„Можда је у питању једноставно неки поклон неког аутора који је ето, био непознат али да се у том моменту свидео краљу или његовој породици, а опет, можда је у питању и неко од познатијих аутора, а да је у међувремену тај потпис избрисан, нестао, Или да је аутор чак заборавио да га стави”, прича Урош Парезановић из Службе за односе с јавношћу и протоколе Краљевског двора.

До почетка двехиљадитих година, аутори чак сваког другог уметничког дела из Краљевског двора били су непознати. Колекција се интензивно истражује тек од 2008. године. Међу скоријим открићима је Стари Бретонац, руске уметнице Серебрјакове из 1926. године. Међу онима без потписа – Скидање са крста, Смрт и девојка...

„Краљевска породица, на основу све документације коју смо сакупили, они су откупљивали дела познатих аутора. То није случај са послератним властима, односно за кабинет председника републике. Имамо случај јако вредних уметничких дела која нису била потписана, дакле није се знао аутор, али новијим истраживањима, ми смо успели да откријемо, ко су заправо аутори тих дела, на основу старих инвентара, старих фотографија, рачуна, благајне краља Александра, и многих писама краљевске породице са многим трговцима уметнинама, дакле, то је један велики детективски посао”, прича Видак Орловић, из Уметничког одељења Краљевског двора.

А када нема потписа, инвентара или рачуна, потрага постаје још тежа. Не само за ауторима слика – већ и за пореклом предмета који су вековима мењали власнике. У Конаку кнеза Милоша, један такав траг води до оружја. Ни судбина ни име онога ко је у српско-турским ратовима носио „франкот" – први револвер у српској војсци и једини сачувани примерак тог типа у Србији – нису познати.

„Још је теже када је у питању оно старије оружје занатски израђено, јер је свака од тих занатских радионица, оружарских – имала неки свој посебан и стил израде, а није било баш уобичајено да су се мајстори потписивали на оружју. Негде има и тога и ту је онда лакше.

Ми овде у Конаку кнеза Милоша имамо пуно тог оријенталног оружја османске војске , сабље турске, јатагане и тако даље. На некима од њих постоје натписи на сечивима баш на турском језику и онда је потребан неки оријенталиста да дешифрује тај натпис и он често крије име онога ко је израдио оружје или коме је припадао. Неки великаш рецимо турски ага или бег”, објашњава Бошко Љубојевић, музејски саветник у Историјском музеју.

С друге стране, посебно за снимање и екипу РТС-а, из депоа Историјског музеја донет је „зауер", који носи јасно сведочанство – партизански генерал Велимир Терзић, добио га је на поклон 1944. од совјетског маршала Коњева на Другом украјинском фронту.

Зауер има своју причу и плочицу, нека друга дела је и даље чекају.

„Желели смо да управо публици прикажемо како предмет изгледа пре него што дође на изложбу, који су то третмани, и како заправо изгледа предмет пре и после. Циљ изложбе био је да покажемо фундус Војног музеја, његове збирке и природу материјала од којих су предмети направљени“, објаснио је Јоксимовић.

Поставка обухвата 11 тематских целина, почев од керамике и глине, преко текстила, па све до метала и комбинованих материјала који временски и старшћу међусобно реагују.

Открића током обнове: Случај античког мача Гладиус

Међу експонатима се налазе изузетно вредни предмети, попут античког мача Гладиус из 1. века и ђенералског шлема из периода кнеза Милана Обреновића. Говорећи о стању ових предмета пре интервенције, Јоксимовић истиче да су нађени у врло добром стању, али да је сама конзервација потврдила своју кључну улогу у науци.

„Посебно код мача Гладиуса, који је из 1. века, током конзервације откривен је натпис војника коме је припадао и легије у којој је служио. Тиме је конзервација допринела науци да се та информација допуни, да се не ради само о једном мачу који је специфичан за тај историјски период, већ да је он био и лични предмет“, објаснио је он.

Посетиоци на изложби могу да виде и доламу краља Александра Карађорђевића, као и јединствене рамове са дуборезом.

Осетљивост материјала и модерне технологије

Приступ рестаурацији значајно се разликује у зависности од материјала – од увежбаног притиска и прецизног рада са керамиком и металом, до посебних конзерваторских бодова код осетљивог текстила. Основни принцип модерне конзерваторске струке јесте реверзибилност.

„Све што се додаје, што се ради у рестаурацији и у некој реконструкцији, то мора да буде лако уклоњиво. Значи, ми остављамо простор и будућим колегама, који ће нас наследити, да на том предмету раде, да могу да примене и нове технологије и да сачувају тај предмет за нове нараштаје у што бољем стању“, поручио је конзерватор у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“ .

У лабораторијском раду примењују се савремене методе у сарадњи са технолозима, уз коришћење микроскопа који омогућавају увид у унутрашњу структуру материјала – од кристалне решетке керамике до сложених преплета текстила.

На месту старог купалишта за све, подигнута је велелепна палата у неоренесансном стилу, са балском двораном, библиотеком, салонима за даме и господу. Ту се лети окупљала аристократија и богатија грађанска класа. Кад цар дође, стигну и они, па је тако мали Баден лети постајао културни и политички центар империје.

Петком тридесетих година је објекат променио намену и постао казино, што је и данас његова основна намена. Од педесетих су дошле године таворења, док зграда није генерално санирана средином деведесетих, а онда још једном почетком овог века полирана на стари сјај.

Кад се не бави основном функцијом рулета и коцке, Казино Баден је место одржавања интернационалних конгреса, балова, концерата, а сада и првог Сајма савремене уметности.

Стигло је четрдесет галерија из Аустрије, Словеније, Немачке и Аустралије, што је довољно да се манифестација назове интернационалном. С правом, али и условно, јер по привлачној снази за галерије, колекционаре и остале љубитеље уметности стоји тек на почетку.

Три милона дуга, колико је то струје и станарине

Арт Баден улази у испражњени простор који је остао иза наглог, свеједно предвидљивог гашења бечког сајма уметности Vienna Contemporary.

РТС је више пута објављивао чланке о тој манифестацији, последњи пут прошле јесени. Она се одржавала на атрактивним локацијама, на Бечком сајму, у Хали Маркс, једном и у самом центру, у Павиљону у Градском парку.

