„Сада могу да планирам неку веселију будућност, да путујем, да се дружим са људима, да радим неки посао“, каже Милан коме је трансплантиран бубрег.

„Нема препреке у тој одлуци. Код неког можда постоји страх од овога или онога. Моје лично искуство да је ово ништа у поређењу са тим шта њему дајем“, одлучан је Иван који је брату донирао бубрег.

А даје му, како обојица воле да кажу, нови живот, могућност да прави планове први пут без ограничења која иду уз дијализу и друге терапије.

У трансплантацију, која се ради у две операционе сале, био је укључен тим од 40 лекара и техничара. То што је реч о једнојајчаним близанцима, кажу, велика је предност због подударности ткива.

„Од старта није било проблема. Били су одлични кандидати, са изазовом како ће бити првих 48 сати због тога што су једнојајчани близанци. Оно што је било добро, интраоперативно операције су трајале по три сата. Први постоперативни дани су били очекивани. Ти параметри из дана у дан су бољи“, истиче анестезиолог доц. Др Млађан Голубовић.

„Јако поносан на та два наша пацијента, а онда и на читав тим, али и на то да смо ми тек ове године после много година вратили ливинг трансплантацију у КЦ Ниш која годинама уназад није рађена, а ми смо за пет месеци успели да урадимо две“, наглашава доц. Др Милан Лазаревић, директор УКЦ Ниш.

Оваква одлука међу близанцима уследила је пошто је мајка била одбијена из медицинских разлога. А без огромне подршке продице, Ивана и Милана, сем што су бринули само један за другог, вероватно уочи операције не бисмо затекли у опуштеној атмосфери.

„Супруга и син обоје брину. Видим да брину. Ја не, чини се да су преузели и мој страх. Ту смо данима и данима не можемо да се испричамо. Гледамо филмове, проводимо време заједно и осећам се испуњено“, каже Иван.

„Знам да и то много у животу утиче кад се гледа позитивно, да и то онда носи позитивне ствари“, закључује Милан.

Нова студија открила је да алкохол не делује само на неуроне, већ утиче и на имуне ћелије мозга познате као микроглија. Истраживачи су утврдили да изложеност алкохолу покреће процес у којем ове ћелије разграђују ванћелијски матрикс, структурну мрежу молекула која пружа потпору можданим ћелијама.

„Годинама су се ефекти алкохола на мозак углавном посматрали кроз призму неурона, и то с добрим разлогом: алкохол делује директно на рецепторе неурона“, каже неуронаучник Димитриос Давалос из клинике Кливленд, један од водећих аутора студије и додаје: „Праћењем микроглије у реалном времену успели смо да видимо да ове ћелије не реагују само на оштећења. Оне непосредно доприносе штетним променама које алкохол изазива у мозгу.“

Микроглија мења облик и активност већ сат времена после излагања алкохолу

Микроглија је саставни део имуног система мозга. Ове специјализоване ћелије непрекидно надгледају стање можданог ткива, откривају потенцијалне претње, уклањају мртве ћелије и оштећено ткиво и учествују у уклањању сувишних веза између неурона.

Да би испитали како алкохол утиче на активност микроглије, истраживачи су користили модел мишева изложених великим количинама алкохола. Модел је осмишљен тако да опонаша ефекте опијања и конзумирања великих количина алкохола у кратком периоду.

У експериментима су мишеви добијали етанол оралним путем, односно на уста, или су им даване поновљене дозе током узастопних дана. Истраживачи су затим пратили дејство алкохола на микроглију и неуроне код живих животиња, користећи двофотонску микроскопију и друге технике снимања.

Резултати су показали да су се облик и активност микроглије значајно променили већ приближно сат времена након давања алкохола, пре него што је наступио врхунац његовог седативног дејства.

Продужеци који се шире из тела ових ћелија постали су малобројнији и краћи, док се смањивала и површина коју су могле да надгледају. Промене су биле израженије након поновљеног излагања алкохолу.

Истраживачи су такође приметили да микроглија оштећује ванћелијски матрикс, мрежу структурних молекула која подржава мождане ћелије и помаже у одржавању стабилне комуникације између неурона.

Код мишева којима је даван алкохол, микроглија је почела да обухвата и разграђује делове ове мреже, чиме је нарушавала њену структуру и слабила потпору можданим ћелијама.

Према тумачењу истраживача, тај процес доводи до губитка синаптичких веза, што доприноси поремећајима у функционисању неурона, а могуће је да учествује и у настанку неких седативних ефеката алкохола.

Променом активности микроглије смањена су оштећења мозга

У посебном експерименту истраживачи су користили генетски модификоване мишеве код којих су онемогућили деловање протеина МиД88 у микроглији. Овај протеин има важну улогу у активирању имунских реакција.

Код животиња са утишаним геном за МиД88, излагање алкохолу довело је до знатно мањег оштећења неурона, мање изражених промена облика и активности микроглије и слабијег седативног дејства.

У одвојеним испитивањима, истраживачи су код ових генетски модификованих мишева помоћу ензима разградили ванћелијски матрикс. Када су животиње потом добиле алкохол, поново су се јавили губитак синаптичких веза, поремећаји моторичких способности и седативно дејство.

Према истраживачима, овај резултат указује на то да нарушавање ванћелијског матрикса није само последица дејства алкохола већ и један од кључних процеса који непосредно доприносе неким његовим штетним ефектима на мозак.

Иако су главни налази добијени у експериментима на мишевима, истраживачи су анализирали и мождано ткиво шест преминулих особа које су имале поремећај употребе алкохола. У поређењу са контролним узорцима, уочени су знаци нарушавања ванћелијског матрикса.

Овај налаз указује на могућност да се сличан облик оштећења мозга, подстакнут активношћу микроглије, јавља и код људи који прекомерно конзумирају алкохол. Ипак, резултати анализе малог броја људских узорака сами по себи не могу да потврде да се исти механизам одвија на исти начин код људи као код мишева.

МиД88 као могућа мета будућих терапија

Налази би могли да помогну научницима да пронађу нове начине за спречавање или ограничавање оштећења мозга повезаних са алкохолом. Протеин МиД88 представља једну од могућих мета за будућа истраживања, јер је његово онемогућавање код мишева било повезано са смањеним оштећењима.

Истраживачи сматрају да би овај механизам могао да буде важан и за разумевање дејства других супстанци, као и неких неуролошких обољења.

„Открили смо специфичан неуроимунски пут који алкохол активира, али је могуће да и друге супстанце могу да покрену исти механизам. Моја лабораторија истражује како можемо да делујемо на микроглију или заштитимо ванћелијски матрикс мозга како бисмо спречили или ограничили оштећења мозга изазвана употребом психоактивних супстанци, а можда и другим неуролошким обољењима", каже Давалос.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Immunity.

За Оливеру Јовановић, која је годинама ишла на дијализу, трансплантација бубрега значила је повратак свакодневици која је раније била ограничена болешћу и лечењем.

„Из дана у дан изненади ме нека обична, свакодневна ствар. Вратим филм и кажем: Боже, пре годину дана у ово време то нисам могла. Сада то обавим и наставим даље, па урадим још три ствари у исто време“, каже Јовановићева.

Посебно издваја прво право летовање без ранијих ограничења, планирања и неизвесности које је носила дијализа: „Спакујем лекове, узмем карту и уживам. То је једна врста слободе која без тог једног важног 'да' не би била могућа“.

За њу је сваки дан после трансплантације важан, баш као и тренутак када је стигао позив који јој је променио живот. Зато своје искуство користи да подстакне друге да се више информишу о донирању органа и разговарају са својим ближњима.

Једно „да“ може да спаси више живота

Према подацима изнетим у емисији, у Србији је ове године до тренутка разговора обављено 99 трансплантација ткива и органа, док их је претходне године било 102. Двадесет пет породица дало је сагласност за донирање органа преминулог члана, док је 17 породица одбило.

Управо су одлуке породица, наглашава др Саша Кнежевић, пресудне за могућност да се помогне пацијентима који чекају на трансплантацију: „То је тренутак када породица која је доживела трагедију одлучује да ли ће продужити или, нажалост, ускратити неке животе који су на листи чекања. Ми као лекари смо у тим тренуцима изгубили један живот и морамо да наставимо да се боримо за све ове људе који имају шансу“.

Како истиче, здравствени систем има капацитете за знатно већи број трансплантација, али без доступних органа лекари не могу да помогну свима којима је то потребно.

„Да је и ових 17 породица дало позитиван одговор, сигурно бисмо помогли, спасили и омогућили бољи и лепши живот за више од 50 пацијената, а многе бисмо вратили породицама и друштву“, наводи Кнежевић.

Према његовим речима, предрасуде и заблуде о донирању органа и даље представљају препреку, а једна од њих односи се на страх да ће тело преминуле особе бити нарушено.

„Крајње је време да разумемо и превазиђемо све наше предрасуде и схватимо да је то нешто сасвим нормално. И медицина, и религија, и сви други друштвени ставови морају да делују заједно да живот победи“, поручује Кнежевић. Он наглашава да се потреба за трансплантацијом може појавити у било којој породици.

„Више од 20 пута је већа шанса да вам затреба орган него да будете потенцијални донор. Увек наглашавам да само добро лечени пацијенти могу бити потенцијални донори“, каже Кнежевић.

Трансплантација је више од медицине

И после 15 година рада са пацијентима којима је потребна трансплантација, Кнежевић каже да га ова тема и даље дубоко погађа. „То је једна нова нада и излазак из таме, као да видимо нову светлост. Захваљујући доброчинству и одлуци породице која у тренутку сопствене трагедије види даље од ње, рађају се нови животи. То је заиста више од медицине“, истиче.

Управо зато је, сматра, важно да се о донирању органа говори и ван здравствених установа, да се грађани информишу, а породице о овој теми разговарају пре него што се нађу у ситуацији у којој морају да донесу тешку одлуку.

Јовановићева се слаже да разговор може да помогне људима да боље разумеју ову област и преиспитају сопствене ставове.

