Први је пред Трагаче изашао Борислав Јакшић из Новог Сада, лабораторијски техничар у војној болници и двоструки учесник Потере.

Осим квизова, Борислав има још један таленат: пече ракију од шљиве и крушке, а Мемедовић је имао прилику да је проба и похвали.

Борислав је затим прихватио понуду од 450.000 динара, а уследила је завршница за јаке живце. Трагаче је победио са свега једном секундом предности.

Како је Милици обећао рецитацију уколико успе, победу је на крају зачинио и стиховима Романсе, Мике Антића.

Након њега наступио је Стефан Стајчић из Панчева. Стефан је одлучио да се бори против свих пет Трагача за милион динара. Храбро је кренуо на најтежу могућу опцију, али овога пута Трагачи нису дозволили изненађење.

Трећа је била Ања Јовановић из Београда, професорка књижевности којој је ово било прво појављивање у квизу. Ања је прихватила понуду од 350.000 динара, али није успела да избори пролазак даље.

Ипак, одмах је најавила да се од квизова не опрашта. Следећа станица биће јој је Потера.

За крај се са Трагачима суочио Вук Петровић, правник из Кладова, који се пре учешћа у Суперпотери консултовао са вештачком интелигенцијом како би одабрао праву суму.

На крају је ипак одлучио сам и изабрао 1.080.000 динара против четворо Трагача.

Милионску суму није успео да освоји, али је након игре признао да му је искуство било сјајно.

Милан је, наравно, пронашао начин да и његов одлазак испрати шалом приметивши да се такмичару не иде из студија, па је још једна Суперпотера завршена уз добру дозу знања, ризика и смеха.

Примајући Златног лава, Мај ел Туки осврнула се на неравноправан положај редитељки у филмској индустрији, о чему је на почетку фестивала говорила и председница жирија Меги Џиленхол, оценивши да постоји „системски проблем“ и да жене теже долазе до новца за снимање филмова.

„Хвала жирију на овој великој части, а посебно теби, Меги, што си искористила свој глас и скренула пажњу на недостатак једнаких могућности за редитељке у нашој индустрији“, рекла је Ел Туки.

Истакла је да је рад на филму био изузетно захтеван – финансијски, логистички и емотивно.

„Оно што ме је одржало била је снажна потреба да осветлим приче непознатих жена из наше заједничке историје, да их учиним познатим. Посебно вечерас осећам да сам управо у томе успела“, поручила је редитељка.

Куп Волпи за Матилде Арсел и Џона Малковича

Матилде Арсел, која игра главну улогу у Непознатој жени, освојила је Куп Волпи за најбољу глумицу. За данску глумицу то је била прва главна филмска улога, али и прво учешће на филмском фестивалу и прва филмска награда.

„Изузетно сам почаствована и осећам се веома срећно што ми се све то догодило овде у Венецији, са вама, људима за које мислим да сте најневероватнији редитељи, глумице и глумци на свету, којима се дивим читавог живота“, рекла је Арсел.

Куп Волпи за најбољег глумца освојио је Џон Малкович за улогу ексцентричног агента ЦИА у филму Дивљи коњ девет (Wild Horse Nine). За улогу 72-годишњег глумца већ се говори као о могућем кандидату за Оскара.

Малкович није присуствовао додели награда јер је у Монтреалу снимао други пројекат, па се обратио видео-везом.

„Понизан сам и почаствован што сам изабран за ову награду, која је током претходне 83 године Венецијанског филмског фестивала додељена толиким дивним глумцима“, рекао је Малкович.

Захвалио је редитељу и сценаристи Мартину Макдони на улози и режији, као и колегама, посебно Сему Роквелу.

Велика награда жирија за Ли Чанг Донга

Велика награда жирија, друго најзначајније признање фестивала, припала је филму Possible Love јужнокорејског редитеља Ли Чанг Донга. Филм ће представљати Јужну Кореју у трци за Оскара за најбољи међународни филм.

„Без стрпљења и вере толиког броја људи, овај филм не би могао да угледа светлост дана“, поручио је Ли посредством преводиоца.

Possible Love прати два брачна пара из различитих друштвених слојева у Јужној Кореји.

„Живимо у времену у којем значење рада бледи, а везе међу људима све више се прекидају. Снимио сам овај филм како бих поставио питање шта филм може и шта би требало да чини у временима попут ових, а ову награду схватам као знак да желите да наставим да постављам та питања“, рекао је Ли.

Сребрни лав Иљи Хржановском

Сребрни лав за најбољу режију додељен је руском дисиденту Иљи Хржановском за трочасовни филм Dau, на којем је радио две деценије.

Хржановски је награду посветио „Украјинцима који се у овом страшном рату боре за слободу и мир и победу и веру у њих“, као и својој мајци, која је била у публици и која је, како је навео, рођена у Украјини непосредно пре доласка нациста.

„То је такође прича о миграцији и прича о нашој породици, а моја мајка је у причи о нашој породици увек била у сенци“, рекао је Хржановски, захваливши свима који су учествовали у стварању филма.

Специјална награда жирија за документарац о Гази

Документарни филм NAZA о сукобу у Гази, израелских коредитеља филма No Other Land Јувала Абрахама и Рејчел Сзор, освојио је Специјалну награду жирија.

Абрахам је у говору указао на реакције које је филм изазвао у Израелу.

„Искрено, није нимало лако стајати овде док размишљам о свим израелским политичарима и новинарима који сада нападају овај филм и поричу оно што приказује, а да га нису ни погледали. Толико тога се чини само да се стварност не би видела“, рекао је Абрахам.

Навео је да аутори сматрају да „порицање злочина омогућава да се он настави“ и позвао Израелце, Европљане и Американце да погледају филм.

Одавање почасти Џеремију Томасу

Током церемоније више учесника одало је почаст британском продуценту и добитнику Оскара Џеремију Томасу, који је преминуо у петак у 77. години.

Ђанлука Фаринели, директор Филмског архива у Болоњи и уметнички директор награда Давид ди Донатело, подсетио је на Томасов допринос кинематографији.

„Волео је филм; филм који стварају људи, а не вештачка интелигенција. Дубоко је волео нашу земљу. Продуцирао је ремек-дела, укључујући и она великих италијанских редитеља“, рекао је Фаринели.

Томас је 1988. године освојио Оскара за најбољи филм као продуцент Последњег кинеског цара Бернарда Бертолучија. Филм је освојио укупно девет Оскара, а Томас је током 17 година са Бертолучијем снимио пет дугометражних филмова.

Од Томаса се опростио и италијански глумац и продуцент Рикардо Скамарчо, добитник награде за најбољег глумца у програму Хоризонти за The Children of the Monkey.

„Џереми, велики човек филма. Поздрављам те, пријатељу!“, поручио је Скамарчо.

Жиријем главног такмичарског програма председавала је Меги Џиленхол, а чланови су били Каутер Бен Ханија, Џони То, Шахрбану Садат, Гзавије Ђаноли, Данијел Блумберг и Франческо Казети.

Нова сезона „Суперпотере“ почела је прошле суботе, када је публика први пут упознала и новог трагача Алексу Стефановића. Уочи нове епизоде, која је на програму вечерас од 21 час, говорио је о првим утисцима, припремама за улогу трагача, љубави према квизовима, али и о томе шта публика може да очекује у наставку сезоне.

