Иза ових бројки крије се много сложенија прича. Тумори не „препознају“ брачни статус пре него што се прошире, али су многи фактори ризика, укључујући пушење, стрес и то да ли је особа рађала, повезани и са тим да ли је неко у браку или није.

Истраживачи такође указују да здравије особе можда имају већу вероватноћу да уопште уђу у брак. За потребе студије, парови који живе заједно у романтичној вези без склапања брака класификовани су као невенчани.

„То значи да, ако нисте у браку, треба да обратите додатну пажњу на факторе ризика за рак, обавите потребне скрининге и редовно водите рачуна о здравственој заштити. За превентивне мере, наши налази указују на значај усмеравања пажње на свест о ризику од рака и стратегије превенције узимајући у обзир брачни статус“, рекао је клинички психолог Френк Пенедо.

Статистика потиче из анализе више од четири милиона случајева рака у 12 америчких савезних држава, забележених између 2015. и 2022. године код особа старијих од 30 година. Реч је о „тренутном пресеку“ – ефекти брака на стопе рака нису праћени током времена.

Неке од највећих разлика уочене су код рака дебелог црева код мушкараца (око пет пута већа стопа код мушкараца који никада нису били у браку у поређењу са онима који јесу или су били), као и код рака грлића материце код жена (готово три пута већа стопа код жена које никада нису биле у браку).

Ове две болести тесно су повезане са полно преносивим хуманим папилома вирусом (ХПВ), где партнер који подстиче на редовне прегледе може направити разлику. Код врста рака за које постоје добро организовани скрининги (попут рака дојке или простате), разлике нису биле тако велике.

Студија није била нарочито прецизна у категоризацији – на пример, особе које су биле срећно у браку 30 година сврстане су у исту групу као и оне које су биле у несрећном браку две године и потом разведене 28 година, али веза између брака и здравља представља занимљиво и недовољно истражено поље.

„То је јасан и снажан сигнал да су неке особе изложене већем ризику“, рекао је Пенедо.

Друга истраживања су показала да самачки живот има и своје предности, укључујући више блиских односа и веће могућности за лични развој, па је ове резултате потребно посматрати у ширем контексту.

Постоје и докази да брак има своје недостатке. Повезан је са већим ризиком од деменције. Дакле, није једноставно рећи да је један брачни статус здравији од другог.

„Ови налази указују на то да друштвени фактори, попут брачног статуса, могу бити важни показатељи ризика од рака на нивоу популације“, рекао је епидемиолог Пауло Пињеиро.

Здраве грицкалице које могу да помогну у процесу мршављења најчешће се заснивају на храни која обезбеђује добру комбинацију протеина, влакана и здравих масти. Овај спој хранљивих материја доприноси дужем осећају ситости и стабилнијем нивоу шећера у крви, што може смањити потребу за честим грицкањем и неконтролисаним уносом калорија.

Такви оброци између главних јела помажу да се избегну нагли падови енергије и да се лакше одржи контрола над апетитом током дана, што је важно за све који покушавају да смање телесну тежину.

Здраве грицалице не морају бити компликоване за припрему

У пракси, здраве грицкалице могу изгледати веома разноврсно и не морају бити компликоване за припрему. На пример, грчки јогурт у комбинацији са свежим воћем може представљати брзу и хранљиву ужину која обезбеђује протеине и природне шећере.

Слично томе, кувана јаја су једноставан извор протеина који дуго држи ситост.

Воће као што су јабуке или бобичасто воће често се комбинује са малом количином путера од кикирикија или бадема, што додаје здраве масти и побољшава ситост.

Поврће попут шаргарепе, краставца или паприке у комбинацији са хумусом такође је чест избор јер обезбеђује влакна и биљне протеине.

Орашасти плодови као што су бадеми, ораси или лешници могу бити корисни, али је важно да се конзумирају у умереним количинама због калоријске густине.

У ужине се могу укључити и односно сојине махуне, као и различити извори рибе попут сардина или скуше, који поред протеина садрже и корисне омега-3 масне киселине.

Неке лакше опције укључују и чиа пудинг, као и кокице припремљене без уља или са минималном количином масти, што их чини нискокалоричном алтернативом класичним грицкалицама, преноси draxe.com.

Навике које утичу на калорије

Начин на који се грицкалице конзумирају подједнако је важан као и њихов избор. Препоручује се да се избегне стално „грицкање“ током целог дана, јер то може довести до несвесног уноса већег броја калорија. Уместо тога, боље је унапред планирати ужине и водити рачуна о величини порције.

Такође је важно бирати минимално прерађене намирнице и избегавати производе са високим садржајем додатог шећера. Комбинација протеина, влакана и здравих масти у једној ужини доприноси бољој контроли глади и стабилнијем нивоу енергије током дана.

Шта је пожељно ограничити

Постоје намирнице које је боље ограничити или избегавати ако је циљ мршављење. То су најчешће високо прерађени производи који садрже велике количине шећера, соли и нездравих масти, а при томе имају малу нутритивну вредност.

Такве намирнице лако доводе до преједања јер не обезбеђују дуготрајан осећај ситости и често изазивају брзе осцилације шећера у крви.

Здраве грицкалице могу бити користан део исхране у процесу мршављења ако се правилно бирају и конзумирају у умереним количинама. Оне не само да помажу у контроли глади, већ могу допринети стабилнијем уносу енергије током дана и бољем придржавању плана исхране.

Кључ успеха лежи у избору природних, нутритивно богатих намирница и избегавању високо прерађених производа, наводе стручњаци из области исхране.

Један од главних разлога за опрез је чињеница да је витамин Д растворљив у мастима, што значи да се не излучује лако из организма, већ се акумулира у ткивима. То значи да се прекомерне количине могу временом нагомилати и довести до токсичних нивоа у крви.

У пракси, лекари све чешће бележе пацијенте са веома високим вредностима витамина Д, преноси Science Alert.

Како се наводи, код особа са повишеним нивоима витамина Д или код оних који узимају велике дозе суплемената (изнад препоручених), уочен је „неочекиван пораст ризика од падова и прелома“. Ово доводи у питање уобичајено уверење да веће количине овог витамина аутоматски значе јаче кости.

Високе дозе нису безбедне како се раније мислило

Иако се витамин Д често промовише као безопасан суплемент, истраживања показују да то није у потпуности тачно.

Све више људи узима високе дозе – често између 4.000 и 20.000 интернационалних јединица (IU) дневно – што значајно превазилази уобичајене препоруке.

Истовремено, додатни извори витамина Д (као што су обогаћена храна или други комбиновани  суплементи) могу повећати укупан унос, што може довести до токсичности и озбиљних последица.

Прекомерни унос витамина Д може довести до стања познатог као хипервитаминоза које је, када је витамин Д упитању, повезано са повишеним нивоом калцијума у крви (хиперкалцемија).

