„Абдоминална гојазност је добро познат фактор ризика јер је повезана са упалом и метаболичким проблемима. Витамин Д, са друге стране, јесте хормон који делује на различите органе, а његов недостатак нарушава више телесних функција. Када се ова два стања појаве заједно, једно појачава ефекте другог, чиме се додатно повећава ризик од смрти“, објашњава Тијаго Силва Александре, професор на Одељењу за геронтологију Федералног универзитета у Сао Карлосу у Бразилу, који је координирао истраживање.

„Због тога су праћење нивоа витамина Д и смањење прекомерне абдоминалне масноће кључне мере за спречавање преране смрти, посебно након 50. године“, додао је он.

Праћење здравствених ризика током шест година

Истраживање је спроведено у сарадњи са Универзитетским колеџом у Лондону у Уједињеном Краљевству, а финансирала га је ФАПЕСП. Истраживачи су шест година пратили 5.520 особа старијих од 50 година. Сви учесници били су део Енглеске лонгитудиналне студије старења (ЕЛСА), једне од највећих светских студија посвећених процесу старења.

Подаци су показали да је недостатак витамина Д (ниво испод 30 нмол/л) сам по себи био повезан са већим ризиком од смрти него абдоминална гојазност. Абдоминална гојазност дефинисана је као обим струка већи од 102 центиметра код мушкараца и 88 центиметара код жена.

Особе које су имале само абдоминалну гојазност имале су 47 одсто већи ризик од смрти, док је недостатак витамина Д сам по себи био повезан са повећањем ризика до 91 одсто. Међутим, када су оба стања била присутна истовремено, ризик од смрти повећавао се више него двоструко.

Како масноћа на стомаку може смањити количину доступног витамина Д

Александре наводи да абдоминална гојазност и недостатак витамина Д могу међусобно да појачавају штетне ефекте, стварајући својеврсни зачарани круг. Масно ткиво у пределу стомака може да „зароби“ витамин Д који циркулише у организму и складишти га у адипоцитима (масним ћелијама), уместо да остане доступан у крвотоку.

„То значи да, иако тело можда има ускладиштен витамин у масном ткиву, он није слободно доступан у крви како би обављао виталне функције у другим органима и системима“, каже бразилски стручњак.

Гојазност такође може да утиче на начин на који тело прерађује витамин Д. Код особа са гојазношћу забележена је мања активност ензима укључених у метаболизам витамина Д, што додатно ограничава количину витамина коју организам може да искористи.

„Абдоминална гојазност смањује количину витамина Д у циркулацији, а тај недостатак нарушава имунолошки систем, погоршавајући хроничну упалу изазвану вишком масног ткива и драматично повећавајући ризик од смртности“, објашњава Александре за Агенцију ФАПЕСП.

Старење, упала и витамин Д

Ова комбинација може бити посебно значајна у каснијем животном добу, јер је само старење повезано са стањем хроничне, благе упале.

„У нормалним условима, витамин Д делује као регулатор имунолошког система и спречава да упала измакне контроли. Када су нивои витамина Д ниски, а постоји вишак абдоминалног масног ткива, развија се неповољно системско окружење које убрзава кардиоваскуларне и метаболичке болести, као и губитак мишићне масе“, наглашава Александре.

Ланчани ефекат

Нови налази део су ширег низа истраживања која испитују како витамин Д утиче на здравље током старења.

„У претходним истраживањима идентификовали смо ланчани ефекат. Недостатак витамина Д доводи до губитка снаге, што резултира споријим ходањем, затим губитком самосталности и већом зависношћу од других у свакодневним активностима“, објашњава Александре.

Истраживачка група је у посебној студији такође утврдила да недостатак витамина Д повећава ризик од когнитивног пада.

„Витамин Д је хормон са бројним функцијама. Има улогу у регулисању крвног притиска, срчане фреквенције, централног нервног система, имунског система и ендокриног система. Због тога, када су његови нивои ниски, више кључних телесних функција бива угрожено“, истиче стручњак.

Пуковник проф. др Небојша Марић, начелник Групе хируршких клиника ВМА, истиче да је најважније да је пацијенткиња добро и да је оболели режањ са карциномом уклоњен.

„Пацијент треба, наравно, да буде на првом месту и оно што се ради треба да буде најпре у интересу пацијента. Нешто не треба да се ради први пут зато што је ново, већ зато што ће имати један дугорочни и, надамо се, системски бенефит за пацијенте и да уђе у регуларну процедуру“, рекао је Марић.

Према његовим речима, минимално инвазивне технике по којима је Клиника за грудну хирургију ВМА препознатљива већ десетак година сада су додатно унапређене применом минимално инвазивне анестезије.

„Ова пацијенткиња је током ове интервенције све време спонтано дисала, није била на механичкој вентилацији и тиме смо допринели да се та сама техника додатно унапреди“, навео је Марић.

Он је објаснио да минимално инвазивна груднохируршка техника подразумева очување анатомије, односно архитектуре грудног коша, док минимално инвазивна анестезија чува физиологију пацијента.

Мањи боравак у интензивној нези и бржи отпуст

Потпуковник доц. др Горан Рондовић са Клинике за анестезиологију и интензивну терапију ВМА навео је да је стандард у хирургији примена минимално инвазивних техника у склопу ЕРАС протокола, при чему су у првом плану пацијент, његова добробит и могућност да се оперишу и пацијенти са пратећим коморбидитетима.

„Циљ је да са минималним техникама, са минималном употребом анестетика, обезболимо пацијента, да то буде безбедно урађено“, рекао је Рондовић.

Говорећи о конкретној интервенцији, навео је да је тим са грудне хирургије водио проф. др Небојша Марић, док је тим са Клинике за анестезиологију водила професорка Стаменковић.

Рондовић је објаснио да примена овакве технике из угла анестезиологије представља додатно оптерећење и тежак посао за лекаре.

„Покушавате да минималним техникама одрадите оно што је до сада рађено у општој анестезији, где је пацијент био интубиран, дуже времена боравио у јединици интензивног лечења“, навео је Рондовић.

Уместо тога, у овом случају интервенција је изведена уз већи напор самих лекара, али са минималним боравком пацијента у јединици интензивног лечења, краћим боравком у болници и брзим отпустом кући.

Системска употреба

Говорећи о НИВАТ техници, Марић је навео да се очекује њена системска употреба.

„Није апсолутно револуционарна ствар у смислу да у хируршком смислу нешто специјално треба да се промени. Ви оперишете на начин како сте и пре оперисали, али обзиром на мању потрошњу лекова, на ту ситуацију да ће се брже опорављати од саме трауме коју проузрокује и боравак у анестезији, очекујемо да код селектованих пацијената добијемо адекватне резултате и да тај опоравак буде бржи, бољи, а да онколошки ефекат не буде смањен“, рекао је Марић.

Како је додао, пацијенти морају бити адекватно селектовани, а уз одговарајућу обуку лекари очекују да техника да добре резултате.

„Практично смо имали неке мање интервенције и раније на овај начин, али је ово први пут да смо урадили ресекцију која је онколошки адекватна“, навео је Марић.

Минимално инвазивна хирургија, према његовим речима, примењује се у готово свим хируршким процедурама, односно у свим хирургијама. Доминантно се примењује у општој хирургији и кардиохирургији.

„Сада то радимо и тимови Војномедицинске академије и Клинике за анестезију са свим тимовима хируршких група раде на томе да се минимално инвазивне технике примењују и да пацијенти буду добро и боље оперисани“, рекао је Марић.

Он је навео и да је, након усавршавања у Кини, покренут научноистраживачки пројекат у сарадњи са Медицинским факултетом Војномедицинске академије.

„Сенат Медицинског факултета, Сенат Универзитета одбране одобрио је научноистраживачки пројекат на основу идеје када смо размишљали да ово имплементирамо у регуларну клиничку праксу“, рекао је Марић.

Према његовим речима, пројекат би требало да омогући процену резултата на основу већег броја пацијената који ће у будућности бити оперисани овом техником.

„Не може се на основу неколико операција проценити резултат, а ми очекујемо да ти резултати буду добри и да наши пацијенти буду задовољни“, закључио је Марић.

„Институт, као највећа педијатријска регионална институција, прима оболелу децу из целог региона – из Републике Српске, Црне Горе и Северне Македоније, и за нас радног времена практично нема“, истиче професор Совтић.

Објашњава да устаљени режим према којем је Институт непарним данима пријемна градска установа не значи да осталим данима не збрињава пацијенте.

„Функционишући као регионална установа, примамо најтеже оболеле из земље, али и из окружења.“

Амброзија или прехлада – како препознати разлику

Сезона амброзије многим родитељима доноси дилему да ли су кијање, запушен нос и кашаљ код детета последица алергије или респираторне инфекције.

Др Совтић објашњава да се преосетљивост на амброзију ретко јавља код сасвим мале деце и да је по правилу проблем предшколаца, старије деце и адолесцената.

„Имаће симптоме опструкције горњих дисајних путева, запушен нос, свраб и кијање, а притом неће имати симптоме прехладе коју углавном прате повишена температура, малаксалост и губитак апетита.“

Код поједине деце преосетљивост на амброзију може да изазове и симптоме алергијске астме.

„Тада деца имају нарочито изражен ноћни кашаљ, а то може бити праћено свирањем у грудима, чујним дисањем и осећајем недостатка ваздуха“, упозорава др Совтић.

Пет до седам инфекција годишње код мале деце није неуобичајено

Повратак у вртиће и школе поново отвара питање честих инфекција и начина на који родитељи могу да припреме децу за боравак у колективу.