„Разговарајте са вама драгим особама да бисте се боље упознали са целом темом и изградили или променили своје ставове. Тако сутра можете да помогнете себи, неком свом блиском или неком непознатом“, поручује она.

Све мање деце на листи чекања за трансплантацију бубрега

Према подацима изнетим у емисији, на листи чекања за трансплантацију бубрега налазило се 396 пацијената. Посебно охрабрује напредак у лечењу деце којој је потребан нови орган.

Ове године обављено је осам трансплантација бубрега код деце, а на листи чекања за ову врсту трансплантације остала су два малолетна пацијента.

Јовановићева напомиње да део деце која су на дијализи још није испунио услове за трансплантацију или има придружене болести које утичу на могућност да добију нови орган.

Кнежевић оцењује да су резултати у овој области охрабрујући и да је велики број деце добио прилику за бољи живот: „Деца су ове године имала среће да им је одговарала типизација и да су добила органе. Пуно нам је срце. Преминули пацијенти наставили су своје животе у телима те деце и побољшали њихов квалитет живота“, каже, захваљујући породицама које су у тренутку велике трагедије смогле снаге да помогну другима.

Разговор који може да промени нечију судбину

Удружење „Заједно за нови живот“ наставља да пружа подршку пацијентима којима је потребна трансплантација, али и онима који су већ добили нови орган. Чланови удружења недавно су обележили и десет година од трансплантације јетре Младену, што је, како истиче Јовановићева, још један повод за наду.

Поводом Европске недеље донора и обележавања 20 година Савеза бубрежних пацијената, саговорници су поново указали на значај информисања јавности и подршке грађана програму трансплантације.

Према речима др Кнежевића, када породица изгуби најмилијег, њена одлука може да пружи прилику за живот људима који чекају на трансплантацију.

„Када доживите ту трагедију, у вашим рукама је одлука да ли ћете спасити нечији живот. Немојте оклевати, продужите га“, поручује Кнежевић. Јер иза сваког броја на листи чекања налази се човек, породица и живот који може да добије нову шансу.

Ово откриће било је неочекивано јер се активност те мреже обично смањује током акутног бола, као што је краткотрајни бол који настаје додиривањем вреле рингле или ударцем коленом о сто.

Нова студија, објављена 5. октобра у часопису British Journal of Anaesthesia, указује на то да нагла погоршања хроничног бола могу да укључују мождане процесе који превазилазе оне задужене за регистровање болних надражаја.

Како мозак реагује на хронични бол

Хронични бол у доњем делу леђа, који траје најмање три месеца, један је од водећих узрока инвалидитета у свету. Сматра се да, када се хронични бол први пут јави, мрежа можданих регија позната као „неуроматрикс бола“ постаје преосетљива, због чега бол може да потраје и након што болни надражај престане.

Иако научници знају да је хронични бол повезан са променама мождане активности, још увек не разумеју у потпуности шта се дешава када покрети изазову нагло појачавање већ присутног бола.

Да би то испитали, истраживачи су укључили 114 одраслих особа са хроничним болом у доњем делу леђа и помоћу функционалне магнетне резонанце испитивали њихову мождану активност. Ова метода мери промене у протоку крви, које служе као посредни показатељ активности мозга.

Након почетног снимања, истраживач је помогао сваком учеснику да подигне ногу све док се бол у леђима не појача. Нога је затим задржана у том положају 10 секунди, а потом спуштена.

Истраживачи су одмах након овог покрета који изазива бол поново снимали мозак учесника и упоредили резултате са претходним снимцима. У просеку, током теста пријављени интензитет бола повећао се за 23 одсто.

Као што се очекивало, током покрета ноге истраживачи су уочили појачан проток крви у можданим регијама задуженим за обраду бола и покрета. Међутим, открили су и повећану активност у кључним деловима подразумеване мождане мреже, која је обично активнија када особа размишља о себи, присећа се сопствених животних искустава или једноставно пушта мисли да слободно лутају.

Студије показују да акутни бол смањује активност подразумеване мождане мреже, вероватно зато што усмерава свест на нешто што се доживљава као спољашње у односу на сопствено биће.

„Када смо видели први круг анализе, запитали смо се: ’Да ли смо ово урадили како треба?‘“, рекао је за портал Лајв сајенс, коаутор студије Морган Ђанола, постдокторски истраживач на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу.

„Уопште нисмо очекивали да ће подразумевана мождана мрежа бити укључена“, изјавио је за Лајв сајенс коаутор студије Фадел Зејдан, неуронаучник са истог универзитета. „Очекивали смо да ће њена активност бити толико смањена да смо морали три пута да проверавамо резултате како бисмо били сигурни да су исправни.“

Истраживачи су учеснике изложили и болном топлотном надражају на листовима, што је уобичајена метода за проучавање мождане активности током акутног бола. За разлику од бола у леђима изазваног покретом, топлотни надражај био је повезан са смањеном активношћу у једном делу подразумеване мождане мреже, што указује на то да су у ова два случаја могли да делују различити механизми.

Када бол постане део унутрашњег доживљаја

Учесници који су пријавили интензивнији хронични бол у леђима имали су израженију повезаност између подразумеване мождане мреже и регија мозга које обрађују надражаје из леђа. Аутори студије закључили су да хронични бол може да се испреплете са начином на који људи доживљавају себе и сопствено тело.

„Из перспективе доживљаја себе као средишта сопственог искуства, овај налет бола готово је постао део онога што они јесу“, рекао је Зејдан.

Кетрин Мартучи, неуронаучница са Универзитета Дјук која није учествовала у истраживању, похвалила је експериментални приступ. Она је истакла да истраживачи обично избегавају покрете током снимања мозга јер они могу да наруше јасноћу снимка.

Ова студија је, како је Мартучи навела у имејлу за Лајв сајенс, успешно заобишла тај проблем снимањем мозга пре и после покрета који изазива бол.

Ипак, она је указала на то да уочена мождана активност може да одражава и бол који траје након подизања ноге или анксиозност изазвану тим покретом. Поред тога, студија није могла да утврди да ли уочене промене мождане активности доприносе настанку хроничног бола или се развијају као последица бола.

Упркос тим ограничењима, Зејдан и његове колеге сматрају да би резултати истраживања могли да помогну у развоју будућих терапија за хронични бол. Оне би могле да буду усмерене на начин на који људи доживљавају и разумеју сопствени бол, уместо да се баве искључиво самим болним сензацијама.

Зејдану је, иначе, током спровођења студије и самом почео да се јавља хронични бол у леђима. Он сматра да претходна искуства и сећања на живот са хроничним болом могу да утичу на мождане процесе до те мере да сам бол постане део осећаја сопственог идентитета.

Нови није нова варијанта коронавируса, већ назив који се у медијима користи за сој присутан већ око годину и по дана, рекао је вирусолог и микробиолог Миланко Шеклер у Јутарњем програму Радио-телевизије Србије.

„’Амерички ковид’ је новинарска патка, назвао бих, јер то је исти сој који је био интересантан и прошле године“, рекао је Шеклер, објашњавајући да је реч о једном од потомака омикрона.

Према његовим речима, нема разлога да се та варијанта назива америчком, а њена већа заступљеност ове сезоне не значи да се појавио нови вирус.

Говорећи о подацима из Велике Британије о повећању броја заражених и хоспитализованих, Шеклер је оценио да раст броја случајева не значи нужно да је вирус постао опаснији.

Објаснио је да се са почетком школске године, завршетком сезоне одмора и падом температуре људи више окупљају у затвореним просторима, што погодује ширењу респираторних инфекција.

„Много више времена проводимо у затвореним просторима, има нас више, и нормално је да ће доћи до појаве, и дошло је до појаве, повећаног броја респираторних инфекција“, навео је Шеклер.

Поред коронавируса, у овом периоду јављају се и риновируси, који најчешће изазивају симптоме у горњим деловима дисајних путева. Сезона грипа, према Шеклеровој процени у разговору, тек се очекује крајем новембра или почетком децембра, док се највећи број случајева обично бележи после Нове године.

Бол у грлу, кашаљ и малаксалост међу симптомима ковида

Бол у грлу, дуготрајан кашаљ и малаксалост спадају међу уобичајене симптоме ковида, рекао је Шеклер. Поводом описа снажног бола у грлу, који се пореди са осећајем да га секу жилети, навео је да је бол у грлу познат симптом, али да не може да потврди такав опис као посебну карактеристику актуелне варијанте.

На питање о ситуацији у Србији, Шеклер је рекао да нема податке о распрострањености ове варијанте и да није приметио информације о повећаном броју случајева.

Када је реч о разликовању вирусне инфекције од алергије, истакао је да људи који имају сезонске алергије често већ препознају њихове симптоме. Ипак, симптоми различитих респираторних инфекција могу да се преклапају, па се само на основу њих не може увек поуздано утврдити узрок тегоба.

Најугроженији старији и хронични болесници

Као групе које су изложеније ризику од тежих облика ковида, Шеклер је издвојио старије особе и људе са хроничним болестима.

Говорећи о имунитету, оценио је да је претходни контакт са вирусом утицао на то да се организам лакше носи са инфекцијом. Када је реч о вакцинама против ковида, изнео је сумњу у то колико су актуелне вакцине прилагођене променама вируса, али није навео конкретне податке о њиховој доступности или ефикасности.

Са друге стране, вакцинацију против сезонског грипа препоручио је старијима од 60 до 65 година и особама са хроничним болестима, уз оцену да вакцина може да ублажи ток болести.

Како се заштитити током сезоне респираторних инфекција

Шеклер је као мере предострожности навео вакцинацију против сезонског грипа за особе којима се она препоручује, избегавање великих гужви, посебно код оних који су под већим ризиком, као и бригу о општем здравственом стању.

Саветовао је и да се током болести уноси довољно течности и води рачуна о исхрани.

Са доласком хладнијих дана, када се више времена проводи у затвореном, очекује се већа активност респираторних вируса. Због тога је важно обратити пажњу на симптоме, а особе са хроничним болестима и старији треба да буду посебно опрезни.

