Пробна снимања наводно обухватају три сегмента – извођење акционих сцена, наступ пред камерама и изговарање дијалога. Медијски извештаји се разликују у проценама броја финалиста – према појединим наводима, за улогу се надмећу три до пет глумаца.

Улогу је напустио Данијел Крејг након филма Није време за умирање из 2021. године. Упркос спекулацијама, Џек О'Конел, звезда филма Грешници, и Џејкоб Елорди, који игра у филму Оркански висови, неће учествовати у пробним снимањима, наводи Холивуд рипортер.

Наредни филм из франшизе о Џејмсу Бонду режираће Дени Вилнев, редитељ филмова Дина, за студио Амазон Ем-Џи-ЕМ. Компанија је 2022. године стекла права на серијал у оквиру посла вредног 8,45 милијарди долара. Сценарио ће написати Стивен Најт, аутор серије Бирмингемска банда.

Компанија, која је прошле године платила више од милијарду долара како би од породице Броколи преузела „креативну контролу“ над франшизом, није ни потврдила ни демантовала ове наводе.

„Потрага за новим Џејмсом Бондом је у току. Иако не планирамо да коментаришемо конкретне детаље током процеса одабира глумаца, радујемо се што ћемо обожаваоцима агента 007 саопштити више новости чим за то дође прави тренутак“, наводе из „Амазона“.

У априлу ове године, руководиоци филмског одељења „Амазона“ позвали су обожаваоце да буду стрпљиви и сачекају објаву имена новог глумца, истичући да компанија жели да ову одлуку, коју јавност помно прати, донесе уз посебну пажњу.

„Знам да се сви питате када ћемо објавити ко ће играти Џејмса Бонда. Немојте се превише узбуђивати. Желим да знате да одвајамо време како бисмо овом задатку приступили пажљиво и с дубоким поштовањем. За све нас је остварење животног сна да публици представимо ново поглавље ове приче, а ту одговорност не схватамо олако“, рекла је Кортни Валент и, директорка филмског одељења компаније.

Вилнев, који је за себе рекао да је велики и дугогодишњи обожавалац Џејмса Бонда, истакао је да га је прилика да допринесе омиљеној филмској франшизи навела да се удаљи од серијала Дина, који је заузео већи део последње деценије његовог живота.

„Рекао сам: ’Можда је добра идеја да се вратим овом пројекту, не из носталгије, нити зато што ми недостаје, већ управо супротно – заситио сам га се‘“, изјавио је за магазин Емпајер, говорећи о филму Дина: Месија, чија је премијера заказана за децембар ове године.

„Желим да будем сигуран да ћу према материјалу бити строг и да нећу приступати послу с превише самоуверености. Помислио сам: ’Када ово завршим, биће ми потребна веома снажна ракета да ме одвуче са Аракиса.‘ Када су ми понудили да режирам наредни филм о Бонду, рекао сам: ’У реду, управо то ми је потребно“, исткаао је Вилнев.

Прошло је више од 20 година од последњег комплетног пробног снимања за улогу Џејмса Бонда. Тада се међу финалистима, према медијским извештајима, нашао и Хенри Кавил, који је касније постао познат по улози Супермена. Ипак, улога је на крају припала Данијелу Крејгу, који се први пут појавио као чувени агент у филму Казино Ројал из 2006. године.

Редитељ Френк Маршал, петоструки номиновани за Оскара, предводи овај пројекат који стиже пред публику крајем јануара 2027. године.

Излазак филма временски се поклапа са педесетом годишњицом култног албума “Rumours“, који је објављен у фебруару 1977. године, преноси часопис „Ролинг стоун“.

Филм носи назив по песми “The Chain“, јединој нумери у дискографији бенда коју потписује свих пет кључних чланова поставе.

У остварењу ће се појавити Линдзи Бакингем, Стиви Никс, Мик Флитвуд, Џон Макви, као и преминула Кристин Макви, кроз архивске снимке.

Документарац прати историју групе од тренутка када су се Бакингем и Никс придружили саставу крајем децембра 1974. године до данас.

„Фасциниран сам тиме како је настала ова невероватна прича о огромном музичком достигнућу“, рекао је Маршал говорећи о раду на филму.

Истакао је да је реч о аутентичној филмској причи о музици и људима који су је стварали. Према његовим речима, чланови бенда успели су да своје често хаотичне и готово оперске приватне животе повежу у заједничку причу која је прерасла у модерну легенду.

Емоционални ломови као темељ ремек-дела

Албум „Rumours“ једно је од најпродаванијих музичких издања у историји, са више од 40 милиона продатих примерака широм света. Његов настанак обележили су дубоки сукоби и емотивна превирања међу члановима бенда.

Док су Линдзи Бакингем и Стиви Никс пролазили кроз раскид дугогодишње везе, Џон и Кристин Макви развод, а Мик Флитвуд брачну кризу, лични односи снажно су утицали на песме које су се нашле на албуму.

Та искреност допринела је његовом успеху, који је крунисан и престижном наградом Греми.

Рад на документарцу поново је отворио и питање односа међу члановима групе.

Линдзи Бакингем је раније описао процес као важан корак ка помирењу, наговештавајући да је поново успоставио контакт са Стиви Никс након дужег периода захлађених односа и његовог одласка из бенда.

Бакингем је потврдио да редовно разговарају, уз најаве да би наредна година могла да донесе нова изненађења за обожаваоце легендарног састава.

На питање како се тај „рат“ обично заврши, одговорила је: „Тако што он оде да спава пре завршетка, а ја останем до краја".

Мемедовић је приметио да се она, за разлику од супруга, ипак усудила да дође у квиз. „Ја јесам, али он не сме“, узвратила је Слађана, а на питање шта ће се догодити када се врати кући, кроз смех је најавила: „Тек сад, ако Бог да да победим, па он жив неће бити".

Испоставило се да ће супруг заиста имати разлога за бригу, макар када је породично квизашко ривалство у питању.

Слађана је наступила прва и одмах показала да у студио није дошла неприпремљена. Тачно је одговорила на свих десет питања у првој игри и освојила 150.000 динара, а такав наступ Трагач Алекса Стефановић наградио је понудом од чак милион динара.

Након консултација са саиграчима, који су је редом охрабрили да ризикује, Слађана је најпре покушала да „блефира“ и остави утисак да ће играти за већ освојених 150.000. Ипак, убрзо је открила да прихвата милион, што је испраћено аплаузом свих присутних у студију.

Показало се да је храбра одлука била права. Уз свега једну грешку, Слађана је одбранила милион динара и вратила се међу саиграче са великим износом у заједничкој каси. Међутим, до краја појединачних дуела нико од њих није успео да јој се придружи, па је постало јасно да ће за милион морати да се избори потпуно сама.

У финалну потеру кренула је са десет корака предности, што је на први поглед деловало као достижан задатак за Алексу. Ипак, неколико грешака на почетку пореметило је ритам Трагача. Алекса је током потере направио шест грешака, а Слађана је три његова нетачна одговора успела да претвори у драгоцена враћања.

Драма је потрајала буквално до последње секунде. Алекса је тачно одговорио на последње питање које је Јован Мемедовић успео да му прочита, али тренутак прекасно. Време је већ истекло и Слађана је освојила милион динара.

