Представа „Шопаловићи“ и њен необичан живот

Представа „Шопаловићи“ имала је, како каже Бандовић, необичан пут од премијере до играња пред публиком. Премијера је одржана непосредно пред пандемију коронавируса, а убрзо након тога уследиле су промене у глумачкој постави и ретка извођења.

„Ми смо имали премијеру и прекосутра су прогласили корону. А онда је Лане отишао. Па нам је Бијела дошао. Па је онда Олга заменила улогу са Јасном. И онда смо је играли ретко, по једном у четири месеца. И стално имамо осећај да нешто ускачемо у ту представу. Нисмо је заиграли како треба“, објаснио је глумац.

Представа је ове сезоне одиграна други пут, а Бандовић се нада да ће наредних месеци извођења бити чешћа.

Говорећи о глумачком печату и енергији коју публика препознаје у његовим улогама, Бандовић каже да за њега све почиње читањем текста и разумевањем контекста, али и сопствене позиције у причи.

„За мене све почиње читањем текста. И разумевањем контекста, и разумевањем своје службе у датом контексту. У неком аутомобилу ја носим мотор, ја сам онај шраф на мотору и морам да будем најјачи шраф. У неком сам само естетски шраф негде, или неки помоћни“, рекао је Бандовић.

Како објашњава, глумац мора да разуме какву позицију његов лик заузима у целини, јер тек тада оно што уради може да постане живо, препознатљиво и упечатљиво.

Сценарији, сарадници и нове генерације

Када је реч о избору улога, Бандовић истиче да му је квалитет сценарија на првом месту. Ипак, с годинама му је све важније и ко режира и са ким дели време на снимању.

„Што сам старији, бирам мало и ко игра, ко режира. Битно ми је да то време које проводим на сету, а то је 12 сати дневно, проводим са неким пристојним, нормалним, позитивним људима. Не волим негативну енергију. Из ње ништа добро не може да се роди“, каже глумац.

Посебно га занимају сарадње са млађим глумцима и редитељима. Разлог за то, како објашњава, није само могућност да своје искуство пренесе другима, већ и прилика да сам научи нешто ново и освежи се кроз другачије приступе послу.

Коста Пупин и детињство будућег научника

Једна од тема разговора била је и серија „Пупин“, у којој Бандовић игра Косту, оца Михајла Пупина. Говорећи о припреми за улогу, глумац је истакао да родитељи не могу унапред знати какав ће животни пут изабрати њихова деца.

„Коста није могао да зна да ће његов Михајло бити одличан математичар и да ће га занимати звезде и да ће га занимати наука и да ће бежати од куће, малтене од тога, због тога“, рекао је Бандовић.

У прве две епизоде серије, које је погледао на Херцегновском филмском фестивалу, Михајло је још дечак, авантуриста радознао за свет око себе. Бандовић каже да га је гледање тих епизода подсетило на то колико би било лепо да поново постоји више дечјих филмова и серија заснованих на авантури.

Говорећи о Михајловом детињству, описао је дечака који је волео да истражује, обилази необична места и игра се историјских догађаја.

„То је да идемо мало код бабе Батикине, да му пробијемо кућу, да видимо старе пушке. Идемо да се попнемо на стари млин, на воденик, да видимо звезде ближе. Идемо да се играмо ослобађања Србије од Турака. Ја ћу бити Карађорђе, ти буди Мурат и тако. Мислим, онако, био је авантуриста, очигледно“, испричао је Бандовић.

У серији је Коста представљен као строг отац, који покушава да држи ствари под контролом. Његовој строгоћи супротстављен је лик Дуде Ковљанић, коју Бандовић описује као благу и топлу особу.

„Дуда Ковљанић је одличан антипод мени, неком строгом и ригидном тати. Једно благо сунце“, рекао је глумац.

Рад са децом и редитељем Данилом Бећковићем

Говорећи о атмосфери током снимања, Бандовић је посебно издвојио редитеља Данила Бећковића, кога описује као изузетног интелектуалца, духовитог и смиреног човека.

„То је један врхунски интелектуалац, један духовити човек, један тихи човек који не мења пулс. За разлику од нас глумаца, који смо свако мало неки ватромет. Човек који зна шта хоће, који окупи одличну екипу око себе“, рекао је Бандовић.

Посебан изазов током снимања био је рад са децом, која не могу да задрже концентрацију током дугог радног дана. Због тога је, како истиче, било важно пронаћи начин да им снимање буде занимљиво, да задрже пажњу и да имају простора за сопствене идеје и предлоге.

Бандовић је нагласио да такав начин рада није свакидашњи, посебно имајући у виду да се серија снима у костимима и у историјском амбијенту.

Улоге које су промениле и самог глумца

Говорећи о досадашњој каријери, Бандовић је открио да постоје улоге које су оставиле траг на њему, баш као што је и он својим тумачењем оставио траг на њима. Неке од њих, каже, научиле су га важним животним лекцијама.

„Можемо, ако смо паметни“, одговорио је на питање да ли глумци заиста могу да буду неко други.

Као пример навео је Горазда Крањца из филма „Држава мртвих“, у режији Синише Ковачевића, од кога је научио да човек не може да одрасте брже него што му је одређено.

„Од Горазда Крањца сам научио да не могу да одрастем брже него што је то Бог одредио, или природа, или како год“, рекао је Бандовић.

Од другог лика научио је да треба сањати велике снове, али и нормално се пробудити из необичног сна. Од Илије Чворовића, из „Балканског шпијуна“, понео је поуку да не треба одмах веровати свакоме, док је од Саве Оџачара научио да је боље реаговати на време него чекати да проблем постане већи.

„Од балканског шпијуна Илије Чворовића сам научио да не верујем свакоме, одмах на прву. Од Саве Оџачара сам научио да је боље попити аспирин на почетку, да не би морало то да се оперише на крају“, рекао је глумац Љубомир Бандовић.

За Бандовића су, очигледно, улоге много више од задатака које глумац добија и одиграва. Оне су прилика да кроз различите карактере преиспита и сопствена искуства, али и да из њих понесе нешто што може да примени у животу.

За разлику од уобичајених историјских хроника, ауторски приступ Милице Поповић дубоко зарања у психолошки свет и личност великог владара, осветљавајући улогу знаменитих Срба који су активно помагали Петру Великом у стварању моћне империје и изградњи дубоких духовних и културних веза између два народа.

​Милица Поповић, која иза себе има богат опус награђиваних научно-документарних и културно-историјских остварења признатих на домаћим и међународним фестивалима, овом наградом још једном потврђује континуитет ауторског квалитета.

Успех је утолико већи што је филм Петар Велики – потпис империје уврштен и у званичну такмичарску селекцију престижног фестивала MosDocFest у Москви, чиме наставља изузетан међународни фестивалски пут.

Дванаест филмова у такмичарском програму, одликује жанровска разноврсност. Фестивал ће отворити филм Фјорд Кристијана Мунђијуа. Три домаћа остварења део су такмичарске селекције.

„Домаћи филм је веома присутан ове године на ФАФ-у, с јдне стран зато што заиста мислим да постоји нека виталност домаћег филма, поготово у контексту младих ауторки и аутора. Практично у свим програмским целинама ми имамо ове године домаће филмове. Поготово је занимљива чињеница ове године да у том такмичарском програму имамо потпуну родну равноправност, што се тиче броја мушких редитеља и женских редитељки“, наглашава селектор програма Стефан Иванчић.

На програму су Црна кугла Хавијера Калва и Хавијера Амбросија, у копродукцији Педра Алмодовара, У врту моја рука пушта корен Бориса Хаџије и Ходе Тахери, Рехмат Гурвиндера Сингха и други.

Поред очувања традиције и представљања младих аутора, ове године на фестивалу и нова програмска целина.

„То су најквалитетнији уметнички филмови, радови великих филмских уметника, пре свега оних који се не баве филмом као индустријом, као забавом, него се баве као уметношћу. Зато је направљен програм 'Југосфера', који је програм састављен од филмова с тог простора бивше Југославије и где ће се додељивати та награда 'Беким Фехмију' за најбоље глумачко остварење“, наводи уметнички директор Фестивала, Срђан Вучинић.