Ово стање може изазвати мучнину, повраћање, слабост, учестало мокрење, бол у костима
и проблеме са бубрезима, укључујући камен у бубрегу

У тежим случајевима, вишак калцијума може довести до оштећења меких ткива, артерија и бубрега.

Научници наглашавају да витамин Д има важну улогу у организму, али да његово узимање мора бити контролисано и прилагођено индивидуалним потребама.

„Витамин Д је далеко од безопасног суплемента и не треба га тек тако узимати“, наводе стручњаци који су испитивали штетност његовог прекомерног уношења.

Уместо произвољног узимања високих доза, препоручује се консултација са лекаром и праћење нивоа витамина Д у крви, како би се избегли потенцијални ризици, закључују нутрициолози.

Жуманце чини јаје посебним. У њему се налази већина витамина, међу њима и Б12, који постоји само у намирницама животињског порекла. Жуманце је пуно и минерала, попут гвожђа и цинка.

И највећи део протеина налази се управо у жуманцету – око 60 одсто више него у беланцету. Протеини из јаја су нарочито високог квалитета, што значи да организам може да их искористи готово у потпуности.

Једно јаје садржи и масноће – између 180 и 220 милиграма холестерина. Наш организам сам производи чак четири пута више.

Холестерин је у основи животно важна масноћа у крви и важан градивни елемент ћелија и витамина.

Постоје две врсте холестерина. ХДЛ – преноси вишак холестерина из крвних судова у јетру, и често се назива добар холестерин.

ЛДЛ – може да се таложи у артеријама и повећа ризик од болести срца и крвних судова.

„Знамо да је ЛДЛ холестерол у крви фактор ризика за одређене облике кардиоваскуларних болести, на пример за такозвану атеросклерозу, односно закречење крвних судова“, каже професор Стефан Лорковски са Универзитета Фридрих Шилер у Јени.

„Препоруке кажу да се дневно не би требало унети више од 300 милиграма холестерина“, каже нутриционисткиња Жанин Хенкел-Оберлендер, професорка биохемије исхране на Универзитету у Бајројту.

Да ли холестерин из јаја представља проблем?

То одговара отприлике једном и по јајету дневно, ако се холестерол уноси само из јаја. Међутим, холестерол се налази и у другим намирницама животињског порекла, попут путера, меса или млечних производа.

Исхрана утиче, пре свега, на количину холестерина која се може таложити у организму. Но, тај утицај се данас процењује нешто мањим него раније, каже нутриционисткиња Хенкел-Оберлендер.

„Раније се сматрало да је исхрана пресудан фактор који одређује ниво ЛДЛ холестерина. Данас знамо да то није баш тако.“

Према садашњим сазнањима, исхрана утиче са око 25 одсто, док се раније процењивало да тај утицај износи око 50 процената.

„Генетска компонента је знатно већа од компоненте исхране“, каже Хенкел-Оберлендер. Код сваке четврте до седме особе постоје одступања у метаболизму холестерина, која су вероватно генетски условљена. Ко има повишен ниво холестерина, требало би да води рачуна о уносу јаја – иако је тај ниво у великој мери генетски условљен.

Да ли јаја помажу у изградњи мишића?

Велико кокошје јаје садржи око седам до осам грама протеина. Оно обезбеђује и аминокиселину леуцин, која је важна за изградњу мишића.

Међутим, тих хранљивих материја има и у махунаркама, орашастим плодовима и житарицама, на пример у овсеним пахуљицама. „Због тога не морате да једете јаја“, каже стручњак за исхрану Лорковски.

Протеини и аминокиселине најбоље доприносе изградњи мишића када се мишићи додатно оптерећују тренингом. Ипак, често се уноси превише протеина, упозорава Лорковски.

„Не морате сваког дана да попијете шејк са десет сирових јаја.“

Посебно код производа са високим садржајем протеина, попут протеинских чоколадица или напитака, уносе се велике количине које организам не може у потпуности да искористи.

Нутриционисткиња Хенкел-Оберлендер објашњава: „Тај протеин једноставно наставља пут кроз црева. У дебелом цреву ферментише, што може да изазове бол у стомаку, надимање и пролив.“

Може ли превише протеина да оптерети бубреге?

Код здравих људи конзумирање јаја по правилу не изазива проблеме са бубрезима. Међутим, код особа код којих већ постоји почетно оштећење бубрега велика количина протеина – нарочито из прерађених производа са високим садржајем протеина – може додатно да оптерети бубреге. Организам мора да се ослободи вишка протеина и нарочито азота који се у њима налази.

„У бубрезима се тада ствара много урее“, објашњава Хенкел-Оберлендер. „То добро функционише код здравих одраслих особа које пију довољно течности. Али код пацијената са бубрежном инсуфицијенцијом или оштећењем бубрега, за које можда још ни не знају, то заиста може да допринесе даљем слабљењу функције бубрега.“

Код здравих људи, међутим, нема доказа да исхрана богата протеинима оштећује бубреге.

Све зависи од индивидуалног здравственог ризика

Конзумирање јаја се у научним студијама увек изнова доводи у везу са болестима срца и крвних судова, као и са можданим ударом. Међутим, често је реч само о назнакама.

„Више великих анализа до сада није показало јасне доказе да постоји стварна повезаност са болестима срца и крвних судова или са повећаним ризиком од смртности“, каже Хенкел-Оберлендер.

Велике студије, попут оних које спроводи Харвардова школа јавног здравља „Чан“, често испитују конзумирање једног јајета дневно и притом не налазе снажну директну повезаност са болестима срца и крвних судова.

С друге стране, особе са дијабетесом типа 2 или са проблемима са бубрезима и јетром требало би да обрате пажњу на конзумирање јаја.

„Већ годинама имамо податке који показују да је код особа са дијабетесом типа 2 конзумирање јаја чешће повезано са повећаним кардиоваскуларним ризиком“, каже Лорковски. У том случају је, дакле, већи ризик од болести срца и крвних судова.

„Све зависи од индивидуалног кардиоваскуларног ризичног профила“, додаје Лорковски.

Због сарадње са колегама у Бечу, читав протокол – припрема, процена, хируршки рад, постоперативни ток – изграђен је по узору на трансплантациони програм у Бечу.

Сарадња са аустријским хирурзима даје прилику нашим пацијентима, како наводи, да буду оперисани по водећим светским протоколима.

Др Славиша Башчаревић, који је боравио шест месеци на усавршавању у Бечу, описује подухват као велики искорак српског здравства.

„Читав тим је радио као целина. Ово је веома компликована, вишечасовна операција. Свако је знао своју улогу, на челу са врхунским стручњацима грудне хирургије, анестезиологије, пулмологије и остатком медицинског особља. Кључ свега је координација, посвећеност и прецизност“, истакао је Башчаревић.