За Србију је та манифестација била интересантна јер је њен фокус од почетка био средњеевропски. Иако су на Vienna Contemporary бројчано владале домаће аустријске галерије, она је нудила професионалну платформу и другима. Београдске галерије су ту биле редовни гости, као Рима, Eugster, Аутокоманда, или Non Canonico.

Vienna Contemporary, на којој се у септембру скупљало и до 120 регионалних и светских галерија, пропала је због геополитике, а везано с геополитиком због новца.

Њен главни оснивач и спонзор је био руски олигарх Дмитриј Аксенов. Са избијањем рата у Украјини и европским санкцијама против Русије, његов опстанак као платежне сиве еминенције на челу Vienna Contemporary постао је неиздржив за чланове управног одбора.

Аксенов се истина сам повукао из организације „да не би био терет“, како је пре четири године стајало у саопштењу, али је из контекста јасно да није имао другог избора. Није познат као симпатизер Путина, али је Рус, што је у тренутној културној политици ЕУ земаља довољно.

После његовог одласка је та манифестација наставила са радом, да би у јануару ове године објавила гашење „јер више није финансијски делатна по тренутним тржишним условима“, фраза која конкретно значи да није добила пристанак (аустријске) државе да преузме функцију главног спонзора.

Трошкови одржавања, енормни раст цена енергената праћено поскупљењем струје, скупа логистика, ексклузивне локације, растуће амбиције кустоског тима, све је то ову манифестацију од уметничко-тржишне претворило у контролно-политичку, уз то на све скромнијој буџетској основици. Уместо да продаје уметност, почела је да је дели на подобну и неподобну.

Кад се дуг скупио на три милиона евра, Vienna Contemporary се сама укинула. Са њом је у хибернацију отишао и паралелни, млаđи и динамичнији Спарк, јер је он живео од исте публике.

Аустријска држава није преузела спонзорство.

Време је за ново?

Сајам art.baden одржан крајем јула свесно улази у тај испражњени простор. Организатори кажу да су на концепту радили последњих пет година, „али су чекали да се тржиште уметности у Бечу консолидује“, што је пристојан начин да се каже како су чекали да сајамско тржиште уметности у Бечу пропадне.

Сад кад јесте, некадашње царске бање су се укључиле у расподелу његовог пословног наслеђа.

Продаја уметности јесте компетитиван бизнис, али овде делује и регионална компонента, јер је Vienna Contemporary у Бечу, а Арт Баден у Доњој Аустрији, што су два различита административна џепа.

У савременој уметности се наравно врти превише новца да би галеријски погон Беча тек тако признао пораз и одустао од амбиција великог центра.

„Див“ Vienna Contemporary више не постоји, али постоје галерије које су га носиле. Група аустријских галериста, окупљених у иницијативи Vienna Art United најавила је акцију спасавања локације Беч.

Четрдесетак галерија и више од сто појединачних имена из уметности и културе ради последњих месеци покушавајући да на ноге постави пројекат који би граду вратио његов статус улазних врата на тржишта источне Европе и земаља наследница Југославије.

Иницијативу предводе велике галерије, између остлаог Crone, Krinzinger, Steineck и Hilger. Ова последња је позната и као место где је АУГС/Асоцијација уметничких галерија Србије имала велики наступ у новембру 2023.

Први сајам се планира на јесен идуће године. За информације заинтересованим српским галеријама остаје само једна електронска адреса, info@artunited.at.

Ове јесени су једина манифестација тог типа, нижег статуса, Паралеле, које се одржавају на ареалу испод чувене југендстил цркве Ота Вагнера на брду изнад Беча, од 9-13 септембра. Од лепоте тог историјског амбијента застаје дах. Али ту је савремена уметност само маркетиншки привезак.

Прва четири разреда завршио је у Враћевшници, након чега је богато животно искуство стицао бавећи се различитим занатима и уметностима. Широј јавности свакако је најпознатији по својим писаним делима, али се опробао и у другим начинима уметничког изражавања.

И у сфери писане речи и у сфери ликовне уметности, Ерићево богато стваралаштво – иако универзално у својој поруци – превасходно је обележено његовим завичајем. Родно село, Шумадија и Србија доминантни су мотиви његовог поетског израза. Овај великан наше писане речи инспирацију је црпео из поја птица, ритма смене годишњих доба у свом крају, шума и долова свог завичаја...

Своју исконску љубав према родном селу, завичају и домовини преточио је у дубоко разумевање према њиховим потребама, постајући један од пионира и промотера еколошке свести у нашој јавности. Потичући из скромне средине, научио је да цени мале ствари, искреност, присност, чистоту и тиху срећу породичног живота. Његови описи породичног и сеоског живота обилују разиграним и дирљиво овековеченим идиличним призорима.

Као писац, уредник, издавач и неизоставан чинилац културног живота Србије, сарађивао је, стварао и друговао са најзначајнијим актерима наше културе попут Душка Радовића, Десанке Максимовић, Пере Зубца, Миње Суботе, Милића од Мачве, Драгана Лакићевића и многих других.

Добитник је низа значајних награда и признања: Младо поколење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Октобарска награда, Вукова награда... Заслужни је грађанин града Београда, док је у гружанском крају средња школа у Книћу понела његово име, уз одржавање сада већ традиционалне манифестације „Добричино праскозорје“ у селу Коњуша. У последњих неколико година објављене су три изузетне монографије различитих аутора о његовом животу и раду.

Свој завичај и свој род прославио је стихом и пером, пишући и за децу и за одрасле. Његова дела намењена најмлађима неизоставан су део уџбеника, школских лектира, бројних зборника и антологија. Међу делима која је писао за одрасле јавности су доминантно позната она патриотска, посвећена љубави према отаџбини. Међутим, цео један корпус његовог лирског и еротског стваралаштва још увек чека да буде уистину откривен, проучен, вреднован и популаризован.

Издавачка кућа „Маском“ имала је част да још за живота Добрице Ерића штити његова ауторска права, што наставља да чини и данас, заједно са његовим наследницима, са циљем очувања сећања на његову јединствену личност, богат опус и заслужено место у културном животу Србије.

„На дан деведесете годишњице рођења Добрице Ерића, надамо се да ће му се у наредном периоду – током којег се приближавамо стогодишњем јубилеју – домовина коју је опевао одужити капиталним критичким издањем његових дела, те да ће се наћи издавач достојан да изведе овај захтеван подухват,” изјавили су из „Маскома“.