Као увод у фестивалску недељу приказан је филм Можеш све да видиш у режији Нејтана Филдера и Ленса Опенхајма.

Толкин своја дела није обликовао само архаичним језиком. Његов стил одликују специфичан ритам, поетичност, дубина и осећај да ликови припадају свету који постоји много пре њих.

Када серија покушава да понови само спољашњу форму, без књижевне снаге која стоји иза ње, резултат може да буде контрапродуктиван. Ликови звуче готово исто, без обзира на расу, порекло, карактер или животно искуство, као да сви рецитују исти текст.

Неки ликови су пренаглашени, док других готово да нема

Уводне епизоде посвећују доста пажње политичким сплеткама у Нуменору и Казад-думу.

Политички сукоб Ал-Фаразона и Миријел провлачи се кроз готово читаву серију, али уместо да добија на драматуршкој тежини, све чешће делује као понављање већ виђених интрига.

Покушај да се заплет додатно закомпликује шпијунажом, заверама и атентатима не чини га занимљивијим, већ само доприноси замору.

Слично је и са краљевством патуљака у Морији. Неслагања и борба за утицај између Дурина и његовог брата Трајна успоравају радњу, иако ће њихове одлуке имати значајне последице по краљевство под планином.

Реч је о два изузетно важна краљевства Другог доба Толкиновог легендаријума, али њихови политички сукоби нису ни приближно занимљиви колико серија настоји да их представи.

Уз велики број паралелних заплета, поједини ликови остају у другом плану, док се други готово уопште не појављују. Тиме се губи континуитет радње, а поједине приче делују као да се прекидају управо онда када би требало да добију на значају.

Негде између љубави и мржње

Позитивна страна серије јесте начин на који Чарли Викерс тумачи Саурона, иако је његов лик проблематично написан.

Викерс је успео да му подари харизму, хладнокрвност и двосмисленост, али је Саурон у претходним сезонама био превише хуманизован, па тек сада до изражаја долази његов главни мотив – жеља да покори Средњу земљу.

Саурон коначно није приказан само као манипулатор, већ и као застрашујуће биће које подстиче сукобе и страх како међу непријатељима тако и међу сопственим поданицима.

У прве четири епизоде ове сезоне Викерс добија доста простора, што је можда и најбољи део нових епизода.

Делимично је поправљен и лик Галадријел, која коначно сазрева и више не личи на тинејџерку која жели да се супротставља ауторитетима.

Галадријел је сада уморнија, рањивија и оптерећенија спознајом да је дозволила Саурону да је превари. Она више није само ратница која прави грешке и покушава да их исправи. Реч је о древном и моћном вилењачком бићу чије су мудрост и сталоженост подједнако важне особине.

Њена величина све више долази до изражаја кроз самоконтролу и мудрост, особине које је раније често потискивала.

Хобити су се повукли у своје рупе

Харфути, преци Хобита, током прве две сезоне били су један од најконтроверзнијих, али и најпрепознатљивијих елемената серије.

Њихова прича, посебно однос са Странцем, односно чаробњаком, заузимала је знатан део времена. Сада су, међутим, потпуно скрајнути и не појављују се ни у прве четири епизоде нове сезоне.

Тиме настаје својеврстан парадокс. Серија је раније критикована због тога што превише времена посвећује прецима Хобита, а сада се поставља питање зашто су готово потпуно нестали из приче.

Њихова улога требало је да допринесе приказу порекла Хобита и њиховог односа са Гандалфом, па њихово изостављање оставља утисак недовршене приче.

У међувремену, вољени чаробњак добио је свој шиљати шешир, а сазнали смо и да је један од пет Истара послатих у Средњу земљу да помогну у борби против Саурона.

Орци доброг срца и лошег ПР-а

Серија је овде ушла на посебно клизав терен. Орци код Толкина нису само чудовишта створена да би их јунаци убијали. У његовим књигама приказани су као изопачена, сурова и злобна бића, обликована страхом, мржњом и покорношћу према мрачним господарима.

Њихова природа није једноставно питање избора између добра и зла. Управо је то једна од сложених дилема са којима се и сам Толкин суочавао у свом стваралаштву.

„Ако су орци разумом обдарена бића, имају ли слободну вољу и могућност да се одупру злу? Могу ли уопште бити посматрани као бића способна да изаберу другачији пут", филозофска су питања која Толкин отвара.

Међутим, када серија од тога направи готово обичну причу о породици оркова која само жели миран живот, сложена морална дилема своди се на прилично једноставан породични заплет.

Уместо да дубље истражи природу зла, серија оркове приближава савременој представи о несхваћеним и неправедно одбаченим бићима. Такав приступ можда има драматуршког потенцијала, али истовремено мења начин на који публика разуме њихово место у Толкиновом свету.

Још проблематичније делује њихова сарадња са вилењацима. Привремени савез из нужде могао би да буде занимљив драматуршки потез, али начин на који је представљен оставља утисак да серија покушава да Толкинов свет прилагоди савременим представама о помирењу, превазилажењу подела и преиспитивању унапред задатих непријатељстава.

Проблем није нужно у томе што се две супротстављене стране нађу у истој ситуацији, већ у начину на који серија гради тај однос и у томе колико убедљиво успева да га уклопи у свет који је Толкин створио.

Серија стоји на ничијој земљи

Највећи проблем серије „Прстенови моћи“ можда није у томе што се удаљава од Толкинових дела, већ у томе што ни као самостална прича не успева да изгради уверљив свет и ликове.

Одступања од књижевног предлошка сама по себи не морају да буду недостатак добре адаптације. Међутим, када измене не доносе убедљиву драматургију, покушај очувања Толкиновог духа своди се на пуко разбацивање архаичним фразама и познатим именима.

Средња земља није постала један од најпрепознатљивијих фантастичних светова само због вилењака, патуљака, чаробњака и прстенова моћи.

Њену снагу чине историја, митологија, језици, моралне дилеме и осећај да сваки лик има своје место у много већој причи. Управо ту дубину серија, упркос спектакуларним костимима и визуелним ефектима, и даље тешко успева да дочара.

Можда би „Прстенови моћи“ имали знатно бољи пријем када би се посматрали као самостално фантастично остварење, без сталног поређења са Толкиновим делима. Међутим, творци су изабрали да своју причу сместе у један од најпознатијих књижевних светова, са свим очекивањима и одговорношћу које такав избор носи.

А управо дубину тог света, упркос свим продукцијским могућностима, „Прстенови моћи“ још нису успели да досегну.

Троје победника – Дарија, Алекса и Трифун гостовали су у Јутарњем програму, где су говорили о искуству снимања, треми, стратегији којом су се руководили и плановима за освојени новац. Њихов друг Срђа није био у прилици да дође у емисију.

Занимљиво је да се млади такмичари нису познавали пре учешћа у квизу. Упознали су се тек неколико сати пре изласка пред Трагача, а Дарија каже да су се нашли захваљујући позиву продукције.

„Дошли смо на снимање, упознали смо се два сата пре него што смо стали пред Трагача и спојила нас је та нека иста судбина“, испричала је Дарија.

Иако су знали да се снимак, уколико буде потребно, може поновити, трема није изостала. Алекса је имао додатни притисак јер је био први такмичар који је изашао пред Трагача.

„Иако знамо да ће се кадар поновити ако треба, било је свакако треме. Још сам био и први, па је био и притисак, али на крају се све добро завршило“, рекао је Алекса.

Трифун је, с друге стране, најдуже чекао свој ред, па је неизвесност трајала током целог снимања.

„Ја сам био последњи, тако да сам све време био у неизвесности, али када сам стао пред Шаренца, било ми је лакше“, рекао је Трифун.

Поделили знање и договорили се о стратегији

Млади такмичари су се пре финалне игре договорили како ће распоредити знање и ко би могао да одговори на поједине групе питања. Алекса је био задужен за историју, док су Трифун и Срђа били сигурнији у питањима из музике.

Имали су и договор за финалну потеру – ако нико од њих не зна одговор, Срђа ће притиснути дугме.