Да завршница буде још упечатљивија, она у први мах уопште није схватила да је победила. Уверена да је Алекса успео да је стигне, кренула је да му честита, а онда схватила да је Трагач заправо устао како би аплаудирао њој и честитао јој на победи.

„Даме и господо, рекордер и рекордерка“, поручио је Алекса, показујући на себе и Слађану. Трагач, познат као рекордер „Суперпотере“, тако је поздравио нови рекорд. Слађана Биљман постала је прва жена која је потпуно сама у Финалној потери одбранила милион динара.

Слађанин милион већ има своју намену. Такмичарка је открила да ће део награде издвојити у хуманитарне сврхе, док ће остатком испунити једну личну жељу и одвести супруга на путовање у Португал.

После свега, чини се да је њена прогноза са почетка емисије била тачна. „Ратно стање“ код Биљманових вероватно се наставља, само што Слађана сада у тој расправи има аргумент вредан милион динара.

Лик се у Спрингфилду појављивао, али није говорио, још од епизоде The Serfsons, емитоване у октобру 2017. године. Наводно је његов велики повратак у серију био строго чувана тајна.

Малхотра је у објави на Инстаграму навео да овај повратак доживљава као поновно присвајање лика. „Ово је заиста његов повратак кући“, рекао је.

Апу је део дуговечне америчке анимиране серије од 1990. године. Раније му је глас позајмљивао белац Хенк Азарија, који је говорио са изразитим индијским акцентом.

Амерички комичар индијског порекла Хари Кондаболу снимио је 2017. године документарни филм Проблем са Апуом (The Problem With Apu), у којем је указао на то да је лик јужноазијског порекла, запослен као продавац у малој продавници, заснован на расним стереотипима.

Наредне године, у епизоди дуговечне америчке анимиране серије први пут је отворено обрађена полемика око индијског лика. Аутори су се осврнули на оптужбе, али су неки гледаоци сматрали да то није било довољно.

Други су бранили серију, истичући да су сви њени ликови засновани на стереотипима.

Азарија је 2020. године први пут објавио да се повлачи из улоге, а касније је у подкасту Декса Шепарда рекао: „Један део мене осећа да би требало да обиђем сваког Индијца у овој земљи и да му се лично извиним.“

„Искуство засновано на блиској сарадњи“

У разговору за часопис Варајети, уочи најновије епизоде емитоване током викенда, Малхотра, који је преузео улогу од Азарије, објаснио је како је реаговао када му је агент понудио аудицију.

„Када ме је агент позвао због аудиције за Симпсонове, одмах сам знао за коју је улогу реч и од саме помисли на то стегло ми се у стомаку", признаје глумац.

„Али, морам да признам, један део мене био је и радознао. Прошло је осам година откако је Апу говорио у серији, па сам се запитао да ли се нешто променило у просторији у којој сценаристи осмишљавају епизоде.“

Глумац, познат и по улогама у серијама Увод у анатомију и Легенда о Кори, питао се и дали могу да лик Апуа врате на начин који уважава раније грешке и извињава се због њих.

„Могу ли да учиним лик својим и да га на неки начин поново присвојим? И могу ли све то да остваре на препознатљив начин својствен Симпсоновима, а да не разочарају обожаваоце?“

Након што је годинама био сведен на споредни лик у позадини, Апу се сада враћа у серију. Малхотра је рекао да је разговарао са водитељем серије Метом Селманом и извршним копродуцентом Сезаром Мазаријегосом о томе како да омиљеног лика публике представе на културно примеренији начин у 2026. години.

„Тако је почело искуство засновано на блиској сарадњи. Надам се да ће оно подједнако задовољити дугогодишње обожаваоце Симпсонових и другу децу јужноазијског порекла која су, попут мене, у неком тренутку престала да гледају серију.“

Глас Апуове супруге Мањуле сада ће позајмљивати Џенина Гаванкар, која је раније глумила у серији Јутарњи програм („The Morning Show“), продукцији платформе Епл ТВ. Она преузима улогу од Џен Хукс и Трес Мекнил.

У епизоди његовог повратка, која има језиву атмосферу, мушкарац у костиму за Ноћ вештица названом Дафт Монк – што је игра речи заснована на имену музичког дуа „Дафт панк“ – наизглед случајно страда изнова и изнова, и то од руку становника Спрингфилда.

Годину дана касније враћа се како би им се осветио.

На крају све становнике позива у градску скупштину Спрингфилда, скида кацигу и открива да је заправо Апу.

Затим прича како је десетинама пута био на ивици смрти, пре него што је завршио на Острву заборављеног смећа, где га је излечио доктор Ник.

„Ја сам човек којег сте оставили да умре. Ја сам онај за кога сте се претварали да никада није постојао“, изјављује Апу.

Баш када намерава да запали градску скупштину, Марџ Симпсон – која у овој сцени практично изговара поруку аутора серије – спасава ситуацију.

„Апу, веома нам је жао што смо те оставили да умреш. Веруј ми, желели смо да поступимо исправно“, каже му она.

Њен безобразни син Барт додаје: „Али толико смо се плашили и једноставно нисмо знали шта да радимо.“

Бартов отац Хомер потом нуди да се жртвује како би спасао остале становнике, подсећајући гледаоце колико је Апу важан за живот Спрингфилда.

„Био си у нашим куглашким екипама, нашим берберским квартетима, нашим бендовима који су свирали обраде рок песама које воле очеви“, каже Хомер.

„Узимали смо те здраво за готово. Ја сам те узимао здраво за готово.“

Радња филма прати невероватан подвиг групе људи који су успели да лоцирају и изврше напад на бившег поглавника Независне Државе Хрватске у Аргентини. Гостујући у Београдској хроници, редитељ Немања Ћеранић истакао је да ови емигранти, за разлику од агената израелског Мосада који су хватали Адолфа Ајхмана, нису имали никакву институционалну подршку.

Морали су да напусте своје дотадашње животе и изложе се огромном ризику. Према речима Ћеранића, само један погрешан корак био је довољан да их усташка емиграција открије и ликвидира.

Иако је ово редитељев четврти дугометражни филм који се бави мотивом освете, он наглашава да је ово први пут да та освета није личне природе. Јововић је у Буенос Ајресу имао сређен живот, породицу и успешан посао као власник фабрике пампура за вино. Све то је ризиковао када је сазнао да се бивши усташки вођа скрива у његовом граду.

„Када посматрамо данашњицу колико су људи превише посвећени себи и гледају своја посла, тај човек је не из личних разлога, већ из разлога према жртвама које су се десиле за време Другог светског рата у Јасеновцу и осталим логорима, одлучио да онда када институције закажу узме правду у своје руке“, објаснио је Ћеранић.

Изазови снимања у Аргентини

Идеја за овај шпијунски трилер настала је у сарадњи са професором Небојшом Пајкићем, који је препознао огроман потенцијал ове историјске приче. Сценарио се ослања на обимна истраживања, укључујући књигу Тихомира Бурзановића и сведочења Јововићеве ћерке, Марије Јововић.

Филмска екипа пажљиво је проучавала грађу како би верно приказала тежину подухвата у којем актери нису имали право на грешку. Резултат је динамично остварење поджанра осветничког филма које не бежи од комплексних историјских околности.

