих вољених мртвих, посебно оних умрлих у „непотпуном“ стању, ухваћени између два света с неким неопроштеним грехом. Да ли је битно како се то место зове? Не толико, гласио је компромис. Нека свака страна зове то место, то стање, по својој традицији.</p>
<p><strong>Квасац</strong>. У католичким црквама (није Римска црква једина, има их још 23) користи се бесквасни хлеб за хостију, азима. За разлику од њих, или од јеврејског мацеса, православне цркве ваде агнец из просфоре, квасног хлеба. Дилему су учесници Фирентинског сабора решили тако да су признали обе традиције као легитимне и легалне. Може квасац, може и без квасца.</p>
<p><strong><em>Filioque</em>.</strong> То се закомпликовало. Реч је о формулацији из Никеанско-Константинопољског креда, документу договореном на два васељенска сабора у четвртом веку. У другом пасусу стоји: "Credo... in Spiritum Sanctum, Dominum et vivificantem, qui ex Patre procedit“. Или „Верујем ... у Духа светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи“.</p>
<p>Западне црквене традиције су већ од шестог века тај део читале као "qui ex Patre Filioque procedit“, то јест да Дух свети свети произлази/исходи из Оца и Сина. Источна црква је то одмах схватила као непоштовање договора. И на самом Западу <em>Filioque</em> није било службени канон до Четвртог латеранског сабора 1215. У Фиренци 1439. је усвојена формула да Свети дух „произлази из Оца КРОЗ Сина“. У смислу две божје хипостазе стварају трећу, а сви заједно су једна хипостаза, Очева. Али, да ли је Син обасјан Оцем, или Син стоји на путу Оцу? То је отворило нова теолошка питања, за која нису били спремни док не прође турска опасност.</p>
<p><strong>Папски примат</strong>. Договор који је ту постигнут спада у врхунске примере уметности компромиса. Иде овако: „Римски бискуп има примат на читавој кугли земаљској, он поседује ауторитет над укупном црквом, онако како је записано у документима васељенских сабора и другим светим канонима“. Трик је био у томе да васељенски сабори из првог миленијума нису НИШТА рекли о примату римског бискупа, илити папе. И даље: „Сва права и привилегије Константинопољског патријархата остају гарантована. “Кад се зна да је Константинопољ од пада Западног Римског царства скочио на прво место античких патријархата, ту је уствари римски папа признао примат патријарху константинопољском Јосифу.</p>
<p><!--<box box-left 51963102 media>-->Наравно да је нееуфорична већина знала да ће кад-тад опет морати о истом. Али тог тренутка, барем док су били заједно, имали су свест за виши циљ, заустављање даљих турских освајања у Европи.</p>
<h3><strong>Расплет, или шта је рекла мама Јелена</strong></h3>
<p>У Фиренци је био само један цар. Други, онај западни, Сигисмунд Луксембуршки умро је већ 1437. у чешком Знојму, седећи на престолу, где је тражио да га вежу, да му га неко од узурпатора не украде. Сигисмунда је сменила нова династија, хабсбуршка, али тек после пет година вакума. Јован је заувек остао једини цар у Фиренци.</p>
<p>Сигисмундова смрт је сигурно један од разлога за пропаст Уније. Уједињење није произлазило из унутрашње црквене, већ политичке потребе. Без јаког политичког ауторитета, западној цркви је недостајао чврст мотив. С друге стране, источне цркве су увек имале проблем с ауторитетом, пате звог тога и данас, јер ауторитет посматрају као теолошко, не организационо питање.</p>
<p>Јован VIII се вратио у Коснтантинопољ, али није имао храбрости да службено прокламује црквену унију. Не само због маме Јелене. Константин који га је наследио 1448. такође је био за унију, али је, као и брат Јован, толико волео маму, да до њене смрти 1450. није ратификовао документ из Фиренце.</p>
<p>Да не испадне да је Јелена спречила одбрану Византије, црквену унију је одбијала већина унутар коснтантинопољског патријархата. Ниже свештенство, монаси, сви су били против. Обичан свет такође, због сећања на млетачко пљачкање Константинопоља 1204. и латинску литургију у Хагији Софији до 1261.</p>
<p>Грузијска и александријска црква су одбиле послушност, српска још од раније. Делегати антиохијске и јерусалемске цркве су потписали декрет из Фиренце, али је он код куће глатко одбијен.</p>
<p>Ватрени и искрени присташа Уније, Исодор Кијевски, митрополит московски, дочекан је у Русији као издајица. Протеран је из Москве, након чега су Руси одлучили да им Византинци више никад неће постављати митрополите. Москва је врло брзо (1448) једнострано прогласила аутокефалност.</p>
<p>Исодор је побегао у Константинопољ, где је у децембру 1452. на свечаности у Хагији Софији озваничен крај Велике шизме. Цар је коначно преломио, и Исидор је на свечаности у Храму Свете Софије прогласио Унију источне и западне цркве, онако како је договорено у Френци. Унија је трајала до маја следеће године, кад је Источно римско царство престало да постоји.</p>
<p>Турци су у почетку били благи према локалној, не више царској цркви. Подржавали су главну анти-унионистичку струју, играли на њене анти-западне емоције, ширили <em>fake news</em> да је пад Византије божја казна „за Унију са западним јеретицима“.</p>
<p>За првог патријарха под Турцима постављен је Јованов царски секретар из Фиренце, Генадије II. Колаборатер? Пре несрећна душа.</p>
<h3><strong>"Nunc me Florentia servat"</strong></h3>
<p>Све то Јосиф II није знао кад је у јуну 1439 умро у Фиренци. Одатле његова срећа у умирању. Ако се и узме у обзир да је зазивање среће у том контексту евокација узвишеног стила, уједињење је заиста било његов животни циљ, а у својим последњим данима је видео како се остварује.</p>
<p><!--<box box-left 51963150 media>-->Фирентинци су му направили гроб у трансепту доминиканске Цркве Санта Мариа Новела, и иначе главној локацији преговора.</p>
<p>У горњем делу стоји фреско-портрет патријарха у церемонијалном стилу православног византијског патријарха. Литургијски „сако“ и митра су богато украшени драгуљима и златним везом. Десном руком благосиље, у левој држи крст патријарха. Његова слика је једна од првих која прекида са локалном фирентинском праксом идеализованих портрета. То је скоро он, патријарх константинопољски Јосиф II, док позира са подељеном брадом православног монаха, знаком мудрости и достојанства на Истоку.</p>
<p>А онда су ту око њега и додаци италијанске ренесансе. Комбинација архитектуре и скулптуре у декоративном раму. Зидни гроб/аркосолиум, форма резервисана за највише великодостојнике Фирентинске републике тог доба. Два елегантна анђела у Донателовом стилу, која дижу завесу испред патријарха. Около орнаменти од таласа, гирланди и флоре, испод античка римска табула ансата на којој Јосиф објашњава своју ситуацију:</p>
<p>„Био сам партијарх цркве на истоку. Овде ја лежим, Јосиф, велики у понизности. Пламтећом љубави желео сам само једно, да у Европи постоје само једна служба Божја и једна вера. Дошао сам у Италију да склопимо савез. Под мојим вођством уједињене су грчка и римска вера. Без одлагања сам умро, сад ме чува Фиренца, град у коме је тада цветао концил. Срећан сам да сам за живота добио такав поклон и умро испуњене жеље".</p>
<p>Превод не чини част оригиналу, јер нема анахроне свечане изразе. Уместо патријарха у оригиналу стоји "antistes i magus". Исток се спомиње само као "Eious“, јутарње светло, сунце које излази на истоку. Под "me duce“/ мојим вођством уједињени су "Graia“/Грци и „Romana“/Запад.</p>
<p>Да је текст уклесивао византијски каменорезац, он би на место "Graie" написао "Romaion“, име Византинаца за саме себе. Историjска иронија је да су у фирентинским преговорима за заустављање исламског продора у Европу – са обе стране седели Римљани. Зато је патријарх Јосиф „хитно срећан умро... nunc eium Florentia servat“.</p>
<p>И ако је хришћански Бог заиста милосрдан као што се прича, ни данас није рекао патријарху Јосифу какав је коначан крај имала његова животна мисија, уједињење Истока и Запада.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 6 Nov 2026 07:11:44 +0100</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6077064/firenca-i-poslednji-dani-jedinstva-grka-i-latina-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/5/14/57/298/6011044/thumbs/14313124/patrijarh_.jpg</url>
                    <title>Фиренца и последњи дани јединства Грка и Латина   </title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6077064/firenca-i-poslednji-dani-jedinstva-grka-i-latina-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/5/14/57/298/6011044/thumbs/14313124/patrijarh_.jpg</url>
                <title>Фиренца и последњи дани јединства Грка и Латина   </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6077064/firenca-i-poslednji-dani-jedinstva-grka-i-latina-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>„Ватромет“ у Риму: Изложба која открива како је једна жена повезала европску и америчку уметност</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6075181/rim-izlozba-otvaranje-vatromet-ileana-zonabend.html</link>
                <description>
                    У римској палати Palazzo Esposizioni, отворена је изложба &#034;Fireworks: Ileana Sonnabend and the Contemporary Art Boom“, посвећена једној од најутицајнијих галеристкиња и колекционарки у историји савремене уметности. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/10/3/11/1/425/6001270/thumbs/14286502/ileana_1.jpg" 
                         align="left" alt="„Ватромет“ у Риму: Изложба која открива како је једна жена повезала европску и америчку уметност" title="„Ватромет“ у Риму: Изложба која открива како је једна жена повезала европску и америчку уметност" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Поставка доноси више од 50 уметничких дела из колекције Илеане Зонабенд и осветљава њену улогу у афирмацији уметника и уметничких покрета који су обележили другу половину 20. века.</p>
<p>Изложба окупља дела чак 35 уметника, међу којима су Енди Ворхол, Рој Лихтенштајн, Роберт Раушенберг, Џаспер Џонс, Џеф Кунс и Микеланђело Пистолето.</p>
<p><!--<box box-left 51959082 media>-->Посетиоци имају прилику да кроз њихове радове прате развој различитих уметничких праваца – од поп-арта и минимализма, преко концептуалне уметности и италијанске уметничке групе Арте повера, до покрета <em>нео-гео</em>.</p>
<p>Посебна вредност изложбе јесте чињеница да су бројна представљена дела први пут изложена у Италији. Међу издвојеним радовима налазе се "Figure 8“ Џаспера Џонса, "Wall Explosion II“ Роја Лихтенштајна, "Nine Jackies“ Ендија Ворхола и "Kite“ Роберта Раушенберга.</p>
<p>Илеана Зонабенд (1914–2007) није била само колекционарка која је препознавала уметнички квалитет – њен рад имао је важну улогу у повезивању уметничких сцена Европе и Америке. Кроз галерије у Паризу, Женеви и Њујорку представљала је уметнике који ће касније постати кључна имена савремене уметности.</p>
<p>Њен утицај огледао се и у томе што је европску публику упознавала са новим америчким уметничким тенденцијама, док је америчкој сцени приближавала значајне европске ауторе.</p>
<p><!--<box box-left 51959069 media>-->Поставка је организована у осам изложбених сала палате Palazzo Esposizioni, а кустос изложбе је Марио Кодонато. Пројекат је реализован у сарадњи са Фондацијом колекције Зонабенд из Њујорка и издавачком кућом Marsilio Arte, уз учешће Града Мантове.</p>
<p>Изложба <em>Fireworks</em> биће отворена за посетиоце до 4. априла 2027. године, нудећи прилику да се кроз једну изузетну колекцију сагледају уметничке идеје и везе које су обликовале савремену уметност.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 3 Nov 2026 12:34:55 +0100</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6075181/rim-izlozba-otvaranje-vatromet-ileana-zonabend.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/3/11/1/425/6001270/thumbs/14286490/ileana_1.jpg</url>
                    <title>„Ватромет“ у Риму: Изложба која открива како је једна жена повезала европску и америчку уметност</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6075181/rim-izlozba-otvaranje-vatromet-ileana-zonabend.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/10/3/11/1/425/6001270/thumbs/14286490/ileana_1.jpg</url>