Ипак, нису се посебно договарали о томе ко ће покушати да освоји вишу суму новца.

Трифун је објаснио да су у припреми били прилично опуштени и да нису имали детаљно разрађену стратегију за сваки могући сценарио.

Алекса је издвојио један тренутак из финалне игре као посебно драматичан, када је Трагач почео да одговара на питања. Ипак, после његове прве грешке, помислио је да ће њихова екипа успети да победи.

Историја, музика, глума и три страна језика

Иако су још у средњој школи, троје гостију имају бројна интересовања и активности ван учионице.

Алекса се бави историјом, глумом, планинарењем и музиком, а тренира и рагби. Каже да му је важно да задржи сва та интересовања и да ужива у њима.

„Све по мало. Ту је сад и рагби. Просто све волим и уживам у томе и желим да тако остане“, објаснио је Алекса.

Трифун похађа музичку школу, а бавио се и глумом. Учествовао је у рекламама и кратким филмовима, а слободно време проводи уз музику, свирање и дружење.

За своје широко опште знање нема посебно објашњење, нити сматра да постоји неки посебан начин припреме за „Потеру“.

Дарија говори три страна језика – енглески, немачки и шпански и свира гитару.

За њу је, међутим, један од најважнијих резултата учешћа у квизу било упознавање нових људи.

„Мени је увек драго кад упознам нове људе. Притом, Трифун, Алекса и Срђа су стварно дивни, супер су и заиста је једно дивно искуство било, свакако, ван пара и ван свега“, рекла је Дарија.

„Квизови нису само за штребере“

Победа у „Потери“ донела им је и нову пажњу вршњака. Алекса је испричао да су га већ првог дана после емитовања емисије у школи препознавали и питали како се пријавио, како је стигао до квиза и да ли је заиста он био на телевизији.

За њега је ово било прво квизовско искуство, али каже да би волео да настави да учествује и у другим квизовима.

Одбацио је и уобичајену представу да су квизови намењени искључиво онима које називају штреберима.

„Сматрам да квизовање не припада штреберима. Просто, ја нисам штребер. То је оно што сви имају у перцепцији, да су они који оду на квизове штребери. Нису“, поручио је Алекса.

И Трифун сматра да би више младих требало да се опроба у квизовима. Каже да су му се после учешћа јављали другари, изненађени што је уопште могао да се пријави, јер су мислили да је „Потера“ намењена само пунолетним такмичарима.

Његово искуство са продукцијом и окружењем било је позитивно, а реакције вршњака углавном су биле шаљиве и добронамерне.

„Препоручио бих свима. Није за штребере сигурно, зато што је то баш опште знање. Нама средњошколцима су била мало лакша питања, али за обичну 'Потеру' бих рекао да свако може да зна бар по нешто“, рекао је Трифун.

Награда заједнички успех, али и ново искуство

Гледање сопственог наступа на телевизији донело им је другачију врсту треме. Дарија каже да јој је било необично да гледа себе на екрану, али и забавно, па се током емитовања углавном смејала.

На читаво искуство данас гледа као на нешто веома позитивно и сматра да млади треба да прихватају прилике које им се пружају.

„Треба у животу све искусити. Треба се само пријављивати на шта год. Тај дан тамо било је треме, било је неизвесности, било је среће. Свега је било“, рекла је Дарија.

Када је реч о освојеном новцу, Дарија је открила да у тренутку снимања није имала конкретан план, али да сада размишља о томе да током предстојећих празника негде отпутује са друштвом.

Алекса би волео да настави да се пријављује за квизове, док је Дарија рекла да би јој била велика част да једног дана буде и на другој страни игре, у улози Трагача.

Заједно су освојили 375.000 динара и уписали се у историју „Потере“ као прва средњошколска екипа. Ипак, како су сами истакли, новац није једино што су понели из студија – стекли су нова познанства и искуство које ће памтити.

Ауторка серијала Јелена Светличић рекла је у Београдској хроници да је поносна на пројекат који је, упркос скромним продукцијским условима и термину емитовања који није ударни, успео да пронађе пут до публике.

„Дајемо свој максимум, и ми и глумци и екипа. Успели смо да допремо до публике и схватили да смо пронашли тему која је људима интересантна, драгоцена и коју воле да прате“, истиче Светличићева.

Разумети узроке злочина не значи оправдати починиоца

Према речима ауторке, суштина серије није само у приказивању злочина и судских поступака, већ и у покушају да се разумеју околности које су довеле до трагичних догађаја.

Објашњава да су за серију бирани случајеви људи који нису свесно изабрали криминал као начин живота, већ су у одређеним околностима посрнули. Разлози могу бити различити – од породичног окружења и наслеђених образаца понашања до болести и других животних околности.

Посебан изазов, како наводи, представља драматуршко приказивање таквих судбина, тако да гледалац може да разуме починиоца, али да притом не изгуби из вида његову одговорност.

Правда није увек исто што и право

Једна од важних тема серије јесте и однос права и правде, посебно у случајевима у којима судске одлуке отварају питања о доказима и одговорности.

„Можемо да разумемо човека и зашто је нешто починио, али морамо да схватимо да он за своје дело мора да одговара“, наглашава Светличићева.

Подсећа да су у серији приказани и случајеви људи који су осуђени иако, како наводи, против њих није било доказа.

„Имали смо и такве епизоде. Није било доказа, а људи су ипак били осуђени. Важно је разумети обе стране и пронаћи везу између права и правде“, каже ауторка.

Породичне трауме и болести које се прикривају

У петој сезони посебна пажња посвећена је утицају породице и друштвеног окружења на понашање појединца.

Светличићева објашњава да прича којом је отворена нова сезона показује како догађаји из раног живота могу да оставе последице које се испољавају годинама касније, када особа има 18 или 20 година.

У једној од наредних епизода биће приказан случај човека који има психичке проблеме, али његова породица одбија да прихвати да је болестан и прикрива проблем, што на крају доводи до трагичних последица.

„Ту имамо и болести самог човека, и болести система, и болести друштва, и породичне болести“, истиче Светличићева.

Управо тај вишеслојни приступ, сматра ауторка, омогућава да се случајеви из серије не посматрају само као криминалистичке приче већ и као сведочанства о људским судбинама, друштвеним околностима и последицама одлука које су претходиле злочину.

„Са Драганом сам већ радио раније и гледао га много пута, али ме је ипак запањио начином на који је спремио и донео улогу. Имали смо само један дужи разговор и неколико читајућих проба пред снимање, али веома брзо ми је постало јасно да нема потребе да му нешто много објашњавам на сету”, рекао је Бећковић.

Рељу Штиглића, који игра Пупина у младости, упознао је још када је млади глумац уписао студије глуме.

„Прошле су три године од тада до снимања Пупина и он је таман дорастао за улогу кад је и нама дошао ред на снимање. За улогу младог Пупина смо одржали велики кастинг и видели много сјајних младих глумаца, али нико се није до краја уклапао у оно што сам ја замислио за тај лик. А онда сам видео снимак Рељине пробе за неки сасвим други пројекат – урадили смо једну пробу са њим уживо и понудили му улогу”, објашњава редитељ серије.

Ипак, најтеже је било пронаћи глумца за најмлађег Пупина. На крају, улога је припала младом Николи Јонићу.

„Наш асистент Никола Тодоровић је видео стотине деце, све док се једног дана на кастингу није појавио Никола Јонић. Морам да признам да никада нисам упознао некога његових година са таквом концентрацијом, интелигенцијом и разумевањем глумачког посла", истиче Бећковић.

Напомиње и да је та улога изузетно важна јер је цела прва епизода серије посвећена управо Пупиновом детињству коме је он у својој аутобиографској књизи посветио јако много времена.

„Али не из неког сентименталног разлога, већ зато што је баш на том ‘пашњаку’ из српског наслова његове књиге, сазнао и разумео многе ствари које ће касније бити од непроцењиве важности у његовом животу. И, што је можда још важније, на том пашњаку је себи поставио и нека питања на које ће одговоре тражити на оној страни Атлантика”, рекао је Данило Бећковић.

