„То је наша класика, једина и права, како би то рекао Васко Попа или то је први песник човечанства. Несумњиво да је веома важна. Вук је рекао да управо наше народне песме чувају негдашње битије и име Српско“, истиче др Бошко Сувајџић професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Народни певач није био само извођач, већ и стваралац. Свако извођење могло је бити другачије, прилагођено публици и тренутку.

„Можемо говорити несумљиво о песничким индивидуалностима. Али те се индивидуалности остварују у оквиру колективног схватања народне поезије као уметности која у ствари комуницира са колективом и у том смислу не можемо говорити о ауторским. Феномен ауторства је веома значајан, али је другачији него када је реч о такозваној писаној књижевности. Али несумљиво да су то снажне песничке и певачке индивидуалности као што су Тешан Подруговић, Филип Вишињић, Старац Милија, као што је Слепа из Гргуреваца, Слепа Живана и слично“, додаје професор.

Међу тим снажним песничким индивидуалностима посебно се издваја Филип Вишњић.

„Што се тиче ауторства певача ту је можда најзначајнији Филип Вишњић јер је најмања дистанца између онога о чему пева Вишњић. Он учествује у Првом српском устанку, учествује у тим догађајима, он пева у Лозници док траје битка, он храбри устанике и без обзира што нема те дистанце. Песме као што су Почетак буне против Дахија, као што је Бој на Мишару, Бој на Чокешини, На салашу, ипак улазе у поетику усменог спевавања“, напомиње проф. др Сувајџић.

Велику улогу у разумевању народне књижевности имао је реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић, који је систематизовао и класификовао народне песме.

„Вук је, то је прва подела, песме поделио на основу њихове тематике, али и на основу тога ко их и како изводи. Касније је мушке песме назвао јуначким песмама. У Малој простонародној пјеснарици из 1814. године он је издвојио песме које се, како он каже, познатим мужеским, сербским гласом уз гусле певају и у себи се као неке повијести одржавају. Оне се певају ради свог разговора. Не само ко их изводи, да ли мушкарци или жене, него и њихова тематика, на који начин се изводе и у ком контексту се изводе и на крају која им је функција“, објашњава професор.

Иако су настајале друге класификације, Вукова подела остала је темељ проучавања народне књижевности. Почетком 19. века обилазио је крајеве и записивао песме које су до тада живеле само у усменој традицији.

„За нас је веома важна теорија формуле Алберта Лорда, односно Пери и Лордова теорија формуле, Лордова књига Певач прича у којој се управо акценат ставља на начин како настаје песма, на процес настајања а не на готову творевину. Дакле, превентивна цензура средине, о којој говоре Јакопсон и Богатиријов, то је тај ментални процес, та комуникација, та радост препознавања између извођача и публике. Јер публика неће прихватити нешто што није у њеном хоризонту очекивања и неће је даље традирати“, напомиње проф. др Бошко Сувајџић.

Захваљујући Вуковом раду и народним певачима, усмена традиција постала је део књижевног наслеђа које и данас проучавамо.

Три дана касније, 10. јуна, старац умире у болници за сиротињу „Санта Креу“. Тек тада градом одјекује вест: Барселона је изгубила свог највећег генија – Антонија Гаудија. Сахрањен је неколико дана пред 74. рођендан, у крипти Саграде фамилије, у самом срцу свог животног дела. Испратила га је цела Барселона чије је лице трајно обликовао.

Његова дела, у којима се спајају природа, симболика и дубока вера, и данас фасцинирају милионе.

Визионар и ексцентрични чудак

Антони Гауди, рођен 25. јуна 1852. године у Реусу на југу Каталоније у Шпанији, рано је развио архитектонски израз који је далеко иза себе оставио историјске узоре.

Његова стваралачка енергија била је огромна: истовремено је радио на стамбеним зградама, сакралним објектима и урбанистичким пројектима. Стварао је просторе у којима статика, орнаментика и симболика чине јединство. Његов стил се сврстава у каталонски модернизам, варијанту сецесије која занатство, уметност и симболичко обликовање стапа у свеобухватно уметничко дело.

Фасаде које се извијају попут таласа, стубови који се гранају као шумско дрвеће и кровови који подсећају на змајева леђа – Гауди је у свему тражио законе природе, верујући да они пружају најбоља решења за статику и естетику.

Као млади архитекта, Гауди је у Барселони био познат као прави денди. Уживао је у луксузу, носио скупоцена одела кројена по мери, неговао браду са посебном пажњом, јео у најбољим ресторанима и кретао се у високим круговима.

Гуељ – пријатељ и мецена

У то време 1878. случајно је упознао Еусебија Гуеља индустријалца са истанчаним осећајем за уметност. Било је то једно од најплодоноснијих пријатељстава и покровитељстава у историји. Из овог односа између наручиоца и архитекте развило се дубоко узајамно дивљење и Гаудију омогућило да развије свој пуни уметнички потенцијал.

Радикална трансформација и окретање дубокој вери, скромности и изолацији наступили су тек касније, првенствено подстакнути трагедијама – смрћу његове мајке, брата и сестре, и пријатеља Гуеља – али и потпуном опчињеношћу послом на Сагради фамилији.

Јавност је још за његова живота била оштро подељена. За једне је био визионарски иноватор, за друге ексцентрични чудак. Његов пустињачки живот, игнорисање друштвених норми и радикално нови визуелни језик доносили су му критике и подсмех.

Савремене карикатуре су његове куће понекад приказивале као гротескне грађевине или кулисе из бајки.

Упркос свему, овај вечити нежења остао је непоколебљив, проналазећи ослонац у својој вери. Данас је чак седам његових грађевина уврштено на Унескову листу светске баштине.

Саграда фамилија: „Библија у камену“

Ниједна грађевина не представља оличење Гаудијеве визије као славна базилика Саграда фамилија, његово последње и најзначајније дело.

Гауди је цркву замислио као „Библију у камену“. Њени торњеви, портали и скулптуре говоре о Христовом рођењу, страдању и васкрсењу. Од 18 планираних торњева, до скоро је била завршена тек половина, а од 2016. силуета Барселоне почела је убрзано да се мења подизањем великих торњева посвећених Богородици, еванђелистима и Исусу Христу.

Управо ове, 2026. године, историја исписује нове странице. Главни торањ Исуса Христа (Torre de Jesucristo) биће свечано отворен тачно на стогодишњицу архитектине смрти, 10. јуна. Са укупном висином од 172,5 метара – укључујући и 17 метара висок крст на врху у који се може ући – овај торањ је од сада највиши црквени торањ на свету, свргнувши са трона катедралу у немачком Улму (162 метра).

Папа Лав XIV ће 10. јуна свечано благословити торањ, а планирано је да крст тежак око 100 тона, израђен у Немачкој, увече по први пут засветли изнад Каталоније. Занимљиво је да овај торањ, по изричитој жељи самог Гаудија, намерно не надвисује оближње брдо Монжуик (173 метра). Архитекта је сматрао да људско дело никада не сме да „надмаши природна дела која је створио Бог“.

Импозантна грађевина данас расте у јединственој мешавини новокаталонске неоготике, сецесије и модерне, а њени делови су од 2005. на листи Унеска. Папа Бенедикт XVI освештао је објекат 2010. А потпуни завршетак целокупног храма планиран је за тридесете године овог века, вероватно када се наврши 200 година од почетка градње.

Буџет од око 25 милиона евра годишње данас се у потпуности покрива од улазница око четири милиона посетилаца који сваке године дођу да сведоче овом чуду.

Каса Батљо: Анатомија мита и органска естетика

Да Гаудијев стил измиче свакој уобичајеној класификацији, најбоље показује Каса Батљо у срцу Барселоне. Таласаста фасада, светлуцави керамички мозаици и кров налик змају одликују овај архитектонски драгуљ.

