Ендокринолог, професор Небојша Лалић, објашњава да су овакви скупови од изузетног значаја јер омогућавају лекарима и пацијентима да се брзо упознају са иновацијама. Према његовим речима, због велике количине нових материјала и резултата, одлучено је да се конгреси, који су се раније одржавали на сваке две године, сада организују сваке године.

Кључ за успешну борбу против ове болести лежи у умрежавању свих актера. Професор Лалић истиче концепт, првобитно развијен у Америци, који повезује лекаре, истраживаче, медицинске сестре и оболеле.

Циљ је да се права експлозија нових сазнања у дијабетологији што брже пренесе са нивоа истраживача до медицинских сестара и пацијената, како би се најмодерније терапије и технологије хитно примениле у пракси.

Превенција, тихи симптоми и скривени ризик

Иако данас постоје нове технологије и терапије, превенција остаје најтежи део медицинског ангажмана јер захтева темељну промену начина живота. Лалић објашњава да живот у транзицији намеће нередовну и неквалитетну исхрану.

Људи често раде по два или три посла дневно и налазе се у безизлазним ситуацијама, због чега им је неопходна системска помоћ домова здравља, саветовалишта, нутрициониста и удружења пацијената.

Препознавање болести додатно отежава њена природа. Класични симптоми попут појачане жеђи, учесталог мокрења и губитка телесне тежине често изостану, а највећи проблем је чињеница да дијабетес не боли. Уместо да се чека појава симптома, препоручује се попуњавање упитника за утврђивање скора ризика, након чега се, на основу резултата, пацијенти упућују на даља циљана испитивања.

Статистички подаци за нашу земљу указују на хитност решавања овог проблема. Процењује се да у Србији са дијабетесом живи до 800.000 људи.

Од тог броја, сматра се да чак 36 одсто оболелих уопште не зна да има ову хроничну болест, што правовремено тестирање и рано деловање поставља као апсолутни приоритет јавног здравља.

Лазар Беговић из Бора живи са дијабетесом шест година, а трчањем се активно бави последње четири.

„Пре шест година сам добио дијабетес, али активно сам почео да се бавим трчањем пре четири године. Открио сам потпуно случајно – просто, почео сам нагло да губим килограме, апетит ми је скочио и осећао сам неку дрхтавицу“, каже Беговић.

За Петра Перуновића из Београда учешће на трци представља начин да брине о свом здрављу.

„Овде трчим зато што желим да будем здрав и да ми шећер буде нижи“, поручује Перуновић.

Тркаче су бодрили бројни суграђани, док су студенти Медицинског факултета заинтересованима мерили ниво шећера у крви и крвни притисак. Тако је манифестација била и прилика да се грађани информишу о свом здрављу и значају превентивних прегледа.

„Доста људи који су знали да имају повишен шећер у крви дошло је да га измери, али има и оних који су можда данас сазнали да имају повишен ниво шећера“, каже Василиос Хајманис, студент Медицинског факултета и волонтер.

Подршку учесницима пружили су и најмлађи. Теодора Томић, ученица из Обреновца, одлучила је да их подржи возећи ролере.

Организатори истичу да здраве навике треба да постану део образовног система, како би деца од најранијег узраста усвајала навике које доприносе очувању здравља.

„Мислимо да је јако важно да се час физичке активности врати у школе. Они се одржавају, али је смањен број часова. Не треба само на физичком да се прича о томе, већ и на часовима биологије или одељењским заједницама. Наставници и разредне старешине морају да говоре како о физичкој активности, тако и о исхрани. То мора да почне од основних школа, чак и од предшколских установа, да деца одмалена стекну навику да буду активна“, истиче Бојана Марковић, председница Удружења „Плави круг“.

Према доступним подацима, у Србији око 800.000 људи живи са дијабетесом. Са гојазношћу, која је један од главних фактора ризика за развој дијабетеса типа два, суочава се више од 300.000 деце и младих.

„Ове године сам имала прво право летовање, без ограничења. Нисам морала да размишљам да ли ћу успети и моћи нешто да урадим. Понела сам лекове, купила карту и уживала. То је једна врста слободе која без тог важног 'да' и некога ко је тамо негде, а увек са мном, не би била могућа“, каже Оливера Јовановић из Удружења „Заједно за нови живот“.

Одлука породице може да спаси више живота

Колико је танка линија између живота и смрти, најбоље знају лекари Ургентног центра Универзитетског клиничког центра Србије. У тренуцима када породица изгуби ближњег, одлука о даривању органа може да пружи шансу за живот онима који чекају трансплантацију.

Лекари истичу да су за развој трансплантационог програма неопходни јединство, хуманост и разумевање, као и подршка грађана.

„То је тренутак у којем породица, суочена са трагедијом, одлучује да ли ће продужити животе људи који су на листи чекања. Ми смо као лекари у тим тренуцима изгубили један живот, али морамо да наставимо да се боримо за све оне који имају шансу. Потребни су нам јединство, слога, хуманост и емпатија свих грађана. Њихова одлука је пресудна. Имамо све потребне капацитете да обавимо много више трансплантација“, истичу у Ургентном центру УКЦС.

На трансплантацију бубрега чека око 400 људи

Од око 1.100 грађана који у Србији чекају на трансплантацију органа, приближно 400 чека на нови бубрег.

Сања Бојић, председница Савеза организација бубрежних инвалида, и сама је прошла кроз искуство болести и трансплантације. Бубрежни је болесник од 17. године, а до сада је имала две трансплантације.

„Добила сам ту шансу и мислим да свако од нас треба да има прилику да се пробуди и да не буде на дијализи“, поручује Бојићева.

Национална координаторка за трансплантацију др Александра Плећаш Ђурић наводи да је сагласност породица за даривање органа између 50 и 60 одсто. Иако је то и даље испод потреба пацијената на листама чекања, позитиван тренд започет прошле године се наставља.

Од почетка године 26 породица рекло је „да“ даривању органа. Захваљујући њиховој одлуци и хуманости, спасено је и продужено 105 живота.

Током живота, истичу стручњаци, веће су шансе да ће нам затребати трансплантација него да ћемо бити потенцијални донори. Зато је важно говорити о значају даривања органа и подизати свест о томе да једна одлука може да пружи нову шансу за живот.

Ипак, важно је направити разлику између нутритивне вредности ове намирнице и здравствених обећања која се понекад везују за колаген. Супа од пилећих ногица може бити вредан део разноврсне исхране, али није лек за болести зглобова, нити је доказано да сама по себи уклања боре или обнавља хрскавицу.

Који колаген садрже пилеће ногице?

Колаген је структурни протеин који организму даје потпору и чврстину. Налази се у кожи, костима, хрскавици, тетивама, лигаментима и другим везивним ткивима.

Истраживања показују да су пилеће ногице значајан извор колагена, а да је колаген типа I главна идентификована врста колагена у њиховој кожи.

У истраживању објављеном у часопису LWT – Food Science and Technology, истраживачи су изоловали колаген из коже пилећих ногица и анализирали његове особине. Сва три испитивана облика изолованог колагена припадала су типу I.

Колаген типа I најзаступљенији је колаген у људском организму. Посебно је важан за структуру коже, костију, тетива и лигамената.

Важно је, међутим, нагласити да се на основу ових истраживања не може тврдити да свака порција супе садржи одређену количину колагена типа I, нити да супа представља извор колагена типа II у количини која би имала доказано терапијско дејство на зглобове.

Шта се дешава са колагеном током кувања?

Колаген је протеин који се дуготрајним загревањем у присуству воде мења и прелази у желатин. То је разлог због којег супа од пилећих ногица, после хлађења у фрижидеру, може да постане густа и желатинаста.

Желатин је, дакле, производ делимичне термичке промене колагена. Он садржи аминокиселине карактеристичне за колаген, нарочито глицин, пролин и хидроксипролин.

Количина желатина која ће се издвојити зависи од количине и свежине пилећих ногица, односа количине меса и воде, времена кувања, температуре на којој се припремају, количине везивног ткива у употребљеним ногицама.

Научни радови који су испитивали издвајање колагена из пилећих ногица потврђују њихов потенцијал као добре сировине за добијање желатина и колагена.

Зашто је супа од пилећих ногица добра?

Њена основна нутритивна вредност потиче од протеина и желатина који се ослобађају из везивног ткива током кувања.

Постоји неколико разлога због којих ово јело може бити користан део уравнотежене исхране.

1. Обезбеђује аминокиселине потребне организму: Колаген садржи аминокиселине попут глицина, пролина и хидроксипролина. Оне учествују у изградњи различитих протеина и ткива. Када се унесу храном, протеини се током варења разлажу на аминокиселине и мање пептиде. Организам их затим користи у складу са својим потребама.

Зато није исправно тврдити да се колаген из супе директно уграђује у кожу или зглобове. Његове аминокиселине пролазе кроз процес варења и метаболизма.

2. Представља извор желатина: Желатин настаје загревањем колагена и одговоран је за карактеристичну густину охлађене супе.

Може да допринесе уносу протеина, али треба имати у виду да колаген није комплетан протеин: не садржи све есенцијалне аминокиселине у одговарајућим количинама. Због тога не треба да буде једини извор протеина у исхрани.

3. Може да буде део исхране усмерене на очување здравља коже и везивног ткива

За природно стварање колагена организму су потребни аминокиселине, витамин Ц и други микронутријенти. Зато је корисно комбиновати супу са поврћем, нарочито оним које садржи витамин Ц, као што су паприка, броколи и купус.

Ипак, нема довољно квалитетних доказа да конзумирање супе од пилећих ногица само по себи смањује боре, затеже кожу или зауставља старење.

4. Представља традиционалан, хранљив и свестран оброк: Супа може да обезбеди течност, одређену количину протеина и хранљиве материје из додатог поврћа. Њен стварни нутритивни састав зависи од рецепта и количине употребљених састојака.

Не треба је, међутим, представљати као изузетно богат извор калцијума или минерала само зато што се дуго кувају животињски делови. Истраживања о бујонима показују да количине минерала могу бити прилично мале и променљиве.

Како се правилно прави супа од пилећих ногица?

За добру супу најважнији су квалитетне ногице, темељно чишћење и довољно дуго кување на умереној температури.

Састојци

За породични оброк потребно је:

1 кг пилећих ногица;
2–2,5 литра воде;
2 шаргарепе;
1 главица црног лука;
1 корен першуна;
парче целера;
1–2 чена белог лука, по жељи;
неколико зрна бибера;
со по укусу;
першунов лист.

Припрема корак по корак

Чишћење ногица

Пилеће ногице треба куповати од провереног произвођача, чувати у одговарајућим условима и припремати док су свеже или правилно одмрзнуте.

Уклонити остатке перја и оштећене делове. Ако нису већ обрађене, одстранити врхове канџи. Након тога проверити да ли су чисте и спремне за кување.

Не препоручује се прање сирове живине под млазом воде, јер се тако микроорганизми могу распршити по судопери и радним површинама.

Прво кување

Ногице ставити у већу шерпу, прелити водом и загревати до кључања. По потреби уклонити пену која се појави на површини.