Уз Драгана Мићановића, Рељу Штиглића и Николу Јонића у серији ћемо гледати и Филипа Станковског, Теодору Драгићевић, Радивоја Буквића, Катарину Жутић, Сару Цизељ, Макса Милхофа, Сергеја Трифуновића, Јана Бина, Тихомира Станића, Љубомира Бандовића, Дубравку Ковјанић, Јована Јовановића, Мишу Самолова, Славишу Чуровића, Нику Розман, Небојшу Миловановића и бројне друге глумце.

Ауторску екипу предводи редитељ Данило Бећковић, који је заједно са Душаном Булићем, Иваном Јовановићем, Ђорђем Милосављевићем, Гргуром Струјићем и Филипом Вујошевићем потписао сценарио. Директорка фотографије је Бојана Андрић, музику потписује Марко Кон, а извршни продуценти су Марко Паљић и Ана Гобељић.

Најмлађи међу њима, четрнаестогодишњи Алекса Ранђеловић, ученик је Девете београдске гимназије, а време ван школе дели између гитаре, планинарења и макетарства.

Музика је заједничка нит готово читавог тима. Шеснаестогодишњи Срђа Радаковић, ученик Десете београдске гимназије, свира флауту, претходно је завршио основну музичку школу на одсеку за клавир, а занима га и компоновање.

Петнаестогодишњи Трифун Маринковић већ је озбиљно посвећен музици као ученик Средње музичке школе „Ватрослав Лисински“, где свира виолончело и клавир, али сасвим другачију врсту дисциплине проналази у бразилској џију-џици.

Да екипи не недостаје ни дара за језике побринула се шеснаестогодигодишња Дарја Кањевац из Савремене гимназије. Говори немачки и шпански, такмичи се из српског језика, а уз школу проналази време и за гитару и волонтирање.

Ипак, њих четворо нису били само симпатична посебност ове епизоде. Сви су успешно прошли дуеле са Трагачем Алексом Стефановићем и заједно стигли до Финалне потере, где су бранили 375.000 динара. Тамо су показали да уз широка интересовања иде и озбиљно знање.

Пред Алексу су поставили задатак од чак 18 корака, а када је Трагач кренуо за њима, нису дозволили да их искуство противника поколеба. Од три прилике за враћање искористили су једну и сачували предност све до истека времена.

Најмлађи међу Трагачима победу им је честитао речима: „Видимо се овде! Чекам вас за десетак година“, предвиђајући им можда и будућност са друге стране Потере.

Прво издање Потере у којем су читав тим чинили средњошколци тако је завршено на најлепши начин, заједничком победом. Алекса, Дарја, Срђа и Трифун освојили су 375.000 динара и показали да младост пред Трагачем није била хендикеп, већ њихов адут.

„Само снимање серије ‘Пупин‘ био је комплексан продукциони и логистички подухват, пре свега због временског и географског распона који је прича захтевала. Било је потребно реконструисати и дочарати градове и села на два континента и у распону од почетка 19. до двадесетих година 20. века. Од малог банатског села до европских метропола и Њујорка.

Поред важних сцена које су снимане у селима широм Војводине, у Београду, Панчеву, Новом Саду, Бечеју, Сремској Митровици, један део екранизован је и у Бугарској, и то у студију 'Boyana' у ком су се снимали многи холивудски филмови“, наводи продуценткиња Ана Гобељић.

Занимљиво је и да су делови серије који су смештени у Америци углавном снимљени у Србији. Тако је Пупинов њујоршки дом смештен у Параћину, а чувени колеџ „Колумбија” у Сомбору. Један од најамбициознијих сегмената продукције била је реконструкција Њујорка с почетка 20. века.

Њујорк са екрана настао је, заправо, у чувеном "Nu Boyana Film" студију у Софији, где су снимана бројна холивудска остварења, од Црне Далије Брајана Де Палме, сви наставци акционог спектакла Силвестера Сталонеа The Expendables, Rise Of An Empire сценаристе Зека Снајдера, последњи наставак Рамба, као и поједине епизоде чувене британске серије Doctor Whо.

„Међутим, за мене размере продукције никада нису биле саме себи циљ. Све те локације, реконструкције, костими и продукцијски ресурси имали су један задатак: да гледаоцу омогуће да заиста уђе у Пупинов свет. Да не посматра историју из даљине, већ да осети како је изгледао живот човека који је кренуо из једног малог села и стигао до самог врха научног и друштвеног живота свог времена”, наводи продуценткиња Ана Гобељић.

Да је у питању озбиљан пројекат, сведочи и чињеница да је током снимања серије ангажовано више од чак 1.500 статиста. У серији је ангажовано преко 100 глумаца од којих су многи из Америке, Британије и других земаља Европе.

Посебан захтев био је костим који покрива више од 110 година, град и село, два континета. Тим костимографа Невене Миловановић урадио је више од 500 костима – од радних одела, све до свечаних хаљина, дечијих костима, као и великог броја различитих униформи.

Све акционе сцене кореографисане су уз помоћ Калојана Воденичарова, специјалисте из Бугарске, који је радио на филмовима као што су Бондов No Time To Die, Троја, Немогућа мисија, Man in Black, A Good Day to Die Hard, као и серијама као што су Гомора, La Casa de Papel.

Ауторску екипу серије Пупин предводи редитељ Данило Бећковић, који је заједно са Душаном Булићем, Иваном Јовановићем, Ђорђем Милосављевићем, Гргуром Струјићем и Филипом Вујошевићем потписао и сценарио.

Директорка фотографије је Бојана Андрић, музику потписује Марко Кон, а извршни продуценти су Марко Паљић и Ана Гобељић.

Касел игра Квазимода, грбавог клесара који постаје мета полиције и медицинских власти, које желе да га искористе за експерименте. Његов ионако тежак живот постаје још сложенији када се заљуби у плесачицу и изложи опасности како би је заштитио.

„У Паризу 1830. године, разореном колером и револуцијом, грбави клесар (Венсан Касел у улози Квазимода), кога полиција прогони, ризикује све како би спасао плесачицу у коју се заљубио и тако постаје инспирација за најлегендарнији лик Виктора Игоа“, наводи се у саопштењу.

Овакав приступ представља занимљив заокрет у односу на изворни материјал, јер је Квазимодова прича приказана као инспирација за настанак чувеног Игоовог књижевног јунака, а не као пуко препричавање догађаја из оригиналног романа.

Већина публике вероватно најпре повезује овај лик са Дизнијевим анимираним филмом Звонар Богородичине цркве из 1996. године, али је Игоов оригинални роман из 1831. године током деценија послужио као основа за бројне филмске и телевизијске адаптације. Ново остварење више ће се ослањати на историјску драму и мрачније елементе приче.

Филм режира Жан-Франсоа Рише, чија претходна остварења укључују филмове Assault on Precinct 13, Mesrine: Killer Instinct, Blood Father и Plane. Рише је режирао и акциони трилер Mutiny са Џејсоном Стетамом.

У глумачкој екипи су и Бенжамен Воазен, Дафне Патакија, Карим Леклу, Ноеми Лвовски и Ежени Рише, која тумачи Козету. И сам Рише појављује се међу глумцима наведеним у филмској екипи.

Сценарио потписују Ерик Беснар и Едгар Мари, док су продуценти Клеман Мизерез и Матије Вартер.

Француска кинематографија последњих година враћа на велико платно неколико познатих књижевних класика, међу којима су Јадници и Три мускетара. Сада је на реду Квазимодо, а Касел ће преузети једну од најпрепознатљивијих улога у светској књижевности.

Посебно је занимљиво како ће изгледати верзија у којој се Квазимодо налази усред епидемије колере и града на прагу револуције. И избор Касела за ову улогу привлачи пажњу, а чини се да ће филм донети нешто прилично другачије од досадашњих адаптација.

Филм The Hunchback, Soul of Paris биће премијерно приказан на Нетфликсу широм света 27. новембра 2026. године.

Драјвер није крио одушевљење због поновне сарадње са Мајклом Маном, са којим је претходно радио на биографском филму Ferrari из 2023. године.