Посебна пажња посвећена је приказима путева, градова и предела и томе како су нове уметничке поетике стизале у Србију.

„Париз се, када говоримо о животу једног од најпознатијих српских уметника, највише везује за Саву Шумановића. Публика на изложби може да види многе његове радове, пре свега Пијану лађу насталу 1927. године, управо у Паризу, једну од првих слика која је репродукована на насловној страни Париског журнала", изјавила је Катарина Куч, историчарка уметности.

Збирка југословенског сликарства Народног музеја Србије обухвата разноврсне уметничке тенденције које су обележиле 20. век. Кроз дела великана колекција сведочи о динамичном развоју модерне уметности.

„Она заиста представља је изванредну колекцију најзначајнијих уметника који су обликовали модерну на нашим просторима и одржавали је током бурног 20. века у Југославији, почевши од Надежде Петровић па све до Величковића, само да набројим два најзвучнија имена", додао је Војин Наранџић, историчар уметности.

Летњи програми су организовани и у Музеју Југославије, Музеју афричке уметности, Музеју науке и технике, а као и сваке године, у јеку туристичке сезоне, највеће интересовање је за обилазак Музеја Николе Тесле и стручна вођења на енглеском језику.

Лопови су заобишли алармне и безбедносне системе у музеју МуМе и однели три од пет сачуваних панела полиптиха Светог Григорија, које је Антонело насликао 1473. године, а приказује Девицу Марију која држи малог Исуса Христа, окружену Светим Григоријем и Светим Бенедиктом, као и неколико анђела.

Украден је и двострани панел са приказима Богородице и мртвог Христа у сцени Пијета, који је извађен из оклопљене витрине, пренела је агенција ЛаПресе.

Из оквира су извадили свих пет панела полиптиха Светог Григорија, али су два оставили иза зида док су бежали.

Стручњак за уметност Алберто Фиц проценио је вредност украдених дела на између 70 и 80 милиона евра.

„Потресени смо због онога што се догодило. То су два најзначајнија и најпознатија дела Антонела да Месине. То је огроман губитак за музеј, град, заједницу и свет уметности“, рекла је директорка музеја МуМе Мариса Меркурио агенцији АНСА.

Меркурио је навела да се крађа догодила нешто пре 22 часа, као и да су аларми радили и да су чувари били на лицу места. Она је украдена дела описала као кључни део културног наслеђа региона.

„Ово нису само дела Антонела да Месине. Она имају огроман значај за наш идентитет, као и, наравно, уметничку и културну вредност, јер су то дела нашег Антонела да Месине“, рекла је она за Скај ТГ24.

Главни званичник Месине задужен за културу Енцо Карузо назвао је крађу „нечим више од губитка“ и „катастрофом“.

„Месина без Антонела лишена је саме суштине највећег уметника европске ренесансе“, рекао је Карузо за Скај и позвао на брзо проналажење украдених дела.

Карузо је навео да је међународно интересовање за овог уметника порасло откако је италијанско Министарство културе раније ове године, у преговорима са аукцијском кућом „Сотби“ у Њујорку, купило Антонелову слику Ево човека (Ecce Homo) за 14,9 милиона долара.

Аналитичарка криминала у области уметности Линда Албертсон рекла је да су украдена дела одмах препознатљива, што отежава сваки покушај њихове продаје преко званичних канала.

„Украсти Антонела можда је много лакше него продати га. Ако су у питању обични лопови, ускоро ће то открити – на сопствену штету“, рекла је Албертсон, извршна директорка истраживачког удружења АРКА за криминал у области уметности, италијанском дневнику Република.

Она је навела да таква чувена уметничка дела често прелазе из руку једног криминалца у руке другог и служе као залог за друге незаконите активности.

Музеј је у недељу био затворен док су истражитељи прикупљали доказе. Представници музеја и италијанских карабињера нису одмах били доступни за коментар.

Празник Ферагосто, којим се обележава празник Успења Пресвете Богородице, представља врхунац сезоне летњих одмора у Италији. У Месини је обележен процесијом која се завршила молитвом и благосиљањем на главном тргу Пјаца Дуомо, отприлике у време када се догодила крађа.

Крађа се догодила само неколико дана након што је полиција у северном италијанском граду Парми саопштила да је пронашла три украдена уметничка дела Реноара, Сезана и Матиса, вредна око 10 милиона евра. Пет особа је задржано због крађе која се догодила 22. и 23. марта из фондације „Мањани Рока“ у провинцији Парма.

„Не постоје докази да је аутор по имену Хомер икада постојао, бар не као творац „Илијаде“ и „Одисеје“. Највероватније је реч о каснијој традицији која је ова два дела повезала са једним аутором по имену Хомер“, каже историчар Андре Леонардо Чевитарезе, професор на Федералном универзитету у Рио де Жанеиру.

Један геније или генерације песника?

У 21. веку међу стручњацима је све присутније мишљење да је примереније говорити о „Хомерима“, у множини, него о једном Хомеру, сматра историчар Данијел Бразил Јусти, професор на Федералном универзитету.

„Можемо претпоставити да су ти Хомери, у множини, били записивачи и приређивачи који су мењали, допуњавали и преписивали дела док је усмена традиција још била жива“, објашњава Јусти.

Према овом тумачењу, Хомер се пре може посматрати као име једне дуге песничке традиције него као конкретна историјска личност.

Филозоф Габријеле Корнели, професор на Универзитету у Бразилији, подсећа да се питање Хомеровог ауторства постављало још у античко доба, али и много векова касније. О овој теми говорио је и немачки филозоф Фридрих Ниче (1844–1900), који је током свог првог предавања на Универзитету у Базелу понудио опрезан поглед на такозвано Хомерово питање.

„Он је понудио веома уравнотежен поглед на проблем. Рекао је да је Хомер песник који је написао „Илијаду“ и „Одисеју“, али да то није историјска тврдња, већ естетски суд. Нема много смисла трагати за историјским Хомером. Важно је разумети Хомера као књижевни и песнички појам“, објашњава Корнели.