Додавање поврћа

Додати шаргарепу, црни лук, целер, корен першуна и бибер. Со додавати умерено, нарочито ако се супа припрема за особе којима је препоручен смањен унос натријума.

Дуже кување

Супу кувати на тихој ватри приближно 2,5–3 сата, односно док ногице не омекшају и док се из везивног ткива не издвоји довољно желатина. Ово време је практична препорука за кућну припрему, а не научно утврђен оптимум за максималну екстракцију колагена.

Процеђивање

Када је супа готова, процедити је. Меснате и меке делове ногица могуће је одвојити од костију и додати у супу, уз пажљиво уклањање ситних костију и хрскавичних делова. По жељи додати ситно сецкан першун.

Хлађење и чување

Ако је супа добро припремљена, после хлађења у фрижидеру може да се стегне и добије структуру желатина. То је очекивана особина супе богате желатином.

Ради безбедности хране, супу треба поделити у мање, плитке посуде и ставити у фрижидер најкасније два сата после припреме. Кувани остаци се у фрижидеру на температури до 4 °C обично чувају 3–4 дана. При поновном загревању треба да достигну 74 °C.

Зашто је супа од пилећих ногица јефтинија од колагенских суплемената?

Једна од највећих предности овог јела јесте његова економичност. Пилеће ногице су често међу приступачнијим деловима пилета. За припрему веће количине супе није потребно много састојака, а добија се оброк који може да се конзумира током више дана, уз правилно чување.

С друге стране, колагенски суплементи се продају као посебно обрађени производи, најчешће у облику праха, капсула или течности. Неки садрже хидролизовани колаген, односно колагенске пептиде који су ензимским или другим поступцима разложени на мање молекуле.

Управо се у томе налази важна разлика:

Домаћа супа: садржи желатин и протеине који се ослобађају током кувања, али њихова количина није стандардизована.

Колагенски суплементи: имају декларисану количину колагена или колагенских пептида по порцији, мада квалитет и састав зависе од производа.

Цена: домаћа супа је обично приступачнија као оброк, док суплементи представљају додатни трошак за издвојени и обрађени производ.

Важно је нагласити да се не може прецизно упоредити једна чинија домаће супе са дозом суплемента без лабораторијског мерења количине колагена у супи.

Такође, хидролизовани колаген и желатин нису потпуно исти производи. Разликују се по степену разградње и молекуларној структури.

Према Харвардској школи јавног здравља, докази о делотворности колагенских суплемената и даље имају ограничења. Део истраживања показује могуће користи за кожу и зглобове, али су многа истраживања недовољна, а значајан део финансира индустрија суплемената.

Закључак је да супа од пилећих ногица може бити економичан начин да се у исхрану укључе желатин и аминокиселине из колагена, али није научно доказано да једна порција супе има исто дејство као одређена доза хидролизованог колагена.

Коме се препоручује супа од пилећих ногица?

Супа од пилећих ногица може бити део разноврсне исхране одраслих особа које желе да уносе протеине из различитих извора и користе традиционалне, приступачне намирнице. Може бити добар избор особама које желе да обогате исхрану протеинима.

Супа садржи протеине и желатин, али због непотпуног аминокиселинског састава колагена треба је комбиновати са другим изворима протеина, попут јаја, рибе, меса, млечних производа или махунарки.

Супа од пилећих ногица такође је популарна међу особама које воде рачуна о здрављу коже. Колаген је важан структурни протеин коже. Супа обезбеђује аминокиселине које организам може да користи у синтези сопствених протеина.

Међутим, не постоји довољно директних клиничких доказа да конзумирање супе од пилећих ногица побољшава еластичност коже или смањује боре.

Пилеће ногице омогућавају припрему хранљивог оброка уз релативно мали трошак. То је нарочито практично за домаћинства која желе да искористе различите делове пилета и смање бацање хране.

Такође. супа је течан оброк и може допринети дневном уносу течности. Додатак поврћа повећава њену нутритивну разноврсност.

Ко треба да буде опрезан?

Иако је супа од пилећих ногица уобичајена намирница, није подједнако погодна за свакога. Особе којима је лекар препоручио ограничење уноса соли треба да воде рачуна о количини додате соли.

Особе које имају хроничну бубрежну болест треба да ускладе унос протеина, фосфора и натријума са индивидуалним препорукама лекара и дијететичара.

Људи са алергијом на протеине пилетине треба да избегавају ову намирницу.Код особа које имају специфичне здравствене проблеме или прописан режим исхране, погодност супе треба проценити индивидуално.

Супа није замена за терапију, лекове или медицински препоручену исхрану.

Да ли супа од пилећих ногица може да замени колагенске суплементе?

Одговор зависи од тога шта се жели постићи. Ако је циљ да се у исхрану укључи намирница која природно садржи колаген и желатин, супа од пилећих ногица представља добар избор.

Ако је циљ унос тачно одређене количине хидролизованих колагенских пептида, домаћа супа није равноправна замена, јер њен састав није стандардизован.

Поред тога, научна истраживања о колагенским суплементима не дају потпуно једнозначне резултате.

Систематски преглед и метаанализа објављени 2025. године у часопису The American Journal of Medicine, који су обухватили 23 рандомизована клиничка испитивања са укупно 1.474 учесника, показали су да су позитивни резултати за кожу били израженији у истраживањима финансираним од фармацеутске индустрије. У анализи квалитетнијих студија и студија без таквог финансирања није утврђен значајан ефекат на испитиване показатеље старења коже.

Зато ни суплементе ни домаћу супу не треба представљати као сигурно решење за подмлађивање коже или лечење зглобова.

Супа од пилећих ногица има оправдано место у традиционалној и савременој исхрани. Пилеће ногице садрже колаген, а дуготрајним кувањем део колагена прелази у желатин, који остаје у течности.

Научна истраживања потврђују да је колаген типа I главна идентификована врста колагена у кожи пилећих ногица. Ипак, то не значи да супа има доказано терапијско дејство на кожу, кости или зглобове.

Њене највеће предности су једноставна припрема, приступачност, садржај желатина и могућност да се комбинује са другим хранљивим намирницама.

У времену када се колаген све чешће продаје као скуп суплемент, вреди подсетити да и обичне намирнице могу бити део квалитетне исхране. Супа од пилећих ногица није чудотворни напитак, али јесте приступачан, традиционалан и нутритивно вредан оброк.

Пилот студија и ментално здравље

У пилот истраживању учествовало је 18 одраслих особа старости 65 и више година, које су имале благе симптоме депресије. Учесници су током три месеца свакодневно уносили или 48 грама лиофилизованог праха боровнице, што одговара количини од око две шоље свежих бобица, или плацебо прах без активних састојака. Кортни Милар, молекуларна нутриционисткиња која је предводила тим, објаснила је главне мотиве овог научног подухвата.

"Наш циљ био је да прелиминарно утврдимо ефекат конзумације боровница на цревни микробиом, метаболите и симптоме депресије", навела је Миларова. Њени претходни радови и анализе већ су наговештавали огроман потенцијал биљних пигмената у исхрани, па је овај експеримент представљао логичан наставак те приче. Тим је пажљиво бележио сваку промену у организму испитаника од првог до последњег дана периода тестирања.

Промене у микробиому и улога ензима

Након три месеца, симптоми депресије побољшали су се у обе групе испитаника. Они који су конзумирали боровнице показали су већа и уједначенија побољшања, иако разлика у односу на плацебо групу није достигла статистичку значајност. Аутори студије наглашавају да је овај пројекат замишљен пре свега како би се тестирала изводљивост такве интервенције и прикупили подаци потребни за осмишљавање обимнијих клиничких испитивања у будућности.

Право изненађење крило се у анализама столице, где су научници секвенцирали ДНК како би пратили цревне микроорганизме. Идентификоване су промене у заступљености гена шест група бактеријских ензима код корисника боровница, при чему је у пет група забележен јасан раст. Међу њима се посебно издваја ген укључен у синтезу гама-аминобутерне киселине (ГАБА), важног неуротрансмитера блиско повезаног са смирењем и регулацијом расположења. Иако ниво саме киселине није директно мерен у телу испитаника, познато је да биљна влакна и антоцијанини (плави пигменти) из боровница могу снажно деловати на микробиом, што даје конкретан биолошки траг за даља истраживања.

Ограничења и значај за даља истраживања

Учесници овог експеримента били су претежно становници беле популације и већином жене, а забележени симптоми кретали су се у опсегу благих депресивних сметњи. Због релативно малог узорка, добијени резултати не могу послужити за доношење коначних и широких закључака о ефикасности ове воћке, али успешно постављају сцену за наредне научне кораке. Тим са Харварда изричито истиче важност укључивања разноврсније популације и већег броја људи у будуће студије.

Занимљиво је и то да су плацебо ефекти у оваквим студијама редовна појава, па је и сама помисао на свакодневну терапију прахом извесно могла да подигне расположење код чланова контролне групе. Ипак, присуство специфичних промена у цревној флори указује на то да мозак и црева имају изразито сложен, двосмеран однос који компоненте из исхране могу значајно да обликују. Због тога научници упозоравају да се појединачне намирнице не смеју посматрати као магични и тренутни лекови, већ као интегрисани део дугорочне стратегије о очувању здравља.

"Наши подаци су прелиминарни и захтевају додатне студије како би се детаљно испитала веза између боровница, цревног микробиома и расположења код старијих одраслих особа", закључили су истраживачи у свом раду.

Нека претходна мања испитивања су већ показивала охрабрујуће резултате уз помоћ бобичастог воћа, али тек велики број учесника може понудити коначан научни суд. Нова сазнања о генима у бактеријама дају врло специфична биолошка питања на која ће модерна медицина тек морати да пронађе тачан одговор.

Највећу забринутост изазива јод, микроелемент који штитна жлезда користи за производњу хормона који регулишу метаболизам и доприносе правилном расту и развоју мозга.

Моделовање засновано на уобичајеном нивоу обогаћивања биљних производа на тржишту показало је да би замена од петине до трећине млечних производа биљним алтернативама повећала удео девојака у адолесцентском узрасту са недостатком јода са 54 на 65 одсто. Код жена старости од 19 до 49 година тај проценат порастао би са 32 на 42 одсто.

„Познате су последице недостатка јода по здравље и зато желимо да подигнемо свест о овом проблему“, рекла је др Сара Бат, ванредна професорка јавног здравља и исхране на Универзитету у Сарију.

„Групе становништва које су, чини се, најугроженије и имају најмањи унос јода јесу младе жене и жене у репродуктивном добу. То је кључна животна фаза у којој је јод посебно важан“, истакла је она.

Биљне алтернативе за млеко, сир и јогурт постале су све популарније, иако постоје назнаке да се део потрошача поново окреће традиционалним млечним производима. Међутим, не постоји званична обавеза да се веганске алтернативе обогаћују микронутријентима.

Потпуни прелазак на производе који не садрже млеко довео би до тога да недовољан унос јода има чак 80 одсто девојака и 72 одсто дечака у тинејџерском узрасту.

Истраживање је показало да би обавеза обогаћивања свих биљних алтернатива јодом спречила просечан пад његовог уноса. Додавање јодиране соли у хлеб такође би помогло да се смањи удео девојака у адолесцентском узрасту са недовољним уносом овог елемента у анализираним сценаријима.

