Пошто је радио у Црвеном крсту и то највише на акцијама добровољног давања крви, Немања је имао 21 годину када је први пут дао крв.

„Имао сам велики страх од игле, а и онда у разговору са сарадником из Института и са сарадником из Црвеног крста, заједно смо пробили тај страх и тада сам први пут дао крв. Још као дете сам створио тај страх од игле и нисам могао да га савладам све до тог тренутка“, објашњава гост Јутарњег програма.

После тога је наставио редовно да даје крв јер на тај чин гледа као на неку врсту одговорности сваког човека који испуњава критеријуме за добровољно давалаштво крви.

Када људи чују колико пута је дао крв углавном га питају да ли ће постати малокрван и да ли је болно.

„Крв се обнавља у организму, тако да не можете постати малокрвни од добровољног давања“, наглашава Немања и додаје да је неопходно да се крв даје редовно како би резерве крви биле пуне.

„Увек кажем да не траба пацијент да чека крв, него крв треба да чека пацијента.“

Добровољни давалац крви може бити свака здрава особа од 18 до 65 година која има преко 50 килограма, која у претходних шест месеци није радила тетоважу или пирсинг, није имала хируршку интервенцију, није путовала на неку егзотичну дестинацију.

Што је битно да знају они који први пут дају крв

„Да се не боје игле. У принципу, процес кратко траје, око 20-25 минута. Дође се у Институт, попуни се упитник, оде се на један преглед, из прста вам ваде крв да би проверили хемоглобин, други преглед и приступате давању крви. Буквално цео процес траје двадесетак минута“, наводи гост Јутарњег програма.

Многи мисле да ће после давања крви пасти у несвест, али Немања напомиње да се то јако ретко дешава. Пре давања крви би требало пити доста воде, не треба јести јаку храну и то је све.

Мушкарци крв могу да дају на свака три месеца, а жене на четири.

Немања каже да после сваког давања крви често помисли и јако му је драго што ће некоме вратити осмех на лице, не само особи којој је крв била потребна, већ и његовим најближима.

На крају гостовања Немања Александровић признаје да на то што је већ 54 пута дао крв више гледа као на лепу успомену, али битно му је да настави са давањем и да то пређе у 55, 56…, и тако даље.

Тренутно стање у ваздуху и утицај временских прилика

Према нењим речима крајем маја и почетком јуна била је активна Broussonetia (врста из породице дуда), која има изузетно мало зрно полена и може продрети дубоко у дисајне путеве.

„Тренутно имамо полен липе, полен четинара, они имају изузетно слабу алергеност. Липа смета само мирисом", наводи Љубичићева и додаје да киша значајно поправља ситуацију на терену: „Јуче смо имали онај пљусак, тако да данас је далеко боља ситуација. Верујем да нема ни сада полена, ни липе, ни четинара."

Са доласком топлијих дана, у ваздуху расте концентрација трава и корова, док полена дрвећа више нема.

Савети за алергичне: Како се понашати током дана

За особе које имају тегобе изазване травама и коровима, стручњаци препоручују пажљиво планирање боравка на отвореном простору.

„За особе које имају проблем са травама и са коровима, најбоља ситуација је у јутарњим сатима. Најбоље је, значи, после дуже кише или велике количине кише, и уопште у јутарњим сатима, кад је топло и ветровито", саветује Љубичићева.

Како се свакодневне обавезе не могу одложити, она предлаже следеће мере заштите: ношење заштитних маски које покривају нос и уста, ношење наочара за сунце и коришћење пречишћивача ваздуха у затвореним просторијама и отварање прозора у јутарњим сатима.

Уколико грађани осете озбиљне симптоме, препорука је да се обавезно јаве лекарима алерголозима.

Како се мери концентрација полена у Србији

Агенција за заштиту животне средине прати ситуацију на терену преко развијене мреже мерних места.

„Имамо 26 уређаја у Србији, јако је добра покривеност Србије. Они прикупљају полен из ваздуха, то је врло једноставан уређај који има усисну моћ 10 литара у минути. Полен се лепи за траку, а онда се микроскопира", објашњава Љубичићева.

 Напомиње да ово нису аутоматске станице које дају тренутне податке о врстама, али наглашава да то није кључно за саме грађане јер свака биљка има свој дефинисан период полинације, те су нагле дневне промене немогуће, осим у случају падавина.

Климатске промене и ширење амброзије

Временске прилике директно утичу на померање граница у природи, па тако полинација почиње знатно раније. Изостанак јесењих мразева додатно продужава животни век инвазивних врста.

„Дефинитивно сви осећамо те промене, да је изузетно топло, да смо ми скоро пролеће и јесен изгубили. Важна је та промена која се дешава у јесен. Ми немамо више оне мразеве јесење који у ствари спречавају амброзију да се дуго расејава семеном и да се у ствари шири", истиче Љубичићева и потврђује да се ова инвазивна коровска биљка интензивно шири од севера ка југу.

Амброзија је већ почела да расте током априла и маја, али у овом периоду још нема цвета и полена.

„Полинацију очекујемо, ако буде овако топло, а вероватно ће бити, негде средином јула. Највише концентрације свих година бележимо крајем августа и почетком септембра, обично то и буде негде око 1. септембра. Тад је она у пуном цвету."

Грађани да не уклањају амброзију сами

Стручњаци изричито апелују на грађане да не покушавају сами да уништавају велике површине под амброзијом када је биљка у цвету.

„Никако сами. У реду је сад, можда у овом неком периоду кад виде једну, две биљке у свом дворишту, али кад је она у цвету, потпуно је погрешно да људи то раде. И ако нисте алергични па мислите да можете да је ишчупате, не треба тиме грађани да се баве, зато што никада се не зна да ли та велика количина зрна може изазвати да се имуни систем побуни и да се постане алергичан", упозорава Љубичићева.

Једна биљка може да испусти огроман број поленових зрна, због чега уништавање треба препустити надлежним институцијама. Контролу пољопривредног земљишта спроводи инспекција Министарства пољопривреде у складу са постојећом уредбом, док су за просторе попут приватних дворишта, где је приступ ограничен, задужене комуналне службе које могу изрицати казне.

Где пратити податке о концентрацији полена

Грађани верификоване податке о присуству полена у ваздуху могу пронаћи директно преко званичних канала Агенције за заштиту животне средине. Информације су доступне на званичном сајту сепа.гов.рс, као и путем Андроид апликације Полен Србија и платформе Икс Еко Полен.

Праћење ових података је посебно важно за процес имунизације.

„Наши суграђани не смеју примити вакцину у тренутку када су концентрације полена већ у тој некој средњој вредности у ваздуху. Наш сајт даје информацију да ли су концентрације ниске, средње или високе, у смислу да ли ће имати више утицаја на особе које су јако осетљиве", објаснила је Ана Љубичић у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је.

Захват су заједнички извели стручњаци Института за кардиоваскуларне болести "Дедиње" и Института за здравствену заштиту мајке и детета "Др Вукан Чупић", а према речима кардиохирурга др Саше Боровића, овакве процедуре спроводе само ретки центри у свету.

"Успешно смо уградили вештачко срце детету од 13 година. Мало је центара у свету који то раде. Ми смо се дрзнули да померимо границе медицине у овој установи и захваљујући заједничком раду и искуству успели смо да то остваримо", рекао је Боровић.

Он је истакао да је, према узрасту пацијента, реч о једном од најређих захвата ове врсте.

"По величини детета, ово је трећи такав случај у свету. Два мања пацијента оперисана су у Сједињеним Америчким Државама, у врхунским центрима, а трећи је сада урађен у Србији", навео је Боровић.

Подвиг малог броја светских центара

Иако тим са Института "Дедиње" има велико искуство у уградњи механичке потпоре циркулацији код одраслих пацијената, операција код детета донела је бројне специфичности.

"Технички је ово био велики хируршки изазов, јер је требало у грудни кош тринаестогодишњег детета сместити уређај који није тако мали. Било је потребно пронаћи оптималан хируршки приступ, а затим и прилагодити анестезију и лечење у интензивној нези", објаснио је Боровић.

Кардиохирург Института за мајку и дете др Иван Диздаревић каже да је управо величина уређаја представљала највећу непознаницу.

"Страха није било. Доктор Боровић је један од најискуснијих у овој области и веровали смо његовој процени. Оно што нас је највише бринуло било је да ли ће апарат уопште моћи да стане у тако мали грудни кош", рекао је Диздаревић.

Како је навео, лекари су данима тражили најбоље решење.

"Три дана смо водили заједничку борбу да све технички уклопимо. На крају је све лепо стало на своје место. Дечак се опоравља, а сви смо задовољни како за сада тече постоперативни ток. Када се ради са добрим тимом, нема много места за страх", поручио је Диздаревић.

Он је подсетио да је пацијент непосредно пре операције доживео нагло погоршање здравственог стања и кардиогени шок, због чега је било неопходно хитно прикључивање на ECMO систем, што је додатно усложило читав поступак.

Тимски рад кључ успеха – механичка потпора мост до трансплантације

Директор Института за здравствену заштиту мајке и детета проф. др Владислав Вукомановић истакао је да ова установа већ деценијама представља регионални центар за лечење урођених срчаних мана и срчане слабости код деце, као и да сарадња са Институтом "Дедиње" отвара ново поглавље у педијатријској кардиохирургији.