                <title>„Ватромет“ у Риму: Изложба која открива како је једна жена повезала европску и америчку уметност</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6075181/rim-izlozba-otvaranje-vatromet-ileana-zonabend.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Календар Пирели први пут у Индији: три фотографска погледа на земљу између традиције и будућности</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6069233/pireli-kaledar-indija-tri-fotografa.html</link>
                <description>
                    Од оснивања 1964. године, „Календар Пирели“ је од рекламног пројекта миланског произвођача гума постао један од најпознатијих фотографских пројеката на свету. Издање за 2027. доноси 36 фотографија Индије, а део чини и наслеђе фотографа Рагуа Раија, чији је рад после његове смрти наставила ћерка Авани.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/24/19/22/419/5969534/thumbs/14198882/pireli_kalendar_w.jpg" 
                         align="left" alt="Календар Пирели први пут у Индији: три фотографска погледа на земљу између традиције и будућности" title="Календар Пирели први пут у Индији: три фотографска погледа на земљу између традиције и будућности" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Уске улице старог Делхија, небодери Мумбаја и пејзажи Раџастана први пут су на страницама<em> Календара Пирели</em>. Педесет треће издање представљено је у Њу Делхију.</p>
<p>Први пут у историји календара, у истом издању појављују се радови троје фотографа: Норвежанина Солвеа Сундсбоа и индијских фотографа Рагуа Раија и његове ћерке Авани. Њихове фотографије показују три различита погледа на земљу у којој се прошлост и будућност, свакодневни живот и гламур стално преплићу.</p>
<h3><strong>Од рекламе за гуме до култног календара</strong></h3>
<p><em>Календар Пирели</em> настао је 1964. године, када је британско представништво италијанске компаније тражило начин да се издвоји од конкуренције. Идеју је осмислио Дерек Форсајт, тадашњи директор уметничког сектора и оглашавања, а прве фотографије снимио је Роберт Фриман, познат и по портретима „Битлса“.</p>
<p>Календар је замишљен као поклон пословним партнерима и важним клијентима, али је убрзо прерастао ту улогу. Уместо фотографија производа, у њему су се нашли радови угледних фотографа, а пред њиховим објективима светски познати модели, глумице и уметнице.</p>
<p>Данас се <em>Календар Пирели</em>, познат и као <em>The Cal</em>, убраја међу најпрестижније пројекте модне и уметничке фотографије. Не продаје се, већ се штампа у ограниченом тиражу и традиционално дели одабраним пословним партнерима и личностима.</p>
<p>„Календар је из године у годину постао уметнички предмет који се с нестрпљењем очекује. Он не мора ништа да продаје нити да промовише, већ да изрази уметничку визију”, рекао је извршни председник „Пирелија“, Марко Тронкети Провера на представљању новог издања.</p>
<p><!--<box box-left 51945898 embed>--></p>
<h3><strong>Девет жена и земља ван стереотипа</strong></h3>
<p>Норвешки фотограф Солве Сундсбо, који је потписао и издање за 2026, у Раџастану је снимио портрете девет жена чији су животи и каријере повезани са Индијом.</p>
<p>Међу њима су глумица и продуценткиња Фрида Пинто, позната по филму <em>Милионер из блата</em>, глумица Адити Рао Хидари, музичарка и композиторка Анушка Шанкар, песникиња Рупи Каур, манекенке Лакшми Менон и Бавити Мандава, као и ауторка и телевизијска водитељка Падма Лакшми. На фотографијама је и Авани Раи, која у овом пројекту има улогу и фотографкиње и модела.</p>
<p>Снимања су одржана у тврђави Џајгарх у Џајпуру и у месту Аџабгарх. Сундсбо је желео да кроз боје, текстуре и светлост прикаже саме жене, а не да од њих направи симболе целе земље.</p>
<p>Фрида Пинто каже да издање има посебан значај управо зато што је посвећено Индији.</p>
<p>„Немогуће је у једном портрету или збирци фотографија обухватити сву њену сложеност, али ово доживљавам као снажан приказ земље која се мења”, рекла је глумица.</p>
<p><!--<box box-left 51945899 embed>--></p>
<p>Нада се да ће фотографије помоћи да се разбију стереотипи о Индијкама као женама које су све исте, традиционалне, тихе и потчињене.</p>
<p>Сундсбо признаје да је морао да преиспита сопствени поглед на земљу коју фотографише. Као европски аутор, желео је да избегне унапред створене представе о Индији, па је са женама разговарао пре снимања.</p>
<p>Његов ранији израз био је стилизованији и технички конструисанији, а данас, каже, тежи природнијем и аутентичнијем портрету.</p>
<h3><strong>Очеве фотографије на истим улицама</strong></h3>
<p>Друга прича овог издања је личнија. Рагу Раи, један од најзначајнијих хроничара живота у Индији, преминуо је у априлу 2026, неколико месеци пошто је прихватио позив да учествује у пројекту.</p>
<p>Више од шест деценија фотографисао је Индију, њене становнике, ритуале, градове и друштвене промене. За <em>Календар Пирели</em> желео је да свој дугогодишњи поглед споји са савременим животом земље.</p>
<p>После његове смрти, пројекат је наставила ћерка Авани Раи, такође међународно призната фотографкиња. Вратила се на места на којима је отац некада фотографисао и старе снимке повезала са данашњим животом на истим улицама.</p>
<p>У старом Делхију то су пијаце цвећа, уски пролази, школе и људи на свакодневним пословима. У Мумбају, поред традиционалних рибарских насеља, на фотографијама су небодери, кровови нових зграда, свет моде и филма.</p>
<p><!--<box box-left 51945904 embed>--></p>
<p>Авани је за пројекат окупила велики број људи: становнике градова, младе, плесаче, извођаче, моделе и занатлије. Учествовали су и њена мајка и глумац Ранвир Синг.</p>
<p>„Мој отац је припадао улици”, рекла је Авани о одлуци да настави његову идеју на местима на којима је он стварао. Наслеђе, сматра, не значи понављати оно што је радила претходна генерација. Желела је да остане верна сопственом изразу, а да сачува очев поглед на људе и земљу.</p>
<p>„Прошлост ће увек постојати у садашњости. Она је свуда, у нијансама”, каже фотографкиња.</p>
<h3><strong>Фотографија као сведочанство времена</strong></h3>
<p>За Авани Раи фотографија је и начин да се забележе промене које се одвијају пред нашим очима. „Када се живот одвија управо испред ваших врата, имате одговорност да га документујете”, рекла је.</p>
<p>На питање о ограничавању доступности појединих фотографија и могућности да се одређени догађаји не виде у јавности, одговорила је да радије допушта да њене фотографије говоре уместо ње. Уметност је, сматра, увек повезана са политиком, јер начин на који посматрамо и приказујемо стварност никада није потпуно одвојен од света у којем живимо.</p>
<p>Сундсбо, у време када вештачка интелигенција све више улази у фотографију, инсистира на личном погледу и креативности. За њега је она алат, али не и замена за ауторски израз.</p>
<p>Календар за 2027. садржи 36 фотографија: 18 потписује Сундсбо, а других 18 припадају пројекту Рагуа и Авани Раи. Прве су пажљиво компоновани портрети девет жена, а друге документарне слике Индије снимљене на улицама.</p>
<p>Дакле једна земља са три фотографска погледа и две генерације. Овогодишње издање познатог календара сведочи о томе колико је различитих прича потребно да би се приближили сложености земље каква је Индија.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 24 Oct 2026 21:54:33 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6069233/pireli-kaledar-indija-tri-fotografa.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/24/19/22/419/5969534/thumbs/14198876/pireli_kalendar_w.jpg</url>
                    <title>Календар Пирели први пут у Индији: три фотографска погледа на земљу између традиције и будућности</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6069233/pireli-kaledar-indija-tri-fotografa.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/24/19/22/419/5969534/thumbs/14198876/pireli_kalendar_w.jpg</url>
                <title>Календар Пирели први пут у Индији: три фотографска погледа на земљу између традиције и будућности</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6069233/pireli-kaledar-indija-tri-fotografa.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Од тишине до слободног пада – необичан књижевни свет Ен Карсон</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065929/nobelovka-en-karson-poezija-zanrovi-prevod-na-srpski.html</link>
                <description>
                    Када је канадска песникиња и есејисткиња Ен Карсон проглашена овогодишњом добитницом Нобелове награде за књижевност, у образложењу Шведске академије стајало је између осталог да јој је награда додељена за одважно и инвентивно дело, које кроз разиграни дијалог са класичном традицијом ствара нове форме савремене књижевности.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/20/11/43/201/5951612/thumbs/14150746/Sequence_21_00_00_28_08_Still110.jpg" 
                         align="left" alt="Од тишине до слободног пада – необичан књижевни свет Ен Карсон" title="Од тишине до слободног пада – необичан књижевни свет Ен Карсон" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Када је секретарица шведске академије позвала да јој саопшти да је добила Нобелову награду за књижевност, Ен Карсон је успела да јој каже да је на Исланду, где слуша ветар.</p>
<p><!--<box box-left 51938674 video>--></p>
<p>Ништа чудно, у свом опусу бави се тишином и природом. Описујући личну тугу за братом у прозној песми <em>Срећан Божић од Хегела</em> лирски субјект који пати одлази у дубоки снег да посматра тишину.</p>
<p>„Ен Карсон од почетка руши границе жанрова, прави хибридне жанрове, и то не само у оквиру књижевности, него она руши границе између уметности. Већина њених књига су интермедијални пројекти. Она инсистира на перформансу. Користи оперу, користи плес...“, наводи Ален Бешић, уредник издавачке делатности КЦНС и „Поља“</p>
<p>Њена прва књига поезије одмах је овенчана наградом, а са првом књигом есеја <em>Ерос горко слатки</em>, коју ускоро код нас објављује „Сатурна" издаваштво, запањила је академску заједницу елементима белетристике, а читаоце поезије елементима есејистике у њој.</p>
<p>Позната је и по томе што руши традиционалне форме књиге.</p>
<p>„Па је тако, рецимо, направила књигу <em>Нокс</em> која је израђена у кутији у којој је два метра хартије испресавијане као хармоника, а у ствари је факсимил њене свеске у којој је она радила декупаж, лепила фотографије, писала, просипала чај…“, додаје Бешић.</p>
<p>Ен Карсон каже да читање може да буде слободног пада. Што ћемо за десетак дана бити у прилици и да видимо када „Поља“ објаве <em>Плутање</em>.</p>
<p>„Која се налазе у једној пластичној кутији и унутра је 22 свешчице, посебне, које нису повезане ни тематски, ни жанровски и које се могу читати различитим распоредом“, објашњава Ален Бешић.</p>
<p>Својим константним истраживањем нобеловка Ен Карсон показује нам шта књижевност уопште може да буде.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 22 Oct 2026 07:51:45 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065929/nobelovka-en-karson-poezija-zanrovi-prevod-na-srpski.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/20/11/43/201/5951612/thumbs/14150744/Sequence_21_00_00_28_08_Still110.jpg</url>
                    <title>Од тишине до слободног пада – необичан књижевни свет Ен Карсон</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065929/nobelovka-en-karson-poezija-zanrovi-prevod-na-srpski.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/20/11/43/201/5951612/thumbs/14150744/Sequence_21_00_00_28_08_Still110.jpg</url>
                <title>Од тишине до слободног пада – необичан књижевни свет Ен Карсон</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065929/nobelovka-en-karson-poezija-zanrovi-prevod-na-srpski.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Може ли уметност да спречи понављање зла – разговор са Лорданом Зафрановићем у Галерији 73</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065916/filozofski-performans-galerija-73-lordan-zafranovic.html</link>