Снимање је реализовано делом у Србији, а делом на аутентичним локацијама у Аргентини. Екипа је прво провела недељу дана у извиђању терена, размишљајући о естетици и архитектури града, да би се потом вратили на месец дана рада на одабраним локацијама.

Највећи продукцијски изазов био је усклађивање материјала, односно постизање визуелног континуитета између сцена снимљених на два различита континента. Циљ је био да гледаоци у потпуности доживе илузију да се целокупна радња одвија на улицама Буенос Ајреса.

Поред аутентичности локација, редитељу је било важно да прикаже специфичну атмосферу јужноамеричке метрополе. То је град у којем усред белог дана људи играју танго, док истовремено њиме шетају мистериозни ратни злочинци који су ту добили азил.

Након београдске премијере, публика у Новом Саду моћи ће да погледа филм 18. новембра. Редовна биоскопска дистрибуција овог остварења широм земље почиње 19. новембра.

Овогодишњи програм, који се одржава под слоганом „Биоскоп по твојој мери“, доноси анимиране и игране филмове различитих жанрова и тема.

Међу насловима су „Гвоздени дечак“, о дечаку који се суочава са проблемима равнотеже, и „Шапат шуме“, који кроз путовање у нетакнуту природу скреће пажњу на значај њеног очувања. На репертоару су и синхронизовани анимирани филмови „Хулијан“ и „Изгубљена Луси“, као и „Чувар камфоровог дрвета“, „Деца слободе“, „Рођен у џунгли“, „Град димњака: Заглављени у времену“, „Прича о играчкама 5“, „Хајдук у Београду“, „Први април“, „Моја маћеха је вештица“, „Скокоумци“ и „Вајана“.

Поред филмских пројекција, 24. октобра у МТС дворани биће организоване две бесплатне радионице за децу. Једну припрема Београдски филмски клуб за децу, а водиће је докторка филмологије Весна Динић. После пројекције, учесници ће разговарати о филму и упознати се са основама филмског језика, жанровима и изражајним средствима.

Друга радионица организује се у сарадњи са Дечјим иновационим центром. Деца ће кроз практичне задатке програмирати роботе и слати их у мисију очувања природе, уз упознавање са основама роботике, логичког размишљања и тимског рада. Пријаве за радионице доступне су на званичном сајту фестивала.

Пројекције ће бити одржане у биоскопима у Београду, Новом Саду, Чачку, Шапцу, Крагујевцу, Нишу и другим градовима. 

КИДС фест основан је 2005. године са циљем да најмлађој публици приближи филмску уметност и омогући јој да се упозна са домаћим и страним филмским остварењима.

„Чешки и словачки филм традиционално су присутни у Србији и драго ми је што овај фестивал у Београд доноси избор савремених филмова који показују у ком правцу се наше кинематографије данас развијају. То је уједно прилика да упознамо нове редитеље и приче које успевају да превазиђу границе и без великих речи“, поручио је уочи фестивала амбасадор Републике Чешке у Србији Јан Бонди.

Фестивал отвара пет студентских филмова

Програм ће отворити блок од пет студентских филмова: „Реци само једну реч и моја душа ће оздравити“, „Очеви“, „Неке ствари остају заувек“, „Сада ће ме волети“ и „Лутање (Блудна светла)“.

На отварању ће са публиком разговарати редитељка Мари Тополова и редитељ Петр Влчек, представници нове генерације чешких филмских аутора.

Преосталих шест остварења чине дугометражни филмови различитих жанрова, међу којима је и словачка драма „Потоп“, овогодишњи кандидат Словачке за награду Оскар.

„Потоп је прича о дому, породици и слободи, али и о тренутку када велике историјске промене почну да мењају животе обичних људи. Посебно ми је драго што је управо ‘Потоп’ овогодишњи словачки кандидат за Оскара у категорији за најбољи међународни филм и што ће публика у Београду након пројекције моћи да разговара са продуцентом Томашем Гичем и чује више о настанку овог филма“, рекао је амбасадор Словачке Републике Михал Павук.

Од драме до комедије и филма приказаног у Кану

У програму су и филмови „На другој страни лета“, „Перла“, „Неуништиви“ и комедија „Коњ“, као и филм „Караван“, приказан на Канском филмском фестивалу. Остварење прати путовање главне јунакиње и њеног сина са аутизмом кроз Италију.

„Управо такве приче, о слободи, односима, идентитету и новим почецима, доноси овогодишњи фестивал“, рекла је у најави Дана чешког и словачког филма директорка Чешког центра Београд Луцие Орбок.

Сви филмови биће приказани са титловима на српском језику.

Водитељ емисије Стефан Поповић објашњава да је реч о такмичењу хуманитарног карактера, у којем се током пет вечери надмеће пет познатих личности.

„Имамо три врхунска шефа, али свако има свој задатак. Задатак такмичара је да открију ко је шеф, а задатак шефова је да их увере да су баш они кували за њих. Видећемо ко је најмудрији и ко има најбољу тактику“, каже Поповић.

Победа мање вреди када се дели

Правила такмичења осмишљена су тако да, осим знања и интуиције, до изражаја дође и такмичарски дух. Наградни фонд сваке епизоде деле такмичари који тачно одговоре на питање ко је шеф.

„Ово је игра коју свако игра за себе, јер победа мање вреди ако се дели. Такмичар који после пет епизода има највише новца у каси осваја пласман у финале, када ће сав прикупљени новац бити додељен у хуманитарне сврхе“, објашњава Поповић.

Иако су такмичари у почетку били уверени у своје способности, испоставило се да препознавање шефа није нимало једноставно.

Поповић признаје да је и сам покушавао да открије ко припрема јела, али да му то није полазило за руком.

„Трудим се да од почетка не знам ко је шеф, па се и ја мало играм као и они. Видео сам да се уопште не бих добро показао као такмичар. Више пута сам мислио да је овај или онај и ретко сам био у праву“, истиче водитељ.

Тактике из кухиње и намерно навођење на погрешан траг

Шеф кухиње Радомир Раша Влачић открива да је иза кулиса било много надмудривања, а да су шефови намерно покушавали да збуне такмичаре.

„Желимо мало да будемо интригантни, да их наведемо на крив пут. То и јесте суштина – да погреше, да не погоде ко је шеф. Барем је таква била идеја у главама нас шефова“, каже Влачић.

Истиче да је, и поред великог искуства у кулинарским емисијама, овај формат за њега нешто потпуно другачије.

„Мислим да смо урадили један диван пројекат, поготово што је хуманитарног карактера. Имао сам прилике много тога да радим у кулинарским емисијама, али ово је нешто што до сада није виђено на нашим просторима“, наводи Влачић.

И гледаоци могу да погађају ко је шеф

Посебност емисије је у томе што ни публика неће знати ко је припремао јела. Шефовима се мења глас, а виде се само њихове руке, па ће и гледаоци моћи да погађају заједно са такмичарима.

„Они могу да играју као и такмичари. Могу да направе породично или пријатељско окупљање, да прате емисију и покушају да открију ко је шеф“, објашњава Поповић.

Додаје да се већ после првих оброка мењао однос међу такмичарима.

„На почетку су сви врло колегијални, али већ после првог или другог оброка мења се тај став. Такмичарски дух је врло брзо прорадио“, открива Стефан Поповић.