Операција је почела око 18 часова, а завршена је у раним јутарњим часовима, али др Башчаревић каже да нико није осећао умор.

Др Марко Поповић, који је узимао плућа од донора, навео је да иако сама операција траје више сати, њој претходи вишедневна припрема – од момента када се сазна да постоји донор до самог момента вађења плућа.

„Позитивна трема је била огромна када смо прихватили орган и када смо схватили да ћемо спасити један живот“, рекао је Поповић.

Координација експлантационих тимова је изузетно сложена, јер мора да се ускладе тимови који ваде срце, плућа, бубреге, да се након тога координише долазак остатка екипе и наставак процедуре.

Читав подухват трајао је два до три дана.

Поменути део мозга повезан је са контролом дисања, посебно оним снажним и намерним издисајима који се дешавају током вежбања или када кашљемо или се смејемо. У тестовима спроведеним на пацовима, истраживачи су открили да може да уради и нешто друго: да стисне крвне судове.

Комбинација контроле дисања и слања сигнала крвним судовима могла би у неким случајевима да покрене хипертензију, кажу истраживачи. То би могло да објасни зашто толико људи (око 40 одсто, према неким проценама) и даље има неконтролисан крвни притисак упркос узимању лекова за снижавање притиска.

Ритам дисања и крвни притисак

Студија сугерише да pFL неурони могу повезати промене у ритму дисања – које не би нужно биле приметне – са повећаном активношћу симпатичког нервног система (наша реакција да се боримо или да бежимо) који помаже у контроли крвног притиска, што се уклапа са претходним истраживањима која су довела у везу хипертензију са мозгом и нервним системом.

„С обзиром на то да око 50 одсто пацијената са хипертензијом има неурогену компоненту, изазов је разумети механизме који генеришу симпатоексцитацију (повећану, често хроничну, активација симпатичког нервног система) код хипертензије“, наводе истраживачи у раду објављеном у стручном часопису Circulation Research.

„Такво откриће би пружило преко потребно клиничко разматрање нових терапијских стратегија.“

У својим експериментима на пацовима, истраживачи су користили технике генетског инжењеринга да би укључили или искључили pFL неуроне, а затим су посматрали ефекте. Праћена је нервна активност повезана са дисањем, активност симпатичког нерва и крвни притисак.

Истраживачи су активирали pFL неуроне код неких пацова и открили да је то покренуло друга мождана кола која су на крају подигла крвни притисак животиња.

Затим су могли детаљно да мапирају активност можданог стабла и нерва, укључујући и друге неуроне са којима је pFL регион комуницирао, и да је упореде са очитавањима код контролних јединки, то јест пацова који нису имали хипертензију.

Пут ка новим стратегијама лечења

Код пацова са хипертензијом, pFL неурони нису само помагали при дисању, већ су деловали и на сужавање крвних судова. Ово откриће је такође открило нови потенцијални пут лечења.

„Открили смо да се, у условима високог крвног притиска, активира латерална парафацијална регија и, када је наш тим деактивирао ову регију, крвни притисак је пао на нормалан ниво“, каже физиолог Џулијан Патон са Универзитета у Окланду.

Објављени резултати такође донекле објашњавају зашто људи који имају апнеју у сну, то јест проблеме са дисањем током ноћи, такође имају већи ризик од високог крвног притиска.

Поново је то веза између дисања и протока крви – ако pFL неурони нису укључени у нормално дисање, они се активирају као одговор на висок ниво CO2 или низак ниво кисеоника, што се дешава током апнеје у сну.

Важно је признати да су у овом истраживању научници користили само животињске моделе, што значи да је вероватно, али не и сигурно, да је исти систем укључен и код људи.

Међутим, с обзиром на то да се сматра да око трећине светске популације има проблем са високим крвним притиском – и да многи од њих немају приступ лековима који им могу помоћи – потреба за новим опцијама лечења је хитна. Хипертензија озбиљно повећава ризик од многих срчаних проблема и повезана је са бројним другим стањима, као што је деменција.

Следећи изазов је схватити како лекови могу да циљају неуроне pFL-а, а да не ометају било шта друго. Истраживачи истичу да су и на овом пољу постигли известан напредак.

Каротидна тела су кластери ћелија који делују попут сићушних сензора у врату и могу утицати на неуроне pFL-а изван мозга. Истраживачи верују да би циљање ових сензора могло бити довољно да се регион pFL држи под контролом.

„Наш циљ је да таргетирамо каротидна тела, а ми уводимо нови лек који пренамењујемо да бисмо безбедно угасили активност каротидних тела и даљински деактивирали латерални парафацијални регион, тј. без потребе за употребом лека који продире у мозак“, објашњава Патон.
Иако ова стратегија може изгледати лакше него натерати лек да продре у мозак, и даље су неопходна опсежна испитивања.

„Наша празнична трпеза је заиста доказ да права храна која се сада промовише у свету јесте то што ћемо ми сутра јести. Значи јаја, млечни производи, месо, салате... То је ритуал, то је наша традиција, али ми претерујемо, ми и традиционално претерујемо када једемо“, указује Мирковићева.

Према њеним речима, умереност је кључна – чак и када су у питању намирнице које се сматрају здравим. „Два јаја је довољно. Можемо до четири, зависи колико неко има година“, наводи, додајући да су јаја данас научно призната као важан део исхране.

„Јаја су апсолутно призната као нешто што је корисно. Треба да знамо да су била протерана, међутим научници су доказали да су нужна у исхрани, ако хоћемо бити здрави, да имамо фокус, концентрацију и тако даље“, истиче гошћа Јутарњег програма.

Јаја треба јести барена или на око, али да жуманце буде ровито, јер се тако једино „пробија баријера и иду до мозга“.

Калоријски и масни шок – најчешће последице

Нагли прелазак са посне на мрсну храну може да представља велики стрес за организам. Мирковићева упозорава да се током празника често уноси прекомерна количина калорија, масти и соли.

„Када саберемо шта све поједемо, то буде јако много калорија, значи прво калоријски шок, па онда масни шок, па онда једемо слано, јер волимо суво месо, па јаја.“

Посебан проблем, како каже, јавља се код људи који већ имају здравствене тегобе, јер таква комбинација намирница додатно оптерећује организам. Иако су природне масти корисне, претерано уношење може изазвати проблеме са варењем.

„Те масноће су корисне, али претеривање не ваља. Ми треба да будемо јако одговорни, пре свега према себи и свом здрављу, да не оптеретимо организам“, наглашава нутриционисткиња.

Напомиње да организам након поста често нема довољно ензима да одмах свари већу количину хране. „Значи, није врста хране проблем. Напротив, тако треба да једемо, то је наша традиција“, објашњава.