Студија је објављена у научном часопису The Lancet Planetary Health.

Никола Ладлам-Рејн, регистрована дијететичарка и портпаролка Британског удружења дијететичара, оценила је да истраживање указује на важан проблем на нивоу целокупне популације. Ипак, то не значи да ће свака особа која пређе на биљне алтернативе имати недостатак хранљивих материја, јер је важна и укупна структура исхране.

„Свима који бирају биљне напитке уместо млека препоручила бих да провере декларацију и одаберу производ обогаћен јодом. Органски напици нису обогаћени додатним хранљивим материјама, па је мало вероватно да ће обезбедити јод. Бела риба, попут бакалара или вахње, као и јаја, јогурт и кефир за оне који их конзумирају, такође могу бити извор јода.

Не бих препоручила ослањање на суплементе од морских алги или келпа као извор јода, јер његов садржај у њима може знатно да варира и да буде превисок“, рекла је она.

У Сједињеним Америчким Државама људи годишње потроше више од осам милијарди долара на услуге у салонима за нокте. Иза уредног маникира, међутим, стоји читав низ хемијских процеса: нокти се турпијају, стари лак уклања ацетоном, акрилна прашина настаје приликом обраде материјала, а вештачки врхови лепе се и учвршћују помоћу течних мономера и УВ светлости.

Све то прати ослобађање различитих хемијских супстанци у ваздух.

Ново истраживање, објављено у научном часопису Risk Analysis, показало је да концентрација хемикалија повезаних са раком и другим здравственим ризицима може значајно да варира током радног дана. У појединим тренуцима измерене вредности у пет њујоршких салона достигле су нивое упоредиве са онима у индустријским постројењима за производњу и употребу хемикалија.

Краткотрајни скокови концентрације могу да буду посебно високи

Истраживање је спровео тим предвођен Ентонијем Ијерардијем, истраживачем области здравља и безбедности на раду и животне средине са Школе за јавно здравље Градског универзитета Њујорка (CUNY).

Научници су пратили концентрацију укупних испарљивих органских једињења у пет салона, у периоду од априла 2023. до марта 2024. године. У сваком салону мерења су обављана приближно недељу дана, током радног времена.

Коришћен је детектор који бележи концентрације хемијских једињења у ваздуху, а резултати су очитавани сваког минута. На тај начин истраживачи су могли да прате не само просечну изложеност током дана већ и краткотрајне скокове концентрације.

Управо су ти скокови открили проблем који би класичне методе мерења могле да превиде.

Просечна концентрација укупних испарљивих органских једињења износила је 15,1 део на милион (ppm). Међутим, када су посматрани највиши нивои изложености у интервалима од 15 минута, медијана је достигла 31,4 ppm. У једном од салона измерена је чак 113 ppm.

Другим речима, просечне вредности не показују увек колико високо концентрација хемикалија може да порасте током појединих фаза рада.

„Ово истраживање показује да традиционалне методе узорковања ваздуха и процене ризика не пружају потпуну слику стања у салонима за нокте“, објаснио је Ијерарди.

Он је истакао да запослени могу бити изложени краткотрајним, али веома високим концентрацијама хемикалија, док се стварни ризици потцењују ако се посматрају искључиво просечне вредности током радног дана.

Које се хемикалије налазе у ваздуху салона?

Међу најзаступљенијим супстанцама које су истраживачи детектовали налазе се етил-ацетат, ацетон, н-бутил-ацетат и метил-ацетат. У ваздуху су откривени и трагови бензена.

Посебну пажњу истраживача привукао је управо бензен, супстанца повезана са повећаним ризиком од рака.

Иако су његове концентрације биле релативно ниске у поређењу са осталим детектованим хемикалијама, процена ризика указала је на могућност повећаног ризика од рака у случају дуготрајне изложености, под одређеним условима.

Ијерарди, међутим, наглашава да је реч о процени потенцијалног ризика, а не о доказу да запослени у салонима оболевају од рака због изложености овим супстанцама.

За прецизније закључке потребна су даља истраживања која би испитала стварне здравствене последице дуготрајног рада у оваквом окружењу, посебно када је реч о појави малигних болести.

Обичне маске нису довољна заштита

Један од проблема на који истраживачи указују јесте и неадекватна заштита запослених. Хируршке и платнене маске, које многи радници користе, нису ефикасне против хемијских испарења.

Као једна од најважнијих мера за смањење изложености издваја се одговарајућа вентилација. Ипак, њено постављање и редовно коришћење може представљати проблем због трошкова, буке и недостатка простора у салонима.

Постоје и једноставније мере које могу да помогну у смањењу концентрације хемикалија у ваздуху:

-Редовно проветравање просторија, односно отварање врата и прозора када услови то дозвољавају.

-Држање посуда са хемијским производима затвореним када се не користе.

-Одлагање материјала натопљених хемикалијама у покривене канте и посуде.

Истраживачи наглашавају да су ове мере важне јер запослени у салонима често немају исти приступ системима заштите и стручном надзору какав постоји у индустријским постројењима, иако могу бити изложени слично високим концентрацијама хемикалија.

Није важна само безбедност муштерија већ и здравље запослених

Док су радници у салонима изложени хемијским испарењима из дана у дан, муштерије у њима проводе знатно мање времена. Због тога би за процену ризика којем су изложени клијенти било неопходно спровести посебну анализу.

Ипак, аутори истраживања истичу да и муштерије могу да допринесу безбеднијим условима рада.

Према речима Ијерардија, нека ранија истраживања указала су на то да запослени у салонима понекад осећају притисак муштерија да не носе одређену заштитну опрему или наилазе на негативне реакције када покушавају да предузму мере заштите.

Зато је важно да клијенти подрже раднике који користе заштитну опрему и инсистирају на безбеднијим условима рада.

Порука истраживача је јасна: заштита здравља запослених не сме да буде жртвована ради удобности муштерија или њиховог задовољства услугом.

Истраживање тако отвара важно питање о условима рада у индустрији лепоте. Док се пажња најчешће усмерава на изглед и квалитет маникира, здравље људи који га свакодневно раде не би смело да остане у другом плану.

Психијатар и психотерапеут др Ирена Ђорђевић објашњава да је важно разликовати уобичајене промене расположења после порођаја од депресије, али и имати у виду да се симптоми не морају појавити непосредно након рођења детета.

„Бејби блуз“ је познато стање које подразумева процес прилагођавања и успостављања нове хормонске равнотеже после порођаја. Код великог броја жена долази до осцилација у расположењу, па оне већ другог или трећег дана могу постати раздражљивије, осећати се нестабилно, имати проблеме са спавањем и доживљај беспомоћности.

Такве промене обично пролазе у прве две недеље. Међутим, ако симптоми трају дуже, важно је проверити да ли је реч о постпорођајној депресији.

Према речима др Ђорђевић, постпорођајну депресију доживи приближно свака седма до десета жена. Она може да се јави током целе прве године дететовог живота, а не само непосредно после порођаја.

„Није нужно да се она јави одмах након порођаја. Некада се људи збуне, па кажу: ‘Па не, било је све у реду, па су се сада одједном појавили симптоми.’ Не морају одмах да се јаве, могу касније“, објашњава психијатар.

Раздражљивост, страх и осећај кривице могу да буду симптоми депресије

Постпорођајна депресија има клиничку слику која се у великој мери подудара са депресијом, али се не испољава код свих жена на исти начин. Породица зато не би требало да очекује да ће проблем препознати искључиво по тузи и плачу.

Како објашњава др Ђорђевић, симптоми могу бити раздражљивост, страх и повлачење, а чести су и безвољност, несаница и пад концентрације.

Посебно је значајан осећај да мајка не успева да успостави везу са дететом, што може да прати интензиван осећај кривице.

„Жена има доживљај да не може да се повеже са дететом и врло интензивно осећа кривицу у вези са тим“, наводи др Ђорђевић.

У тежим клиничким сликама могу се јавити и идеје које излазе из контекста реалности. Докторка посебно указује на разлику између постпорођајне депресије и постпорођајне психозе, која може почети као депресија, али укључује и поремећаје у доживљају стварности.

У таквим случајевима ризици могу бити озбиљни, због чега је неопходно да се стање препозна и да жена добије одговарајућу стручну помоћ.

Срамота и осећај да нису добре мајке одлажу тражење помоћи

Један од проблема у препознавању постпорођајне депресије јесте стигма која и даље прати психичке тегобе. Жене понекад прикривају како се осећају јер мисле да нису довољно добре мајке или да би признавањем проблема потврдиле сопствену неадекватност.

Др Ђорђевић наглашава да постпорођајна депресија није показатељ тога каква је нека жена мајка.

„Важно је да напоменемо да се то дешава и добрим мајкама подједнако. То није повезано са тим да ли је неко довољно добра мајка или није“, истиче докторка.

Према њеним речима, постоји генетска предиспозиција за развој овог стања, а у већем ризику су жене које су трпеле насиље или имале друге проблеме и додатне разлоге за тешко прилагођавање у том периоду.

Жена понекад не успева сама да препозна шта јој се дешава, а дешава се и да проблем препозна, али због срамоте не потражи помоћ. У таквим околностима породица може да има важну улогу.

Докторка указује и на утицај друштвених мрежа, на којима мајке виде друге жене које делују срећно, насмејано и као да без тешкоћа обављају све обавезе. Поређење са таквим представама може додатно да појача осећај неадекватности код жене која се већ суочава са психичким тегобама.

Зато је важно да блиски људи обрате пажњу на промене расположења, незainteresованост и тешкоће у повезивању са бебом.

„Јако је важно да породица буде сензибилисана и да може да препозна ту промену у расположењу, ту незаинтересованост када мајка не успева да се повеже са бебом“, наглашава др Ђорђевић.

Подршка породице почиње без осуђивања

Проблеми могу да се примете и у свакодневним ситуацијама, на пример када мајка има тешкоће са дојењем или бригом о беби. Уместо додатног притиска и осуђивања, потребно је разумевање и подршка.

Према речима др Ђорђевић, важно је да породица не тумачи тешкоће као доказ да жена није добра мајка, већ да јој помогне да превазиђе период кроз који пролази.

Подршка не подразумева само разговор и охрабривање. Чланови породице могу да преузму део свакодневних обавеза, помогну у кући и бризи о беби, као и да мајци омогуће да се одмори.

„Важно је да они пре свега буду усмерени на то како да помогну, да буду подршка, да је одмене колико год је могуће у различитим обавезама, да буду ту и за њене непријатне емоције, да је питају како се осећа и шта јој је потребно“, каже докторка.

Уколико је дијагностикована тежа клиничка слика, важно је и да неко од чланова породице буде присутан уз мајку и бебу, односно да мајка не остаје сама са дететом.

Промене психичког стања могу да се јаве и током трудноће, па др Ђорђевић наглашава да пажњу не треба усмерити искључиво на период после порођаја. Она говори о перипарталним стањима, која обухватају психолошке промене током трудноће, око порођаја и након њега.

Због тога је важно да блиски људи разговарају са трудницом, питају је да ли јој је потребна помоћ и буду спремни да јој олакшају свакодневне обавезе. Исти принцип важи и након рођења детета, када подршка може да обухвати помоћ у бризи о беби и пословима у домаћинству.