Нови шоу Ко је шеф почиње вечерас у 22 часа на Првом програму РТС-а, а гледаоци ће моћи да га прате и у суботу и недељу у истом термину.

„И онда је испало да нас је стварност разуверила – да је сада време подједнако лудо као и деведестих година, и да су контроверзе око филма и данас јако присутне. Мислим да филм треба погледати, и да свако у свом срцу, са својим осећајима треба сести у таму биоскопа и суочити се с тим и донети сам свој суд. Ја филм оцењујем позитивним и нимало антихрватским, као што то неки у Хрватској сада доживљавају“, додаје Косановић.

Саша Косановић је некадашњи новинар ХРТ-а који је пре десет година добио отказ због сарадње са данским новинарима на документарном филму 15 минута – Масакр у Двору о убиству деветоро старијих и особа са инвалидитетом у Двору на Уни, у августу 1995, пред крај операције „Олуја“.

Филм је изазвао бурне реакције дела хрватских удружења ветерана и десничарских кругова, који су га оптуживали да приказује хрватску војску у негативном светлу. Суд га је вратио на посао, али се убрзо сам повукао.

Након тога писао је за недељник Новости који издаје Српско народно вијеће. Бавио се темама из историје Другог светског рата, укључујући и оне о ревизији историје. Медији у Хрватској 2021. известили су о његовој расправи са председником Хрватске Зораном Милановићем у Спомен подручју „Јасеновац“ на комеморацији поводом 76. годишњице пробоја логораша.

Косановић је Милановићу поставио питање у вези са начином на који се у Хрватској говори о Јасеновцу и геноциду над Србима и релативизују усташки злочини. Милановић га је упитао да ли је у Јасеновцу „као политичар или као новинар“ и констатовао да је у „у сукобу интереса до грла“, зато што је тада писао за портал Новости који издаје СНВ.

Косановић данас води трибине Српског привредног друштва „Привредник“ у Загребу. Баш за уторак заказана је дебата о филму Лордана Зафрановића.   

Како гледате на филм "Златни рез 42" из угла Србина из Хрватске?

– Ја сам из Имотског, из Далмације, морам нагласити да мени у Другом светском рату нико није страдао. Дакле, немам тај лични мотив, али наравно да то осећаш као део и своје приче. И потресно је. Свакоме бих препоручио. Ја мислим да је то РТС приказао, Завештање Ивана и Моње Јовић.

Ја сам тај филм погледао и можда ми је био много потреснији, јер је документарни. Ту говоре деца с Козаре о својим искуствима, о ономе што су проживела и видела. То ми је било десет пута потресније. И чини ми се да је Лордан на неки начин комуницирао с тим филмом, јер сам видео да је након премијере довео на бину децу с Козаре, оне који су, наравно, још међу нама.

И то је било потресно јер тај филм се заправо, и документарни и играни, и ради за преживеле, за њихове породице и за сенке оних који више нису с нама. Дакле, изван ове дневне политике би требало посматрати то уметничко остварење.

Какве су биле реакције у Хрватској, да ли се хрватским глумцима претило, па зато нису дошли у Београд?

– Ја сам у контакту са Миливојем Беадером, мојим пријатељем, који све то проживљава тешко, као и сви глумци који су учествовали у овом пројекту. То је један пројекат у који су глумци веровали, радили су га поштено, професионално и тешко је када с грчем глумиш некакве тешке историјске личности, и онда ти се догоди ово – да те увуку у блато дневне политике и питање је какав ћеш изаћи из тога.

Ја не желим да се спуштам на ниво интернет комуникације по Фејсбуку, Тик-току и друштвеним мрежама – ту има претњи анонимних, ужарених тастатура и пацијената разних врста који своје фрустрације лече на било којој теми која се појави у етру, па и на овој.

Конкретних претњи, колико ја знам, није било. Никаква тајна служба није забранила долазак глумцима, испречиле су се неке непредвиђене политичке околности, али се о тој врсти репресије не ради.

Сигурно је да неће бити угодан живот идућих месеци ни Ренеу Биторајцу, који је изванредно одглумио ратног злочинца Макса Лубурића, нити ће бити сензационално добром Леону Лучеву, који је поставио неке нове границе глуме на овим просторима, у бројним филмовима, и поготово у овом, као ни изврсном глумцу, мом пријатељу Миливоју Беадеру и другим глумцима.

Сигурно ће бити и Вили Матули, који је активан у антифашистичким организацијама и у политичком смислу, у странци Можемо. Али то је нешто с чим ми који смо на јавној сцени, а који се сударамо с тим темама из прошлости, рачунамо.

Како видите бојкот једног дела српских глумаца?

– Ја мислим да је дужност свакога кога занима та тема да седне у биоскоп и погледа филм.

Кад ја изађем из биоскопа, неко ће уперити камеру према мени и рећи: „Откуд ви ту, зашто сте дошли, па ево, ту су контроверзе". Онда ћу ја рећи свој став. Ја мислим да је фер да се глумци јавно оглашавају, и да је разумљиво да хрватски глумци нису у овим околностима дошли у Београд. Али је тужно да је до тога дошло, и жалосно је да је до тога дошло, и ја бих изабрао други пут.

Ја бих дошао у Београд и оно што су поручивали рекао овде – у камеру РТС-а. Јер мислим да је лековито да се неке ствари кажу у етру. Треба рећи рецимо да десничарска јавност у Србији, која сада осуђује те хрватске глумце, би требала да се запита – па добро, јесмо ли ми мало допринели тој атмосфери да они не дођу?

Ми сада говоримо о геноциду над Србима у Другом светском рату, о чему сам ја баш лично полемизирао рецимо с председником Републике Хрватске у Јасеновцу – је ли био геноцид или није. А зар заборављамо да је пре месец дана у Београду сахрањен човек који је осуђен за геноцид у Сребреници и да исти људи који су тамо славили ратног злочинца данас осуђују хрватске глумце јер нису дошли да би на неки начин направили овде некакву представу која би ишла њима у политичку корист?

Има ли жеље у Хрватској да се види филм Лордана Зафрановића?

– Сигурно има жеље да се види Лорданов филм, али сам чуо да неће ићи у дистрибуцију у Хрватску.

Зашто је уопште дошло до тога да прво буде приказан у Београду?

– Он је већ једно време готов, одбила га је Венеција, мислим да га је одбио Берлин, ти га негде мораш приказати. Наравно да је бизарно несрећна околност да се то приказује у Београду у јеку предизборне кампање, која је шизофрена сама по себи, шизофренија од ранијих шизофрених кампања, и да је то сада та такозвана референдумска атмосфера, па је сада референдум и око Зафрановићевог филма.

Заборављамо да филм говори о жртвама геноцида, да говори о деци с Козаре, и да би требало дневну политику оставити пре уласка у биоскоп. А ми то не радимо. Ми све знамо пре гледања филма.

Како је Лордан постао Вучићев у тој референдумском атмосфери? Неки су му замерали што је захваљивао Србији и Републици Српској на додели средстава, Вучићу и Додику...

– Ја не бих захвалио Вучићу, не бих захвалио никоме лично јер није Вучић дао свој новац. Режисер узима новац где га узети може и он је желео да заврши тај филм. Радио га је годинама, била је афера, ако се сећате, и са Даром из Јасеновца, где је он оптуживао и завршило је на суду да је покраден сценарио и његова идеја, одбијен је од Хрватског аудио-визуелног центра, и узео је новац тамо где може.