„Heat је ремек-дело. Волим Мајкла и волео сам рад са њим на филму Ferrari. Али рад на овом остварењу? Узбуђен сам. Глумачка екипа је сјајна“, рекао је Драјвер.

Глумац је открио и да је почетак његовог учешћа у снимању померен за почетак децембра. На питање да ли је до одлагања дошло због недавне Манoве несреће на стрељани у Лос Анђелесу, Драјвер је нагласио да је промена распореда била планирана и пре инцидента.

„Не, одлагање је већ било део плана. Мајкл је добро. Послао сам му поруку, одмах ми је одговорио, а већ сутрадан је био на послу“, истакао је глумац.

Интересовање за филм Heat 2 порасло је након што је Кристијан Бејл у фебруару потврдио да ће се придружити пројекту, чије је снимање планирано у Чикагу. Леонардо Дикаприо придружио се глумачкој екипи у јулу, потврдивши да ће тумачити Криса Шихерлиса, лик који је у оригиналном филму играо Вал Килмер, док ће Бејл преузети улогу Винсента Хане, коју је тумачио Ал Пачино.

Ебон Мос-Бакрак, звезда серије The Bear, наводно је у септембру био у завршним преговорима о ангажману, али његово учешће још није званично потврђено.

Филм је заснован на истоименом роману Мајкла Мана и Мег Гардинер из 2022. године. Вордел је у књизи представљен као психопатски вођа изузетно насилне банде која упада у домове.

Радња романа нелинеарно прати догађаје у различитим временским периодима – од 1988. године, преко средине деведесетих, па све до 2000. године. Драјвер је открио да је филмски сценарио знатно сажетији од књиге.

„Као сценарио, прича је још сажетија и поједностављенија. У књизи, наравно, морате имати много описа, али филм је једноставно пројектил“, објаснио је глумац.

За разлику од оригиналног филма, који је снимљен у продукцији студија Warner Bros., Врелина 2 снима под окриљем компаније Amazon MGM Studios.

Током готово три деценије, његови аутори преузимали су мотиве, ликове, атмосферу и препознатљиве визуелне елементе из великих гангстерских и акционих филмова, преносећи их у отворене светове препуне криминалаца, банди, потера и спектакуларних обрачуна.

Од прве игре из 1996. године до дуго очекиваног GTA 6, филмска уметност била је један од најважнијих извора инспирације за серијал. Ово су филмови и једна телевизијска серија који су оставили најдубљи траг.

„Ратници“ (The Warriors)

Култни филм Волтера Хила из 1979. године прати уличну банду са Кони Ајленда која покушава да се врати на своју територију после састанка у Бронксу. На путу до куће њени чланови суочавају се са нападима супарничких банди.

Филм је оставио снажан утисак на ауторе GTA серијала, што је потврдио и Сем Хаузер, један од оснивача компаније „Rockstar“.

„Ово је био један од наших омиљених филмова док смо радили на GTA 2. Био нам је велика инспирација за осмишљавање различитих уличних банди, али и добар узор за приказивање запуштених градских четврти“, рекао је Хаузер за часопис „Official PlayStation Magazine“.

Колико им се филм допао говори и чињеница да је „Rockstar“ касније направио сопствену адаптацију, која, упркос квалитету, није добила пажњу коју је заслужила.

„Лице са ожиљком“ (Scarface)

Филм Брајана де Палме из 1983. године, са Алом Паћином у улози Тонија Монтане, једно је од најважнијих остварења која су утицала на GTA.

Прича о успону и паду криминалца у свету нарко-бизниса у Мајамију поставила је стандарде за приказивање криминала, насиља, раскоши и безакоња.

Тони Монтана постао је један од најпрепознатљивијих филмских криминалаца, а његов пут од ситног извршиоца до моћног нарко-боса мотив је који се препознаје и у бројним играма из GTA серијала.

Утицај филма није се ограничио само на причу и ликове. Музика заснована на синтисајзерима снажно је утицала на звучни идентитет игара, а пет песама из филма нашло се и на музичкој листи GTA 3.

„Порок Мајамија“ (Miami Vice)

Криминалистичка серија из осамдесетих година, са Доном Џонсоном и Филипом Мајклом Томасом у главним улогама, била је једна од најважнијих инспирација за GTA Vice City, а њен утицај препознаје се и у најавама GTA 6.

Серија је дочарала гламур Мајамија, луксуз, ноћни живот и насиље повезано са трговином дрогом. Посебно је значајан био визуелни стил редитеља и продуцента Мајкла Мана, који је постао један од заштитних знакова серије.

„Начин на који Мајкл Ман користи боје и светлост је предиван. Мајами је и иначе прелепо место, па је светлост фантастична, али његова употреба ноћног осветљења чини све тако сјајним и привлачним“, рекао је Сем Хаузер за магазин „Edge“ 2012. године.

Хаузер је додао да је Ман био изузетно упућен и у употребу оружја, као и да је тим компаније „Rockstar“ разговарао са стручњацима који су радили на серији како би што верније приказао те детаље у игри.

„Добри момци“ (Goodfellas)

Утицај филмова Мартина Скорсезеа на GTA тешко је преценити. Насиље, криминал и хаос само су део онога што је ауторе привукло његовим остварењима. Важну улогу имају и теме живота имиграната у Америци, мушког идентитета, пријатељства, братства и издаје.

Посебно место припада филму „Добри момци“, који је толико утицао на серијал да је „Rockstar“ ангажовао Реја Лиоту да позајми глас Томију Версетију, главном јунаку игре GTA: Vice City.

Попут Скорсезеа, и аутори GTA игара велику пажњу посвећују музици. Зато су њихови виртуелни светови испуњени стотинама лиценцираних песама које стварају атмосферу и прате дешавања у игри.

Међу осталим Скорсезеовим филмовима који су утицали на серијал издвајају се „Таксиста“ (Taxi Driver) и „Зле улице“ (Mean Streets), посебно у играма чија је радња смештена у Либерти Сити.

„Дечаци из комшилука“ (Boyz n the Hood)

Филм Џона Синглтона из 1991. године био је једна од главних инспирација за GTA: San Andreas.

Радња игре смештена је у Лос Сантос деведесетих година, измишљени град заснован на Лос Анђелесу, у којем се смењују небодери, луксузне виле и сиромашне градске четврти.

Главни јунак Карл „Си Џеј“ Џонсон у великој мери подсећа на Треја Стајлса из Синглтоновог филма. Реч је о младићу који покушава да побегне од уличних банди и живота у криминалном окружењу, али га тај свет истовремено привлачи.

Утицај филма видљив је и у визуелном стилу игре, музици и ликовима, међу којима су репери, вође банди и корумпирани полицајци. Инспирацију су пружили и филмови „Menace II Society“ и „Colors“, као и остварење „Живети и умрети у Лос Анђелесу“ (To Live and Die in LA) из осамдесетих година.

„Карлитов пут“ (Carlito’s Way)

Брајан де Палма поново се нашао међу ауторима чији су филмови инспирисали GTA, овог пута захваљујући остварењу „Карлитов пут“ из 1993. године.

Ал Паћино тумачи Карлита Бригантеа, криминалца који излази из затвора и покушава да остави прошлост иза себе. Иако жели да се повуче из криминалног света, убрзо поново бива увучен у послове са дрогом и насиље.

Арт-директор компаније „Rockstar“ Арон Гарбат навео је да су сложени ликови из криминалног подземља у овом филму били једна од инспирација за GTA Vice City.

Сличан мотив препознаје се и у причи о Нику Белићу у GTA 4, чија је судбина обележена криминалним окружењем из којег не успева да изађе.

„Врелина“ (Heat)

Криминалистички филм Мајкла Мана из 1995. године, са Робертом де Ниром и Алом Паћином, једна је од најважнијих инспирација за GTA 5.

Де Ниро тумачи професионалног пљачкаша банака Нила Маколија, чији лик у великој мери подсећа на Мајкла де Санту, једног од главних јунака игре.

Велике и пажљиво испланиране пљачке, које су један од централних елемената GTA 5, подсећају на сцене по којима је „Врелина“ постала позната.

