Заборављен или остављен – Епископ Серафим Јовановић (29. 11. 1873 – 13. 1. 1945)

Некада професор, војни свештеник, више пута одликован за ревносну службу, два пута орденом Светог Саве петог и трећег степена. Први српски владика који је летео авионом, заборављен је или остављен на гробљу у Албанији. На вечни починак, уз највеће државне почасти и пратњу војног оркестра, испратли су га архиепископ Албанске православне цркве, поглавари верских заједница, делегати албанске владе, представници југословенске војне мисије у Албанији, свештеници Епархије рашко-призренске и верни народ.

Српски владика сахрањен на албанском гробљу

Да је српски владика сахрањен на албанском гробљу у Тирани, мом супругу је рекао старешина Цркве Св. Прокопија у коју смо одлазили на литургију када смо се доселили у Албанију. Касније нас је отац Иринеј одвео до гробља на коме се налази владичин гроб. На градском гробљу Туфина у Тирани где на парцели 13 почивају посмртни остаци епископа рашко-призренског Серафима Јовановића, затекли смо једну допола догорелу свећу, мермерну књигу и споменик на коме је исклесано: „Овде почивају кости Серафима призренског који је умро 13. јануара 1945.“ Његов чин „епископ“ избрисан је са споменика. У истом реду, један гроб даље, сахрањењен је и албански архиепископ Кристофор Кисит 1883–1958, савременик владике Серафима. После помена који је одржао, отац Иринеј нам је кратко, са сажаљењем, као да жели да прикрије неку срамоту и озлојеђеност, рекао: „Однесите га одавде.“

У то време нисам много знала о идеји коју је Италија током Дугог светског рата имала у вези са Алабнијом, а још мање у животу и раду владике рашко-призренског Серафима. Почела сам да истражујем и прво се обратила Епархији рашко-призренској. Одговор ни на један допис, нити позив телефоном нисам добила. Распитивала сам се код наших историчара, али већина њих није могла да ми помогне.

Знали су за владику, где је сахрањен и када, али ништа више од тога, јер се нису бавили тим делом српске историје. Једна од њих Радмила Радић упутила ме је на литературу у којој сам пронашла неке детаље из биграфије владике Серафима и она је импозантна. Стицајем околности, или је тако требало да буде, дошла сам и до извештаја са сахране владике који је достављен Синоду СПЦ, а који је објављен у Гласнику, службеном листу Српске православне цркве, у регистру за 1945. годину.

Владика Серафим је 14. јануара, уз све почасти и по православним обичајима, како епископима доликује, сахрањен на православном гробљу у Тирани поред костурнице погинулих српских војника у рату 1915–1918. године.

„Због ратних прилика, а и због зиме, преношење посмртних остатака у Призрен Блажене памјати епископа Серафима, није се могло извршити. Мирно почивај, владико в земљи чуждеј поред своје браће и деце Срба изгинулих у прошлом рату и нека ти је вечна памјат“, написано је на крају извештаја.

Кости пренете, али с једног гробља на друго

У време Енвера Хоџе, зарад изградње модерног насеља надомак Тиране, крајем педесетих година прошлог века, гробље где је владика првобитно био сахрањен, „Вари и Бамит“, пресељено је на друга нова гробља, Туфину и Шар. Тако су се раздвојили српски војници и епископ.

Нејасно је зашто у Српској патријаршији нема ниједан научноистраживачки рад о животу и служби епископа рашко-призренског Серафима Јовановића, рекао ми је историчар Вељко Ђурић Мишина. Једно од могућих објашњења је његова делатност у годинама интернације 1941–1945. у околностима италијанске политике у том делу Балкана и односа према српском и албанском православљу.

„Из тих година остало је много тога нерачишћеног у вези са епископом рашко-призренским Серафимом и Албанском православном црквом у контексту италијанске политике на Балкану, то јест, на територији Епархије рашко-призренске. Италијански планови и њихов протекторат 'велика Албанија' желели су да у њима посебно место има Албанска православна црква, која је искористила ратне неприлике, па је проширила своју јурисдикцију над парохијама у Метохији. Пропаст Италије септембра 1943. године осујетио је тежење Албанске православне цркве за даљим ширењем на области под јурисдикцијом СПЦ. Можда баш у томе и лежи одговор зашто је Српска патријаршија незаинтересована за тај део своје историје“, рекао ми је Мишина наглашавајући да би владику требало вратити у Србију.