„Када се информишемо, едукујемо и добијемо подршку, лакше пролазимо кроз тај пут и мање се плашимо, нарочито на почетку, када се сусрећемо са појмовима које не разумемо и не знамо шта нас чека“, истакла је Крстићева.

За индивидуалне консултације већ је пријављено око 150 заинтересованих. Разговори са лекарима трајаће од 15 до 20 минута, а потребно је унапред заказати термин преко сајта удружења „Шанса за родитељство“. Посетиоци ће моћи да учествују и у четири дискусије са стручњацима, постављају питања и добију одговоре на недоумице у вези са поступцима потпомогнуте оплодње.

Како објашњава Драгана Крстић, предност фестивала је и у томе што на једном месту окупља лекаре различитих специјалности. Парови тако могу да чују више мишљења, укључујући и мишљења стручњака из иностранства, до којих би иначе теже дошли.

Према подацима удружења, фестивал сваке године посети између 600 и 800 људи. За десет година рада остварено је око 150.000 комуникација са особама и паровима који траже информације и подршку у борби са неплодношћу.

Девет покушаја до трудноће

Колико су подршка и размена искустава важне сведочи и прича Милице Цигановић Кљајић, која је после девет покушаја вантелесне оплодње остварила жељу да постане мајка.

Проблем је откривен приликом рутинског прегледа, када јој је установљена циста на јајнику. После операције и додатних консултација, дијагностикована јој је ендометриоза, а лекари су јој препоручили биомедицински потпомогнуту оплодњу.

„У почетку је то био шок. Не знате са чим се суочавате нити шта ће се све дешавати. Ипак, имала сам среће што је проблем брзо откривен, јер неки парови годинама пролазе кроз различите прегледе док не добију одговор“, испричала је Милица.

Најтежи део процеса, каже, била је неизвесност. После сваког поступка уследило би чекање резултата, а чак ни потврда трудноће није значила крај бриге.

„Прво чекате да видите колико ће бити фоликула и јајних ћелија, а затим да ли ће доћи до трудноће. Чак и када се трудноћа оствари, настављате да стрепите и чекате да прођу наредне недеље. Психички је то изузетно тешко“, навела је Милица Цигановић Кљајић.

Зато је, истиче, подршка људи који су прошли кроз слично искуство од великог значаја, јер може да помогне паровима да се лакше носе са страхом и неизвесношћу.

Године и мушка неплодност

Према речима Драгане Крстић, старост жене један је од важних фактора који утичу на успех поступка вантелесне оплодње. Ипак, парови се често касно одлучују да потраже стручну помоћ. Према анкети коју је спровело удружење, некима је потребно између две и пет година да се информишу, одлуче коме ће се обратити и започну решавање проблема.

Крстићева сматра да би више пажње требало посветити информисању младих, посебно оних између 20 и 30 година, како би на време сазнали које анализе могу да им помогну да процене своје репродуктивно здравље и планирају будућност.

Истовремено, у удружењу примећују и све више позива мушкараца који имају проблем са неплодношћу, укључујући и млађе особе. Због тога је важно да се о мушком стерилитету више говори и да се проблем не посматра искључиво као питање женског репродуктивног здравља.

Током десет година рада, медицина је напредовала, а пацијентима су данас доступни нови поступци и више информација о процесу лечења. Ипак, успех вантелесне оплодње и даље зависи од бројних фактора, а неуспешан покушај често оставља питања на која није могуће одмах одговорити.

„Морамо да охрабримо људе да разумеју шта подразумева поступак вантелесне оплодње и да знају да он не мора да успе из првог покушаја“, поручила је Крстићева.

Осми Међународни фестивал потпомогнуте оплодње одржава се у хотелу Зира на Новом Београду, од 10 до 18 часова. Улаз је бесплатан, а намењен је свима који желе да сазнају више о лечењу неплодности и могућностима да постану родитељи.

Како је наведено у саопштењу Савеза слепих Србије, овај дан представља прилику да се укаже на изазове и препреке са којима се суочавају особе са оштећењем вида, али и на њихове могућности, знања, потенцијале и потребе.

Истиче се да су приступачност информација, образовања, јавних простора и дигиталних садржаја, као и доступност помагала и услуга подршке, важни предуслови за самосталност и равноправно учешће у друштву. Како је наведено у саопштењу, унапређивање ових области треба да се спроводи доследном применом постојећих прописа и принципа једнакости и недискриминације.

Брајево писмо и доступност информација

Како је наведено у саопштењу Савеза слепих Србије, ове године Савез и Библиотека „Др Милан Будимир“ обележавају два значајна јубилеја, потврђујући континуитет рада на побољшању положаја особа са оштећењем вида, доступности знања и очувању културног наслеђа.

Обележавање јубилеја прати покретање иницијатива усмерених на унапређење статуса Брајевог писма, укључујући залагање за његово законско препознавање и стицање статуса нематеријалног културног наслеђа.

Како се наводи у прогласу, овим иницијативама Савез се придружује глобалним напорима за промоцију Брајевог писма, описмењавање и обезбеђивање једнаког приступа информацијама, образовању и култури.

Савез слепих Србије у прогласу посебно указује на то да су трошкови живота слепих и слабовидих особа, као и других особа са инвалидитетом, често већи у односу на трошкове осталих грађана.

Како је наведено у саопштењу Савеза, додатне издатке представљају помагала, приступачни формати информација, превоз, подршка и друге потребе. Због тога се истиче значај редовног усклађивања новчаних компензаторних права са растом трошкова живота и стварним потребама корисника, уз поштовање важећих прописа.

Савез је позвао институције, организације, установе културе, образовне институције, послодавце и грађане да допринесу уклањању препрека, унапређивању приступачности и стварању услова за пуно и равноправно учешће особа са оштећењем вида у друштву.

У закључку прогласа наглашава се да се друштво једнаких могућности гради поштовањем права, доступним информацијама, солидарношћу и конкретним деловањем, уз поруку да је инклузија заједничка одговорност институција и свих грађана.

„Страх је оправдан само из разлога ширења дезинформација и страхова али није оправдан када погледамо податке о безбедности вакцине. Врло је важно да се вакцинација спроведе пре контакта са вирусом и са друге стране, да се то спроводе у генерацијама младим, када је имунитет најјачи и када најбоље одговора вакцинацији”, изјавила је др Ана Банко, председница медицинских вирусолога Србије.

Иако је имунизација препоручена за узраст од девет до деветнаест година, подаци са скупа скрећу пажњу на то да свака трећа мајка савете и даље тражи на друштвеним мрежама. Зато лекари поручују да се родитељи о свему информишу код изабраног педијатра.

„Већина њих нису против вакцинације, али имају дилеме које ми у директном разговору са њима решавамо. Да ли је вакцина безбедна – јесте, да ли може да изазове стерилитет, што је једна од најчешћих заблуда – не може апсолутно, она је у ствари борац против стерилитета, спречава болест”, рекао је др Горан Вукомановић из Универзитетске дечје клинике Београд.

Поред слабе вакцинације, додају, низак је одзив и на редовне гинеколошке прегледе и организоване скрининге.

„Кад се деси ситуација да се ради о узнапредовалој болести, па и када није, када је почетна форма болести жене се лупају о главу – зашто нисам раније дошла, зашто ми све друго било важније? Пет до шест, па негде и до десет пута би могла да буде мања инциденца уколико спроведемо пројекат вакцинације како треба”, изјавио је проф. др Александар Стефановић, директор Клинике за гинекологију и акушерство УКЦС-а у Вишеградској.

У последњих десет година број оболелих од малигних болести порастао је скоро за трећину. Због тога је формирана радна група за ХПВ имунизацију, јер струка поручује да једино вакцина и редовни прегледи заједно могу да искорене ту болест.

„Људи често нису свесни да вредности шећера од 5,6 или 5,7, које у лабораторијским налазима могу да изгледају као да су у границама нормале, према новијим критеријумима могу да укажу на предијабетес“, објаснила је Бјекић Мацут.

Како је навела, пацијенти неретко долазе на преглед због других здравствених проблема, а тек анализом лабораторијских резултата открива се да имају повишен шећер. Због тога је важно да се, када постоји сумња, ураде додатни тестови како би се утврдило да ли је реч о предијабетесу или дијабетесу.

Рано откривање може да спречи развој дијабетеса

Предијабетес је важно открити на време јер се код дела пацијената одговарајућим променама животних навика може спречити напредовање болести. Код неких је могуће и враћање вредности шећера у крви у нормалне границе, док се код оболелих од дијабетеса може постићи ремисија или добра контрола болести.

Др Бјекић Мацут објашњава да се, када постоји сумња на поремећај регулације глукозе, могу урадити додатни тестови, укључујући орални тест оптерећења глукозом. Током тог теста пацијент попије раствор са 75 грама глукозе, након чега се мери ниво шећера у крви.

„Такви пацијенти имају озбиљну шансу да се врате на почетно стање, поготово ако су гојазни и не придржавају се здравих животних навика. Важно је да им скренемо пажњу на ризике и спречимо развој болести или постигнемо ремисију, односно да дијабетес држимо под контролом“, рекла је Бјекић Мацут.

Према њеним речима, циљ лечења није само снижавање шећера у крви већ и спречавање компликација које се развијају током времена.

„Пацијенти често кажу да имају на пример вредност шећера у крви 9, али да се добро осећају. Међутим, ако се болест не лечи, могу да настану микро и макроваскуларне компликације. Пацијенти оболели од дијабетеса имају повећан ризик од инфаркта миокарда и можданог удара, због чега је неопходна сарадња ендокринолога са кардиолозима, неуролозима и другим специјалистима“, истакла је др Бјекић Мацут.

Гојазност и генетика повећавају ризик

Гојазност је један од важних фактора ризика за развој дијабетеса типа 2, нарочито код људи који имају породичну историју те болести. Према речима др Бјекић Мацут, наследна предиспозиција може да буде значајна чак и када се дијабетес код сродника појавио тек у старијем животном добу.