Сличност постоји и између филмског негативца Вајнгра и Тревора, другог главног јунака игре. Обојица су насилни, непредвидиви и изузетно опасни.

Манов приказ Лос Анђелеса такође је утицао на изглед Лос Сантоса – огромног, модерног и безличног града изложеног немилосрдној сунчевој светлости.

Поједини играчи препознали су и утицај филма „Драјв“ (Drive), који приказује стилизовани и насилни Лос Анђелес. Занимљиво је да је и редитељ тог филма Николас Виндинг Рефн био инспирисан GTA серијалом. Тако се круг утицаја затвара: филмови инспиришу игре, а игре потом постају инспирација филмским ауторима.

„Бони и Клајд“ (Bonnie and Clyde)

Филм из 1967. године, са Вореном Битијем и Феј Данавеј у главним улогама, један је од најважнијих узора за приче о криминалном пару у бекству.

Остварење Артура Пена најавило је нову еру америчког филма и поставило темеље за читав жанр прича о љубавницима који заједно беже од закона.

Бити и Данавеј остварили су упечатљиве улоге Бони и Клајда, а редитељ није избегавао ни експлицитне сцене насиља, које су постале једно од обележја филма.

Управо зато биће занимљиво видети како ће бити представљен однос главних јунака у GTA 6 и колико ће њихова прича бити сложена. Посебно је занимљиво питање да ли ће се аутори приближити суровом, сензуалном и адреналинском стилу филма Сема Пекинпоа „Бекство“ (The Getaway).

Избор Конерија у почетку није одушевио писца Ијана Флеминга, који је сматрао да шкотски глумац нема довољно елеганције за улогу. Продуцент Алберт Броколи, међутим, препознао је његов шарм и физичку присутност, чиме је постављен стандард за будуће интерпретације агента 007.

Конеријев мандат обележили су и сукоби са продуцентима, нарочито због хонорара. Током снимања филма Goldfinger задобио је повреду леђа, а касније је преговарао о повољнијим условима за наставак сарадње. Његов однос према улози временом се мењао, а повратак у франшизу 1971. године пратили су високи финансијски захтеви.

Аустралијски глумац Џорџ Лајзенби преузео је улогу у филмуOn Her Majesty's Secret Service из 1969. године. За разлику од својих претходника и наследника, није имао глумачко искуство када је добио улогу, а претходно се бавио манекенством.

Лајзенби је одбио понуду за уговор који би обухватио седам филмова, јер је, према наводима из текста, сматрао да је лик тајног агента превазиђен у време хипи покрета. Његов Бонд остао је упамћен по једном филму, који је временом добио значајно место међу остварењима франшизе.

Роџер Мур унео хумор, Далтон вратио Бонда књижевним коренима

Роџер Мур тумачио је Џејмса Бонда у седам филмова, од Live and Let Die до A View to a Kill. По броју остварења у којима је играо агента 007, остао је један од најпрепознатљивијих представника ове улоге.

За разлику од Конерија, Мур је Бонду дао више хумора, самоироније и лакоће. Такав приступ донео је другачији тон франшизи, али је део публике сматрао да је лик у појединим филмовима постао превише карикатуралан.

Контроверзе су пратиле и његове године. У последњем филму имао је 57 година, а касније је и сам признао да је био престар за улогу, посебно имајући у виду разлику у годинама између њега и глумица које су тумачиле Бондове партнерке.

Тимоти Далтон донео је знатно мрачнију интерпретацију агента 007. У филмовима The Living Daylights и Licence to Kill приказао је Бонда као озбиљнијег, хладнијег и суровијег агента, ближег лику који је Ијан Флеминг описао у својим романима.

Та промена одступала је од хумористичког приступа Мурове ере и поделила је публику. Далтон је требало да сними и трећи филм, али су вишегодишњи правни спорови између филмских студија зауставили продукцију. У међувремену му је истекао уговор, па је одлучио да се повуче из улоге.

Ипак, Далтонов озбиљнији приступ временом је добио више присталица, а његова интерпретација Бонда данас се често посматра као важна најава промена које ће касније донети Данијел Крејг.

Његов кратак мандат остао је упамћен као један од највећих заокрета у историји филмске франшизе.

Броснан модернизовао агента, Крејг донео рањивијег Бонда

Пирс Броснан преузео је улогу филмом GoldenEye из 1995. године и тумачио Бонда у укупно четири остварења. Његов задатак био је да прилагоди агента 007 свету након завршетка Хладног рата, задржавајући елеганцију и шарм претходних интерпретација, али и уводећи модернији акциони приступ.

Броснан је у својој интерпретацији Бонда спојио елеганцију Роџера Мура и чврстину Шона Конерија. Међутим, његов последњи филм Die Another Day наишао је на критике због превише дигиталних ефеката и неуверљивих сцена, попут оне у којој се појављује аутомобил који може да постане невидљив.

Броснан је очекивао да ће снимити још један филм, али су продуценти одлучили да окончају сарадњу с њим и поново покрену франшизу, овог пута са новим глумцем у главној улози.

Данијел Крејг преузео је улогу у филму Casino Royale и донео највећу промену у карактеризацији агента 007 до тада. Његов Бонд био је физички снажан, али истовремено психолошки сложен, рањив и подложан последицама сопствених одлука.

Избор Крејга у почетку је изазвао подељене реакције међу обожаваоцима. Део публике критиковао је његов изглед, плаву косу и одступање од традиционалне представе о агенту 007. Ипак, филм Казино ројал променио је однос публике према новој верзији лика.

Током снимања пет филмова Крејг је задобио више повреда, а његов мандат обележиле су и контроверзне изјаве о повратку улози. После филма Spectre изјавио је да би радије себи нанео озбиљну повреду него поново играо Бонда, али је ипак пристао да се врати за још једно остварење како би прича добила заокружену целину.

Његов последњи филм No Time to Die изазвао је бурне реакције међу обожаваоцима, посебно због завршетка који је донео историјски преседан у франшизи – смрт Џејмса Бонда.

Тарнер највећи фаворит

Међу именима која се помињу последњих месеци посебно се издвојио британски глумац Калум Тарнер, који се тренутно сматра једним од главних, а према најновијим извештајима и највећим фаворитом за улогу Џејмса Бонда.

Тарнер је публици познат по улогама у филмовима из серијала Fantastic Beasts, као и у серији Masters of the Air и филму The Boys in the Boat. Наводно је био међу глумцима који су прошли пробна снимања за нови филм о Бонду, а његове шансе додатно су подстакле позитивне реакције појединих холивудских колега.

Бивши Џејмс Бонд Пирс Броснан похвалио је Тарнера, са којим је сарађивао у филму The Only Living Boy in New York, оценивши да је реч о снажном глумцу. И Џорџ Клуни раније је изразио подршку његовом избору.

Ипак, продукција још није званично објавила име глумца који ће наследити Крејга. Међу кандидатима се помињу и Џек Лоуден и Џош О'Конор, а коначна одлука могла би да означи почетак новог поглавља једне од најдуговечнијих филмских франшиза

Управо зато нова РТС серија Пупин није само прича о великом научнику, колико о радозналости, амбицији, знању, идентитету и непрекидној потреби да се човек, без обзира колико далеко отишао, увек врати ономе из чега је потекао. 

Како би нас што верније упознала са Пупиновим животом, ТВ серија, коју чини десет епизода, прати три линије приче: одрастање дечака који са идворских пашњака креће ка великом свету, затим узбудљиву неустрашивост младог емигранта који у великом граду покушава да разуме нову земљу, нови језик и нови живот. И трећа која носи приказ историјске драме српског народа у Војводини, кроз коју Пупин одраста и обликује свој однос према пореклу, идентитету и домовини.

Основни књижевни ослонац серије јесте Пупинова аутобиографија Од пашњака до научењака, али представити такав живот у десет епизода захтевало је вишегодишње истраживање биографске и историјске грађе.

Серија Пупин, као један од најамбициознијих ТВ пројеката, свој продукциони квалитет заснива и на раскошним кадровима који верно дочаравају банатску равницу, Панчево 19.века, раскош њујоршког естаблишмента, и то кроз две потпуно различите цивилизације и епохе.