Стефановић каже да су први утисци после премијерног појављивања одлични.

„Утисци су сјајни. Напокон смо видели оно што је изашло из наше фабрике. Производ је феноменалан, по мом личном мишљењу, по мишљењу људи из моје околине, и мислим да смо већ сада поставили леп стандард за наставак сезоне“, рекао је нови трагач.

На питање да ли је било треме, одговорио је кратко да није.

Од књига и „Слагалице“ до „квизашког Олимпа“

Алекса Стефановић себе описује као младог докторанда наноелектронике и фотонике, истраживача и научника, а у слободно време, како каже, воли да „побеђује људе у 'Потери'“.

Интересовање за квизове код њега траје још од детињства. Одрастао је у Пироту, а тада су његово интересовање чиниле књиге, телевизијски квизови и, пре свега, „Слагалица“.

Када се појавила „Потера“, и тај квиз је постао део његовог интересовања.

„Кад се појавила 'Потера' и кад сам видео Жарка на ТВ-у, ја сам пожелео и уживо да га упознам", рекао је трагач.

Доласком у Београд на студије почео је да одлази и на паб-квизове. Тамо је, како каже, наставио да развија своје знање.

„Дошао у Београд, на студије, и наравно отишао на паб-квиз, где сам се даље током четири-пет година развијао, сад сам дошао до 'квизашког Олимпа', попео се", навео је Алекса.

Када је реч о областима у којима се осећа посебно снажно, издваја природне науке и спорт. Међу областима од којих, како каже, понекад „бежи“, издваја период седамдесетих и осамдесетих година, као и филм и уметност.

Ја бих рекао природне науке и спорт, а оне од којих бежим понекад јесу пре свега осамдесете, седамдесете, углавном филм, уметност и слично.“

Од дечјих енциклопедија до природних наука

Његова заинтересованост за различите теме почела је веома рано. Како је испричао, већ у забавишту почео је да чита дечје енциклопедије.

„Већ у забавишту сам кренуо да читам мале енциклопедије, оне дечје, па животиње, па природа и тако даље. Наравно, кроз школу се све то продубило.“

Током школовања открио је склоност ка математици, физици и информатици, а интересовање се потом проширило и на друге области.

„Нашао сам склоности ка математици, физици, информатици и тим природним наукама, и онда је некако природни пут решио да се то знање апсолутно прошири на све могуће области, што је испало јако корисно. Нисам веровао да се то десило", навео је Алекса.

Вест да ће постати један од трагача „Потере“ добио је путем видеа на Инстаграм профилу емисије. Прва реакција била је неверица.

„Има један фамозан видео на Инстаграм профилу 'Потера' где ми они саопштавају да сам ја трагач, и онда у првим тренуцима ја не верујем да се то десило, онда заправо схватам шта се десило и кажем: па добро, није ни то тако лоше.“

Само неколико дана касније постало му је јасно да га очекује озбиљан посао и озбиљан тренинг.

„Пар дана након тога сам схватио да ме чека један озбиљан посао, један озбиљан тренинг, и видећемо како сам обавио посао, публика ће то да каже. Поносан сам због прилике коју сам добио", истакао је трагач и додао: "Мислим да је ово понуда која није могла да се одбије за било ког квизаша, тако да ми је драго што сам је баш ја прихватио.“

Како се припрема нови трагач?

„Припрема траје целе године, ја бих рекао. Односно, то је свакодневни рад и свакодневно тренирање, у смислу онлајн квизова, паб-квизова, 'Слагалице', старих емисија 'Потера'.“

Пред само снимање посебна пажња посвећена је брзини одговора и реаговању на тастер. Стефановић је за те потребе код куће имао и неколико импровизованих тастера.

„Посебан фокус је на брзини одговора, на јављању на тастер, тако да сам код куће имао неколико импровизованих тастера да се заправо спремим за оно што ме чека", рекао је Алекса.

Као један од најзахтевнијих делова издваја борбу за тастер, јер истовремено четворица трагача желе да га притисну.

„А то је борба са четири љута противника где сви желимо да стиснемо онај тастер у исто време, и то је и даље највећа борба, и често то превлада у односу на концентрацију за одговор", наводи трагач.

Поред брзине, потребна је и знатно већа концентрација него када је био такмичар.

„Тако да је и та концентрација, која је раније као такмичару била два минута, сада осам пута два минута, уз прекиде између, тако да током целог снимајућег дана, током целе епизоде, то је заиста мукотрпан посао, али надам се да сам се добро снашао, видећемо“, наводи Алекса.

„Више трагача, више сјајних такмичара“

Говорећи о наставку сезоне, Стефановић је најавио више трагача и више сјајних такмичара. Посебно је истакао управо људе који долазе у емисију и такмиче се против трагача.

„Нова сезона доноси више трагача, више сјајних такмичара, пре свега акценат је на такмичарима, јер заиста су јако занимљиви људи који нам долазе и који се боре против нас.“

Како је навео, без обзира на исход, важно је оно што такмичари покажу и оно што доносе телевизији.

Поред самог такмичења, у новој сезони припремљене су и приче о такмичарима у уводним деловима емисије.

„Ми смо се потрудили да у оним уводним деловима имамо заиста занимљиве приче из личног живота, неке скривене таленте, нећу ништа да откривам, и генерално мислим да ћемо измамити осмех на лице публици, што је, ваљда, и најбитније у овом забавном програму“, закључио је Алекса Стефановић.

То је горка црнохуморна политичка парабола у којој редитељ кроз судар истрошених агената ЦИЕ моћ претвара у трагикомедију. Уз филм, режију и сценарио, као могући кандидати за оскара издвајају се Џон Малкович и Сем Роквел.

„Мислим да филм са много хумора говори о два веома веома трауматична догађаја, о убиству Кенедија и о смрти Салвадора Аљендеа и државном удару против њега. Сматрам да овај филм све то чини са мером и на интелигентан начин“, наводи Џон Малкович.

Ту је и Мастило Денија Бојла које указује како су Руперт Мардок и уредник Лари Ламб од посрнулог британског листа Сан створили таблоидну империју која је променила новинарство и однос медија према моћи.

Медијима се бави и филм Прајмтајм Ленса Опенхајма, инспирисан емисијом телевизијске мреже Ен-Би-Си 'Ухватити предатора' у којем Роберт Патинсон игра амбициозног новинара који истрагу о сексуалним преступницима претвара у спектакл за милионску публику.

У узнемирујућој студији манипулације Патинсонова трансформација, могла би глумцу да донесе једну од најзначајнијих номинација у каријери.

„Што више гледате емисију, његово присуство вам постаје све привлачније. Гледао сам је када сам био млађи и тада нисам много размишљао о томе. Али, када почнете опсесивно да је гледате, схватите да постоји нека необична алхемија између естетике емисије, начина на који је режирана као и времема у коме је настала“, напомиње Патисон.

Пажњу је привукао и Бункер Флоријана Зелера – супружници у приватном животу Пенелопе Круз и Хавијер Бардем играју брачни пар чији се однос распада када муж прихвати да за технолошког милијардера изгради луксузно склониште од могућег краја света.

Сусрет брачне драме и страха од глобалне катастрофе у први план поставља улоге Крузове и Бардема.