Ипак, идеја о Хомеру као аутору ових великих дела била је дубоко укорењена и у античкој Грчкој. Корнели наводи да су већ у петом веку пре нове ере млади Атињани морали да уче Хомерове стихове напамет.

Управо у том периоду, објашњава он, поједини учењаци почели су да уочавају стилске разлике у текстовима и издвајају делове за које су сумњали да нису настали од истог аутора. Ипак, требало је да прођу векови пре него што је питање Хомеровог ауторства поново постало предмет велике научне расправе.

Траговима усмене традиције

Преиспитивање Хомеровог ауторства посебно је добило на значају крајем 18. века, захваљујући немачком филологу Фридриху Августу Волфу (1759–1824).

Као стручњак за античку грчку књижевност, Волф је сматрао да је мало вероватно да је један човек могао да напише и „Илијаду“ и „Одисеју“ у облику у којем су до нас стигле. Закључио је да су ова дела морала бити резултат дугог усменог преношења, а да су тек касније сакупљена, уређена и записана.

Античка Грчка познавала је путујуће песнике – аеде – који су своје песме изводили пред публиком. Највероватније су се приче о Тројанском рату и Одисејевим лутањима вековима преносиле управо на тај начин.

Временом су их записивачи почели сакупљати и уређивати. Тај процес је, по свему судећи, трајао генерацијама, уз бројне измене, допуне и прилагођавања.

Кључан допринос разумевању овог процеса дали су амерички истраживачи Милман Пери и Алберт Лорд тридесетих година 20. века. Проучавајући јужнословенску епску поезију, показали су да су певачи, укључујући и гусларе, могли усмено да изводе веома дугачке епове, ослањајући се на устаљене изразе, стихове и типичне сцене.

Њихова истраживања показала су како усмена епска традиција може да се преноси и мења кроз извођење, без постојања једног писаног оригинала.

То је додатно ојачало претпоставку да су „Илијада“ и „Одисеја“ настале као врхунац дуге усмене песничке традиције, пре него што су коначно добиле свој писани облик.

Загонетка језика и ауторства

Додатну недоумицу представља и језик ових епова. Филозоф Габријеле Корнели указује на то да је језик ових дела необична мешавина различитих грчких дијалеката.

„Реч је о веома вештачкој мешавини, до те мере да, уз извесно претеривање, можемо рећи да у њој постоји неколико различитих дијалеката“, наводи Корнели.

И та језичка разноликост могла би да буде један од показатеља да су епови настајали и мењали се током дугог периода, у оквиру усмене традиције.

Филозоф Алдо Динучи, професор на Федералном универзитету Еспирито Санто, помиње и занимљиву теорију британског писца Семјуела Батлера (1835–1902). Он је заступао необичну претпоставку да је „Одисеју“ написала жена, док је „Илијада“ дело мушкарца.

Постоје различите теорије и о самом имену Хомер.

Према једном тумачењу, његово име могло би да буде повезано са грчком речју која означава „таоца“. У том случају, име би могло да има значење „онај који је предат као залог“ или „гаранција“.

Према другом тумачењу, Хомер је у каснијој традицији повезиван са слепилом. Постоји претпоставка да је реч могла да означава „слепог“ на једном од дијалеката који се говорио у области око античког града Киме, на простору данашње Турске.

„Хомер остаје историјски могућа личност, иако његово постојање не можемо доказати на начин који би задовољио критеријуме савремене историографије. Немамо натписе, званична документа, преписку, новац, поуздано идентификовану гробницу нити сведочанство савременика који помиње песника по имену Хомер“, каже професор Денис Гарсија Шавијер.

Оно што је остало јесу дела која се Хомеру приписују – „Илијада“ и „Одисеја“. Без обзира на то да ли их је створио један песник, више њих или су вековима настајала и обликовала се у оквиру усмене традиције, ова два епа остала су међу најзначајнијим делима светске књижевности.

Управо због тога Хомерова загонетка и данас привлачи пажњу истраживача и читалаца. Можда никада нећемо сазнати ко је заиста био Хомер, али ће приче о Тројанском рату, Ахилеју, Одисеју и њиховим јунацима наставити да живе.

Рад се наставља па ће бити обновљене и преостале фреске на основу делова који су пронађени.

Експерти из Археолошког парка су користили специијалну конструкцију да би спојили обновљене делове таванице, попут слагалице, што омогућава додавање нових делова како се рестаурација наставља.

„Овде можете видети оно што је обновљено, од почетка ископавања 2023.године, на овом месту.То је била величанствена таваница, стајала је изнад собе за пријеме, неке врсте лође са прозорима који гледају на атријум, двориште и фоаје куће који је обновљен. Настављамо да откривамо нове делове таванице и нове елементе", објашњава директор парка Габријел Цутригел.

На фрескама на таваници фокус је на грчким митовима, пре свега о Дионису и Аријадни и њиховом спајању што је један од највећих грчких митова, ту су и други детаљни митолошки прикази.

„Рестаурација је увек и време за истраживање, учење а оно до чега дођемо можемо да представимо јавности. И даље се сећам како су ови делови таванице стајали на великом столу, у сенци у близини места ископавања, сада су у Палестри где смо могли да представимо најновија открића па и те фреске, нове рестаурације, открића, истраживања у Археолошком парку Помпеја", додаје Цутригел.

Помпеја је после ерупције Везува 79 године нове ере претворена од просперитетног римског града у место прекривено пепелом.

„Увек су ме интересовале и ишле ми занатске ствари. Хтео сам да пробам несто ново. Конкрето, сада правим кандило“, каже Лука.

Уметничким и мајсторским вештинама филигранске технике полазнике учи Ивана Станковић ликовна уметница и филигранисткиња.

„Ово нам је осма радионица у Манакој кући на којој полазници уче тајне филигрански занат. Постоји нека медитативна мало моћ, јер када радиш филигран не размишљаш ни о чему. Друго, видели сте када сте ушли колико су сви били концентрсани, обузети радом. Самим тим што радимо у овим околностима, напољу је 40 степена, овде радимо са бренерима, нико се не жали, то значи да се свима свиђа“, наглашава Ивана Станковић.

Уметнички занат и технике филиграна познавали су и користили током векова многи народи још од најстаријих времена.