Уколико се јаве болови у стомаку који трају дуже од сат и по, савет је да се потражи лекарска помоћ.

Умерен избор намирница – не све у једном оброку

Након периода поста, препорука је да се исхрана постепено уводи и да се не комбинује превише различитих јела у једном оброку.

„За доручак јаја и сланина, али да не поједемо пет јаја, него да поједемо два, може мало млечних производа, природних. Значи, враћамо се на кајмак, сир“, наводи Мирковићева.

Посебно упозорава на навику да се „проба по мало од свега“, што доводи до уноса већих количина хране него што је потребно.

„Треба да бирамо – или ћемо неку јаку чорбу, или сарму од зеља, или месо. Не можемо све у исти оброк, јер много унесемо“, истиче гошћа Јутарњег програма.

Објашњава да разноврсност укуса подстиче апетит, па човек не осећа ситост на време. „Кад имате један укус, једете и осетите ситост. А кад пробамо мало од свега, никад није ситост укуса, пазите, не хране“, додаје.

Шта урадити ако дође до преједања

Иако се умереност препоручује, Мирковићева признаје да ће многи ипак претерати. У тим ситуацијама саветује једноставне мере које могу помоћи организму да се избори са оптерећењем.

„Лимунада. Она кад уђе – јер је ово све кисело, много протеина – она је базна у организму“, објашњава.

Поред тога, напомиње да постоје ензимски препарати који могу помоћи варење, као и да је важно надокнадити изгубљене минерале.

„Организам да би сварио ту храну, он јако много троши своје сопствене енергије и блокира то у тежину. А ако једете мање, онда ћете скинути килограме, јер кад му треба резерва, он је узима из масноћа.“

Правилна исхрана и осећај ситости

Мирковићева указује да преједање није увек последица емоција, већ често знак да организам не добија довољно квалитетних нутријената.

„Кад уносите процесуирану храну, ви унесете много калорија, али организам је гладан нутријената.“ Додаје да права, природна храна обезбеђује дужи осећај ситости. „Ако једете праву храну, бићете пресити, нећете бити гладни пет до шест сати.“

С друге стране, индустријски производи доводе до брзог повратка глади. „Кад једете пециво, ви сте гладни за сат и по, колико год калорија унесете“, каже Мирковићева.

Закључује да је кључ у избору намирница и умерености, а не у рестрикцијама. „Не можемо лечити физиолошко-биолошке процесе саветима. Просто није адекватно“, поручује нутриционисткиња Бранка Мирковић, на крају гостовања у Јутарњем програму.

Мастила за тетоваже представљају сложене хемијске мешавине које садрже пигменте, носаче течности, конзервансе и нечистоће.

Значајан део тих пигмената првобитно је развијен за индустријску употребу – попут боја за аутомобиле, пластику или штампу – а не за убризгавање у људску кожу.

Поједина мастила могу садржати трагове тешких метала као што су никл, хром, кобалт, а понекад и олово, који су познати по томе да могу изазвати алергијске реакције и утицати на имунолошку осетљивост.

Такође, присутна су и органска једињења попут азотних боја и полицикличних ароматичних угљоводоника, од којих нека могу да се разграде у потенцијално токсичне или канцерогене супстанце.

Како имуни систем реагује на тетовирање

Сам процес тетовирања подразумева убризгавање мастила у дермис, дубљи слој коже. Организам те честице препознаје као страно тело, због чега имуни систем покушава да их уклони.

Међутим, честице пигмента су превелике да би биле потпуно елиминисане. Уместо тога, оне остају „заробљене“ у ћелијама коже, што тетоважи даје трајност.

Истраживања показују да део мастила може да путује кроз лимфни систем и да се акумулира у лимфним чворовима – кључним структурама имуног одговора.

Потенцијални утицај на имуни одговор

Нова истраживања указују да пигменти из тетоважа могу утицати на активност имуног система. Забележено је да мастило може да изазове упалу и да одржава имуни систем активним недељама након тетовирања.

Постоје и налази који указују да присуство мастила на месту примене вакцине може да промени имуни одговор, укључујући и смањену реакцију на одређене вакцине, попут оних против ковида-19, преноси science.alert.com.

Ипак, важно је нагласити да ово не значи да су вакцине небезбедне, већ да мастило може утицати на сложене механизме имунолошке комуникације у специфичним условима.

Алергије, упале и дугорочни ризици

Најчешће документоване последице тетовирања су алергијске реакције и хроничне упале. Посебно су проблематичне црвене, жуте и наранџасте боје, које се чешће доводе у везу са сврабом, отоком и стварањем гранулома.

Ове реакције могу да се појаве и месецима или годинама након тетовирања, а хронична упала се повезује са оштећењем ткива и повећаним ризиком од болести.

Иако за сада не постоје чврсти докази да тетоваже директно изазивају рак код људи, лабораторијска истраживања указују на потенцијалне ризике, посебно због разградње пигмената у токсичне нуспроизводе.

Ризик од инфекција 

Као и сваки поступак који нарушава интегритет коже, тетовирање носи ризик од инфекција, укључујући бактеријске инфекције и вирусе попут хепатитиса Б и Ц у случају лоших хигијенских услова.

Додатни проблем представља неуједначена регулација мастила за тетоваже. У многим земљама не постоји обавеза потпуног декларисања састава, што отежава процену ризика.

За већину људи тетоваже не доводе до озбиљних здравствених проблема, али оне представљају трајно излагање организма страним хемијским супстанцама.

Научни докази за сада не указују на широко распрострањену опасност, али све већи број истраживања отвара питања о дугорочним ефектима на имуни систем и опште здравље.

Како тетоваже постају све веће, бројније и сложеније, расте и потреба за додатним истраживањима која би дала јаснију слику њиховог утицаја на људски организам.

„У онкологији је постигнута револуција и развој онко генетике иде јако брзо. Уводе се нове, циљане терапије, молекуларне имуно и тешко је бити у корак са светом. Сада то јесмо и ти лекови циљано делују на наш имуно систем“,истакао је доктор Стјепановић.

Истиче да иновативни лекови значајно продужавају период живота и подижу квалитет у односу на хемотерапије.

Ко су кандидати за нову терапију?

„Карцином плућа је најагресивнији карцином, стопа смртности је висока, најчешћи је код мушкараца. До сада смо имали за неке облике само хемотерапију, или зрачну терапију. За све стадијуме микроцелуларног стадијума плућа ми сада имамо имунотерапију , то је велики успех у лечењу овог карцинома. Терапија делује на болест и у раној фази“, истаклао је доктор.