У унутрашњости зграде, органска линија се наставља без иједног равног зида. Таванице, прозори и степенице се претапају једни у друге, стварајући утисак да се крећете кроз живо тело рибе или змаја. У поткровљу овај принцип постаје посебно очигледан: параболични лукови носе кров, а често се пореде са кичмом или рибљом кости.

Ипак, Каса Батљо није само естетска фантазија; она је и тријумф инжењеринга. Систем вентилације био је необично модеран за то време – циркулација ваздуха и регулација температуре биле су прецизно планиране како би просторије биле функционално оптималне.

Поглед у будућност и Светски конгрес

Ова година у Барселони је проглашена за Гаудијеву годину. Поред стогодишњице смрти и отварања монументалног торња, град крајем месеца постаје и епицентар светске архитектуре. Од 28. јуна до 2. јула одржаће се Светски конгрес архитеката (UIA), који ће окупити преко 10.000 стручњака, урбаниста и више од 250 светских предавача.

Кроз стотине панела и радионица, они ће расправљати о одрживој градњи, климатским променама и решавању стамбених криза – темама које би и самог Гаудија, који је у природи видео одрживо решење за све проблеме, сигурно дубоко занимале.

Век након што је тихо отишао, Антони Гауди – за кога од 2000. године тече и процес беатификације (проглашења за блаженог) – живљи је него икада. Његова вера, преточена у камен, и даље стоји као вечни мост између природе, људске маште и Божије криве линије.

Паралелна интернационална слава у Сједињеним државама, Великој Британији, Белгији и Холандији спречила је нацисте да је пошаљу у конц-логор, на чему су радили од преузимања власти, али се нису усудили. Убити Кете Колвиц, која је практично била мртва од смрти сина 1914. на белгијском фронту, то је нацистима била превелика цена, а корист никакава.

Након 1945, уметнички статус Колвицове је наставио да расте. У графичким кабинетима у Берлину, Дрездену, Лос Анђелесу, Стразбуру њене експресивно снажне, технички комплексне и иновативне графике уживају статус драгоцености.

На изложбама по европским и америчким музејима њене „кугле бола“, бронзане скулптуре у којима се мајке свијају око деце штитећи их или оплакујући, имају посебно место, некад посебну собу.

У Шинкеловој Новој стражи у Берлину, данас главном немачком споменику у знак сећања на жртве нацизма, стоји Пиета Кете Колвиц. То је копија њене бронзе из 1937, не као мала пластика од 38 сантиметара у оригиналу, већ изливена у монументалним димензијама од 1,6 метара.

Зашто је онда око Колвицове створена фама најпознатије заборављене уметнице у Европи?

Статус, слава и популарност

Више фактора је у игри.

Статус Кете Колвиц у образовним институцијама и историји уметности је неоспоран, номинална слава такође. Али широка популарност је нешто друго, а за то је опус Кете Колвиц преинтелектуалан, повремено преемотиван, и сигурно одређен тиме да је за главну изражајну форму изабрала графику, науштрб визуелно атрактивнијих уметничких медија.

На све то, њен пример показује да антиратна уметност увек остаје отворена за касније интерпретације, чак до доместикације и релативизације рата. Њена бронза Мајке са мртвим сином у берлинској Новој стражи стоји у објекту који су власти уједињене Немачке 1993. посветиле не само жртвама нацизма, него свим жртвама Првог и Другог светској рата, као и жртвама свих тоталитарних режима, као оног у ДДР-у. Теоретски, то је онда и вермахтовац који је стрељао у Крагујевцу, ако је рецимо после пао на Источном фронту.

После деведесетих година је у пракси дошло је до идеолошког нивелирања жртава, чега нема у опусу Кете Колвиц. Њена антиратна критика је јасно дефинисана као критика пруског и немачког милитаризма. Други европски народи немају ту врсту милитаризма, да би имали и ту врсту антимилитаризма.

Име и дело Кете Колвиц данас представљају споменик посебне врсте у три ствари. У унапређењу графичке уметности, у апсолутном пацифизму, и у мајчинском болу. Родитељском болу наравно, али фигурално тематизованом кроз патњу мајки.

Графике Кете Колвиц: Експерименти без премца

Кете Колвиц, рођена Шмит, рано је изабрала графику и цртеж за своје главне медије. Сликари који би се у време belle epoque одрицали сликарства боје, монументалности и еротике, већ су себи везивали руке. Како жене у Пруској нису могле на академију, њени почеци су у приватним часовима са локалним сликарима. Први учитељ јој је био графичар из Кенигсберга Рудолф Мајер. Он је научио ономе што је знао, бакропису.

Иако је после у Минхену, Берлину, Паризу и Фиренци надокнађивала академско знање, у графици је, са изузетком бакрописа, остала самоука. Раскошно самоука. Неуморно је експериментисала са техникама дубоке, равне и високе штампе, изазивајући скандале резултатима, једнако као својим политичким уверењима.

Да откријемо унапред, Кете Колвиц је била комунисткиња.

Проблем у уметничким и академским круговима није било то што се Колвицова научила да исправно користи графичке технике. Проблем је био тај да их је она користила све одједном. Мешала их је све некад у једном једином делу. Потписи испод њених графика, као оних које стоје у музеју у Келну, или у монографијама, гласе: Бакропис, бакрорез и акватинта са литографијом у три боје, бакропис, vernis mou, шмиргл са цртежом у тушу и графиту, или reservage, креда, литографија с пером, шпахтлом, длетом и кинеском иглом.

Највећи скандал, који је истовремено био и почетак њене светске славе, била је Жена с наранџом, дело описано као „комбинован лист акватинте, резерважа и бакрореза, литографија две боје, обрађено угљем и пренето на папир за упијање“.

На високу штампу, то јест дрворез је Колвицова прешла после Првог светског рата, кад је неуморно радила на сликама свог млађег сина Петра, оног који је погинуо у Белгији као немачки војник освајач. Технике с металном матрицом су се по њој показале недовољним. Дрво је било одговарајуће.

Тешко је у томе не препознати атавизам из доба готичке уметности. Тада је дрво као материјал цењено због својства да у аналогији представља живот. Дрвена скулптура људске фигуре била је на пола пута да буде живо људско тело. Да ли су средњевековни људи то заиста веровали, тешко је рећи, али је сигурно да су разумели утешну моћ метафоре дрво = живот.

За поређење, Дирерова Четири јахача апокалипсе су дрворез, Меланхолија је бакрорез.

Прускиња у комунизму

Пре него што је постала пацифисткиња, Кете је била комунисткиња, онда је до краја живота била и једно и друго.

Породично, није било много смисла за њен комунизам. Долазила је из добростојеће породице. Удала се млада, за доктора, постала чланица Пруске академије уметности и наука, професорка на уметничкој академији у Берлину. Али, то и јесте тако са правим, некористољубивим комунистима. Они разлоге за своја уверења не траже у властитој биографији, већ у неправди око себе.

Доста је путовала и пре и после удаје. У Паризу, Фиренци, Берлину и другде није гледала сјај, већ беду, људе без наде, без куће, гладне и болесне. Гледала је раднике који не могу да хране породицу. Гледала је старице од двадесет пет година, десети пут трудне; гледала децу остављену на улици, скупљену да умру у државним сиротиштима, без хране и медицинске неге.

И муж доктор, Карл Колвиц је био социјално освешћен. Кад су се преселили из Кенигсберга за Берлин, није отворио грађанску праксу, већ праксу за потлачене, гладне, за раднике у бруталном капитализму пруског типа, за њихове жене праље којима су бебе умирале од глади док би већ биле поново трудне.