„Када питамо пацијенте да ли неко у породици има дијабетес, често кажу да га је отац добио под старе дане. Управо су и ти подаци важни, јер људи који имају породичну предиспозицију и добијају на телесној тежини припадају ризичној групи“, објаснила је гошћа Јутарњег програма.

Према њеним речима, инсулинска резистенција, односно смањена осетљивост организма на инсулин, може да претходи предијабетесу и дијабетесу типа 2. Може да се јави и код младих, мршавих жена, посебно када постоји генетска предиспозиција.

Због тога је важно да се код жена са инсулинском резистенцијом на време процени ризик од даљих метаболичких поремећаја, укључујући гестацијски дијабетес током трудноће и каснији развој дијабетеса типа 2.

Професорка наводи да је у Србији, према подацима које је изнела, око 1,7 милиона људи гојазно. Индекс телесне масе, који се израчунава дељењем телесне тежине у килограмима квадратом висине у метрима, један је од показатеља за процену ухрањености. Вредност изнад 30 указује на гојазност, док вредности од 25 до 30 указују на прекомерну телесну тежину.

„Гојазност више није само питање изгледа. То је хронична болест која носи бројне ризике и повезана је са кардиоваскуларним обољењима, можданим ударом и већом учесталошћу појединих врста карцинома“, нагласила је Бјекић Мацут.

Савремени лекови морају да се примењују под надзором лекара

У лечењу гојазности и поремећаја метаболизма доступне су и нове терапијске могућности, укључујући лекове из групе агониста рецептора за ГЛП-1. Реч је о лековима који опонашају дејство природног хормона укљученог у регулацију апетита и нивоа глукозе у крви.

Како објашњава докторка, природни инкретини се брзо разграђују у организму, док су савремени лекови направљени тако да њихово дејство траје знатно дуже. Они могу да утичу на осећај ситости, смање апетит и подстакну лучење инсулина у зависности од нивоа глукозе у крви.

Ипак, наглашава да избор терапије мора да буде прилагођен сваком пацијенту и да се лекови не смеју узимати на основу савета са интернета или без лекарског надзора.

„Непријатно сам изненађена када пацијенти дођу и кажу да су на интернету видели неки лек. Није свака терапија за свакога. Код избора лека морамо да узмемо у обзир здравствено стање пацијента, телесну тежину и друге факторе“, рекла је Бјекић Мацут.

Посебно је важно да пацијенти не купују лекове преко друштвених мрежа и непроверених канала, јер неправилна примена може да им нашкоди.

Нови оперативни програм до 2029. године

Републичка стручна комисија за превенцију и лечење дијабетеса, коју чини 16 ендокринолога из различитих делова Србије, радила је на припреми новог оперативног програма за контролу дијабетеса. Циљ је унапређење превенције, едукације и лечења у складу са савременим европским и међународним смерницама.

Један од важних помака је проширење доступности савремених технологија за праћење нивоа шећера у крви. Према речима др Бјекић Мацут, део пацијената са дијабетесом типа 1 добија бесплатно сензоре за континуирано праћење глукозе, као и приступ савременијим инсулинским пумпама.

„То је велики искорак. Да бисмо могли да прилагодимо терапију, морамо да знамо какве су вредности шећера код пацијента током дана. Раније су пацијенти долазили без довољно података о дневним вредностима гликемије, а сада нам сензори омогућавају много бољи увид у кретање шећера“, објаснила је Бјекић Мацут.

Истакла је да је за остваривање ових промена била важна сарадња Републичке стручне комисије, Министарства здравља, Републичког фонда за здравствено осигурање и удружења пацијената.

Оперативни програм предвиђа и проширење едукације, од вртића и школа до здравствених установа, као и мере усмерене на поједине категорије пацијената. Међу њима су и жене са дијабетесом типа 1 које планирају трудноћу, којима је, према речима докторке, предвиђена доступност сензора у периоду пре трудноће и након порођаја, у складу са програмом.

Правилна исхрана и физичка активност од најранијег узраста

Превенција дијабетеса и гојазности подразумева промену животних навика, а посебно су важни правилна исхрана и редовна физичка активност. Проф. др Бјекић Мацут указује на то да су начин живота, доступност брзе хране и све мање кретања променили свакодневицу деце и одраслих.

„Деца су се раније више играла напољу, играла фудбал на улици, док данас много више времена проводе уз мобилне телефоне и рачунаре. Зато морамо да подстичемо физичку активност и да радимо на томе да у школама буду доступни здрави оброци и ужине.“

Едукација мора да обухвати и родитеље, напомиње докторка, јер се навике у исхрани најчешће формирају у породици. Није неопходно потпуно избацити слаткише и угљене хидрате из исхране, већ је важно водити рачуна о количини и укупној равнотежи оброка.

Значајну улогу у томе имају нутриционисти, са којима лекари сарађују како би пацијентима помогли да прилагоде исхрану својим потребама. Бјекић Мацут подсећа да пацијенти могу да потраже стручну помоћ и у здравственим установама које се баве правилном исхраном.

„Многи мисле да све знају јер читају савете на друштвеним мрежама, али то није довољно. Треба отићи код лекара и добити проверене информације. Исхрана и физичка неактивност су две кључне ствари на којима морамо да радимо“, поручила је др Бјекић Мацут.

Говорећи о најновијим сазнањима представљеним на стручним конгресима, истакла је да се савремено лечење све више заснива на индивидуалном приступу.

„Терапија мора да буде персонализована. За сваког пацијента доносимо посебну одлуку, јер не може исти приступ да се примени код свих“, закључила је проф. др Јелица Бјекић Мацут.

Директор Института за онкологију и радиологију Србије др Милан Жегарац рекао је, гостујући у Дневнику РТС-а, да се у тој установи свакодневно лечи велики број онколошких пацијената, међу којима су и жене оболеле од карцинома дојке.

„Данас је планирано отприлике 12, 13 операција пацијенткиња са карциномом дојке. Само јуче смо имали 160 конзилијарних прегледа, а 375 пацијената је зрачено. То су велики бројеви и велики број пацијената се лечи овде“, наглашава др Жегарац.

Рано откривање болести омогућава излечење у 90 одсто случајева

Према његовим речима, последњих година приметан је напредак у свести грађана о значају превентивних прегледа, због чега се пацијенткиње све чешће јављају лекарима у ранијим стадијумима болести.

„Ми то већ видимо, свест је боља и пацијенти се раније јављају. Када се пацијент јави на време, рак дојке је у 90 одсто случајева излечив, посебно у почетним стадијумима. Малтене са дневном хирургијом ми решимо проблем“, истакао је директор Института.

Објашњава да је циљ скрининга и дијагностичких процедура да се болест открије у фази када је лечење једноставније и успешније.

Све је више и пацијенткиња које долазе на дијагностичке процедуре, биопсије и операције којима се откривају преканцерозна стања или карциноми у почетној фази.

„То су или преканцерозна стања или почетни карциноми, што је свакако поента свега, да се открије на време. Ти пацијенти са хирургијом заврше лечење“, нагласио је Жегарац.

Нове терапије о трошку државе од 1. октобра

Од почетка октобра у Србији су о трошку државе доступне нове иновативне терапије за одређене типове карцинома дојке, укључујући и метастатску фазу болести.

Доктор Жегарац истиче да су тиме значајно проширене могућности лечења пацијенткиња код којих је болест узнапредовала.

„Доступна је нова терапијска опција за метастатски карцином дојке“, рекао је Жегарац, додајући да су нове терапије доступне и за ситноћелијски и неситноћелијски карцином плућа, карцином јетре, жучних путева, мокраћне бешике и одређене групе карцинома јајника.

Говорећи о различитим типовима карцинома дојке, укључујући ХЕР2 позитивне и ХЕР2 ниско позитивне туморе, навео је да је велики број пацијенткиња обухваћен доступним терапијским опцијама.

Подсетио је да је и за пацијенткиње са троструко негативним карциномом дојке раније обезбеђена имунотерапија.

„Покривени смо са свим терапијским опцијама за карцином дојке, малтене за све пацијенте“, истакао је Жегарац.

Прва мамографија са 40 година, редован скрининг од 50. до 69. године

Директор Института наглашава да је, упркос напретку у лечењу, превенција и даље најважније средство у борби против рака дојке.

„Моја порука је увек једна реч, то је скрининг. Мамографија је била и остала главна метода у скрининг испитивању и у дијагностици карцинома дојке“, поручио је др Жегарац.

Објаснио је да би жене прву мамографију требало да ураде са 40 година, док је редован организовани скрининг намењен женама од 50 до 69 година.

„Са 40 година жена треба да уради прву мамографију. То није скрининг, то је иницијална мамографија. Ако је у реду, онда једно три године не треба“, навео је Жегарац.

Додао је да су важни и редовни ултразвучни и клинички прегледи дојки, који доприносе благовременом откривању промена.

Генетско тестирање доступно о трошку државе

У Институту за онкологију и радиологију Србије доступно је и генетско тестирање, које омогућава да се код одређених пацијенткиња утврди наследна предиспозиција за развој карцинома и одабере одговарајуће лечење.

Жегарац је објаснио да у тој установи ради генетско саветовалиште, а да се на основу посебног упитника одлучује које пацијенткиње треба упутити на тестирање.

„Код млађих жена код којих се постави дијагноза карцинома, све добијају БРЦА тестирање, јер је нама то јако битно из више разлога“, рекао је Жегарац.

Резултати генетског тестирања важни су за одлуку о обиму хируршке интервенције, али и за избор терапије.

Додао је да је пацијенткињама са утврђеним БРЦА мутацијама доступна и одговарајућа терапија о трошку Републичког фонда за здравствено осигурање.

Лечење у року од месец дана, операције и зрачења у више смена

Говорећи о листама чекања, Жегарац је навео да одређено чекање постоји, али да Институт настоји да пацијенти у предвиђеним роковима започну лечење.

„Мало чекања мора да буде. Нигде не може данас за сутра. Али, наравно, ми настојимо да у предвиђеном року, у оквиру месец дана, пацијенти добију зрачење, крену са терапијом или буду оперисани“, објаснио је директор Института.