                <description>
                    У оквиру програма „Филозофски перформанс&#034;, у Галерији 73 одржан је разговор са филмским редитељем Лорданом Зафрановићем. Програм је настао са циљем да филозофско промишљање измести из академских оквира и отвори га ка публици кроз живи дијалог. Овога пута тема разговора је био Зафрановићев филм „Златни рез &#039;42: Дјеца Козаре&#034;.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/20/11/59/645/5951594/thumbs/14150702/Sequence_21_00_01_06_03_Still103.jpg" 
                         align="left" alt="Може ли уметност да спречи понављање зла – разговор са Лорданом Зафрановићем у Галерији 73" title="Може ли уметност да спречи понављање зла – разговор са Лорданом Зафрановићем у Галерији 73" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>„Филозофски перформанс" је дугогодишња програмска трибина која је конципирана као спој филозофског промишљања, психологије, културе и свакодневних животних.</p>
<p><!--<box box-left 51938671 video>--></p>
<p>Овај пут кроз разговор са Лорданом Зафрановићем отвара питање о односу филма, историјског памћења и етике.</p>
<p>„Увјек је један интересантан сусрет који на неки начин, исказује неко поштовање према уметности. Према људима који се одричу одређених овоземаљских ствари, да би направили нека дјела која остају генерацијама које ће тек доћи. Одговорност је велика, и исто тако је одговорност према овој публици вечерас. Не знам ни сам шта, ни на који начин да им се обратим. То је увек велико питање. Свака публика је увек доста различита», напомиње Зафрановић</p>
<p>Златни рез '42: Дјеца Козаре је у јавности покренуо многобројне расправе: о начину приказивања зла, односу уметничке форме и историјске истине, али и о границама онога што слика може да пренесе.</p>
<p>„И Лордан је то подвукао, зашто је направио овај филм? Да се то зло не понови. И мислим да морамо преко уметности да прођемо неку катарзу и јако ми је жао што људи, у нашем окружењу, у Хрватској конкретно, нису у стању да прођу ту катарзу“, исиче организаторка и модераторка трибине, Тања Петровић Миљковић.</p>
<p>Можда се управо ту отвара најважније питање: да ли је довољно само памтити прошлост, како је разумети, тумачити и можда најважније шта смо из ње спремни да научимо.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 20 Oct 2026 17:07:58 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065916/filozofski-performans-galerija-73-lordan-zafranovic.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/20/11/59/645/5951594/thumbs/14150696/Sequence_21_00_01_06_03_Still103.jpg</url>
                    <title>Може ли уметност да спречи понављање зла – разговор са Лорданом Зафрановићем у Галерији 73</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065916/filozofski-performans-galerija-73-lordan-zafranovic.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/20/11/59/645/5951594/thumbs/14150696/Sequence_21_00_01_06_03_Still103.jpg</url>
                <title>Може ли уметност да спречи понављање зла – разговор са Лорданом Зафрановићем у Галерији 73</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6065916/filozofski-performans-galerija-73-lordan-zafranovic.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Повратак деведесетих: Носталгија за временом пре дигиталног доба</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6059906/digitalno-doba-nostalgija-izlozba-devedesete-epoha.html</link>
                <description>
                    Нова изложба у галерији „Тејт Бритен&#034; део је ширег културног препорода деведесетих година. Повратак музици, моди, уметности и популарној култури те деценије открива и чежњу за временом без паметних телефона, друштвених мрежа и стриминга.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/11/19/4/368/5917308/thumbs/14062494/izlozba_devedesete.jpg" 
                         align="left" alt="Повратак деведесетих: Носталгија за временом пре дигиталног доба" title="Повратак деведесетих: Носталгија за временом пре дигиталног доба" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Свака генерација замишља себе као културно напреднију од претходне и чуднију од оне која долази после ње, да парафразирамо Џорџа Орвела. Генерација „икс" није изузетак. „Чинило се да се нешто дешава“, пише Џарвис Кокер, фронтмен групе „Палп", у каталогу изложбе <em>Деведесете: уметност и мода</em>, која је ове недеље отворена у галерији „Тејт Бритен". „Нешто добро. Чинило се да неки чудни људи преузимају ствар у своје руке", написао је Кокер, а преноси <em>Гардијан</em>.</p>
<p>Изложба, чији је кустос Едвард Енинфул, бивши уредник британског издања часописа <em>Вог</em>, део је ширег културног повратка деведесетих.</p>
<h3><strong>Од бритпопа до телевизијских хитова</strong></h3>
<p>Песма <em>Wonderwall</em> групе „Оејзис" овог лета постала је незванична химна домаћина Светског првенства у фудбалу у Великој Британији, након што је прошлогодишња повратничка турнеја бенда распродата. И „Палп" је управо завршио светску турнеју.</p>
<p>Роман Ирвина Велша <em>Трејнспотинг</em> из 1993. године претворен је у мјузикл. Није изненађење ни то што је исто доживела љубавна прича <em>Један дан</em>, смештена у деведесете, која је нову публику стекла захваљујући „Нетфликсовој" серији из 2024. године.</p>
<p>Серија <em>Љубавна прича</em>, која у фикционализованом облику приказује трагичну везу Џона Ф. Кенедија Млађег и Керолајн Бесет, оборила је рекорде гледаности на стриминг платформама. Култна драма <em>Овај живот</em> сада је доступна на платформи<em> Би-Би-Си-</em>ја.</p>
<p><em>Вог</em> је деведесете описао као „деценију којој се мода најчешће враћа“.</p>
<p>А то није све. У сезони за 2027. годину, лондонски Национални театар најавио је две нове представе које славе „оптимизам“ деведесетих. Једна ће бити драматизација успона Џона Мејџора до места британског премијера, аутора Џејмса Грејема, док ће друга, коју потписује Моира Бафини, приказати догађаје који су претходили <em>Споразуму</em> <em>на Велики петак</em> из 1998. године, кључном за мировни процес у Северној Ирској.</p>
<h3><strong>Деценија оптимизма и културне слободе</strong></h3>
<p>Управо је тај осећај оптимизма, чини се, у основи данашњег препорода деведесетих. У периоду између пада Берлинског зида и рушења кула Светског трговинског центра у Њујорку, демократија, економија и креативност су цветале – барем за неке, пише <em>Гардијан</em>.</p>
<p><!--<box box-left 51924792 embed>-->Млади британски уметници, познати као Јанг Бритиш Артистс, и бритпоп поставили су Уједињено Краљевство на мапу савремене културе. Обични људи могли су да постану поп звезде, модни дизајнери и награђивани уметници. Фотографије из модних часописа уздигнуте су на ниво уметности, а Кејт Мос постала је лице епохе.</p>
<p>Одважна, младалачка и „стварна“ – таква је била културна слика Британије тог времена, позната под називом „Кул Британија“ (Cool Britannia).</p>
<p>Није зато чудно што је влада Нових лабуриста, након изборне победе 1997. године, брзо настојала да се повеже са овим културним таласом.</p>
<p>Гранџ естетика деведесетих често се тумачи као реакција на претераност осамдесетих, обележених политиком Маргарет Тачер. Ипак, како су показале прошлогодишње изложбе посвећене Лију Боверију и часопису <em>The Face</em>, омладинска контракултура развијала се већ током осамдесетих. Деведесетих је она постала део мејнстрима, наводи<em> Гардијан</em>.</p>
<h3><strong>Иза сјаја крила се и другачија стварност</strong></h3>
<p>Посматрана из данашње перспективе, „Кул Британија“ делује прилично усредсређено на Лондон и обележено елитизмом. Нити је живот био гламурозан за све.</p>
<p>Расизам, сида и сексизам чине важну позадину изложбе у „Тејт Бритену". Многе фотографије истражују шта је значило бити млада жена у времену када је слоган „моћ девојака“ (girl power) у креативним индустријама често био празна фраза.</p>
<p>Једно од најзначајнијих културних наслеђа тог периода јесте чињеница да уметнице које су тада стварале данас добијају велике самосталне изложбе. Међу њима је и овогодишња велика ретроспектива Трејси Емин у галерији „Тејт Модерн".</p>
<h3><strong>Носталгија за последњом деценијом аналогног доба</strong></h3>
<p>Овај повратак деведесетих, три деценије касније, не може се објаснити само такозваним „клатном носталгије“ – појавом да се култура циклично враћа естетици од пре тридесетак година, док утицајне личности попут Енинфула добијају прилику да поново обликују и представе сопствену прошлост.</p>
<p>Деведесете су биле последња деценија аналогног доба.</p>
<p>Носталгија за тим временом говори о чежњи за светом без паметних телефона, друштвених мрежа, селфија и стриминга. Људи су заједно гледали телевизију, слушали музику и плесали. За младе је то био период слободе, могућности и забаве.</p>
<p>Није тешко разумети зашто та слика привлачи генерацију „зед", која је одрастала у сасвим другачијем дигиталном окружењу.</p>
<p>Попут часописа који су некада настојали да ухвате дух свог времена, и тај свет је заувек нестао.</p>
<p>На прошлост се не осврћемо са бесом, већ са тугом.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 13 Oct 2026 14:16:01 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6059906/digitalno-doba-nostalgija-izlozba-devedesete-epoha.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/11/19/4/368/5917308/thumbs/14062488/izlozba_devedesete.jpg</url>
                    <title>Повратак деведесетих: Носталгија за временом пре дигиталног доба</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6059906/digitalno-doba-nostalgija-izlozba-devedesete-epoha.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/11/19/4/368/5917308/thumbs/14062488/izlozba_devedesete.jpg</url>
                <title>Повратак деведесетих: Носталгија за временом пре дигиталног доба</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6059906/digitalno-doba-nostalgija-izlozba-devedesete-epoha.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>„Мухарабијево око“ – роман о прошлости која не пролази и истини која отвара старе ране</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6058908/-romana-muharabijevo-oko-abdelatif-uld-abdalah.html</link>
                <description>
                    Гост Београда и Новог Сада, поводом романа „Мухарабијево око“, био је истакнути алжирски писац млађе генерације Абделатиф Улд Абдалах. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/9/16/20/523/5912660/thumbs/14048894/sve_00_02_35_23_Still131.jpg" 
                         align="left" alt="„Мухарабијево око“ – роман о прошлости која не пролази и истини која отвара старе ране" title="„Мухарабијево око“ – роман о прошлости која не пролази и истини која отвара старе ране" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Стављајући роман у оквир крими приче, у форми давања исказа полицији, Абделатиф Улд Абдалах инкорпорира је богато арапско књижевно и историјско наслеђе кроз свог главног јунака, притом непоузданог сведака, који је повратком у родно село са једном европском археолошком експедицијом дошао и по своја лична сећања и трауме. Јер прошлост је мера садашњости и јемство будућности. Без тога јуче човек постаје избеглица у времену које не поседује.</p>
<p><!--<box box-left 51922858 video>--></p>
<p>„Вахид Хамрас је покушао да пронађе себе у стварности. И зато му је било потребно да се врати у прошлост. Његова стварност је била врло тешка, као и његова прошлост. А копање по прошлости је још изазовније јер отвара ране које нису се још зацелиле“, наглашава алжирски писац Абделатиф Улд Абдалах.</p>
<p>У причању прича иследницима, попут Шехерезаде, главни јунак Вахид реконстурише превару археолошке експедиције, која је довела до скрнављења гробнице локалног свеца. И истовремено реконструише свој живот, шта се догодило пре него што је отишао из села.</p>
<p>Принуђен да отвори срце другима како би могао да разуме себе и истину, која у Алжиру није филозофско питање, већ оно у шта сви верују вођени снагом обичаја и традиције.</p>