До комунизма је Кете Колвиц дошла искуствено. Кроз туђе искуство. Наравно да је имала проблема са службеним институцијама Немачког царства. Њене прве серије су биле Устанак ткалаца, Сељачки утисак, Жерминал. Односиле су се на раније догађаје, али се знало на кога се мисли. Ништа јој се није догодило, јер је истовремено уживала заштиту културне јавности, факултета, галерија, колекционара и других уметника, како код куће, тако и у Европи и Америци.

А онда је стигла 1914. Карл и Кете су имали два сина, старијег Ханса, рођеног 1892, и млађег Петера, годиште 1896. Петер је био тај који је хтео у рат, али како је имао тек осамнаест година, био му је потребан потпис оца. Карл није хтео ни да чује за то. Онда је Кете почела да обрађује мужа да га пусти. Да га притиска без паузе. Петер је притискао њу, она мужа.

На крају је Карл пристао. Петер је примљен у ратну јединицу, послан у Белгију, где је погинуо одмах, након неколико дана. Погинуо је пре него што му је требало да прописно закопча униформу.

Да ли је Карл до краја живота оптуживао Кете да је одговорна за смрт сина, што је објективно и била? Није, одговара на питање РТС-а Кристијан Ниц, гласноговорник Музеја Кете Колвиц у Келну. Није било ни потребно, јер је она кривила себе, интензивно и до последњег дана.

Опсесивно је сликала Петра и Смрт. Опсесивно израђивала скулптуре с хришћанским пиета-мотивом. Мртав син у крилу мајке, мајка која се свила око деце, мајке које су се збиле у „лопту“, у симболичку куглу, у свету у коме за њих нема утехе. Жене које чекају мужеве погинуле у рату. Смрт и немогућност опроста, то су за Кете Колвиц постале главне теме до краја.

Где год на цртежима или у скулптурама видите форму лопте, људе који су се загрлили и збили у здепасте торњеве, то су метафоре за физичку бол без утехе.

Неко би у тој ситуацији постао религиозан, Колвицова је постала бескомпромисна пацифисткиња. Кад су нацисти преузели власт 1933, Карл и Кете су емигрирали у Чехословачку, али су се брзо вратили за Берлин. Кад схватиш да си Немац, и да свој дуг човечанству мораш да отплатиш као Немац, онда више нема бежања.

Колвицови нису били директно животно угрожени у Трећем рајху. Нису у поређењу, ако се гледа како су пролазили други политички опоненти нациста. Кете је избачена из свих институција, академских и цеховских, али су је трпели кад би објављивала антиратне манифесте, или путовала у Русију да отвара изложбе. Трпели су је тако да су је игнорисали.

Епилог

Карл је умро 1940. Није доживео смрт њиховог првог унука, Хансовог сина Петера, 1942. на Источном фронту код руског Ржева, Тверска област. Али јесте Кете. Намамљен или мобилизован, сваки њен Петар би пао у неком рату. Наставила је да ваја форме људи збијених у занемеле кугле.

Кете је умрла 22. априла 1945, неколико дана пре краја рата. Умрла је у Морицбургу поред Дрездена, где су јој пријатељи понудили склониште након што је њен берлински стан уништен у савезничким бомбардовањима.

Сахрањена је на брзину у Морицбургу, после рата ексхумирана и кремирана у Дрездену, коначно пренета у породичну гробницу Берлин-Фридрихсфелде.

Музеј у Келну је настао 1985. Иако Колвицова није имала никакве везе са Келном, јесу њене унуке, које су музеју завештале читаво породично наслеђе. Келнски музеј је тако постао прва експертска адреса у дискурсу антиратне уметности, старије и савремене.

Уз то, институција делује педагошки, као путујућа школа графичких техника у стилу Колвиц, све одједном. Ко их зове, без обзира да ли вртићи, основне, средње или више школе, музејски експертски тимови организују курсеве за улазак у фасцинантан свет уметничких техника.

И у Србији, ако их се позове.

„Традиција за мене није нешто што је прошлост, она је жива енергија која и данас обликује наш унутрашњи свет. Свака слика има свој кју-ар код који омогућава посматрачу да приступи презентацији и путем вештачке интелигенције оживела мотив са слике и испратила целу поетику, са једном аудио причом и са наменски компонованом ауторском музиком”, изјавила је Боројевићева.

На сликама разиграни људи у народним ношњама, ђердани од дуката, чипке, јелеци, опанци, и није то само декор, већ део веће приче, веће упитаности о памћењу, идентитету, наслеђу.

„Јако добро композиционо решено, са великим акцентом на симболику. Ми их посматрамо као изузетна ликовна дела с једне стране, а с друге стране обичан посматрач можда не размишља као ликовна критика. Зашто је уметница баш ставила ђердан или зашто су ту опанци, зашто је ту вода, зашто је ту земља, зашто је ту коло… “ објашњава Маја Живановић, ликовни критичар.

Изложба о укорењености традиције и о њеном опстанку кроз време је као део нас, нашег бића, као ехо… Изложба дуго одзвања у нама и подсећа на питање „Ко смо?"

У посебном дворском амбијенту изложен је петокраки сребрни свећњак, тежак осам килограма и висок око 80 сантиметара, који је красио двор српске династије Обреновић.

„Не постоји ниједан такав сличан примерак у другим, нашим националним јавним збиркама. Предмет је откупљен прошле године. Прошлог септембра, Министарство културе је тај предмет откупило преко аукцијске, немачке аукцијске куће. Рађен је од сребра финоће тринаест лота, у Аустрији у Бечу. Бечки златар Антон Коли радио је на њему 1817. године, а накнадно је тај предмет због своје монументалности и лепоте откупљен за потребе двора, и отуда грб династије Обреновић”, изјавила је за Интернет портал РТС-а директорка Историјског музеја Зорица Јанковић.

На други изложен предмет – торбицу Мерилин Монро, уз новчаник и два новчића, посетиоци су већ имали реакције. Осим старије госпође која се похвалила да је некада имала сличну такву, и коментара присутног господина да она онда „вероватно потиче из богате фамилије“, било је и оних који сматрају да „нечему таквом у музеју место – није“.

„Прво треба да се запитамо да ли смо имали икада тако нешто изложено и, нажалост, људи некад крену прво са негацијама. Прво треба да се порадујемо, и да видимо шта је добро у томе што то имамо. А лепо је, ето, да сви поштоваоци филмске уметности и кинематографије имају прилике да виде предмет који је припадао диви као што је Мерилин Монро”, рекла је Јанковићева и додала да је предмет дат Музеју на чување преко Дирекције за управљање одузетом имовином при Министарству правде. 

„Ми смо тај предмет добили на чување, али како га већ чувамо преко деценију, мислим да је потпуно лепо и примерено да га изложимо. Ташницу је Мерилин носила и користила у филму сниманом 1962. године Something's Got to Give, где глуми са чувеним Дином Мартином. И нажалост, то је филм који никада није угледао светлост дана, није завршен”, каже директорка Музеја.

„Мислим да је прелепо, а ако је нешто на чувању, онда значи да је на сигурном месту на чувању, а када чувамо као добри домаћини, мислим да је у реду и да то изложимо и да поделимо са публиком”, сматра Јанковићева.

Коментаришући пут аксесоара чувене глумице до Београда, каже: „Писано је о томе да је заправо то у неком судском процесу одузето породици Ђурашковић и да је нама додељено, али знате, то су питања на која би можда Дирекција знала да да боље одговоре. На нама је само да оно што нам држава додели на чување, да ми то, пажљиво чувамо и излажемо”.