„Веома добро умемо да раздвојимо фикцију од стварости. У супротном, не бисмо опстали у овом послу. А да ли се расправљамо? Не никада“, рекао је Хавијер Бардем на конференцији за медије.

„Како то мислиш, никада? Познајем те више од 30 година. Замисли да се за све то време никада нисмо посвађали!“, жустро је одреаговала Пенелопе Круз.

Пажњу би могао да привуче и четворочасовни документарац Маск Алекса Гибнија, портрет Илона Маска који је технолошку, политичку и медијску моћ претворио у личну империју.

До објављивања номинација Америчке филмске академије остало је још неколико месеци, али је Венеција већ понудила прве велике фаворите и још једном потврдила да пут ка Оскару почиње управо на Лиду.

Пред такмичарима се појављују наизглед сасвим обични људи, али свако од њих крије изузетан, неочекиван или потпуно невероватан таленат. У свакој емисији учествују два тима са по два такмичара од којих је један позната личност. Задатак такмичара је да на основу првог утиска, интуиције и пажљиво пласираних трагова погоде ко шта уме.

Водитељка овог шоу програма биће добро познато лице – модел и ТВ водитељка Данијела Димитровска.

„Заиста сам се обрадовала када сам добила позив да будем водитељка талент шоуа Погоди шта умем. Иако заправо имам искуства у раду на телевизији, овакав формат до сада нисам имала прилику да испробам, па су узбуђење и радозналост били праћени и малом тремом”, каже Данијела.

„Међутим, како су почела снимања и како сам упознала целу екипу, моје узбуђење је само расло. Радимо са заиста фантастичном продукцијом, атмосфера је сјајна, а сам формат је нешто потпуно другачије од онога што је публика до сада имала прилике да гледа. Управо зато ми је посебно драго што сам добила прилику да будем део једне овакве, потпуно нове телевизијске приче. Једва чекам да је публика упозна и заједно са нама открије све оно што наши учесници умеју", додаје Данијела Димитровска.

У пројекту учествује чак 120 талената из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Словеније, Хрватске и ширег региона, чиме Погоди шта умем постаје својеврсна позорница најнеобичнијих способности, вештина и извођача са простора региона.

Иза реализације овог шоу програма стоји продукциони тим од више од 100 људи, видећемо на десетине потпуно различитих дисциплина, а сваки наступ посебно је осмишљен и режиран.

Од музике, плеса и акробатике до екстремних дисциплина, необичних вештина, илузије, снаге, прецизности и талената које је тешко сврстати у било коју постојећу категорију – циљ је да сваки излазак на сцену донесе ново изненађење.

Публика у емисији игра заједно са такмичарима, тражи трагове, доноси закључке и чека исти тренутак – када се светла промене, музика почне и особа коју смо неколико секунди раније покушавали да „прочитамо“ покаже шта заиста уме.

Филм Излет је базиран на истоименом роману чувеног сликара, филмског редитеља и књижевника Миће Поповића из 1957. године. Ауторска намера филма јесте да филмским језиком евоцира кључне епохе српске уметности – књижевни Зенитизам, ликовну Медијалу и Црни талас у домаћем филму, као и ствараоце који су их обележили: Мићу Поповића и Живојина Павловића.

Јединствен ауторски и лични допринос дају и њихови синови: сценариста Јован Поповић и редитељ Ненад Павловић. После трилера Траг дивљачи (2022), ово је Ненаду Павловићу други дугометражни пројекат.

У Излету млади уметник по имену Тома полази на авантуристичко путовање низ реку, бежећи од тоталитарног друштва и личне трагедије која је погодила његову породицу. Током те мистичне одисеје, Тома се суочава са бројним тешкоћама и изазовима које мора да превазиђе.

Глумачку поделу филма чине Стефан Вукић, Јово Максић, Ненад Хераковић, Радослав Рале Миленковић, Денис Мурић, Радоје Чупић, Милена Павловић, Милена Радуловић, Милица Трифуновић, Марија Опсеница, Елизабета Ђоревска, Антонио Скарпа, Драган Бјелогрлић и Предраг Мики Манојловић. Занимљиво је и да је након 20-годишње паузе ово једна од првих филмских улога Саше Алија.

Док је филм Бункер потврдио статус Пенелопе Круз и Хавијера Бардема као једног од најмоћнијих глумачких парова данашњице, драма Компани (Company) редитеља Кејсија Афлека постала је главна тема разговора због ретког појављивања ветерана Ника Нолтија.

Бункер: Љубав и страх у свету милијардера

Премијера филма Бункер француског редитеља и драматурга Флоријана Зелера остаће упамћена као један од најсветлијих тренутака фестивала. Након пројекције, публика је глумце и ауторску екипу наградила невероватним, петнаест и по минута дугим стојећим овацијама, током којих глумица Пенелопе Круз није могла да сакрије сузе.

Филм, снимљен на енглеском и шпанском језику, прати прослављеног архитекту, чији лик тумачи Хавијер Барем, који добија понуду да дизајнира луксузни бункер за преживљавање за технолошког милијардера (кога глуми Пол Дејно) на Хавајима. Његова супруга, коју тумачи Пенелопе Круз, новинарка, доводи у питање моралност таквог пројекта, што покреће кризу у њиховом браку и отвара Пандорину кутију страхова савременог света.

Зелер, чији је претходни филм Отац донео Оскара Ентонију Хопкинсу, изјавио је да је сценарио писао управо за Крузову и Бардема. „Мислим да су они међу највећим глумцима који данас раде."

„Бункер се дотиче неколико савремених тема – страха од будућности, еколошких претњи, растуће друштвене неједнакости и необузданог индивидуализма – али то чини кроз дубоко личну призму: пар који се бори једно с другим. Желео сам да истражим љубав, верност и праштање, стављајући публику у позицију намерне двосмислености", рекао је Зелер на конференцији за медије.

Пенелопе Круз је изразила посебно задовољство што филм аутентично приказује двојезично домаћинство, где се у кући у Лондону, иако се живи у енглеском говорном подручју, међу члановима породице говори шпански.

„Невероватно је колико се то променило", истакла је глумица. Према њеним речима, публика је одувек била спремна за такве приказе, али је донедавно било тешко убедити финансијере и продуценте да подрже такве пројекте. Поред водећег пара, у филму играју и Стивен Грејем и Патрик Шварценегер, а очекује се да ће Бункер бити један од главних кандидата за награде предстојеће сезоне.

Компани: Афлекова породична прича и повратак Ника Нолтија

Истог дана када је приказан Бункер, публика је имала прилику да погледа и филм Компани, који је Кејси Афлек режирао и за који је писао сценарио. Ово остварење, описано као медитација о тузи и саосећању са готским елементима, привукло је огромну пажњу због повратка глумачке легенде Ника Нолтија на црвени тепих.

Његово појављивање у Венецији било је прво после више од четири године и представљало је редак излазак у јавност за овог глумца.

Радња филма смештена је у зиму 1975. године и почиње када мистериозна жена прекине празнично окупљање, причајући причу о остарелом пустињаку (Нолти) који спасава глумицу у невољи.

„Ово није експлицитно политички филм", напомиње Афлек. „Али ја нисам имун на свет око себе, тако да сам делимично реаговао на све горуће сукобе у свету, али и на ствари унутар себе."  Филм за редитеља има и дубоко личну ноту, а у њему глуме и његова деца, Атикус и Индијана Афлек.

