Милеров „Хамлет“ као слика савременог света на сцени бечког Јозефштата

То је дефинитивно Шекспир, нема сумње. Али истовремено и много више, и нешто друго. Када се појави Дух краља, гледаоци мисле да су на пројекцији Мурнаових црно-белих хорор-филмова, посебно кад на просценијуму изрони Хамлет као Носферату.

„Има нешто труло у држави Данској“ је у епилогу метафора за Трумпов дух изнад Гренланда. Одакле долази фасцинација тим комадом лоших и сломљених људи?

„Зато што је тако богат! Ту су талентован и лабилан мушки субјекат, дисфункционална породица и запуштена држава. Све нам је то познато из искуства. И ми водимо компликоване егзистенције, имамо тешке породице и препознајемо у држави место хаоса, неразумља, самовоље и ре-варваризације. Насиље и безнађе расту, а овај четири века стар комад то већ има у себи“, истиче редитељ Штефан Милер.

Хамлет је лик непопустљивог интензитета. Да ли је постојало искушење да се у њему пронађе нешто добро – кајање, емпатија? Можда у моменту Офелијине смрти?

„Нисмо то ни пробали. Хамлет ни у једном читању није драги млади несхваћени човек. Од почетка нам је било битно да покажемо колико је он опасан. Краљевски син, импулсиван, заштићен, зао. Добро у њему је само његова интроспекција. Он не каже, очев дух ми је рекао да га осветим, ево идем одмах! Он се пита: Да ли је заиста тако? Истина или фејк-њуз?“, објашњава Клаудиус фон Штолцман који тумачи Хамлета.

„Мислим да је Офелијина смрт акт самоодређења и слободе. Она не одлази у смрт из слабости. Одбија да живи у патријархалном корсету, где је мушкарци користе у играма моћи. То је трагичан исход, али и прва одлука коју Офелија доноси самостално“, наводи глумица Јохана Махафи.

„Хамлет је реквијем за човечанство. Комад о пропасти најфиније врсте. Упоредив по снази можда једино са Орестијама. Убацили смо и једну реченицу од Брехта: 'Убудуће неће бити победника, само побеђених'“, додаје Штефан Милер.

Контрадикторни системи држе ову причу на окупу. Правда и освета; јавно добро и појединачни морал; заборав и сећање; истина и компромис. Већ ћетири века унутар њих води се рат за премоћ. Зато Хамлет увек остане жив на крају баладе, јер је резултат увек нерешено.