Упркос свему Српска драма Народног позоришта Приштина опстаје већ 75 година

У 75 година од оснивања, Српска драма Приштинског народног позоришта прошла је трновит пут, да би се на крају скрасила у Грачаници. Предраг Радоњић је директор позоришта уназад неколико година.

Радоњићу, шта је Српска драма Приштинског народног позоришта данас?

– Драго ми је да се коначно са Косова и Метохије, после неког времена, јављамо и са неким лепим вестима. Српска драма Народног позоришта у Приштини, заправо само Народно позориште у Приштини са привременим седиштем у Грачаници, данас је једна, чини ми се, витална и респектабилна институција са својих педесетак запослених, од чега 15 стално запослених глумаца и четири глумца сарадника, са репертоаром који је прилично разнолик, који је упечатљив и чини ми се да смо са својим радом приметни и у свим другим срединама у Србији, у региону и да смо и медијски заступљени, и да се за нас у овом тренутку, чини ми се, зна много више него за нека друга позоришта која можда имају неупоредиво боље инфраструктурне капацитете, а да не причамо о околностима у којима раде.

Када кажемо позориште, замишљамо глумце на сцени, како изводе представу на сцени. Од 2005. године глумачки ансамбл је знатно подмлађен?

– Након 1999, неких пет година хибернације, рада на минималцима, заправо, очекивања да се стање разреши. Од 2005. Народно позориште у Приштини је поново започело са својим активним радом под руководством тадашњег управника, Ненада Тодоровића. Један део глумаца из предратног периода је наставио са својим радом, доведен је један број нових глумаца и Народно позориште у Приштини је лагано започињало да се реоснива. Да би, чини ми се, у овом тренутку сада, након већ колико година од те 2005, читавих 18 година, Народно позориште у Приштини стабилно стоји на својим ногама, има свој завидан репертоар, препознатљив репертоар, са којим учествује на фестивалима, са којим гостује и са којим је присутно у свим крајевима Косова и Метохије где има наше публике и где има жеље.

Од 1999. године глумци Српске драме раде оно што нису радили пре тога, изводе представе у свим српским срединама на Косову.

– Ми смо једноставно морали да кренемо у сусрет нашој публици. Ми јесмо овде нашли од 2014. своје стално место, своју матичну сцену, али заправо и Грачаница је једно мало место од неких десетак хиљада становника. Ова сала прима 400 гледалаца, ту може да се изведе два до три пута представа.

Онда смо схватили да нам је једино решење да кренемо према својој публици, па играмо од дворишта повратничких кућа, па преко порти цркава и манастира, до полуразрушених домова културе, оних који имају елементарне услове као што је Штрпце, Зубин Поток, Лепосавић, Звечан... Значи, ми опслужујемо сву публику српску на Косову и Метохији и на неки начин исправније би било да име овог позоришта буде Народно позориште Косова и Метохије.

Током година након рата били сте домаћини и другим позориштима овде у Грачаници, позориштима на централне Србије и шире?

– Настојимо да нам долазе и друга позоришта да гостују, а имали смо и два велика догађаја. Имали смо 2016. Фестивал Јоаким Вујић, а пре две-три године и Фестивал Мали Јоаким са позоришним представама за децу. То је било посебно инспиративно зато што су овде у Грачаницу, која је постала на неки начин центар културе српског живота на Косову и Метохији, долазила аутобусима деца из свих крајева КиМ, да се многа од њих први пут сусретну са позоришном чаролијом. То је било посебно дирљиво, и чини ми се да је то један од важнијих и битнијих сегмената нашег рада.

Обелажавате 75 година од постојања представом Женидба уз слоган „Упркос свему“?

– Тај често рабљен слоган, у овом нашем случају има заиста пун смисао и значај. Радити позоришне представе на КиМ, изводити их овде под оваквим околностима за које сви знамо какве су, у оваквим небезбедним условима када нас приштинске власти третирају као паралелну илегалну институцију, заиста је прави мали подвиг. И нама је једноставно велико задовољство и инспирација да и у оваквим условима, упркос свему, наставимо са својим радом и да функционишемо на такав начин да покажемо да можемо као заједница да опстанемо на овим просторима.