Откуцавање биолошког сата - на филму

Гошћа 59. Београдског фестивала документарног и краткометражног филма је и холандска редитељка Марике Шеларт, која је представила дебитантски документарни филм Јајне ћелије за касније у чијем је центру пажње „откуцавање биолошког часовника" као феномен модерних времена.

У овом интимном документарцу 38-годишња ауторка отворено говори како се одлучила за замрзавање јајних ћелија са жељом да „продужи своју плодност".

„Није било лако радити овај филм с обзиром на то да сам истовремено била редитељ и главни лик. Процес је био веома комплексан, посебно што је то био веома тежак период за мене. Имала сам много недоумица и страхова у погледу своје будућности. Размишљала сам да ли ћу пронаћи мушкараца који би желео да буде са мном и са ким бих ја волела да будем, да ли ћу икад имати децу", испричала је Шеларт у интервјуу Танјугу.

„Сад се осећам много боље. Суочила сам се са својим страховима, причала сам о томе са родитељима и пријатељима. Замрзла сам јајне ћелије, што ми пружа одређену сигурност. Иако не постоји гаранција, веће су ми шансе да ћу касније моћи да имам децу и снимила сам филм о томе, што је једна врста терапије, као када пишете дневник", објаснила је Шеларт.

Ауторка је рекла да, када је почела да снима филм, размишљала је како би било лепо када би срела мушкарца са којим би могла да оснује породицу - „љубав свог живота" и са њим има децу, али сада види и друге опције.

„Често виђам људе који нису у љубавној вези, а ипак имају децу. Након филма не доживљавам то више тако трагично и оптимиста сам да ће на крају све бити у реду."

Шеларт сматра да њен случај није специфичан за Холандију, већ да је то проблем модерног света и да је све више жена које се суочавају са „откуцавањем биолошког часовника".

Амстердам има највећи број самаца старијих од 30 година, а Холандија је земља са највећим бројем младих жена које не желе или не могу да затрудне.