<p>„Шехерезада док је причала своје приче желела је да спасе само свој живот. Хамрасово приповедање је имало за циљ да открије прошлост и да се суочи са садашњошћу. Шехерезада је на крају смекшала срце цара и спасила се. Мој јунак је жртвовао себе како би његово друштво преживело. Ја док сам писао овај роман, писао сам о читавом друштву које треба да се спасе“, додаје писац.</p>
<p>Кроз призму арапског ноара Абделатиф пише о склоности савременог човека да све обезвреди и његовој жељи да стигне право на циљ, губећи радост пута и лепоту живота, што је он пронашао Београду и у игрању шаха на Калемегдану.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 9 Oct 2026 21:32:41 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6058908/-romana-muharabijevo-oko-abdelatif-uld-abdalah.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/9/16/20/523/5912660/thumbs/14048888/sve_00_02_35_23_Still131.jpg</url>
                    <title>„Мухарабијево око“ – роман о прошлости која не пролази и истини која отвара старе ране</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6058908/-romana-muharabijevo-oko-abdelatif-uld-abdalah.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/9/16/20/523/5912660/thumbs/14048888/sve_00_02_35_23_Still131.jpg</url>
                <title>„Мухарабијево око“ – роман о прошлости која не пролази и истини која отвара старе ране</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6058908/-romana-muharabijevo-oko-abdelatif-uld-abdalah.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Ен Карсон, добитница Нобелове награде за књижевност, која је померила границе језика</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057936/nobelova-nagrada-2026-knjizevnost-en-karson.html</link>
                <description>
                    Више од четири деценије Ен Карсон тихо поново исцртава мапу савремене књижевности. Песникиња, преводитељка, класичарка, есејисткиња, перформанс уметница и визуелна уметница, створила је опус који одбија једноставне категоризације.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/8/20/3/370/5908379/thumbs/14036477/Nobelovka_En_Karson.jpg" 
                         align="left" alt="Ен Карсон, добитница Нобелове награде за књижевност, која је померила границе језика" title="Ен Карсон, добитница Нобелове награде за књижевност, која је померила границе језика" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Ипак, оно што је најупечатљивије код Карсон, добитнице Нобелове награде за књижевност за 2026. годину, није њена формална оригиналност, колико год она била изузетна. То је њена способност да само размишљање претвори у књижевни догађај, пише Лаура Јансен, професорка класичне и компаративне књижевности, Универзитет у Бристолу.</p>
<p>У време када се научни рад и креативно писање често посматрају као одвојене активности, Карсон је показала колико су они дубоко повезани. Њен рад подсећа нас да се мишљење и машта не надмећу једно с другим, већ се непрестано међусобно обогаћују. Резултат је опус који је истовремено интелектуално захтеван и креативно смео.</p>
<p>Карсон се без напора креће између античког и савременог света, не тако што брише историјске разлике, већ тако што у њима проналази своје место. У њеним рукама антика никада није ризница културног ауторитета нити складиште узорних текстова. Она је жив, нестабилан простор гласова, фрагмената, тишина и одсустава.</p>
<p>То је можда најочигледније у њеном односу према старогрчкој књижевности. Сапфа, Симонид, Софокле и Еурипид у делима Карсон не појављују се као предмети научне реконструкције. Они су саговорници.</p>
<p>Њихове речи прелазе векове како би осветлиле искуства која нам и даље измичу: жељу, тугу, чежњу, отуђеност и смртност. Карсонин дијалог са антиком показује да антички свет опстаје не зато што је сачуван, већ зато што и даље ствара нова значења.</p>
<p><!--<box box-left 51921088 media>--></p>
<p>Изнова и изнова, њено стваралаштво враћа се питањима удаљености. Између љубавника. Између језика. Између живих и мртвих. Између онога што се може сазнати и онога што мора остати недокучиво.</p>
<p>Жеља код Карсон ретко представља кретање ка поседовању; она је сусрет са одсуством. Њено писање задржава се у празнинама и међупросторима који обликују људско искуство, проналазећи у њима и бол и могућност. Мало је савремених аутора који су тако проницљиво писали о чежњи и њеним бројним облицима.</p>
<p>Та преокупација удаљеношћу нераздвојна је од њеног радикалног експериментисања са формом. Фрагментација, цитирање, прекиди и колаж постају начини промишљања сећања, жеље и губитка. Књиге попут <em>Ерос горко-слатки</em> (1986), <em>Аутобиографија црвеног</em>“ (1998), <em>Лепота мужа</em> (2001), <em>Нокс</em> (2010) и <em>Флоут</em> (2016) непрестано доводе у питање очекивања читалаца о томе шта песма, есеј, превод или књига могу бити.</p>
<p>Ипак, формалне иновације Карсон никада не делују као иновације саме ради себе. Оне произлазе из захтева тема којима се бави. Форма никада није украс; она је истраживање.</p>
<p><!--<box box-left 51921134 media>--></p>
<h3><strong>Утицај Ен Карсон</strong></h3>
<p>Оно што Ен Карсон издваја од многих њених савременика јесте спој интелектуалне смелости и емоционалне уздржаности. Језику, књижевности и људском искуству приступа са необичном одважношћу – али њен рад истовремено обележава дубока усредсређеност на одсуство, неизвесност и оно што се не може у потпуности изрећи.</p>
<p>Духовито, понекад поражавајуће и готово увек непредвидиво, њено писање захтева много од читалаца, али ту пажњу награђује ретким интензитетом. Читаоци, док читају Карсон, имају осећај да прате аутора који открива нове могућности унутар језика, а да је истовремено болно свестан његових ограничења.</p>
<p>Утицај стваралаштва Карсон већ се види код млађе генерације писаца и научника који се слободно крећу између критике, превођења, поезије и креативне прозе. Многи су научили из њеног примера да ове активности не морају бити раздвојене.</p>
<p>Оно што је Карсон оставила за собом није метод који треба опонашати, већ осећај интелектуалне слободе: спремност на експериментисање, прихватање неизвесности и поверење у то да строго промишљање само по себи може постати чин књижевног стваралаштва.</p>
<p>Нобелова награда често је одавала признање писцима који проширују наше разумевање онога што књижевност може бити. Ен Карсон несумњиво припада том кругу. Њен опус променио је однос између поезије и научног рада, антике и модерног доба, мишљења и осећања.</p>
<p>Још важније, показала је безбројним читаоцима да књижевност остаје један од најмоћнијих начина да се сусретнемо са оним што је удаљено, тешко и другачије.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 8 Oct 2026 21:11:31 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057936/nobelova-nagrada-2026-knjizevnost-en-karson.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/8/20/3/370/5908379/thumbs/14036471/Nobelovka_En_Karson.jpg</url>
                    <title>Ен Карсон, добитница Нобелове награде за књижевност, која је померила границе језика</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057936/nobelova-nagrada-2026-knjizevnost-en-karson.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/8/20/3/370/5908379/thumbs/14036471/Nobelovka_En_Karson.jpg</url>
                <title>Ен Карсон, добитница Нобелове награде за књижевност, која је померила границе језика</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057936/nobelova-nagrada-2026-knjizevnost-en-karson.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Кејт Милет у Бечу: Уметност као песма тужбалица</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057782/mumok-bec-kejt-milet-instalacija.html</link>
                <description>
                    Изложба „Коначно дело“ у бечком Музеју модерне уметности/МУМОК испитује театралне и драмске аспекте савремене уметности. Централно место припада свестраној америчкој ауторки Кејт Милет и њеној истоименој инсталацији из 1972, у оригиналу &#034;Terminal Piece&#034;. Инсталација је настала из емотивне потребе уметнице да изађе на крај са посебно бруталним убиством над тинејџерком Силвијом Лајкенс 1965 у Индианополису. Изложба је отворена до средине фебруара идуће године.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/8/16/20/703/5907551/thumbs/14034347/mumok_zgrada_ext.jpg" 
                         align="left" alt="Кејт Милет у Бечу: Уметност као песма тужбалица" title="Кејт Милет у Бечу: Уметност као песма тужбалица" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Прва аквизиција нове директорке бечког МУМОК-а, Немице Фатиме Хелберг, је инсталација „Коначно дело“. Реч је о просторно захтевном делу које заузима читав горњи спрат зграде.</p>
<p>Иза гвоздене ограде два дуга реда столица, на једној седи манекен/лутка у људској велични. Ова у Бечу носи црте ауторке Кејт Милет. Изворно је то било лице младе Американке Силвије Лајкенс, којој је дело и посвећено.</p>
<p><!--<box box-left 51920760 embed>--></p>
<p>„Кад сам овог лета преузела МУМОК, провела сам доста времена у 'дружењу' са збирком. МУМОК-ова колекција обухвата дванаест и по хиљада радова насталих у последњих сто година. Знала сам шта ми је циљ, визуелно представити карактер уметности као човековог сензибилног сапутника који на раменима носи морал друштва. Кад са тако опсежним фундусом планирате изложбу тог типа, потребно је једно дело, упечатљиво, смислено и шокантно, које ће активирати читаву поставку преко емотивног регистра. Инсталација 'Terminal Piece' испуњава ту потребу, јер је рођена из осећаја изолације и страха, спремности да се истина изговори или поднесе“, каже у изјави за РТС, Фатима Хелберг. </p>
<p><!--<box box-left 51920750 media>--></p>
<p>У резултату, на пет нивоа показује се четристо дела близу једне стотине аутора. Ту су Јозеф Бајс, Марсел Бродхарс, Лучо Фонтана, Ребека Хорн, Сол Левит, Брус Науман, Микеланђело Пистолето, Сигмар Полке, Арнулф Раинер, Роберт Раушенберг, Сај Томбли, Франц Вест, Хајмо Цоберниг, да споменемо само неке.</p>
<p>Поставка је идејно компактан, емотивно непријатан визуелни дискурс, који се посетиоцу отвара кроз централни „терминални“ објекат, инсталацију Кејт Милет.</p>
<h3><strong>Силвијино детињство</strong></h3>
<p>Силвија Лајкенс (Sylvia Likens) је рођена 1949, у породици која је радила у циркусу, путовала с циркусом, наступала на сајмовима забаве. У америчком сленгу се тај друштвени слој зове "carnie people“. Деца Лајкенсових, а фамилија их је са Силвијом имала петоро, била су запуштена, гладна и без родитељске бриге.</p>
<p><!--<box box-left 51920754 media>--></p>
<p>У јулу 1965, преко низа случајности, Силвија и њена млађа сестра Џени су се нашле у кући Гертруде Банишевски, рођене Ван Фосан, американке холандског порекла. Гертруда је имала седморо властите деце из три службена и једног дивљег брака. Све везе су завршавале у насилним обрачунима, очеви нису плаћали алиментације, Гертруда није имала ни сталан посао, ни професију.</p>
<p>Лајкенсову децу је прихватила као хранитељка, за 80 долара на месец. Чим је, а то је било брзо, престао да стиже договорени новац, „хранитељка“ је почела да физички злоставља две девојке, практично девојчице, 16 и 15 година. Обе је тукла, али је била посебно фиксирана на Силвију, коју је затворила у подрум.</p>
<p>Од августа 1965, до коначног убиства крајем октобра, Силвија је била изложена страховитом мучењу и иживљавању. Њено убијање, физичко и ментално, трајало је пуна два и по месеца. Био је то тимски рад, у коме су поред Гертруде суделовали старији син и ћерка, плус двојица момака из суседства, осим Гертруде сви малолетни. Укупно пет особа, и Џени шеста једног тренутка, истина под претњом убиства на лицу места.</p>
<p>На суђењу починитељима детаљно је описано шта се догађало у подруму ужаса у Индианополису. Гертруде и ћерка су добиле доживотну у првој инстанци, син и момци из комшилука две до двадесет година.</p>
<h3><strong>Кејт Милет и инсталација бола</strong></h3>