Гост Београдске хронике наглашава да су деца млађег узраста осетљивија и да је имунизација најбољи начин превенције заразних болести које могу имати тешке последице.

„То су инфекције које уз имунизацију или изостану или буду испољене у много блажој клиничкој форми“, објашњава др Совтић.

Када је реч о уобичајеним инфекцијама које се испољавају као прехладе, акутне цревне инфекције или болести са повишеном температуром, родитељи не би требало да буду изненађени њиховом учесталошћу.

„Таквих ситуација има просечно пет до седам годишње код мале деце, па ако сте рђаве среће, то је сваких три до четири недеље“, подсећа доктор. 

Због тога је важно да болесно дете не иде у вртић, јер једно оболело дете у колективу, упозорава, може довести до ширења инфекције међу осталима.

Посебан проблем настаје ако се релативно једноставне и благе инфекције закомпликују тежом клиничком сликом или бактеријском суперинфекцијом.

Без посебних препарата и суплемената за „јачање имунитета“

На питање шта родитељи могу да ураде како би побољшали имунитет детета пре поласка у колектив, др Совтић одговара да решење није у посебним препаратима.

„Све оно што су радили наши стари треба радити и данас. Никакви посебни препарати, никакви витамини, суплементи.“

Посебно указује на првих 1.000 дана живота, које описује као својеврстан „прозор шансе“ за правилно сазревање имунског система. Важну улогу у том процесу имају цревни и респираторни систем, као и кожа, преко којих организам долази у контакт са окружењем.

„Ако је то окружење такозвана 'здрава нечистоћа', то ће довести до ваљаног сазревања имунског одговора“, објашњава пулмолог.

То, наглашава, не значи да не треба водити рачуна о хигијени, већ да није потребно стварати стерилно окружење.

„Не треба превише да гланцамо и чистимо да све буде стерилно. Ако хемијским средствима чистите кућу више од два пута недељно, излажете дете загађењу унутар куће, које делује врло иритантно на дисајне путеве“, напомиње др Совтић.

Једнако је важно да деца не буду изложена дуванском диму. „Излагање електронским и класичним цигаретама изразито је штетно за децу“, истиче Совтић.

Пратити квалитет ваздуха пре изласка напоље

Када је реч о боравку деце на отвореном у Београду, др Совтић каже да су повољнији нешто виши делови града, у којима постоји струјање ваздуха и где је степен аерозагађења обично мањи.

Ипак, уместо ослањања само на локацију, родитељима саветује да прате актуелне податке о квалитету ваздуха.

„Пратите каква је загађеност ваздуха у тренутку када бисте изашли напоље и избегавајте дужи боравак на отвореном када је ваздух загађен“, саветује доктор, додајући да и спољно и загађење ваздуха у затвореном простору могу неповољно да делују на здравље.

„Респираторних инфекција ће увек бити“

Говорећи о респираторним инфекцијама код деце, Совтић подсећа на епидемију великог кашља од пре неколико година, током које је забележен велики број оболелих, али и смртни исходи код неколико оболеле деце.

Истиче да се програм имунизације прилагођава епидемиолошким приликама и оцењује да су у тој области направљена значајна унапређења. 

„Респираторних инфекција ће бити кроз целу еволуцију човека, али и патогена који нас окружују. То је непрекидна борба.“

Проф. др Александар Совтић, говорећи о раду Института,истиче да су последњих година направљени значајни искораци – од увођења секвенционирања егзома нове генерације, преко интервентних пулмолошких и кардиолошких процедура, до минимално инвазивних хируршких техника и новина у области имунизације.

Све то, како указује, има исти циљ – да деца која у Институт долазе болесна добију савремено лечење и врате се кући здрава.

У студији у којој је учествовало више од милион људи са три континента, а која је објављена у часопису Nature, истраживачи су идентификовали ретке мутације једног гена које, по свему судећи, пружају изузетну заштиту од дијабетеса, срчаних болести и других кардиометаболичких обољења.

Кардиометаболичке болести водећи су узрок смрти у свету и одговорне су за око једне од три смрти у САД.

Истраживачи су открили ген под називом FNIP1 док су тражили варијанте гена повезане са односом триглицерида (ТГ) и липопротеина високе густине (ХДЛ) холестерола.

„Што је овај однос виши, то је већи ризик од метаболичке болести“, каже генетичар Лука Лота из компаније „Регенерон Фармасјутикалс“, који је био један од руководилаца студије.

Специфичне мутације гена FNIP1 су ретке: у овој студији варијанту је имала приближно једна особа на сваких 7.000 испитаника.

Само 155 испитаника имало је ове мутације које доводе до скраћивања протеина, али су метаболичке разлике код њих биле упадљиве. У целини, ова група имала је око 60 одсто мање изгледа да развије кардиометаболичке болести.

Ген који делује као кочница потрошње енергије

Ген FNIP1 кодира фоликул-интерагујући протеин 1, који нормално делује заједно са другим протеином, фоликулом, како би успорио потрошњу енергије у ћелијама и омогућио организму да складишти енергију.

Овај пут учествује у регулацији митохондрија, ћелијских структура које производе енергију, као и механизама који су укључени у разградњу и рециклирање ћелијских компоненти.

Када је FNIP1 делимично онеспособљен, што доводи до стварања нефункционалног протеина, изгледа да се та кочница отпушта и да тело почиње да троши више енергије.

„Ове особе уносе, складиште и користе више енергије него особе које немају ове мутације, а управо је то заштитни фактор“, каже Лота.

Истраживачи су доказе за овај механизам пронашли и у лабораторијским експериментима.

Утишавање гена FNIP1 у људским ћелијама јетре активирало је гене укључене у сагоревање масти. Код мишева је утицање на сличан пут заштитило животиње које су храњене исхраном богатом мастима и фруктозом од добијања на тежини, истовремено побољшавајући осетљивост на инсулин и смањујући количину масти у јетри и оштећење јетре.

Занимљиво је и то што ова генетска варијанта, како изгледа, утиче на то где се телесне масти складиште.

Истраживања показују да место на којем се масти складиште утиче на кардиометаболичко здравље, при чему су висцералне масти, које се углавном налазе око органа и у пределу стомака, штетније од поткожних масти које се складиште на задњици, куковима и бутинама.

Чињеница да су људи са овом генетском варијантом имали здравију расподелу масти могла би да буде кључна за њихове боље здравствене исходе.

Зашто је важна расподела масти и шта се дешава код жена

У студији је забележен и упечатљив ефекат који се разликовао у зависности од пола.

Иако су истраживачи били усредсређени на FNIP1, идентификовали су још 58 сродних гена. Већина је показивала изузетно сличне ефекте код мушкараца и жена.

Међутим, ретке варијанте гена PDE3B биле су снажније повезане са повољним односом ТГ и ХДЛ код жена него код мушкараца.

То је посебно занимљиво јер је PDE3B већ повезан са расподелом телесних масти.

Истраживачи наводе да метаболички профил који настаје нарушавањем функције FNIP1 има одређене сличности са оним што се дешава код примене лекова из групе ГЛП-1, који су последњих година значајно променили лечење гојазности и дијабетеса типа 2.

Ипак, постоји важна разлика: ГЛП-1 лекови делују пре свега путем хормоналне сигнализације, док FNIP1, по свему судећи, утиче на основне механизме којима тело одређује да ли ће енергију сагоревати или складиштити.

Због тога FNIP1 представља потенцијалну мету за развој лекова, према компанији која је водила истраживање. Ипак, у овом случају реч „потенцијална“ захтева значајан опрез.

Еволуција би могла да објасни зашто је ова мутација тако ретка. Током већег дела људске историје, тело које је ефикасно чувало калорије представљало је предност. Данас, у окружењу у којем је храна богата калоријама широко доступна, таква метаболичка штедљивост можда више није толико корисна.

„Данас живимо у окружењу богатом калоријама, а историјски гледано, за то није постојао преседан“, каже Лота.

Велики потенцијал, али и питање шта се дешава ако се „кочница“ намерно искључи

Пре него што неко почне да тражи пилулу која би блокирала FNIP1, постоји важно питање на које тек треба одговорити: шта се тачно дешава када се ова метаболичка кочница намерно искључи?

Још није познато да ли би безбедно блокирање FNIP1 леком поновило користи које су уочене код људи који природно носе ове мутације.

Истраживачи напомињу да потпуно нарушавање овог пута може да изазове озбиљне проблеме.

Студија је још један пример моћи људске генетике да покаже шта се дешава када природа случајно искључи једну компоненту наше биологије. Ретке мутације могу истраживачима да покажу на које биолошке путеве би могло да буде вредно усмерити будуће терапије.

„Ове невероватно ретке мутације, које су током многих миленијума могле бити неповољне, данас су повољне за тело“, каже Лота.

Истраживање је објављено у часопису Nature.

Седам дана после операције, пацијент се добро опоравља. Лекари су обавили и контролне прегледе, а Јанош је ујутру доручковао.

Доктор Петар Вуковић навео је да је велика привилегија медицинског тима када може пацијентима да понуди орган, посебно онима који дуготрајно имају проблем најтежег облика срчане слабости.

„Наш болесник је већ девет година имао једну пумпу која је мењала функцију леве коморе и сад је коначно дочекао орган, дочекао срце“, рекао је лекар, истичући да је то велики успех за здравствени систем.

Он је додао да је трансплантација резултат великог броја људи и тимског рада, као и да цео поступак почиње много пре саме операције, односно од узимања органа. Сам оперативни захват трајао је око четири до пет сати, док читав поступак траје приближно 12 сати.

Докторка Драгана Кошевић оценила је да је реч о „радосном дану“, јер је пацијент после девет година са срчаном пумпом дочекао, како је навела, златни стандард лечења срчане слабости.