"Захваљујући колегама са Дедиња, пре свега професору Боровићу, подижемо педијатријску здравствену заштиту на врхунски ниво. Имплантација оваквих уређаја, односно механичке потпоре циркулацији, нешто је што је ново на овим просторима и у региону", нагласио је Вукомановић.

Он је подсетио да је пацијент из Сарајева и да ова установа већ дуги низ година помаже не само деци из Србије, већ и пацијентима из читавог региона.

"Тим је најважнији. Управо тимски рад омогућава да напредујемо и да деци пружамо све бољу здравствену заштиту. Потребно је да и даље развијамо систем, од ECMO подршке до уградње механичке потпоре, али већ сада имамо значајно искуство и мислим да смо на добром путу", рекао је Вукомановић.

Лекари наглашавају да вештачко срце не представља коначно решење, већ "мост" до трансплантације, која ће бити неопходна када се појави одговарајући донор.

"Веома је важно што је механичка потпора на време обезбеђена. Она може да траје од неколико месеци до неколико година, тако да се надамо да ће наш мали пацијент успешно дочекати трансплантацију срца", истакао је Вукомановић.

У овом сложеном подухвату, поред кардиохирурга и кардиолога, учествовали су анестезиолози, лекари интензивне неге и медицинске сестре, чија је улога, како истичу саговорници, била од пресудног значаја.

Најважнија вест, поручују лекари, јесте да се дечак тренутно добро опоравља, а да је захваљујући заједничком раду и знању домаћих стручњака добио нову шансу за живот.

 У којој мери уопште може да помогне или да одмогне гостујући у Дневнику РТС-а објаснила је психијатар Ирена Ђорђевић.

Амбициозна идеја заснива се на подмлађивању ћелија активирањем три гена у ретиналним ганглијским ћелијама, које повезују мозак и очи.

Ови нерви се природно не обнављају. Ако су оштећени услед болести, попут глаукома, може доћи до наглог и неприметног губитка вида који је на крају трајан.

Експериментална терапија под називом "ER-100" сада се тестира на људима како би покушала да преокрене оно што се до сада сматрало неповратним.

Дејвид Синклер и његове колеге са Универзитета Харвард раде на развоју "ER-100" већ неколико година. Године 2020. открили су да помоћу ове терапије могу делимично да репрограмирају старе ћелије код мишева тако да се понашају више попут младих.

Истраживачи са Харварда лиценцирали су технологију компанији "Life Bio", чији је суоснивач Синклер, а која од тада спроводи претклиничка испитивања.

Америчка Агенција за храну и лекове (ФДА) одобрила је 15. јануара ове године нови третман за прво клиничко испитивање.

Терапија је осмишљена тако да „ресетује“ хемијске ознаке које се с годинама накупљају на ДНК.

Уколико би старе ћелије у људском телу могле безбедно да се врате у млађе стање, могућности би биле готово неограничене.

Ипак, важно је не доносити преране закључке пре него што стигну први резултати. Реч је о малом испитивању које је пре свега усмерено на безбедност и обухвата до 18 људи. Потенцијал је велики, али су велики и ризици.

Прва истраживања на приматима који нису људи указују да “ER-100” има потенцијал да обнови функцију оштећених ћелија. Међутим, промена експресије гена може кренути у погрешном правцу и носи познате и непознате опасности, укључујући могућност да неке ћелије постану канцерогене.

„Један од изазова је то што ER-100, чак и у идеалним условима репрограмирања (које нико не познаје у људском оку), неће смањити очни притисак код глаукома“, истакао је раније ове године на свом блогу The Niche биолог матичних ћелија Пол Непфлер са Универзитета Калифорније у Дејвису.

„Зато, чак и ако дође до подмлађивања, његови ефекти можда неће бити трајни“, додаје Непфлер.

“ER-100” делује тако што се у организам убризгава вирус који нема способност да изазове заразну болест.

Тај вирус служи као носилац генетских упутстава до ретиналних ганглијских ћелија. Према тим упутствима стварају се три протеина која помажу да се ћелије врате у млађе и функционалније стање – барем према одређеним показатељима.

Гени су под контролом генетског прекидача који их активира само када учесници узимају одређени антибиотик.

Ако учесник престане да узима антибиотик, гени се искључују, што омогућава одређени степен контроле.

„ER-100 не мења постојеће гене учесника“, наводи се у опису клиничког испитивања.

Прва студија на људима почеће лечењем 12 учесника, једног по једног, који болују од одређене врсте глаукома познате као глауком отвореног угла (ОАГ).

Након тога, истраживачи ће укључити још до шест учесника са оштећењем очног нерва познатим као неартеритична предња исхемијска оптичка неуропатија.

Учесници ће бити праћени најмање пет година, али неће сви нужно примити исту дозу. Научници ће је прилагођавати у зависности од реакције пацијената.

Ово прво испитивање пре свега има за циљ да утврди безбедност терапије, али ће објавити и прве податке о томе како третман утиче на вид.

Да ли ова терапија заиста може да „преокрене старење“ ретиналних ганглијских ћелија, за сада није познато. Научници се, уосталом, још увек не слажу ни око тога како би такво подмлађивање уопште изгледало.

Тренутно се биолошко старење мери помоћу бројних различитих „сатова“, од којих сваки на одређени начин утиче на здравље, функцију и дуговечност ћелија.

Али који су од тих „сатова“ најважнији? И да ли је неопходно да се сви они „врате уназад“ како би се могло говорити о стварном преокретању процеса старења?

„Средње године смо на неки начин прескочили“, истиче др Себастијан Дом-Хансен, биоинформатичар са Универзитетског колеџа у Корку у Ирској.

За то постоје добри разлози. Промене у структури и функцији мозга најлакше је уочити снимањем када су најизраженије. Када је реч о когнитивном опадању и деменцији, „већина онога што нас занима најупадљивије се испољава после шездесете године“, објашњава Дом-Хансен.

Међутим, последњих година истраживачи све пажљивије проучавају мозак људи средњег животног доба и откривају низ суптилних, али значајних промена које се јављају између 40. и 65. године. Управо тај период постаје кључан за препознавање проблема који ће се испољити тек много касније.

Преломна тачка у животу мозга

„Замислите средње године као врх обрнуте криве у облику слова U“, каже др Ахмад Харири, професор неуронауке на Универзитету Дјук у Северној Каролини.

Прве деценије живота проводимо на узлазној путањи, развијајући и усавршавајући мозак. Потом следи дуг период постепеног губитка тих способности.

„Усмерити пажњу на средње године значи продужити тај равни део на врху криве и одложити силазну путању“, истиче Харири.

Према прегледној студији коју су 2024. године објавили Дом-Хансен и његови сарадници, међу најважнијим променама у овом животном добу налазе се оне које се односе на повезаност мозга – способност неурона да шаљу сигнале на велике удаљености и начин на који мозак организује обраду информација у различитим регијама.

Та повезаност достиже врхунац управо у средњим годинама, након чега почиње нагло да опада.

Обим тог пада повезан је и са когнитивним способностима, посебно са памћењем свакодневних догађаја.

„Мозак током средњих година пролази кроз неку врсту прекретнице“, напомиње Дом-Хансен, наглашавајући да управо тај период отвара могућност да се на време уоче будући проблеми.

Праћење ових промена није једноставно. Неке мождане мреже повећавају међусобну повезаност како би надокнадиле губитке у другим деловима мозга, а начин на који се све то одвија значајно варира од особе до особе.

Тестови крви који могу да открију ризик годинама унапред

Добра вест је да се појављују нови начини за рано откривање когнитивног опадања и деменције.

Један од најупечатљивијих су тестови биомаркера из крви, који могу да открију присуство неправилно савијених протеина амилоид-бета и тау, за које се сматра да изазивају Алцхајмерову болест – најчешћи облик деменције – много пре појаве симптома.

Ови тестови би једног дана могли да постану део редовне медицинске праксе, па чак и рутинских прегледа. Данас су већ доступни и директно заинтересованима.

Ипак, већина неуролога позива на опрез. Највећи број истраживања спроведен је на старијим особама, а још важније је то што неће сви који имају накупине ових протеина развити Алцхајмерову болест.

Биолошке године важније од календара

Други приступ заснива се на новим методама мерења биолошког старења, које се не поклапа увек са бројем година које неко има.

Тим који је предводио Ахмад Харири представио је 2025. године алат који на основу једног магнетнорезонантног снимања мозга може да процени брзину биолошког старења особе у 45. години живота.

Када су истраживачи анализирали снимке других људи, открили су да они који биолошки старе брже имају израженије смањење хипокампуса – дела мозга кључног за памћење – као и лошије резултате на когнитивним тестовима.

Код њих је такође постојала већа вероватноћа да ће у наредним годинама развити когнитивна оштећења и деменцију.

„Наш алат у основи мери убрзано старење у средњем животном добу, али истовремено предвиђа будућу деменцију код људи у касним шездесетим, седамдесетим и осамдесетим годинама“, објашњава Харири.

Ипак, он наглашава да овај метод још није довољно поуздан за индивидуална предвиђања.

Шта већ данас можемо да приметимо

Док научници траже поузданије алате, постоје сигнали на које свако може да обрати пажњу.

Студија објављена почетком ове године показала је повезаност између шест специфичних психолошких и когнитивних симптома депресије у средњем животном добу и повећаног ризика од деменције касније у животу.

Међу њима су губитак самопоуздања и осећај сталне нервозе и напетости.