<p>Америчку уметницу и активисткињу Кејт Милет (Kate Millett) рођену 1934 у Минесоти, умрлу 2017. у Паризу, европска публика пре свега познаје као рану теоретичарку и књижевницу феминизма. Њена докторска дисертација <em>Сексуална политика</em> из 1970. спада у стандардна дела женског ослобађања.</p>
<p><!--<box box-left 51920756 media>--></p>
<p>Феминизам је у међувремену обезвређен актуелном воук-културом, јер су жене сада у ситуацији да се ослобађају од мушкараца који тврде да су жене. </p>
<p>Свеједно, Милет је са том књигом оставила класик феминизма.</p>
<p>Случај убиства Силвије Лајкенс је Милетову оставио у шоку. Практично сазнање да су људи уопште способни за тако нешто, гурнуло је у емотивну изолацију. Треба додати да се Гетруда на суђењу понашала театрално, као несхваћена мајка и хранитељка којој отимају децу. Никад се није покајала за учињено. Помилована је после двадесет година затвора.</p>
<p>Милетова је најпре направила инсталацију која се сада показује у МУМОК-у, а седам година касније, 1979, написала и књигу <em>Подрум: медитације о жртви (The Basement: Meditation on a Human Sacrifice).</em></p>
<p><em><!--<box box-left 51920766 embed>--></em></p>
<h3><strong>Изложба као црква</strong></h3>
<p>Визуелно поставка у МУМОК-у комбинује драматичну инсценацију и <em>white cube</em> – белу хладну галеријску коцку. Ту су полиптих <em>Црни мед</em> аустријске фотографкиње Биргит Јиргенсен, такозвана рањена платна француског енформелисте Жана Фотријеа, монументалне дрвене скулптуре Пољакиње Магдалене Абакановић, лирске асемблаже Луиса Гудмана, Американца рођеног у Азербејџану.</p>
<p>Нико од споменутих не живе више. До њих као и до уметности уопште улази се – кроз цркву.</p>
<p>Поставка нема дизајнера, него сценографа. То је Ана Виброк, позната и вишеструко награђивана позоришна сценографкиња из Немачке. </p>
<p><!--<box box-left 51920768 media>--></p>
<p>„По мом схватању, до уметности се долази преко сакралних терминала. Улаз у њу треба да води кроз нешто што је као црква. Зато смо се у приземљу одлучили за инсенацију црквеног ентеријера. Ако инсталација Милетове активира поставку, инсталација цркве у приземљу је откључава. На други поглед, виде се преломи који мењају перцепцију сакралног. Наша црква нема олтар, исечена је према апсиди, из мобилне сакристије допире куцкање. Инспирација долази из цркве у Витенбергу, оне на чијим вратима је Лутер пре пет векова закуцао својих 95 теза“, објашњава Ана Виброк у интервјуу за РТС.</p>
<p>Фатима Хелберг шири причу о „цркви“ као прологу који посетиоца води у пет чинова поставке.</p>
<p>„Ова изложба је као бина, где постоје просценијум, дубина, бекстејџ, реквизити. Кад уметност посматрате кроз доживљај, онда схватате колико је повезана са вером. Уметност поседује моћ и енергију, због чега улази у простор сакралног. Постоје моменти у вери без којих уметности не би било. Не би постојала, да не додирује исте теме, исте емоције као и религија“, наглашава Хелбергова.</p>
<h3><strong>Уметност говори, људи ћуте</strong></h3>
<p>Уметничка дела стоје у дијалошком односу. Та реченица се данас чује на практично свим изложбама европских музеја, да објекти уметности комуницирају једни с другима, разговарају, међусобно размењују информације, равнодушни према људима. Рекло би се да је то мода времена, али и многа више – добро је да барем неко разговара.</p>
<p>Свакако се исплати посетити ову изложбу плавих, белих и мрачних соба, у којима се смењују декори готичке цркве и југендстил болнице.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 8 Oct 2026 16:45:56 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057782/mumok-bec-kejt-milet-instalacija.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/8/16/20/703/5907551/thumbs/14034341/mumok_zgrada_ext.jpg</url>
                    <title>Кејт Милет у Бечу: Уметност као песма тужбалица</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057782/mumok-bec-kejt-milet-instalacija.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/8/16/20/703/5907551/thumbs/14034341/mumok_zgrada_ext.jpg</url>
                <title>Кејт Милет у Бечу: Уметност као песма тужбалица</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057782/mumok-bec-kejt-milet-instalacija.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Ко ће добити Нобела за књижевност – вечити фаворити, кладионице и тајне Шведске академије</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057107/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-ko-je-kandidat-za-2026.html</link>
                <description>
                    Нобелова награда за књижевност биће додељена 8. октобра. Ко би могао да буде лауреат најутицајнијег светског књижевног признања. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/7/16/41/95/5903692/thumbs/14023236/nobelova_medalja_za_knjizevnost.jpg" 
                         align="left" alt="Ко ће добити Нобела за књижевност – вечити фаворити, кладионице и тајне Шведске академије" title="Ко ће добити Нобела за књижевност – вечити фаворити, кладионице и тајне Шведске академије" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Кладионице су одавно објавиле своје фаворите. Тренутно се најбоље котира кинеска авагардна ауторка Кан Шуе, стабилно друго место је Харукија Муракамија, на трећем је аустралијски писац особењак Џерард Марнејн.</p>
<p><!--<box box-left 51919138 video>--></p>
<p>Али, немојмо се заваравати. Званично <strong><a href="/magazin/kultura/nesto-drugo/6056946/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-kako-se-bira.html" target="_blank" rel="noopener">не постоји категорија „кандидат за Нобелову награду”</a></strong>. Шведска академија не објављује номинације, а евиденција о њима остаје деценијама недоступна. Као што су деценијама присутне спекулације да ли је узвишени идеал нарушен политиком и предрасудама.</p>
<p>„Мислим да то нарушавање иде из два смера. Један је терен политичке коректности, који свакако једно време влада. А други је некаква накнадна ауторизација одлуке, или накнадни однос према тој одлуци“, сматра књижевни критичар Петар Арбутина.</p>
<p>„Исто тако важна улога друштвеног ангажмана писаца. Од писаца се очекује да буду активни у сфери, макар постколонијалних или деколонијалних студија, у сфери феминизма, екологије...“, напомиње проф. др Владислава Гордић Петковић.</p>
<p>О неким великим књижевним именима као потенцијалним добитницима већ се годинама спекулише. Добро упућени кажу да је њихов избор упитан јер искуство показује да Шведска академија избегава ауторе који већ имају статус поп звезде.</p>
<p>„Неко ко би Руждију, који потпуно заслужује ту награду, дао ту награду, он би, рецимо, вероватно индуковао једну кризу која би произашла из те одлуке“, наводи Арбутина.</p>
<p>„Свакако биће занимљиво видети да ли ће можда у први план ући Томас Пинчон, вечити фаворит, који је пак протеклих две или три године постао изузетно актуелан зато што се полако обистињује све оно о чему је писао. Теорије завере, општи надзор, општа контрола...“ каже професорка Гордић Петковић.</p>
<p>Да ли ће бити изненађења или ће неко од дугогодишњих фаворита добити ово најважније светско признање, знаћемо сутра у 13 сати када се отворе врата Шведске академије.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 7 Oct 2026 16:31:07 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057107/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-ko-je-kandidat-za-2026.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/7/16/41/95/5903692/thumbs/14023240/nobelova_medalja_za_knjizevnost.jpg</url>
                    <title>Ко ће добити Нобела за књижевност – вечити фаворити, кладионице и тајне Шведске академије</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057107/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-ko-je-kandidat-za-2026.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/7/16/41/95/5903692/thumbs/14023240/nobelova_medalja_za_knjizevnost.jpg</url>
                <title>Ко ће добити Нобела за књижевност – вечити фаворити, кладионице и тајне Шведске академије</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6057107/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-ko-je-kandidat-za-2026.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Како се бира добитник Нобелове награде за књижевност – тајни процес који траје годину дана</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6056946/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-kako-se-bira.html</link>
                <description>
                    Ко ће ове године добити Нобелову награду за књижевност биће познато у четвртак, 8. октобра, када ће Шведска академија у Стокхолму објавити име лауреата. Иза неколико минута колико траје званично саопштење крије се процес који траје готово читаву годину, а имена свих номинованих кандидата остају тајна пуних 50 година.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/7/14/34/737/5902961/thumbs/14022856/13572039.jpg" 
                         align="left" alt="Како се бира добитник Нобелове награде за књижевност – тајни процес који траје годину дана" title="Како се бира добитник Нобелове награде за књижевност – тајни процес који траје годину дана" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p class="isSelectedEnd">У четвртак у 13 часова по средњоевропском летњем времену, нова стална секретарка Шведске академије Ингрид Карлберг изаћи ће пред новинаре у Стокхолму и саопштити име добитника Нобелове награде за књижевност за 2026. годину.</p>
<p class="isSelectedEnd">Тиме ће бити завршен процес који је почео готово годину дана раније. Иако се Нобелова награда често доживљава као признање чији избор зависи од неколико људи иза затворених врата, процедура је прилично прецизно утврђена.</p>
<p class="isSelectedEnd"><!--<box box-left 51919159 media>--></p>
<p class="isSelectedEnd">За избор лауреата задужена је Шведска академија, институција која има 18 чланова и чији је задатак, између осталог, да чува и развија шведски језик и књижевност. Алфред Нобел је управо Академији поверио избор добитника Нобелове награде за књижевност.</p>
<p class="isSelectedEnd">Процес номинација почиње претходне године. Нобелов комитет Академије шаље позиве за предлагање кандидата стотинама људи и институција широм света.</p>
<p class="isSelectedEnd">Међу њима су професори књижевности и лингвистике, чланови академија, ранији добитници Нобелове награде за књижевност и представници релевантних књижевних удружења. Сам кандидат не може да се пријави за награду.</p>
<p class="isSelectedEnd">Сваке године стигне око 300 номинација, а међу њима може бити и више стотина различитих имена. Нобелов комитет потом почиње да сужава избор.</p>
<p class="isSelectedEnd">На пролеће се формира ужи избор, који се током наредних месеци додатно смањује. Академија током лета проучава дела кандидата и разговара о њима, а коначна одлука доноси се у октобру.</p>
<h3><strong>Шта заправо одлучује</strong></h3>
<p class="isSelectedEnd">Ту Нобел постаје много мање егзактна институција.</p>
<p class="isSelectedEnd">Алфред Нобел је у тестаменту навео да награду треба да добије аутор који је у књижевности створио „најизврсније дело у идеалистичком правцу“. Формулација је довољно широка да Академији остави велики простор за тумачење.</p>
<p class="isSelectedEnd">Данас се, осим књижевне вредности, посматрају и ширина и утицај целокупног опуса аутора, као и његова способност да превазиђе границе сопствене културе.</p>
<p class="isSelectedEnd"><!--<box box-left 51918977 media>-->Превод на велике светске језике може бити важан показатељ међународног утицаја. Књижевне награде попут Међународног Букера, Сервантесове или Бихнерове такође могу да допринесу видљивости неког аутора, али ниједна од њих није формални услов за Нобелову награду.</p>
<h3><strong>Зашто не знамо ко је био номинован</strong></h3>
<p class="isSelectedEnd">Једна од највећих тајни Нобелове награде јесте управо списак кандидата.</p>
<p class="isSelectedEnd">Шведска академија имена номинованих чува 50 година. Тек тада јавност може да сазна ко је био предлаган и колико пута.</p>