Међу колекционарима али и познатим личностима, сигурно има и оних који би волели да поседују нешто што је припадало чувеној Мерилин Монро и који су вољни да бобро за то и плате. Познато је колико је пажње привукла Ким Кардашијан која је на Мет Гала вечери 2022, носила чувену глумичину хаљину коју јој је позајмио музеј „Рипли“.

Мерилин ју је носила док је умилним гласом певала чувену песму Срећан рођендан америчком председнику Кенедију 1962. године. И торбицу која је на чувању у Историјском музеју, глумиаца је носила исте године, године у којој је глумица и преминула – петог августа.

На питање о томе, да ли се за ових десетак година, колико чувају Мерилине ствари, можда неко, па и Ким Кардашијан, јавио са жељом да их откупи, Јанковићева каже: „Па не, али не бисмо имали ништа против да се јави, било би то интересантно. Била је вечерас једна госпођа, која је дошла да види свећњак, а онда се изненадила кад је видела и торбицу. И кад је пришла, и видела део филма који се пројектује током изложбе, а и плочицу на којој пише 1962. година, каже она: ‘Аха, па ја сам имала овакву сличну у својој младости’”.

Торбицу радила чувена модна кућа "Saks Fifth Avenue".

У Историјском музеју су одлучили да специфичну изложбу понове још једном и то у недељу 24. маја – од 12 до 20 сати. Улаз је слободан.

Виланд Вагнер, штићеник Адолфа Хитлера, прославио се педесетих година као велики реформатор сцене на Бајројтском фестивалу, док је Херберт фон Карајан, који је чак два пута приступио Национал-социјалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП) – једном у Аустрији, а једном у Немачкој – након рата слављен као један од највећих диригената свих времена.

Композитор Рихард Штраус, диригент Вилхелм Фуртвенглер, вајари Арно Брекер и Вили Мелер – сви они су профитирали од нацистичког режима и, уз ретке изузетке, готово без прекида наставили своје каријере након завршетка рата.

Њихова имена налазила су се на такозваној „Листи богомданих“, коју је Адолф Хитлер дао да се састави у августу 1944. године, у завршној фази Другог светског рата. Људи из културног живота који су се налазили на тој листи уживали су посебну заштиту и нису били мобилисани за војну службу.

Прелазак у демократију након рата

Они који су били блиски Хитлеру морали су после 1945. да продју кроз такозвани процес денацификације под надзором савезничких снага. Вилхелм Фуртвенглер смео је тек након двогодишње забране рада поново званично да диригује Берлинском филхармонијом.

Директорка Бајројтског фестивала Винфред Вагнер након 1945. више није могла да задржи своју функцију и морала је да препусти управљање фестивалом.

„У оквиру демократизације то је био безбедносни поступак у којем су људи морали да попуњавају детаљне упитнике како би се утврдило ко може да остане на одређеним функцијама и у којим професијама“, објашњава историчарка Хане Лесау у разговору за Дојче веле.

То се посебно односило на државне службенике и високо позициониране личности. Давање лажних података у упитницима, на пример о чланству у нацистичкој партији, америчке савезничке власти строго су кажњавале.

Случај Виланда Вагнера

И Виланд Вагнер налазио се на „Листи богомданих“ уметника нацистичког режима. Његов деда, композитор Рихард Вагнер, основао је чувени Бајројтски фестивал, који је први пут одржан 1876. године. Године 1908. вођство су преузели његов син Зигфрид Вагнер, а касније и снаха Винфред Вагнер. Још двадесетих година прошлог века брачни пар је подржавао Адолфа Хитлера, и то много пре него што је дошао на власт.

„Хитлер је практично био члан породице. Виланд, најстарији син Зигфрида и Винфред Вагнер, као одређени наследник био је у центру пажње и лично привилегован од стране Хитлера“, каже Свен Фридрих, директор Музеја Рихарда Вагнера у Бајројту.

За Фридриха, сценограф и оперски редитељ био је типичан представник своје генерације. „Радио је управо оно што су радили милиони његових вршњака – потискивао је прошлост. После рата је стално говорио: ’За мене је Хитлер завршена прича’.“

Често се говори о појединцу који наводно није могао ништа да промени у тоталитарном систему, каже Хане Лесау. У својој књизи Приче о денацификацији историчарка се, између осталог, бави простором за деловање појединаца у диктатури.

„Људи су могли, на пример, да се позиционирају тако да у негативном смислу потисну неког другог. Али могли су и да пруже мали отпор, рецимо тако што би принудним радницима кришом давали хлеб.“

Виланд Вагнер спадао је међу оне који су нацистички систем користили за сопствену корист. Желео је да науди свом конкуренту, успешном сценографу Емилу Преторијусу. „За мене граница постоји тамо где људи раде ствари за сопствену корист које нису морали да ураде. Код Виланда Вагнера то је био случај када је денунцирао Емила Преторијуса како би га уклонио“, каже стручњак за Вагнера Свен Фридрих.

Ипак, током процеса денацификације Виланд Вагнер прошао је само са новчаном казном и заједно са братом Волфгангом након рата преузео вођење Бајројтског фестивала. Својим сведеним, апстрактним сценографијама створио је такозвани „Нови Бајројт“.

Нови почетак културе после 1945?

Волфганг Браунајс је 2021. године био кустос изложбе „Листа ’богом надарених’ уметника националсоцијализма у Савезној Републици Немачкој“. Током истраживања открио је да су бројни угледни актери нацистичке уметничке сцене и после 1945. професионално наставили да раде као ликовни уметници у Западној Немачкој.

„Нови прогресивни уметнички круг заправо је игнорисао те уметнике“, каже Браунајс у разговору за Дојче веле. „Ипак, они су и после 1945. добијали невероватно много добро плаћених послова – за градске већнице, школе, позоришта, болнице и индустријске објекте“, објашњава историчар уметности и кустос.

Њихова прошлост притом није играла велику улогу, поготово зато што су и неки наручиоци имали нацистичку позадину.

Уметници попут Хермана Каспара или Вилија Мелера профитирали су у оба система. Вили Мелер је по налогу нациста израдио монументалну фигуру носача бакље за нацистички комплекс Фогелсанг. Године 1962. представио је своју велику скулптуру Ожалошћена поводом отварања Меморијалне хале жртава нацизма у Оберхаузену.

Како је то било могуће?

Протеста против тих уметника готово да није било. „Нико се није јавио да интервенише у историји уметности или уметничкој критици“, каже историчар уметности и кустос Волфганг Браунајс.

Посебно проблематичним Браунајс сматра то што су послови уређења меморијалних места за жртве нацизма поверавани уметницима из нацистичког периода. Тако је било и у случају скулптуре Ожалошћена Вилија Мелера.

„Стојите испред првог центра за документацију нацизма, отвореног 1962. у Оберхаузену, и тада се открива монументална фигура једног од најважнијих уметника нацистичког режима. То је несхватљиво.“

У Оберхаузену је данас Мелерово дело окружено огромним таблама са објашњењима која пружају историјски контекст. „На тај начин само дело више није толико у центру пажње“, каже Браунајс. За њега је то позитиван пример суочавања с прошлошћу – мада веома редак.

Како данас поступати са „богомданим“?

Након изложбе о „Листи богомданих“ тема је привукла велику пажњу јавности. Локални медији апеловали су на градске одборнике да допринесу расветљавању историје тих дела.

„Имам утисак да је после три године све то поново пало у други план. Многе од тих скулптура и даље стоје без икаквог објашњења“, каже Браунајс. „Ако се ништа не предузме, нека од тих дела би заиста требало уклонити. Јер ти уметници се и даље славе тиме што се њихови велики радови налазе у јавном простору .“

Љубав између великог песника и младе Ленке, ћерке Лазара Дунђерског – једног од најутицајнијих и најимућнијих Срба у Аустроугарској царевини – остала је упамћена као симбол чисте, али болне чежње, која је своје коначно уточиште пронашла у бесмртној поезији.