Важна улога гинеколога, педијатара и патронажних сестара

У препознавању постпорођајне депресије важни су и здравствени радници који су у контакту са женом током трудноће и након порођаја.

Др Ђорђевић сматра да би било добро да гинеколози и патронажне сестре рутински обраћају пажњу и на психичко стање жена, иако, како наводи, не постоји јасан шаблон за такву проверу.

Они често препознају промене и упућују жене психијатру, али проблем настаје када симптоми нису очигледни.

„Често се дешава да ти симптоми буду маскирани и да жена има једну маску коју може да покаже људима из окружења, а да се у њој заправо дешава читав лом различитих емоција, болова и тескоба“, објашњава докторка.

Поред гинеколога и патронажних сестара, важну улогу имају и педијатри, као и сви који учествују у лечењу, превенцији и пружању помоћи женама.

Када се појаве симптоми који указују на постпорођајну депресију, најважније је да жена што пре разговара са психијатром. Др Ђорђевић наглашава да у тражењу помоћи не треба оклевати.

„Никада неће бити прерано да се јави, а некада може да буде прекасно“, поручује психијатар.

Њен савет породицама је да приступе жени са љубављу, разумевањем и стрпљењем, да је не осуђују, да јој помогну у свакодневним обавезама и охрабре је да потражи стручну помоћ. Постпорођајна депресија није разлог за стид, нити доказ да жена није добра мајка, већ здравствени проблем који захтева пажњу и правовремену реакцију.

„Један од циљева овог научног скупа је био да покаже да то нису само респираторне болести, управо смо сада видели да јесу најчешће респираторне болести, пошто то јесте прва брана, где долазе честице, али даље иду кардиоваскуларне болести, малигнитети, деменција, посебно важна, астма код деце“, каже проф. др Бранко Белеслин, дописни члан САНУ са Клинике за кардиологију УКЦС.

У нашем региону ваздух је загађенији него у остатку Европе. У Програму заштите ваздуха наводи се податак да у Србији због загађења ваздухе годишње прерано изгуби живот око 12.000 људи.

„За Србију као земљу са врло високим кардиоваскуларним оптерећењем ово питање има посебну тежину. Оно захтева повезивање научних доказа са клиничком праксом, јавноздравственим политикама и конкретним мерама за смањење изложености становништва штетним материјама“, наводи председник САНУ, академик Зоран Кнежевић.

Поред сагоревања фосилних горива, индустрије и саобраћаја, климатске промене све више утичу на квалитет ваздуха.

„Климатске промене су ту, дешавају се, обарају све рекорде. Расте температура, али и све емисије расту због топлотних таласа и великих шумских пожара. На здравље утичу и нове врсте полена, алергена, инфективних агенаса“, истиче проф. др Зорана Јовановић Андерсен са Универзитета у Копенхагену.

„Скоро осам милиона превремених смрти у свету деси се сваке године услед изложености загађењу ваздуха. То је нешто о чему морамо да мислимо. Дуван је још један велики проблем. Јасни докази о штетности дувана постоје више од 50 година, али тешко је супротставити се интересима дуванских компанија“, каже др Марија Неира, ендокринолог и кандидат за генералног директора СЗО.

И од загађеног ваздуха и од дуванског дима најугроженији су најсиромашнији. У развијеним земљама где су примењене мере за чистији ваздух и контроле дувана знатно је мање оболелих од кардиоваскуларних и респираторних обољења, дужи је животни век и мањи здравствени трошкови.

„То држи кохезију породице и то је један леп обичај, макар у Србији, да се људи виде сви заједно на једном месту, поделе неке проблеме, поразговарају о неким обавезама и слично“, објашњава Дилигенски.

Међутим, ту заједничку атмосферу често нарушавају мобилни телефони. Док један члан породице проверава поруке, други нешто тражи на интернету, а трећи прати садржаје на друштвеним мрежама, изостаје оно због чега су се сви окупили – разговор и размена мишљења.

Телефон не може да замени дружење и непосредну комуникацију

Посебно је важно да деца имају прилику да комуницирају са вршњацима, јер се на тај начин развијају њихове социјалне вештине. Дилигенски упозорава да претерано ослањање на дигиталне уређаје може да доведе до изолације и отуђења.

„Ви изостављате могућност двосмерног усмерења у мишљењу, у било чему, ако нема директне комуникације деце са децом, а остављате да нека вештачка прича то надомести. Никад то није добро“, истиче професор.

Како додаје, деца која превише времена проводе уз телефон могу постати изолована и мање заинтересована за дружење са вршњацима.

Иако дигитални уређаји могу бити користан извор информација, а вештачка интелигенција помоћи у учењу и проналажењу одговора, они не могу да замене непосредан контакт.

„Деца су најбоља кад су у друштву друге деце и кад размењују своје личне информације“, наглашава Дилигенски.

Умереност у коришћењу телефона и пример родитеља

Питање када деци треба дозволити употребу мобилног телефона и колико времена би требало да проводе уз екран један је од важних изазова за родитеље.

Дилегенски сматра да је неопходно ограничити време проведено уз дигиталне уређаје, али и проценити да ли је дете довољно зрело да их користи на одговарајући начин.

„Мислим да је још можда то најбоље за децу да се временски ограничи. Код мале деце пола сата, код мало старије сат времена на дан и не више“, каже професор.

Посебан проблем настаје када родитељи покушавају да детету одузму телефон. Уколико дете бурно реагује када му се ограничи употреба уређаја, то може бити знак да је развило проблематичну навику.

Према речима Дилигенског, употреба телефона и интернета може да доведе и до клиничких облика зависности који захтевају лечење.

„Постоји та нека награда, односно у игри је допамин и прави неку врсту зависности тај телефон, тако да постоје клинички облици зависности од употребе телефона и интернета који се лече. Значи, није то нимало наивна ствар употребљавати по цео дан телефон“, упозорава психијатар.

Ипак, ограничења не би требало да буду праћена свађом и притиском, већ јасним договором о времену које дете може да проведе уз екран.

Важну улогу у томе имају и родитељи, јер деца пре свега уче посматрајући њихово понашање.

„Они их буквално опонашају, тако да практично временски треба то ограничити и без икакве дреке, то мора да се зна. Толико и толико можеш“, наводи Дилигенски.

Родитељи, додаје, не би требало да користе телефон или цртане филмове као начин да детету непрекидно заокупе пажњу и тако себи обезбеде мир.

„Ви сте мирни, али то не може да буде замена за ваш разговор и игру са децом“, истиче професор.

Заједничко време важно је и за оне који живе сами

Питање непосредног дружења посебно долази до изражаја током празника, када многи време проводе у кругу породице, док други остају сами.

Дилигенски саветује породицама да слободно време искористе за боравак у природи и дружење са другим људима. За децу је важно да доживе нешто ново и занимљиво, али и да имају прилику да се играју са вршњацима.

„На крају крајева и одрасли, тај моменат дружења је најсуштинскији у квалитету живота“, каже професор.

Наглашава да је непосредна комуникација важна и за људе који живе сами и немају децу. Њима саветује да настоје да успоставе контакт са другим људима и да не запостављају дружење.

„Квалитет живота се састоји само у социјалним комуникацијама. Ово друго је битно, колико имате пара, наравно, морате да имате одређене, али није суштински најважнија прича“, објашњава Дилигенски.

Према његовим речима, важно је имати некога кога ћемо пожелети да видимо, са ким можемо да разговарамо и поделимо свакодневна искуства.

„Суштински је да се ви дружите међусобно и да се радујете да ћете некога видети данас или попричати нешто с њим. Та социјална комуникација је најделотворнија у смислу да се ви боље осећате и да вам поврати расположење“, закључује професор Владимир Дилигенски.

Слађана Панајотовић из Фармацеутске коморе Србије каже за Београдску хронику да нема ничег лошег у томе да код куће имамо залихе лекова, али истиче да је важно да кућна апотека буде прилагођена потребама чланова домаћинства.

„У реду је имати залихе, у реду је имати кућну апотеку. Врло често она постане добар део путне апотеке“, наводи Панајотовићева.

Подсећа да пацијенти са хроничним болестима морају да имају лекове за редовну терапију, док би остали требало да обезбеде препарате за уобичајене здравствене тегобе.

„Оно што буквално сваког од нас може да мучи јесте температура. Сада се налазимо у сезони прехлада, понекад имамо главобољу, понекад бол у зглобу због неке спортске повреде или претеране физичке активности“, објашњава Панајотовићева.

У кућној апотеци, у зависности од потреба, могу се наћи и пастиле за грло, сирупи против кашља, препарати за алергијске реакције, као и одређени суплементи. Не треба заборавити ни средства за дезинфекцију, завоје и газе.

Зашто лекове не треба чувати у купатилу

Једна од најчешћих грешака јесте чување лекова у купатилу, иако влага и промене температуре могу негативно да утичу на њихов квалитет.

Панајотовићева наглашава да је неопходно поштовати упутства произвођача, посебно када је реч о температури и условима чувања.

„Када вам у апотеци кажемо да суплемент или лек треба да чувате на сувом и хладном месту, до 25 степени, треба пронаћи ормарић који није много близу купатила, који није много близу кухиње и који није на извору директне сунчеве светлости“, истиче гошћа Београдске хронике.

Као погодна места наводи део собе или ходника, далеко од грејних тела и директне сунчеве светлости.

„То није фрижидер, дефинитивно. То није ормарић у купатилу“, наглашава представница Фармацеутске коморе, говорећи о препаратима за које је прописано чување на собној температури.

Упозорава и на распрострањено уверење да се лекови, уколико су правилно чувани, могу користити и након истека рока трајања.

„Постоји мит да тај лек, уколико се исправно чува, чак може да се користи и дуже него што је то произвођач навео. А то није тачно“, каже Панајотовићева.

Додаје да неправилно чување може додатно да скрати период у којем лек задржава потребан квалитет и ефикасност.

„Он може да се напуни влагом и да изгуби своју ефикасност, а да ми будемо у заблуди да добијамо добар ефекат од тог лека и немамо добру контролу болести“, објашњава Панајотовићева.

Посебно упозорава на механичка оштећења појединих лекова и медицинских средстава, наводећи пример инсулинског пенa који након пада може престати правилно да функционише.

Капи за очи и нос – рок трајања се мења након отварања

Посебну пажњу, према речима Панајотовићеве, треба посветити препаратима који се користе након отварања бочице, попут капи за очи и нос.

Објашњава да рок трајања назначен на паковању не мора да буде исти као период у којем је препарат безбедан за употребу након првог отварања.

„Сваки произвођач је децидирано навео на паковању колико дуго сме да се користи“, истиче Панајотовићева.

У зависности од препарата, тај период може бити седам, 14 или 28 дана, али и 12 недеља.

„У апотеци помажемо пацијентима дајући им савете да можда ставе налепницу на којој ћемо исписати рок трајања или дан започињања терапије“, каже Панајотовићева.

Упозорава и да додиривањем врха пипете или делова бочице може доћи до контаминације, што додатно угрожава исправност препарата.