„Некада су се ови занати учили и преносила знања у породицама, мајсторским радионицама и тога нестаје појавом масовне потрошње. Ту улогу преносиоца знања, очувања све више преузимају музеји. Тако смо и ми овде организовали велики број радионица. А зашто баш ми? Јер овде имамо највреднију етнографску спомен збирку у оквиру Манакове куће, од Христифора Црниловића који се управо и бавио истраживањем заната, архитектуре и одевања“, објашњава Милена Ђурица, виши кустос Етнографског музеја.

Школа је део редовног програма једне од радионица у Манаковој кући. Непрекидно траје од 2019. године и ретка је стална програмска обука традиционалног уметничког заната филиграна у Србији.

Почетком педесетих посветио се превођењу дела најзначајнијих француских и руских песника. Био је стручни сарадник на Филолошком факултету у Београду (Катедра за француски језик и књижевност), помоћник управника Музеја савремене уметности у Београду и дугогодишњи уредник у издавачким предузећима БИГЗ (где је био и главни уредник) и Нолит.

Био је председник Удружења књижевних преводилаца Србије. Награду „Милош Н. Ђурић“ за најбољи поетски превод године у Србији добио је двапут, оба пута за превод поезије Виктора Игоа: 1973. за превод књиге песама Црна сунца, а 2010. за превод поеме Бог.

Добитник је Награде за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије; награде Златна франкороманистика из Фонда Маргарите Арнаутовић; Нолитове награде 1991. за студију Феномен Рембо која је 2004. објављена и у Паризу у измењеном и допуњеном издању, под насловом Рембо и објективна поезија.

Аутор је и знатног броја есеја о француској, српској и руској књижевности. 2007. године додељено му је признање за изузетне заслуге за културу Републике Србије. Године 2010, на Филолошком факултету у Београду додељена му је, „као врсном и изузетно заслужном франкороманисти“, награда „Златна франкороманистика“. Објавио је књиге есеја Гласници незнаног и Питања о Црњанском

Преводилац светова и пријатељ великана

У емисији ТВ фељтон, Ненада Милошевића, снимљеној 2013. године, Никола Бертолино је исцртао мапу свог живота, од рођења у Буенос Ајресу, преко детињства у Далмацији, до кључне улоге коју је одиграо у књижевном животу Београда и Југославије.

Рођен у Аргентини, са шпанским и италијанским као матерњим језицима, Бертолино је у Југославију донео осећај за свет. Та мултинационална и мултилингвална подлога дефинисала је његов животни позив – превођење.

Ипак, он је том занату прилазио са филозофском скепсом, тврдећи да је поезија, у својој суштини, непреводива. Упркос томе, његови преводи Шарла Бодлера и Артура Рембоа сматрају се канонским.

Његов рад као уредника у славним издавачким кућама БИГЗ и Нолит ставио га је у средиште књижевних дешавања. Међутим, Бертолино није био само уредник писцима попут Данила Киша, Борислава Пекића и Оскара Давича – био им је пријатељ, саговорник и саборац.

Одласком Николе Бертолина српска култура изгубила је више од преводиоца и писца. Изгубила је сведока који је памтио, човека који је разумео и интелектуалца који је повезивао. Његове аутобиографске књиге Завичаји и Нови завичаји остају трајни споменик једном животу и једном времену.

Формирана је интерна колекција, практично музеј хиљаде карата. Део те збирке је сада у МАК-у. Не да блиста сам за себе, већ сучељен са предметима призведеним у занатским радионицама бечког југендстила.

Ова дупла изложба је рођена из питања које се консеквентно провлачи кроз сваку собу: Која је цена вештине у било ком материјалу?

„Тематски распон је широк. Некада се ради о улози жене у друштву, некад о облачењу за вечерње изласке или о хаљинама од сребра. Највише смо хтели да покажемо поштовање за уметнички дизајн. 'Мезон Ван Клиф' ради у невероватно луксузном сегменту, али објекти примењене уметности не заостају у номиналној вредности“, напомиње Лили Холајн, директорка Музеја примењене уметности у Бечу.

„Када за тренутак занемарите материјалну вредност, остаје схватање да је накит део уметности, да су то уметничка дела, јер су инспирације исте: природа, космос, егзотика, заводјење. Поставка следи једну црвену нит – обилазак света, повратак кући, улазак у простор метаморфоза, где нестају границе измедју скупог и лепог“, наводи Александрин Мавел-Соне представник „Куће Ван Клиф и Арпелс“.

Кад смо код креативности, дизајн читаве поставке тријумфује над експонатима, што заиста није лако. Потписује га јапански архитектонски студио Тане. Кад из Ван Клифа говоре о наративној линији, она постоји, само није луксузна већ магична, и није црвена него бела.

„Идеја за нацрт долази из сећања на детињство, на дечију литературу. Овде је то Алиса у земљи чуда. Она прати траг белог зеца кроз мрак и лавиринт, где сваки тунел открива поглед на наредни, а у свакој витрини седи вила Звончица из Петра Пана. Ово је експериментални дизајн који поништава границу измедју уметничких медија“, објашњава дизајнер изложбе Цујоши Тане.

Која је веза између париске јувелирске куће и бечког југендстила? Оно што их спаја у историји пожељних предмета је адреса, али не у простору већ у времену – belle epoque, fin de siecle, година 1900, када је мото у Европи био – правимо уметност, не рат. Та идеја и данас блиста једнаким сјајем, али мало је купаца.

Познато је по својим прилазним ходницима, редовима за седење и сценом из два дела. Древни театар је код локалног становниства знан као „40 степеника“.

Саграђен је током хеленског периода, у 3. веку старе ере, али је дограђен у римско доба. Део је древног града Прусијас ад Хипијум.

До позоришта на северозападу Турске дошло се после седам година ископавања на том локалитету.

„Радови овде нису завршени само ископавањем, уследиле су три фазе: анализа цртежа, завршетак пројекта реституције и радови на рестаурацији. Завршене су две фазе'', напомиње градоначелник Дузкеа, Фарук Озлу.

Редови седишта су украшени лављим шапама, а звездасте степенице и украси су од јединственог камена, који се може још једино видети у театру у Сидеу.

Процес обнове позоришта је у току пошто је одобрен пројекат локалних власти.

Осим театра на том месту је било и других значајних открића – главе скулптура Медузе и Александра Великог, статуе Аполона и мозаика са ликом лава.