Стижу нове терапије и за остале врсте карцинома

„Код карцинома дојке циљано се испоручује цитостатик у ћелије тумора и на тај начин се чува здраво ткиво колико је то могуће, Студије ове терапије у свету показале су незапамћено преживљавање“, рекао је др Михаило Стјепановић, директор Клинике за пулмологију УКЦС. 

Суочен са случајем који се сматрао готово неоперабилним, тим Универзитетске опште хирургије 1 болнице Молинете, на челу са професором Маријом Морином, применио је иновативни "аwаке" протокол, прилагођен стању пацијента.

Захват је изведен ослањајући се на три кључна елемента: анестетичке блокове трбушног зида, свесну седацију и клиничку хипнозу. Управо је хипноза, према оценама лекара, одиграла пресудну улогу.

Током операције, која је трајала око сат времена, докторка Валентина Палацо водила је пацијента кроз хипнотички процес са циљем да се смање анксиозност, бол и физиолошки стрес.

Пацијент је ментално „измештен" из операционе сале и усмерен ка пејзажима родне Пуље, што је омогућило очување спонтаног дисања, неуровегетативне стабилности и минималну употребу седатива.

И постоперативни ток протекао је изнад очекивања. Пацијент није имао потребу за интензивном негом, већ је у првих 24 часа поново почео да хода и узима храну, док је неколико дана касније безбедно отпуштен и вратио се у Пуљу.

Стручњаци оцењују да би овај успех могао да отвори нову фазу у онколошкој хирургији, посебно када је реч о крхким пацијентима код којих је општа анестезија контраиндикована.

„Овај захват показује да врхунска хирургија може да помери границе онколошког лечења", изјавио је Ливио Транкида, генерални директор здравственог центра „Град здравља" у Торину.

Повезивање савремених хируршких техника и хуманизованих медицинских приступа, попут клиничке хипнозе, могло би убудуће да пружи нову шансу пацијентима који су се до сада сматрали неоперабилним.

„Медицина заснована на доказима је променила и јавно здравље. Три најзначајнија фактора била би достигнућа у области хигијене, као што је санитација, обезбеђење канализације и чисте здраве воде за пиће. Затим, имунизација и заштита од заразних болести, на трећем месту су антибиотици“, истакла је др Верица Јовановић, директорка Института "Батут".

Обавезна и препоручена имунизација

„Имунизација се заснива на примени заштите од 11 болести, а временом се тај имунизације мења. ММР вакцина је врло значајна јер која штити од три болести. Даје се деци у другој години живота и пре поласка у школу“, рекла је докторка.

ХПВ вакцина и скрининг

„То је вакцина која спречава настанак карцином грлића материце. Вакцинишу се деца од 9 до 14 и од 15 до 19 година, а могу да се вакцинишу и старији. Такође је важно напоменути да се повећава број прегледаних грађана скрининг програмима", истакла је др Верица Јовановић, директорка Института "Батут".

„Без обзира на то што је болан, тај симптом је наш пријатељ, он нас упозорава да се нешто лоше дешава у организму, јер није нормално да нас нешто боли. И управо тај симптом постоји да нам укаже на нешто на шта би требало да обратимо пажњу“, истакао је професор Лађевић.

Како и зашто настаје бол у нашем организму?

„Бол је један заштитни механизам у организму који нам указује да се негде одвијају одређени процеси на које морамо да обратимо пажњу“, истакао је професор.

Наводи да је доступност лечења бола све већа. Најзаступљенији су немалигни болови, болови локомоторног, односно коштано-зглобног система, као и бол у доњем делу леђа. Постоје и малигни болови, као и акутни и хронични болови.

„Модеран начин живота и савремене навике доприносе порасту болова немалигне етиологије – дуготрајно седење за рачунаром, мањак физичке активности, али и напорни физички послови“, нагласио је професор.

Који бол не сме да чека?

„Ниједан бол не би требало да чека, бол је последица и треба пронаћи узрок“, рекао је професор Небојша Лађевић.

Универзитетски клинички центар Србије има Центар за терапију бола, који је недавно проширен новим капацитетима и унапређеном дијагностиком.

„На преглед у Центар може да се дође уз упут из дома здравља. Све се заказује електронски, а преглед се обавља у амбуланти за терапију бола. Уколико је потребно, пацијент се упућује даље у дневну болницу“, рекао је професор Небојша Лађевић, начелник Центра за анестезиологију и реаниматологију УКЦС.

Истраживања психолога показују да одећа у којој спавамо много говори о нама. Није свеједно да ли идемо на спавање у пижами, старој мајици, беби-долу или спаваћици. Она открива податке о нашем карактеру, типу личности, навикама и квалитету сна.

Према недавно спроведеним истраживањима, избор одеће за спавање, било да је то стара мајица, свилена пижама или спавање без одеће, није само ствар укуса, већ одражава дубоке психолошке потребе и стање нашег нервног система. Истраживања такође показују да већина људи спава у обичним мајицама кратких рукава, док мањи део популације користи пижаме.

Ноћни аутфит је нека врста сигнала нашем мозгу да је време за опуштање

Како објашњава Кристина Крик, клинички психолог из САД, спавање у старој мајици указује на сигурну веру у себе. Са друге стране, ако спавате у одећи коју сте носили током дана, то може значити да сте уморни и исцрпљени.

Психолошки утицај одеће за спавање

Одећа за спавање је више од пуке функционалне гардеробе: она представља психолошки алат. Пресвлачење у пижаму сигнализира мозгу да је време за опуштање. Овај једноставан чин може значајно утицати на то колико брзо прелазите из напорног дана у опуштено вече.

Шта пижама говори о вези

Брачни терапеут Џулија Дејвис наводи да разлика у избору пижама често одражава динамику у вези. Ако једна особа настоји да носи усклађену и елегантну одећу за спавање, а друга се задовољава старим комадима, то може бити сигнал нивоа „улагања у везу“.

Мит о спавању без одеће

Иако се често претпоставља да су људи који спавају наги самопоузданији и сексуално слободнији, стварност је обично много практичнија. Код жена, спавање без одеће повезано је са хормонским статусом, периодом менопаузе и знојењем.

Истраживачи истичу да избор одеће за спавање утиче на нервни систем, посебно током великих животних одлука или промена. Уска или ограничавајућа одећа може повећати нелагодност током спавања, док широке, прозрачне тканине омогућавају телу природно кретање. Неки материјали могу изазвати осећај врућине, пецкања, свраба или друге непријатности.

Због тога је избор материјала веома важан, јер директно утиче на температуру тела и квалитет сна. Тканине које дишу, попут памука, рејона или вискозе, одводе влагу и спречавају прегревање, стварајући идеалну микроклиму за дубок и миран сан.

Студије показују да ношење пижаме у којој се осећате удобно може побољшати самопоштовање и подстаћи осећај благостања, чак и ако је носите само за себе.