Према њеним речима, чињеница да је Јанош толико дуго са механичком пумпом остао у добром стању представљала је велики изазов за лекаре који су га пратили. Пумпа му је 2017. године спасила живот, а лекари су током наредних девет година успели да одрже његове органе у добром стању како би дочекао трансплантацију.

„Велика је радост нас лекара који водимо бригу о овим пацијентима и знамо који су изазови и компликације када су ови пацијенти који имају механичку пумпу у питању“, рекла је докторка Кошевић.

Професор Милован Бојић, директор Националног института за срце и крвне судове Дедиње навео је да је ова трансплантација посебно значајна за Национални институт „Дедиње“. Према његовим речима, прве трансплантације јетре и срца урађене су у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, док је ово прва трансплантација срца у Националном институту.

Он је оценио да је „Дедиње“ својеврсно родно место за трансплантације, уз компетентне тимове кардиохирурга, кардиолога, анестезиолога и имунолога.

Посебно је указао на значај донирања органа и подизања свести о донорству.

„Орган је лек“, поручио је професор Бојић, истичући да је донација органа потребна како би се помогло људима који се налазе на листама чекања.

Према његовим речима, пацијент је пре трансплантације био у изузетно тешком стању. Дисао је, како је пластично opisao, „практично на шкргама“, са снагом срца од свега десет одсто. Живот му је одржавала механичка пумпа, али су временом због инфекција истрајавали проблеми са деловима уграђеним у срчани мишић.

Због тога је, како је речено, трансплантација за њега представљала спасоносно решење.

Лекари су истакли и да је цео тим брзо организован када је стигао позив за трансплантацију. Како је речено, у Институту постоји више тимова и није било проблема да се екипа окупи и приступи захвату, чак и у периоду сезоне годишњих одмора.

У разговору је истакнуто да је за успешну трансплантацију неопходна сарадња великог броја стручњака, али и подршка друштва и здравствених институција.

„Ово Србији треба. Ми смо апсолутно спремни“, поручено је са „Дедиња“, уз оцену да су спремни и Универзитетски клинички центар Србије, као и тимови у Новом Саду.

Према подацима изнетим на крају разговора, у овој години било је 22 донора и сагласности породица, захваљујући чијој су хуманости и солидарности урађене 89 трансплантација ткива и органа.

Од тог броја трансплантиране су 32 рожњаче, 41 бубрег, пет јетри и 10 срца.

У Србији је у априлу урађена и прва трансплантација плућа.

Лекари зато и овом приликом апелују на подизање свести о значају донирања органа, јер за пацијенте који чекају трансплантацију орган може представљати лек и шансу за нови живот.

Граница се помера на млађи узраст

Некада се такозвана школска миопија јављала пред полазак у школу или у периоду између 12. и 14. године. Данас се тај период померио на узраст од шест до седам година, а неретко се јавља и знатно раније, између треће и пете године живота.

Док су се случајеви кратковидости у узрасту од треће до пете године некада дешавали углавном код деце са генетским оптерећењем и високо кратковидим родитељима, данас то више није случај.

Нова навика прекомерног коришћења телефона и таблета на јако малој близини доводи до значајних вредности кратковидости и код најмлађих.

Зашто екрани и рад на близину оштећују вид

Др Ранчић, у емисији Првог програма Радио Београда, Јутро је, објашњава да прекомерно гледање у дигиталне екране на малој удаљености – од 20 до 30 центиметара и ближе, ангажује акомодацију – механизам којим око покушава да изоштри слику.

Сваки додатни сат проведен у току дана у оваквим условима повећава ризик од настанка кратковидости, при чему период од два до три сата дневно значајно увећава тај ризик.

Продужени рад на малој дистанци представља импулс за око да почиње да се издужује, чиме настаје миопија и њена прогресија.

Сами дигитални екрани не могу директно да изазову кратковидост, али могу довести до синдрома компјутерског вида. Карактери на дигиталним екранима другачије оптерећују око у односу на папир, доводе до забљештења и директног осветљења, што код деце изазива главобоље, пецкање, иритацију и црвенило очију.

Како родитељи могу да препознају проблем

Деца предшколског узраста често нису свесна да су им предмети на даљину мутни јер су на то навикнута и не знају шта представља стопостотни вид. Ипак, постоје индиректни знаци које родитељи могу да примете:

– Чешће жмиркање детета, одакле потиче и сам латински назив миопија,

– Претерано држање предмета или мобилног телефона близу очију;

– Савијање главе на једну или другу страну током гледања;

– Прилажење телевизору на јако малу удаљеност.

Опасности високе кратковидости

Иако се диоптрија попут -1, -2 или -3 успешно коригују наочарима и контактним сочивима, 10 до 15 одсто људи спада у групу такозване високе кратковидости (преко -6 диоптрија, односно дужине ока преко 26 милиметара).

Висока кратковидост носи знатно повећане ризике од озбиљних очних обољења:

– Аблација мрежњаче – стање које доводи до наглог и драматичног пада оштрине вида и решава се искључиво хируршким путем.

– Дегенеративне промене жуте мрље у центру јасног вида.

– Глауком – болест повишеног очног притиска која се чешће јавља код ових особа.

– Катаракта – замућење сочива које се код високо кратковидих особа јавља у ранијој доби, често и пре 60. године.

Што кратковидост раније настане у детињству, око има више времена да расте до своје 18. или 20. године, чиме је већа шанса да особа пређе у групу високе кратковидости и увећа ризик од наведених компликација.

Мишићна маса као кључ дуговечности

Иако се може чинити противречним, подаци су убедљиви. Велика мета-анализа објављена 2020. године у часопису British Medical Journal, која је обухватила податке више од два и по милиона људи, открила је јасну везу.

Према том истраживању, свако повећање обима бутина од пет центиметара повезано је са смањењем ризика од превремене смрти из било ког разлога за чак 18 одсто. Насупрот томе, повећање обима струка за 10 центиметара повезано је са 11 одсто већим ризиком.

Стручњаци наглашавају да кључ није у масном ткиву, већ у мишићима.

„Мишићи су једно од три главна ткива у бутинама, и постоје чврсти докази који повезују већу мишићну масу са бољим здрављем и дуговечношћу", каже Клер Стивс, професорка на Кингс колеџу у Лондону.

Већа мишићна маса помаже телу да ефикасније регулише ниво шећера у крви, чиме се смањује ризик од развоја дијабетеса типа два, срчаних обољења и других хроничних болести. То потврђују и раније студије које су тање бутине директно повезале са већом стопом смртности.

Снага ногу за здрав мозак и имунитет

Предности снажних ногу протежу се далеко изван превенције метаболичких болести. Оне су фундаменталне за одржавање мобилности и независности у старијем добу.

„Мишићи квадрицепса су апсолутно неопходни за обављање свакодневних активности како старимо. Они су ти који нам омогућавају да устанемо са столице и ходамо", објашњава докторка Стивс.

Губитак мишићне масе повезан са старењем, стање познато као саркопенија, представља озбиљан ризик за старије особе јер води ка слабости и повећаном ризику од падова.

Изненађујуће, снага наших ногу директно је повезана и са тим колико добро наш мозак функционише у старости. Студија спроведена на више од 300 парова близанаца открила је да је онај близанац који је на почетку истраживања имао јаче ноге, десет година касније показао боље когнитивне способности и очуванију структуру мозга.

Научници верују да је разлог у томе што активни мишићи производе специфичне хемијске супстанце које могу дасмање упалне процесе и заштитити неуронске мреже у мозгу.

Имуни систем такође има користи, јер су истраживања показала да старији људи који редовно вежбају имају имунитет упоредив са оним код двадесетогодишњака.

Како ојачати бутине: фокус на снагу, не на величину

Фитнес тренерка Елизабет Дејвис саветује промену перспективе. Уместо фокусирања на промену величине бутина, требало би се усредсредити на њихову функционалност и снагу.

„Ако сте годинама желели да ваше бутине буду другачијег облика, време је да напустите ту идеју. Уместо тога, концентришите се на оно што оне могу да ураде за вас", истиче Дејвисова и наглашава да бутине могу бити снажне без обзира на то да ли су мале или велике, а тај приступ има и научну основу.

Према њеним речима, тренинг са оптерећењем је најбољи начин за повећање снаге. Дизање тегова не само да јача мишиће, већ и побољшава густину костију, што помаже у превенцији остеопорозе.

За почетак, Дејвис предлаже вежбе за ноге два до три пута недељно. „Најважније је да разумете сопствене способности и да постепено повећавате изазов", саветује инструкторка. Доследност је кључ, чак и ако вежбање није увек омиљена активност.

Нису све масти исте: улога масног ткива

Важно је разумети да нису све телесне масти једнако штетне. Поткожна маст на бутинама и куковима је значајно мање опасна од висцералне масти, која се накупља око органа у стомаку. Како објашњава докторка Стивс, висцерална маст може бити много проблематичнија, јер повећава ризик од дијабетеса типа два, срчаних болести и обољења јетре.

Истраживања чак указују да масноћа наталожена на доњем делу тела може да пружи одређени вид заштите, јер њене ћелије ефикасно „заробљавају" штетне масне киселине из крвотока.

Поред мишића и масти, треће важно ткиво у бутинама су кости. Како старимо, одржавање снажних костију постаје подједнако важно као и одржавање мишића, а тренинг са оптерећењем позитивно утиче на оба аспекта здравља.

Међутим, ризици ултрапрерађене хране не односе се само на особу која је конзумира. Истраживања указују да би последице могле да се одразе чак и на следећу генерацију.