„Када је реч о ископавањима везаним за древно позориште, радови су завршени, следи рестаурација. За све љубитеље театра ово ће бити важно одредиште јер је реч о једном од најважнијих старих позоришта близу Истанбула. Надамо се да ћемо у будућности посетиоцима из великих градова попут Истанбула и Анкаре моћи да понудимо атрактиван програм упознавања са овим театром“, додаје градоначелник Фарук Озлу.

Овај антички театар, познат и као Ефес западног дела Црног мора, једино је таквих димензија које је опстало у том делу Турске.

На месту где се налази театар предвиђени су културни догађаји попут концерата, позоришних представа и изложби. Театар и суседни аквадукт поседују историјско богатство и природну лепоту, а подршка напорима на пољу конзервације и шира употреба имају значајне научне и јавне користи, тврде у Министарству културе Турске.

Француска номинација обухвата пет плажа искрцавања у Нормандији – Омаху, Јуту, Сворд, Голд и Џуно – на које се 6. јуна 1944. године искрцало више од 150.000 савезничких војника, као и положај Пуант ди Ок, где је изведен један од кључних јуриша. Сви ти локалитети били су од пресудног значаја у кампањи ослобађања западне Европе од нацистичке окупације током Другог светског рата.

Међународни савет за споменике и споменичке целине (ICOMOS), који оцењује кандидатуре за Комитет светске баштине, навео је да се на тим локалитетима налази велики број очуваних остатака – од немачких утврђења и предела обележених бомбардовањем до савезничких лучких објеката и потопљених бродова – који сведоче о „догађају који се широко сматрао пресудним за повратак слободе и почетак трајног мира на европском континенту“.

ICOMOS је истовремено позвао на појачано праћење стања и заштиту ових локалитета, упозоравајући на претње које представљају масовни туризам, климатске промене, пораст нивоа мора, као и изградња ветропаркова у њиховој близини.

Стална представница Француске при Унеску, Ахлем Гарби, оценила је да је искрцавање у Нормандији представљало прекретницу која је означила прелазак из периода глобалног сукоба ка послератном поретку заснованом на миру и безбедности, додајући да стављање тих локалитета на Листу има посебан значај у време све већег броја међународних криза и ратова.

„То је вероватно највеће амфибијско искрцавање у историји. Само због тога заслужује да буде запамћено“, рекао је историчар Дејвид Еџертон у недавном интервјуу за Асошијетед прес, преноси Еј-Би-Си њуз.

Олимп локалитет културне и природне баштине

Упис планине Олимп, митског дома дванаест олимпијских богова, на Листу светске баштине представља круну дванаестогодишњих настојања Грчке да њена највиша планина буде призната као локалитет мешовите културне и природне баштине.

Олимп, висок 2.918 метара, који се уздиже готово од нивоа мора, у грчкој митологији сматран је престолом Зевса, врховног бога, а истовремено је познат по изузетном биодиверзитету.

Градоначелник општине Дион–Олимп, која се налази у подножју планине, Евангелос Геролиолиос, изјавио је у недавном разговору за АП да уврштавање на Листу светске баштине „доноси већу одговорност у очувању тог подручја“, указујући на могуће последице повећаног броја туриста.

„Поново потврђујемо нашу непоколебљиву посвећеност очувању Олимпа за добробит садашњих и будућих генерација“, поручио је представник Грчке при Унеску, Георгиос Кумуцакос. „Као што нас грчка митологија мудро подсећа, увек је најбоље бити у добрим односима с боговима.“

На Листи 19 археолошких локалитета у Јапану

Јапанска номинација обухвата 19 археолошких локалитета у западној префектури Нара, који потичу из престоница Асуке и Фуџиваре из периода од шестог до осмог века, када је Јапан успоставио прву централизовану државу по узору на кинески систем.

На тим локалитетима очувани су, углавном испод земље, остаци царских палата, државних установа, будистичких храмова и гробница који су утицали на каснији развој престоница Наре и Кјота.

Заменик јапанског министра културе Шигеки Кобајаши захвалио је Комитету на уврштавању локалитета Асука–Фуџивара на Листу светске баштине и поручио да Јапан остаје посвећен „преношењу овог драгоценог наслеђа будућим генерацијама“.

Јапанска премијерка Санае Такаичи, рођена у Нари, написала је на мрежи Икс да се нада да ће овај статус допринети развоју туризма.

Професор археологије Универзитета у Нари, Јошијуки Аихара, рекао је за АП да су ти локалитети значајни јер показују како је древна јапанска држава настала под утицајем Кине и Корејског полуострва.

„Ако испод ових пиринчаних поља копате око један метар дубоко, почињу да се појављују остаци древних грађевина, мада то обичним посетиоцима није лако да уоче“, рекао је Аихара, који наставља археолошка ископавања на том подручју.

Локалитет Бома–Бадингило у Јужном Судану обухвата простране мочваре, плавне равнице и саване које обликују сезонске кише и поплаве. Према проценама, око шест милиона белоухих коба, тианг антилопа и газела Монгала мигрира овим подручјем у складу са променама услова у животној средини.

Према подацима Унеска, то подручје представља станиште слонова, лавова, гепарда и бројних других дивљих животиња, а истовремено обезбеђује услове за живот различитих етничких заједница које се вековима баве сточарством, пољопривредом и риболовом.

„Као што видите ми смо у самом средишту Пуле, ми то зовемо Пулски даунтаун, близу нас је Августов храм, Трг порта рата, Трг форум, изнад нас према Каштелу су Галерија Светог срца, ту је у непосредној близини и Црква свете Марије Формозе и оно што је нама најважније наш Српски културни центар у Максимијановој 12“, каже Рашула.

Управо у њему је у току сјајна изложба о Жарку Лаушевићу, под називом Официр са ружом, а све то у склопу 73. пулског филмског фестивала.

„То је пратећи програм 73. Пулског фестивала, подсећање на Жарка Лаушевића, филмски плакати, позоришни плакати, фотографије са сетова из приватне колекције породице Лаушевић“, наводи Рашула.

Српски културни центар у Истри отворен је 2014. и већ те године организована је ревија српског филма у Пули, која је одмах привукла велику пажњу посетилаца.

