Где смо данас после две деценије од прве „Ноћи музеја“

Када је у Берлину 1997. одржана прва Ноћ музеја, брзо је постала популарна и у другим земљама под различитим називима. Основна идеја је да се музејски садржаји приближе онима који у музеје не иду често.

Привлачно је да се поставке, предочене на занимљив начин, обиђу ван радног времена, ноћу. Европска ноћ музеја потекла је из Француске 2004, у Србији је прва одржана само годину касније, а трећа је део међународне манифестације. Одржано је 16.

Сваке године у више од 60 градова у колонама се чекало да се уђе у простор отворен само за ову прилику.

„Сви су били будни. Сви су желели да посете музеје. То је била та атмосфера коју смо ми постигли, до које смо дошли, коју смо желели – ми као тим, с једне стране као тим Ноћи музеја и с друге стране, музеалци, кустоси, људи који су нас испратили и који су желели да буду део манифестације. Ми смо манифестацију на крају сами финансирали и потпуно смо независни, и онда се то једној групи људи није допало, па су направили паралелну манифестацију и анулирали ову Ноћ музеја. И као што се то увек догађа, сада после неколико година, немамо ниједну Ноћ музеја“ истиче Ана Јовановић, оснивач манифестације Ноћ музеја.

Младе треба научити да долазе у те фантастичне просторе са фантастичном енергијом, додаје Јовановићева. Да се осећају добро, и да се враћају.

У Ноћи музеја нико није могао да обиђе сва места, већ је морао избор да направи унапред. Аутори изложбе свој приватни живот стављали су у службу посла. У Етнографском музеју свадбени обичаји употпуњени су реалним венчањем кустоса и конзерватора. Те ноћи забележена је рекордна посета, 21.000 људи.

У помало карневалској атмосфери, публика је чекала виле у Римском бунару, обилазила необична места по мраку, стару парфимерију и Ново гробље. Дизајнерски креирана улазница чувала се као драга успомена. Пут од креативне идеје аутора до реализације трајао је и по годину дана.

„Ми смо радили са музејима. Ми смо се са њима трудили да донесемо садржаје и да музеји сами промене праксу коју до тада нису имали. Ми смо их практично терали да изађу мало из тих музеолошких оквира, да направе нешто атрактивније“, наводи Иван Станић, кустос Музеја науке и технике.

Радио-телевизија Србије активно је годинама преносила уживо манифестације из десетак градова. Отворили смо депое и архиве.

Улога музеја да непрекидно освежава памћење, у новим друштвеним околностима није се променила, само су у доба спектакла и дигиталних медија нове могућности представљања. Какав нам је музеј потребан, како се мења споља и изнутра?

„Музејска функција је главно идентитетско питање. Ми смо заједница која је у великој кризи, пре свега политичкој и иедолошкој, и сад морамо на силу бога показати да музејски можемо да докажемо разне своје идентитете, а идентитета се досећамо, јер их нисмо неговали кроз одређене збирке. Ево вам жив пример: Сада се дешавају озбиљне друштвене промене. Ко трезорира сведочанства о актуелној бојкот ситуацији? Ко? Ево, питајте мене, ја о томе морам да размишљам. Па, нико“, наглашава музеолог проф. др Драган Булатовић.

Европска ноћ музеја обележена је 17. маја широм Србије отварањем значајних изложби, улаз се није плаћао, а број посетилаца био је сличан као у радно време институција.