„Ниједно од њих заправо није желело да буде део ове продукције", признао је Афлек. „Били су невероватни и то је ово искуство учинило далеко најбољим професионалним искуством у мом животу. Волео бих да то могу да понављам изнова и изнова."

Афлек је филм посветио својим родитељима, који су обоје преминули ове године и који се такође појављују у филму, али нису стигли да га погледају.

Као и Бункер, и Компани се такмичи у главној селекцији за награду Златни лав, о којој ће одлучивати жири којим председава глумица и редитељка Меги Џиленхол. Док Венецијански фестивал улази у своју завршницу, ова два филма остају у центру пажње, не само због својих уметничких квалитета, већ и због снажних људских прича које стоје иза њиховог стварања, подсећајући публику на моћ филма да истовремено преиспитује свет и слави живот.

У једном забаченом селу, откриће криогенски замрзнуте жене изазива страх и неповерење, због чега млади ратник и мистериозна придошлица крећу у опасну потрагу за изгубљеним градом, тражећи одговоре који би могли да обнове човечанство.

Режију потписује Филип Ковачевић, познат по акционом трилеру Инкарнација из 2016. године. Филм је настао у продукцији кућа "Void Pictures" и "TS Media", продукцијског огранка компаније Телеком Србија.

Поред Нине Кири, глумачку поставу чине и холандски глумац Џонас Смалдерс, познат по филмовима Лука и Paradise Drifters, и домаћи глумац Дарко Перић, који је стекао светску славу улогом у серији Кућа од папира.

Светску продају води компанија "Sublimity“, која је већ осигурала неколико међународних уговора.

Свежа визија постапокалиптичног света

Редитељ Филип Ковачевић описао је Sanctuary као покушај да се понуди „свеж приступ дистопијској научној фантастици, са оригиналном причом која се одвија у специфичној 'полудалекој будућности'".

„Време је довољно близу да су догађаји који су довели до колапса цивилизације и даље релевантни, али и довољно далеко да су обавијени велом мистерије и мита", објашњава редитељ. „Намера је била да направимо забаван жанровски филм који истражује цикличну природу историје и улогу појединца у њој."

Овај приступ омогућава да се филм бави универзалним темама док истовремено гради јединствен и препознатљив свет, што је кључно за привлачење глобалне публике. Кроз путовање главних јунака, филм поставља питања о прошлости, вери и будућности човечанства.

Глобалне амбиције српске продукције

Продуцент Ђорђе Станковић из београдске куће "Void Pictures" истакао је да су аутори „кренули да направе амбициозан научнофантастични филм из Србије који би могао да комуницира са међународном публиком, а да притом не изгуби сопствени идентитет".

Ово остварење је доказ да се жанровски филмови великих размера могу успешно реализовати и у овом делу Европе.

Вукота Антуновић, из продукције "Void Pictures", додао је да је пројекат од самог почетка вођен заједничком вером у причу. „Окупљање међународне и домаће глумачке екипе и изванредног српског тима омогућило нам је да створимо нешто што делује укорењено овде, а истовремено истински глобално."

Пројекат Sanctuary представља велики искорак и за "TS Media", продукцијски огранак Телекома Србија. У саопштењу достављеном магазину Варајети, компанија је навела да филм „представља значајну промену у обиму и амбицијама за српску продукцију".

Овај пројекат је део шире стратегије да се домаћа играна продукција позиционира на међународном тржишту, не само као локација за снимање, већ и као извор оригиналних идеја, креативних талената и пројеката конкурентних на глобалном нивоу.

Са искусним међународним глумцима, сценаријем на енглеском језику и већ обезбеђеном дистрибуцијом у САД, Sanctuary поставља пример како продукцијске куће са мањих европских тржишта могу од почетка приступити међународној жанровској кинематографији.

За Херцога, можда последњег великог ексцентрика европске кинематографије, то није само наслов, већ поглед на свет.

Током више од 60 година каријере снимао је филмове на падинама активних вулкана, усред Сахаре, у прашумама и северно од Арктичког круга. Његови јунаци углавном живе на границама људских могућности, а често је и сам редитељ током снимања стизао до сопствених граница.

Ни са 84 године Херцог не показује намеру да успори. На овогодишњем Филмском фестивалу у Венецији је представио нови играни филм Bucking Fastard, свој први играни наслов после седам година.

Две сестре које функционишу као једна особа

Филм прати Џин и Џоун Холбрук, две сестре које говоре, мисле и крећу се готово потпуно усклађено. Чак деле исте снове и заљубљене су у истог мушкарца, којем, по свему судећи, нису много важне.

Сестре играју холивудске звезде и рођене сестре Кејт и Руни Мара.

Прича је делимично инспирисана стварним близнакињама Фредом и Гретом Чаплин, које су осамдесетих година биле медијска сензација у Британији.

У Херцоговој верзији, након љубавног разочарања, јунакиње одлазе у дивљину Ирске и почињу да копају тунел кроз пећину, уверене да тако могу стићи до Оркнејских острва, митског места где је права љубав могућа.

Опседнутост немогућим

Такве јунакиње савршено се уклапају у Херцогов филмски свет. И сам редитељ види везу са својим ранијим остварењима.

„У Фицкаралду постоји велики сан о опери усред џунгле, због којег главни јунак пребацује велики брод преко планине“, подсећа Херцог у разговору за Дојче веле.

У том филму из 1982. редитељ је заиста натерао екипу да пребаци 320 тона тежак пароброд преко брда у перуанској прашуми.

Bucking Fastard је, каже он, слична прича: „То је сан о идеалној земљи која заправо не постоји.“

Границе између живота и филма

У Херцоговом свету граница између стварности и фикције готово да не постоји. Током снимања филма Агире, гнев Божји из 1972. године, екипа је, према бројним сведочењима, готово полудела под притиском рада у амазонској џунгли, укључујући и звезду филма Клауса Кинског.

У документарцу о Кинском Мој најбољи непријатељ из 1999. године, Херцог описује како је глумац током снимања у џунгли претио да ће напустити филм. Редитељ тврди да му је тада рекао да ће га, ако оде, сустићи и убити.

Људи који живе на ивици

Вернер Херцог је можда још познатији као документариста него као аутор играних филмова. Његови јунаци из стварног живота једнако су необични као и измишљени ликови.

У филму Човек гризли (2005) прати судбину Тимотија Тредвела, активисте који је годинама живео међу медведима на Аљасци, све док га један од њих није усмртио.

У документарцу Мали Дитер треба да лети (1997) говори о немачко-америчком пилоту Дитеру Денглеру, који је побегао из заробљеничког логора у Лаосу.

За филм La Soufrière (1977) снимао је у напуштеном граду на Гваделупу, поред вулкана који је сваког часа могао да еруптира, како би разговарао са јединим становником који је одбио да се евакуише.

Филмови као заједнички снови

Херцог не прави велику разлику између документарног и играног филма. Признаје да је за документарце понекад измишљао сцене, а да је у игране филмове уносио стварне догађаје.

За филм Спас у зору (2006), играну верзију Денглерове приче, натерао је Кристијана Бејла да пред камером једе живе ларве и рве се са правом змијом.

„Филм нема толико везе са стварношћу колико са нашим колективним сновима“, каже Херцог.

За себе радије каже да је песник него редитељ.