Да ли таблете смеју да се ломе и дробе

Још једна честа недоумица односи се на велике таблете које пацијенти тешко гутају, због чега их понекад ломе или дробе.

Панајотовићева објашњава да то није увек дозвољено и да зависи од начина на који је лек произведен.

„Понекад не, понекад да. Зависи како је формулисана. Уколико је постепено ослобађајућа форма капсуле, односно таблете, онда никако не смемо да је пресечемо на пола или прекинемо“, упозорава Панајотовићева.

Саветује пацијентима да се пре таквог поступка консултују са фармацеутом, који може да предложи одговарајући начин примене лека.

Као један од начина за лакше гутање наводи узимање таблете након неколико залогаја хране, али искључиво уколико је за тај лек дозвољено узимање уз оброк.

Лековима којима је истекао рок није место у комуналном отпаду

На крају, Панајотовићева подсећа да лекове којима је истекао рок трајања не треба бацати у обичну канту за смеће.

„Када наши пацијенти, гледаоци и корисници лекова прегледају своју кућну апотеку, не би требало у комунални отпад да одложе све те лекове“, наглашава Панајотовићева.

Уместо тога, потребно је однети их у апотеку која је означена као место за преузимање фармацеутског отпада.

„Много је важно да бринемо о својој животној средини и да чувамо ресурсе“, поручује Слађана Панајотовић из Фармацеутске коморе Србије.

О значају превенције, симптомима на које треба обратити пажњу, наследним факторима и могућностима лечења говорио је проф. др Зоран Џамић, истакавши да  се однос мушкараца према здрављу мења последњих петнаестак година, али је неопходно да превентивни прегледи постану редовна навика.

„Јачи пол, који мање иде код лекара, мање се бави превентивним прегледима, мислимо да смо неки супериорни део ове наше заједнице. Међутим, то је потпуно погрешно“, рекао је проф. др Зоран Џамић, директор Универзитетске уролошке клинике у Клиничком центру Србије. 

Према његовим речима, један од разлога због којих мушкарци избегавају уролога јесте и предрасуда да одлазак на такав преглед на неки начин доводи у питање њихову мушкост.

„Ми смо мање мушко ако одемо на преглед код уролога. Имате више мушко“, рекао је Џамић, указујући на то да се такав однос према здрављу мењао током последњих година.

У Србији се годишње открије око 2.800 нових случајева

Говорећи о распрострањености карцинома простате, Џамић је навео да се у Србији сваке године открије око 2.800 нових пацијената са том дијагнозом, док приближно 1.100 мушкараца годишње изгуби битку са болешћу.

О тој теми недавно је одржан и велики стручни скуп на Сребрном језеру, на којем је учествовало око 200 лекара из Србије који се баве онкологијом и уроонколошким обољењима, укључујући и карцином простате.

Џамић је истакао да је реч о озбиљној болести која може успешно да се лечи када се открије у почетној фази.

„Карцином простате је таква болест да може да се излечи само онда када се открије у почетној фази“, нагласио је уролог.

Због тога је важно да мушкарци не чекају појаву тегоба, већ да на време почну са превентивним контролама.

После 40. године редовно проверавати ПСА

Према речима Џамића, мушкарци би требало да почну да размишљају о превентивним уролошким прегледима после 40. године, односно у петој деценији живота, и да их обављају једном годишње.

Једна од основних анализа је одређивање вредности ПСА, простата-специфичног антигена, протеина који се лучи у ћелијама простате. За анализу је потребно узети свега два милилитра крви, а може се обавити и у државним и у приватним здравственим установама.

„То је јефтина анализа. Тај маркер може врло често да спаси главу неком“, рекао је Џамић.

Он је указао на то да мушкарци често редовније воде рачуна о одржавању аутомобила него о сопственом здрављу, иако је за превентивну проверу простате довољно одвојити мало времена.

„Једанпут годишње је сасвим довољно“, навео је уролог.

Ипак, када је реч о наследном фактору, препоручени почетак контрола помера се на ранији период живота.

„Генетика код карцинома простате има значајно место и учесталост код чланова породице где су старији чланови имали карцином простате је и до 100 пута већа“, упозорио је Џамић.

Због тога, како је објаснио, код мушкараца са породичном предиспозицијом не треба чекати пету деценију, већ се са редовним проверама ПСА може почети већ средином четврте деценије живота.

Као додатну методу превентивне контроле навео је ултразвучни преглед доњег уринарног тракта, односно мокраћне бешике и простате, који у комбинацији са анализом ПСА лекарима даје важне смернице.

Увећана простата, упала и карцином нису исто

Простата може бити захваћена различитим патолошким стањима, а Џамић је објаснио да се међу њима издвајају упала простате, њено доброћудно увећање, односно бенигна хиперплазија, и карцином простате.

Према његовим речима, од бенигне хиперплазије простате болује око 70 одсто мушке популације, како у свету тако и у Србији.

Проблем је што вредности ПСА могу бити поремећене код различитих патолошких стања, па се на основу једне анализе не може самостално поставити дијагноза нити утврдити о којем је обољењу реч.

Зато је важно да резултате прегледа процени лекар, а да пацијент, уколико постоји потреба, буде упућен урологу.

Џамић је навео да у Србији има око 380 уролога, док на Универзитетској уролошкој клиници у Клиничком центру Србије ради 50 његових колега.

„Не можемо то сами да разликујемо. Али зато постојимо ми. Лекар опште медицине усмери пацијента на уролога и ви дођете код уролога“, објаснио је.

Промене у мокрењу не треба приписивати само старењу

Један од важних показатеља да постоји проблем са простатом или доњим уринарним трактом јесу промене у мокрењу. Џамић је навео неколико симптома на које мушкарци треба да обрате пажњу.

Међу њима су учестало мокрење током дана, ноћно мокрење, појава крви у урину, промена јачине и квалитета млаза, као и чекање да мокрење почне након одласка у тоалет.

Упозоравајући знаци су и немогућност задржавања мокраће и отежано заустављање мокрења.

„Свако од нас зна како је мокрио раније, кад је био млађи. Али свако од нас зна да препозна када је то дошло до неке границе, када нарушава квалитет живота“, рекао је Џамић.

Како је објаснио, начин мокрења природно се мења са годинама, па мушкарац од 65 година не мокри исто као младић од 25. Међутим, то не значи да сваку промену треба прихватити као нормалан део старења.

Важно је препознати тренутак када тегобе почињу да нарушавају свакодневни живот, укључујући сексуални и породични живот.

Хроничне упале простате и сексуално преносиве инфекције

Говорећи о утицају болести простате на плодност, Џамић је навео да проблеми са увећаном простатом у старијој животној доби нису директно повезани са плодношћу. Међутим, другачија је ситуација код хроничних упала простате, које се могу јавити и код млађих мушкараца.

Посебно је указао на значај сексуално преносивих инфекција, које могу довести до хроничног простатитиса.

„Не постоји ниједан мушкарац код кога можете да излечите хроничну упалу простате. Ви можете да је залечите, да продужите периоде када нема симптома и да се тај човек добро осећа, али да га излечите не можете“, рекао је Џамић.

Међу бактеријама које могу бити повезане са овим инфекцијама навео је хламидију, микоплазму и уреаплазму.

Према његовим речима, бактеријске инфекције имају значајно место и у настанку мушког стерилитета, због чега је важно да млађи мушкарци воде рачуна о превенцији.

Истакао је да су млађе генерације данас информисаније о сексуално преносивим инфекцијама него што је то био случај пре 20 или 30 година, али да је неопходно наставити са едукацијом.

Џамић је подсетио и на то да се животни век продужио, па сексуални живот и сексуално здравље нису теме које се односе искључиво на млађе људе.

Како је навео, на клиници имају велики број пацијената старих 72 или 73 године који и даље имају сексуалну жељу, желе да одржавају сексуалне односе и долазе на прегледе са партнеркама.

У Србији се примењују све савремене методе лечења

Када је реч о лечењу обољења простате, Џамић је истакао да се у Србији примењују све методе које постоје у свету.

Медикаментозна терапија, како је навео, идентична је оној која се примењује у другим земљама, док Универзитетска уролошка клиника обавља све методе хируршког лечења.

Џамић је додао да се ускоро очекује и долазак робота за операције простате.

Посебно је похвалио младе хирурге који раде на клиници, истичући да је реч о перспективном тиму чији су чланови већ и наставници на факултету и доценти.

„Они држе тај посао, они раде то највише и ми дневно имамо бар две софистициране операције простате као и други центри у свету“, рекао је.

Додао је да клиника примењује препоруке и смернице Европске асоцијације уролога, чији је члан, и да су резултати лечења упоредиви са онима у другим земљама.

Говорећи о раду установе којом руководи готово 15 година, Џамић је истакао да ниједног пацијента нису морали да пошаљу на лечење у иностранство.

„Ми нисмо никад ниједног пацијента послали у иностранство. Значи да ипак нешто знамо“, рекао је Џамић, додајући да су резултати лечења добри и да је већина пацијената задовољна након медикаментозне или хируршке терапије.

Новембар је посвећен мушком здрављу

Новембар се у свету обележава као Мовембар, месец посвећен подизању свести о мушком здрављу. Џамић је ту прилику искористио да подсети на значај редовних контрола и праћења промена које могу указивати на уролошке проблеме.

Како је навео, сваки мушкарац треба да обрати пажњу на квалитет мокрења и стање тестиса, али и да једном годишње обави ултразвучни преглед абдомена.

Тим прегледом обухватају се бубрези, мокраћна бешика, простата, тестиси и семене кесице.

„То је за почетак сасвим довољно за ширу нашу популацију“, истакао је проф. др Зоран Џамић, директор Универзитетске уролошке клинике у Клиничком центру Србије. 

Уколико се током анализа и прегледа уоче одређена одступања, лекари опште медицине у домовима здравља могу да упуте пацијенте специјалистима урологије.

Џамић је поновио да је најважније да мушкарци не одлажу одлазак лекару и да превентивне контроле постану део њихове редовне бриге о здрављу.

„Само да се то испоштује, биће резултат онакав какав је свуда у свету“, закључио је уролог.

Ово откриће могло би да утиче на будуће смернице о исхрани старијих особа које су изложене ризику од Алцхајмерове болести, пружајући додатну подршку очувању когнитивних функција.

Улога инсулина у здрављу мозга

Редовно конзумирање кикирикија може да промени начин на који део мозга задужен за формирање сећања реагује на инсулин, показује нова, мања студија која би могла да допринесе изради будућих препорука о исхрани за особе изложене ризику од Алцхајмерове болести.

Инсулин, најпознатији по улози у регулисању нивоа шећера у крви, има важну функцију и у мозгу, где помаже нервним ћелијама да расту, опстану и међусобно комуницирају.

Овај процес у мозгу од кључног је значаја за формирање сећања и друге когнитивне способности.

Ранија истраживања показала су и да правилно функционисање инсулинске сигнализације у мозгу може да помогне у заштити од процеса повезаних са Алцхајмеровом болешћу.