Ја не бих никоме лично захваљивао, али они који критикују Зафрановића да је узео новац од некаквог Вучића, исто тако су десет година узимали новац од Вучића и Србије. И сада човека који је то исто направио и то пре интифаде студената, осуђују у новим политичким околностима јер су им у међувремену неки пројекти одбијени, јер су се они одлучили на политичко активирање против Вучића.

Мислим да је и тај став прилично лицемеран и та атмосфера у којој легенде југословенског и српског и регионалног филма поручују Лордану да се треба стидети.

Ево једно логично новинарско цинично питање – да ли би исти ти људи Лордану рекли да треба да се стиди да су прошли на конкурсу у последње две године на којем сада као нису прошли?

Ја нисам држављанин Србије, али Фест је сигурно исполитизован по информацијама којима ја располажем. Али, може ли човек од 80 и нешто година, којем је ово можда и последњи филм, дај боже да није, али након осамдесетих их је мало режирало чини ми се у историји филма, поготово овако важан, емблематски, човека који је радио ту тему заправо целу своју каријеру, који сад жели да направи гранд финале, може ли он сад то повуче?

Који президијум, који колегијум, који комитет треба да се састане, да видимо је ли сад време и ко о томе сме одлучивати осим Лордана? Лордан је изабрао ово, њему на душу. Да ли би то други направили, не знам.

Али, јесу ли глумци који су глумили, а сада критикују вратили хонораре? Јесу ли спалили јавно тај хонорар или донирали студентима за кампању? Не знам. Лако је тражити трун у туђим очима, па чак и ако није баш брвно у твојим очима.

„Телевизијски формат репортаже се ретко деси. То је све лепо продукционо снимљено, али без емоције, а ја сам то тражио у својој емисији. Не знам да ли сам успео у томе, али се надам да сам на добром путу да људе задржим барем минут у својим фотељама, да застану, да размисле о причи коју су гледали, а можда је некоме и препоруче. Неке приче заиста треба да буду сачуване”, објашњава Жарић.

Прва епизода води гледаоце у село Могила на Косову и Метохији, где се на кући Американца Ерика, који се због љубави доселио са Флориде и оженио Српкињом, вијори српска застава. Кроз њихову љубавну причу, емисија доноси и поглед на свакодневни живот Срба на Косову и Метохији.

Жарић верује да ће гледаоцима посебно бити занимљива једна од наредних епизода, која доноси причу о човеку који већ 17 година гради брод у знак сећања на брата који је нестао након поморске несреће у Црној Гори. Његово тело никада није пронађено, а брод који Жарићев саговорник годинама израђује остаје успомена на њихов заједнички сан.

Жарић истиче да је током рада на серијалу имао срећу да упозна и разговара са људима који се раније нису појављивали пред камерама.

„Свако време памти своје људе и колико год мислимо да нема довољно прича, да се нешто у људима изгубило, променило или постало небитно јер нам то ово време диктира, заправо није тако. Све се брзо дешава, не саслушамо једни друге. Немамо довољно пажње и концентрације да будемо људи, а заправо сви то јесмо, само треба неко да те на то подсети. Јако је леп осећај, заправо, када си човек”, истиче Жарић.

Копредседник управе компаније CD Projekt Red Михал Новаковски изјавио је да су у компанији узбуђени због сарадње са студијом Paramount Pictures, који ће бити партнер у даљем развоју франшизе Cyberpunk.

Ди Бонавентура је познат по раду на филмском серијалу Transformers.

Игра Cyberpunk 2077, објављена 2020. године, продата је у више од 40 милиона примерака широм света, упркос проблемима са оптимизацијом који су обележили њено лансирање.

Једну од главних улога у игри има Кијану Ривс, који тумачи рок музичара Џонија Силверхенда. Он је некадашњи бунтовник и терориста чија је свест сачувана на посебном чипу смештеном у телу главног јунака Вија.

Радња је смештена у Ноћни град, измишљену метрополу у дистопијској верзији Калифорније. Играч покушава да открије заверу у коју је умешана моћна корпорација.

Проширење игре под називом „Phantom Liberty“, у којем се појављује и Идрис Елба, објављено је 2023. године и продато у више од 15 милиона примерака, према подацима компаније CD Projekt Red.

Успешна адаптација у анимираном формату

Свет игре Cyberpunk 2077 већ је успешно пренет на мале екране кроз анимирану серију Cyberpunk: Edgerunners, чија би друга сезона требало да буде премијерно приказана на Netflix-у касније овог месеца.

Netflix је адаптирао и другу популарну франшизу компаније CD Projekt Red – The Witcher, засновану на истоименом фантастичном серијалу видео-игара. У првим сезонама главну улогу тумачио је Хенри Кавил, којег је у четвртој сезони заменио Лијам Хемсворт.

Последњих година филмске и телевизијске адаптације видео-игара бележе значајан успех. Два филма о Супер Марију, филм Minecraft и серијал Sonic the Hedgehog остварили су приходе од око милијарду долара на светским биоскопским благајнама.

Телевизијске адаптације игара „The Last of Us“ и „Fallout“ такође су привукле велику пажњу публике. Компанија Prime Video наводи да је серија „Fallout“ један од њених најгледанијих програма.

Компанија Microsoft, власник бренда Xbox, ове недеље је најавила формирање новог одељења под називом XP, које ће се бавити лиценцирањем видео-игара за филмове, тематске паркове и друге облике забаве.

У међувремену, Paramount Skydance завршио је спајање са компанијом Warner Bros. Discovery, у трансакцији вредној 110 милијарди долара. Најављено је да ће у наредне две године бити објављивано 30 филмова годишње, али је спајање изазвало и забринутост због могућих отпуштања и поскупљења стриминг услуга, укључујући HBO Max и Paramount+.

За 2027. већ су најављени The Angry Birds Movie 3, Sonic the Hedgehog 4, играни The Legend of Zelda, Minecraft Movie 2 и филмска адаптација игре Helldivers.

У различитим фазама развоја налазе се и Elden Ring, који је тренутно у фази снимања, Call of Duty, Battlefield, Donkey Kong, трећи анимирани филм о Марију, као и екранизације игара Clair Obscur: Expedition 33, Horizon Zero Dawn, Gears of War, Death Stranding и Metal Gear Solid, што показује колико је широк нови талас филмских и телевизијских адаптација видео-игара.

„Знам како је све то изгледало и знам каква је мука била људима који су то све прошли. Постојала је огромна жеља својевремено да се то прикаже кроз серију на начин који ће бити адекватан”, рекао је аутор и један од сценариста серије Мирко Стојковић.

Међу награђенима су и они који су обликовали визуелни и звучни идентитет Тврђаве. Саша Хајдуковић добио је „Златну антену” за најбољу режију, Јелена Стефановић за најбољи костим, Петар Билбија за ауторску музику, а екипа монтажера за најбољу монтажу.

„Процес је био интензиван, па и нисмо размишљали о томе шта ће да се деси. Више смо се трудили да испричамо ту причу како ваља”, истакао је редитељ Саша Хајдуковић.