Кроз упечатљиву глуму Ервина Хаџимуртезића, Јоване Радовановић и Миодрага Петровића, уз сугестивну режију Зорана Суботичког, који је уједно и писац и аутор драме, представа је публици приближила не само интимну драму двоје заљубљених, већ и дух времена у којем су лична осећања често била жртвована пред друштвеним нормама и очекивањима.

Ова емотивна прича оставила је снажан утисак на присутне и још једном потврдила значај неговања културе, уметности и историјског наслеђа као темеља очувања идентитета заједнице.

Извођење представе у Трсту носи и додатну симболику, на коју указује и сам аутор и редитељ Зоран Суботички: „Споменик – реплика историјског новчића постављен је на Понте Росу с разлогом. Трст је по свом духу део средњоевропског, аустроугарског културног простора, којем припадају и Беч, Будимпешта, Темишвар и Нови Сад. Свим тим градовима заједничка је снажна улога Срба у њиховом развоју и културном уздизању".

Суботички представу види као другу страну тог симболичног „новчића“: „Прича о породици Дунђерски и великој љубави Лазе Костића и Ленке долази из ‘српске Атине’ и природно се разуме у ‘српском Трсту’. Дунђерски ту стоје раме уз раме са знаменитим српским породицама које су обележиле историју овог града".

Управо кроз ову симболику, уметници су имали прилику да се додатно упознају са српским наслеђем у Трсту, уз вођство Данице Крстић, професионалног водича Регије FVG, историчара уметности и чланице ACGS, која је приближила трагове знаменитих Срба уткане у идентитет града. Овакво урањање у историјски и културни контекст продубило је разумевање простора у којем се представа одвија, што се природно одражава у сценском решењу заснованом на аутентичним историјским амбијентима, навели су у Удружењу.

У томе се огледа препознатљив уметнички рукопис Зорана Суботичког: уместо класичне позоришне сцене, амбијент извођења прилагођен је аутентичним просторима, попут црквених и културних здања од великог значаја за српску заједницу. На тај начин простор постаје активни део приче, појачавајући емотивни доживљај публике и стварајући снажну, готово опипљиву атмосферу епохе, због чега се представа не изводи у позоришним салама.

Публика у Трсту имала је прилику да доживи овакав сусрет уметности и историје, у којем се простор и прича стапају у складну целину, потврђујући трајне културне везе српског народа са овим градом.

Организатори догађаја – Лидија Радовановић, председница Савеза Срба у Италији, затим Данијела Чуљковић, главна организаторка и чланица ACGS и Маја Беровић, председница ACGS – истакле су да овакви програми повезују уметнички израз са историјским наслеђем и додатно учвршћују улогу Трста као важног места сусрета српске културе. Управо кроз овакве тренутке постаје јасно да Трст и данас остаје значајно место сусрета српске културе, историје и савременог уметничког израза, додају у Културним удружењу српске омладине у Трсту.

Могућност поделе на мушко и женско стваралаштво поткрепљена је новим научним открићима о генетичким разликама. У ликовној уметности то се огледа у тактилности, осећањима, материјалу, атмосфери и способности да распознају више боја.

„Сам процес је и захтеван и, овај, донекле токсичан, тако да можда тај неки како сад жене, физичка снага је можда ограниченија. Овај, алтернативна решења за ствари и онда из тих решења, не знам, ако ми је тешко да ово савијем или искојем овако, како другачије, онда мислим да често из тих техничких ствари произилазе нека нова решења која на крају дају тај специфичан, можда нежнији приступ стварима“, рекла је вајарка Јована Туцовић. 

Не види се јасна подела на дела која су настала женском и мушком руком.

„Мислим да је костимографија и модни дизајн специфична бранша, пошто ту заиста су енергије измешане и мислим да ту не постоји подела између мушке и женске, женске руке, мада ето, доста модних дизајнера су мушкарци и јако су успешни, али мислим да ту заиста не може да се види баш тако јасна подела“, истакла је председница УЛУПУДСА Лидија Јовановић.

Поставка слика, скулптура, костима и керамике показује рад ауторки активних на нашој ликовној сцени у различитим градовима. Уметнице су изабрали чланови Савета за ликовно стваралаштво Радио-телевизије Србије.

„Ја сам постављао радове и гледао сам да направим мир, да се ти радови не посвађају и свака изложба је заправо једно биће. У том духовном свету стварно биће које треба да буде културно, лепо, пријатно, пристојно и да се не заборави", истакао је Петар Ђиновић, аутор поставке. 

Изложба женском руком четрдесет једне ауторке из Србије у галерији РТС-а трајаће до тринаестог јуна.|

Посетиоце очекују радионице израде беџева и цртања стрипова Школе стрипа, илустрације и концепт арта које води Владимир Весовић, као и садржаји посвећени митским бићима у српској култури. У оквиру програма биће одржане и „Страваонице“ са страшним причама, породични програм, осликавање лица, фото-кутак, наступ плесне групе Адађо, као и филмске пројекције у кино-сали музеја.

Публика ће имати прилику да погледа изложбу Факултета примењених уметности под називом „Словенска митологија“, изложбу стрипа, као и бројне друге пратеће садржаје.

Припремљена је и промоција књиге младог писца и етнолога Младена Милосављевића, као и панел-дискусија „Страшне приче крај огњишта: Кал југа између историје и митологије“. У разговору ће учествовати аутори и познаваоци жанра: Тамара Лујак, Александар Тешић, Павле Зелић и Младен Милосављевић, који ће публику повести кроз занимљив свет народних предања, историје и митологије.

„Ноћ у Етнографском“ је позив да бар на једно вече напустите свакодневицу и уђете у свет народне маште, старих веровања и прича које се и данас препричавају шапатом, а ми их износимо на глас.

Поведите породицу, пријатеље и све оне који воле мистерију, легенде и добру атмосферу — јер вас у Етнографски музеј у Београду очекује ноћ коју ћете дуго памтити.

Цена улазнице је 500 динара. Улазнице можете купити у музеју или онлајн, а комплетан програм догађаја доступан је на сајту. „Ноћ у Етнографском“ траје до 2 часа иза поноћи, а места има за све.

Бора Драшковић био је српски филмски и позоришни редитељ, сценариста, писац и универзитетски професор, једна од кључних личности домаће и југословенске кинематографије.

„Сваки настанак филма у овом времену представља велики напор и ентузијазам аутора. Овај филм је један бисер који је настао из велике енергије коју је Бора Драшковић оставио кроз свој филмски и позоришни опус“, навео је Дарко Бајић у Јутарњем програму РТС-а.

Он додаје да је Драшковић кроз свој рад оставио снажан траг у светској кинематографији, али и да је био инспирација генерацијама младих аутора.

„Његови филмови су храбри, провокативни и изузетно савремени у свом језику. Гледајући његова дела, били смо фасцинирани енергијом и смелошћу коју су носили“, истакао је редитељ.

Бајић се осврнуо и на анегдоте из Драшковићевог живота, говорећи о његовим сусретима са светским уметницима и шаховским велемајстором Бобијем Фишером, као и о његовом раду у земљи и иностранству.

„Бора је био светски путник, човек који је својим искуством и контактима обогатио и домаћу и светску сцену“, навео је он.

Драшковић је имао критички однос према домаћој кинематографији. 

„Он је говорио о такозваним торзо филмовима – делима која никада нису у потпуности завршена, али која ипак носе уметничку вредност. И додавао да, ако живимо у друштву торзо филмова, онда живимо и у друштву торзо стварности“, навео је Бајић.