„Хормон инсулин има важну улогу у мозгу, где подржава памћење и друге когнитивне процесе. Како људи старе, мозак може да постане мање осетљив на инсулин, што се доводи у везу са когнитивним опадањем повезаним са старењем“, објаснио је Питер Јорис, један од аутора нове студије објављене у часопису „Food & Function“.

Свакодневна конзумација кикирикија и резултати истраживања

Научници су утврдили да је свакодневна конзумација несланог, суво печеног кикирикија са љуском имала повољан утицај на реакцију на инсулин у деловима мозга повезаним са памћењем код старијих особа.

У истраживању је учествовао 31 здрав испитаник, старости од 60 до 75 година, који су током 16 недеља свакодневно јели по 60 грама кикирикија, што одговара приближно двема порцијама.

Кикирики је учесницима обезбеђиван у унапред одмереним паковањима, у суво печеном облику, са очуваном љуском.

Испитаници су могли да га једу ујутру или поподне, као и да сами одлуче како ће га укључити у свакодневну исхрану – одједном или у мањим количинама распоређеним током дана.

У контролној фази истраживања учесници су у потпуности избегавали кикирики.

Истраживачи су затим магнетном резонанцом мерили показатеље здравља мозга и упоређивали резултате током оба режима исхране.

Утврђено је да је конзумација кикирикија током 16 недеља повећала укупан проток крви у мозгу за око четири одсто, као и инсулински одговор у областима повезаним са памћењем, укључујући хипокампус.

„Ови резултати указују на то да побољшана осетљивост појединих делова мозга на инсулин може да допринесе когнитивним користима од конзумирања несланог, суво печеног кикирикија са љуском“, рекао је др Јорис.

Који састојци кикирикија могу да допринесу здрављу мозга

Научници сматрају да уоченом дејству доприноси више састојака кикирикија, а не само један нутријент.

„Више хранљивих материја присутних у кикирикију, укључујући незасићене масти, дијетална влакна, витамине, минерале и биолошки активне фитохемикалије, могло би да допринесе уоченим користима за здравље мозга“, навео је др Јорис.

Ова грицкалица богата је нутритивним састојцима.

„Кикирики је такође добар извор биљних протеина, а посебно је богат Л-аргинином. Л-аргинин је важан прекурсор азот-моноксида (NO), за који је утврђено да може да олакшава учење и побољшава памћење“, додао је он.

Истраживање, на крају, указује на то да би свакодневна конзумација око 60 грама несланог, суво печеног кикирикија са љуском током 16 недеља могла да има повољан утицај на инсулинску осетљивост мозга код старијих особа.

Ипак, реч је о мањој студији, па су потребна додатна истраживања како би се утврдило колико кикирики заиста доприноси смањењу ризика од Алцхајмерове болести.

Досадашња истраживања давала су различите резултате. Док су поједина указивала да седећи положај омогућава потпуније пражњење бешике, нарочито код мушкараца са увећаном простатом, друга нису пронашла значајне разлике између мокрења у седећем и стојећем положају.

Најновије истраживање, објављено у октобру 2026. године у научном часопису Neurourology and Urodynamics, покушало је да разреши ову дилему применом прецизније методологије.

Шта је показало најновије истраживање

Истраживање су спровели научници из истраживачке групе за урологију у Колумбији, а у њему су учествовала 52 здрава мушкарца старости од 18 до 39 година.

Научници су пратили њихово мокрење у седећем и стојећем положају, мерећи максималну брзину протока урина, укупну количину излученог урина и време потребно да се достигне највећа брзина протока.

Учесници су насумично подељени у две групе. Једна група је најпре мокрила седећи, а затим стојећи, док је друга испитивање обављала обрнутим редоследом.

Између два испитивања постојала је пауза од најмање 24 сата како би се смањила могућност да претходно мерење утиче на наредно.

Резултати су показали да положај тела није значајно утицао на максималну брзину протока урина нити на његову укупну количину.

Једина статистички значајна разлика односила се на време потребно за достизање максималне брзине протока. Мушкарцима је у стојећем положају за то у просеку било потребно нешто више од три секунде дуже него у седећем.

Међутим, научници су оценили да је мало вероватно да та разлика има клинички значај, посебно зато што је делимично зависила од резултата једног учесника који је знатно одступао од осталих.

Истраживачи наглашавају да овим резултатима није доказана потпуна еквивалентност два положаја, већ да у испитиваном узорку нису пронађене значајне разлике у главним показатељима протока урина.

Због тога закључују да код здравих мушкараца положај приликом мокрења има мали практични утицај и да они могу да изаберу начин који им највише одговара.

Зашто би мокрење седећи могло да буде корисније

Једно од објашњења због којих би мокрење у седећем положају могло да има одређене предности односи се на функционисање мишића карличног дна.

Уролог Рена Малик објашњава да су ови мишићи, уопштено говорећи, опуштенији када особа седи, док се у стојећем положају део њих активира како би помогао у одржавању равнотеже и правилног положаја тела.

Приликом мокрења мишићи карличног дна морају да се опусте како би урин могао несметано да пролази кроз мокраћну цев.

Код појединих мушкараца, међутим, ови мишићи остају претерано напети, што може довести до потешкоћа са мокрењем, чак и када не постоји неки други очигледан уролошки проблем.

Маликова указује да се такво стање, познато као хипертонус мишића карличног дна, често недовољно препознаје код мушкараца.

Напетост мишића може бити повезана и са стресом и анксиозношћу, а симптоми могу укључивати болове у пределу карлице, непријатност приликом седења, бол током ерекције или ејакулације, као и учестало мокрење или изненадну потребу за одласком у тоалет.

Због тога се претпоставља да би седећи положај, који може омогућити лакше опуштање карличног дна, могао да олакша мокрење особама са оваквим тегобама.

Ипак, стручњаци наглашавају да сама претпоставка о опуштању мишића није довољна да се седећи положај прогласи здравијим за све мушкарце.

Увећана простата мења ситуацију

За разлику од здравих младих мушкараца, код оних који имају увећану простату положај приликом мокрења могао би да игра значајнију улогу.

Бенигна хиперплазија простате, односно доброћудно увећање простате, један је од честих здравствених проблема код мушкараца старијих од 50 година.

Према објашњењу уролога Рене Малик, приближно половина мушкараца после 50. године има увећану простату, док се са старењем тај проценат додатно повећава.

Увећање простате може да доведе до сужавања мокраћне цеви, чиме се отежава пролазак урина из бешике.

Мушкарци због тога могу приметити слабији млаз урина, потешкоће при започињању мокрења, потребу за напрезањем, испрекидан млаз или осећај да бешика није потпуно испражњена.

Код неких се јавља и капање урина након завршетка мокрења, док другима треба знатно више времена да испразне бешику.

Осим потенцијалних здравствених користи, мокрење седећи у таквим околностима може бити практичније и из хигијенских разлога, јер слаб или испрекидан млаз отежава његово усмеравање.

Шта су показале раније научне студије

Метаанализа објављена 2014. године у научном часопису PLOS ONE обухватила је 11 истраживања која су упоређивала мокрење у стојећем и седећем положају.

Научници су анализирали брзину протока урина, трајање мокрења и количину урина која остаје у бешици након завршетка.

Резултати су показали да је код мушкараца са симптомима поремећаја доњих мокраћних путева мокрење у седећем положају било повезано са потпунијим пражњењем бешике.

У просеку је после мокрења седећи у бешици остајало око 25 милилитара урина мање него приликом мокрења стојећи.

Уочени су и нешто бржи проток урина и краће трајање мокрења, али те разлике нису биле статистички значајне.

Код здравих мушкараца нису пронађене значајне разлике између два положаја.

Аутори су зато закључили да би седећи положај могао бити користан мушкарцима који имају проблеме са мокрењем, док код здравих мушкараца није утврђено да је један положај медицински бољи од другог.

Ипак, истраживања обухваћена овом анализом имала су одређена ограничења, укључујући релативно мали број учесника у појединим студијама.

Управо због тога најновије истраживање из 2026. године настојало је да прецизније испита утицај положаја тела и провери да ли су уочене разлике заиста клинички значајне.

Зашто неки мушкарци више воле да мокре седећи

Осим здравственог стања, на избор положаја приликом мокрења утичу навике, удобност, године живота и културолошке разлике.

Истраживање спроведено 2020. године међу 195 мушкараца у Сједињеним Америчким Државама показало је да је 18 одсто испитаника радије мокрило седећи.

Међу њима су били заступљенији мушкарци који су пријављивали проблеме са мокрењем, попут слабог млаза, учесталог мокрења или осећаја непотпуно испражњене бешике.

Такође, они су чешће наводили да им уролошки симптоми сметају у свакодневном животу.

Међутим, истраживачи наглашавају да то не значи да мокрење седећи изазива те проблеме. Напротив, могуће је да мушкарци бирају тај положај управо зато што већ имају одређене потешкоће.

Неки испитаници наводили су да мокре седећи због физичких ограничења, болова у леђима, артритиса или опоравка након хируршких интервенција.

Други су као разлоге издвајали већу удобност, избегавање прскања урина или навику да током ноћи користе тоалет у седећем положају.

Поједини мушкарци су навели и да им седећи положај омогућава да читају или користе мобилни телефон.

Ипак, уролог Рена Малик не препоручује дуготрајно седење на ве-це шољи ради читања или коришћења телефона, јер таква навика може довести до непотребно дугог боравка у тоалету и потенцијално допринети проблемима попут хемороида.

У Немачкој 40 одсто мушкараца увек мокри седећи

Колико се навике разликују од земље до земље показало је међународно истраживање компаније YouGov из 2023. године.

У анкети су учествовала 7.024 мушкарца из 13 земаља, а резултати су открили велике разлике у начину на који мушкарци користе тоалет.

У Сједињеним Америчким Државама само 10 одсто мушкараца изјавило је да увек мокри седећи, док је 31 одсто навело да то никада не чини.

Сасвим другачија ситуација забележена је у Немачкој, где чак 40 одсто мушкараца увек мокри седећи, а додатних 22 одсто то чини у већини случајева.

Старији Немци још чешће бирају седећи положај. Међу мушкарцима старијим од 55 година чак 49 одсто навело је да увек мокри седећи, у поређењу са 28 одсто мушкараца старости од 18 до 34 године.

Немачка је тако заузела прво место међу испитиваним земљама по учесталости ове навике.

Занимљиво је да у немачком језику постоји и израз "Sitzpinkler", који дословно означава мушкарца који мокри седећи, али се понекад користи и у погрдном значењу.

Ипак, у многим немачким домаћинствима мокрење седећи сматра се прихватљивијим из хигијенских разлога.

Истраживање је показало да је ова навика распрострањена и у другим земљама, попут Аустралије и Шведске, мада у мањој мери него у Немачкој.

Када би требало потражити савет уролога

Стручњаци истичу да избор положаја приликом мокрења сам по себи није показатељ здравственог стања.

Међутим, симптоми попут ослабљеног млаза урина, напрезања приликом мокрења, честе потребе за одласком у тоалет или осећаја да бешика није потпуно испражњена могу указивати на проблеме које би требало испитати.

Посебно је важно да мушкарци који примете промене у мокрењу, нарочито у старијем животном добу, потраже савет уролога како би се утврдио узрок тегоба.