Јово Максић награђен је за најбољу мушку епизодну улогу Никице Баше, док је Дарија Вучко проглашена глумачким открићем године за улогу Дарије Тоље.

„Велика ми је част и задовољство, али и неко охрабрење и подршка као младој глумици и мислим да је јако важно баш зато што иде на част тој причи и тим људима”, рекла је глумица Дарија Вучко.

За Дарију и њеног колегу Огњена Мићовића, који тумачи главну мушку улогу, стигло је још једно признање. Публика их је изабрала за најпопуларнији глумачки пар.

Пре него што је роман званично објављен 1974. године, Стивен Кинг је био средњошколски професор енглеског језика који је једва успевао да финансијски издржава породицу. Живећи у приколици, борио се са несигурношћу која је умало коштала свет овог хорор-романа.

Незадовољан почетком приче о малтретираној тинејџерки, бацио је прве три странице рукописа у смеће. Сматрао је да не може верно да прикаже специфичан свет младих девојака, па је одустао од даљег писања и посветио се другим пројектима.

На срећу, његова супруга Табита пронашла је странице и убедила га да настави са писањем, доневши одлуку која је променила читав жанр. Табита је препознала потенцијал у причи о женском сазревању и окрутности средњошколског окружења, те му је помогла да обликује сложен лик Кери Вајт и њене фанатично религиозне мајке Маргарет.

Идеја за уводну сцену Кери Кингу је пала на памет док је радио у перионици. Инспирисала га је изненадна успомена на време када је обављао послове домара у једној средњој школи, где је, између осталог, чистио туш-кабине у женској свлачионици.

Запазио је неке разлике у односу на мушку свлачионицу, укључујући и аутомат за хигијенске улошке. Ту успомену повезао је са још једном инспирацијом – текстом у часопису Лајф који је неколико година раније прочитао о наводној повезаности полтергајст активности и девојака у пубертету.

Идеја му је остала у мислима, а уводна сцена данас се сматра класиком хорора. Шеснаестогодишња Кери Вајт први пут добија менструацију док се тушира у школској свлачионици, због чега јој се школске другарице ругају и гађају је хигијенским улошцима.

Керина насилна, фанатично религиозна мајка никада јој није објаснила шта је менструација, па Кери, престрављена, вришти јер мисли да ће искрварити до смрти. Њена мајка је толико опседнута грехом и казном да чак мисли да је грешно спавати уз удобност јастука, а камоли говорити о сексу.

Роман Кери је објављен у априлу 1974. године. Прво издање у тврдом повезу имало је скромну продају – између 13.000 и 17.000 примерака. То је било сасвим солидно за непознатог писца, али ни изблиза није био велики комерцијални успех.

Кинг је био толико нов у издавачком послу да није имао ни агента. Због тога је издавачка кућа „Даблдеј“ узимала половину новца који је књига доносила.

Када су права за издање у меком повезу понуђена на лицитацији другим издавачима, Кинг се надао да би могла да буду продата за 60.000 долара, од чега би њему припала половина. Запрепастио се када га је агент позвао и рекао му да су права за издање у меком повезу продата издавачкој кући „Њу Инглиш лајбрари“ за 400.000 долара.

Издање у меком повезу било је бестселер – продато је у четири милиона примерака и никада није повучено из продаје. За његов успех заслужан је и филм, који сада обележава 50 година од премијере.

Де Палмина Кери

Брајан де Палма је књигу прочитао негде 1975. године и убрзо затим почео да се распитује за филмска права. Са једном од најефикаснијих сцена изненадног препада – Керина рука која израња из рушевина њене уништене куће – филм и данас делује изузетно језиво, увлачећи се под кожу на начин својствен хорорима са религијским мотивима.

Ипак, Де Палмин филм умањује значај телекинезе, чиме изоставља, по многима, помало смешне елементе романа. Кери коју тумачи Сиси Спејсек користи телекинезу као продужетак свог емотивног стања, кроз неконтролисане изливе моћи, док Кери из Кинговог романа увежбава своје способности тако што помера паркирани аутомобил низ улицу и подиже свој кревет у ваздух.

У роману је телекинеза представљена као рецесивни ген, налик оном из стрипова о Икс-менима, уз помињање прабаке која је могла да запали ватру а да не устане из столице за љуљање.

Врхунац филма – крвави пир на матурској вечери – такође оставља снажнији утисак од Кингових сцена у којима Кери уништава цео град у оквиру онога што сама назива својим „холокаустом“.

Поред тога, ниједна филмска или телевизијска адаптација није се усудила да Кери прикаже онако како ју је Кинг описао – као дебелу, краволико грађену девојку прекривену бубуљицама. Спејсек и даље остаје дефинитивна верзија овог лика. Чак и када данас читате Кингове описе Кери, готово је немогуће да је не замислите са ликом Сиси Спејсек.

Уследиле су бројне друге филмске и телевизијске адаптације Кингових све обимнијих романа, али Кери је једна од ретких које су се допале самом аутору. Како је рекао неколико година након премијере филма: „Филм је учинио књигу познатом, а књига је створила мене.“

Робин Ленгфорд сачувао је готово 100 плаката и других уметничких дела из филмова које је приказивао, међу којима су и остварења са Клинтом Иствудом, Одри Хепберн и Рејчел Велч.

Очекује се да ће колекција достићи цену од око 35.000 фунти на аукцији аукцијске куће „Јуебенкс“ (Ewbank's) у Вокингу, у Сарију, у четвртак.

Међу предметима су и британски „квад“ плакати из шездесетих и седамдесетих година – велики рекламни листови димензија 76 пута 102 центиметра, који су постављани испред биоскопа како би привукли публику. Међу њима је и плакат за први филм о Џејмсу Бонду, „Др Но“ из 1962. године.

Аукционари очекују да би Бондов плакат могао да буде продат за између 5.000 и 8.000 фунти. Један примерак плаката за „Др Но“ продат је 2019. године на аукцији у Бакингемширу за 15.000 фунти.

На аукцији ће се наћи и плакати за друге филмове о Бонду из шездесетих – „Из Русије с љубављу“ и „Операција гром“.

Ленгфорд, рођен 1939. године, помагао је у локалном биоскопу „Риц“ у Бристолу, увече и викендом, након што је завршио школу.

Касније је ступио у војску, где је, док је био стациониран на Малти, помагао у приказивању филмова за своје колеге из војске. По повратку је наставио да ради у неколико биоскопа у родном Бристолу.

Његова ћерка Пет Вокер рекла је да је сваке недеље доносио нове плакате, које би након скидања са зидова „веома пажљиво савио и одложио“.

„Био би веома поносан што ће у његовој много вољеној колекцији сада уживати и други људи који деле исту страст према филму“, рекла је она.

Аукционар Ендру Јуебенк рекао је да ова „изузетна“ колекција показује „не само изванредну далековидост, већ и истинску љубав према филмском платну“.

Међу осталим познатим плакатима у колекцији су и они за филм „Планета мајмуна“ из 1968. године, „Хладнокрвни Лука“ са Полом Њуменом, филм „Help!“ групе „Битлси“, као и оскаровац „Лоренс од Арабије“.

Након отварања уследила је додела награда „Прва звездица” најмлађим глумцима који су улогама у филмовима и ТВ серијама скренули пажњу публике и критике.