„Само изађите и урадите то“

У својим често мрачним причама о човековој борби с природом, Херцог трага за, како каже, „екстатичном истином“, нечим што превазилази пуку реалност.

Његов циљ није да екстремне подвиге представи као бизарност. Напротив. Жели да надахне људе да покушају нешто велико.

„Сваки одрасли мушкарац требало би да пренесе брод преко планине. Свака одрасла жена требало би да ископа тунел кроз планински масив“, каже он за Дојче веле.

„Порука је једноставна: изађите и урадите то.“

Подељене реакције на нови филм

Публика у Венецији срдачно је дочекала Bucking Fastard – али су критичари били прилично подељени. Неки су филм прихватили као још један пример Херцогове ексцентричне маште. Други су оценили да је конфузан и бесмислен.

Сам Херцог не делује превише забринуто. Подсећа да хумора има у свим његовим филмовима.

„Понекад је то црни хумор. Понекад веома баварски хумор, који ни Немци не разумеју“, каже.

Зашто је Херцог и даље важан

Без обзира на критике, Вернер Херцог данас је популаран као ретко када раније. Прошле године отворио је налог на Инстаграму (иако и даље нема паметни телефон). Профил је постао хит међу генерацијом Зед.

„Мој млађи син га води. Каже ми да је 85 одсто публике старо између 15 и 20 година“, каже Херцог.

Руни Мара сматра да је његова привлачност једноставна: „Он је јединствена особа коју заиста није брига шта други мисле. Људи то воле, јер би сви желели да живе на тај начин.“

Следећа станица: свемир?

Херцог већ ради на новом филму и фото-монографији за издавачку кућу „Ташен“. А није одустао ни од свог можда најлуђег сна. Жели да снима филм у свемиру.

„Разговарао сам са Насом, али ме нису повели. Један јапански милијардер који планира лет око Месеца такође ме је одбио“, каже.

„Али Илон Маск ми је обећао да ћу, ако једног дана крене на Марс, бити у летелици .“

Радили сте на музици за бројне култне телевизијске серије попут Чиста хемија, Окружен мртвима. На који музички избор сте посебно поносни?

– Један од пројеката који највише волим не зна много људи, зове се Халт анд Цатцх фире, то је серија телевизијске мреже АМЦ, радња је пратила причу неколико предузетниика из света технологије који нису били суперзвезде. Нису били победници. Били су они други, људи који су покушавали, али нису успели да буду на самом врху. Могао сам да креирам музичку атмосферу и карактер сваког лика на јасно дефинисан начин. Као платно на којем можете да сликате.

Да ли млади филмски ствараоци истински схватају значај музике у фиилмским и телевизијским пројектима?

– Музика не мора да буде у центру пажње. Аутори попут Квентина Тарантина, користе музику на промишљен и упечатљив начин. Мислим да је то допринело томе да људи више обраћају пажњу на неку музику. Ја волим да будем мало суптилнији, на неки начин надам се да музика неће бити превише примећена. Она само треба да промени искуство публиике.

Како препознајете тренутак када је нека песма идеалан избор за одређену сцену?

– Део тога је практичне природе. Рецимо, имамо сцену у којој ви и ја разговарамо, размишљао бих - да ли желимо музику у позадини? Да ли ће одвлачити пажњу или помоћи сцени? Да ли постоји неки подтекст у нашем односу који могу да изразим кроз музику? Да ли желим да све буде веома реалистично? Да ли желим да музика буде ненаметљива? Постоји много фактора. Зато увек размишљам о свакој сцени из свих углова - Из угла сваког лика, редитеља и публике.

Серија нас поново води у осамдесете године прошлог века, оживљавајући судске процесе који су потресали тадашњу јавност, а емитоваће се у новом термину, четвртком од 21 час.

Ауторка серије, Јелена Светличић, истиче да Бранилац остаје доследан својој суштини – приказу судбина обичних људи који у једном тренутку поклекну и почине злочин. Према њеним речима, кључ успеха серије лежи управо у тој идентификацији, јер се бави људима који нису рођени криминалци.

Кад обичан човек постане злочинац

Оно што издваја Браниоца јесте фокус на психологији ликова и околностима које доводе до трагедије. Уместо професионалних криминалаца, у центру прича су људи из нашег окружења, они за које бисмо на први поглед рекли да су узорни чланови друштва.

„Ми смо некако бирали случајеве где људи нису по опредељењу криминалци, него обичан човек. То су људи које срећете свакодневно, за које бисте рекли дивни породични људи, нормални људи, и тако даље. Они посрну, падну, сломе се“, објашњава Светличићева. Окидачи за злочин су, како каже, вечне људске слабости: љубомора, новац, посесивност, похлепа, али и болест. Посебно је нагласила проблем менталних болести, које су и данас табу тема.

„Човеку је лакше да призна да има неку тешку физичку болест, али кад треба да каже да има психичку болест, онда се некако тога стиде људи. Они то потискују, негирају, његова околина то негира и онда ти проблеми ескалирају до најстрашнијих ствари“, истакла је ауторка. Управо те унутрашње борбе, које се дешавају много пре самог злочина, чине срж сваке епизоде.

Деценије пролазе, проблеми остају

Иако нас радња враћа тридесет или четрдесет година у прошлост, теме којима се серија бави су изненађујуће актуелне. Проблеми попут насиља над женама или последица недостатка родитељске љубави, нажалост, нису нестали протоком времена. Како каже Јелена Светличић, мењају се околности, али људска природа остаје иста.

„Пролазе деценије, а исти проблеми остају. Можда се све то некако мало помера, мало више радимо на томе, али суштински, сведоци смо да су и данас то исте људске слабости“, наводи она. Управо та универзалност чини да Бранилац није само пука реконструкција прошлости, већ и серија која подстиче на дубоко преиспитивање садашњости и сопствених поступака. Гледаоци се често јављају, истражују стварне случајеве и улазе још дубље у приче, што потврђује да серија оставља снажан утисак.

Од прашњавих предмета до малих екрана

Процес стварања серије је мукотрпан и захтева огромно истраживање. Све је почело од књига познатих адвоката, али је тим убрзо заронио директно у архиве адвокатских канцеларија, долазећи до оригиналних судских предмета. Ти документи, који укључују и преписке адвоката са клијентима, дају јединствен увид у личне драме актера.

Светличићева наглашава огромну одговорност коју осећа цео тим, јер се ради о стварним људским судбинама. „Ово није сад ’смислили смо причу, па ћемо да је испричамо’. Ово је заиста велика одговорност, јер се ово заиста некоме десило, ово је заиста неко преживео“, истакла је она. Због поштовања према жртвама и њиховим породицама, имена и локације догађаја су измењени.

Продукцијски, свака епизода је мали филм за себе, са новим глумцима, локацијама и сценографијом, а снима се за само четири дана. Четврта сезона снимана је широм Србије, на локацијама попут Београда, Ваљева, Лајковца, Таре и Златара, што додатно доприноси аутентичности приказа осамдесетих.

Голубић је заслужан за музички идентитет неких од најгледанијих најутицајнијих телевизијских остварења у последње две деценије: Breaking Bad, Better Call Saul, Silo, Poker Face, The Walking Dead, Six Feet Under, Halt and Catch Fire и многих других. Пети пут номинован је за престижну награду Еми за драмску серију Плурибус – најгледанију до сада на стриминг платформи Епл ТВ.