Нова студија објављена у часопису Nutrition Research, коју су спровели научници из Бразила, сугерише да конзумирање ултрапрерађене хране код очева може да утиче на расподелу масти код њихове будуће деце, при чему би се ти ефекти могли јавити још пре зачећа.

„Исхрани и здрављу мајке пре, током и након рођења бебе одувек се посвећивала велика пажња, али се мало говори о улози очеве исхране. Наше истраживање показује да је и то веома важно за здравље бебе“, каже нутриционистички епидемиолог Данијела Сарторели са Универзитета у Сао Паолу.

У студији је Сарторели са својим тимом анализирала 43 породице, односно мајку, оца и новорођенче. Истраживачи су најпре укључили труднице у истраживање, а потом су позвали и њихове партнере да учествују.

Током истраживања, родитељи су у два наврата одговарали на питања о храни и пићу које су конзумирали током претходна 24 сата. Истраживачи су потом израчунали колики је удео укупног енергетског уноса сваке особе потицао из ултрапрерађене хране.

Након што је сваки пар добио бебу, научници су прикупили детаљне податке о телу новорођенчади, укључујући телесну масу и дужину при рођењу, обиме различитих делова тела, дебљину кожних набора и показатеље телесног састава.

Накнадна анализа показала је да је већи унос ултрапрерађене хране код очева био повезан са већом порођајном тежином беба, већом телесном масом у односу на висину и дебљим кожним наборима на бутинама и око кукова.

„Иако студија није показала повећање укупне количине телесне масти, већ само нагомилавање масти у одређеним деловима тела бебе, резултати указују на то да квалитет очеве исхране такође може да утиче на развој плода“, објашњава Сарторели.

То је важно јер су ултрапрерађене намирнице у просеку чиниле 30 одсто укупне енергије коју су уносили очеви чија је исхрана анализирана у студији. Најзаступљенији су били прерађено месо, заслађена пића и кекси.

Важно је напоменути да ова студија показује само повезаност у подацима и не доказује да конзумирање ултрапрерађене хране код очева директно утиче на телесни састав њихове деце.

Ипак, ово откриће придружује се све већем броју доказа да здравље и животне навике очева могу да утичу на развој њихове деце још пре рођења, потенцијално путем епигенетских промена које се преносе сперматозоидима.

„Лоша исхрана очева повезује се са променама у квалитету сперме и епигенетским маркерима, што може повећати вероватноћу метаболичких поремећаја“, наводе истраживачи у раду.

„Познато је да ултрапрерађена храна има потенцијално проинфламаторно дејство, јер повећава производњу реактивних врста кисеоника (ROS) које учествују у процесима упале, што може директно утицати на квалитет и покретљивост сперматозоида“, додају научници.

Епигенетске промене, нарочито метилација ДНК, које се преносе путем сперматозоида, представљају један од могућих механизама који објашњавају како очева изложеност факторима из животне средине може да утиче на развој потомства.

Један од могућих путева је и то да конзумирање ултрапрерађене хране код оца може да поремети ген IGF-II, који беба наслеђује од оца и који кодира протеин IGF-II, важан за раст и развој плода.

„Претходне студије показале су да навике у исхрани оца могу биохемијски да измене овај ген у сперматозоидима“, каже прва ауторка студије и истраживачица у области исхране Маријана Карваљо са Универзитета у Сао Паулу.

„Исхрана богата ултрапрерађеном храном може створити проинфламаторно окружење у организму, утицати на квалитет сперматозоида и променити експресију гена који ће бити пренети на бебу.“

Истраживачки тим успео је код бактерија које су део микробиома у цревима краве први пут да прати читав биолошки ланац деловања такозваног „ефекта сеоског газдинства“.

Две трећине заштитног ефекта код астме

Док крава вари храну, бактерије производе метаболичке продукте и испуштају их у ваздух у штали. Када људи удахну те супстанце, реагују имуни рецептори на ћелијама дисајних путева у плућима.

Студију је водио Маркус Еге, који ради у Дечјој болници Универзитетске клинике ЛМУ (и на Институту за превенцију астме и алергија) у Минхену: „Ти рецептори имају вишеструке функције, између осталог у имуном систему. Они вероватно спречавају претерану упалну реакцију.“

Ти процеси и улога новооткривених бактерија у „ефекту сеоског газдинства“ раније нису били познати.

Према студији, те бактерије заслужне су за око две трећине заштитног ефекта код алергијске астме и за око половину тог заштитног ефекта код поленске грознице и неуродерматитиса. Но, одређену улогу имају и гени деце, дакле породична склоност алергијама.

Идентификовање бактерија помоћу прашине из штале са кравама

„Ефекат сеоског газдинства“ стручњаци за алергије из области епидемиологије уочили су још у једној ранијој опсежној међународној студији.

Још пре 20 година истраживачи алергија узели су брисеве носа код више од хиљаду деце у Европи.

За своју студију минхенски стручњаци додатно су прикупили податке од 47 деце која су одрастала на сеоским газдинствима.

Узели су узорке прашине са мадраца, подова и прозорских дасака традиционалних штала са кравама. Вођа студије Еге објашњава: „Успели смо да покажемо да ефекат сеоског газдинства смањује ризик од алергијске астме за половину, али нисмо знали зашто. Захваљујући новом поступном процесу елиминације сада смо могли да покажемо које су бактерије пресудне.“

Биоинформатика и анализа гена

Уз помоћ биоинформатике и савремених метода анализе гена сада је успело обједињавање и евалуација свих података, објашњава Еге:

„Пронашли смо две бактерије које потичу из микробиома у цревима краве и које су пресудне за заштитни ефекат. Но, нама су мање важни називи или врсте бактерија, а више њихова функција. Јер тек њихови метаболички продукти делују на човека.“

У штали деца долазе у додир са великим бројем микроорганизама. Та разноврсност сматра се пресудном за то да се дечји имуни систем „тренира“ и притом научи да разликује опасне узрочнике болести од безопасних алергена.

Пресудан је притом микробиом у људским цревима и на кожи. Осим бактерија, у њега спадају и гљивице, вируси и бактериофаги. За превенцију алергија та разноврсност, као и концепт првих 1.000 дана, имају важну улогу.

Наиме, имуни систем обликује се у раном детињству. Стручњаци зато препоручују мајкама да већ током трудноће, а касније и са бебом односно малим дететом, што чешће бораве у природи.

Нова сазнања требало би проверити у лабораторији како би се разјаснили молекуларни и ћелијски механизми ефекта сеоског газдинства. Дугорочни циљ је развој нових облика превенције или лекова за тренирање имуног система, без потребе да деца због тога бораве у крављој штали .

„Кожа је наш највећи орган и она памти све. Уколико имамо континуирано и перманентно излагање сунчевим зрацима, долази до оштећења на нивоу ткива коже. Наравно, сви знамо колико опасни могу да буду меланоми, као и други карциноми коже“, истиче др Ћертић.

Због тога је, каже, веома важно водити рачуна о томе у ком периоду дана и колико дуго се излажемо сунцу.

„Када људи оду на одмор или на базене, потпуно се опусте, некада чак и задремају на сунцу и задобију опекотине које захватају велику површину тела. Ове опекотине нису опасне у смислу да угрожавају живот пацијента, али могу да оставе последице“, објашњава докторка.

При веома високом УВ индексу, наглашава, ни средства са заштитним фактором нису довољна уколико се сунцу излажемо предуго.

„Наравно да је боље ставити заштитни фактор него га не ставити уопште. Најважније је паметно и дозирано излагање сунцу, а уколико се појави опекотина, даљи третман зависи од тога колика је површина коже захваћена“, наводи др Ћертић.

Јогурт и уља нису решење – најважније је хлађење

Код мањих опекотина најчешће се јављају црвенило, пецкање и бол. У тим случајевима, према речима др Ћертић, стручна медицинска помоћ најчешће није неопходна.

„Најважније је да се особа склони у хладовину, да узима довољне количине течности и, што је најважније, да се кожа хлади“, истиче докторка.

Када је реч о различитим кућним методама, попут јогурта, киселог млека, уља или различитих мелема, препорука је – искључиво хлађење.

„У другим земљама постоје чак и посебно дизајниране хладне облоге, у зависности од тога који део тела је захваћен опекотином. Код нас увек можемо да се истуширамо и ставимо хладан облог“, каже др Ћертић.

Када треба потражити помоћ лекара

Када опекотине захвате већу површину тела, могу да се појаве пликови, повишена температура, језа и дрхтавица.

„Када је захваћена велика површина тела, људи су често уплашени и у паници. Тада је потребно потражити стручну медицинску помоћ“, наглашава др Ћертић.

За разлику од опекотина од сунца, опекотине настале од врелих течности или ватре могу непосредно да угрозе живот.

„Суштина ових опекотина је да оне не морају да захвате велику површину тела, али су деструкције ткива много веће и захтевају хируршко оперативно лечење, управо зато што пацијенте стављају у непосредну животну опасност“, објашњава др Ћертић.

Због тога је, закључује, најважнија превентива и лична одговорност.

Године 1998, када је имао 72 године, урадио је рендгенске снимке обе шаке како би видео резултат свог вишедеценијског експеримента. „Ни у једној шаци није било артритиса, нити је било видљивих разлика између две шаке“, закључио је.

Наравно, реч је о узорку од само једне особе. Истраживања показују да између 20 и 50 одсто људи пуцкета зглобовима прстију. Треба ли, онда, због тога да бринемо – може ли свако пуцкетање, шкљоцање и крцкање да остави трајне последице?