Награђени су: Василије Милић (серија Зваћеш се Варвара), Нађа и Лана Пешут (серија Пасјача), Јакша Прпић (Баук), Ален Селими (серија Недеља) и Тодор Јовановић (филм Хајдук у Београду).

Публика је потом имала прилику да ексклузивно погледа прву епизоду серије Тајна Патиног кувара.

Поред награђених и говорника, међу званицама су се нашли и глумци Анђелка Жугић, Ђорђе Кукуљица, као и ТВ критичарка Мери Билић.

Шеснаести Фестивал драма и серија траје до 8. октобра у Дому омладине Београда, у оквиру званичног филмског програма ове установе.

Међу одабраним остварењима су и три серије Радио-телевизије Србије, а посебно се издваја Тврђава, која има чак 11 номинација.

Директор Федиса Ненад Миленковић напомиње гостујући у Јутарњем програму да се РТС-ова серија поново нашла на победничком постољу.

„Претходних година је 'Телеком' само неколико пута успео да промени ту праксу. У суштини, РТС-ове серије углавном побеђују“, наводи Миленковић.

Тврђава са рекордних 11 номинација

Говорећи о овогодишњој конкуренцији, Миленковић истиче да се често издвоје серије које тематски одступају од онога што је у датом тренутку најпопуларније.

„По правилу, она тематика која није актуелна и популарна, када сви крену да праве, рецимо, крими-серије као холивудске или неке друге, увек победи. Једноставно, увек буде тако“, навео је Миленковић.

О наградама, наглашава, не одлучује он, већ жири од 16 чланова, који чине истакнути професионалци из својих области.

Ове године селекцију је направила телевизијска критичарка Мери Билић. У конкуренцији је девет серија из Србије, две из Босне и Херцеговине и једна из Хрватске, при чему је једно од остварења копродукција Босне и Херцеговине, Србије и Мађарске.

„Сада смо узели у обзир и платформе, јер није све емитовано на телевизијским станицама. Покушали смо да обухватимо све што вреди из претходне телевизијске сезоне и да жири одлучи ко су били најбољи“, објаснио је директор Федиса.

Тврђава је са 11 номинација поставила рекорд у 16 година постојања фестивала. „То је рекорд свих времена, односно свих 16 година“, нагласио је Миленковић.

Три рекорда на овогодишњем фестивалу

То, међутим, није једини рекорд овогодишњег Федиса. Миленковић је открио да је једна серија освојила чак осам Златних антена, али није желео да открије о ком остварењу је реч.

Досадашњи рекорд, како је навео, држале су Сенке над Балканом. Још један преседан је то што је једна особа ове године освојила две Златне антене.

„То се никада није десило“, истакао је Миленковић, наводећи да су тако на овогодишњем фестивалу оборена три рекорда.

У селекцији је и РТС-ова Радио Милева, што, према његовим речима, показује жанровску разноврсност фестивала. Приликом избора водило се рачуна да буду заступљени различити жанрови, од драме до комедије.

„Желим да публика понесе радост“

Миленковић каже да би волео да публика и лауреати са фестивала пре свега понесу радост због признања, истичући да су Федис и Златна антена током година стекли тежину.

„Да буду срећни због свега тога, јер реално, фестивал има тежину и та награда има тежину, то нико не може да оспори“, додаје Миленковић.

Поручује и да жели да свечано вече остане посвећено искључиво серијама и лауреатима, без других тема.

„То вече је посвећено њима, ничему другом. Желимо да сачувамо тај интегритет и то да се на фестивалу Федис награде додељују искључиво на основу мишљења стручног жирија“, закључио је Миленковић.

О добитницима награда у четири категорије одлучивао је стручни жири у саставу Миланка Гвоић, сценаристкиња и продуценткиња, Борис Миливојевић, глумац, и Соња Дамјановић, глумица.

„Образу“ четири награде

Награда за најбољу режију припала је Николи Вукчевићу за филм „Образ“.

Жири је у образложењу навео: „Николи Вукчевићу за прецизну и промишљену режију, у којој су кадар, ритам и покрет камере у функцији драмске ситуације. Режија је доследна у свом изразу и показује јасан осећај за меру, атмосферу и драмску динамику.“

За најбољу глумицу фестивала проглашена је Маша Драшлер за улогу у филму „Видра“.

„Уверљива игра младе дебитанткиње која је одлично одговорила на захтеве сложеног лика помало збуњене, али храбре тинејџерке. Успева да нас проведе кроз све промене кроз које њен лик пролази чинећи га природним и препознатљивим“, навео је жири.

Награда за најбољег глумца фестивала припала је Андрији Кузмановићу за улогу у филму „Југо Флорида“.

У образложењу награде стоји: „Андрији Кузмановићу за мајсторски изведену имплозију емоција и изузетну психолошку изнијансираност у грађењу лика. Избегавајући патетику и очекивана драмска решења, Андрија своју улогу поставља у простор између реченог и прећутаног, чинећи сваку драматичну ситуацију дубоко проживљеном и истинитом.“

Награда за најбољи филм фестивала припала је остварењу „Образ“ редитеља Николе Вукчевића.

„Филм се издваја целовитошћу у којој су сценарио, режија, глума, камера, монтажа и звук складно обједињени у јединствен филмски израз. Сценарио је прецизно постављен, а редитељски поступак успева да његову драмску снагу додатно развије кроз атмосферу, ритам и убедљив рад са глумцима. Управо у том складу различитих филмских елемената „Образ“ остварује снажан и заокружен уметнички резултат“, истакао је жири.

Поред награда стручног жирија, фестивалски одбор уручио је и специјалну награду за допринос Темерин филм фесту. Добитник је Темеринац Рок Радиша, глумац и сценариста и стални члан Народног позоришта Републике Српске.

На Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи награђен је као аутор филма „Момак и девојке“, који је сниман у Темерину.

Поред филмског програма, у Галерији Културног центра „Лукијан Мушицки“ отворена је изложба оригиналних плаката, фотографија и слика под називом „100 година од рођења Мерилин Монро“.

Изложба ће за посетиоце бити отворена до 10. октобра.

Фестивалске улазнице коштале су симболичних 150 динара, а комплетан приход од продаје биће дониран у хуманитарне сврхе.

Трећи Темерин филм фест заједнички су реализовали Културни центар „Лукијан Мушицки“ и Општина Темерин.

Према члану 4. Правилника, током изборне кампање забрањено је приказивање играних, документарних, забавних и других сличних програмских садржаја у којима се појављује функционер или представник подносиоца изборне листе или кандидат.

Због тога ће серија „Пупин“ бити на програму РТС 1 петком и суботом од 20 часова, почевши од 13. новембра.

„Нисам могао да схватим, када сам видео ту поставку и те документе, то монструозно појединачно убијање и једну страховиту слику о нама људима – шта смо ми заправо. Било ме је заиста стид што сам те врсте“, каже Зафрановић.

Тада је, истиче, одлучио да филм, који за њега представља „свети медиј“, посвети анализи зла које се није догодило негде далеко, већ у његовој непосредној околини.

Полазио је, каже, од уверења да човек у себи носи и добро и зло и да околности, идеологија, пропаганда и политика могу да покрену оно најмрачније у њему. Управо због тога је желео да истражи тренутак у којем обичан човек прелази границу и постаје злочинац.