Психологија боја: како нијансе утичу на ваше расположење

Боје имају велики утицај на наше емоције, а то важи и за одећу за спавање. Умирујуће нијансе, попут нежних плавих, зелених и пастелних, подстичу опуштање и смањују стрес. Насупрот томе, јарке боје могу стимулисати ум, тако да не можемо да заспимо. 

Антибактеријско дејство праисторијског „лепка“

Савремени научници су у лабораторијским условима тестирали ову супстанцу и утврдили да показује значајно дејство против бактерије staphylococcus aureus, честог узрочника кожних инфекција. 

Истраживање је показало да већина узорака брезиног катрана има способност да уништава ову бактерију, док није уочен ефекат на друге врсте, попут escherichia coli. 

Научници претпостављају да су за антибактеријска својства заслужна једињења из групе фенола, попут катехола и гвајакола, која се природно јављају у катрану. 

Могућа примена у праисторијској медицини

Иако је брезин катран првенствено коришћен у изради алата, истраживачи сматрају да није искључено да су неандерталци уочили и његове лековите ефекте.

Додатни аргумент за ту тезу долази из етнографских података – поједине домородачке заједнице у Северној Америци користиле су сличне супстанце за третирање рана.

Ипак, научници упозоравају да за коначне закључке недостаје директан археолошки доказ да је катран заиста коришћен као лек, а не само као технички материјал.

Доказ напредног размишљања неандерталаца

Производња брезиног катрана сама по себи представља сложен технолошки процес. Истраживања показују да је за његово добијање било неопходно контролисано загревање коре брезе у условима са мало кисеоника, што указује на планирање и разумевање процеса.

Таква техника, стара и до 200.000 година, сматра се једним од најранијих примера синтетичке производње материјала у људској историји.

Преиспитивање слике о неандерталцима

Ово откриће доприноси све већем броју доказа да неандерталци нису били примитивни како се некада мислило. Напротив, њихове способности – од израде сложених алата до потенцијалне употребе природних супстанци у медицинске сврхе – указују на висок ниво когнитивног и културног развоја.

Иако остаје отворено питање да ли су свесно користили катран као лек, научници сматрају да је „само корак“ од уочавања његових својстава до његове практичне примене у лечењу.

Нова студија отвара могућност да су неандерталци познавали основне принципе природне медицине много раније него што се претпостављало. Иако су потребна даља истраживања, брезин катран се све више показује као један од кључних доказа њихове технолошке и интелектуалне софистицираности.

„Тада реагују пацијенти који имају сензибилизацију на респираторне алергене (полен траве, дрвећа и корова) и имају израженије тегобе. Постоји и група пацијената који имају алергије током целе године. То је осетљивост на гриње, прашину и животињску длаку…“, рекла је докторка.

Алергије на полен препоручљиво је пратити путем бројних апликација, где се добијају вредности концентрације полена на дневном нивоу.

Загађење је битно за алергије

„Постоје и апликације које нам дају податке о количини загађења ваздуха. Кретање је важно, али је важно пронаћи баланс између проблема пацијената и здравог боравка напољу“, истакла је докторка.

Како је истакла, према неким подацима, око 70 одсто пацијената не зна да користи инхалере. Други проблем је то што половина пацијената нередовно користи терапију.

„Од астме болује око 320 милиона људи широм света, што представља значајан проценат. Годишње се бележи око 450.000 смртних случајева због астме, нарочито у земљама са средњим и ниским приходима. Наша клиника има специјални тим, а ја издвајам своје време да пацијентима покажем како се користи инхалер“, навела је др Сања Димић Јањић, пулмолог.

Посебан проблем је што неке бактерије формирају споре које преживљавају и термичку обраду, па чак ни поновно загревање не гарантује безбедност хране.

„Зона опасности“ и брзо размножавање бактерија

Кључни фактор ризика је време и температура. Бактерије се најбрже развијају у температурном опсегу од 4 до 60 степени Целзијуса – такозваној „зони опасности“.

Ако се кувана храна не стави у фрижидер у року од два сата (или једног сата током периода високих температура), број бактерија може нагло порасти и довести до тровања.

„Тровање храном настаје конзумирањем хране контаминиране патогеним бактеријама, гљивицама или вирусима“, наводи микробиолог Примроуз Фристон.

Зашто ни фрижидер није потпуна заштита

Иако хлађење успорава раст микроорганизама, оно их не уништава у потпуности. Ако је храна већ била неправилно чувана пре стављања у фрижидер, ризик остаје висок.

Поред тога, неке намирнице могу бити контаминиране већ током производње — на пример зачини на пици или састојци који су били изложени бактеријама током обраде.

Како смањити ризик

Стручњаци наглашавају неколико основних правила: храну треба охладити и ставити у фрижидер што пре, остатке треба чувати у плитким посудама ради бржег хлађења, кувану пилетину појести у року од три дана, а пицу и сличну храну конзумирати у року од два дана.

Такође, важно је избегавати остављање хране на собној температури, јер управо ту настају услови за најбрже ширење бактерија.

„Неправилно складиштени остаци хране представљају значајан и често потцењен узрок тровања“, навела је Фристонова.

Иако делују безопасно, остаци хране могу постати озбиљан здравствени ризик. Кључ безбедности није само у кувању, већ у правилном складиштењу, времену и температури – факторима који одлучују да ли ће оброк бити безбедан или потенцијално опасан.

Ово би једног дана могло довести до третмана, којих уопште нема када је у питању дуги ковид или бар не постоје одобрене терапије.

„Морамо да уклонимо антитела код пацијената и видимо да ли ће симптоми нестати“, каже Нилс Ајкелкамп са Универзитета у Утрехту у Холандији.

Док се већина људи заражених SARS-CoV-2 опорави у року од неколико дана, неки развијају симптоме који могу трајати месецима или чак годинама. Симптоми се умногоме разликују, али најчешћи укључују умор, бол, маглу у мозгу и малаксалост након напора, код које чак и блага активност доводи до исцрпљености.

Истраживачи су идентификовали мноштво механизама који могу допринети дуготрајном ковиду, укључујући перзистирање SARS-CoV-2 у телу и дисфункцију цревног микробиома. Код било које особе са дуготрајним ковидом, један или више ових механизама могу бити на делу, што може објаснити и распон симптома и тешкоћу проналажења широко применљивих третмана.

Један од много дискутованих могућих механизама је аутоимунитет, у коме имуни систем – наиме, антитела – нападају тело. Антитела би требало да се везују за молекуле на патогенима, који затим могу бити усмерени на уништење, али понекад имуни систем направи грешку и створи „аутоантитела“ која се везују за ћелије тела.