<p class="isSelectedEnd">Архива зато открива и колико дуго поједини аутори могу да чекају на признање. Британска књижевница Дорис Лесинг, која је Нобелову награду добила 2007. године, први пут је била номинована чак 35 година раније.</p>
<p class="isSelectedEnd">Због тога се данас често говори о фаворитима, али нико ван Академије не може са сигурношћу да зна ко се заиста налази у завршном избору.</p>
<h3><strong>Нема ограничења на књижевни жанр</strong></h3>
<p class="isSelectedEnd">Нобелова награда није резервисана за романописце.</p>
<p class="isSelectedEnd">Добитници су били песници, драмски писци, прозни аутори, али и књижевници чији опус тешко може да се сврста у један жанр. Године 2016. награду је добио Боб Дилан за стваралаштво које је Академија оценила као поезију изражену кроз његову музичку форму.</p>
<p class="isSelectedEnd"><!--<box box-left 51919066 media>-->Године 2015. лауреаткиња је била белоруска књижевница Светлана Алексijeвич, позната по документарној прози заснованој на сведочењима људи.</p>
<p class="isSelectedEnd">Избор, дакле, не зависи од форме колико од процене да је одређени аутор оставио изузетан траг у књижевности.</p>
<h3><strong>Када се сазнаје ко је био у трци</strong></h3>
<p class="isSelectedEnd">Не сутра, нити следеће године.</p>
<p class="isSelectedEnd">За имена кандидата из 2026. мораћемо да чекамо до 2076. године.</p>
<p class="isSelectedEnd">До тада ће јавност имати само нагађања, прогнозе и листе фаворита. Овогодишње кладионичарске и медијске процене посебно издвајају кинеску књижевницу Кан Сјуе, као и неколико већ познатих светских аутора, али коначна одлука остаје у рукама Шведске академије.</p>
<p>Управо је то један од разлога због којих објављивање Нобелове награде за књижевност сваке године има посебну тежину: неколико минута у Стокхолму представља завршетак процеса о којем ће се потпуни детаљи знати тек пола века касније<img src="https://logs1279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=rts.rs::Volltexte::rts.rs_Volltexte_JS&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x5=rts.rs_Volltexte_JS&x6=1&x8=ser-VEU-Volltexte-JavaScript-rts.rs-dwde&x10=rts.rs::Volltexte" alt="" width="1" height="1" />.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 7 Oct 2026 16:35:02 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6056946/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-kako-se-bira.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/7/14/34/737/5902961/thumbs/14022862/13572039.jpg</url>
                    <title>Како се бира добитник Нобелове награде за књижевност – тајни процес који траје годину дана</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6056946/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-kako-se-bira.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/7/14/34/737/5902961/thumbs/14022862/13572039.jpg</url>
                <title>Како се бира добитник Нобелове награде за књижевност – тајни процес који траје годину дана</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6056946/nobelova-nagrada-za-knjizevnost-kako-se-bira.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Бечки аеродром: Уметност на хоризонту</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6053866/becki-aerodrom-umetnost-vip-salon.html</link>
                <description>
                    Савремена уметност чини јако много да се демократизује, да се, сликовито речено, спусти у народ. Бирају се запуштени простори за излагање, галерије презентирају у недовршеном стилу, нуде дела за сваки џеп. Али испод такве праксе, елитна суштина уметности остала је недирнута. Поставка у ВИП-терминалу на Бечком аеродрому експлоатише дупли карактер уметности као средства истовремене дистинкције и једнакости. Изложба показује десет аустријских сликара са регионалним и ширим референцама. Кустоскиња је Естер Атар.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/9/4/13/0/133/5889858/thumbs/13986762/bec-vip-terminal.jpg" 
                         align="left" alt="Бечки аеродром: Уметност на хоризонту" title="Бечки аеродром: Уметност на хоризонту" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Кад се посетилац нађе на изложби у аеродромском ВИП-хангару, оном за веома важне особе/<em>very important person</em>, једна ствар одмах упада у очи. Нигде линија која раздваја уметничка дела од институције која их показује није тако јасна као у овом случају.</p>
<p>Бечки ВИП-терминал слави две деценије постојања са изложбом чији је циљ да истакне ексклузивност простора. С друге стране, изабрани аутори, махом рођени седамдесетих и осамдесетих година, стварају уметност блиску темама људске егзистенције и друштвене инклузије. Резултат је атрактивна мешавина луксузног и егзистенцијалног.</p>
<p>ВИП-терминал, или ВИП-хангар, чиме се истиче његова архитектура индустријског и контејнерског постројења, налази се на рубу Бечког аеродрома, километрима даље од централне зграде, тамо где почиње слетна стаза. То је још једино место са кога се може посматрати слетање и полетање авиона, нешто што је у ранијим фазама ваздушног саобраћај било нормално, док аеродроми нису постали градови за себе.</p>
<p>Да би се видела изложба „Између неба и хоризонта“ није потребно бити ВИП-гост, али је неопходно мало труда – најавити се, пронаћи аеродромски аутобус који вози у заштићена поља, прихватити осећај излолације од свакодневице.</p>
<p><!--<box box-left 51913561 media>--></p>
<p>Све ауторе тематски повезује доживљај флуидног простора, форми које се показују и нестају на хоризонту, између неба и земље. То је уметност која израста из доживљаја транзита као поетског међупростора.</p>
<p>За читаоце РТС-овог Сајта бирамо четворо аутора.</p>
<h3><strong>Стилианос: Геометрија крунице</strong></h3>
<p>Стилианос Шихо је рођен у Бечу 1977. Мама је Гркиња, одатле име које је добио по старохришћанском свецу Стилијану, заштитнику деце. Стилианос ствара у великим форматима, прожетим фигурама и линијама у густом поретку које производе доживљај орнаменталног. Овде је заступљен са три монументална рада у мешовитим техникама, цртеж и угаљ, акрил и уље.</p>
<p><!--<box box-left 51912164 media>--></p>
<p>Његове фигуре се увек боре да се ослободе из геометријских форми кружница и овала, одакле провирују и нестају, дословце обриси хуманог у транзиту. Карактеришу их неприродно крупне, продорне очи. То је још једна карактеристика Стилианосових парцијалних фигура, да их ставља у позицију моћи према посматрачу.</p>
<p>Посматрач постаје посматран, чиме уметник додирује теме контроле, надгледања и изручености непознатом дигиталном демиургу у савременом добу.</p>
<h3><strong>Јеремиа: Пејзажи уништеног света</strong></h3>
<p>Јеремија Алтман је рођен у Бечу 1989. Он је у правом смислу путник, свеједно да ли у духу или у стварности.</p>
<p>Јеремија посећује пределе где је живот постао немогућ, објекте који су некад имали намену, као напуштене фабрике, урушене градске квартове, угрожена станишта. Из таквих утисака рађа се уметност која бележи атмосферу пропасти антропоцене.</p>
<p><!--<box box-left 51912148 media>--></p>
<p>Његова уља на платну показују у хиперреалистичком маниру стварне локације измењене кроз страх. Страх да се ближи тренутак када више неће остати ништа од човековог света. То су апокалиптични <em>Побеснели Макс</em> пејзажи, где светлост, сенка и перспектива вуку поглед посматрача у дубину, док покушава да негде, иза индустријског крша, открије знаке живота.</p>
<p>На сву срећу, прецизност у његовом цртежу нема намеру да комуницира очај, већ хумор. Сам каже да је такве пејзаже први пут видео као дете, у стриповима у којима се чека неки херој да спаси човечанство.</p>
<h3><strong>Бернард: Човек који нестаје</strong></h3>
<p>Бернард Амерер је рођен 1978. у Бечу. И он слика напуштена места, али то нису апокалиптични индустријски пејзажи, већ прави, они у којима је природа одбранила примат и преживела људску небригу.</p>
<p>Његова платна су лирска сведочанства о шуми, води и планинама, о лепоти једне несхваћене и незаслужене планете. Човечанство је нестало из таквих композиција, али и то чини поетику Амерерових слика, није нестао човек.</p>
<p><!--<box box-left 51912151 media>--></p>
<p>То су пејзажи који траже време и вољу. Пажљивији поглед ће увек открити обрисе људске фигуре која се стапа с природним околишом. Човек је и даље присутан, али само као јединка, не више као колектив и група. Појам транзита, који је идеја водиља читаве изложбе, читљив је у сенци, линији и обрисима тела. Тема је репетитивна, човек који је нашао начина да коегзистира са природом, али је то сазнање платио губитком друштвености и прогреса.</p>
<p>Резултат таквог приступа фигуралности је парадоксалан. Уместо тужбалице над проблематичним ефектима друштвености, посматрач доживљава Амерерова платна као оду индивидуалности.</p>
<h3><strong>Бјанка: Ренесансни колорити</strong></h3>
<p>Бјанка Регл је рођена 1980. у Линцу, живи у Пекингу, некад у Бечу. Док досада споменути аутори стварају платна пуна тескобе која прати егзситенцију људске врсте, Регл за тему узима лепоту објекта и момента.</p>
<p>Њене слике спајају фигурално са апстрактним, у намери да у први план ставе лепоту површине ствари. Тиме се евоцирају представници холандске школе, као Габриел Метсу, Герард Терборх или Јоханес Вермер, кад су сликали сатен, свилу и брокате. Код Бјанке не блистају богати штофови, већ друга врста сјајних површина – воће насликано у истом маниру, као скупоценост.</p>
<p><!--<box box-left 51912166 media>--></p>
<p>Свој пикторални програм је Регл развила из специфичне технике, <em>alla prima</em>, мокро-на-мокро.</p>
<p>Ради се брзо, слика се завршава у кратком времену, пре него што се боје осуше. Нема поправљања, нема интервенција, у првом плану стоји спонтанитет. То је техника велике експресивне моћи, коју су користили Франс Халс, Едуард Мане, у модерно доба Алекс Кац и Дејвид Хокни, у српском сликарству Надежда Петровић и Сава Шумановић.</p>
<p>Изложба је отворена до краја марта идуће године. Вреди је погледати, успут и њен перформативни део, слетање авиона.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 4 Oct 2026 13:32:43 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6053866/becki-aerodrom-umetnost-vip-salon.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/4/13/0/133/5889858/thumbs/13986768/bec-vip-terminal.jpg</url>
                    <title>Бечки аеродром: Уметност на хоризонту</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6053866/becki-aerodrom-umetnost-vip-salon.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/9/4/13/0/133/5889858/thumbs/13986768/bec-vip-terminal.jpg</url>
                <title>Бечки аеродром: Уметност на хоризонту</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6053866/becki-aerodrom-umetnost-vip-salon.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Дилан Дог – четири деценије једног од најпознатијих стрип јунака </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6049516/dilan-dog-40-godina-strip-junak-ticijano-sklavi.html</link>
                <description>
                    Био је 26. септембар 1986. када се на италијанским киосцима појавио први број стрипа „Дилан Дог&#034;, под насловом „Зора живих мртваца&#034;. На насловној страни мушкарац у фармеркама, црвеној кошуљи и црној јакни пролази кроз гробље пуно зомбија, који није личио на класичног јунака италијанског стрипа. И управо у томе је била новина.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/8/26/21/44/952/5862912/thumbs/13916364/dilan-dog-w.jpg" 
                         align="left" alt="Дилан Дог – четири деценије једног од најпознатијих стрип јунака " title="Дилан Дог – четири деценије једног од најпознатијих стрип јунака " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>У Италији су киосци тада били важан део свакодневице, место где се куповало све, од новина и сличица до најновијих бројева омиљених стрипова. Стрип је тада био део популарне културе, а не производ намењен уском, специфичном кругу купаца, какав је данас у великој мери постао.</p>