„Ови симптоми могу бити веома рани знаци промена у мозгу, чак двадесет година пре појаве деменције“, истиче Гил Ливингстон, професорка психијатрије на Универзитетском колеџу у Лондону и коауторка студије.

Према њеним речима, начин на који размишљамо и осећамо се можда је подједнако информативан, а можда чак и важнији од снимака мозга и биомаркера, али за сада нема довољно доказа да се то са сигурношћу тврди.

Ливингстонова подсећа и да већ постоје добро познати показатељи здравља мозга и ризика од деменције, попут крвног притиска и нивоа холестерола, који се лако могу контролисати. „Не смемо их занемарити“, наглашава професорка.

Животне навике које могу да одложе деменцију

Све више доказа показује да усвајање здравијег начина живота у средњим годинама може значајно повећати отпорност мозга на когнитивно пропадање и чак „спречи“ деменцију – у смислу да се њен почетак може толико одложити да се симптоми никада не појаве током живота.

Најновији извештај Лансетове комисије за деменцију, објављен 2024. године, закључује да би чак 45 одсто случајева деменције могло да буде избегнуто ако се утиче на кључне факторе ризика.

Међу њима су: висок крвни притисак, гојазност, пушење, прекомерна употреба алкохола, социјална изолација, депресија, недостатак физичке активности.

Управо у средњим годинама промена ових навика има највећи утицај на ризик од развоја деменције у старости.

Најбоље време за улагање у мозак је сада

Док чекамо поуздане и приступачне тестове из крви, као и заиста ефикасне терапије против деменције, средње године представљају драгоцен прозор могућности за очување здравља мозга.

Гил Ливингстон то пореди са размишљањем о пензији: што раније почнете да „улажете“ у здравље мозга – на пример контролом крвног притиска – то ће дугорочне користи бити веће.

„Ако чекате предуго, имаћете мању когнитивну резерву у каснијим годинама“, каже она.

„Што раније почнете, разлика ће бити већа.“

Светска криза донела је последњих  месеци пораст трошкова живота и све, од горива до намирница, постаје скупље, а бацање хране је посебно болно.

Економски притисци условљавају да пажљивије купујемо. Многи су почели да набављају мање свеже хране и воде више рачуна о безбедности и чувању намирница.

Уз мало знања и креативности, поручују стручњаци, можете спасити одређене намирнице без ризика по здравље.

Не ризикујте

Нећете моћи да спасете сваки комад хране, али оно што је можда постало небезбедно за јело може донету већу штету и стога је „јефтиније“ да такве ствари баците.

Ево четири кључна знака на које треба обратити пажњу:

• Видљива буђ
• Појава слузи
• Цурење течности
• Јаки или кисели мириси

Ако имате храну са једним или више ових особина, најбоље је да је баците. На тај начин можете избећи тровање храном, које може изазвати болове у стомаку, мучнину, повраћање и дијареју.

Међутим, друге карактеристике, попут смежураности, смеђе боје и сувоће, често су само знаци старости, али не и да је таква намирница кварна.

Воће

Банане чија је кора била жута када сте их купили, у међувремену су постале браон, скоро црне. Такве банане могу изгледати непривлачно, али ако су само мало мекше и миришу лепо, потпуно су безбедне за употребу за прављење хлеба, палачинки или смутија.

Стручњаци ипак наглашавају да је најбоље држати старије плодове даље од свежих јер тамније банане производе гас етилен, што убрзава сазревање другог воћа.

Јабуке које сте купили прошле недеље могу имати наборану кору, јер губе воду док стоје, али оне се и даље могу јести. Ако вам не пријају да их једете свеже, можете их издинстати, испећи или изрендати и направити питу или неки други слаткиш.

Кора цитруса, попут лимуна или поморанџи, постаје постепено тврда и сува. Међутим, кору (само непрсканог, односно органски гајеног воћа) и даље можете користити у пецивима и мармелади, а од меса плодова направити напитке, преливе и маринаде.

Ако приметите буђ на већим, чврстим плодовима, генерално је безбедно да склоните проблематичан део и остатак употребите. Само се побрините да одсечете и неколико сантиметара здравог дела плода како бисте појели само део који је потпуно безбедан.

Уколико пронађете плесан на меком или малом воћу, као што је бобичасто воће, најбоље је да га баците.

Поврће

Млитаво или смежурано поврће је изгубило део своје течности, али није нужно покварено. Можете га пећи, пасирати или изблендати, додајући га у све, од супа до јела са месом и смутија.

Такође можете потопити у ледену воду зелено лиснато поврће попут спанаћа и кеља да бисте га „вратили у живот“. То подразумева одвајање листова и натапање у хладној води најмање 30 минута да би вратило изгубљену влагу.

Код чврстог поврћа попут кромпира, шаргарепе и бундеве, сва оштећена или нагњечена подручја најчешће се могу одрезати. Међутим, код кромпира пазите на појаву зелене боје или клијање, јер они садрже природне токсине који су штетни ако се једу у великим количинама.

Можда ћете приметити пахуљасту белу длачицу која се развија на печуркама. То обично није буђ већ мицелијум, који је део кореновог система печурака.

Буђ може да се појави на печуркама, али се често појављује у изолованим, јарко обојеним кластерима који изгледају плаво, зелено, сиво или жуто.

Житарице

Најбоље је бацити сваки буђав хлеб. То је зато што се буђ лакше шири у порозној храни, као што су хлебови и колачи.

Али бајат хлеб који није побуђао можете уптребити тако што ћете га препећи у двопек или претворити у крутоне или презле. Чување хлеба на сувом месту, као што је кутија за хлеб, крпена или папирна кеса спречиће да се буђ појави тако брзо.

Остатке куваног пиринча или тестенине можете користити у прженим јелима или печеним јелима са тестенином у року од неколико дана. Али их обавезно брзо ставите у фрижидер и пре употребе термички обрадите, односно кувајте док не проври или пеците најмање на 60 степени Целзијуса.

Али, увек баците све остатке јела која су стајала на собној температури два сата или дуже, јер су се у њима већ могле намножити бактерије које не можете једноставно уклонити поновним загревањем.

Млечни производи

Често конзумирамо млеко и јогурт директно из фрижидера, без кувања или поновног загревања како бисмо убили бактерије.

Зато је најбезбедније бацити млечне производе којима је истекао рок употребе. А да бисте спречили прерано кварење, користите само чист прибор за сервирање млечних производа и остатак одмах вратите у фрижидер.

Ако сте љубитељ меких сирева, али приметите буђ, баците цео блок или котур зато што корен буђи може продрети дубоко у сир.

Тврди сиреви попут пармезана нису толико подложни кварењу, па често можете одсећи све буђаве делове, такође водећи рачуна да обавезно зарежете и здрави део около.

Правилно складиштење – на пример, увијање у папир за печење и стављање у посуду која се добро затвара – може помоћи да сир дуже траје.

Постоји много начина да се спасе храна која је пробила свој рок трајања, али се још није покварила. Пратећи ова једноставна правила о безбедности намирница можете смањити количину бачене хране и уштедети новац.

Међу најчешће препорученим намирницама налазе се банане, овсене пахуљице, грчки јогурт, пиринач, слатки кромпир, бобичасто воће, јаја и протеински смутији.

Зашто је оброк пре тренинга важан

Основни циљ оброка пре физичке активности јесте обнављање залиха гликогена, који представља главни извор енергије током вежбања.

Угљени хидрати обезбеђују гориво за мишиће, протеини подржавају њихов раст и опоравак, док здраве масти могу обезбедити стабилан извор енергије током дужих активности умереног интензитета.

Због тога нутриционисти препоручују уравнотежен оброк који садржи све три групе макронутријената.

Када треба јести пре тренинга?

Време оброка једнако је важно као и избор намирница. Пун оброк препоручује се два до три сата пре тренинга, како би организам имао довољно времена за варење и претварање хране у енергију. Уколико нема довољно времена, 30 до 60 минута пре тренинга препоручује се лаган оброк или ужина богата угљеним хидратима, попут банане, воћног смутија или јабуке.

Најбоље намирнице пре вежбања

Банане се често називају природним енергетским плочицама. Богате су једноставним угљеним хидратима и калијумом, који је важан за правилан рад мишића и нервног система. Захваљујући лакој сварљивости, представљају један од најбољих избора непосредно пре тренинга.

Овсене пахуљице обезбеђују сложене угљене хидрате који постепено ослобађају енергију и помажу у одржавању издржљивости током вежбања. Поред тога, садрже влакна, витамине Б групе и минерале који учествују у производњи енергије.

Грчки јогурт представља одличан извор протеина, а истовремено садржи и угљене хидрате потребне за енергију. Посебно се препоручује у комбинацији са воћем или чиа семенкама.

Пиринач и слатки кромпир: Ове намирнице су међу најбољим изворима сложених угљених хидрата и често се налазе у исхрани спортиста. Пиринач обезбеђује брзо доступну енергију, док слатки кромпир уз угљене хидрате доноси и калијум, витамин Ц и антиоксидансе.

Бобичасто воће (јагоде, боровнице и друге врсте) садрже природне шећере који брзо снабдевају организам енергијом, али и антиоксидансе који могу допринети бржем опоравку након тренинга.