„Ми смо већ 10 година саставни део Пулског филмског фестивала. Оно што је битно рећи да смо кроз наше ревије српског филма, који смо радили са Пула филм фестивалом, кренули у једну сјајну причу да фестивал креће из Српског културног центра. Сећамо се 2018. када је Милена Дравић била наша гошћа, када је испред СКУЦ-а био шпалир од 1.500 људи који су френетично аплаудирали и извикивали њено име, она је била пресрећна. Ове године смо са разлогом направили изложбу о Жарку Лаушевићу. Ми смо је назвали Официр с ружом, управо из разлога што је 1987. године он добио Златну арену за тај филм“, истакао је Рашула.

Најважнија манифестација коју организује Српски културни центар у Истри свакако су Дани српске културе који су увек посвећени неком од великана наше културне сцене.

„Ми обично када концепцијски слажемо програм за Фестивал српске културе покушавамо да дамо омаж некоме од наших познатих, еминентних уметника и ствараоца и личности из наше прошлости. Покушавамо кроз те програме да се присетимо њих и да их приближимо новим генерацијама. Тако смо имали фестивале посвећене Вуку Караџићу, Иви Андрићу, Милошу Црњанскому, Данилу Кишу, Надежди Петровић, Десанки Максимовић, па онда и мало да се дотакнемо и ових млађих генерација, Соњи Савић, Милану Младеновићу, Влади Дивљану“, објашњава директор СКУЦ-а.

Одличну сарадњу Српски културни центар у Пули остварио је и са нашом кућом, РТС-ом и РТС издаваштвом, чије књиге представља у континуитету.

„Захваљујући издаваштву РТС-а ми смо 2025. године након генералне реконструкције СКУЦ-а овде представили књигу Милутина Дедића Записи са предумишљајем, тако да смо на трагу тога кренули у једну мало интезивнију сарадњу. Убрзо након тога је била представљена монографија посвећена Горанки Матић, великој уметници фотографије. Планирамо почетком октобра да представимо и књигу посвећену Зорану Радмиловићу и да евентуално тада покренемо једну, рекао бих интересантну причу, ради се о Данима Зорана Радмиловића у Пули, јер је ту повезано и Зајечарско позориште и РТС издаваштво и можда повежамо и Истарско народно казалиште па прикажемо једну представу из Зајечарског позоришта управо овде као част и помен у славу Зорана Радмиловића“, наводи Рашула.

Поред тога, у плану је и снимање филма и серија о бенду „Атомско склониште“ у сарадњи са Културним центром Новог Сада и РТС-ом, па ће наши гледаоци имати прилику да виде и четири епизоде серије о овој чувеној пулској групи.

„Пају не познаје нико, нико. А ако јавност сазна какав је био, можда ће схватити ипак, колики је био емотивац“… То су речи Мирјане Вуисић, жене покојног Павла Вуисића, која је одлучила, да након њене смрти јавности покаже писма која су она и њен супруг размењивали.

Великана српског глумишта сада имамо прилику да упознамо у једном потпуно другачијем светлу.

Мирјана је Павла упознала на рођендану заједничких пријатеља. Како је говорила, одрасла је с двојицом браће, који је често, као млађу, нису слушали док је причала.

А Павле ју је слушао све време. Тада је почела њихова прича, о којој сведочи више од 30 писама, која су сада пред нама.

„Један дан она се појавила са једном пекарском кесом од бурека пуном писама. Pитао сам шта да радим – рекла је да их чувам , али да не смем чак ни да их читам док је она жива, али после њене смрти да смем да прикажем тo“, прича Виктор Лазић из Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат".

Старе коверте, понегде избледело мастило, понегде, покидане странице. Тамо где се речи не виде, између редова, чита се емоција. Тамо где их има, говоре о посвећености.

„Имао сам ту срећу да сам много времена провео са њом па сам се ја мало навикао на његов рукопис. Ипак, отежава нам то што су она писана бебећим језиком, тепањем. Речи су изврнуте, слова недостају, или су премештена. Војим те… Сатки мој… и тако даље“, објашњава Лазић.

Делимо и неколико речи са старог папира: „Кад год помислим на себе, ја некако увек тебе, придружим у то моје ЈА“.

„Али ти дајем аманет, изложи писма одмах у музеју, а не дозволи да их читају, а онда, када ме не буде, објави их јавности како ти мислиш да треба. Нека коначно сви сазнају ко је у ствари Паја. Не, Паја није био великан глуме. Он је био великан емоција“, нагласила је Мирјана Вуисић.

„Живот је према њима био груб, али су зато они међу собом развили нежност невиђених размера. Једно другом су тепали. Писма су написана бебећим језиком – „војим те“, „Мимијанице мој најсађи“ „сатки мој“ „неизмелно се војимо“ написано је скоро на свакој страници. Та у сваком смислу крупна фигура српског филма, тај неприкосновени самоуверени великан, препун је био, гладан је био само нежности, нежности, нежности. Боловао је јер нема довољно нежности у свету, јер је све што види толико грубље од њега, непогодно за тананост његове душе. У више наврата је желео да се убије, о чему ми је Мирјана више пута причала. То није учинио, убеђен сам, само због ње. Љубав према њој га је држала у животу, о чему и пише“, изговорио је на гробу Павла Вусића 10. јула 2026. године Виктор Лазић.

Лазић истиче да му је Мирјана лично поклонила љубавну преписку са Пајом која броји тридесетак писама.

„Поштовао сам њену жељу и њену интиму. Једно писмо смо изложили тад у музеју и било је на нашој сталној поставци, а из поштовања чак ни то писмо нисам желео да прочитам док је била жива. Пекарску кесу за бурек пуну писама нисам од тад дирао. Како сам их отворио из њих се излила нежност помешана са суровошћу живота. Постаде ми јасно зашто Мирјана није желела да их објави за живота и зашто је инсистирала да буду објављена после њене смрти.“

Лазић истиче да је у плану стручна обрада, а затим и објављивање целокупне преписке и свих докумената који се налазе у Легату Мирјане и Павла Вуисића у Удружењу Адлигат.

„Последњих година сведоци смо огромног интересовања што домаће што стране публике и туриста. Београд се већ позиционирао као једна позорница на отвореном током лета“, изјавила је Секретарка за културу града Београда Јелена Медаковић.