Како би се смањило време чекања, запослени раде и пре и после подне, док се зрачна терапија спроводи практично у три смене.

Ипак, наглашава да брзина није једини критеријум успешног лечења, већ је неопходно да свака пацијенткиња прође све прописане дијагностичке и терапијске процедуре.

„Најбитније је да се пацијенти лече онако како треба, да се не испусти ништа, да се уради онако како је прописано, и онда можемо да очекујемо излечење“, закључио је др Милан Жегарац.

„Вируси који изазивају грип и обичну прехладу углавном су активнији током хладног времена, а током јесени и зиме брже круже и шире се“, каже Ники Рамскил, лекарка опште праксе и оснивачица клинике „ The female health doctor“.

„Грип изазивају вируси инфлуенце, док су за обичну прехладу најчешће одговорни риновируси. Зато вакцина против грипа може да смањи ризик од оболевања од грипа, али вас неће заштитити од прехладе“, додаје Рамскил.

Докторка додаје да су у ово доба године чести и ковид и норовирус.

„Наши носни ходници имају улогу да хватају вирусе и помогну њиховом уклањању. Међутим, хладан и сув ваздух карактеристичан за ово доба године може да исуши слузокожу носа, због чега постајемо изложенији инфекцијама. То значи да вируси наилазе на слабију заштитну баријеру“, објашњава Рамскил.

Више времена проводимо у затвореном простору

„У ово доба године обично мењамо рутину и начин на који обављамо свакодневне активности. На пример, уместо да проводимо време напољу, на свежем ваздуху, чешће боравимо у затвореном простору“, каже докторка.

„Чешће затварамо прозоре и врата, што смањује проветравање и повећава вероватноћу да се клице накупљају и шире међу људима у кући“, истиче она.

Људи се после летње паузе враћају на посао и у школу

Током јесени смо окружени већим бројем људи.

„Током лета многи од нас одлазе на одмор, проводе време далеко од других људи и више бораве напољу. Међутим, на јесен, када се вратимо на посао и у школу, поново смо окружени великим бројем људи, па се вируси много брже шире“, наводи Рамскил.

Већа је вероватноћа да се заразимо на местима на којима циркулише већи број људи, па је дезинфекција битна.

„Ако се возите метроом или радите у канцеларији отвореног типа, много је већа вероватноћа да ћете се нечим заразити, осим ако не дезинфикујете све површине све време, јер је ризик од уношења вируса у организам или њиховог удисања знатно већи“, навела је она.

Посебно су мала деца позната по томе што у школи лако покупе различите инфекције.

„У ово доба године у школама кружи много различитих узрочника инфекција које деца доносе кући“, каже докторка. „Њихов имуни систем се често раније није сусрео са већином тих вируса и других узрочника болести, па још учи како да се избори са њима.“

Претрпан распоред и стрес

„Јесен може да буде веома ужурбано доба године. Ако покушавате да постигнете превише, не спавате довољно и не храните се здраво, не обезбеђујете организму оно што му је потребно да би имуни систем функционисао што боље“, закључује Рамскил.

Савети за очување одбрамбеног система

Борба против сезонских болести захтева целовит приступ здрављу и повремену промену свакодневних навика у исхрани. Рамскилова истиче да јесен уме да буде веома напоран период, те да убрзан темпо живота брзо узима данак нашем телу.

Недостатак сна и једнолична исхрана онемогућавају организам да одржи имуни систем на оптималном нивоу током кризних месеци. Због тога стручњаци саветују пацијентима да се облаче адекватно и строго чувају телесну температуру када излазе на хладноћу.

Додатни фактор који слаби одбрамбене снаге организма јесте мањак сунчеве светлости услед краћих јесењих дана и облачног времена. Мањак сунца доводи до смањене производње витамина Д у телу, који представља један од кључних елемената за правилно функционисање имунитета. На ширење вируса утичу и специфичне климатске промене у Србији, које доносе топлија лета, али и изузетно непредвидиве зимске услове. Уз обавезно избегавање великих гужви и стресних ситуација, изузетно је важно пронаћи времена за свакодневну физичку активност.

Опште хигијенске мере увек остају прва и најважнија линија одбране у канцеларијама, болницама и образовним установама. Лекари препоручују редовно прање руку топлом водом и темељно чишћење радних столова, тастатура и мобилних телефона.

Изузетно је важно свакодневно удисати свеж ваздух током паузе, како не бисте стално боравили у загушљивом канцеларијском простору. Ове једноставне, али клинички доказане рутине могу значајно смањити шансу за преношење респираторних инфекција током целе зиме.

Доц. др Срђан Марковић из КБЦ „Звездара“ наглашава да једна од најважнијих ствари у исхрани није само избор намирница већ и количина хране коју уносимо.

„Оно што увек кажем, количински је битно да будемо обазриви, да поједемо оброк који може да стане у длан, никако у две пуне шаке. Та количина је суштинска, односно важно је шта и колико човек поједе“, истиче Марковић.

Саветује да оброци буду разноврсни и уравнотежени, уз избегавање преједања и касних вечерњих оброка. Пожељно је, каже, имати два до три оброка дневно, а посебно је важно не прескакати доручак, како би организам добио енергију за дневне активности.

Хладније време, додаје, подразумева мање кретања и више времена у затвореном простору, што може да повећа потребу за храном.

„Треба слушати свој организам. Ако је потаж на менију, апсолутно је добра ствар да се лакше свари остатак хране, па онда и месо које апсолутно не треба избегавати, извор протеина“, наводи др Марковић, наглашавајући значај разноврсне исхране.

Надут стомак није увек последица хране

Једна од најчешћих тегоба због којих се пацијенти обраћају гастроентеролозима јесте надутост. Међутим, како објашњава гост Јутарњег програма, она не мора нужно да буде последица одређене намирнице.

„У принципу, увек имамо пацијенте који имају те такозване функционалне гастроентеролошке тегобе. А то значи управо да та нека врста хране, потпомогнута неким стресним ситуацијама, доведе до неке дисфункције желуца, дебелог црева, па се ту накупе гасови“, објашњава гастроентеролог.

Наглашава да чак и намирнице које сматрамо здравим могу да изазову непријатности уколико се конзумирају у превеликим количинама.

„И та риба може да направи неку сметњу. Зато вам кажем, негде та количина је битна“, истиче Марковић.

Осим хране, значајан утицај има и стрес, који не мора увек да буде последица неког великог или непријатног догађаја.

„Не мора да буде стрес просто дефинисан са одређеном ситуацијом, али просто вишак посла, некада и мањак сна, може да буде стрес за организам“, објашњава гастроентеролог.

Када је надутост разлог за одлазак код лекара

Иако су пробавне тегобе често пролазне, др Марковић упозорава да је важно обратити пажњу на њихово трајање и пратеће симптоме.

„Дуже од пар недеља, било који симптом у гастроентерологији захтева посету лекару“, наглашава доктор.

Посебан опрез неопходан је уколико се јаве нежељени губитак телесне тежине, дуготрајна мучнина, повраћање или поремећаји пражњења црева.

Објашњава да је код млађих особа већа вероватноћа да су тегобе функционалне природе, односно повезане са стресом, исхраном и начином живота. Међутим, после 45. или 50. године потребно је више пажње посветити гастроентеролошким прегледима.

Пре него што се тегобе припишу храни или стресу, неопходно је искључити могућа запаљења танког и дебелог црева, гастритис и инфекцију бактеријом Helicobacter pylori.

Зашто се чир на желуцу чешће активира у јесен

Према речима доктора Марковића, поједине болести дигестивног тракта могу имати сезонски карактер, а међу њима је и улкусна болест, односно чир на желуцу и дванаестопалачном цреву.

„По књигама, оно што смо на факултету учили, чир на желуцу јесте учесталији, и тегобе везане за улкусну болест, односно чир на желуцу и дванаестопалачном цреву, чешће се јављају у пролеће и у јесен“, наводи Марковић.

Као једно од могућих објашњења истиче промену животног ритма након летњих одмора, повратак обавезама и убрзанији темпо живота.

У таквим околностима може доћи до појачаног лучења желудачне киселине, али и хормона стреса, попут адреналина и кортизола, што може погоршати тегобе код особа које већ имају улкусну болест.

„Када неко има чир желуца, дванаестопалачног црева, што кажу: 'Једном чираш, увек чираш.' Значи, увек постоји могућност да се тај чир активира управо у овом периоду“, истиче доктор.

Упозорава и на могуће компликације, међу којима је крварење из дигестивног тракта, које се може испољити појавом црне столице.

Превентивни прегледи – важне су године, али и породична историја болести

Када је реч о превентивним прегледима, Марковић наглашава да не постоји исто правило за све пацијенте. Поред година старости, важну улогу има и породична анамнеза.

Посебну пажњу треба да обрате особе у чијим породицама је било оболелих од карцинома дебелог црева или желуца, али и оних код којих су се чешће јављали чир и гастритис.

Наводи да се након 45. године препоручује праћење ради раног откривања карцинома дебелог црева, укључујући тестирање столице на скривено, односно окултно крварење.

С друге стране, гастроскопија се, како каже, не препоручује рутински особама које немају никакве тегобе.

„За гастроскопију, ако немамо никакве тегобе, и не саветује се да се превентивно ради, само у случају тегоба, или у случају да неко има породично оптерећење на чир желуца, на карцином желуца“, наводи доктор.

Код особа са породичном историјом карцинома желуца, преглед може бити потребан и раније, у зависности од година у којима је болест дијагностикована члану породице.

Сезона слава и зимнице – шта треба избегавати

Са јесени почиње и сезона слава, када су на трпезама чешће маснија, зачињенија и обилнија јела, али и зимница.

Марковић истиче да је и у овом периоду најважније водити рачуна о навикама, количини хране и сопственом здравственом стању.

„Ако знамо да имамо чир на желуцу, зимница није добра опција. Ако имамо висок притисак, засољена зимница такође негде није опција“, објашњава доктор.

То, међутим, не значи да сви треба да избегавају киселе или традиционалне јесење намирнице. Важно је, каже, препознати шта организму прија и прилагодити исхрану сопственим потребама.