<p><em>Дилан Дог</em> је успео да преживи све те промене и даље је, четрдесет година касније, други најпродаванији Бонелијев стрип у Италији, одмах иза дуговечног <em>Текса Вилера</em>. Од једног стрипа временом је настао читав универзум, филмови, друштвене игре, колекционарске карте, видео-игре, а последњих неколико година ради се и на телевизијској серији.</p>
<h3><strong>Детектив који није личио на детектива</strong></h3>
<p>Тицијано Склави, аутор <em>Дилана Дога</em>, хтео је да уведе хорор у италијански популарни стрип, али и да кроз њега прича о стварним проблемима. Одрастао је уз Едгара Алана Поа, научну фантастику, хорор филмове, класичну музику и енигматику, а неке идеје које ће касније обележити <em>Дилана Дога</em> раније је испробавао у другим Бонелијевим серијалима, међу којима су <em>Мистер Но</em> и <em>Кери трапер</em>.</p>
<p>Главни јунак живи у Лондону. Некада је радио у Скотланд Јарду, а онда је постао приватни детектив специјализован за паранормалне случајеве. Име му је спој два књижевна извора: велшког песника Дилана Томаса и романа<em> Дог, син од...</em> америчког писца Микија Спилејна. Његов изглед осмислио је цртач Клаудио Вила, инспирисан британским глумцем Рупертом Еверетом.</p>
<p><!--<box box-left 51902352 media>--></p>
<p>Занимљиво је да ће баш Еверет неколико година касније играти главну улогу у филму <em>О смрти љубави</em> (<em>Dellamorte dellamore</em>), снимљеном према роману Тицијана Склавија. Главни јунак тог филма, Франческо Деламорте, чувар је гробља који живи повучено од света, и изгледом и карактером подсећа на Дилана Дога; сам Склави је касније рекао да је Деламорте заправо био нека врста прототипа за Дилана.</p>
<p>Но права новина није била само у изгледу. Дилан Дог је био супротност класичном детективу: није циничан ни разочаран човек који све гледа са дистанце, већ емпатичан, љубазан, помало неспретан, често без пара и склон да се заљубљује на први поглед. Не пије, не пуши, вегетаријанац је, и оно најбитније, особу коју истражује не сматра аутоматски кривом. Тиме је Склави заправо окренуо наглавачке један од најпознатијих стереотипа ноар и хард-боилед књижевности.</p>
<p>Уз њега су и препознатљиви сапутници: Гручо, помоћник и двојник америчког комичара Груча Маркса, који сваку ситуацију дочекује шалом, и инспектор Блок, полицајац Скотланд Јарда који представља много традиционалнији део тог света. Њихове реплике одавно су део идентитета серијала: Дилан узвикује „Јуда плесачу", док Блок скоро увек наглашава колико је удаљен од савременог света реченицом „То нисам радио од...".</p>
<p><!--<box box-left 51902405 media>--></p>
<h3><strong>Ромеро, Карпентер и хорор који говори о стварности</strong></h3>
<p>Већ први број, <em>Зора живих мртваца</em>, јасно је показивао одакле долазе инспирације: наслов и атмосфера били су директна посвета Џорџу Ромеру и његовом филму <em>Ноћ живих мртваца</em>. Склави је био велики љубитељ хорора, а инспирисали су га и Џон Карпентер, Сем Рејми и Дејвид Кроненберг. Али стрип није само преписивао њихове филмове: цитирао их је, мењао, мешао са популарном културом и користио као полазну тачку за сасвим другачије приче.</p>
<p>За Склавија хорор никад није био само начин да се читалац уплаши, већ средство да се говори о стварности. Чудовишта, зомбији, духови и уклете куће постајали су метафоре за усамљеност, страх, маргинализацију, насиље, љубав. Зато неке од најпознатијих прича из серијала и нису нужно најстрашније: у <em>Сећањима невидљивог</em> прича почиње низом убистава проститутки на периферији Лондона, а на крају се претвара у причу о љубави и усамљености; <em>Џони Фрик</em> говори о пријатељству Дилана Дога и глувонемог тинејџера. Хорор је ту често само површина, а испод ње се крију приче о људима.</p>
<p><!--<box box-left 51902384 media>--></p>
<h3><strong>Успех који се ширио усменим путем</strong></h3>
<p>Када се <em>Дилан Дог</em> појавио, није било друштвених мрежа, Јутјуба ни алгоритама који би нешто учинили виралним за пар сати. Успех се ширио углавном од уста до уста. Директор издавачке куће Серђо Бонели Едиторе, Микеле Мазијеро, каже да је појављивање <em>Дилана Дога</em> било прави потрес за италијански серијски стрип. По његовим речима, Склави је успео да популарним учини „антијунака са хиљаду идиосинкразија и нијанси губитника", у коме је читава једна генерација крајем осамдесетих пронашла некога с ким је могла да се идентификује.</p>
<p>Оно што је овај стрип додатно издвајало од осталих из тог периода јесте однос према женским ликовима: нису биле пука декорација, већ су Моргана, Марина Кимбол и Бри Данијелс биле међу најважнијим ликовима читавог серијала. Баш то је помогло да стрип привуче врло разнолику публику: љубитеље хорора и филма, оне који су тражили љубавне приче, али и оне којима су биле довољне Гручове шале.</p>
<h3><strong>Првих 100 бројева и стварање мита</strong></h3>
<p>Тицијано Склави је био главни сценариста првих сто бројева, али није радио сам. Уз њега су писали Клаудио Кјароти, Луиђи Мињако и Ђузепе Ферандино, док су цртачи попут Корада Роија, Ђампијера Казертана и Клаудија Виле, заједно са Анђелом Станом, обликовали визуелни идентитет који је постао препознатљив широм Италије.</p>
<p><!--<box box-left 51902372 embed>--></p>
<p>Баш из тог периода потиче и један од највећих митова везаних за серијал „првих сто бројева". Највернији читаоци често сматрају да је то било златно доба <em>Дилана Дога</em>. Садашња уредница Барбара Баралди каже да је тај период постао готово посебан феномен унутар заједнице обожавалаца: „У заједници Дилана Дога 'првих сто бројева' су стална тема, готово су постали нека врста заједничке интерне шале или општепознатог феномена пре интернета."</p>
<h3><strong>Четири уредника за четири деценије</strong></h3>
<p>Барбара Баралди је уредница серијала од 2023. и тек је четврта особа у историји стрипа која је имала ту улогу. Њен дан почиње избором прича: сценаристи јој прво шаљу такозване синопсисе, кратке приказе приче са почетком, разрадом и крајем. „У мом идеалном свету имају три реда", каже она, мада у стварности знају да буду и по шест страница.</p>
<p>Предлога има много, јер је „Бонели“ једна од ретких издавачких кућа на свету где сценаристи могу да живе од рада на серијалима, па је сарадња на једном од њихових најпознатијих наслова веома тражена. Кад се синопсис прихвати, креће дуг процес: пише се сценарио, бира цртач, прати реализација целог албума, који у случају <em>Дилана Дога</em> броји 94 табле.</p>
<p><!--<box box-left 51902425 embed>--></p>
<p>Од одобрења приче до њеног појављивања на киоску обично прође око годину дана, мада понекад треба реаговати брже, нарочито ако се прича ослања на нешто актуелно што би за годину дана могло да изгуби на значају. Насловне стране морају бити готове око три месеца раније, јер се унапред најављују читаоцима кроз часопис <em>Привју.</em></p>
<p>Поред редовне месечне серије, ту су и посебна издања: годишњи <em>Специјал Дилана Дога</em> и <em>Color Festa</em>, који излази четири пута годишње и доноси експерименталније приче у боји.</p>
<h3><strong>Како се данас чува лик који је постао икона</strong></h3>
<p>Баралди је и сама ауторка сценарија: са <em>Диланом Догом</em> сарађује од 2012, мада јој откако је постала уредница остаје много мање времена за сопствене приче. „Од понедељка до петка мој посао је потпуно посвећен раду других, а своје сценарије пишем викендом. То је мисија са пуним радним временом, седам дана у недељи", каже.</p>
<p>Један од највећих изазова је како мењати лик који је већ икона, а да не изгуби оно због чега га читаоци воле. Пре Баралди, серијал је десет година водио Роберто Рекиони, који је увео нове противнике, неке старе ликове гурнуо у други план и почео да развија приче које се протежу кроз више бројева. Део публике је то прихватио, али највернијим читаоцима је то теже пало.</p>
<p>Баралди је кренула другим путем, вратила је нешто од атмосфере Склавиових прича, али без потпуног ослањања на носталгију, и од аутора тражи да не користе стално исте, старе ликове, него да смишљају нове. Циљ јој је, каже, да избегне „јефтин фан сервис". Истовремено покушава да лик приближи савременом тренутку: један од примера је трилогија посвећена вештачкој интелигенцији, која се бави њеним могућностима, али и ризицима.</p>
<p><!--<box box-left 51902450 media>--></p>
<h3><strong>Од хорор филмова до интернет митологије</strong></h3>
<p>Некада су сценаристи идеје најчешће црпели из нових хорор филмова, а данас имају много шири избор: филмови, серије, романи, интернет, друштвене мреже, <em>creepypasta</em> приче, феномени попут "backrooms" могу подједнако постати извор инспирације.</p>
<p>За Баралди је та количина садржаја и изазов и предност: „То је благослов", каже, додајући да сценаристи данас могу да гледају и читају више него икад, а њихова „стална едукација" подразумева одлазак у биоскоп, праћење серија, читање новина и романа разних жанрова.</p>
<p>Ипак, постоји граница коју не треба прећи: инспирација не сме да постане копирање. <em>Дилан Дог</em> је од првог броја био пун цитата, али Склаvи је познате мотиве увек користио да их преокрене и да им да ново значење. У специјалном издању <em>Кућа изгубљених људи</em>, рецимо, кућа која на први поглед изгледа као уклето место на крају се испостави као једино здраво место у читавом полуделом селу.</p>
<p>То је принцип „покажи, не објашњавај": емоцију или идеју не треба изговорити, него показати кроз слике и ситуације, а управо то, сматра Баралди, раде најбоље хорор приче. Џорџ Ромеро је, на пример, тржни центар користио као метафору потрошачког друштва, а и савремени хорор често говори о насиљу, моћи, усамљености и друштвеним страховима, иако наизглед прича о чудовиштима, духовима или непознатим световима.</p>
<h3><strong>Четрдесет година касније</strong></h3>
<p>Када се 26. септембра 1986. појавио на италијанским киосцима, <em>Дилан Дог</em> је био детектив у црвеној кошуљи и црној јакни који пролази кроз гробље пуно живих мртваца. Данас свет стрипа изгледа потпуно другачије, киосци су нестали са многих улица, тржиште је мање, публика расута на хиљаду различитих садржаја, а стрип се бори за пажњу са филмовима, серијама, видео-играма и друштвеним мрежама.</p>
<p>Али <em>Дилан Дог</em> је и даље ту. Можда баш зато што његова највећа снага никада није била само у томе да уплаши читаоца. Он се плаши, заљубљује, греши, остаје без пара, везан је за људе и животиње и покушава да разуме чак и оне против којих треба да се бори. У свету пуном чудовишта, он је остао, пре свега, човек. И можда је баш то разлог зашто, четири деценије касније, и даље проналази нове читаоце.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 27 Sep 2026 06:00:13 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6049516/dilan-dog-40-godina-strip-junak-ticijano-sklavi.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/8/26/21/44/952/5862912/thumbs/13916358/dilan-dog-w.jpg</url>
                    <title>Дилан Дог – четири деценије једног од најпознатијих стрип јунака </title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6049516/dilan-dog-40-godina-strip-junak-ticijano-sklavi.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/8/26/21/44/952/5862912/thumbs/13916358/dilan-dog-w.jpg</url>
                <title>Дилан Дог – четири деценије једног од најпознатијих стрип јунака </title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6049516/dilan-dog-40-godina-strip-junak-ticijano-sklavi.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Од железничке ложионице до простора 21. века – београдски пројекат у трци за светску награду</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6048767/od-zeleznicke-lozionice-do-prostora-21-veka--beogradski-projekat-u-trci-za-svetsku-nagradu.html</link>
                <description>