Последње две године живота епископа Серафима прекривене велом тајни

О животу и раду владике Серафима, кога је капитулација Краљевине Југославије затекла на трону Рашко-призренске епархије, готово да нема трагова после децембра 1942. године, током које је, судећи по документима сачуваним у Архиву Албаније, два пута долазио у Тирану. Разлог његовог доласка био је да умоли италијанске власти да ослободе интерниране Србе и свештенство из Фијера и Пуке, али и да тадашњег архиепископа Албаније Кристофера Кисија упозна са страдањем свештенства, монаштва, Срба и осталог неалбанског становништва на простору Косова.

Истичући велику улогу СПЦ у добијању аутокефалности АПЦ двадесетих година двадесетог века, директор Архива Албаније Ардрит Бидо, аутор књиге „Албанска православна црква – политичка историја 1878–1937“, с којим сам разговарала, рекао ми је да су се током Другог светског рата односи између две цркве променили. По капитулацији Југославије, Епархија рашко-призренска је подељена. Један њен део припао је Албанији, која је у то време била под италијанском окупацијом. Сем горе поменутих докумената, ништа више нисам сазнала ни у Архиву.

Албанска страна не зна поуздано узрок смрти нити поље деловања владике Серафима Јовановића после повлачења Италије 1943. године и слома идеје о територијалном и институционалном уједињењу. Ни у АПЦ нису могли да нам дају више информација о животу и боравку владике Серафима у Тирани, с обзиром на гоглоту коју су цркве и верске заједнице у Албанији доживеле у време комунистичког режима Енвера Хоџе од 1967. године, када су сви верски објекти уништени, а исповедање вере забрањено.

Да ли је владика по последњем доласку задржан на силу у Тирани?

Шта се дешавало с владиком после пада Италије 1943. године? Да ли је владика Серафим на силу задржан у Албанији, или је из неких разлога морао, или је својом вољом остао у Тирани? Да ли је био у кућном притвору и где? Од чега је преминуо? Само су нека од питања која ми долазе сама по себи, а којима ће се, надам се, бавити историчари. Тек једно ми се намеће из извештаја о његовој сахрани у Гласнику СПЦ. „Зашто владика рашко-призренски Серафим, ако је у Тирани био добровољно, није имао своју одежду за сахрану, или зашто му је нису донели свештеници из Призрена који су дошли да га испрате на вечни починак, већ је сахрањен у позајмљеној одежди?“

Заборављен или остављен, тек владика тако значајне епархије као што је рашко-призренска требало би да почива у својој земљи. Српским грбовима заборављеним и остављени у Албанији нема броја.

Епископ Серафим (Сава) Јовановић, рођен је у Призрену 29. 11. 1873. Школовао се у Богословији Св. Кирила и Методија. Био је свештеник, војни свештеник и суплент. Рукоположен је за јеромонаха јуна 1902. у Цркви Светог Александра Невског у Скадру. Од 1908. до 1912. студирао је на Московској духовној академији и дипломирао са научним степеном кандидата богословља. Замонашио се 1909. у Српском подворју у Москви. По повратку, постављен је за наставника Богословско-учитељске школе у Призрену. Био је војни свештеник у Штипском гарнизону и Штабу Вардарске дивизије.

Док је служио као војни свештеник у Солуну, одликован је златном медаљом за ревносну службу. Јануара 1914. унапређен је у чин синђела, а марта 1919. у чин протосинђела. Од 1919. до децембра 1920. био је професор у штипској гимназији. Године 1920. као ментор у штипској гимназији одликован је орденом Светог Саве V степена. За епископа злетовско-струмичког рукоположен је 23. децембра 1920. За ревносну службу одликован је 1921. године орденом Светог Саве III степена. Провео је годину дана као делегат СПЦ у Прикарпатској Русији. За епископа рашко-призренског изабран је 29. октобра 1928. године.