„Некад давно је неко рекао да се на благајни види успех једне представе. На улицу и на наше тргове можемо да пренесемо то, и да кажемо да заиста, онај један огроман број људи, које видимо на Калемегдану, у Кнез Михаиловој, Парку Војводе Вука, на Ташмајдану... то су заиста они људи који након најаве програма, своју дечицу и своје госте изведу управо на та места“, додал је гошћа Дневника.

Додаје да је програм разноврстан, добро промишљен, и да има и едукативних и забавних садржаја, занимљивих радионица за најмлађе. Шири је и обухват локација на којима су манифестације

„Очекујемо и Београдско лето које у својим садржајима обухвата и установе културе и додатне програме. И то је оно што је за нашу ђачку популацију изузетно важно, и за предшколску и школску, где у оригиналним амбијентима наших установа, рецимо великог Градског музеја, одређене програме деца пролазе у једном амбијенту аутентичном уз оригиналне материјале, а опет током распуста, у некој опуштенијој атмосфери“, рекла је Медаковићева.

Београђане, а и њихове госте током лета очекују и бројне дечје представе на отвореном, мали концерти, али и, због ближења Експа, излагање колекција установа из иностранства.

„Краљица Наталија је била једна од наших најлепших краљица, али и једна од најтрагичнијих. Имала је веома буран живот, развод од краља Милана, прогон из Србије, а потом и трагичну смрт сина у Мајском преврату. На крају живота посветила се вери и замонашила, где је вероватно пронашла свој мир“, рекла је Драгнић.

Истиче да је, упркос тешкој животној судбини, краљица Наталија била изузетно вољена међу народом.

Публика током програма, поред разговора са „краљицом“, има прилику да проба чај и чоколадну торту припремљену по рецепту из 1890. године.

„То је рецепт који је пре неколико година пронађен на тавану. На њему је руком Јелене Грујић записано: ‘Служити када долази краљица Наталија’. Управо ту торту служимо и данас нашим посетиоцима“, објаснила је глумица.

Према њеним речима, идеја није да се историја посматра иза музејског стакла, већ да посетиоци постану њен део.

„Ово је јединствен доживљај. Историја се не гледа иза стакла, већ кроз разговор, амбијент и причу. Посетиоци заиста имају осећај као да су на чају са краљицом Наталијом“, рекла је Драгнић и позвала публику да програм посети 16. јула, као и у новом термину 26. августа.

Говорећи о припреми за улогу, глумица је признала је да је играње историјске личности представљало велики изазов.

„Одувек сам прижељкивала да тумачим историјске личности. То носи већу одговорност, па сам доста истраживала њен живот како бих што боље разумела каква је жена била и то пренела публици“, истакла је.

Највећа награда, додаје, стиже после представе, када публика наставља да се понаша као да је заиста пред краљицом.

„После извођења изађем као глумица да се фотографишем са посетиоцима, али они и даље остају у улози. Обраћају ми се са ‘Ваше Величанство’ и питају да ли смеју да стану поред мене. Тада знам да смо их заиста увели у тај свет“, закључила је Андријана Драгнић.

Из музеја истичу да веза између колекције Орсеја и игре није случајна. Визуелни идентитет и амбијент Clair Obscur: Expedition 33 инспирисани су естетиком периода Бел епок и сликарством 19. века, које представља окосницу музејске збирке.

Аутори су као инспирацију користили дела Гистава Кајбота, Одилона Редона, приказе Париза Виктора Навлеа, као и архитектуру, скулптуре и препознатљиве симболе француске престонице, које су у игри добиле ново тумачење.

Посетиоци су имали прилику да разговарају са креативним директором студија Sandfall Interactive Гијомом Брошом и уметничким директором Николасом Максон-Франкомом.

Дискусију је водио главни кустос музеја Пол Перен, а посетиоци су могли да чују више о настанку игре и уметничким решењима која су јој донела бројна признања, укључујући девет награда на манифестацији Game Awards 2025.

Након разговора, у главном простору музеја одржан је концерт A Painted Symphony, на којем су композиторке Лоријен Тестар и Алис Дипор-Персије, уз клавирску пратњу Оране Донадје, извеле композиције из игре.

Догађај је био део ширег програма музеја, који је током недеље обухватио и изложбе посвећене Огисту Реноару – Реноар и љубав: Срећна модерност и Реноар цртач.

Посебну пажњу привукла је поставка која је упоредо представила до сада необјављене концептне илустрације из игре и одабрана дела из музејске колекције, указујући на сличности у визуелном изразу и тематским мотивима класичне и савремене уметности.

Услед великог интересовања, изложба ће трајати до 19. јула.

Улица Винвуд волз – музеј, допринела је развоју многих уличних уметника. Данас је то живо платно и светионик за храбру креативност која наставља да надахњује генерације.

„Ова улица је заиста позната по својим графитима и муралима. Ту долазе међународни и локални уметници да праве своја ремек-дела у домену уличне уметности. Улица је креативни центар у Мајамију“, каже Марк Спенсер, улични уметник.

У музеју на улици налази се 10 галерија, музеја и збирки у домену уличне уметности. То је једна од највећих уметничких инсталација на свету на отвореном простору.

„Све је почело овде, ту је био центар. Постоји много сличности између овог музеја, улице посвећене уличној уметности и суседства. Место је раније било пуно фабрика за производњу одеће, складишта, али је од 2009. до 2026. године постало права туристичка атракција, отворена дању и ноћу“, објашњава Мохамад Курам, представник музеја.

Уметници из целог света долазе у музеј посвећен уличној уметности

За оснивање музеја заслужан је Тони Голдман који је желео да развија како уличну уметност, тако и пешачку зону у том делу Мајамија. Уметници из читавог света су допринели развоју тог музеја.

„Ова област некада није била добро место, било је криминала, дроге, али је после постала стециште уличне уметности. Могли сте да дођете у седам сати увече и да почнете да цртате графите са пријатељима без икаквих проблема, нико вам ништа не би рекао, полиција није долазила“, прича Кристијан Саравија, улични уметник.

Винвуд волс је епицентар креативности у уметничкој четврти у Мајамију, често се назива Олимпијадом уличне уметности. Главни кустос музеја је Џесика Голдман Сребрник. У њему постоји нестална збирка мурала и скулптура више од 120 уметника из 25 држава.