Намирнице које могу побољшати спортске перформансе

Поред класичних избора, стручњаци издвајају и неколико намирница које могу позитивно утицати на издржљивост и опоравак. Међу њима су цвекла, богата нитратима који могу побољшати искоришћавање кисеоника током физичке активности, кокосова вода која надокнађује електролите изгубљене знојењем, као и чиа семенке које обезбеђују комбинацију угљених хидрата, протеина и здравих масти.

Спанаћ се такође издваја због високог садржаја нитрата, антиоксиданаса и минерала важних за рад мишића.

Шта избегавати пре тренинга?

Нутриционисти упозоравају да непосредно пре физичке активности треба избегавати пржену храну, обилне оброке богате мастима, газирана пића и велике количине шећера. Ове намирнице могу успорити варење, изазвати нелагодност у стомаку и негативно утицати на спортске перформансе.

Такође, превише влакана непосредно пре тренинга код неких особа може довести до надутости и пробавних тегоба.

Важна је и врста тренинга. За кардио-активности најчешће се препоручују банане, овсене пахуљице и воћни смутији.

Пре тренинга снаге добар избор су пиринач са немасним извором протеина, овсене пахуљице са протеинским додатком или јаја са интегралним тостом.

За дуже и захтевније активности, попут трчања на дуге стазе, стручњаци саветују сложене угљене хидрате као што су пиринач, слатки кромпир и овсене пахуљице.

Стручњаци се слажу да најбољи оброк пре тренинга садржи угљене хидрате као главни извор енергије и умерену количину протеина за подршку мишићима.

Банане, овсене пахуљице, грчки јогурт, пиринач и слатки кромпир налазе се међу најчешће препорученим намирницама.

Правилан избор хране и одговарајуће време оброка могу значајно допринети бољим резултатима, већој издржљивости и ефикаснијем опоравку након физичке активности.

Гастроинтестинални онколог и истраживач специјализован за клиничка испитивања у раној фази, др Кристофер Лију, професор онкологије на Универзитету Колорадо Аншуц, наводи да је из прве руке увидео критичну потребу за ефикаснијим терапијама за пацијенте са раком панкреаса.

Деценијама се сматрало немогућим успешно циљати централни механизам који узрокује велику већину карцинома панкреаса.

„Међутим, та нарација се брзо мења са новим леком који може да искључи кључни протеин који покреће рак панкреаса, скоро удвостручујући стопу преживљавања код пацијената са узнапредовалим стадијумима болести", каже др Лију и додаје да се стандардни третман за узнапредовали рак панкреаса историјски ослањао на хемотерапију, моћне лекове дизајниране да убијају ћелије које се брзо деле.

Иако хемотерапија може успорити прогресију болести, њена ефикасност је често ограничена способношћу ћелија рака панкреаса да развију отпорност на ове лекове.Више од 90% тумора панкреаса је узроковано мутацијама у гену који се зове KRAS. Овај ген кодира протеине који функционишу као прекидачи који укључују и искључују раст ћелија. Када је ген KRAS мутиран, прекидач се трајно заглављује у положају „укључено“, командујући ћелијама рака да се бесконачно множе.

Деценијама су научници сматрали да је KRAS „немогуће третирати лековима “. Површина протеина је изузетно глатка, без молекуларних џепова који су стандардним лековима потребни да би се везали и искључили прекидач.

„Пошто постојећи лекови нису били у стању да циљају овај протеин, лечење рака панкреаса се првенствено ослањало на токсичне лекове који делују више као тупи инструменти него као прецизни алати. Хемотерапија покушава да контролише болест кроз широко распрострањено уништавање ћелија, узрокујући значајну колатералну штету здравим ткивима која доводи до нежељених ефеката", наводи онколог.

Шта је дараксонрасиб?

Нови лек под називом дараксонрасиб нуди критичан напредак у лечењу метастатског рака панкреаса, и узима свакодневно орално. Уместо да се директно веже за KRAS, он се везује за молекул који се зове циклофилин А у ћелијама, што помаже у савијању протеина у њихове коначне три-де структуре.

Овај протеински комплекс је затим у стању да се веже за активни KRAS протеин и искључи његову способност да сигнализира ћелијама рака да се размножавају, објашњава професор са Универзитета у Колораду. 

Компанија која развија лек, Revolution Medicines, представила је резултате 31. маја 2026. године свог клиничког испитивања фазе 3 на 500 пацијената са метастатским раком панкреаса који су претходно били на лечењу.

У поређењу са стандардном хемотерапијом, дараксонрасиб је скоро удвостручио укупно преживљавање са 6,7 месеци на 13,2 месеца након дијагнозе. Генерално, дараксонрасиб је смањио ризик од смрти код пацијената са метастатским раком панкреаса за 60%.

Најчешћа нуспојава је изражен кожни осип , који је захватио више од 86% пацијената у студији. Пацијенти су се такође често суочавали са стоматитисом, болним отоком и ранама у устима, као и са дијарејом, мучнином и повраћањем.

Међутим, пацијенти који су узимали дараксонрасиб су имали далеко мање шансе да прекину лечење због тешких нежељених ефеката у поређењу са хемотерапијом, а имали су и побољшан квалитет живота са смањеним болом.

Следећи кораци у примени новог лека

Успешним циљањем специфичне генетске мутације која покреће велику већину карцинома панкреаса, истраживачи су показали да се ова „нелечива“ болест може третирати циљаном терапијом.

Следећи корак је регулаторни преглед спремности лека за клиничку употребу. Сада када су подаци званично објављени, компанија Revolution Medicines ће користити ове налазе да би затражила формално одобрење од Америчке агенције за храну и лекове (FDA) и других глобалних регулаторних тела.

Пошто је узнапредовали рак панкреаса познато тежак за лечење, револуционарне терапије које показују ову врсту значајне користи за преживљавање често добијају убрзани или приоритетни преглед. Када дароксонрасиб постане доступан пацијентима зависиће од временског оквира прегледа. Уколико лек добије одобрење, могао би бити доступан у клиникама у року од неколико месеци.

„За шири пејзаж развоја лекова, ова прекретница представља вероватну промену у лечењу рака панкреаса. Очекујем више клиничких испитивања која истражују комбиноване терапије упаривањем KRAS инхибитора са другим лековима како би се спречило да тумори развију отпорност на лечење. Уколико дараксонрасиб буде успешан, то би могло помоћи у постављању темеља за прецизније, персонализоване и ефикасније третмане рака панкреаса у годинама које долазе", закључује проф. др Кристофер Лију.

Ова промена навика је за сваку похвалу, јер смањење уноса шећера директно смањује ризик од гојазности, дијабетеса типа два и срчаних обољења. Међутим, док мехурићи пријају непцима, у јавности се често воде дебате о томе да ли је газирана вода заиста безазлена.

Постављају се питања о утицају газиране воде на хидратацију, здравље зуба, густину костију и систем за варење.

Хидратација – да ли мехурићи праве разлику?

Основно питање које се поставља је да ли газирана вода хидрира тело ефикасно као и обична вода. Наука је рекла да.

Бројне студије, укључујући и анализу коју је објавило Америчког удружења за срце, потврђују да нема значајне разлике у способности хидратације између ове две врсте воде.

„За многе људе који не воле укус обичне воде, газирана варијанта може бити одличан савезник и допринети количини течности коју уносимо на дневном нивоу. Привлачност мехурића може подстаћи људе да пију више воде током дана и тако остану адекватно хидрирани“, објаснила је др Колин Муњос, професорка здравствених наука са Универзитета у Хартфорду.

Карбонизација ствара осећај ситости, што може бити корисно за контролу апетита, али истовремено може умањити осећај жеђи. То, у неким ситуацијама, може довести до тога да особа унесе мање течности него што јој је заиста потребно.

Ову чињеницу је важно не занемарити током врелих летњих дана или интензивних физичких активности, када је потреба за водом повећана. Због тога се препоручује комбиновање обе врсте воде како би се осигурала оптимална хидратација.

Митови о костима и о зубима

Један од најупорнијих митова јесте да газирана пића "извлаче" калцијум из костију и смањују њихову густину. Ова заблуда вероватно потиче из познате Фремингемске студије о остеопорози из 2006. године, која је повезала конзумацију кока кола напитака са смањеном густином костију код старијих жена. Међутим, кључна реч је "кола". Истраживачи су закључили да проблем није у карбонизацији, већ у фосфорној киселини која се налази у овим пићима.

Обична газирана вода не садржи ову киселину и научни докази не подржавају тврдњу да она на било који начин штети здрављу костију.

С друге стране, забринутост за здравље зуба је оправданија, али захтева прецизно објашњење. Процесом карбонизације, угљен-диоксид се у води претвара у слабу угљену киселину, што снижава пџ вредност воде на 5 или 6 , а нормална вредност је 7.Ова киселост може, технички, оштетити зубну глеђ.

Америчка стоматолошка асоцијација ову киселост класификује као "минимално корозивну". Поређења ради, газирани сокови са шећером и воћни сокови имају далеко нижу пх вредност и знатно су агресивнији према зубној глеђи. Да би се ризик свео на минимум, стоматолози саветују да се газирана вода пије уз оброк, да се не пије полако током целог дана и да се након конзумације уста исперу обичном водом.

Утицај на варење и контролу телесне тежине

Газирана вода има и одређене предности за дигестивни систем. Истраживања су показала да може да побољша способност гутања, како код млађих тако и код старијих особа.

Неке од студија указују на помоћ код лошег варења.

Мехурићи подстичу осећај ситости, што значи да храна дуже остаје у стомаку. Овај ефекат може бити користан за оне који желе да контролишу телесну тежину, јер може да помогне у смањењу укупног уноса калорија.