Жанровски, серија се развија у складу са одрастањем главног јунака. Док у првим епизодама пратимо дечије авантуре, затим Пупина у тинејџерском и младалачком добу где имамо елементе средњошколске комедије, романсе, филма пута и спортске драме, а како Пупин одраста, тако се и прича развија у правцу љубавне, породичне, медицинске и судске драме, односно политичког трилера. Са Пупиновим тешким тренуцима, мења се и сам тон серије.

У насловној улози гледамо Драгана Мићановића, уз Рељу Штиглића, Николу Јонића, Филипа Станковског, Теодору Драгичевић, Радивоја Буквића, Катарину Жутић, Сару Цизељ, Макса Милхофа, Сергеја Трифуновића, Јана Бина, Љубомира Бандовића, Дубравку Ковјанић, Јована Јовановића, Мишу Самолова, Славишу Чуровића, Нику Розман, Небојшу Миловановића и бројне друге глумце.

Ауторску екипу предводи редитељ Данило Бећковић, који је заједно са Душаном Булићем, Иваном Јовановићем, Ђорђем Милосављевићем, Гргуром Струјићем и Филипом Вујошевићем потписао сценарио. Директорка фотографије је Бојана Андрић, музику потписује Марко Кон, а извршни продуценти су Марко Паљић и Ана Гобељић.

После запаженог пријема на фестивалу „При европа“ у Берлину и бројних награда на домаћим телевизијским фестивалима, признање у Варшави представља прву велику међународну награду за Тврђаву на неком од фестивала у иностранству.

Можете ли на самом почетку да нам кажете какав је осећај када прича која је дубоко везана за неко наше дубоко трауматично ратно искуство допре и до публике у другим срединама?

– Па, управо мислим да је то због тога јер је прича универзална и муку, и неке трауме, и тугу људи широм света осете, као што осете и срећу. А мислим да, ево и сад смо сведоци свега што се дешава у свету, видимо да се пуца свуда, скоро на сваком меридијану… Људи у целом свету пролазе сличне трауме које је прошла, ето, и моја породица, и ја заједно с њима, и цео тај народ који је избегао, тако да мислим да није тешко идентификовати се с таквом темом.

Ви сте заправо били само беба када сте са породицом током олује избегли из Хрватске, и неких двадесетак година касније, на студијама драматургије, заправо пишете Тврђаву. Шта вас је тада подстакло на то да испричате ову причу?

– Не само тада. Мени је идеја да пишем серију о Србима из Крајине и Далмације, некако, то је у мени цео живот, и некако сам себи рекао да ћу кад-тад испричати ту причу. Мислим да је чак и прерано дошло, јер сам ја мислио да ће то бити у неким каснијим, познијим годинама и да ће то бити нека круна свега што будем радио.

Али то је, изгледа, био први рад, први рад који сам радио. Тако да, ето, то је нешто што ја носим и што ћу вероватно носити до краја живота у себи и неће ме никад напустити. Ето, то је то.

У стварању серије сте сарађивали са професорима Ђорђем Милосављевићем и Мирком Стојковићем. Колико је та сарадња заправо утицала на налажење мере између личне приче и фикције?

– Свакако да је искуство старијих колега, односно професора, да ми је помогло. Ја сам још на трећој години код професора Ђорђа створио неки нуклеус те драмске приче који ће се после развити у серији.

И онда смо заједно с професором, он као ментор који је малтене, читао све што ја напишем, причали смо, разговарали смо, и мислим да ме добро водио. И да сам ја заједно с њим добро то радио. Тако да, свакако да је то искуство старијих колега било значајно, јер је то био неки први ауторски рад.

Постоји ли паралела са временом у ком сте писали?

– Апсолутно да постоји. Ту смо можда професор и ја имали неких размјена, јер тај Београд како сам га ја приказао деведесетих, то је Београд мање-више у коме сам ја одрастао двехиљадитих, па и до пре 5-6 година.

Малтене сам вукао паралеле из времена кад сам писао, то 2020-21, са београдским животом, са ноћним животом, са разузданим синовима опасних неких људи. Тако да, то је што се тиче Београда.

Што се тиче генерално наше приче, као што ви кажете, како цео свет може да препозна универзалност, управо је мени јако помогло јер сам ишао у том периоду на Косово и Метохију, а наш народ, оно што су Срби у Хрватској су живели четири године, значи неке несигурности, нестабилности, неизвесности шта ће бити сутра, то људи на Косову живе већ 45 година.

И одлазак тамо у току писања, можда сам био једанпут, двапут, и обилазак свих тих места и села где сам био, ми је јако помогло да стекнем ту атмосферу те напетости, ето, неизвесности, несигурности која човека, како бих рекао, онемогућава га да живи и води нормалан живот.

Иначе је Копре Недри (Преко Дрине) био радни наслов. Како сте се уопште одлучили на то да то ипак буде на крају Тврђава?

– Мени је Тврђава пролазила кроз главу. Чак је професор једном поменуо "фортица", јер се фортица звала тврђава, жаргонски, у Книну, али мислим да Тврђава има много јачи симбол и да се везује и за више линија приче и за суштину саме приче, а Копре Недри је неки наслов који је мени значио више него осталима.

Ово упозорење стигло је у аудио-поруци коју су средином октобра послали наводни нападачи на индијског глумца Тајгера Шрофа у Мумбају, преузимајући одговорност за пуцњаву.

Наводни починиоци тврдили су да су повезани с Лоренсом Бишноијем, некадашњим студентским политичарем који је постао гангстер, а налази се у затвору од 2014. године. Полиција до сада није потврдила умешаност његове групе.

Пуцњи испаљени на Шрофа, у којима је повређен његов возач, само су последњи у низу напада усмерених на истакнуте личности из филмске индустрије са седиштем у Мумбају, познате под називом Боливуд.

Од 2022. године наоружани нападачи пуцали су на стан глумца Салмана Кана и кућу редитеља Рохита Шетија у Мумбају, као и на породичну кућу глумице Дише Патани на северу Индије. Глумац Ранвир Синг наводно је такође добио захтев да плати готово 980.000 евра.

Напади су се проширили и на другу страну света. Кафић у Сарију у Канади, у власништву комичара Капила Шарме, био је мета чак три напада.

За индустрију која је некада живела у сенци организованог криминала, ови напади пробудили су старе страхове и подсетили на криминалне босове из деведесетих година. Али стручњаци тврде да данашња претња Боливуду изгледа битно другачије него пре тридесет година.

Када је подземље владало Боливудом

Деведесетих година мумбајско подземље било је дубоко испреплетено с филмском индустријом у Индији.

„Мафија је одувек била фасцинирана филмском индустријом“, каже С. Хусеин Заиди, новинар специјализован за криминал и аутор књиге Од Донгрија до Дубаија: Шест деценија мумбајске мафије, који више од три деценије прати организовани криминал у том граду.

Гангстери попут Давуда Ибрахима, Абуа Салема и Чоте Шакила, каже за Дојче веле, били су „потпуно опседнути“ Боливудом, слично као што су мафијаши настојали да стекну упориште у Холивуду.

Филмови су криминалцима доносили сјај и гламур, али и могућност прања новца. Улагали су у филмске пројекте „како би могли да контролишу индустрију и имају легалан начин да зарађују новац“, додаје Заиди.

Када продуценти нису желели да сарађују, последице су могле да буду смртоносне. Музички могул Гулшан Кумар, оснивач дискографске куће 'Т-Series', убијен је 1997. године. Три године касније редитељ Ракеш Рошан, отац боливудске звезде Хритика Рошана, рањен је у пуцњави.

Улице Мумбаја биле су „црвене од крви“ 1998. године, каже Заиди, описујући ту годину као врхунац обрачуна међу гангстерским групама.

Д. Сиванандан, бивши шеф полиције Мумбаја који је водио обрачун с подземљем, тврди да је само 1998. године убијен 101 предузетник, односно један „сваког трећег дана“, углавном због неплаћеног рекета.

Полицијске активности додатно је ојачао строги закон против организованог криминала донет 1999. године, који Сиванандан назива „крајњим оружјем“. Безбедносне службе користиле су електронски надзор и превентивно притварање и заплениле око 2.500 комада илегалног оружја.