Све је у мехурићима

Оно што се дешава када „пуцкетамо“ зглобовима заправо је релативно једноставно. Зглоб је место на којем се спајају две кости, а зглобови прстију, врата и леђа окружени су синовијалном течношћу – супстанцом налик беланцету која служи као средство за подмазивање.

Када увијате, повлачите или савијате зглобове како бисте изазвали пуцкетање, простор унутар зглоба привремено се повећава. Због тога опада притисак у синовијалној течности, па гасови који су до тада били растворени у њој почињу да се издвајају у облику мехурића.

Звук пуцкетања зглоба – који је заправо звук колапса насталих мехурића – може да буде изненађујуће гласан, чак до 83 децибела. То је отприлике јачина звука дизел камиона који пролази брзином од око 64 километра на сат.

Када су научници са Универзитета Калифорније у Дејвису ултразвуком посматрали зглоб у тренутку пуцкетања, описали су призор на екрану као нешто налик „експлозији ватромета“.

Углавном безопасна навика

Иако може бити бучно, звук пуцкетања зглобова представља „само нормалан физиолошки процес“, каже Кими Хајрич, реуматолог са Универзитета у Манчестеру у Великој Британији.

Али, да ли оно што је нормално нужно значи и да је безопасно?

„Очигледно постоје знаци упозорења, попут бола или отока у зглобовима“, наводи неурохирург др Џеј Џаганатан,  који је лечио пацијенте који су имали истегнућа и друге проблеме након што су превише снажно пуцкетали вратом – што се апсолутно не препоручује.

Ипак, уопштено говорећи, када осетите потребу да пуцкетате зглобовима, то се сматра прилично безопасним, наводи Џаганатан.

Неки људи и даље страхују да би снажно пуцкетање зглобовима прстију могло да доведе до ишчашења прста или повреде тетива, нарочито ако се примени превелика сила или се прст нагло повуче на начин који би могао да доведе до његовог искакања из зглоба. Такви случајеви заиста су забележени.

На пример, један хирург шаке из Филаделфије је 1999. године описао случајеве два пацијента који су уганули прсте јер су били превише упорни у намери да чују задовољавајући звук пуцкетања.

Међутим, када се зглобови пуцкетају уз примену мање силе, такви случајеви су ретки.

Оно што људе који редовно пуцкетају зглобовима највише брине јесте могућност да ће развити остеоартритис – најчешћи облик артритиса, повезан са хабањем хрскавице, заштитног ткива које ублажава контакт костију у зглобовима.

„То је нешто што ме многи питају и у ординацији, али и за столом током вечере“, каже Хајрич. „Основни одговор је – не, пуцкетање не изазива остеоартритис“, истиче реуматолошкиња.

Неколико истраживања оповргло је ово старо веровање. У једном истраживању, објављеном 1975. године, научници су проучавали 28 станара дома за старе и открили да су они који су редовно пуцкетали зглобовима имали приближно исту учесталост дегенеративног артритиса као они који то нису радили.

У новијој ретроспективној студији истражена је историја пуцкетања зглобовима код 215 пацијената са остеоартритисом, а резултати су упоређени са контролном групом људи који нису имали то обољење.

Закључак је био исти: ни учесталост ни дужина периода током којег је неко пуцкетао зглобовима током живота нису утицали на ризик од развоја остеоартритиса.

Шта је са снагом стиска шаке

Још једна наводна опасност од пуцкетања зглобовима јесте да оно утиче на снагу стиска шаке – важан показатељ здравственог стања који се повезује са низом здравствених исхода, укључујући срчана обољења, когнитивно опадање, депресију и неке врсте рака.

Студија из 1990. године, у којој су учествовале 74 особе које су пуцкетале зглобовима између 18 и 60 година, показала је да су имале слабији стисак шаке и израженије отицање шака у поређењу са онима који нису имали ту навику.

Међутим, ти резултати су доведени у питање 2017. године, када је друга студија утврдила да не постоји повезаност између пуцкетања зглобовима и смањене снаге стиска шаке.

Постоје и други митови, попут тврдњи да често пуцкетање може да доведе до увећања зглобова прстију или олабављивања тетива, али Хајрич каже да ниједна од тих тврдњи није тачна.

То потврђује и поменута студија у којој је коришћен ултразвук: када су лекари физички прегледали људе који пуцкетају зглобовима, нису утврдили никакве отоке нити било какво нарушавање функције шаке.

Неким људима пуцкетање може да донесе осећај олакшања и привремено повећа покретљивост зглоба, јер се зглоб на тај начин истеже и пролази кроз већи опсег покрета.

Према једној теорији, пуцкетање стимулише нервне завршетке око зглоба, што опушта околне мишиће, истовремено смањујући бол и подстичући ослобађање ендорфина – али та теорија није доказана.

С обзиром на то да је пуцкетање зглобовима прстију углавном безопасно, можда и нема много разлога да престанете са том навиком. Ипак, ако желите да је се ослободите, др Џаганатан препоручује да примените технике попут когнитивне терапије како бисте постали свеснији онога што радите и пронашли начине да себи скренете пажњу и спречите пуцкетање.

На пример, можете да водите белешке о ситуацијама које вас подстичу на то – да ли пуцкетате зглобовима када сте под стресом, када вам је досадно или то радите потпуно несвесно – и покушате да руке заокупите антистрес лоптицом или неком другом играчком за руке.

Гостујући у Дневнику РТС-а, ендокринолог и начелница Амбуланте за гојазност Универзитетског клиничког центра Србије др Снежана Половина указала је да су особе са гојазношћу током екстремно високих температура изложене већем ризику од озбиљних здравствених компликација.

Врућина додатно оптерећује организам

Како је објаснила, особе са гојазношћу теже подносе високе температуре јер дебљи слој поткожног масног ткива отежава расхлађивање организма, због чега су изложеније настанку топлотног удара.

Поред тога, високе температуре додатно оптерећују срце и крвне судове, посебно венски систем.

„Топлота, заједно са гојазношћу, представља велико оптерећење за срце и за кардиоваскуларни систем, нарочито за вене. Уколико су проширене, уз гојазност долази до великог оптерећења, пораста притиска у венама, до отицања ногу, и онда су склонији тромбозама и тромбоемболијама“, упозорила је др Половина.

Додала је да код особа са израженим наслагама поткожног масног ткива и кожним превојима чешће долази до инфекција коже и рана, што додатно повећава ризик од компликација током летњих месеци.

Не прекидати терапију без консултације са лекаром

Посебно је нагласила да су пацијенти који, поред гојазности, болују и од дијабетеса типа 2 или кардиоваскуларних болести у осетљивијем положају.

Према њеним речима, дијабетес већ сам по себи смањује отпорност организма, док је код гојазности присутна хронична упала, па комбинација ова два обољења додатно повећава здравствени ризик.

„Оно што желим да поручим свим пацијентима, и са гојазношћу и са придруженим болестима, јесте да никако не прекидају терапију на своју руку“, истакла је др Половина.

Објаснила је да се током врелих дана дешава да поједини пацијенти, због нижег крвног притиска, самостално престану да узимају антихипертензивне лекове, што није исправан поступак.

„Треба да се посаветују са својим лекаром како да коригују дозу лека, али никако да сами прекидају терапију“, поручила је др Половина.

Колико течности треба уносити

Због појачаног знојења током високих температура, веома је важно обезбедити довољан унос течности. Др Половина наводи да количина воде коју је потребно попити зависи од телесне масе.

„Када се телесна маса подели са 27, онда добијемо количину течности која треба да се унесе у току дана“, објаснила је докторка, додајући да особе са већом телесном масом имају и веће потребе за уносом течности.

Србија међу најактивнијим земљама у борби против гојазности

Иако је број оболелих и даље висок, Србија је, према прошлогодишњој анализи Лондонског економског института, заузела прво место на свету по мерама које спроводи у борби против гојазности.

Како је навела др Половина, високо место Србије на такозваном Obesity Response Index-у резултат је више националних програма, међу којима су препоруке за дојење, програми превенције гојазности код деце и одраслих, програм „Активна Србија до 2030“, као и едукација деце о правилној исхрани и физичкој активности.

Подсетила је и да Србија од 2004. године има национални водич за лечење гојазности, који је обновљен 2022. године, док је ново издање у завршној фази израде и очекује се до краја године.

Према подацима Светског атласа гојазности, од 2015. до 2025. године у Србији није забележен пораст броја оболелих од гојазности.

„То су одличне вести, али имамо доста гојазног становништва, и младог и старијег“, указала је др Половина.

Гојазност је болест коју лечи лекар

Др Половина наглашава да је неопходно мењати однос према гојазности, јер она није само питање изгледа, већ хронична болест која захтева стручну дијагностику и лечење.

„Оно што је јако важно да схватимо је да је гојазност болест и мора да је лечи лекар“, истакла је она.

У Амбуланти за гојазност Универзитетског клиничког центра Србије већ 15 година функционише мултидисциплинарни центар у којем пацијенте лечи тим различитих специјалиста – ендокринолога, кардиолога, пулмолога, васкуларних хирурга, дијетолога, психотерапеута и баријатријских хирурга.

Поред промене животних навика, пацијентима су доступни лекови за лечење гојазности, психотерапија и хируршко лечење, а након започете терапије остају под редовним лекарским надзором.

До хиљаду нових пацијената годишње

Према речима др Половине, кроз Центар сваке године прође између 800 и 1.000 нових пацијената.

Иако је то велики број, он је и даље далеко испод стварних потреба, имајући у виду број људи који у Србији живе са прекомерном телесном масом или гојазношћу.

Због тога је, како је навела, циљ да се и у другим здравственим установама широм земље формирају бар специјализоване амбуланте које ће се бавити лечењем гојазности.