„Радио сам филмове да се то зло Јасеновца више никада не понови. То ми је био главни циљ“, наглашава редитељ.

„Златни рез“ као савремена драма о злу

Иако је настао после вишедеценијског проучавања докумената и сведочанстава, Зафрановић наглашава да Златни рез 42 није документарни већ играни филм. Поједини ликови представљају спој више историјских личности, а намера није била реконструкција сваког догађаја, већ стварање савремене драме о механизму зла.

„Овај филм је фикција. Он уједињује у једној личности неколико личности. Овај филм је заправо савремена драма о злу. То је мој поглед на свет данас“, објашњава Зафрановић.

У средишту његовог интересовања је питање како идеологија може да ослободи насиље у човеку. Посебно указује на расне законе у Независној Држави Хрватској, који су омогућили прогон и убијање људи друге вере и националности без страха од казне.

Зафрановић сматра да филм има могућност коју немају други облици уметности – да у реалном простору и времену покаже преображај човека и сложени однос добра и зла.

„Ја говорим о нама. Ми смо способни за све. Само је питање када и на који начин нас неко повуче и кренемо. Уметници су ти који би требало на то да упозоравају“, истиче редитељ.

Истовремено, у филму не види само причу о злочину. Насупрот злу поставља добро, које, како каже, сваки човек такође носи у себи. Један од најважнијих примера је лик светог Вукашина, чији поглед разара сигурност једног од џелата.

„Имамо страховито велико добро у себи. Када би се то добро на неки начин ујединило, била би то апсолутна победа једне нове цивилизације. Морамо да ујединимо добро“, поручује Зафрановић.

Баја и Зора – љубав усред логора

Једна од централних линија филма прати децу Козаре и однос дечака Баје, којем је породица убијена, и девојчице Зоре. Паралелно се развија необичан однос Баје и усташког злочинца Ловре.

Управо у таквим односима, сматра Зафрановић, филм може да прикаже оно што је речима готово немогуће објаснити – истовремено присуство привржености, страха, потребе за преживљавањем, добра и зла.

Посебно место има Бајино опроштајно писмо Зори. У њему јој поручује да је, упркос свему што је преживео у Јасеновцу, управо тамо проживео најлепше дане зато што је она била поред њега.

„Ја сам те овде, у Јасеновцу, где је било толико зла, имао поред себе и ту сам имао најлепше своје дане. То је изјава која једноставно граничи са богом“, сматра Зафрановић.

Ипак, срећног краја нема. Баја, оптерећен оним што је проживео и сопственим односом са злочинцима, не може једноставно да настави живот.

Симболичан је и завршни мотив ножа. Баја га баца увис, према небу, али се он на крају враћа човеку.

„Ви сте направили нож, не ја. Ја вам га враћам да то решите коначно“, објашњава Зафрановић симболику те сцене, додајући да нож на крају остаје у речном муљу – одакле га неко поново може пронаћи.

„У моје име – опростите“

Зафрановић филм види и као лични чин према жртвама Јасеновца. После премијере рекао је да представља његов лични опрост српским, јеврејским и ромским жртвама.

Позивајући се на чин немачког канцелара Вилија Бранта, који је клекнуо пред спомеником жртвама Варшавског гета, Зафрановић каже да он, као уметник, нема политичку моћ да говори у име читавог народа, али има могућност да говори у своје име – филмом.

„Ја као уметник могу једино сам. У име свог народа могу да клекнем само преко филма и да кажем: 'Опростите, молим вас, у моје име'“, истиче Зафрановић.

Упозорава и на опасност ревизије историје, у којој се, како каже, мењају улоге починилаца и жртава и релативизују историјске чињенице.

„Нико није утицао на овај филм“

Одговарајући на критике да је Златни рез 42 политички или пропагандни пројекат, Зафрановић тврди да током снимања није трпео било какве притиске.

„Ни један једини човек није дошао нити је утицао на мене. Ниједан цензор није дошао, ниједан човек да ми каже да би нешто требало скинути. Направио сам га потпуно слободно и иза њега апсолутно стојим у сваком кадру. Нико није утицао – само ја. Преузимам максималну одговорност“, наглашава редитељ.

Наводи да је пројекат најпре покушао да реализује у Хрватској, јер сматра да је тај филм управо тамо најпотребнији. Обратио се и премијеру Андреју Пленковићу, али одговор није добио.

После тога пројекат је реализован уз подршку из Србије и Републике Српске. Зафрановић наводи да су средства стигла из више извора, међу којима су Република Српска, телевизија, Телеком, покрајинска власт у Војводини и Српска православна црква.

Снимање је, каже, било изузетно тешко – на температурама и до 42 степена, уз комарце, олује и друге непогоде – али је цела екипа била посвећена пројекту.

Од Окупације до Златног реза 42

Говорећи о свом опусу, Зафрановић се присетио сарадње са Данилом Кишом, Мирком Ковачем, Филипом Давидом, Бориславом Пекићем и другим писцима са којима је делио интересовање за национализам, рат и природу зла.

Посебно је говорио о филмовима Крв и пепео Јасеновца, Окупација у 26 слика и Тестамент.

Крв и пепео Јасеновца био је, према његовим речима, међу кандидатима за америчког Оскара за документарни филм, али је тадашња Југославија одустала од кандидатуре. Окупација у 26 слика суочавала се са захтевима за измене и скраћивање, а Зафрановић каже да је одбио и могућност да скрати чувену сцену злочина у аутобусу, иако му је пренето да би му то значајно повећало изгледе за Оскара.

„То би био злочин према филму“, каже данас.

Посебно тежак период уследио је почетком деведесетих, када је, док је радио на Тестаменту, напустио Хрватску. Филмски материјал је, према његовим речима, из Загреба изнео преко Словеније, а затим га пребацио у иностранство и завршио филм у Чешкој.

Тестамент је у једном тренутку требало да буде његов последњи филм, јер је веровао да уметност није успела да спречи трагедију на коју је годинама упозоравао. Ипак, вратио се режији.

Четири сата филма која није желео да „осакати“

Златни рез 42 Дјеца Козаре траје четири сата и седам минута. Зафрановић признаје да је свестан да је то велики изазов за биоскопску дистрибуцију и публику, али тврди да филм није могао да скрати а да не наруши његову целину.

Покушаје скраћивања пореди са одузимањем делова тела.

„Можете без једне руке, па скинете једну руку. Можете без једног уха, па скинете ухо. Можете без једног ока, можете без једне ноге – и онда видите да сте направили инвалида. Нека остану руке, нека остану оба ока, иначе би то било сакато“, каже Зафрановић.

Направио је и краћу верзију усредсређену на логор, која траје два сата и 55 минута, али је судбина те верзије и даље питање дистрибуције.

После Златног реза, Зафрановић каже да више не жели да се бави злом. После филмова у којима је деценијама покушавао да разуме како човек постаје злочинац, желео би да се окрене супротном полу људске природе.

„Више се нећу бавити злом. Покушаћу да се бавим љубављу“, најављује Зафрановић.

За Златни рез каже да је сада најважније што је уопште настао.

„Он је рођен на премијери у Сава центру. Ја сам сада олакшан као родиља после рађања и чекам, пазим да то дете добије прве кораке и да крене у свет. Велико је задовољство што је направљен“, закључује Лордан Зафрановић.