Иако мокрење у седећем положају неким мушкарцима може олакшати пражњење бешике, оно не представља замену за преглед или лечење када постоји уролошки проблем.

За сада, резултати научних истраживања указују да код здравих мушкараца не постоји убедљив доказ да је мокрење седећи или стојећи значајно боље за здравље.

С друге стране, код мушкараца са увећаном простатом или другим потешкоћама са мокрењем, седећи положај могао би да има одређене предности.

Закључак најновијег истраживања зато је прилично једноставан: здрави мушкарци могу да мокре у положају који им највише одговара, док они који имају уролошке тегобе треба да обрате пажњу на симптоме и потраже стручни савет.

Моћ љубичасте коре и заштита мозга

Поред тога, насунин помаже у уклањању штетних материја из ћелија и олакшава унос хранљивих материја кроз неуронску комуникацију. Због ових својстава, редовно конзумирање може смањити ризик од когнитивног пропадања и побољшати памћење.

Истраживања показују да насунин није једини адут овог плода, већ је ту и хлорогенска киселина која пружа додатну заштиту. Богатство влакнима је још једна предност, па тако 100 грама сировог патлиџана садржи око три грама влакана и само 20 калорија. Висок ниво антиоксиданаса штити организам од разних болести, па и оних најтежих. Поред тога, садржи значајне количине витамина Ц, који стимулише производњу и активност белих крвних зрнаца, као и манган који помаже у формирању костију.

Утицај на метаболизам и срце

Влакнаста структура патлиџана игра кључну улогу у одржавању стабилног нивоа шећера у крви. Када једемо оброк богат скробом, нетакнута пулпа патлиџана успорава његову разградњу, чиме се спречавају нагли скокови глукозе.

Научници су током једне студије приметили да додавање 300 грама куваног патлиџана оброку са пиринчем значајно смањује укупан пораст шећера у крви у поређењу са другим поврћем. Екстракти патлиџана такође инхибирају ензиме алфа-амилазу и алфа-глукозидазу, који су кључни за варење угљених хидрата.

Осим што помаже код дијабетеса, овај плод из породице помоћница доприноси здрављу кардиоваскуларног система. Делфинидин, још један важан антоцијанин присутан у патлиџану, подстиче ширење крвних судова и помаже у снижавању крвног притиска.

Влакна додатно помажу у елиминацији лошег холестерола, чиме се смањује ризик од атеросклерозе и срчаних удара. Ипак, стручњаци упозоравају да особе са аутоимуним болестима треба да буду опрезне, јер природна једињења попут гликоалкалоида могу код неких изазвати упалне процесе у цревима.

Начин на који припремамо патлиџан драстично мења његов нутритивни профил, пре свега због сунђерасте структуре која лако упија масноћу. Ако се пржи у дубоком уљу, удео масти може скочити са 0,1 одсто на скоро 38 одсто. Због тога се препоручује печење, гриловање или кување на пари уз само благи премаз маслиновог уља. Занимљиво је да термичка обрада, попут печења, заправо ослобађа већи део антиоксидативних једињења, чинећи их доступнијим за апсорпцију у нашем телу

Плави патлиџан је део медитеранске исхране, али многи не знају да се највреднији део овог плода крије управо у његовој тамној опни. Према подацима о исхрани, сјајна љубичаста кора богата је насунином, специфичним антиоксидансом из групе антоцијанина.

Истрага је показала да производни процес једне малезијске компаније изазива одступања у дебљини и квалитету материјала. Ови недостаци значајно повећавају ризик од пуцања и оштећења током употребе, наводи британски Телеграф.

Због утврђених неправилности, увоз и продаја свих брендова произведених спорним поступком обустављени су на годину дана. На листи производа нашли су се брендови „My Lubie“, „Amor“, „You Me“, „Adloran“, „Einhorn“, and „Primeros“. Поред обуставе увоза, са француског тржишта повлаче се и сви производи овог произвођача који су већ били у продаји.

Од првих повлачења током лета, надлежне агенције забележиле су осам пријава корисника о пуцању кондома из серија које су оцењене као небезбедне. Због тога су здравствене власти позвале све који су користили ове производе да се тестирају на полно преносиве инфекције и провере могућност нежељене трудноће.

Поновљени пропусти и недостатак сертификата

Најновија забрана надовезује се на масовно повлачење из августа 2026. године, када су француске агенције повукле око 260.000 кондома 30 различитих брендова.

Током заједничке контроле, надлежне службе откриле су да бројне линије производа на интернет платформама немају обавезну ознаку усаглашености са прописима Европске уније, због чега потенцијално представљају ризик по здравље и безбедност корисника, наводи се у заједничком саопштењу агенција.

Извршни директор компаније „Мај Луби“, Пјер Лагаж, објаснио је да се летње повлачење односило на само једну серију која није прошла тестирање. Како је навео, компанија је самостално одлучила да повуче производ као меру предострожности, јер је реч о медицинском средству код којег се и на најмању сумњу производ уклања са тржишта, иако анализе самог произвођача нису показале неправилности.

Шири здравствени контекст

Проблеми са квалитетом заштитних средстава појављују се у тренутку када се Европа, укључујући Француску, суочава са растом стопе инфекција. Ови случајеви указују на значај строгих прописа који регулишу медицинска средства у Европи, где кондоми морају да испуне захтевне стандарде како би се осигурала њихова ефикасност.

Поуздана заштита је посебно важна имајући у виду политику Француске, која младима до 25 година омогућава бесплатне кондоме у апотекама, без рецепта. Циљ ове иницијативе је спречавање ширења полно преносивих болести и смањење броја нежељених трудноћа.

Званични подаци указују на значајан пораст броја дијагностикованих случајева ХИВ-а међу младима узраста од 15 до 24 године током протекле деценије. Због таквих епидемиолошких кретања, надзор над безбедношћу производа и брзо реаговање надлежних служби остају важни за заштиту јавног здравља.

„Узбуђени смо што можемо да покажемо да умерено ниске температуре подстичу значајну производњу одређеног метаболита, БХ2, који се синтетише, складишти и потом ослобађа из мишићног ткива. БХ2 затим доспева у друге делове тела, где помаже у одржавању равнотеже протеина и доприноси здрављу ткива током старења“, каже молекуларни биолог Дејвид Вилчез са Универзитета у Келну у Немачкој.

Иако научници већ више од једног века знају да ниске температуре продужавају животни век животиња, укључујући црве, муве, рибе и глодаре, истраживачима до сада није било сасвим јасно на који начин хладноћа остварује тај ефекат.

Научници су првобитно претпостављали да је реч о пасивним термодинамичким ефектима. Међутим, новија истраживања указују на то да је продужење животног века под утицајем хладноће активно регулисан процес у организму, који покреће одређене биолошке механизме и помаже организмима да преживе.

Пре неколико година, Вилчез и његове колеге открили су да ниске температуре доводе до уклањања штетних накупина протеина код нематоде Caenorhabditis elegans. Хладноћа притом активира ћелијске структуре познате као протеазоми, које разграђују протеински отпад.

У новом истраживању научници су испитивали сигнале који се преносе кроз организам и покрећу такве реакције. Претпоставили су да би у томе могли да учествују метаболити – мали молекули који настају током метаболичких процеса.

У експериментима са нематодом истраживачи су утврдили да излагање умерено ниским температурама од 15 степени Целзијуса, које продужавају животни век ових црва, повећава производњу ензима ЦАТ-4. Тај процес се највећим делом одвија у мишићима црва и подстиче стварање метаболита БХ2.

Након што се произведе, БХ2 се преноси у друга ткива, где се претвара у биоактивни молекул који се назива тетрахидробиоптерин (БХ4). Он омогућава производњу аминокиселине тирозин.

Истраживачи су утврдили да нарушавање овог метаболичког пута умањује позитивне ефекте хладноће на животни век црва. То указује на то да продужење животног века при нижим температурама није само пасивна последица успореног метаболизма, већ је делимично резултат активно регулисаног биолошког процеса који почиње у мишићним ћелијама.

У одвојеним експериментима научници су открили да овај метаболички пут доприноси и одржавању равнотеже протеина, односно протеостазе, спречавајући груписање штетних протеина у моделу нематоде који се користи за проучавање Хантингтонове болести.

„Ови резултати указују на то да би циљано деловање на само једно ткиво, попут мишића, могло да обезбеди заштиту читавог организма. То отвара нове могућности за развој терапијских приступа“, наводи Вилчез.

Можда је најзанимљивије откриће то што су истраживачи пронашли доказе да ниске температуре уопште нису неопходне за активирање овог метаболичког пута.

Генетским повећањем нивоа ЦАТ-4 у мишићима нематода, научници су успели да продуже њихов животни век чак и при уобичајеним или вишим температурама. То указује на могућност да се поједини корисни ефекти хладноће постигну и без снижавања телесне температуре.

„Заиста нас је изненадило што је додатак ове супстанце значајно продужио животни век чак и при стандардним и вишим температурама. Даљи експерименти на људским ћелијама охрабрују нас да потражимо терапије које би могле да опонашају корисне ефекте хладноће, без потребе за променом телесне температуре“, каже Вилчез.

У одвојеним експериментима са људским ћелијама, које су генетски модификоване тако да развијају протеине повезане са Хантингтоновом болешћу и амиотрофичном латералном склерозом (АЛС), истраживачи су утврдили да додавање БХ2 смањује нагомилавање абнормалних протеина.

Поред тога, један други експеримент показао је да додавање БХ2 и тирозина смањује показатеље програмиране ћелијске смрти у људским моторним неуронима који носе мутацију повезану са АЛС-ом. То указује на могућност да би овај метаболички пут могао да помогне и у заштити од неуродегенеративних болести.

Важно је нагласити да су ови резултати за сада добијени само у експериментима са нематодама и људским ћелијама. Биће потребно још много истраживања пре него што се буде могло разматрати како би ови ефекти могли безбедно да се примене код људи.

Ипак, резултати показују да су научници све ближе разумевању начина на који хладноћа доприноси дуговечности. Могуће је да ће једног дана успети да искористе тај механизам и развију терапије које опонашају њене корисне ефекте.

Према њиховим тврдњама, ниска вредност феритина, протеина који складишти гвожђе у организму, оставља јасне трагове на лицу и коси, а одговарајућа терапија наводно делује боље од најскупљих козметичких производа.

Симптоми који се најчешће наводе у овим видеима укључују беживотну, бледожуту кожу, тамне кругове око очију, суве усне и појачано опадање косе.

Неки корисници истичу да их је управо уочавање ових промена навело да затраже лекарску помоћ, што је довело до дијагнозе анемије, стања у којем организам нема довољно здравих црвених крвних зрнаца за адекватан пренос кисеоника.

Иако ниска вредност феритина значи смањене залихе гвожђа – елемента кључног за стварање хемоглобина – недостатак се обично манифестује и низом других симптома, као што су стални умор, слабост, вртоглавица, кратак дах и убрзан рад срца.

Стручњаци позивају на опрез

Медицински радници и нутриционисти слажу се да „феритинско лице“ није призната медицинска дијагноза. Иако неки од поменутих знакова заиста могу бити повезани са смањеним залихама гвожђа, стручњаци наглашавају да је немогуће поставити тачну дијагнозу само на основу нечијег одраза у огледалу.