Говорећи о савременим лековима за лечење гојазности, др Половина је истакла да они могу значајно да помогну, али искључиво ако се примењују под лекарским надзором.

„Индикацију за примену било ког лека треба да дâ лекар на основу свих података које добија од пацијента и на основу прегледа пацијента, и да прати ефекат те терапије, да би могао да је адекватно дозира или замени неком другом“, нагласила је др Половина.

Хормони у служби одбране организма

Како објашњава, хормонски систем је устројен тако да помогне организму да одржи нормалну терморегулацију и сачува довољне количине воде и електролита.

Једну од најважнијих улога имају адреналин и норадреналин. Они могу да убрзају срчани рад и повисе крвни притисак, али истовремено побољшавају прокрвљеност коже, што омогућава ефикасније ослобађање топлоте из организма.

Значајну улогу има и кортизол, познат као хормон стреса.

„Кортизол може да нам врати енергију продукцијом глукозе, а у случајевима ниског притиска, када се презнојимо и дехидрирамо, може да повећа крвни притисак и помогне адаптацију организма“, наводи професорка.

Додаје да овај хормон истовремено доприноси очувању имуног одговора, што је такође важно у условима великог топлотног оптерећења.

Поред њега, активирају се и вазопресин, односно антидиуретски хормон, као и алдостерон. Њихов задатак је да спрече прекомерни губитак течности, тако што подстичу задржавање воде и натријума у организму и помажу одржавање нормалног крвног притиска и равнотеже електролита.

Отицање није увек последица задржавања воде

Иако многи током лета примећују отицање, др Димитријевић Срећковић истиче да оно није директна последица заштитног механизма организма од дехидрације.

Према њеним речима, отеченост је чешћа код особа са повећаном телесном тежином и повишеним нивоом инсулина.

„Код људи који имају хиперинсулинемију, инсулин везује воду, па и то може бити разлог због којег су отечени“, објашњава ендокринолог.

Дехидрација узрок већине тегоба

Раздражљивост, умор, поспаност и слабија концентрација, на које се многи жале током топлотног таласа, најчешће су последица дехидрације.

„Главни разлог свега овога јесте управо дехидрација, која долази због велике температуре, знојења и губитка течности“, наглашава професорка.

Због тога је, додаје, најважније обезбедити довољан унос течности и расхлађивање организма, како би се спречио развој топлотног удара.

Хронични болесници међу најугроженијима

Посебан опрез потребан је код особа које болују од хроничних болести, пре свега дијабетеса и поремећаја рада штитасте жлезде.

Код особа са дијабетесом већ повишен ниво шећера у крви повећава ризик од дехидрације, а додатни губитак течности током врелих дана може додатно погоршати стање.

„Сам повишен шећер у крви носи ризик дехидратације, тако да ће додатна дехидрација негативно утицати на њих“, упозорава др Димитријевић Срећковић.

Она подсећа да многи дијабетичари, због аутономне неуропатије, имају поремећено знојење, што додатно отежава природно расхлађивање организма и може допринети још већем порасту гликемије.

Када је реч о штитастој жлезди, особе са појачаном функцијом, односно хипертиреозом, теже подносе високе температуре јер већ имају убрзан метаболизам и појачано знојење.

С друге стране, код особа са хипотиреозом, односно смањеном функцијом штитасте жлезде, врућине углавном немају значајнији утицај. Професорка наводи и да постоје подаци који указују да се код здравих особа током високих температура може смањити лучење хормона штитасте жлезде, како би организам производио мање топлоте.

Медитеранска исхрана и довољно течности

Основни савет за све, а посебно за хроничне болеснике, јесте добро регулисана болест, редовно узимање терапије и адекватна исхрана.

„Да пију довољно напитака, да се придржавају медитеранске исхране и једу намирнице које садрже доста воде“, саветује др Димитријевић Срећковић.

Препоручује поврће попут краставца и парадајза, јогурт, кефир и кисело млеко, као и воће богато водом – лубеницу, дињу, брескве и нектарине.

Саветује избегавање пржене, масне и јако зачињене хране, а предност даје лаганим оброцима, попут гриловане пилетине или ћуретине са поврћем, као и салатама од поврћа, туњевине, младог сира и јаја.

Током дана потребно је унети око два до два и по литра течности. Поред воде, препоручује домаћу лимунаду са наном и ђумбиром, као и умерене количине чајева од нане, камилице или мајчине душице.

„Када устанемо, треба попити две чаше воде, а исто толико и пред спавање“, саветује професорка, додајући да у укупан дневни унос течности треба урачунати и супе, чорбе, јогурт и друге напитке.

Када је неопходно јавити се лекару

Одређени симптоми могу указивати да организам више не успева да се избори са топлотним стресом.

„То могу да буду јако убрзан пулс, главобоља, вртоглавица, велики умор и изражена поспаност“, упозорава др Димитријевић Срећковић.

Уколико се такви симптоми појаве, неопходно је јавити се лекару како би се спречио развој топлотног удара.

Посебну пажњу, наглашава, треба посветити људима који су због природе посла изложени сунцу и високим температурама.

„Посебна пажња треба да се посвети људима чија је пословна активност везана за боравак на високим температурама“, истиче професорка, наводећи као најугроженије грађевинске раднике, пољопривреднике и спортисте, код којих је ризик од дехидрације и топлотног удара значајно већи него код осталих.

Вирусни гастроентеритис представља запаљење желуца и црева изазвано вирусима, а најчешћи узрочник је норовирус. Инфекција се преноси директним контактом са оболелом особом, преко контаминиране хране, воде, предмета и површина, али и недовољном хигијеном руку.

Како наводе у Светској здравственој организацији (СЗО), већина случајева пролази без тежих последица, али губитак течности и електролита може довести до опасне дехидратације, нарочито код осетљивих група становништва.

Ко је најугроженији?

Иако свако може да оболи, одређене групе имају већи ризик од развоја тежих симптома и компликација:

* деца, нарочито млађа од пет година;
* старије особе;
* труднице;
* особе са ослабљеним имунитетом;
* хронични болесници.

Највећа опасност код ових пацијената није сам вирус, већ брз губитак течности, који може захтевати болничко лечење и интравенску надокнаду.

Како истичу у америчком Националном институту за дијабетес, болести органа за варење и бубрега (NIDDK), „најчешћа компликација вирусног гастроентеритиса је дехидратација“, због чега је важно препознати прве знаке недостатка течности.

Симптоми који се најчешће јављају

Тегобе се обично појављују нагло, најчешће 12 до 48 сати након контакта са вирусом, а код већине оболелих трају један до три дана.

Најчешћи симптоми су:

* мучнина;
* повраћање;
* воденаста дијареја;
* грчеви и болови у стомаку;
* повишена температура;
* малаксалост;
* главобоља и болови у мишићима.

Посебну пажњу треба обратити на знаке дехидратације, као што су јака жеђ, сува уста, тамна мокраћа, ретко мокрење, вртоглавица, упале очи и изражена слабост.

Уколико се јаве крв у столици, упорно повраћање, висока температура, симптоми који трају дуже од неколико дана или знаци тешке дехидратације, неопходно је што пре потражити лекарску помоћ.

Лечење и савети за бржи опоравак

За већину вирусних гастроентеритиса не постоји специфична антивирусна терапија, а антибиотици не делују јер је реч о вирусној, а не бактеријској инфекцији.

Основ лечења је:

* довољан унос течности и електролита;
* раствори за оралну рехидратацију, посебно код деце и старијих;
* лагана исхрана када мучнина почне да се повлачи;
* одмор;
* избегавање алкохола и масне, тешке хране.

Стручњаци саветују да се оболела особа изолује од припреме хране најмање 48 сати након престанка симптома, јер вирус и даље може да се преноси. Најефикаснија мера превенције остаје темељно прање руку сапуном и водом, јер средства за дезинфекцију на бази алкохола нису увек довољно ефикасна против норовируса.

Лети је важно водити рачуна и о правилном чувању намирница, конзумирању здравствено исправне воде и темељном прању воћа и поврћа, посебно током путовања и боравка на високим температурама.

„Пацијент је добро. Отишао је из болнице, сада је већ и на летовању, тако да смо задовољни и ми и пацијент“, рекао је др Вукашиновић.

Према његовим речима, главобоље су се већ смањиле, а очекује се да ће се њихов интензитет временом додатно смањивати.

„Смањиле су се и оне ће се смањивати временом, пошто је то хронична болест. Очекујемо да у наредном периоду главобоље потпуно престану“, навео је др Вукашиновић.

Проширен сужењем захваћен венски синус

Др Вукашиновић објаснио је да је реч о минимално инвазивној процедури која се изводи кроз крвне судове, без отварања лобање.

„Ми смо проширили синус који је био сужен. Код пацијента је један синус био потпуно затворен, а други сужен до те мере да су притисци у мозгу, које смо мерили пре и после сужења, били веома различити“, рекао је др Вукашиновић.

Како је навео, након постављања стента притисци су изједначени, што омогућава лакши проток ликвора кроз венске синусе и смањење интракранијалног притиска.

Према његовим речима, овакви пацијенти, поред јаких главобоља, могу да имају и оштећење вида услед папилоедема, као и зујање у ушима.

„Успели смо да смањимо интракранијални притисак. Код овог пацијента папилоедем је већ био мањи непосредно након интервенције, што нам је индиректан показатељ да ће се и главобоље временом повући“, истакао је др Вукашиновић.

Већ постоје нови кандидати за интервенцију

Др Вукашиновић је навео да је реч о ретком обољењу, али да већ постоји неколико пацијената који би могли да буду кандидати за ову процедуру.