За неке бенефит, за неке проблем

Због карбонизације, газирана вода може да изазове надимање и гасове у стомаку код осетљивих особа. Људима који пате од синдрома иритабилног црева (ИБС) или су склони горушици и гастроезофагеалној рефлуксној болести (ГЕРБ) генерално се саветује да избегавају или ограниче унос газираних напитака.

Избор газиране или обичне воде своди се на личне укусе и потребе, као и индивидуално здравствено стање. Најважнији савет је увек читати декларације. Права опасност не лежи у мехурићима, већ у ономе што се понекад додаје у боцу - шећер, вештачки заслађивачи или високе количине натријума. Чиста, незаслађена газирана вода је безбедна и здрава опција за хидратацију. 

У Србији на нови живот чека 1.228 грађана. Међу њима је и Жељка Бојић, која већ четири године чека трансплантацију јетре. Жељка у друштву сина Јакова, рођеног у септембру прошле године, који је вероватно најмлађи гост Дневника, и професорка др Маја Ерцеговац, директорка Клинике за грудну хирургију Универзитетског клиничког центра Србије, говориле су за РТС о изазовима које донирање органа и процес трансплантације носе.

Жељка се нада најважнијем позиву и томе да ће добити јетру, у чему јој мали Јаков даје већу снагу, наду и мотивацију: „Просто, сада је он на првом месту и морам да будем јака и морам да истрајем управо због њега".

Жељка се недавно сусрела са погоршањем здравственог стања.

„Па сада сам, хвала Богу, добро, захваљујући и мојим лекарима који ме прате. Када је он имао четири месеца, имала сам једну епизоду погоршања здравственог стања када сам била хоспитализована, и то је нешто што ми је до сада, од свих хоспитализација, најтеже пало јер смо били по први пут раздвојени. И сад то има једну другу димензију, али исто тако та хоспитализација ме је научила да морам да будем јака, да морам да истрајем, јер ја морам просто да будем мама, овај, и морам да њему пружим безбрижно детињство", испричала је Жељка.

У Србији на трансплантацију јетре чека око 70 наших грађана. Оно што је била охрабрујућа вест у овој години, почетком априла, је да је први пут урађена и трансплантација плућа у нашој земљи. Бојан који је добио нова плућа, осећа се добро и опроавља се како треба уз уредне налазе на здравственим контролама.

Та трансплантација плућа била је једна од 71 интервенције, трансплантације и ткива и органа у овој години за првих пет месеци и 17 важних великих „да" породица, што је охрабрујуће, али опет недовољно.

Признање за хумани чин

„Мислим да је овај дан некако прилика, с једне стране, да одамо почасти, да се сетимо и признање свима онима који су се одлучили, или лично или као породица, на тако хумани чин, али и да се сетимо значаја тога и да размишљамо о томе и колико шанси се даје и како некако неко ко у том моменту одлази и завршава се живот, али наставља да живи кроз све те младе људе који се враћају породицама, враћају свом животу и некако, ако то може да буде нека утеха, неки мотив у изузетно тешком моменту за те породице с којима се разговара о донирању органа", истакла је проф. Маја Ерцеговац.

Ове године било је девет трансплантација срца, а тимови, не само у Клиничком центру Србије, спремни су за трансплантације. Када је реч о трансплантацији плућа, припреме су дуго трајале, уз помоћ колега из Беча.

„Неки број донора и број органа који су на располагању није толики, али то не значи да ми 24 сата не живимо са телефоном и са чекањем и са просто спремношћу, ако се, ако дође до такве ситуације, да можемо да одговоримо задатку" ,каже проф. Ерцеговац.

Жељка, је активна у удружењу „Заједно за нови живот" чији су чланови поводом Националног дана донора, учествовали у догађају у Скупштини Србије где се говорило о дуго ишчекиваним изменама Закона о трансплантацији органа.

„Па, искрено, овај закон се јесте дуго чекао, али и ми као удружење смо се залагали јер просто сматрамо да сваки сегмент треба да има неки свој правни оквир, али са друге стране, закон није тај који нас може натерати да будемо хумани.То је једна наша дубоко интимна одлука и ја верујем да је то нешто што свако од нас има потребу и осећа", рекла је Јаковова мама и додала да је закон тај који треба да обезбеди да ниједна сенка сумње не падне на тај најузвишенији хумани чин, и да верује да ће то овим новим изменама и допунама закона управо бити постигнуто.

Закон не може да нас натера да будемо хумани

Жељка је позвала све људе који, како је рекла, имају јасан став о донирању органа, да потпишу донорску картицу, и на тај начин оставе могућност да некоме од 1.200 пацијената који чекају на трансплантацију органа продуже живот.

„Не може да нас натера да будемо хумани. То мора да буде лична одлука, али ја се питам да ли закон може да подржи моју личну одлуку. Ако је моја одлука да будем донор, да ли закон може то да подржи као неки мој тестамент, мој легат, и да напросто породица мора то да прихвати? За све остало се каже - Поштуј последњу вољу нечију. Онда мислим, ово је једна изузетно битна, величанствена последња воља коју треба поштовати", закључила је проф. др Маја Ерцеговац.

„Предност код жена је постојање естрогена, хормона који је савезник женског тела до менопаузе. Захваљујући овом хормону који штити крвне судове жене, бројне кардиоваскуларне болести код жена развијају се доста касније, по стаистикама“, рекао је професор.

Истиче да мушкарци преузимају веће ризике када обављају послове који су повезани са већом смртношћу.

Стил живота и навике утиче на дужину живота

„Стилови живота се уче и усвајају, а представљају наш избор.Велика разлика између мушкарца и жене је и однос према сопственом здрављу, јер се, на жалост, мушкарци касно јављају лекару. Поштоје Плаве зоне живота где је популација жена бројнија“, рекао је професор.

Др Хрнчић наглашава да атеросклероза и дијабетес често не боле, због чега је правовремена контрола крвног притиска и шећера од пресудног значаја за дуговечност.

Залет за дужи живот

„Почињемо да старимо још када се родимо и тај процес напредује током целог живота. Одлуке доносимо сами.  Одлуке како желимо да старимо не треба доносити у седамдесетој или осамдесетој, одлуке не треба доносити у шездесетој години, већ у тридесетој или четрдесетој. То је инвестиција у сопствено здравље. Наше тело стари на нивоу ћелије и пре него што видимо симптоме“, рекао је професор.

Наука о здравом старењу

„Све је доминантнија и постоји много доказа који нам омогућавају да не додамо само године животу него да додамо живот годинама. Изузетно је важно да продужимо здрав животни период. Физичка активност је свакодневна рутина, шетња, дружење, квалитет спавања, редовне контроле крвног притиска, нивоа шећера у крви, холестерола. Најздравије период сна је од 23 до 6 сати ујутру. Наш биолошки ритам се подешава и нашем социјалном ритму и временом ми наш организам можемо да прилагодимо навикама", закључио је професор Драган Хрнчић.

„Марсела, погледај, послушај – ово би могло да олакша порођај", рекао је својој супрузи, сећа се Хорхе у разговору за Би-Би-Си њуз мундо. Две деценије касније, Одонова идеја претворила се у револуционарни уређај који олакшава вагиналне порођаје и смањује ризик од повреда за новорођенчад и мајке, а који су често повезани са методама као што су форцепс или вакуум екстрактор, које се и даље користе широм света.

Након што је тестиран у Аргентини на 48 порођаја, уређај назван OdonAssist – у част свог творца – већ се користи у 40 болница у пет европских земаља, где је помогао при рођењу више од 300 беба, потврдиле су здравствене власти Уједињеног Краљевства и компанија која га производи.

Како функционише „нежна алтернатива"

ОдонАсист је уређај на надувавање дизајниран да помогне код вагиналних порођаја када дође до застоја у другој фази. Функционише као „нежнија алтернатива традиционалном металном форцепсу или вакуум екстракторима", наводи се на сајту компаније МНХИ (Innovations in Maternal and Child Health), која га производи.

„Функционише помоћу меке ваздушне манжетне која се поставља око бебине главе", објаснила је британска докторка Емили Хотон за Би-Би-Сијев програм Женски час.

Једном када се надува, уређај обухвата бебину главу и пружа нежну и контролисану тракцију која допуњује мајчине напоре, наводи МНХИ. Медицинско особље користи ову манжетну да води бебу кроз порођајни канал, јер је повезана са ручкама које помажу у контроли порођаја. Када бебина глава изађе, уређај се уклања како би беба могла нормално да удахне први пут.

Ела Радфорд, једна од Британки која је родила сина помоћу овог уређаја, поделила је своје искуство. „Ставили су ми епидурал након дуге и исцрпљујуће шетње и скоро ништа нисам осетила. Без оклевања бих поново тражила овај уређај да имам прилику", тврди Ела.

Случајни изум инспирисан винским вадичепом

Одон признаје да његов изум није настао из личне бриге за ризике које порођај носи. Међутим, ти ризици су стварни. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), у 2023. години око 260.000 жена широм света умрло је на порођају – једна на свака два минута. Истовремено, око милион беба умрло је у прва 24 сата живота.

„Све је почело триком који је један запослени у мојој радионици показивао другом, а састојао се у покушају да се извади пампур из боце. Мислио сам: 'мораће да је разбије'", испричао је Одон за Би-Би-Си.