„Догодило се и неколико полицијских окршаја с криминалцима, али то није била ни политика ни стратегија“, каже за Дојче веле.

Почетком двехиљадитих моћ банди била је сломљена и чинило се да се рађа нови Мумбај.

Банда којом се управља из затворске ћелије

Човек за којег се верује да стоји иза последњег таласа напада није из Мумбаја.

Тридесеттрогодишњи Бишнои потиче из земљопоседничке породице из северне савезне државе Пенџаб. Студирао је у Чандигару када га је привукла насилна студентска политика. Након хапшења завршио је у затвору и постепено се окренуо криминалу, тврди новинар Џупиндерџит Синг, аутор књиге Банде Пенџаба.

„У затвору је уписао својеврсни универзитет криминала“, каже Синг за Дојче веле.

Бишнои је потом изградио оно што Синг описује као један од првих криминалних синдиката који делује у више савезних држава на северу Индије. Истражитељи тврде да и даље управља операцијама из затвора користећи скривене телефоне и апликације за размену порука.

Тренутно се налази у затвору у Гуџарату, родној савезној држави индијског премијера Нарендре Модија.

Његова мрежа протеже се и изван граница Индије. Канада је у септембру 2025. Бишноијеву групу прогласила терористичком организацијом. У септембру је ФБИ уврстио Сатиндерџита Синга, познатијег као Голди Брар, на листу десет најтраженијих бегунаца и понудио награду до милион долара за информације које би довеле до хапшења.

Амерички тужиоци описали су га као наводног вођу Бишноијеве организације у Северној Америци.

Иако Бишнои потиче из имућне земљопоседничке породице, његови извршиоци углавном долазе из сиромашнијих слојева друштва. Банда их најчешће регрутује преко интернета.

„Много је младих који желе нешто да постигну… једноставно их привлачи мит створен око Лоренса Бишноија“, објашњава Синг. „Регрутовање није никакав проблем. Нуде новац, заштиту и оружје.“

Зашто су мета филмске звезде?

Чини се да је за Бишноија цела прича личне природе.

Салман Кан је 1998. године оптужен за убијање црне антилопе, животиње коју Бишноијева заједница сматра светом. Бишнои се заклео на освету, а многи напади били су усмерени на особе блиске глумцу, укључујући и убиство политичара Бабе Сидикија 2024. године, које полиција повезује с том бандом.

Синг сматра да је реч и о покушају стицања друштвеног легитимитета. Криминалци, каже, „увек покушавају да пронађу нешто што их приказује као моралне чуваре“, а управо је овај случај Бишноију пружио „прилику за искупљење“.

Али важну улогу имају и новац и застрашивање.

„Боливуд располаже огромним количинама новца“, каже Синг, истичући да претходна генерација гангстера више није у позицији да искористи ту чињеницу.

„Након одласка Давуда Ибрахима и њему сличних настао је вакуум који Лоренс Бишнои покушава да искористи.“

Сиванандан објашњава да су старе мумбајске банде управљале читавим низом илегалних послова, од кријумчарења и рекетирања до намештања утакмица крикета. Њихови припадници били су „локални момци“, док Бишноијева група „нема никакве везе с Мумбајем“. Боливуд им је занимљив зато што је реч о индустрији која „плива у новцу“ и представља „меку мету“.

„Користе Боливуд као банкомат“, каже за Дојче веле. „Убаците картицу и подигнете новац.“

Заиди, пак, сматра да напади пре свега служе публицитету.

„То је начин да се доспе на насловнице“, каже за Дојче веле. Само неколико сати након последњег напада на Шрофа неко је на друштвеним мрежама устврдио да је био мета зато што је близак Салману Кану, што Заиди назива „потпуно нелогичним и апсурдним“.

Ипак, публицитет је користан бандама које живе од изнуде.

„Темељ сваке изнуде јесте стварање страха“, каже стручњак за безбедност задужен за заштиту неколико боливудских звезда, који је због осетљивости теме желео да остане анониман.

Да ли је Боливуд под опсадом?

Упркос свему, стручњаци сматрају да је тешко поредити садашње насиље с криминалним таласом из деведесетих година.

„Не бих говорио о повратку, јер би то било претеривање“, каже Заиди. Деведесетих је неколико супарничких банди водило битку за контролу над Мумбајем. Данас се, осим Бишноијеве групе, друге банде не сматрају активним у овом граду.

Такође, филмска индустрија више не плаћа рекет као некада јер је прелазак на дигитална плаћања отежао прикривање великих готовинских трансакција, додаје.

Сиванандан се с тим не слаже. Пуцњава на зидове и улазна врата, након које следе брзе објаве на друштвеним мрежама, „усмерена је искључиво на прикупљање новца од изнуда“, тврди он. Према његовом мишљењу, „Боливуд препун готовине сигурно плаћа довољно да може да се финансира читава војска људи“.

Како год било, страх је стваран.

И премда насиље није толико раширено као некада, стотине хиљада људи зависе од филмске индустрије у Мумбају.

„Ако се страх од подземља настави, водећа имена могла би бити присиљена да напусте Мумбај“, написао је председник Свеиндијског удружења филмских радника (AICWA) Суреш Шјамлал Гупта у писму министру унутрашњих послова Амиту Шаху.

„Нећемо допустити да се Мумбај врати у дане подземља из деведесетих година нити да Боливуд ради у сенци страха“, поручио је Гупта.

С обзиром на то да су, како се чини, полиција и тужилаштва у дефанзиви, криминалне групе вероватно ће наставити своју кампању.

Неколико боливудских звезда већ је додатно појачало мере безбедности.

Симић је до сада три пута учествовао у редовним циклусима и три пута у суперфиналима Слагалице, док се Гавриловић претходно такмичио 2019. године.

После неизвесне борбе, такмичари су емисију завршили са изједначеним бројем поена, због чега је победник морао да буде одлучен у тај-брејку.

Према правилима, такмичар који први тачно одговори на питање из посебно припремљене серије игре „Ко зна зна“ односи победу, док онај који се пријави и погрешно одговори губи дуел.

На прво питање ниједан такмичар није се пријавио, а Гавриловић је одлучио да одговори на друго: „Који орган у људском телу нема рецепторе за бол?“

Међутим, његов одговор није био тачан, чиме је победа припала Симићу, који је тако обезбедио свој четврти пласман у финале ТВ слагалице.

Породица Требаљевац у студио је донела прилично шаролик „фонд знања“. Мама Тијана је фризерка и власница салона, а Потера јој није потпуно непознат терен, јер се у квизу већ опробала 2024. године.

Тата Бранислав, такође ранији учесник Потере, бави се продајом ауто-делова, док су млађи чланови екипе донели сасвим другачија интересовања.

Михајло студира машинство и волео би да једног дана постане инжењер Формуле 1, али се његова интересовања ту ни приближно не завршавају.

Он свира гитару, црта и слика, говори јапански, бави се аикидом и кошарком, па је тако у породични тим стигао са прилично разноврсним адутима.

Његова сестра Наталија похађа Филолошку гимназију и средњу музичку школу, где свира клавир, а воли и глуму и дебату.

Ипак, породична четворка није у комплетном саставу стигла до краја. Михајло и Наталија своје учешће завршили су у дуелима са Трагачем, па је на мами и тати остало да у Финалној потери бране породичне боје.

Тијана и Бранислав борили су се за 135.000 динара и пред Душана поставили задатак од 12 корака. Потом је прва породична епизода Потере добила и завршницу достојну такве премијере.

Наиме, Трагач им се приближио на само један корак, па је неизвесност потрајала до самог краја, али упркос томе породица Требаљевац изашла је из овог дуела са победничким осмехом.

Требаљевци су тако своје прво породично учешће у Потери завршили баш онако како су се надали.

Тијана и Бранислав успели су да сачувају предност, победе Трагача и освоје 135.000 динара, док су Михајло и Наталија победу својих родитеља могли да прославе заједно са њима.

Прва породица која је у Потеру дошла као тим, из ње је отишла и као победнички тим.