„Некада имамо потребу за киселим купусом, па зашто да не пробамо? Кад ви организму дате оно што му недостаје, луче се ендорфини, хормони среће“, наводи Марковић.

Закључује да здрава исхрана не подразумева нужно строга одрицања, већ умереност, разноврсност и ослушкивање сопственог организма.

„Угодити себи, али оно што бих увек рекао: умерено, балансирано, лежерно, комфорно. И мислим да је то право решење“, поручује доц. др Срђан Марковић.

Све већа отпорност на антибиотике

Инфекције бактеријом шигела могу да погоде било кога, али се у појединим заједницама геј, бисексуалних и других мушкараца који имају сексуалне односе са мушкарцима ова инфекција сматра ендемском. Више сојева који се преносе у тим заједницама постало је отпорно на неколико антибиотика, а поједини се сврставају међу изузетно резистентне бактерије.

Недавна анализа америчких Центара за контролу и превенцију болести (CDC), која је обухватила готово 17.000 изолата бактерије шигела, показала је пораст удела сојева са екстензивном резистенцијом на лекове (XDR) у периоду од 2011. до 2023. године.

Док 2011. године међу анализираним узорцима није било изолата отпорних на пет уобичајено коришћених антибиотика, до 2023. њихов удео достигао је 8,5 одсто.

Велика већина ових резистентних сојева откривена је код одраслих мушкараца, од којих многи претходних месеци нису путовали у иностранство.

Молекуларни биолог Шангсин Јанг са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу (UCLA) наводи да здравствени радници сада бележе приближно један случај шигелозе изазване екстензивно резистентним сојем месечно. Поређења ради, током целе 2022. године забележен је само један такав случај.

„Готово је као експлозија овог патогена у заједници“, рекао је Јанг за CIDRAP News.

Сексуални контакт све значајнији пут преноса

Сексуални пренос шигелозе први пут је забележен 1974. године, али је тада представљао мањински део случајева. Новији докази указују на то да сексуални контакт данас представља важан пут преношења инфекције.

Ипак, тешко је поуздано утврдити колики је његов удео. Пацијенти и лекари можда не знају да се шигела може преносити сексуалним путем, а подаци о сексуалној историји пацијената често се не бележе.

Према подацима CDC-а, више од трећине пацијената са екстензивно резистентном шигелозом било је хоспитализовано. Међу пацијентима чији је ХИВ статус био познат, готово половина живела је са ХИВ-ом.

„Заједно, ово представља веома забрињавајући образац појаве сојева шигеле са екстензивном резистенцијом на лекове међу рањивим групама становништва“, рекла је епидемиолошкиња Нима Логан из CDC-а за CIDRAP News.

Она је додала да проблем није ограничен на Сједињене Америчке Државе, већ представља део ширег глобалног обрасца.

Сличан тренд забележен и у Великој Британији

Сличан пораст забележен је и у Уједињеном Краљевству. Кејт Бејкер, генетичарка са Универзитета у Кембриџу и водећа ауторка недавне студије објављене у часопису The Lancet Infectious Diseases, упозорила је на све већи ризик од сексуално преносиве шигелозе.

„Многи мушкарци који имају сексуалне односе са мушкарцима нису свесни озбиљног и растућег ризика који носи сексуално преносива шигела. Ова болест је од инфекције која се релативно лако лечила уобичајеним лековима током последњих десетак година дошла до тачке када је готово неизлечива“, навела је Бејкер у саопштењу објављеном у јулу.

У марту је британска Агенција за здравствену безбедност (UKHSA) упозорила да се већина случајева шигелозе повлачи без лечења, али да тежи случајеви захтевају терапију, при чему „доступне могућности постају све ограниченије“.

Током 2025. године, тестирања UKHSA показала су да је 86 одсто узорака shigella sonnei и 94 одсто узорака shigella flexneri било отпорно на антибиотике. Реч је о два најчешћа соја која се сексуалним контактом преносе међу геј, бисексуалним и другим мушкарцима који имају сексуалне односе са мушкарцима у Енглеској.

У ранијим истраживањима Бејкерове и њених сарадника утврђено је да је до трећине пацијената са сексуално преносивом шигелозом било хоспитализовано, у просеку четири до пет дана.

„Ово није само један облик сексуално преносиве дијареје“, истакла је Бејкер.

„Појављује се више преклапајућих варијанти, које све брзо постају отпорне на лекове које користимо за њихово лечење. Веома је вероватно да је, ако сте се шигелом заразили сексуалним путем, потребно другачије лечење него код особе која се заразила током путовања", додала је.

Зашто бактерије постају отпорне?

Тачан разлог за овај тренд још није познат. Међутим, студија Бејкерове из текуће, 2026. године указује на могућу улогу такозване пратеће резистенције (bystander resistance).

До ње може доћи када се антибиотик примењује због једног узрочника, али није одговарајући лек или доза за другог присутног узрочника. Таква изложеност може допринети развоју отпорности на антибиотике.

Осврћући се на недавну студију, Алисија Калво-Виљамањан, истраживачица са Института за молекуларну медицину „Гулбенкијан" у Лисабону, указала је на занимљиву повезаност.

„Када су националне смернице за лечење у Уједињеном Краљевству престале да препоручују азитромицин за лечење гонореје, успорила је појава резистенције шигеле на азитромицин“, навела је она.

То не значи да је једна појава директно изазвала другу, али указује на могућност да лечење других сексуално преносивих инфекција представља фактор ризика за појаву шигелозе отпорне на лекове. Шигелоза се притом не тестира увек рутински као сексуално преносива инфекција.

Како смањити ризик од инфекције?

Одељење за јавно здравље Калифорније наводи да је најбољи начин да се спречи сексуални пренос шигеле избегавање сексуалних односа са особом која је имала дијареју током претходне две недеље.

Препоручује се и коришћење заштитних баријера током оралног и аналног секса, као и одржавање хигијене пре и после сексуалног односа, преноси Science Alert.

Особе које сумњају да су заражене шигелом треба да се тестирају и, уколико је потребно, потраже одговарајуће лечење.

Данијел Ричардсон, консултант за сексуално здравље у болницама Универзитета Сасекс, у јулу је упозорио да здравствени радници морају да обрате више пажње на могућност сексуалног преноса.

„Лекари би требало да питају пацијенте са дизентеријом о могућности сексуалног преноса и да им у складу с тим дају савете“, рекао је Ричардсон.

Додао је да здравствени радници морају да знају да сексуално преносива шигела показује већу отпорност на антимикробне лекове од других облика болести, као и да ће пацијентима можда бити потребно тестирање на друге сексуално преносиве инфекције.

„Верујем да је то из разлога што смо углавном радили само ствари које смо желели и којих смо били жељни, а пре свега времена проведеног заједно у здравом окружењу. И мене се породица ужелела здравог, да функционишемо као права породица. Ја мислим да је тих 10 година прошло јер смо се трудили да то време буде испуњено нашим заједничким временом”, прича Младен.

„Он је већ тада дан после операције имао другачију боју, није више био жут, браон, од тог тренутка генерално смо схватили да ће је то добра ствар, да ће бити добро и да ћемо ми сви поред њега бити добро”, додаје Младенова супруга Тамара Тодић.

Њихова ћерка Нина сада има дванаест година, а родитељи је прате на скоро свим плесним такмичењима у земљи и иностранству.

„Када иду са мном, то баш буде велика подршка, мама ми намешта фризуру, шминкамо се, гледају ме, навијају и буде још веће путовање када идем са њима. Небитно је шта радимо, битно је да смо заједно”, рекла је Нина Тодић.

Иако је имао среће да орган добије на време, још се сећа тренутка када је први пут позван, али није добио орган, јер није био компатибилан или је други пацијент био угроженији.

„Једна агонија, не само за пацијента већ за целу породицу, јер не знам да ли ћу дочекати позив, да ли ће ми бити спашен живот или не и колико ћу дуго живети”, каже Младен.

Као и многи други који су преживели захваљујући трансплатацији, Младен и Тамара живе са захвалношћу и свешћу да је нечија породица у најтежем тренутку, када је изгубила вољену особу, одлучила да спасе неколико живота.

„После 10 година не прође дан да се не сетимо Младеновог донора и његове породице, јер да они нису дали пристанак, наша породица данас не би била на окупу”, захвална је Тамара.

Годину дана након трансплантације јетре, Младен Тодић са својим саборцима основао је удружење „Заједно за нови живот” кроз које покушава да грађанима приближи важност донорства.

„Ја нисам имао ни кога да питам, нити коме да се обратим. Сада смо израсли у велико удружење да смо многима помогли, да смо пружили подршку да тај период лакше прођу тај период чекања, него што сам ја сам са својом породицу”, изјавио је Младен.

У време Младенове операције на листи чекања било је више од 2.000 пацијената, сада је тај број скоро двоструко мањи.

Клиника за дерматологију УКЦС и Институт за ментално здравље из Београда, повезани су са свим домовима здравља и општим болницама на територији Браничевског округа. „Практично, сви пацијенти који дођу у ове домове здравља имаће унапред заказан преглед код одговарајућег специјалисте за одређену индикацију коју је поставио његов изабрани лекар", објаснила је Сташевић Карличић.

Додала је да је план да се са овом праксом креће и у округе око Браничевског, и у целој земљи. Прва фаза је долазак пацијента у дом здравља, а следећа фаза је преглед од куће. Наглашава да је безбедност података из оваквих комуникација у оквирима закона и да че квалитет прегледа бити гарантован.

Грађанима Браничевског округа  је могуће да остваре телемедицински преглед са специјалистом психијатрије и дерматологије телемедицински на два начина. Одласком у здравствену установу у којој је обезбеђена посебна амбуланта у оквиру дома здравља (Мало Црниће, Велико Градиште, Жагубица, Кучево, Жабари, Голубац и Петровац на Млави) или путем портала еЗдравље (веб или мобилна апликација).

Да би се грађани регистровали на еЗдравље апликацију и приступили овим могућностима, морају бити еГрађани тј. регистровани на Порталу еУправе.