„Али он је узео кесицу, ставио је у боцу, надувао је, повукао и извукао пампур. Био сам импресиониран тим механизмом ваздушне хватаљке", присећа се Хорхе.

Како је повезао ову идеју са порођајем? Одон то приписује провиђењу, јер признаје да није постојала никаква директна веза. Убрзо је идеју представио лекарима, а она је на крају стигла до др Марија Мериалдија, тадашњег шефа Одељења за репродуктивно здравље СЗО.

Мање ризика за мајку и бебу

„Када сам видео прототип, био сам импресиониран његовом једноставношћу и сигурношћу", признао је др Мериалди, који је данас главни медицински директор компаније МНХИ. „Лако се користи, што омогућава да га примењују и лекари и бабице, што обезбеђује приступ здравственој заштити у регионима са слабијим здравственим системима."

Традиционалне методе, иако спасоносне, носе ризике. У Канади се, на пример, тешка неонатална траума јавља у једном од 105 порођаја са форцепсом. Мајке такође могу претрпети повреде, попут вагиналних и ректалних расцепа.

С друге стране, клиничке студије спроведене у Великој Британији (ASSIST i ASSIST II) и Француској показале су безбедност и ефикасност уређаја ОдонАсист. У француској студији, стопа успешности асистираног порођаја износила је 88,5 одсто, без озбиљних нежељених реакција код мајки или беба.

„До сада, све бебе рођене уз помоћ овог уређаја рођене су без модрица, хематома или других повреда које се понекад могу јавити применом постојећих процедура", додао је Мериалди.

Будућност порођаја и глобални утицај

У пролеће 2025. године ОдонАсист је добио сертификат ЦЕ Китемарк, што потврђује његову безбедност за употребу у болницама широм Европе. Ипак, за разлику од форцепса, уређај није за вишекратну употребу. „Једнократан је јер захтева стерилизацију гама зрацима", објаснио је Мериалди. Сваки уређај кошта 335 долара.

Овај изум долази у време када стопа асистираних вагиналних порођаја у свету опада, док стопа царских резова расте. ОдонАсист нуди потенцијално сигурнију алтернативу у многим случајевима, смањујући потребу за инвазивнијим интервенцијама.

Поред Велике Британије, Шпаније, Француске, Италије и Немачке, апарат је коришћен и у Етиопији, где је, према речима Мериалдија, „дао исте резултате", показујући свој потенцијал у земљама са ограниченим ресурсима.

„Ово је прва иновација у порођајима од педесетих година, што показује недостатак заступљености здравља жена у истраживању и иновацијама", истакла је докторка Хотон. „Чини се као право лудило да данас имамо тако застареле методе. Да користимо метал да извучемо бебу."

Са иновацијама попут ОдонАсиста, будућност порођаја могла би бити знатно сигурнија и хуманија, не само у Европи, већ и у деловима света где је приступ медицинској нези најпотребнији.

Истраживање је показало да неки фактори ризика имају снажнији утицај на когнитивне способности жена, док се нагомилавање већег броја ризичних фактора током живота код жена повезује са израженијим падом можданих функција него код мушкараца.

Другим речима, одређени фактори ризика не морају имати исто значење за женски и мушки мозак, што има важне последице за будућа истраживања и приступ лечењу деменције.

Добро је познато да је деменција чешћа код жена него код мушкараца, а дужи животни век жена не може у потпуности да објасни ту разлику.

„Наша студија сугерише да жене могу бити изложене већем ризику од деменције јер доживљавају већи број фактора ризика и зато што ови фактори ризика смањују когнитивне способности у већој мери него код мушкараца“, наводе истраживачи.

Персонализован приступ процени ризика

Коауторке студије, неуронаучнице Меган Фицхју и Џуди Па са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу, истичу да њихови резултати пружају додатне доказе да ризик од деменције треба процењивати и контролисати на персонализован начин.

„Посматрајући даље од тога који су фактори ризика најчешћи, открили смо да неки имају несразмерно већи утицај на когницију жена“, каже Фицхју.

Према њеним речима, превентивни напори могли би бити ефикаснији ако се не заснивају само на учесталости појединих фактора ризика, већ и на томе колико снажно они утичу на когнитивне способности жена у односу на мушкарце.

Анализирани подаци више од 17.000 људи

Истраживачи су анализирали здравствене податке 17.182 особе старости 40 и више година, испитујући 13 фактора ризика повезаних са деменцијом.

Величина узорка разликовала се у зависности од фактора ризика, јер за поједине учеснике нису били доступни сви подаци.

Резултати су показали да су депресија, физичка неактивност и проблеми са спавањем били чешћи код жена него код мушкараца.

С друге стране, мушкарци су чешће пријављивали губитак слуха, дијабетес и прекомерну конзумацију алкохола.

Фактори који снажније погађају жене

Истраживање је показало да су неки фактори ризика повезани са већим падом когнитивних способности код жена него код мушкараца.

Међу њима су високи крвни притисак, губитак слуха и дијабетес, што указује да ови здравствени проблеми могу имати негативнији утицај на женски мозак.

Поред тога, виши индекс телесне масе (БМИ) био је повезан са слабијим когнитивним перформансама код жена у педесетим и шездесетим годинама живота, док та повезаност није уочена у старијој животној доби.

Позитивни показатељи

Упркос уоченим негативним трендовима, истраживачи су идентификовали и факторе који су били повезани са бољим когнитивним способностима код жена.

„Два фактора ризика, године образовања и укупни холестерол, показали су позитивне везе са когнитивним способностима, тако да су виши нивои били повезани са бољим когнитивним способностима“, наводи се у студији.

С обзиром на њихову повезаност са когнитивним перформансама, аутори сматрају да би ови фактори могли бити посебно важни у будућим истраживањима ризика од деменције код жена.

Ипак, истраживачи наглашавају да је реч о опсервационој студији која не може да докаже узрочно-последичну везу. Дугорочна праћења учесника могла би да пруже јаче доказе о томе да ли су поједини фактори ризика заиста допринели резултатима на когнитивним тестовима.

Значај разматрања полних разлика

Иако се термини „жене“ и „мушкарци“ често посматрају као родне категорије, у овој студији они су коришћени за означавање самопријављеног биолошког пола испитаника.

Истраживачи истичу да је важно разликовати учесталост фактора ризика од њиховог стварног утицаја на когницију.

„Важно је разликовати полне разлике у преваленцији фактора ризика и њиховом утицају на когницију, јер преваленција и утицај можда не одговарају“, наводи истраживачки тим.

Како додају, усмеравање пажње искључиво на најзаступљеније факторе ризика код мушкараца и жена може довести до занемаривања оних фактора који имају снажнији утицај на когнитивни пад.

Могућности за превенцију

Нови налази уклапају се у резултате ранијих истраживања која су показала да фактори ризика за деменцију могу различито утицати на мушкарце и жене, иако су претходне студије најчешће анализирале само по један фактор ризика.

Према доступним проценама, Алцхајмерова болест погађа једну од девет особа у Сједињеним Америчким Државама старости 65 и више година, а две трећине оболелих су жене.

Иако статистика делује забрињавајуће, истраживачи наглашавају да постоје конкретни начини за смањење ризика од деменције.

Сви фактори ризика обухваћени овим истраживањем сматрају се потенцијално променљивим, што значи да представљају циљеве на које појединци и лекари могу да делују.

То укључује смањење конзумирања алкохола, повећање физичке активности или благовремено тражење стручне помоћи због депресије.

Следећи корак – одговор на питање зашто

Будућа истраживања могла би да помогну у разумевању разлога због којих је женска когниција осетљивија на поједине факторе ризика.

Могуће је да важну улогу имају хормоналне промене током менопаузе, али механизми који стоје иза тих процеса још увек нису довољно разјашњени.

„Ове разлике истичу важност разматрања пола као кључне варијабле у истраживању деменције“, поручила је Џуди Па.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Biology of Sex Differences.

Директор Клинике, проф. др Горан Стевановић, истиче да је реч о значајном јубилеју за српско здравство: „Јубилеј од једног века рада установе на нашим теренима, у нашим условима, мислим да је један велики значајан датум који заиста треба да се обележи и који треба да се помене“.

Традиција установе, додаје, огледа се у томе што никада није престајала да прима пацијенте.

„Клиника никада није затварала своја врата пацијентима. Ми и данас имамо велики број пацијената. На лечењу је преко 120 болесника“, навео је професор Стевановић.

Према његовим речима, тренутно доминирају уобичајене сезонске инфекције и стања ван епидемијских периода – неуроинфекције, акутни дијарејални синдроми, сепсе, нејасна фебрилна стања, као и пацијенти са хепатолошким обољењима и ХИВ инфекцијом.

Годишње се у овој установи лечи више од 4.000 хоспитализованих пацијената, док број амбулантних прегледа премашује 20.000.

Камен спотицања: недовољан обухват имунизацијом

Говорећи о актуелним здравственим претњама у свету, попут еболе и хантавируса, др Стевановић наглашава да су те болести под пажљивим надзором међународних здравствених институција. Међутим, као нешто што се не свиђа инфектолозима, издваја болести против којих постоји вакцина, али се и даље јављају због недовољног обухвата имунизацијом.

„Не би требало више да имамо оболелих од малих богиња, али такве ствари се дешавају јер вакцинациони одзив пада и није адекватан да покрије и обезбеди здравље целе популације“, упозорио је директор Инфективне клинике и додао да то није једина болест која се вакцинацијом може спречити, а епидемије се јављају и даље.