Бајић је најавио и други Балкански фестивал филмске режије, који ће окупити ауторе из више земаља региона, уз бројне пројекције и отворене програме.

„Циљ фестивала је да балкански филм постане видљивији у свету и да се отвори простор за нове гласове, посебно женске ауторке и савремене теме“, истакао је он.

Фестивал ће трајати од 10. до 14. јуна, уз пројекције на отвореном у Београду, а организатори поручују да је циљ приближавање филма широј публици и подстицање дијалога кроз уметност.

„Па утисци су фини. Људи су задовољни, допала им се представа“, наводи глумац, и напомиње да је премијера увек специфичан тренутак за ансамбл. „Премијера је мало напет догађај. Први пут се игра пред публиком и тако просто представа мора да изађе ван те сале за пробе, тако да јесте мало другачије него остала играња“, јер представа временом сазрева. „Са сваким играњем представа добија на квалитету и буде све боља и боља.“

Говорећи о свом лику, истиче да је Оксенби млад писац и побуњеник унутар позоришне трупе. „Оксенби је млади писац који презире тиранине, поготову у позоришту, а и ван њега, и труди се, а иначе је члан те трупе, тог позоришта и просто, жели да промени неке ствари“, објашњава Ракочевић.

Посебно искуство за њега је рад са глумачким великанима. Истиче да не краде занат, већ учи. 

„Воја Брајовић и Мики Манојловић су глумци који су учествовали у формирању позоришта у Србији и у бившој Југославији и заслужни су за многе ствари, за многе представе које су помериле театар у јако добром правцу“, да је некада био равноправна са највећим европским позориштима.

Истиче да успех није дело појединаца, већ читаве генерације уметника. „Не мислим да су Воја и Мики сами на својим плећима носили југословенско позориште. Било је ту доста људи који су им помагали у томе и заједно са њима радили на томе. Један од њих је и редитељ Паоло Мађели који је овде радио јако пуно и јако много добрих представа које су помериле стандарде и критеријуме у позоришту напред", истиче Ракочевић.

Сарадњу са Мађелијем описује као драгоцено искуство. „Јако ми је драго и јако сам срећан да сам имао прилику да сарађујем са Паолом“, каже, додајући да је његова захтевност природна у врхунском позоришном окружењу. „Јесте захтеван, али просто, то је ваљда нормално... имате право да будете захтевни. Просто нема разлога да не будете захтевни.“

„Екосистем се активира кад изађем на сцену"

Поред Гардеробера, Ракочевић је активан и на другим сценама, а посебно издваја своју монодраму. „Мени је јако важна моја монодрама коју играм... то је један процес где смо направили нешто што би рекли јако интересантно и занимљиво публици, јако важно“, наводи. Истиче и улоге у представама Свети Георгије, Елдорадо и Власт, које, како каже, игра са великим задовољством.

Говорећи о глумачком процесу и трансформацијама кроз различите улоге, Ракочевић наглашава значај колективног рада и поверења. „Па једноставно тако да слушате редитеља, просто пратите те људе. У том процесу направите неке договоре и направите неки, ако смем тако да се изразим, екосистем који функционише за себе“, објашњава.

Додаје да се тај „екосистем“ активира сваки пут када ансамбл изађе на сцену. „Кад дођете у позориште и видите ту сценографију и те људе око вас у тим костимима, тај екосистем се врати и то просто тако функционише. И тако свако вече", каже Никола Ракочевић на крају гостовања у Београдској хроници.

„Па, он је за мене првенствено био мој отац, који ме је научио да возим бицикл, да играм преферанс. Безуспешно је покушавао да ме заинтересује за фудбал, али свакако је био велика подршка“, рекао је његов син Павле Поповић.

Наглашава да су стогодишњица рођења и 60 година стваралаштва повод за одржавање догађаја.

„Па, ми као породица смо прилично задовољни и срећни. Павла Угринова није било у јавности, у медијима сигурно последњих десетак година. Скоро су објављена три тома његових дневника, ‘Нулта егзистенција’. То је једно капитално дело које покрива 60 година стваралаштва, и то је био велики повод за ово вече, плус 100. годишњица рођења. Било је пуно публицитета око тих дневника, тако да смо прилично задовољни што се вратио у јавни живот“, реако је Павле Поповић.

Павлле Угринов каријеру је започео као позоришни редитељ, а широј јавности постао је познат по поставци представе „Чекајући Годоа” 1956. године у Атељеу 212, која је имала велики утицај на развој модерног позоришта код нас.

Од 1959. радио је у Радио Београду, где је режирао значајне радио-драме, а потом је прешао на Телевизију Београд. Као уредник драмског и серијског програма, био је један од кључних стваралаца златног доба телевизијске драме у Југославији, доприносећи њеном уметничком и продукционом успону.

Паралелно са тим, градио је и успешну књижевну каријеру под псеудонимом Павле Угринов.

Објавио је више од двадесет књига и добио значајне награде, међу којима су НИН-ова награда за роман „Задат живот” и Октобарска награда за „Царство земаљско”. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ).

Расељена и трауматизована заједница, раштркана по Турској, успела је да сачува свој језик све до 1992. године, када је умро његов последњи течни говорник, Тевфик Есенч. Убик је био један од најмање 244 језика који су изумрли од 1950. године.

Глобална криза невидљивих размера

Иако се о језичкој угрожености говори далеко ређе него о другим губицима планетарне разноликости, размере проблема су алармантне. Док се међународна заједница мобилише да спасе прашуме или обнови археолошка налазишта, напори оних који документују и чувају мањинске језике ретко добијају заслужено признање.

Базе података, попут Етнолога, сведоче о незамисливом културном богатству садржаном у више од 7.000 познатих живих језика. Ипак, запањујућих 44 одсто језика је угрожено, а многи од њих имају мање од хиљаду говорника, наводи колумнисткиња Гардијана.

Све се ово дешава у позадини глобалне хомогенизације, где велики језици попут енглеског, мандаринског и шпанског доминирају – према Етнологу, 88 одсто светске популације говори један од само 20 језика као матерњи.

Наративи о једној нацији и једном језику наводе нас да претпоставимо да се у Француској говори француски, а у Кини мандарински, занемарујући десетине, па и стотине регионалних језика чији су говорници доживљавали све – од активног прогона и забрана у школама до осећаја стигматизације.

Неке заједнице, попут Велшана или Маора, имају политичку аутономију да заштите своје језике, али многе нису те среће. Одржавање језика пред налетом доминантнијег захтева огромну одлучност и ресурсе које многе заједнице једноставно немају.

Више од речи – губитак знања и идентитета

Губитак језика није само губитак речи, већ брисање јединствених културних перспектива и знања. Студије угрожених језика често откривају да су аутохтони народи идентификовали и класификовали флору и фауну, од гомоља до врста делфина, много пре него што их је западна наука открила.

Језичка права често иду руку под руку са људским правима. Истраживање у Канади показало је да је у заједницама где више од половине чланова може да разговара на матерњем језику, стопа самоубистава међу младима била ниска или непостојећа, док је била шест пута виша у групама где то није био случај.

Слично томе, владина истрага у Аустралији је 2012. утврдила да аутохтони језици играју толико важну улогу у здрављу заједница да је препоручено њихово признавање у уставу. Четрнаест година касније, устав и даље признаје само енглески.

Нада у активизму и технологији

Упркос суморној слици, постоје напори који уливају наду. Лингвисти су често на првој линији фронта, попут Жоржа Димезила, који је деценијама трагао за говорницима убика. Његово партнерство са Тевфиком Есенчом открило је да убик има више од 80 сугласника и само три самогласника, што га смешта на сам руб језичке еволуције.