Голубић ће окупљенима у Ложионици говорити о сарадњи са редитељима и сценаристима, стварању музичког идентитета једне серије, како се проналази песма која ће најбоље испричати причу, колико је важна психологија ликова при томе и како музика може променити значење и емоцију сцене.

„Посао музичког супервизора није да пронађе најбољу музику, већ ону која ће најверније испричати причу", наводи Голубић увек истичући да музика није илустрација слике, већ њен равноправни наративни партнер.

„Веома се радујем својој краткој посети Београду овог септембра. Прилика да инспиришем и едукујем нову генерацију српских филмских стваралаца за мене представља велико задовољство. Једва чекам да поделим своје искуство и знање са публиком у Ложионици", поручио је Голубић, позивајући све заинтересоване да се пријаве и придруже семинару.

Учешће на мастеркласу је бесплатно, али је број места ограничен.

Сви заинтересовани треба да се пријаве на мејл info@lozionica.rs Мастерклас ће бити на енглеском језику, а организује га Ложионица у сарадњи са ARC-ом (American Resource Center).

„У првој епизоди настављамо иза тога, бавимо се почетком Првог светског рата, ултиматумом који је Аустро-Угарска послала Србији, првим борбама и улазимо у 1915. годину. Прве три епизоде заокружују Велики рат“, каже Милош Јанковић, уредник Образовно-научног програма.

„Наш циљ је да публику РТС-а упознамо са овим континуитетом и да покажемо да српски филм постоји више од века, али да он има и своје стилске одлике, има своје падове и узмахе. Он има своје класике, он има све што има и француски и британски филм, дакле, српски филм припада европској култури као део једне нације“, наводи сценариста оба серијала, проф. др Божидар Зечевић.

Златиборски фестивал има и свој интернационални део.

„Ми се трудимо да ово претворимо у тај један национални фестивал који ће исто имати госте из иностранства, зато да представимо нас њима, а и да они имају шансу да се представе овде. Ове године су нам Руси, прошле године били Мађари, Кинези ће бити идуће године“, додаје Предраг Гага Антонијевић, идејни творац фестивала.

Црвеним тепихом уз звезде домаће филмске и телевизијске продукције, као и све оне који учествују у стварању, а обично се не виде, прошетала је и глумица Настасја Кински.

Пројекције су, осим на Златибору, биле и у салама у Чајетини, Новој Вароши и Прибоју.

Њихов заједнички ауторски језик настао је у Берлину где су се упознали током студија режије. Рад на кратким филмовима прерастао је у дугометражни првенац.

Искуство миграције у њиховим филмовима није само тема, оно одређује начин на који размишљају о дому, породици, идентитету, границама и могућности да човек поново дефинише самог себе. У средишту веома личног филма Садим своју руку у врт је питање породице.

Миграција - могућност обликовања

„Оно што је занимљиво код миграције јесте што имате могућност да себе поново обликујете. Дођете на неко место где немате никакве корене, немате никакву прошлост везану за то место и на неки начин можете да се запитате – како сада желим да будем? Можете да кренете из почетка“, каже Борис Хаџија.

„Ми смо се кроз миграцију пронашли у Берлину. Када мигрирате, увек недостаје породица, па постоји додатна потреба да ту породицу изградите. А ако припаде ‘квир‘ заједници, то носи додатну тежину јер се не уклапате у хетеронормативни стандард. Пронашли смо се на тој заједничкој основи. Можда смо обоје желели да имамо породицу, али нас није занимала у традиционалном смислу“, истиче Хода Тахери.

У филму играју и чланови њихових породица. О томе како су задобили њихово поверење и где су повукли границу између филмског материјала и породичне интиме, Хаџија каже:

„Процес рада са њима био је врло једноставан, без неке велике припреме и без икаквих проба. Ми смо написали сценарио. Иако ми играмо у филму у њему има врло мало импровизације и врло мало експериментисања. Филм је имао сценарио у класичном смислу. Ми смо написали сценарио и проследили њима. Оне су научиле реченице и репродуковале их на сету. Често се постављало питање да ли је ово документарни или играни филм. Ја бих га назвао играним филмом који је више аутобиографски. А фикција је важна и зато што представља неку врсту штита.“

„Мислим да је лако стећи поверење сопствене мајке. Не мораш много да се трудиш око тога. Тако да је у том смислу, био веома лак процес. Ствари се у стварном животу дешавају на одређени начин и не уклапају се нужно у причу коју желите да испричате за 85 минута. Тако да је за нас била важна ствар слобода коју вам даје фикција“, истиче Тахеријева.

Наслов филма "Садим своју руку у врт" потиче из стиха песме иранске песникиње Форуг Фарохзад. Имајући у виду да су и претходна четири кратка филма овог ауторског тандема инспирисана стиховима исте песме, мораће да сниме још много филмова док сви стихови не пронађу своје место на великом платну.

Антонијевић већ више од три деценије живи и ради на релацији Србија–Калифорнија. На недавно одржаном Националном фестивалу филма и телевизије на Златибору угостио је и Настасију Кински, са којом је пре три деценије сарађивао на филму Спаситељ.

„Управо је 30 година како смо снимали Спаситеља заједно. Ја сам је позвао том приликом да дође на Златибор, да буде део овог нашег фестивала. И она је то прихватила, што ми је јако драго“, рекао је Антонијевић.

Од Мале до Холивуда

Говорећи о одласку у Сједињене Америчке Државе, Антонијевић је рекао да га је водила радозналост. После филма Мала, америчка дистрибутерска кућа „Семјуел Голдвин“ показала је интересовање за то остварење и позвала га у Лос Анђелес.

„Један је живот. Сматрам себе неким планинаром. На Авалу сам се пео, овде, на Златибор сам се пео, али имају и тамо неки филмски Хималаји, зову се Холивуд. Рекох да одем, да кренем, па докле стигнем. Ако посрнем на пола пута, шта ћу, али бар сам пробао“, рекао је Антонијевић.

Управо му је Мала, каже, отворила пут ка Спаситељу. Пре тог пројекта добио је понуду за други филм о рату у Босни, али је сценарио одбио.

„Оливер Стоун, страшни, нуди ми пројекат. Ја не спавам целу ноћ, шетам се и одлучим ујутру да кажем да нећу“, навео је Антонијевић.

Недуго затим добио је сценарио из којег је настао Спаситељ, филм који му је отворио врата за наредне пројекте у Америци.

Главну улогу добио је Денис Квејд, који га је, како се присетио Антонијевић, сам позвао након што је прочитао сценарио.

„Каже: ‘Овде Денис Квејд, је л’ можемо да причамо? Ја сам прочитао сценарио, мени се то свиђа, ја бих то да играм.’ Рекох: ‘Не могу сад да причам, сад сам с пијаце, дај само да одложим’“, испричао је Антонијевић.

„Холивуд лечи его“

Више од три деценије живота и рада у САД описује као искуство које га је променило. Пре одласка већ је имао статус редитеља у Србији, али је у Америци морао да почне готово испочетка.

„Одеш у Америку, не зна те нико. Не можеш да добијеш сто у кафани. Али опет, с друге стране, то је било јако корисно искуство, јер сам онда почео да радим на себи и да лечим себе од тога што се зове его“, рекао је Антонијевић.