Још већи изазов за будућност, сматра, представља антимикробна резистенција.

„Оно што нас заиста плаши, и то не у овом тренутку него перспективно за деценије које долазе, јесте растућа отпорност патогена на антимикробне агенсе“, нагласио је Стевановић.

С друге стране, савремена медицина је донела значајан напредак у лечењу многих болести. „Хепатитис Це, где је једна еволуција терапије од практично лекова који мало помажу стигла дотле да данас имамо пацијенте који су излечени“, навео је професор.

Пандемија није највећи изазов Клинике за инфективне и тропске болести

Клиника је јубилеј дочекала и у обновљеним условима рада. Реновирање је започето непосредно пред пандемију ковида 19, што је додатно отежало организацију рада. Ипак, како истиче професор Стевановић, пандемија није оно што им је задало највише мука.

„Највећи изазов, у ствари, јесте да након једног века историје одржимо углед, одржимо ниво клинике који су нам оставили наши претходници и да покушамо још мало нешто да унапредимо за будућност“, поручио је директор Клинике за инфективне и тропске болести УКЦС.

У Колачевој задужбини сутра ће бити организована и свечана академија поводом сто година постојања и рада Клинике за инфективне и тропске болести „Др Коста Тодоровић“ Универзитетског клиничког центра Србије.

Драгана Крстић из Удружења „Шанса за родитељство“ издвојила је једну од најчешћих грешака коју родитељи праве током лета.

„Прва помисао је пелена преко колица. То је један од главних савета, ако не и апел да се та пелена не ставља преко колица, заправо зато што се испод ње створи ефекат стаклене баште и буквално за пар минута може доћи до 45 степени“, упозорила је Крстићева.

Како истиче, уместо прекривања колица, бебу треба заштитити мрежицом против инсеката која омогућава струјање ваздуха, док треба избегавати и ћебад или додатне прекриваче.

Један од најважнијих савета односи се и на унос течности. „Важно је да се доји беба на захтев, а деци која користе немлечну исхрану да им буде доступна увек свежа вода. То је оно што је кључно у овим топлим месецима“, нагласила је гошћа Јутарњег програма.

Стручњаци саветују и да се избегава боравак напољу у најтоплијем делу дана.

„Важно је да не излазе напоље између 12 и 17 часова и да не буду директно изложене сунцу“, рекла је Крстићева, додајући да родитељи треба да бирају хладовину или да користе сунцобране приликом шетње.

Беба не сме да остане сама у аутомобилу ни минут!

Када је реч о првим знацима прегревања, један од најочигледнијих симптома је црвенило коже. „Ако је вама топло, беби је још топлије зато што нема развијену терморегулацију коже“, објаснила је Крстићева и препоручила лагану и широку одећу, без непотребних слојева, напомињући да по високим температурама бебама нису потребне ни чарапице.

Драгана Крстић посебно је упозорила на опасност остављања деце у аутомобилима, чак и накратко: „Морамо заиста да водимо рачуна, посебно код великих врућина, шта радимо, где остављамо дете и на минут-два јер заиста може да буде опасно“.

Такође, не саветује да се бебе пре шестог месеца воде на море јер су дуга путовања колима напорна за њих. Током лета, додаје, неопходно је прилагодити и дневне активности.

„Морамо да се прилагодимо тако да све обавезе извршавамо онда када је то с температуром могуће, дакле током преподнева или увече“, рекла је гошћа РТС-а.

На питање колико течности је потребно деци током врелих дана, Крстићева наглашава да не постоји универзална количина: „Права мера зависи од детета, али треба често нудити воду, рецимо на 15 до 20 минута детету које је на немлечној исхрани“.

Закључује да су бебе у потпуности зависне од одраслих и да је управо зато одговорност родитеља кључна.

„Дете зависи од нас, увек, а посебно тако мало дете у оваквим условима“, поручила је Драгана Крстић.

Особе са нетолеранцијом на одређену храну, као што је нетолеранција на глутен, морају бити сигурне да лекови не садрже адитиве са овим супстанцама.

Иритација једњака

У неке неки проблема везаних за систем за варење који се могу јавити приликом узимања лекова спада иритација једњака.

Неки људи имају потешкоћа са гутањем таблета или капсула или понекад узимају лекове без течности. Таблете или капсуле које остају у једњаку могу ослободити хемикалије које могу иритирати слузокожу једњака. То може изазвати чиреве, крварење, перфорацију и сужавање једњака.

Ризик од ових врста проблема је већи код особа са медицинским стањима као што је склеродерма (отврдњавање коже), ахалазија (неправилна мишићна активност једњака, што одлаже пролазак хране), мождани удар.

Одређени лекови такође могу изазвати чиреве у једњаку када се тамо заглаве. То укључује аспирин, одређене антибиотике, кинидин, калијум хлорид, витамин Ц и гвожђе. Да бисте избегли проблеме услед неправилног гутања капсула, важно је да, ако сте у могућности. стојите или седите.

Узмите неколико гутљаја течности пре узимања лека и прогутајте лек са пуном чашом течности. Стручњаци кажу да не треба лежати одмах након узимања лека, како бисте били сигурни да су пилуле прошле кроз једњак у желудац.

Свакако, обавестите свог лекара ако осетите бол при гутању или осећате да вам се лек константно заглављује у грлу.

Езофагеални рефлукс

Неки лекови ометају деловање мишића сфинктера, дела који се налази између једњака и желуца. Овај мишић омогућава пролазак хране у желудац након гутања. Ово може повећати шансе за рефлукс, односно враћање киселог садржаја желуца у једњак. Класе лекова које могу повећати тежину рефлукса укључују следеће: нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ), нитрати, теофилин, блокатори калцијумових канала, орални антибиотици, контрацептивне пилуле.

Савети за избегавање рефлукса

Избегавајте кафу, алкохол, чоколаду и масну или пржену храну, што може погоршати рефлукс.

Престаните са пушењем или смањите пушење. Не лежите одмах након јела.

Иритација желуца

Један од најчешћих иританса слузокоже желуца је онај који изазивају нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ). То укључује лекове, као што су ибупрофен и други уобичајени лекови против болова. Ови лекови слабе способност слузокоже да се одупре киселини која се ствара у желуцу и понекад могу довести до упале слузокоже желуца (гастритис), чирева, крварења или перфорације слузокоже.

Старије особе су у већем ризику од иритације овим лековима јер је већа вероватноћа да ће узимати ове лекове против болова за хронична стања. Особе са историјом пептичког улкуса и гастритиса такође су у ризику.

Савети за спречавање иритације желуца

Узимајте филм таблете, које могу смањити иритацију. Немојте пити алкохолна пића док узимате ове лекове. Узимајте лекове са храном или са пуном чашом млека или воде, што може смањити иритацију.

Затвор

Разни лекови могу изазвати затвор. То се дешава зато што ови лекови утичу на нервну и мишићну активност у дебелом цреву, што доводи до спорог и отежаног пражњења столице. Лекови који могу изазвати затвор укључују следеће: антихипертензиви, антихолинергици, холестирамин, гвожђе, антациди који садрже углавном алуминијум, наркотици/лекови против болова.

Савети за спречавање затвора – једите уравнотежену исхрану, укључујући воће, поврће и интегралне житарице. Пијте пуно течности и редовно вежбајте. Такође, разговарајте са својим лекаром о узимању лаксатива или омекшивача столице.

Дијареја

Дијареју најчешће изазивају антибиотици, који утичу на бактерије које су нормално присутне у дебелом цреву. Ове промене у цревним бактеријама омогућавају прекомерни раст бактерије Clostridium difficile (C. difficile), што узрокује озбиљнију дијареју изазвану антибиотицима.

Присуство ове бактерије може изазвати колитис, што резултира веома ретким, воденастим столицама. Најчешћи антибиотици који изазивају ову врсту дијареје су пеницилин, укључујући ампицилин и амоксицилин, клиндамицин, цефалоспорини...

Колитис се обично лечи другим антибиотиком који делује на C. difficile. Одређени лекови такође могу променити покрете или садржај течности у дебелом цреву, а да притом не изазову колитис. Колхицин и антациди који садрже магнезијум могу изазвати дијареју. Разговарајте са својим лекаром ако дијареја траје неколико дана.

Савети за спречавање дијареје

Обично, спречавање дијареје подразумева избегавање хране за коју се зна да иритира желудац.

Лечење обично подразумева надокнаду изгубљене течности и може укључивати антибиотике када су узрок бактеријске инфекције.

Конзумирање хране богате лактозним бацилом, као што су јогурт, ацидофилно млеко/таблете или свежи сир, помаже у обнављању нормалних бактерија присутних у дебелом цреву.

Др Милица Мекдауел, физиотерапеуткиња и коауторка књиге Ходајте: Ваш живот зависи од тога (Walk: Your Life Depends On It), каже да постоје две једноставне, мада помало необичне, технике ходања које можете користити да бисте смањили бол и нелагодност у доњем делу тела.

Како корак уназад може помоћи многима да крену унапред

Реч је о ходању уназад и ходање босих стопала.

„Ходање уназад може бити веома корисно за оне које муче болови у колену. Људи који имају болове у колену често имају слабе мишиће квадрицепса или трупа. Ходање уназад мења образац рада мишића, наглашавајући ове слабије мишићне групе“, објашњава др Милица Мекдауел.