Рани наговештај да аутоантитела доприносе дуготрајном ковиду појавио се 2023. године, када су истраживачи филтрирали крв људи са дуготрајним ковидом користећи технику која се зове афереза. Ово је било повезано са нижим нивоима аутоантитела и побољшаним симптомима, али је толико супстанци филтрирано да није било могуће утврдити које су одговорне.

Експерименти на животињама потврдили сумње

Сада су Ајкелкамп и његове колеге изнели доказе да аутоантитела заиста могу изазвати неке дуготрајне симптоме ковида. Почев од 2022. године, проучавали су 34 особе са овим стањем, плус 15 контролних испитаника који су били заражени SARS-CoV-2, али нису развили дуготрајни ковид. Тим се фокусирао на веома распрострањен скуп антитела названих имуноглобулин Ге (IgG) у крви учесника, које су убризгавали мишевима.

Када су ова антитела дошла од људи са дугим ковидом, мишеви су постали осетљивији на додир и на бол. Такође су брже одвлачили шапу са вруће површине него контролна група. Повећана осетљивост на бол подудара се са оним што видимо код неких људи са дугим ковидом, објашњава Ајкелкамп.

Када је тим поновио експеримент 2024. године, користећи IgG од 19 учесника који су и даље имали дуг ковид, видели су исте ефекте. „Постоји перзистенција ових аутоантитела у телима пацијената“, напомиње Шарл Никез са Универзитета у Намиру у Белгији, који је био укључен у још једну од четири студије.

Четири студије, исти правац

Ово одражава резултате три друга рада, од којих ниједан још није рецензиран.

Први, који је водила Акико Ивасаки са Универзитета Јејл и објављен је у јулу 2024. године, слично је открио да људи са дугим ковидом имају висок ниво аутоантитела у крви, а да они са неуролошким симптомима имају аутоантитела која циљају протеине у нервном систему. Преношење ових у мишеве слично их је учинило осетљивијим на додир и бол, и почели су да се боре са равнотежом и координацијом, слично као што људи са дугим ковидом понекад осећају вртоглавицу.

Преостале две студије објављене су у новембру 2025. Прва је открила да убризгавање IgG од људи са дуготрајним болом, умором или обоје повезаним са ковидом 19 у мишеве смањује густину нервних влакана у кожи, што указује на оштећење нерава. Антитела повезана са болом такође су узроковала да мишеви постану преосетљиви на додир и хладноћу.

Коначно, Никејз и његове колеге су слично открили да су мишеви којима су убризгани IgG од људи са дугим ковид вирусом постали осетљивији на додир. Када су сецирали мишеве, видели су да су се IgG акумулирали у ганглијима дорзалног корена, кластерима неурона близу кичмене мождине који помажу у преносу сензорних информација до мозга. IgG су били локализовани око неурона који су реаговали на бол и проприоцепцију, способност тела да осети сопствено кретање и положај, што би могло довести до вртоглавице и вертига.

Потрага за циљаном терапијом

Да би се ови резултати претворили у третман, мора се предузети неколико корака. Први је да се утврди који од милиона типова IgG изазивају симптоме. Експерименти Ивасакијевог тима идентификовали су два, која циљају протеине зване MED20 и USP5.

Такође је кључно открити да ли уклањање аутоантитела или блокирање њихове активности ублажава симптоме. Брент Апелман са Универзитетског медицинског центра у Амстердаму у Холандији – који је био део Ејкелкамповог тима – проучава шта се дешава када се ова аутоантитела, али не и друге супстанце, филтрирају из крви. Ајкелкамп наглашава да афереза није трајно решење, јер је потребно да се ради сваких неколико месеци у болници. „Ово је савршен доказ концепта“, каже Ајкелкамп, али додаје да би циљ требало да буде лек.

Смернице препоручују раније скрининге, посебно код особа са породичном историјом срчаних болести или повишеног холестерола, као и персонализовану процену ризика за сваког пацијента.

Кардиолог Сет Мартин истиче да овај приступ може имати дугорочне користи: „Померање парадигме ка проактивним стратегијама превенције раније у животу може значајно променити путању кардиоваскуларних болести и довести до бољих здравствених исхода за људе деценијама касније".

Шта је холестерол и зашто је важан

Холестерол је масна супстанца неопходна за функционисање организма, али његов дисбаланс представља озбиљан ризик.

Постоје две главне врсте: „лош“ ЛДЛ холестерол, који може довести до зачепљења артерија и „добар“ ХДЛ холестерол, који помаже у уклањању вишка ЛДЛ из крвотока.

Превише ЛДЛ или премало ХДЛ холестерола повећава ризик од кардиоваскуларних болести.

Нови алати и прецизнија процена ризика

Ажуриране смернице доносе и нове методе за процену ризика. Лекарима се препоручује коришћење PREVENT резултата за израчунавање вероватноће развоја кардиоваскуларних болести, а од августа 2025. овај алат се користи и код особа са високим крвним притиском.

Такође су уведени нови прагови вредности холестерола, који помажу у доношењу одлука о лечењу и праћењу пацијената.

Основе здравог начина живота остају кључне. Иако доносе новине у процени ризика, смернице задржавају добро познате препоруке за контролу холестерола а то су: здрава исхрана,редовна физичка активност,одржавање нормалне телесне тежине, довољно сна, избегавање пушења.

Ове мере могу бити довољне за контролу холестерола, али код неких пацијената неопходна је и терапија лековима.

„Нижи нивои ЛДЛ холестерола су пожељнији када је у питању смањење ризика од срчаних удара, можданих удара и конгестивне срчане инсуфицијенције.Снижавање повишених липида и крвног притиска код младих одраслих подржава оптимално здравље срца и крвних судова током целог живота", рекао је кардиолог Роџер Блументал и додаје да рано деловање има трајне ефекте.

Велики здравствени изазов – али и могућност превенције

Према проценама, свака четврта одрасла особа у САД има повишен ЛДЛ холестерол, што значајно доприноси развоју атеросклеротске кардиоваскуларне болести – водећег узрока смрти у свету.

Ипак, око 80 одсто кардиоваскуларних болести може се спречити, што даје посебан значај новим смерницама.

Зато је потребан, наглашавају стручњаци,  шири приступ факторима ризика. Поред смерница, објављен је и рад АБЦ превенције кардиоваскуларних болести, који анализира факторе ризика као што су дијабетес, унос алкохола и ниво телесне масти.

Стручњаци указују да ће будућа истраживања додатно осветлити утицај вејпинга, канабиса и прецизнијих дефиниција гојазности на здравље срца, као и да се наставља развој нових лекова за снижавање холестерола.

Примена смерница као кључ успеха

Аутори смерница истичу да ће њихова ефикасност зависити од примене у пракси.