У Америци, како каже, није ушао у велики студијски систем, већ је углавном снимао независне филмове. Ипак, неколико његових остварења добило је биоскопску дистрибуцију.

„Нисам суштински никад добацио у студио систем да радим велике филмове за студио. Али сам радио мање филмове. Сад кажем мање, то су ипак и даље пристојни буџети у односу на овде“, навео је.

Америчка нарација у српској серији

По повратку у Србију, Антонијевић је радио на серијама Убице мог оца и Државни службеник. Сматра да су Убице мог оца донеле промену у домаћу телевизијску продукцију.

„Увеле су модернију, агресивнију слику, увеле су једну, да кажем, америчку нарацију – ко је убица, шта се дешава“, рекао је Антонијевић.

Искуство америчког система, заснованог на прецизном планирању времена и трошкова снимања, применио је и у домаћој продукцији.

Говорећи о филму као индустрији, Антонијевић истиче да његов значај превазилази уметност и забаву.

„Филм јесте уметност, али и бизнис. У Америци је пре свега бизнис. Он путује светом и заиста је присутан свуда и на сваком месту. Код Американаца је, уз музику, био један од инструмената меке моћи“, рекао је редитељ.

О политичким ставовима и поделама

Антонијевић је, осврћући се на друштвено-политичка дешавања у Србији, рекао да подржава политику председника Србије Александра Вучића, али и нагласио да политичка опредељења не би требало да одређују професионалну сарадњу.

„Нико ником не треба да узима право да другачије мисли политички и да врши било какве активности политичке као сваки други грађанин који узме себи то за право“, рекао је Антонијевић.

Говорећи о политичким поделама, оценио је да би требало направити разлику између страначких интереса и интереса државе.

„Где престаје твој политички интерес, а где почиње држава и мајка Србија. Кад бисмо се ми око тога могли договорити, овако политички нек се свађају колико хоће“, рекао је Антонијевић.

Сретење, Јаничар и 12 витезова

Антонијевић је потврдио да је завршио рад на филму Сретење, који се бави двема различитим политичким и државотворним концепцијама.

„Не проглашавајући једну или другу опцију бољом или гором, то је само доказ да се може“, рекао је редитељ.

Није одустао ни од Јаничара, а говорио је и о пројекту 12 витезова, заснованом на причи о групи витезова који се договарају да уђу у турски табор и убију султана.

„Ако Бог да, али човек снује, Бог одлучује, видећемо“, рекао је Антонијевић о будућим пројектима.

Дара из Јасеновца и домаћа кинематографија

Осврћући се на реакције на Дару из Јасеновца, Антонијевић је оценио да критике нису биле усмерене само на филм или њега као аутора, већ и на сам избор теме.

„Оспоравали су филм, али није то било само због филма, а тек поготово није због тога што сам га ја радио. Основно је било то да се као тема и не сними“, рекао је Антонијевић.

Према његовом мишљењу, српска кинематографија је током претходне деценије доживела велику експанзију, пре свега захваљујући улагањима телевизија, кабловских оператера и Филмског центра Србије.

Током разговора, Антонијевић није одвајао свој холивудски период од рада у Србији. Напротив, искуство рада у америчкој индустрији користи као објашњење свог размишљања о филму, продукцији и домаћој кинематографији.

„Холивуд свакога на крају стави на своје место“, каже редитељ који више од три деценије живи и ради између Србије и Калифорније.

Разговор са редитељем Гагом Антонијевићем у емисији "За столом са Апостолом" можете погледати у видеу на почетку текста

Мина Спасојевић свој новинарски пут започела је у дневној штампи, а потом га наставила пред камерама комерцијалне телевизије, где је радила као презентерка и новинарка.

„Са искуством у новинарству и раду на телевизији у нови ангажман улазим са жељом да досадашње знање и искуство даље развијам управо на РТС-у, посебно у области информативе”, каже Мина Спасојевић.

За Милицу Булат рад пред камерама РТС-а представља први корак у телевизијском новинарству.

„Претходно искуство стицала сам радећи у извршној продукцији, а спорт је важан део мог живота од најранијег детињства. Таеквондом се бавим од треће године, а током спортске каријере остварила сам запажене резултате на бројним такмичењима у земљи и Европи”, истиче Милица Булат.

Долазак на РТС кроз Јавни позив за нова ТВ лица за Мину и Милицу представља нови професионални корак и прилику да искуства која су до сада стекле надограде кроз рад у једном од најзахтевнијих телевизијских формата – Јутарњем програму.

Владе Радуловић већ је познат гледаоцима Јутарњег програма, будући да се већ нашао у улози водитеља овог формата на РТС-у. Осим тога, као војни аналитичар учествовао је у бројним телевизијским и радио емисијама у земљи и региону.

Први трејлер за филм Fortitude (Тврђава) већ је узбуркао јавност, не само због звездане глумачке поставе, већ и због омажа култној франшизи о агенту 007. У једној од сцена, Кејџ као Попов наручује пиће речима које су постале синоним за Бонда: „Вотка-мартини, промућкан, не промешан." Овај детаљ, заједно са сценама које га приказују као харизматичног заводника, јасно ставља до знања да филм истражује корене мита о најпознатијем шпијуну.

Операција Тврђава: Највећа обмана у историји ратовања

Иако је прича о Попову и Бонду примамљива, суштина филма лежи у историјским догађајима који су обликовали исход рата. Филм је заснован на истинитој причи о операцији "Fortitude", једној од најкомплекснијих и најуспешнијих обавештајних обмана у историји.

Циљ ове тајне мисије био је да се нацистичко вођство убеди да ће се савезничко искрцавање, познато као Дан Д, одиграти у Па де Калеу, најужем делу Ламанша, а не у Нормандији. Да би превара успела, савезници су створили читав арсенал илузија: тенкове на надувавање, лажне авионе од платна и шперплоче, и измишљене радио-поруке које су емитоване како би створиле привид огромне армије која се спрема за инвазију.

Мозгови операције били су британски обавештајци Дадли Кларк (у филму га игра Ед Скрејн) и Томас Аргил „Тар" Робертсон (Метју Гуд). Они су, уз подршку Винстона Черчила (непрепознатљиви Мајкл Шин) и самог Ијана Флеминга (Арт Малик), окупили невероватну мрежу двоструких агената.

Међу њима је био и Душко Попов, чија је улога била да Немцима доставља пажљиво скројене дезинформације. Поред њега, кључну улогу је одиграо и Хуан Пујол (Ђорди Мола), шпански фармер који је самоиницијативно постао лажни немачки агент, измисливши читаву мрежу од двадесет седам непостојећих доушника, и на крају био одликован и од стране савезника и од нациста.

„Узбуђени смо што смо окупили овако изванредан ансамбл", изјавио је продуцент Сајмон Афрам. „Њихова хемија и дубина, упарене са Вестовом режијом, уздижу ову причу у нешто заиста узбудљиво и незаборавно."

Од есторилског казина до агента 007

Душко Попов, рођен у богатој српској породици, био је адвокат, плејбој и авантуриста који се савршено кретао у високим европским круговима. Његов животни стил, склоност ка луксузу, брзим аутомобилима и лепим женама, послужио је као директан модел за лик Џејмса Бонда.