На глобалном нивоу, Уједињене нације прогласиле су Међународну декаду аутохтоних језика (2022-2032) како би мобилисале ресурсе за њихово очување.

У Европи, инструменти попут Повеље о регионалним или мањинским језицима обећавају бољу заштиту, иако је многе земље нису ратификовале, укључујући Француску и Италију.

Технологија се такође појављује као моћан савезник. Апликације за паметне телефоне и веб-сајтови, попут иницијативе "FirstVoices“ за документовање аутохтоних језика у Канади, помажу новим генерацијама да уче језике својих предака.

Од убика до пјаћентина – варијанте емилијанског језика, потомка вулгарног латинског – документација језика пружа барем наду за оживљавање. За друге, попут језика валангама у Аустралији, оно мало што је преживело можда никада неће бити довољно.

Ко може рећи шта смо све изгубили у њиховим несталим ризницама речи за биљке, животиње или у њиховим мудрим изрекама? Док ово читамо, активисти широм света захтевају правно и културно признање за хиљаде угрожених језика, пре него што буде прекасно, јер са сваким тихим нестанком једног језика, неповратно губимо део колективне мудрости човечанства.

Догађај се поклапа са 80. рођенданом уметнице и успоставља нови дијалог између њене пионирске перформанс уметности и ремек-дела ренесансе која су обликовала културни идентитет Венеције.

Поставка без преседана у Галеријама Академије

Kустос изложбе је Шаи Баител, уметнички директор Музеја модерне уметности (МАМ) из Шангаја, који је у блиској сарадњи са уметницом. Изложба се одвија како у просторијама сталне поставке, тако и у просторима за привремене изложбе.

То је први пут у историји институције да се савремени уметнички пројекат овако директно интегрише у сталну музејску колекцију.

Циљ је успостављање директног дијалога између прошлости и садашњости, претварајући музеј у простор искуства и учешћа.

Тело као инструмент енергије и трансформације

У средишту пројекта Transforming Energy налази се однос тела, духа и материје. Посетиоци ће моћи да буду у контакту са Transitory Objects, скулптуралним инсталацијама од камена са уграђеним кристалима тако што ће лежати, седети или стајати на њима.

Према речима Марине Абрамовић, ове структуре активирају „пренос енергије" који претвара присуство публике у део уметничког дела.

Поред ових интерактивних радова биће приказана и кључна дела као што су Imponderabilia (1977), Rhythm 0 (1974), Light/Dark (1977), Balkan Baroque (1997) и Carrying the Skeleton (2008), заједно са пројекцијама историјских перформанса и новим радовима насталим за ову прилику.

Дијалог са Тицијаном и венецијанском ренесансом

Један од централних тренутака изложбе биће сусрет дела Pietà (with Ulay) из 1983. са Пиета Тицијана (око 1575–1576), његовим последњим делом довршеним од стране Палме Млађег.

Ово историјско повезивање, поводом 450 година од настанка Тицијанове Пиета, реинтерпретира ренесансне теме бола, трансценденције и искупљења кроз савремени поглед, наглашавајући тело као универзално место патње и духовног уздизања.

Венеција као простор трансформације

Венеција, град који је вековима био раскршће култура и трговине, постаје кључни елемент изложбе.

Употреба материјала попут кварца, аметиста и других природних елемената код Абрамовић повезује се са венецијанском традицијом мозаика и ренесансном тежњом ка трансформацији материје и духа.

Публика је позвана на активно искуство посматрања, присуство, учешће и унутрашњу промену.

Уметница се присетила свог првог сусрета са Бијеналом у 14. години.

„Имала сам 14 година када ме је мајка први пут одвела на Венецијански бијенале. Путовали смо возом из Београда, и када сам изашла из станице и угледала Венецију, почела сам да плачем. Била је невероватно лепа. Од тада је повратак у Венецију постао традиција, а након што сам добила Златног лава 1997. године, овај град је заузео посебно место у мом животу.

Сада, док се спремам да прославим 80. рођендан, враћам се са још дубљим разлогом, да постанем прва жена уметница која излаже у Галеријама Академије, рекла је Абрамовићева.

Спој традиције и савремености

Директор Галерија Академије, Ђулио Манијери Елија, истакао је да институција наставља традицију отварања савременој уметности кроз дијалог са историјским наслеђем.

Министар културе Алесандро Ђули нагласио је значај изложбе као међународног догађаја који се реализује у Венецији и Риму, док је кустос Шаи Баител оценио пројекат као „тренутак трансформације улога музеја у савременом свету".

Изложба се реализује се у сарадњи са Марина Абрамовић Институтом и Музејом модерне уметности у Шангају, потврђујући њен глобални карактер и везу између различитих културних простора.

Од бога Јарила до хришћанског светитеља

Наука специфичност Ђурђевдана код Срба објашњава кроз преузимање особина старог бога плодности и сунца – Јарила. Марјановић објашњава да су многи прехришћански ритуали ушли у народно православље, иако је црква првобитно била против одређених радњи.

„Јарило је важан словенски и прехришћански бог, јер од сунца зависи егзистенција. Све оне радње у зимском периоду које су вршене да се обезбеди плодност и успешност домаћинства и аграра, то је сад требало да се развије. У некој религијској активности зимској, сада долази религијска активност мировања, али зато појачана привредна активност усмерена на обезбеђење егзистенције“, наводи др Марјановић.

Трансформација обичаја у модерном добу

Иако су култура и природа некада биле нераскидиво повезане, савремени начин живота мења смисао старих веровања. Док се некада веровало да рано устајање на Ђурђевдан доноси успех током целе године, данас се такви обичаји посматрају као „лепе причице из прошлости“.

Посебан феномен представља трансформација симбола, попут ђурђевданских венчића који су се некада плели искључиво у сеоским срединама са јасном функцијом заштите дома и стоке.

„Данас видите да долази до неке трансформације, па чак и измишљања. Све пијаце су пуне ђурђевданских венчића. Тај венац јесте тај циклус године, и животни и привредни, и он је имао смисла кад су се китиле животиње и дом. Али код нас сад уносе ђурђевданске венце и у градским срединама, каче их по вратима. Једноставно се трансформисало – 'лепо је, празник је, сад ћу да узмем венац', а живи се у граду“, објашњава етнолог.

Жена као стожер традиције

Упркос томе што у хришћанском календару доминирају мушки светитељи, др Марјановић истиче да је у практичном очувању обичаја улога жене пресудна.

„Без жене обичајна пракса код нас не знам докле би доспела. Жена је та која је стожер, која је држала све. Имате пренос са мајке на ћерку или на снају унутар куће; жена преноси који су ритуали битни за одређену породицу. Ако је жена незаинтересована, у тој породици се и не обележава“, наглашава Марјановић.

Слава као огледало порекла

Ђурђевдан је једна од најраспрострањенијих крсних слава у Србији, одмах иза Светог Николе. Кроз историју, слављење овог празника пратило је миграције становништва. Др Марјановић истиче да су становници који су долазили са југа доносили сточарске моделе прославе, који су се потом прилагођавали ратарским срединама.

Док се у сточарским крајевима обављала прва мужа оваца, у ратарским срединама, попут Војводине, акценат је био на води, прскању и умивању. Данас се, међутим, празновање најчешће своди на породично окупљање и богату трпезу, где се неретко инсистира на материјалном и доказивању домаћина.

Свети Ђорђе, који се у православљу поштује од 6. века, остаје симбол победе добра над злим. У емисију Првог програма Радио Београда „Јутро је“ етнолог Весна Марјановић, закљкучује да - иако се обичаји мењају, у свима нама постоји „једна ладица позади у глави“ која чува научене матрице традиционалне културе, често и без наше свесне намере.