Од 25. септембра до 5. октобра, бесплатни ултразвучни прегледи дојки били су доступни женама у седам градова широм Србије, у одабраним АМАН и ДИС објектима. Акција је реализована у Добановцима, Смедереву, Вршцу, Ветернику, Крагујевцу, Крушевцу и Нишу, а прегледи су одржани у периоду од 12 до 18 часова.

Циљ кампање био је да женама приближи важност превентивних прегледа и подсети их да брига о сопственом здрављу не треба да буде на дну листе приоритета.

Порука је једноставна: Стави себе прву на списак. Прегледај се. Не чекај да се појави проблем. Не одлажи преглед због обавеза. Не говори себи да ћеш „следећи пут“. Превентивни преглед је мали корак који може да направи велику разлику.

У АМАН групи верујемо да брига о заједници значи много више од свакодневне куповине. Као део заједнице у којој живимо и радимо, желимо да подржимо жене и подсетимо их да је брига о себи једнако важна као брига о другима.

Ова тема нам је посебно важна и зато што жене чине значајан део наше организације – 78 одсто запослених у АМАН Групи чине жене. Због тога желимо да порука о важности превенције и бриге о сопственом здрављу буде део наше свакодневне комуникације, како према нашим запосленима, тако и према женама које су део заједнице у којој послујемо.

Кампања „Жена за жену“ још једном је послала једноставну, али важну поруку: застани, одвоји време за себе и прегледај се. Јер жена која брине о свима не треба да заборави да брине и о себи.

Жена за жену. Стави себе прву на списак. Прегледај се.

АМАН и ДИС – добар комшија и када је најважније.

Поводом овог догађаја, стручњаци у Србији наглашавају да родитељи немају разлога за бригу. Павле Зелић из Агенције за лекове и медицинска средства Србије истакао је да спорне серије никада нису биле у промету у нашој земљи.

„Тренутно је у питању дански произвођач вакцине и евиденција случајева у Србији није показала било какав разлог за забринутост“, објаснио је Зелић. Додао је и да свака серија увезене вакцине пролази ригорозне контроле у националној лабораторији.

Када је реч о пријављеним проблемима, важно је разликовати квалитет самог цепива од људске грешке при администрацији. Зелић наводи да је у Бугарској евидентирано да је у два случаја из 2024. године деци грешком дата десет пута већа доза од прописане. Оваква погрешна примена снажно утиче на појаву нежељених реакција и пребацује одговорност на здравствене раднике који вакцину примењују.

Очекиване реакције и значај БСЖ вакцине

Упала костију, стручно позната као остеитис, представља очекивану нежељену реакцију на БСЖ вакцину, али њена неуобичајена учесталост захтева опрез. Како је навео Зелић, уобичајена пракса бележи овакву реакцију код око 67 случајева на милион пацијената.

Осим ових ретких појава, индивидуалне и пролазне реакције попут црвенила или благо повишене температуре су честе и сасвим нормалне. Оне заправо представљају знак здравог имунолошког одговора организма на примењено цепиво.

Сама БСЖ вакцина има изузетно дугу и успешну историју у превенцији тешких облика туберкулозе код најмлађих. Њена примена је почела још 1921. године у Француској, што значи да се успешно користи већ пуних 105 година.

Иако живимо у модерном добу, туберкулоза и даље није у потпуности искорењена, те би последице по новорођенчад без вакцинације могле бити катастрофалне. Због тога редовна имунизација остаје најважнији алат у очувању јавног здравља.

Изоловани случај куге без опасности од епидемије

Поред питања о вакцинама, пажњу јавности недавно су привукли извештаји о појави куге у једном институту у Иркутску у Русији. Према доступним подацима, почетком октобра забележен је случај инфекције у лабораторијским условима. Овакве вести често изазивају страх, подсећајући на разорне пандемије из прошлих векова које су односиле милионе живота. Ипак, ситуација на терену је под строгим надзором и не указује на опасност од ширења болести.

Коментаришући овај догађај, Зелић је оценио да нема места сензационализму нити паници међу грађанима.

„Светска здравствена организација прати целу ову ситуацију и за сада нема никаквих индикација да се та болест проширила“, рекао је он. Ради се о изолованом и стављеном под контролу инциденту који је адекватно ограничен унутар саме институције. Нема посебних мера опреза које би општа популација тренутно требало да предузима.

Данашња медицина поседује ефикасна средства за борбу против болести које су некада сматране неизлечивим. Куга се данас успешно лечи антибиотицима и сведена је на ретке ендемске случајеве у само неколико држава света.

Слично као и код имунизације, кључно је да јавност прати проверене научне информације и верује званичним здравственим институцијама. Правилном применом јавноздравствених мера, чак и најопасније заразне болести могу бити контролисане и на крају искорењене.

„Тренд је генерално у свету повећања потражње за психијатријском помоћи. Ми смо постали доступнији. Врата су нам отворена. Верујем да се стигма смањује, да људи више немају онај страх да дођу код психијатра и потраже помоћ“, рекла је гошћа Дневника.

Како је навела, на ментално здравље утичу и свакодневни изазови са којима се људи суочавају.

„Свакодневни изазови хроничног стреса, изложености, преоптерећености, умора, премора, усамљености, изолације, социјалних питања су нешто што свакако утиче на ментално здравље свакога од нас“, истакла је докторка.

Депресија најчешћи разлог за тражење помоћи

Пацијенти се, према њеним речима, најчешће јављају због симптома депресије, и то у свим старосним групама.

„Пацијенти се најчешће жале кад долазе код нас по помоћ на симптоме депресије и то је практично у свим старосним групама нају­честалији проблем због кога потраже помоћ“, рекла је др Милосављевић Марковић.

Поред депресије, пацијенти се обраћају за помоћ и због анксиозних поремећаја, различитих напада панике, опсесивно-компулзивног поремећаја, као и проблема са спавањем и последица изложености хроничном стресу.

Посебну пажњу, како је истакла, захтевају деца и млади. Истраживања која су рађена на територији Београда показују да свако пето дете узраста од осам до 19 година има бар један ментални поремећај.

„То су најчешће поремећаји расположења, односно депресија у највећем проценту, потом анксиозни поремећаји“, навела је докторка. Указала је и на податак који посебно забрињава стручњаке: „Оно што нас посебно треба да забрине, то је висока учесталост суицидних идеја и покушаја у том узрасту“.

У Институту пацијенти могу да буду збринути истог дана

За долазак у Институт за ментално здравље потребан је упут који се добија од лекара опште праксе, односно педијатра у дому здравља.

У диспанзерима за одрасле и децу прегледи се не заказују, већ се пацијенти, како је објаснила докторка, збрињавају истог дана када се јаве.

Институт је посебно усмерен и на ментално здравље деце и младих. У оквиру установе ради клиника која се бави њиховим проблемима, као и Центар за ментално здравље младих – ЦЕЗАМ.

У диспанзеру Клинике за одрасле постоји и више специјализованих кабинета.

„То су, на пример, кабинет за АДХД поремећај који је сада у експанзији, затим за перинаталну репродуктивну психијатрију, кабинет за клиничке студије, за судску психијатрију, за психотерапију који такође имамо једини у Београду и у Србији“, навела је др Милосављевић Марковић.

Према њеним речима, поједини делови Института посебно су посвећени областима у којима је препозната највећа потреба за помоћи.

„Да се дружимо, да радимо и да се волимо“

Говорећи о превенцији и очувању менталног здравља, др Милосављевић Марковић указала је на значај физичке активности, сна и социјалних контаката.

„Превенција је управо, лепо сте рекли, да очувамо оно што имамо, да водимо рачуна о својој физичкој активности, да идемо уредно на спавање, спавамо тих седам до девет сати којих је потребно“, рекла је.

Важним сматра и одржавање контакта са другим људима, посебно имајући у виду да је усамљеност један од ризика за настанак депресије.

„Да водимо рачуна о социјалним контактима, усамљеност је, већ сам поменула, један од ризика за настанак депресије, да се дружимо, да радимо и да се волимо“, поручила је докторка.

Када је време да потражимо помоћ?

Лоше расположење, туга или љутња део су свакодневног живота и не морају сами по себи да значе да је потребна стручна помоћ. Међутим, важно је обратити пажњу на то колико дуго тегобе трају и да ли ометају свакодневно функционисање.

„Сви имамо ми дане када смо нерасположени и када смо љути и када смо тужни. То све буде и прође. Али уколико то потраје дуже од две недеље, ако те тегобе нас спутавају да нормално живимо, да радимо, да се сналазимо у својим свакодневним активностима, онда је време да се обратимо стручњацима“, истакла је др Маја Милосављевић Марковић.

Примљена је у болницу крајем прошлог месеца са акутном респираторном инсуфицијенцијом, где је стављена на респиратор пре него што је изгубила битку са болешћу. Према извештајима локалних медија, била је изложена опасном микроорганизму након што је случајно разбила епрувету са узорком током рутинског рада у лабораторији.

Упозорења и међународна забринутост

Независни регионални медиј известио је да је у иркутској болници преминула и друга особа са симптомима озбиљног респираторног оштећења, што је изазвало хитну реакцију Светске здравствене организације (СЗО). Генерални директор агенције, Тедрос Адханом Гебрејесус, потврдио је да организација пажљиво прати извештаје о другом запосленом са необјашњивом упалом плућа и тражи додатне информације. 

Нагласио је да је правовремена и транспарентна размена података од суштинског значаја за разјашњавање опречних извештаја и омогућавање тачне процене здравствених ризика. 

Упркос уверавањима Москве да код око двеста надзираних контаката нису откривени опасни патогени, званичне изјаве делују изузетно недоследно. Општинске власти у оближњем граду Бајкалску објавиле су упозорење грађанима да избегавају путовања у Шелехов, али је та порука убрзо уклоњена са званичних канала. 