„У договору са колегама са Неуролошке клинике већ имамо четири до пет пацијената који би били кандидати за ову интервенцију, што ћемо и урадити у најкраћем периоду“, рекао је др Вукашиновић.

Он је додао да је за извођење оваквих процедура неопходан искусан и уигран тим, као и специјализовани венски стентови.

„Потребан је тим који се годинама обучава. Сви смо један уигран тим. Са друге стране, сада постоје стентови који су специјализовани баш за ову врсту патологије, што је олакшало и саму интервенцију и лечење пацијената“, навео је др Вукашиновић.

Говорећи о сарадњи са иностранством, истакао је да је током прве интервенције значајну подршку пружио колега из Холандије путем телемедицине, као и да је сарадња настављена и након тога.

Пацијенти код којих постоји сумња да би могли да буду кандидати за ову врсту лечења, како је навео др Вукашиновић, упућују се на Клинику за неурологију Универзитетског клиничког центра Србије, где се спроводи даља дијагностика и процена.

Најважнија мера заштите, истиче, јесте редован унос течности.

„То делује тривијално и банално, али је у ствари суштина. Деца пију тек када осете жеђ, а када се јави осећај жеђи већ је касно. Зато их треба научити да пију воду и онда када нису жедна“, наглашава др Вукомановић.

Родитељима саветује да најмлађој деци током целог дана нуде воду, уз редовне и лагане оброке.

Посебну пажњу, каже, треба обратити на децу која време проводе на базенима или на мору, јер боравак у води ствара варљив осећај расхлађености и потискује осећај жеђи.

„Управо тада треба повећати унос течности. За децу школског узраста, у оваквим условима, потребно је најмање два литра течности дневно, ако немају додатне физичке активности. Свака додатна активност захтева и додатни унос течности“, истиче др Вукомановић.

Упозорава и да су поједина деца склонија паду крвног притиска, нарочито ако у породици постоји наследна предиспозиција. Недовољан унос течности и појачано знојење током високих температура могу додатно да погоршају тегобе.

„Вртоглавица, малаксалост и недостатак енергије често су последица ниског крвног притиска, који није болест већ склоност, али га недостатак течности и велике врућине додатно погоршавају“, објашњава он.

Када је реч о исхрани, саветује да деца не прескачу доручак и да оброци буду лагани, уз што више свежег воћа.

„Избегавајте прерађену храну, виршле, грицкалице и сличне намирнице. Најбољи избор су свеже воће и лагани оброци“, каже др Вукомановић.

Посебно наглашава значај заштите од сунца, јер боравак у хладовини или у води не пружа потпуну заштиту од штетног ултраљубичастог зрачења.

„Људи често мисле да је хладовина довољна заштита, али није. Креме са високим заштитним фактором треба наносити пре уласка у воду, сачекати да их кожа упије, а након сваког купања и брисања пешкиром поново их нанети“, истиче он.

Родитељима саветује да обрате пажњу на симптоме који могу указивати да је дете претрпело последице врућине.

„Главобоља, малаксалост, губитак живости и повишена температура знаци су упозорења. Повишена температура може указивати на топлотни удар, али и на летње инфекције, попут гастроентеритиса праћених повраћањем и проливом, које додатно доводе до дехидратације“, упозорава др Вукомановић.

Када је реч о физичкој активности, препорука је да се она сведе на минимум током најтоплијег дела дана.

„Ако деца већ бораве напољу, најбоље је да то буде рано ујутру или касно увече, по могућству у природи и у хладу. Екстремне напоре сада треба избегавати. Професионални спортисти често немају избора, али деца имају и треба да смање интензитет активности. Ово је практично елементарна непогода“, наглашава он.

На крају, др Вукомановић издваја три најважније препоруке за родитеље и децу: „Будите у хладу, будите код куће кад год је то могуће, правилно климатизујте простор и уносите што више течности.“

Међутим, ново истраживање указује да мозак не реагује на тинитус на исти начин током читавог трајања болести.

Према налазима научника, како тинитус прелази у хроничну фазу, мозак постепено мења организацију својих можданих мрежа. Уместо појачане будности која је карактеристична за почетак болести, временом се успостављају другачији обрасци мождане активности. Истраживачи сматрају да би то могла да буде врста адаптације или компензације која оболелима омогућава да лакше функционишу упркос сталном присуству фантомског звука.

Истовремено, ова промена може да објасни и због чега је хронични тинитус толико отпоран на лечење. Иако се сматра да проблем почиње у слушном систему, резултати указују да дуготрајни тинитус временом захвата много шире мождане мреже.

„Разумевање динамичке интеракције између ових можданих мрежа током напредовања тинитуса од кључног је значаја за расветљавање његове патофизиологије“, навео је тим истраживача који је предводио неуролог Менг-Фанг Гонг из Прве придружене болнице Универзитета Сучоу у Кини.

Шта се дешава у мозгу оболелих

Тинитус се најчешће испољава као непрекидан звук који чује искључиво особа која болује од овог стања. То може бити високо зујање, брујање, кликтање или дубоко тутњање.

Постоји више различитих узрока тинитуса. Неки су јасно повезани са оштећењем слушног система, док се код других пацијената јавља иако имају потпуно очуван слух, па су механизми његовог настанка и даље недовољно разјашњени.

Без обзира на узрок, све више доказа указује да се последице тинитуса не задржавају само у слушном систему.

Да би боље разумели промене које настају у мозгу током дуготрајног тинитуса, истраживачи су одлучили да испитују искључиво особе које имају тинитус, али немају утврђен губитак слуха.

Разлог за такав избор био је једноставан – желели су да издвоје промене које су последица самог тинитуса. Да су у истраживање укључили и особе са оштећеним слухом, било би знатно теже утврдити да ли су уочене промене настале због фантомског звука или због самог губитка слуха.

У истраживању је учествовало укупно 45 испитаника. Петнаесторо је имало акутни тинитус који је трајао краће од шест месеци, још 15 хронични тинитус који је трајао дуже од шест месеци, док је преосталих 15 особа било без тинитуса и служило је као контролна група.

Свим учесницима постављена је неинвазивна капа за електроенцефалографију (ЕЕГ), којом је током десетоминутног мировања снимана активност мозга.

Истраживачи нису анализирали само интензитет активности појединих делова мозга. Много важније било је праћење начина на који се велике мождане мреже временом укључују и искључују, као и начина на који међусобно комуницирају.

Резултати су показали јасне разлике између две групе оболелих, што указује да се организација мождане активности мења како тинитус постаје хроничан.

Код особа које су имале тинитус краће од шест месеци уочена је значајно појачана активност такозване мреже значајности (salience network), система који омогућава мозгу да процени којим надражајима треба посветити пажњу.

Истовремено је била смањена активност централне извршне мреже, која има важну улогу у когнитивној контроли и хабитуацији – процесу током којег мозак постепено учи да занемари упорне позадинске надражаје.

Хронични тинитус доноси другачију организацију можданих мрежа

Код особа које су живеле са тинитусом дуже од шест месеци слика је била другачија.

Уместо да остане у стању појачане будности карактеристичном за рану фазу болести, мозак је временом успоставио другачији и стабилнији образац комуникације између можданих мрежа.

Истраживачи овај процес тумаче као пример неуропластичне адаптације – способности мозга да реорганизује сопствену активност као одговор на упорно присутан фантомски звук.

То, међутим, не значи да се сам тинитус код ових особа смањио или нестао.

Напротив, резултати указују да се мозак временом прилагођава новом стању, односно „новој нормалности“, што оболелима омогућава да боље функционишу упркос томе што је звук и даље присутан.

Ово откриће могло би да помогне у објашњавању због чега пацијенти са недавно насталим и дуготрајним тинитусом често имају различите симптоме и различито реагују на терапију.

Истраживачи зато сматрају да би убудуће приступ лечењу могао да буде прилагођен дужини трајања болести.

Ипак, аутори наглашавају да резултате треба тумачити опрезно.

Истраживање је обухватило релативно мали број испитаника, а научници нису пратили исте особе током развоја болести, већ су упоређивали различите пацијенте у различитим фазама тинитуса.

Због тога истичу да су неопходна будућа дугорочна истраживања у којима би се исти пацијенти пратили од самог почетка појаве тинитуса до развоја хроничне фазе, како би се са сигурношћу утврдило на који начин се мозак временом мења код сваког појединца.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису iScience.

Према његовим речима, најбоља заштита је превенција.

„Ми генерално лекари, највише волимо оно 'боље спречити него лечити'. Ако је могуће избегавати боравак напољу на отвореном, поготово у периоду од једанаест до седамнаест, деветнаест часова“, рекао је Перишић.

Међутим, како је истакао, многи грађани немају могућност да избегну излазак током најтоплијег дела дана, па је важно придржавати се основних мера заштите.

„Прво треба носити заштиту. Значи качкете, да се обучемо адекватно, памук, лан, широка одећа, носити са собом довољно течности“, навео је доктор.

Додао је да би особе које имају срчане или бубрежне болести, као и друге хроничне здравствене проблеме, требало да са собом носе оралне рехидрационе растворе, а као алтернатива могу послужити и спортски напици, јер садрже електролите.

Шта радити ако некоме позли на улици

Говорећи о првој помоћи, Перишић је нагласио да је најважније проценити стање особе.

„Уколико је особа без свести, наравно, одмах се позива Хитна помоћ. Ако је особа свесна, ако дише, довољно је само склонити је у хлад, расхладити и тек после неког времена проценити да ли има основа за позивање хитне помоћи или не“, објаснио је, и додао да прави топлотни удар представља хитно медицинско стање и да су такви пацијенти најчешће без свести.