И поред четири века која их раздвајају присутан је дијалог двојице мајстора западног вајарства.

Њихови радови које симболишу снага тела и дубина душе су сада први пут представљени једни поред других.

„Роден је открио Микеланђела најпре на Школи лепих уметности преко модела од гипса, а затим је 1876. године путовао у Фиренцу где је доживео неку врсту откровења. Рекао је себи да је Микеланђело као велики чаробњак њему открио неке своје тајне из вајарства“, каже кустос Марк Борман.

Поставка је подељена у пет делова: Двојица легендарних уметника, Природа и античка уметност, Поновно откривање модела, Нин финито, Тела и душе и Енергија и живот.

Фокус је на питањима форме и концепта који су изазивали исту амбицију код Микеланђела и Родена – јасно представити унутрашњу енергију људског тела.

На тај начин је тело представљено као мембрана која открила душу, жива ствар која издржава тест времена и покрета. Истражује се и коришћење покрета у скулптури кроз историју.

„Пет делова изложбе показују не само Микеланђелов утицај на Родена већ и то како су двојица уметника имали заједничке концепте, идеје и приступе скулптури, што се овде може паралелно посматрати, то је оно што нас је занимало“, додао је Борман.

Могу се видети и Роденов Адам, Доба бронзе, Мислилац, Медитација, поред Микеланђелових радова Роб који умире и Христ на крсту.

„За обојицу уметника у фокусу је било представљање тела која живе – мушког и женског, често су приказана нага или одевена. Тело их занима, не само као једна шкољка од меса већ због тога што у њему постоји унутрашњи живот који се одражава“, испричала је кустоскиња Клои Арио.

Поставка скреце пажњу на везе, позајмљивања и поновна тумацења који се могу наћи у делима двојице уметника и анализира митова који окружују Микаланђела и Родена, нуди нови поглед на скулптуру не као прављење једне форме већ лабораторију за откривање нових уметничких простора.

Изложба у Лувру се може видети до краја јула.

„Ми као школа изузетно смо задовољни наравно и наши ученици да имамо свој простор да просто услишавамо њихове жеље, а наравно увек имајући у виду само позитивне примере у овој нашој садашњости. Школа има 556 ђака и бележимо један позитиван тренд да сваке године нам се повећава број ученика", наводи Љиљана Ђонић, директорка ОШ „Живадин Апостоловић“.

Да хришћанску веру и осећај припадност приближи неким новим генерацијама пуно креативности уложе вероучитељ Давид Јанић.

„Наше светиње и наши манастири који вековима сведоче то наше успињање ка царству небеском и управо та жеља је преточена кроз наш директан разговор са вајаром, који је то полако осмишљавао“, каже вероучитељ ђакон Давид Јанић.

На мапи је скоро девет месеци предано радио Александар Шеровић из Врњачке Бање који је желео да као вајар остави нешто опипљиво, да се под прстима осети висина Проклетија, чврстина зидова Грачанице и Дечана. Избор светиња није био лак.

„Aко желите да прикажете Сопоћане и да што верније прикажете душу тог манастира ви морате да знате шта се налази на западном зиду – Успење Богородице. Морате да знате информацију да је био 240 година без крова у 17 веку, да је то круна Византијског српског сликарства“, истиче академски вајар Александар Шеровић.

Жеља уметника и ђакона из чијих идеја је проистекло уметничко дело је да пет идентичних рељефа поклоне школама на Косову и Метохији и краси једну од најстаријих образовних установа, Призренску богословију.

Људски став је артикулисанији, свеједно да ли формиран кроз индустрију, пољопривреду, кулинарику или дубоко медјусобно пријатељство. „Анималиа" означава свет животиња, али у себи крије и етимологију душе, аниме.

„Ова изложба се бави комплексним односом између људи и животиња. С једне стране постоји однос близине и зависности, с друге дистанца и доминација. Такав асиметричан однос ствара простор недореченог, амбивалентног и алегоријског, у коме животиње добијају улогу пројекционе површине за људске жеље и очекивања. Оне су некад наши најбољи пријатељи, некад обична роба. Симболизам таквог односа најбоље се види у уметностима“, наглашава кустоскиња Вероника Абпург.

Ту су Пикасова Голубица и Шагалова Летећа менажерија, али праве посластице су савремене. На пример, кустоска инсталација склопљена од радова Јен Пеј-Минга и Рафеле Фогел, која показује тигра у снази и тигра у смрти. Муве на Мона Лизи Курта Стенверта; бизарна Лабораторија групе „Гелатине". Онда заједничка Прамајка Лене Хенке, или дубоко умирујући Мачји зид Ане Јермолајеве.

„Анималиа, тај је назив користио Карл Лине, биолог из 18. века. Преузео га је из философије, са намером да пронађе неку раван где се људи и животиње појављују у равноправном својству. То је племенита мисао, која одступа од реалности, али наставља да живи у уметности“, напомиње Верена Каспар-Ајзерт, директорка Музеја Хортен.

„Наша изложба не руши хијерархије, не излази из поретка антропоцентризма. Само цитирамо један утопијски систем, у ком се поставља питање – а шта би било да смо једнаки? Теоријски оквир смо преузели од британског аутора Џона Бергера, чији је есеј из 1980. године имао глобални утицај и уздрмао људску савест, барем као пробни етички концепт“, наводи кустоскиња Анкатрин Вебер.

Пре три године је овдашњи Музеј модерне уметности имао изложбу о животињском у људима. Музеј Хортен сада окреће причу и прави изложбу о људском у животињама. Она ранија је била антиколонијално критична, ова сада пнеуматски милосрдна, јер препознаје душу и код људи и код животиња.

„Ове године имамо око 1.800 догађаја и инсталација у граду, не рачунајући сајам. Бележимо раст од око шест одсто у односу на прошлу годину, уз економски утицај од око 255 милиона евра. Очекујемо око 320.000 посетилаца, од којих је више од 60 одсто странаца. Милано је данас глобална тачка интересовања и град који се доживљава као искуство“, каже Фјоренца Липарини из организације Yes Milano.

И док се дизајнерске компаније окупљају на изложбеним просторима Сајма намештаја, који је отворен и за младе до 35 година у оквиру Салона Satelite, град живи својим ритмом.

Реч је о такозваном Fuoresalone-у, делу програма који излази ван оквира традиционалног сајма и укључује чак 19 градских квартова, претварајући Милано у велику креативну лабораторију између дизајна, моде и иновација.

Ова седмица прилика је и за откривање историјских здања, од палате Лита (Palazzo Litta) до виле Неки Кампиљо (Necchi Campiglio), где дизајн улази у дијалог са уметношћу и архитектуром. Веза између моде и дизајна све је јача – модне куће међу којима су „Луј Витон“ и „Ермес“ учествују заједно са брендовима као што су „Прада“ и „Исеј Мијаки“, чиме Fuoresalone постаје свеобухватан културни феномен.

„Милано је поносни дом дизајна. Ово је тренутак када град постаје центар света, отворен за дизајнере, студенте и посетиоце. Улице се трансформишу, а град постаје велика жива изложба“, објашњава Фјоренца Липарини.

Културни феномен који прекрије Милано креативношћу 

Fuoresalone представља много више од обичне манифестације посвећене дизајну и намештају. То је културни феномен који већ више од двадесет година оживљава главни град Ломбардије, колективни догађај настао спонтано и постао један од најишчекиванијих тренутака у години.

Између имерзивних инсталација и сусрета различитих дисциплина, Милано још једном потврђује своју улогу светске престонице дизајна. Сајам намештаја званично почиње данас, а од јуче су улице града преплављене инсталацијама које током једне недеље, омогућавају сваком углу града да исприча причу о креативности и будућности.