Природно жариште и историјат смртоносне инфекције

Иркутска област се налази у региону где је куга ендемска, што значи да бактерија живи природно међу локалним популацијама глодара. Преминула научница радила је управо са бактеријом Јерсинија пестис (Yersinia pestis), злогласним узрочником Црне смрти која је у 14. веку избрисала трећину европске популације.

Археолошка истраживања су недавно открила да су се најстарији познати случајеви куге код људи догодили управо у Сибиру пре око пет хиљада година. Последњи потврђени случај заразе овом бактеријом код људи на територији Русије пре овог инцидента забележен је пре тачно 10 година.

Сваке године у свету се, према проценама, региструје између 1.000 и 3.000 случајева свих облика куге, мада тај број варира.

Већина случајева односи се на бубонску кугу, која се преноси уједом заражене буве, а највећи број оболелих региструје се на Мадагаскару и у Демократској Републици Конго. Инфекције се, међутим, бележе и у земљама као што су Русија, Индија, Кина и Сједињене Америчке Државе.

Који су симптоми

Плућна куга се брзо развија. Симптоми се обично јављају између једног и три дана након инфекције, а понекад и у року од 24 сата.

Болест често почиње симптомима сличним тешком облику грипа – изненадном високом температуром, језом, главобољом, слабошћу и боловима у телу. Мучнина и повраћање су такође чести.

У року од отприлике једног дана инфекција захвата плућа. Код пацијената се јављају кашаљ, бол у грудима и отежано дисање, а могу да искашљавају воденаст или крвав секрет.

Упала плућа се брзо погоршава и може да доведе до респираторне инсуфицијенције и шока.

Како се преноси

Плућна куга је једини облик куге који може да се преноси са човека на човека. Преноси се када особа удахне капљице које заражени пацијент избацује кашљањем, најчешће приликом блиског контакта лицем у лице.

Људи могу да се заразе и од инфицираних животиња или, у лабораторијским условима, удисањем бактерија које се налазе у ваздуху.

Плућна куга може да се развије и код особе која је већ заражена кугом након уједа буве. Ако се таква инфекција не лечи, бактерије могу да доспеју до плућа. Тада и сам пацијент постаје заразан.

Како се лечи

Плућна куга може успешно да се лечи уобичајеним антибиотицима, али је брзина реаговања од пресудног значаја. Лечење мора да почне што је пре могуће, идеално у року од 24 сата од појаве симптома, јер болест може да доведе до смртног исхода за свега неколико дана.

Лекари обично користе антибиотике као што су стрептомицин, гентамицин, доксициклин или ципрофлоксацин, а терапија траје од око десет дана до две недеље. Пацијенти се држе у изолацији како би се спречило ширење инфекције, а многима су потребни кисеоник, инфузија или помоћ при дисању.

Доктор Малик Гибани, клинички ванредни професор бактеријске вакцинологије на Империјал колеџу у Лондону, рекао је да се особама које су биле у блиском контакту са оболелим обично превентивно даје антибиотска терапија.

„Уколико у лабораторији дође до излагања потенцијално опасном патогену, уобичајена процедура подразумева процену ризика како би се утврдило ко је могао да буде изложен и каква је била природа тог контакта. Особе за које се процени да су изложене ризику потом могу да буду под надзором, а када је то потребно, могу им бити понуђени тестирање, карантин или постекспозициона профилакса антибиотицима.“

Не постоји широко доступна вакцина, па су за сузбијање епидемија од кључног значаја брзо реаговање и правовремено предузимање мера.

Антибиотици не делују на вирусе који изазивају прехладу, док већина лекова који се могу купити без рецепта углавном само ублажава симптоме и често даје ограничене резултате.

Последњих година објављено је више истраживања која указују на ефикасност испирања носа сланим, односно физиолошким раствором у борби против прехладе, како код одраслих тако и код деце.

Према резултатима тих истраживања, испирање носа не само да може да скрати трајање болести већ и да смањи преношење вируса на друге људе, као и потребу за антибиотицима. Поједини налази указују и на могућност смањења ризика од хоспитализације.

Реч је о једноставној и јефтиној методи за коју није потребан лекарски рецепт. Лекари је примењују и код алергија, хроничне запушености носа, сливања секрета низ задњи зид ждрела и учесталих инфекција синуса.

Пракса стара хиљадама година

Испирање носа подразумева испирање носне шупљине сланим раствором. За то се могу користити различита средства – од бочица са распршивачем или наставком за испирање до традиционалног нети лонца, посуде која обликом подсећа на мали чајник.

Пракса испирања носа потиче из ајурведске традиције, система традиционалне индијске медицине чији корени сежу више од 5.000 година у прошлост.

Употреба нети лонца може се пратити најмање до 15. века. У Сједињеним Америчким Државама ова метода привукла је већу пажњу јавности 2012. године, након што је доктор Мехмет Оз демонстрирао њену употребу у емисији Опре Винфри.

Међутим, сличне методе нису биле непознате ни у другим деловима света. Древни грчки и римски лекари имали су сопствена средства за испирање носа, а о таквим поступцима писали су и медицински часописи пре више од једног века. Медицински часопис Лансет је, на пример, о испирању носа писао још 1902. године.

Како делује слани раствор

Постоји неколико механизама који би могли да објасне корист од испирања носа. Најједноставнији је механичко испирање носних пролаза.

На тај начин уклањају се слуз и наслаге, али и честице вируса, алергени и различите материје из окружења које могу да надражују слузокожу.

Други механизам повезан је са особинама сланог раствора и његовом pH вредношћу. Таква средина може да буде мање погодна за вирусе и да отежа њихово размножавање.

Испирање носа може да помогне и природном одбрамбеном механизму организма. Површину носних пролаза прекривају микроскопске структуре налик длачицама, познате као цилије.

Оне се крећу координисано и функционишу попут својеврсних покретних степеница – помажу у избацивању вируса, слузи и других страних честица из дисајних путева. Слани раствор помаже да тај механизам остане функционалан.

Симптоми краћи за око два дана

Једно од најобимнијих истраживања о овој методи обухватило је више од 11.000 људи, а резултати су објављени 2024. године у медицинском часопису Лансет.

Истраживање је показало да је код људи који су почели да испирају нос сланим раствором при појави првих симптома и то радили до шест пута дневно, период током којег су имали симптоме болести био краћи за приближно два дана.

Резултати мањих истраживања били су још израженији – у неким студијама забележено је скраћење трајања болести и до четири дана.

Истраживања указују и на могућност смањења ширења инфекције. У једној студији спроведеној међу хоспитализованим пацијентима, након што је ковид 19 потврђен брисом носа, пацијенти су испирали нос сланим раствором на свака четири сата током 16 сати.

Код њих је забележено смањење количине вируса за 8,9 одсто, док је у контролној групи вирусно оптерећење током истог периода наставило да расте.

Није корисно само код прехладе

Потенцијалне користи испирања носа нису ограничене на акутне вирусне инфекције.

Метаанализа 10 рандомизованих контролисаних испитивања показала је да редовна примена ове методе код људи са алергијским ринитисом, познатим и као поленска грозница, може значајно да смањи потребу за лековима против алергије.

Према резултатима те анализе, употреба лекова против алергије могла је да буде смањена за чак 62 одсто.

Испирање носа користи се и код хроничне запушености, сливања секрета низ задњи зид ждрела и учесталих инфекција синуса.

Мање непотребних антибиотика

Једна од потенцијално најзначајнијих користи ове једноставне методе могла би да буде смањење непотребне употребе антибиотика.

Познато је да антибиотици не скраћују трајање вирусних инфекција дисајних путева нити ублажавају њихову тежину. Упркос томе, и даље се често прописују пацијентима са симптомима респираторних инфекција.

Поједина истраживања показала су да су пацијенти задовољнији посетом лекару када из ординације изађу са рецептом за антибиотик, што може да буде један од разлога њиховог прекомерног прописивања.

Процењује се да се сваке године изда око 10 милиона непотребних рецепата за антибиотике због вирусних инфекција дисајних путева.

У једној студији, која је обухватила више од 49.000 прегледа пацијената због респираторних инфекција, антибиотици су непотребно прописани у 42,4 одсто случајева.

Један од разлога због којих се неки пацијенти са вирусним инфекцијама горњих дисајних путева у почетку осећају боље након узимања антибиотика могло би да буде њихово противупално дејство, које није повезано са деловањем на сам вирус.

Такав ефекат, међутим, могу да имају и противупални лекови попут ибупрофена или напроксена, који се могу користити уз испирање носа сланим раствором, када за њихову употребу не постоје медицинске контраиндикације.

Како се испира нос

За испирање носа није неопходна посебна или скупа опрема. У апотекама се могу наћи готови раствори у посудама са наставком за испирање, као и различите бочице намењене за ту сврху.

Раствор се може припремити и од приближно пола кашичице нејодиране соли и једне шоље воде.

Посебно је, међутим, важно обратити пажњу на безбедност воде која се користи за испирање носа. Требало би користити дестиловану воду или воду која је претходно прокувана најмање пет минута, а затим охлађена. На тај начин смањује се ризик од уношења потенцијално опасних микроорганизама у носне пролазе.

Раствору се може додати и прстохват соде бикарбоне како би се ублажило евентуално пецкање.

Већа концентрација соли не значи и већу ефикасност. Ипак, поједина истраживања указују на то да природна морска вода, због минерала као што су магнезијум, калијум и калцијум, може да има додатне користи.

Готови раствори на бази морске воде такође су доступни у апотекама и могу представљати алтернативу класичном физиолошком раствору.

Испирање носа може се применити и након потенцијалног излагања заразној болести, док истраживања показују да се најбољи резултати постижу ако се започне већ при првим знацима инфекције.

Поступак се током трајања болести може понављати више пута дневно. У истраживањима су испирања обављана и до шест пута дневно, док се као основна учесталост наводи испирање ујутру и увече.

Као допунска мера може се користити и гргљање слане воде.

Досадашња истраживања тако указују да ова вековима стара и једноставна пракса може да има место и у савременом лечењу симптома респираторних инфекција – пре свега као начин да се ублаже тегобе и потенцијално скрати њихово трајање, али и да се смањи непотребна употреба антибиотика.