Уколико неко осети малаксалост или друге тегобе током боравка на врућини, лекар упозорава да не треба настављати са активностима по сваку цену.

„Прва ствар, не радити оно што људи раде, само онако као, како кажу, 'push through it', само изгурај. Сачекати и склонити се негде у хлад, расхладити се, узети довољно течности“, поручио је Перишић.

Као најугроженије групе издвојио је особе које болују од повишеног крвног притиска, бубрежне болеснике, пацијенте са срчаном слабошћу или прележаним инфарктом, као и труднице и децу.

Др Перишић је посаветовао грађане да не мењају терапију без консултације са лекаром, јер то може довести до додатних здравствених проблема: „Апелујем на људе да се консултују само са лекарима у вези терапије“, рекао је Перишић и додао: „Да не узимају ништа на своју руку. Могу да направе мало више проблема него користи".

Ово лето још није прошло, а према подацима Института „Роберт Кох“, Немачка је до средине јула забележила најсмртоноснију сезону врућина од 2016. године – са близу 9.800 смртних случајева повезаних са топлотом. И међу њима је више жена него мушкараца.

Институт „Роберт Кох“ приписује већи број смртних случајева међу женама чињеници да жене чине већи удео у најстаријим старосним групама.

Да ли хормони чине топлотне таласе опаснијим за жене

Међутим, медији акценат стављају на хормонално тумачење – женска тела једноставно нису опремљена за врућину – мање се зноје, имају више телесне масти, а прогестерон подиже базалну температуру тела.

Научници који проучавају утицај топлоте на људски организам кажу да је то углавном нетачно.

„Све у свему, студије обично показују тек незнатно већу осетљивост на топлоту код жена у поређењу са мушкарцима. То заправо није нарочито снажан показатељ“, каже Александра Шнајдер са института Хелмхолц у Минхену.

Мале разлике постоје: жене имају нижу стопу знојења, мању површину коже у односу на величину тела и распоређеност масти која утиче на терморегулацију. Хормони такође играју улогу, али неравномерно током живота.

Најугорженије: Старије жене са срчним обољењима

Шнајдер указује на једну специфичну групу: жене у постменопаузи, када кардиоваскуларни ризик расте. Старије жене са постојећим срчаним обољењима су, према њеним речима, вероватно у највећем ризику од свих.

Али чак ни у тим случајевима она не сматра да је биологија главни узрок већег броја смртних случајева током топлотног таласа.

„Животни услови и друштвено окружење у којем жене живе вероватно представљају још већи ризик од самих разлика у хормонском статусу.“

А шта је са трудницама

Тоби Миндел, професор на Универзитету Брок у Канади, који проучава екстремна окружења за људски организам, каже да је тај утицај биологије „преувеличан“.

Фактори који највише одређују како се особа носи са топлотним таласом, према Минделу, јесу старост, величина тела, кондиција и уобичајена физичка активност, а не биолошки пол.

Знојење је један од примера. Иако се жене мање зноје, то их не чини рањивијим јер оне то надокнађују на други начин.

„Оне шаљу проток крви у кожу, односно покрећу вазодилатацију, много боље него мушкарци“, објашњава Миндел, што значи да се њихови крвни судови шире ефикасније, преносећи топлоту на површину одакле може да испари.

Трудноћа, за коју многи претпостављају да мора бити опасна, још је један пример. „Како жена напредује кроз трудноћу, њено тело заправо постаје боље у подношењу топлоте“, каже Миндел.

Он повлачи јасну границу између физиологије и околности: постоје добри разлози да труднице не обављају тежак физички рад на отвореном током екстремних врућина. Али њихова тела нису разлог за то.

Ако разлика није физиолошка, одакле онда потиче

Лори Парсонс, истраживач са колеџа Ројал Халовеј Универзитета у Лондону, проучава како се топлотни стрес креће кроз глобалну економију – у грађевинарству, фабрикама одеће, пољопривреди, транспорту и уличној продаји.

У свим овим областима, како наводи, жене проводе 30 до 50 одсто више свог радног времена изнад прага топлотног стреса него мушкарци. У грађевинарству, када се пореде мушкарци и жене који обављају исти посао, та цифра расте на око 50 одсто.

У земљама попут Индије, Бангладеша или Камбоџе, жене чине огроман део физичке радне снаге на грађевини. Оне обично раде најтеже, базичне послове: мешају малтер, носе тешке џакове цемента и преносе цигле на глави по најгорем сунцу.

Разлози су, према његовим речима, структурне природе. Жене често носе више одеће за исти посао. Мушкарци су сигурнији у себе када траже паузе. Тамо где је рад мушкараца видно напоран, он се препознаје као ризик од топлоте и награђује се одмором. Са друге стране, рад жена је уједначенији, мање очигледно исцрпљујући и за њега нема таквог олакшања.

Парсонс то пореди са разликом између авионске несреће и изложености азбесту: једно је изненадна, видљива катастрофа, а друго је спора, стална штетност коју је лако превидети.

„Топлотни стрес код мушкараца обично је тај уочљивији ризик, где имате релативно видљиве моменте физичког напора којима се може управљати“, каже он. „Топлотни стрес код жена је стално присутан, али много мање видљив, јер нема те исте очигледне врхунце током радног дана.“

А када се смена заврши, додаје он, мушкарци се одмарају, док жене кувају, чисте и брину о деци.

Врућина такође смањује зараду. Парсонс наводи да су радници под топлотним стресом око 30 одсто мање продуктивни у сектору производње одеће, што је, како каже, најлакше квантификовати.

На формалним пословима, радници то надокнађују дужим радним временом током најтоплијег дела дана, што подстиче оно што он назива „зачараним кругом“ погоршања здравља и пада продуктивности. Самозапослени немају такву заштиту. За њих топлотни стрес једноставно значи мањи приход, што се временом одражава на целу породицу.

За Парсонса је полазна претпоставка погрешна. „Топлотни стрес није атмосферско стање“, закључује он. „То је друштвено стање које се дешава у одређеним атмосферским околностима.“

Пораст броја случајева алергија, астме и поленске кијавице у индустријализованим западним земљама прати и запажање да су ова обољења знатно ређа код деце која одрастају на фармама.

„Девојчице и дечаци који одрастају на фармама и изложени су већој разноврсности микроорганизама много ређе имају ове проблеме“, рекао је епидемиолог Маркус Еге са Универзитетске болнице LMU и Института за превенцију астме и алергија „Хелмхолц Минхен" у Немачкој. Ова појава позната је као „ефекат фарме“.

Научници идентификовали бактерије повезане са „ефектом фарме“

Еге и његове колеге сада су идентификовали девет врста бактерија за које сматрају да посредују у овом заштитном ефекту код деце из руралних делова Европе.

„Оваква истраживања до сада су могла да покажу само мање или више убедљиве корелације“, рекао је Еге. „Али са нашом новом студијом можемо да изнесемо много убедљивије доказе, јер можемо да идентификујемо појединачне карике предложеног узрочно-последичног ланца: бактерије, релевантне микробне метаболите и људске рецепторе“, додао је.

Алергије, астма, поленска кијавица и атопијски екцем настају када имуни систем претерано реагује на иначе безопасне материје из окружења. Према хигијенској хипотези, одређени микроорганизми могу да „обуче“ имуни систем да развије уравнотеженији одговор и тако смањи ризик од ових обољења.

Истраживачи су као најзначајније издвојили врсте romboutsia timonensis и glutamicibacter arilaitensis.

„Идентификовали смо мали број бактерија које сада можемо да одредимо до нивоа врсте, као што су romboutsia timonensis и glutamicibacter arilaitensis“, рекла је биоинформатичарка Ђулија Пагани из „Хелмхолц Минхена".

„Ове грам-позитивне бактерије заједно посредују у две трећине укупног заштитног ефекта фарме када је реч о астми, као и у половини заштитног ефекта код поленске кијавице и атопијског екцема“, додала је.

Бактерије потичу из црева крава

Научници су анализирали узорке прашине са душека 1.018 школске деце из руралних подручја јужне Немачке, као и узорке ваздуха из штала на 47 фарми.

Девет идентификованих врста чинило је око шест одсто микроорганизама у прашини са душека, док је њихов удео у ваздуху из штала износио око 25 одсто.

Деца која су била изложена овим бактеријама, а нарочито она која су живела на фармама, имала су значајно мањи ризик од развоја астме у детињству.

Истраживачи наводе да ови микроорганизми потичу из црева крава, а затим преко стајњака доспевају у ваздух у шталама. Деца их удишу током боравка на фармама, а бактерије потом доспевају и у њихове домове, што потврђује њихово присуство у узорцима прашине са душека.

Према резултатима студије, бактерије производе метаболите који активирају рецептор познат као AhR, важан за имунолошку сигнализацију и регулацију активности гена.

Истраживачи истичу да је умерена активација овог рецептора корисна, док претерана може да има штетне последице. Када се активира у умереној мери, AhR покреће снажан противупални одговор који би могао да помогне у спречавању развоја астме и алергија.

Аутори наглашавају да ће бити потребна додатна истраживања како би се прецизно утврдили механизми деловања ових бактерија, јер опсервациона студија не може да докаже узрочно-последичну везу.

„У целини посматрано, ова анализа показује снажну и доследну повезаност између специфичних утицаја из животне средине и природне заштите од астме и алергија“, навели су аутори.

„Резултати, разложени до молекуларног нивоа, могу да унапреде разумевање механизама који штите од астме и алергија. То би у будућности могло да допринесе развоју ефикасних и добро подношљивих стратегија превенције најчешћих хроничних обољења у детињству.“

Истраживање је објављено у научном часопису NEJM Evidence.