Током рата, радио је као двоструки агент за британску службу МИ6 под кодним именом „Трицикл". Ијан Флеминг, који је тада радио за морнаричку обавештајну службу, имао је прилику да лично упозна Попова. Један догађај се посебно издваја као пресудан.

У казину у португалском летовалишту Есторил, Флеминг је посматрао Попова како ноншалантно ставља на коцкарски сто 50.000 долара (огромна сума за то време) само да би заплашио противника. Тај потез хладнокрвног блефирања Флеминг је касније преточио у чувену сцену у свом првом роману, Казино Ројал.

Звездана екипа и филмска драма иза кулиса

Поред Кејџа, Гуда и Скрејна, глумачку екипу чине и Бен Кингсли, Алис Ив, Лукас Хас и Пол Андерсон. Филм је, међутим, привукао пажњу и због драме која се одвијала ван сета.

Продукцијска кућа Симона Афрама поднела је тужбу против Нетфликса, тражећи одштету од 105 милиона долара. У тужби се наводи да је из канцеларија стриминг гиганта украден хард-диск са некриптованом мастер копијом филма, док је Нетфликс разматрао могућност откупа права за дистрибуцију.

Продуценти тврде да је овим компромитована вредност филма и да ће га сада бити знатно теже продати. Нетфликс је оспорио тврдње, наводећи да „не сноси ризик за губитак филма који је достављен без одговарајућих индустријских стандарда заштите".

Док се правна битка наставља, судбина филма Fortitude остаје неизвесна. Датум премијере још увек није објављен, што додатно подгрева знатижељу публике, остављајући ироничан траг у причи о једној великој обмани која сада има и сопствену мистерију.

Иначе, на фестивалу је приказано 19 филмова у такмичарском делу и два филма у ревијалном, од тога четири премијерно.

Овогодишња селекција потврђује идеју филма као изузетног средства за разумевање света у којем живимо.

Међутим, од 21 филма који се такмичи за Златног лава само један је режирала жена, а председница овогодишњег жирија Меги Џиленхол ту неравнотежу назвала је доказом системског проблема.

„Мислим да је женама много теже да осигурају финансирање за филмове. Такође, да ли је могуће да се теме о којима жене, због свог другачијег искуства живота желе да снимају филмове, не сматрају увек високом уметношћу? Ко одлучује шта је добро, ко одлучује шта је вредно? Долазим овде са питањем зашто је тако мало жена међу редитељима у главној конкуренцији“, упитала је председница жирија.

Фестивал је отворио биографски филм Мастило Британца Денија Бојла, који прати успон медијског тајкуна Руперта Мардока и његову куповину британског листа Сан 1969. године.

Приповеда о томе како је лист трансформисан у популистички таблоид и како је борба за тираж почела да мења британско новинарство.

„Новинарство је један од кључних стубова сваке цивилизације. То је сасвим очигледно, јер међу тим људима - а ту има много различитих појединаца - постоје они који говоре истину у лице. А опасност која долази од технолошких гиганата и њихове вештачке интелигенције јесте у томе што би они могли да замене новинарство. Могли би да имају новинара са вештачком интелигенцијом који је много ефикаснији, знатно јефтинији и тако даље. Али, хоће ли тај новинар – вештачка интелигенција говорити истину оној сили која га је створила?“, каже британски редитељ.

Уз филмове неких од најзначајнијих светских редитеља данашњице, међу којима су Мартин Мекдона, Флориан Зелер, Вернер Херцог и Нани Морети, Кореда Хироказу, у Венецији ће бити приказани и филмови наших филмских стваралаца.

Јелена Максимовић је прва редитељка из Србије која ће, након Соје Јовановић и њеног филма Орлови рано лете, после 60 година представити дугометражни играни филм на Мостри, у програму Хоризонти.

Реч је о остварењу До краја дана. Дебитантско остварење Бориса Хаџије и Ходе Тахери Садим своју руку у врт имаће светску премијеру у такмичарском програму Дани аутора, а ту је и мањинска српска копродукција Балканика италијанског редитеља Николе Сорчинелија.

„Када вам кажу да ћете добити награду за животно дело, две ствари вам падну на памет", нашалио се Клуни. „Прва је: 'Каква је ово невероватна част'. А друга је: 'Да ли они знају нешто што ја не знам? Да нисте разговарали са мојим лекарима?'"

У емотивном делу говора, Клуни се захвалио супрузи Амал, истакнутој адвокатици за људска права. „Захвалан сам на пријатељствима која сам стекао током живота. Немам речи којима бих описао колико волим своју супругу и колико сам поносан на њу", рекао је глумац, а затим кроз шалу додао да је поносан и на „барем једно од" њихово двоје деце.

Џорџ и Амал, који су се венчали у Италији 2014. године, имају деветогодишње близанце Елу и Александра. „Успут, моје двоје деце су једине две особе које су мислиле да сам био добар у Бетмену", рекао је Клуни, изазвавши смех публике.

Приче су опасне за оне који тргују страхом

Након ведријег увода, глумац је прешао на озбиљније теме, истичући улогу уметности као коректива друштва. Његов говор био је директна критика ауторитарних тенденција и оних који користе страх као средство контроле. Према извештајима медија, Клуни је упозорио на опасност која прети слободном друштву.

„Живимо у времену у којем нам људи на власти, људи са највише новца, говоре да се плашимо једни других", рекао је Клуни са позорнице. „Али ми знамо боље од тога, зар не? Јер нас историја учи лекцијама. Први људи које ауторитарци покушавају да ућуткају нису политичари. То су новинари који постављају питања. То су уметници који одбијају једноставне одговоре; филмски ствараоци, писци, глумци и музичари који инсистирају да је неко кога никада нисте упознали вредан ваше емпатије."

Клуни је нагласио да је приповедање моћно оружје против тираније. „Приче су увек опасне за људе који тргују страхом, људи који се плаше књига, музике и прича никада нису хероји у историји. И да, филмови не заустављају ратове, не смањују инфлацију, не поправљају изборе, али раде нешто изванредно. Подсећају нас да странац никада није само странац и да је он можда херој у нечијој туђој причи."

Борба за правду ван филмског платна

Клунијеве речи нису само реторика, већ одражавају његов дугогодишњи активизам. Заједно са супругом Амал, основао је 2016. године „Фондацију Клуни за правду" (Clooney Foundation for Justice - CFJ), која пружа бесплатну правну помоћ новинарима, женама, припадницима маргинализованих заједница и жртвама кршења људских права широм света.

Рад фондације директно се супротставља појавама о којима је глумац говорио у Венецији, борећи се против цензуре и злоупотребе моћи.

Церемонију доделе награде увеличали су и Клунијеви пријатељи и колеге. Награду му је уручила глумица Лора Дерн, његова партнерка из филма Џеј Кели, а прочитана је и порука Бреда Пита. Звезда франшизе Оушенових једанаест нашалила се на рачун свог пријатеља, назвавши га „заиста лошим плесачем".

На конференцији за новинаре пре доделе, Клуни је изјавио да ће се у будућности више фокусирати на глуму него на режију, а открио је и да ће поновити своју улогу Денија Оушена у филму Оушенових 14, чије снимање почиње ове године.

Свој снажан говор завршио је поруком наде и отпора. „Захвалан сам свима вама што ме подсећате да, иако нико од нас неће из овога изаћи жив, са одлучношћу, љубављу и поштовањем као друштво, можда некако ипак изађемо нетакнути."