                    Више од једног века била је део железничке историје Београда, а данас је простор културе, креативности и нових технологија. Некадашња Ложионица добила је потпуно нову намену, али су у њеној обнови сачувани трагови времена и индустријског наслеђа. Сада је номинована и за престижну међународну награду за дизајн, у конкуренцији више од 4.300 пројеката из 91 земље. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/8/25/18/31/707/5859954/thumbs/13908168/Sequence_21_00_01_53_04_Still085.jpg" 
                         align="left" alt="Од железничке ложионице до простора 21. века – београдски пројекат у трци за светску награду" title="Од железничке ложионице до простора 21. века – београдски пројекат у трци за светску награду" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Некадашња зграда железничке ложионице, стара стотину година, реконструисана је, а намена јој је промењена. Номинована је за награду <em>Дизiн Авардс 2026 (Dezeen Awards)</em>. Ложионица је одабрана у категорији 'Миксед-јуз' пројеката (Mixed-use project), у конкуренцији више од 4.300 пријава из 91 земље света.</p>
<p><!--<box box-left 51900775 video>--></p>
<p>„Ложионица је ушла баш због тога што је врло необична, јединствена, што је испунила најтежи задатак, а то је да се обнови простор који је био намењен нечему сасвим другом пре 100 година, а да сада служи нечему што је прилагођено 21. веку и да му удахнемо један потпуно нови живот, а поштујући и славећи оно због чега је овај простор иницијално и настао. Јер кроз бројне мале детаље подсећамо на то што је наслеђе овог простора и максималног га кроз то поштујемо“, објашњава Ана Илић, директорка Ложионице.</p>
<p>Процес трансформације је дуг, захтеван, али и инспиративан за тим који ради на њему. Награде су, кажу, резултат заједничког рада и свих препрека на које су наилазили у том процесу.</p>
<p>„Простор Ложионица је сам по себи нудио велике квалитете које смо желели да задржимо, зато нисмо преграђивали простор него смо оставили оне велике висине ритам бетонских стубова, оригиналне пропорције простора и убацили смо унутра ту жуту левитирајућу галерију да заправо додатно нагласимо оно што је ново у односу на карактер зграде каква је она била“, наводи Анђела Карабашевић Суџум, коауторка архитектонско-урбанистичког решења комплекса Ложионица.</p>
<p>Трансформација простора Ложионице и даље траје. Ускоро ће њена круна бити отварање водоторња.</p>
<p>„Први пут икада наши грађани, али и туристи и посетиоци моћи ће да уђу у водоторањ, који се налази уз саму Газелу и такође је 100 година стар и да виде како он изнутра изгледа и да ту добију опет то ново искуство у виду инверзивних дигиталних изложби, у којима ће сигурно уживати“, најављује Ана Илић.</p>
<p>О најбољим пројектима одлучује међународни жири састављен од највећих имена савремене архитектуре, а добитници ће бити проглашени 16. новембра.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 25 Sep 2026 18:38:25 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6048767/od-zeleznicke-lozionice-do-prostora-21-veka--beogradski-projekat-u-trci-za-svetsku-nagradu.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/8/25/18/31/707/5859954/thumbs/13908162/Sequence_21_00_01_53_04_Still085.jpg</url>
                    <title>Од железничке ложионице до простора 21. века – београдски пројекат у трци за светску награду</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6048767/od-zeleznicke-lozionice-do-prostora-21-veka--beogradski-projekat-u-trci-za-svetsku-nagradu.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/8/25/18/31/707/5859954/thumbs/13908162/Sequence_21_00_01_53_04_Still085.jpg</url>
                <title>Од железничке ложионице до простора 21. века – београдски пројекат у трци за светску награду</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6048767/od-zeleznicke-lozionice-do-prostora-21-veka--beogradski-projekat-u-trci-za-svetsku-nagradu.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>„Војцек“ у Народном позоришту у Бечу: Како спречити фемицид</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6044803/narodno-pozoriste-bec-predstava-vojcek-femicid.html</link>
                <description>
                    Драма Георга Бихнера „Војцек“ из 1836 спада у класике немачког и европског театра. Док су се ранија тумачења текста фокусирала на нељудски карактер раног, или било ког капитализма, савремена читања у центар стављају проблем насиља над женама. Од идеолошког става „како зауставити капитализам“ стигло се до законске платформе „како спречити фемицид“. Све улоге игра прослављени глумац Самуил Стојанов, добитник Нестроја, највише аустријске позоришне награде. Бечки „Војцек“ је у тему унео активну компоненту преодгајања и тиме једну скромну продукцију промовисао у прворазредну политичку дилему.  
                    <![CDATA[
                    <img src="http://rts.rs/upload//media/2026/8/20/15/55/173/5836000/thumbs/13848892/vojcek.jpg" 
                         align="left" alt="„Војцек“ у Народном позоришту у Бечу: Како спречити фемицид" title="„Војцек“ у Народном позоришту у Бечу: Како спречити фемицид" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p>Шта позориште хоће, сме и може у савременом друштву? Да ли губи или добија тиме што напушта уметност моралног огледала, мимезиса и катарзе, да би се профилисало као директан политички фактор?</p>
<p>Доста представа у последње време демонстрира промене које су захватиле драмску уметност. Позоришне сцене су све активније на тој непредвидљивој траси, која их можда води дотле да се региструју као политичке партије, или профилишу у помоћна законодавна тела. Све је то позориште истина могло и до сада, промена је у томе да му више није потребан изговор уметност да то и постигне.</p>
<p>Смелост којом је немачка редитељка Мехтилд Харнишмахер (р. 1991, Минхен) приступила једном скоро двеста година старом тексту није драмске, већ педагошке природе.</p>
<p>Структурно, она је <em>Војцека</em> срезала на перформанс двоје извођача, глумца Самуила Стојанова и перкусионисткиње Катарине Ернст. Њен <em>Војцек</em> се игра као монодрама с ритам секцијом.</p>
<p>Технички је то и легитимно и релативно лако, јер је <em>Војцек</em> као тесто. Бихнер (1813 –1837) је умро са 24 године, остављајући иза себе само фрагменте онога што је хтео да каже. Са <em>Војцеком</em> се може све, то је велики разлог његове непрекинуте популарности на позоришним сценама.</p>
<p>Прича је трагична. Сиромашни војник Војцек доживљава константна понижења, увреде и омаловажавања у свим социјалним контактима. Код свог претпостављеног Капетана ради као слуга. Код Доктора је заморац за опасне медицинске експерименте. Све то да би издржавао своју малу породицу, невенчану супругу Мари и њихову бебу.</p>
<p><!--<box box-left 51891521 media>--></p>
<p>Кад „Тамбурмајор“/први добош војног оркестра, заведе његову Мари, Војцек доживи слом. Нема пара за револвер, па купи нож и њиме убије Мари. Не Капетана, Доктора или Мајора војне капеле, оне који су му отели људскост, већ јадну Мари која није издржала безизлаз сиромаштва.</p>
<p>Колико год је прича отворена, увек се знало како завршава: Војцек мора да убије своју жену, јер је то Бихнерова поента, довољно јасна чак и из фрагментарне природе текста. Брутални капитализам и ригидна класна подела су уништили људскост у војнику Војцеку. Из масе понижених и увређених регрутују се монструми, што Војцек, као војник, и буквално доказује.</p>
<h3><strong>Зашто баш Мари?</strong></h3>
<p>Та социјална димензија Бихнеровог комада је временом склизнула у други план. Правичност, једнакост, право на достојанствени живот такође. У првом плану је данас питање зашто је Војцек једини излаз из ситуације видео у насиљу над својом женом? Посебно због тога што Мари није убијена у нехату. Напротив, она је жртва убиства с предумишљајем. Војцек планира њену смрт, бира оружје, гледа које му је класно и финансијски доступно.</p>
<p><!--<box box-left 51891523 media>--></p>
<p>Одједном, Војцек више није жртва система, онако како су га радо виделе некадашње сцене у комунизму, између осталог и у Југославији. Сада је сурови починилац фемицида, представник препознатљиве криминалне форме у којој се мушкарци за све поразе наплаћују тако што врше освету над својим партнеркама.</p>
<p>Таква трансформација у читању Бихнеровог <em>Војцека</em> највише дугује сензибилитету епохе. Пре се веровало да друштво рађа монструме, сад се дошло до тога да се, морално гледано, не може изблендати одговорност јединке за почињени злочин. У случају фемицида, злочина који има многе карактеристике заразе и епидемије, не може се изблендати одговорност мушке јединке.</p>
<h3><strong>Зашто баш позориште?</strong></h3>
<p>У верзији која је прошлог петка (18.9.) славила премијеру у бечком Народном позоришту, напушта се и та друга, модерна интерпретација. Глумац Стојанов у одсутном моменту напросто престаје да глуми и почиње да чита законску регулацију фемицида. Почиње да апелује, педагошки наступа и моли „токсичну мушкост“ у сали да се уздржи од насиља над женама.</p>
<p>У сцени кад се појави нож, он лебди у ваздуху као мач у Магбетовом сну, а Војцек на сцени одједном постаје Стојанов испред сцене. Сада не више глумац, он обичним гласом, након оних шест које је променио на сцени, каже: „<em>Нема овде убиства – могли смо да вам га дамо, али нећемо.“</em></p>
<p>Сад је питање, да ли таква директност има исту функцију и у театру и у животу? Аутори и редитељи су и раније рушили такозвани „четврти зид“, онај који у илузији стоји између бине и гледалишта, стварајући привид да глумци не виде публику. Брехт је био посебно добар у рушењу „четвртог зида“, увлачио је гледаоце у комад, подизао драмску интеракцију.</p>
<p><!--<box box-left 51891534 media>--></p>
<p>Оно што су показали Стојанов као Војцек и Харнишмахер као редитељка не спада у тај поступак рушења „четвртог зида“, већ је нова категорија у савеменом театру. Стојанов не игра, већ митингује, саветује и апелује, и то у сувопарном акту де-драматизације позоришта. Театар постаје емисија вести.</p>
<p>Да ли је улога драмске уметности да сценски покаже како је страшно убијати жене, или да наставничко-педагошки изговори како не треба убијати жене? Колико оних који иду у позориште туче жене?</p>
<p>И прве критике у медијима делују збуњено пред таквом дилемом. Представа је ношена невероватном енергијом, док се једног тренутка не претвори у митинг на терену. Ако неко каже да је такав епилог разочаравајући, да ли то значи да је дошао у позориште да види како Војцек још једном убија жену? Ако се гледалац пожали да се бина и реалност поништавају као материја и анти-материја, да ли то значи да је за фемицид?</p>
<p>Метода технички највише личи на ону коју је Чарли Чаплин применио у последњим минутима свог <em>Великог диктатора</em> (1940), кад главни лик пробије оквире филмске илузије и проговори морално-дидактички.</p>
<p>Иако је тада изнео врло добру аргументацију, Чаплин није зауставио Други светски рат. Ни позориште не може да заустави фемициде, али стриктни закони и санкције могу.</p>
<p>Позориште без позоришта, то је нешто сасвим ново у позоришту.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 20 Sep 2026 16:09:19 +0200</pubDate>
                <category>Нешто друго</category>
                    
                <guid>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6044803/narodno-pozoriste-bec-predstava-vojcek-femicid.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://rts.rs/upload//media/2026/8/20/15/55/173/5836000/thumbs/13848887/vojcek.jpg</url>
                    <title>„Војцек“ у Народном позоришту у Бечу: Како спречити фемицид</title>
                    <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6044803/narodno-pozoriste-bec-predstava-vojcek-femicid.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://rts.rs/upload//media/2026/8/20/15/55/173/5836000/thumbs/13848887/vojcek.jpg</url>
                <title>„Војцек“ у Народном позоришту у Бечу: Како спречити фемицид</title>
                <link>http://rts.rs/magazin/kultura/nesto-drugo/6044803/narodno-pozoriste-bec-predstava-vojcek-femicid.html</link>
                </image>
            </item>
        
    </channel>
</rss>