Клои Кејси, нутриционисткиња са Универзитета Борнмут у Великој Британији, наводи у ауторском тексту да бледило и уморан изглед могу бити последица многих других фактора.

Хормонске промене, недостатак сна, стрес, дехидратација или мањак других кључних нутријената такође могу оставити сличне трагове на лицу. „Огледало вам не може рећи да ли вам је гвожђе ниско – то може само тест крви", објаснила је Кејси.

Самоиницијативно узимање суплемената гвожђа без претходне потврде лекара може носити озбиљне здравствене ризике. Превелика количина гвожђа у организму повезана је са повећаним ризиком од инфекција, а дугорочно може допринети развоју артритиса, болести јетре, дијабетеса и срчаних проблема.

Због тога се увек препоручује анализа крви, укључујући комплетну крвну слику и ниво гвожђа, пре било какве терапије.

За оне који сумњају на смањене залихе гвожђа због недостатка енергије, препоручује се прво кориговање исхране. Укључивање намирница богатих гвожђем, као што су црвено месо, пилетина, риба, тофу, сочиво, леблебије, лиснато зелено поврће и обогаћене житарице, може бити безбеднији први корак од посезања за суплементима, осим уколико лекар не одреди другачије.

Међу могућим компликацијама су фиброза, односно стварање ожиљног ткива у јетри, цироза, тежи облик ожиљавања који на крају може довести до отказивања јетре, као и кардиоваскуларне болести и поремећаји функције бубрега.

У истраживању објављеном у часопису Nature Communications, научници предвођени тимом са америчке клинике „Мејо“ (Mayo Clinic) представили су доказе да MASLD не треба посматрати искључиво као једну болест, већ као стање које обухвата пет различитих подтипова.

Таква подела могла би да омогући прецизнију процену будућих здравствених ризика и избор одговарајућих терапијских приступа.

„Оно што се овде појављује јесте начин да се систематски идентификују значајне подгрупе унутар сложене болести“, рекао је Ерик Кле, биоинформатичар са клинике „Мејо“.

„То нам помаже да сложену болест мапирамо са таквом прецизношћу да можемо да почнемо да предвиђамо њен ток и интервенишемо пре него што дође до најтежих оштећења“, објаснио је Кле.

Анализа хиљада пацијената открила пет подтипова болести

Да би утврдили подтипове MASLD-а, истраживачи су анализирали медицинске податке 1.532 пацијента, а затим проверили добијене групе на додатном узорку од 3.070 пацијената.

Користили су рачунарско моделирање како би открили заједничке биолошке карактеристике на основу којих се пацијенти могу сврстати у различите групе.

Анализа је обухватила пол, индекс телесне масе (БМИ), биомаркере у крви повезане са оштећењем јетре, као и придружена здравствена стања, међу којима су повишен крвни притисак, гојазност и висок ниво холестерола.

Истраживачи су настојали да утврде обрасце који би могли да остану непримећени уколико би се сви пацијенти посматрали као јединствена група.

„Када се клинички и геномски подаци анализирају заједно, у овако великом обиму, почињу да се уочавају обрасци напредовања болести који би иначе остали скривени“, рекла је Шулан Тјен, биоинформатичарка са клинике „Мејо“.

Она је истакла да раздвајање пацијената на подтипове отвара могућност да се терапија усмери на биолошке механизме који заправо покрећу болест.

„Када раздвојите ове подтипове, можете да почнете да усклађујете лечење са биологијом која заиста покреће болест“, навела је Тјен.

На основу анализе издвојено је пет подтипова, означених као C1, C2, C3, C4 и C5. Истраживачи су потом пратили пацијенте у периоду до десет година како би испитали повезаност тих група са каснијим здравственим проблемима.

Различити подтипови носе различите здравствене ризике

Утврђено је да се пет група разликује по својим карактеристикама, али и по ризицима од одређених компликација.

Група C1 обухватала је око 30 одсто учесника истраживања. Чинили су је старији пацијенти који нису имали гојазност, а у тој групи забележене су релативно високе стопе рака јетре и трансплантације јетре.

Група C5 чинила је око девет одсто укупног броја учесника. У њој је генетика имала значајну улогу како у ризику од развоја MASLD-а тако и у ризику од компликација повезаних са болешћу.

И код осталих група уочене су разлике у ризицима од срчаних обољења, отказивања јетре, рака и потребе за трансплантацијом јетре.

Према истраживачима, ови налази указују на то да би разврставање пацијената према подтиповима могло да помогне у прецизнијем прилагођавању лечења њиховим потребама.

„Наша студија пружа важне увиде у разноликост MASLD-а и указује на могућности за примену персонализованих терапија“, наводи се у научном раду.

Истраживачи додају да разврставање пацијената у уједначеније подгрупе представља могући пут ка персонализованој здравственој нези.

Повезаност са депресијом и поремећајима сна захтева додатна истраживања

Анализа података открила је и повезаност појединих подтипова MASLD-а са стањима као што су депресија и апнеја у сну, поремећај који се одликује прекидима дисања током спавања.

Истраживачи наводе да би ове везе могле да буду предмет будућих студија. Ипак, пет утврђених подтипова тек треба детаљније испитати на већим и разноврснијим групама пацијената. Аутори наглашавају да су почетни резултати охрабрујући, али да је неопходна додатна провера налаза.

Један од наредних корака могло би да буде испитивање начина на који различите терапије утичу на здравствене исходе код пацијената из различитих подтипова болести.

Константинос Лазаридис, гастроентеролог са клинике „Мејо“, оценио је да истраживање показује значај повезивања генетских података са детаљним клиничким информацијама.

„Када повежете генетске податке са детаљним клиничким информацијама из великих популација, можете да почнете да редефинишете болести на начин који непосредно утиче на бригу о пацијентима“, рекао је Лазаридис.

У комбинацији са уређајем за континуирано праћење глукозе, који у реалном времену мери ниво шећера у крви, овај минијатурни уређај осмишљен је тако да регулише ниво шећера у складу са потребама пацијента. То постиже помоћу хемијске реакције коју покреће електрична енергија. У експериментима на мишевима спречио је нагле скокове нивоа инсулина и подстакао губитак масног ткива.

Имплантат, описан у научном часопису Science, могао би да понуди потпуно нов начин лечења дијабетеса и гојазности, изјавио је за Лајв сајенс путем електронске поште један од аутора студије, Мартин Фусенегер, професор биотехнологије и биоинжењеринга на Швајцарском федералном институту за технологију у Цириху.

Његов тим сада ради на припремама за испитивање уређаја на другим лабораторијским животињама, а на крају и на људима.

Гојазност и дијабетес типа 2 глобални проблем

У свету приближно 790 милиона људи има дијабетес типа 2, док више од милијарду људи пати од гојазности.

Особе са гојазношћу често имају инсулинску резистенцију, стање у којем ћелије не реагују адекватно на инсулин и не могу да преузму из крви шећер који им је потребан.

У почетку организам производи више инсулина како би надокнадио тај недостатак, али временом више не може да одржава такав темпо, чиме се стварају услови за развој предијабетеса и дијабетеса типа 2. Око 90 одсто људи са дијабетесом типа 2 истовремено има гојазност или прекомерну телесну тежину.

Истовремено, хемијске реакције у јетри претварају вишак глукозе из крви у масне резерве, што доприноси даљем повећању телесне тежине.

Постојећи начини лечења ових стања усмерени су или на промене животних навика, попут исхране и физичке активности, или на дуготрајну примену лекова, као што су метформин, који снижава ниво шећера у крви, и лекови из групе ГЛП-1, који смањују апетит и тако подстичу губитак телесне тежине.

Имплантат претвара глукозу у глуконат

Међутим, Фусенегер и његове колеге запитали су се да ли би могли директно да делују на глукозу.

Осмислили су реактор дугачак око 2,5 центиметара, који претвара глукозу у безопасан нуспроизвод, назван глуконат, помоћу контролисане хемијске реакције коју покрећу веома мале количине електричне енергије.

Ова трансформација одвија се на електроди обложеној наночестицама злата и платине, уграђеним у графитни филц.

Кључно је то што се реакција одвија само када уређај добије довољно електричне енергије, па се процес уклањања глукозе може укључивати и искључивати контролисањем количине енергије која се доводи до имплантата.

Уређај ради бежично, а напаја се и контролише помоћу обичног паметног телефона. Телефон емитује радио-фреквенцијску енергију ниског интензитета, коју електронске компоненте имплантата затим претварају у стабилну једносмерну електричну струју како би активирале реакцију.

У комбинацији са монитором глукозе, уређај открива повишен ниво шећера у крви, а затим шаље повратну информацију паметном телефону, који прилагођава количину енергије која се преноси имплантату.

„У принципу, то омогућава уређају да уклања више глукозе када је ниво шећера у крви повишен, а да смањи своју активност када се глукоза врати у жељени опсег“, рекао је Фусенегер.

„Циљ је стварање аутономног система који се непрекидно прилагођава метаболичким потребама пацијента“, објаснио је он.

Циљ постизање довољног обима хемијске реакције

Истраживачки тим тестирао је овај саморегулишући медицински уређај на мишевима који су имали и дијабетес и гојазност.

Током шест недеља, мишеви којима је уграђен имплантат имали су знатно стабилнији ниво шећера у крви у поређењу са мишевима који нису били подвргнути лечењу. Такође су у просеку изгубили 10 одсто телесне тежине.

Пошто се ниво глукозе код мишева непрекидно одржавао у границама нормале, метаболички процеси у организму преусмерили су се ка сагоревању масти, док је регулација укључивања и искључивања реакције уклањања глукозе спречавала да ниво шећера падне испод безбедних граница.

Фусенегер сматра да је реч о узбудљивој потврди да овај концепт може да функционише.

Међутим, „један од важних изазова јесте доказати да уређај може да претвори довољне количине глукозе у људском организму, уз истовремено очување дугорочне безбедности и каталитичке ефикасности“, рекао је он.

Другим речима, истраживачи тек треба да покажу да хемијска реакција функционише и у знатно већем обиму, неопходном за лечење људи.

Неопходно истраживање на људима

У одвојеном експерименту, тим је поставио уређај у велику лабораторијску посуду напуњену раствором шећера, како би проверио да ли може да обрађује веће количине глукозе.

Количина раствора, око пет литара, била је приближна укупној запремини крви у људском организму.

Уређај је и у овом већем систему успешно контролисао ниво шећера.

Ипак, Фусенегер је нагласио да овај експеримент не може да замени истраживања на већим животињама и људима. Управо су такве студије следећи приоритет истраживачког тима.

Посебно је важно, како је истакао, да „наш уређај није намењен да замени здраву исхрану, физичку активност или превентивну медицину“ у лечењу дијабетеса и гојазности.

„Гојазност и дијабетес типа 2 сложена су стања која подразумевају много више од повишеног нивоа глукозе“, додао је он.

„Посматрамо га као потенцијално моћан додатак постојећим терапијским могућностима, који би једног дана могао да се комбинује са већ утврђеним начинима лечења и променама животних навика“, закључио је Фусенегер.