Према њеним речима, физиотерапеути често пацијенте са боловима у колену поставе на траку за трчање где им дају задатак да неколико минута ходају уназад.

„Можете се придржавати, може да се контролише темпо и безбедно је. Затим се враћамо на ходање унапред“, открива др Мекдауел.

Ова пракса гради снагу у областима у којима су мишићи раније били слаби, регулишући баланс тела како би му помогло да функционише без бола. Међутим, важно је да се то ради у безбедном, контролисаном окружењу, као што је трака за трчање или стаза за трчање.

Да бисте се заштитили од болова у колену или смањили постојеће, др Макдауел предлаже да у своје редовне шетње убаците мало ходања уназад.

„Ако идете у 20-минутну шетњу, можете покушати да два или три минута ходате уназад“, саветује др Мекдауел.

За оне који пате од болова у пети или петног трна, др Макдауел предлаже сличну једноставну и приступачну технику: „Још једна ствар која изненађује људе јесте да, ако имате проблеме са петним трном или боловима у пети, ходање босих ногу може бити веома корисно“.

„То можда звучи ужасно нелогично – боли ме стопало, зар не би требало да носим огромну ципелу са јастучићима? Али оно што је занимљиво у вези са истраживањима у овој области јесте да, ако ходамо боси, мекше газимо. Људи који имају проблеме са петом се често грубо дочекују на подлогу и будући да им је стопало у уској обући, мишићи стопала не раде. Ако мишићи не раде, ткива се преоптерећују и то се претвара у страшну упалу стопала“, објашњава докторка.

Др Макдауел каже да се истраживање у овој области фокусира на људе који ходају по меким површинама као што је трава. Ако желите да испробате да ходате босоноги, докторка препоручује да потражите место које је безбедно и удобно за ваша стопала.

С тим у вези, истраживачки тим са Каролинског института у Шведској, Универзитета у Бристолу у Великој Британији и Империјал колеџа у Лондону у Великој Британији дошао је до закључка да би се кофеински могли истражити као потенцијално средство за регулацију нивоа телесне масти.

„Веће концентрације кофеина у плазми биле су повезане са нижим БМИ и масом комплетне телесне масти. Такође, генетски предвиђене веће концентрације кофеина у плазми биле су повезане са мањим ризиком од дијабетеса типа 2. Процењено је да је приближно половина ефекта кофеина на склоност дијабетесу типа 2 посредована смањењем индекса телесне масе", објашњавају стручњаци.

Генетичка предиспозиција игра важну улогу

Студија је обухватила податке од нешто мање од 10.000 људи прикупљене из постојећих генетских база података, фокусирајући се на варијације у или близу специфичних гена за које се зна да су повезани са брзином којом се кофеин разграђује.

Генерално, они са варијацијама које утичу на гене – наиме CYP1A2 и ген који га регулише, назван AHR – имају тенденцију да спорије разграђују кофеин, омогућавајући му да дуже остане у крви. Па ипак, они такође имају тенденцију да пију мање кофеина уопште.

Приступ назван Менделова рандомизација коришћен је да би се утврдиле вероватне узрочне везе између присуства варијација, болести попут дијабетеса, телесне масе и фактора начина живота.

Иако је постојала значајна веза између нивоа кофеина, БМИ и ризика од дијабетеса типа 2, није утврђена веза између количине кофеина у крви и кардиоваскуларних болести, укључујући атријалну фибрилацију, срчану инсуфицијенцију и мождани удар.

Претходне студије су повезале умерено и релативно повећање конзумирања кофеина са бољим здрављем срца и нижим БМИ, а ово истраживање додаје више детаља ономе што већ знамо о ефектима које кафа има на организам.

Такође је важно имати на уму да нису сви утицаји кофеина на организам позитивни, што значи да се мора водити рачуна приликом процене користи од његовог пијења – али ова најновија студија је важан корак у процени колико је кофеина идеална количина.

Неизвесност о дугорочним ефектима

„Мала, краткорочна испитивања су показала да унос кофеина доводи до смањења тежине и масне масе, али дугорочни ефекти уноса кофеина нису познати. С обзиром на опсежан унос кофеина широм света, чак и његови мали метаболички ефекти могу имати важне здравствене импликације, објаснили су истраживачи.

Тим сматра да би повезаност која је овде приказана могла бити последица начина на који кофеин повећава термогенезу (производњу топлоте) и оксидацију масти (претварање масти у енергију) у телу, што обе ствари играју важну улогу у укупном метаболизму.

Иако је ова студија обухватила велики узорак, Менделова рандомизација није непогрешива и још увек је могуће да су у игри други фактори који нису узети у обзир. Потребна су додатна истраживања како би се потврдио узрок и последица.

„Потребна су рандомизована контролисана испитивања како би се проценило да ли некалорична пића која садрже кофеин могу играти улогу у смањењу ризика од гојазности и дијабетеса типа 2“, рекао је генетски епидемиолог Универзитета у Бристолу Бенџамин Вулф.

Истраживање је објављено у BMJ Medicine.

То може бити и питање изгубљених информација – постепеног пропадања механизма преноса молекуларних инструкција које ћелијама говоре које гене да користе, а које да држе у стању мировања.

Ако је ово тачно, старење можда није потпуно једносмеран процес. Ако би се део тих изгубљених информација могао обновити, онда би се старо ткиво, теоретски, могло вратити у „млађе стање“.

Сада имамо нове доказе да би то могло бити могуће.

У јетри старијих мишева, истраживачи су открили да повећање нивоа протеина повезаног са дуговечношћу обнавља обрасце организације ДНК који се обично виде код млађих животиња.

То не значи да ће иста техника функционисати код људи, али сугерише да би барем неке промене које су доведене у везу са старењем могле бити флексибилније него што се некада мислило.

„Како старимо, геном губи своју правилну организацију. Гени који би требало да остану успавани постају активни, посебно инфламаторни гени, док гени потребни за нормалну функцију јетре почињу да се гасе“, објашњава генетичар Хаим Коен са Универзитета Бар-Илан у Израелу.

Коен и његове колеге усмерили су своје истраживање на протеин под називом SIRT6 и структурно „расплитање“ ДНК током више година.

„Открили смо да SIRT6 може помоћи у враћању овог процеса уназад. Једноставно речено, узели смо стару јетру и обновили њену ДНК организацију као што је то било у много млађем старосном добу“, каже Коен.

Универзални приступ успоравања старења не постоји

Старење је компликован процес који утиче на сваки систем у телу, често на различите начине и различитим брзинама. Мало је вероватно да постоји универзални приступ за успоравање или ублажавање његових ефеката, али испитивањем аспеката старења корак по корак, научници склапају ширу слику механизама који су у игри и онога што делује на њихово ублажавање.

Да би се разумело зашто је SIRT6 привукао пажњу истраживача, треба размотрити један од начина на који научници мисле да се старење одвија на молекуларном нивоу.

Претходна истраживања су показала да је SIRT6 укључен у успоравање промена које су доведене у везу са старењем код мишева. Овај протеин игра улогу у поправци ДНК и регулисању митохондријалне функције, а код људи је поремећена регулација SIRT6 повезана са неуродегенеративним болестима као што је деменција.

Такође помаже у одржавању хроматина, структуре у свакој нашој ћелији која организује ДНК и контролише који су гени укључени или искључени.

Како старимо, промене у структури хроматина нарушавају његову способност да искључи одређене гене, што доводи до постепеног губитка ћелијске функције. У ствари, једна утицајна теорија сугерише да постепени губитак организације хроматина може помоћи у објашњењу различитих промена повезаних са старењем.

Истраживачи су желели да знају да ли SIRT6 може да спречи – или чак обрне – тај процес.

Посматрали су мужјаке мишева који су генетски модификовани да производе више протеина SIRT6. Фокусирали су се на промене у јетри јер је то главни метаболички орган чија функција, што је добро познато, опада са годинама.

Када су упоредили ткиво јетре генетски модификованих мишева са ткивом јетре млађих мишева као и јединки сличне старости са нормалним нивоима протеина SIRT6, открили су да прекомерна количина SIRT6 доводи до тога да хроматин задржи своју младалачку форму у старости, иако су биле приметне и друге промене повезане са старењем.

Та једна компонента била је довољна да сачува програме који контролишу утицај гена у јетри, инхибирајући и упалне процесе повезане са старењем и губитак метаболичке функције.

Старење је реверзибилно?

Истраживачи се нису ту зауставили. Да би видели да ли SIRT6 може да учини више од пуке заштите од деградације, повећали су његов ниво код већ старих мишева.

Месец дана касније, примећене су многе промене у организацији хроматина које су доведене у везу са старењем. Промене на хроматину одговарале су стању код млађих јединки, што сугерише да неки аспекти процеса могу бити реверзибилни, а не да је могуће само спречавање пропадања.

„Ово је узбудљиво јер сугерише да старење може бити пластичније него што смо некада веровали. Ако можемо да обновимо здраву организацију хроматина, можда ћемо на крају моћи да сачувамо функцију ткива, смањимо упалне процесе и побољшамо здравље током старења“, каже Коен.

Ови резултати се не могу пренети на људе. Постоје разлози зашто не можемо на исти начин да експериментишемо са људским геномом. Међутим, откриће заиста отвара врата ка разумевању старења и процеса у нашем телу, као и ка тражењу начина да се то промени.
Научни рад доступан је у часопису Nature Communications.