„Спровођење ове важне нове смернице од стране клиничара биће кључно за смањење терета кардиоваскуларних болести у будућности", изјавила је кардиолог Памела Морис и посебно истакла значај раног деловања: „Предузимање мера рано у животу је кључно јер висок холестерол почиње да утиче на ризик од срчаних обољења чак и у адолесценцији.“

Нове смернице објављене су у  Journal of the American College of Cardiology и представљају важан корак ка ефикаснијој превенцији и лечењу кардиоваскуларних болести.

Истраживачи са Харбинског спортског универзитета у Кини анализирали су бројке, и открили да је јога високог интензитета, мање од 30 минута, два пута недељно, најбољи лек за лош сан.

Ходање је био следећи најбољи облик физичке активности, а затим вежбе отпора. Позитивни резултати су примећени за само осам до десет недеља.

Резултати истраживања, донекле су нескладни са мета-анализом из 2023. године, која је открила да су аеробне вежбе или вежбе средњег интензитета три пута недељно најефикаснији начин за побољшање квалитета сна код особа са поремећајима спавања.

Међутим, једна од студија укључених у тај преглед указала је да јога има значајнији утицај на исходе спавања него друге врсте вежби.

Иначе јогу је тешко категорисати као аеробну или анаеробну, а њен интензитет може варирати у зависности од коришћене технике. Можда ове разлике у пракси могу објаснити зашто се исходи разликују од случаја до случаја.

Најновија мета-анализа не може да објасни зашто јога може бити посебно корисна за сан, али постоји неколико претпоставки, међу којима је она да јога регулише досање.

Истраживања показују да контрола дисања може активирати парасимпатички нервни систем, који је укључен у „одмор и варење". Неке студије чак сугеришу да јога регулише обрасце активности можданих таласа, што би могло да подстакне дубљи сан.

Али док чврсти докази указују на то да је вежбање генерално корисно за сан, недостају студије које упоређују специфичне вежбе и њихове дугорочне ефекте.

„Треба бити опрезан при тумачењу налаза из студија о поремећајима спавања, с обзиром на ограничен број укључених студија и јединствене карактеристике популације са поремећајима спавања“, објашњавају истраживачи са Универзитета Харбин Спорт. „Даље, потребна су висококвалитетна истраживања како би се потврдили ови налази", додају истраживачи.

Да ли има универзалног лека против несанице

Наша тела и мозгови су различити и не постоји загарантовано универзално решење за несаницу или друге поремећаје спавања.

Знојење на простирци за јогу може бити само једна од доступних опција вежбања, али према овим обећавајућим налазима, може пружити импресивне резултате.

„Ово истраживање обухватило је анализу укупно 30 студија које су систематски процењивале утицај различитих режима вежбања на побољшање квалитета сна код особа које доживљавају поремећаје спавања користећи технике мрежне мета-анализе“, закључили су истраживачи.

„Налази указују на то да је прописано вежбање јоге, два пута недељно током 8 до 10 недеља, у трајању од око 30 минута по сесији и високог интензитета, најефикаснији приступ за побољшање квалитета сна код особа са поремећајима спавања", један је од налаза студије.

Када је реч о томе да ли би тај режим најбоље функционисао за сваког понаособ, постоји само један начин да се то сазна. – да се проба.

Још једна студија објављена 2025. године открила је да је таи чи ефикасан за побољшање сна, упоредиво са когнитивно-бихејвиоралном терапијом за несаницу (КБТ-И).

Гарупа учесника која је ишла на КБТ-И пријавила је веће смањење симптома несанице него они у групи која је упражњавала таи чи, а промене су процењене коришћењем уобичајеног алата за скрининг са седам питања да би се мерио Индекс тежине несанице.

Али када су истраживачи поново проценили учеснике 15 месеци касније, група таи чија је „сустигла“, групу која је била на терапији уживајући у побољшањима у квалитету и трајању сна, квалитету живота, менталном здрављу и нивоу физичке активности. Ово сугерише да приступачност таи чија и лакоћа интеграције у начин живота људи могу користити његовој дугорочној ефикасности.

Баш као и код јоге, истраживања сугеришу да би пријављивање на часове таи чија могло бити корисно за бољи ноћни сан, посебно на дужи рок, као додатак постојећим терапијама.

Студија о учинку јоге на квалитет сна објављена је у часопису Спавање и биолошки ритмови.

„Ово је значајан корак напред“, наводи Шиџу Гу са Универзитета Харвард, који није био укључен у истраживање. „Могло би да користи људима са неуродегенеративним болестима, али чак и здравим људима, можда би се могло користити за максимизирање функције мозга.“

Како мозак природно „чисти“ отпад

Наш мозак уклања метаболички отпад путем глимпатичког система, мреже канала који окружују крвне судове и пумпају отпадну течност у лимфни систем, одакле се она преноси у крв ради одлагања.

Глимпатички систем је најактивнији током дубљих фаза сна, када спори мождани таласи помажу у померању отпадне течности након што је ослобођена из можданих ћелија. Али његово функционисање постаје оштећено са годинама, а посебно током Алцхајмерове болести.

Седатив који појачава мождане таласе

Истраживачи су раније открили да дексмедетомидин, лек који се често користи као седатив током медицинских процедура, појачава ове мождане таласе код мишева. Такође је побољшао способност мозга да очисти отпадну течност и успорио когнитивни пад код модела Алцхајмерове болести код мишева.

Како је спроведено истраживање на људима

Да би истражили ефекте дексмедетомидина на људе, Пол Дагум из фармацеутске компаније Applied Cognition у Редвуд Ситију, Калифорнија, и његове колеге регрутовали су 19 одраслих особа – просечне старости 60 година – провели су бесану ноћ у лабораторији.

Следећег јутра, учесници – који нису имали хроничних медицинских стања или проблема специфичних за мозак – дали су узорке крви као почетне вредности.

Затим су током четири сата док су примали инфузију дексмедетомидина. Такође су узимали лек под називом мидодрин, који лечи низак крвни притисак, честу нуспојаву дексмедетомидина. Када су се пробудили, учесници су дали још један узорак крви.

Неколико недеља касније, истраживачи су поновили експеримент, али овог пута, учесници су примили плацебо пилулу и инфузије физиолошког раствора. Истраживачи су затим упоредили два узорка крви након дремке, узимајући у обзир варијације у два почетна узорка.

Мање амилоида и тау протеина

Експеримент је открио да узимање дексмедетомидина и мидодрина, које компанија заједнички назива ACX-02, ефикасније уклања два амилоидна и тау протеина који су посебно склони погрешном савијању и формирању грудвица него интервенција плацебо/физиолошки раствор.

Тим процењује да би, ако би ефекат ACX-02 био одржан током неколико година, могао да одложи појаву или погоршање Алцхајмерове болести за око седам година, на основу нивоа погрешно савијеног амилоида који се обично виђају код људи који касније развију ово стање, објашњава Дагум. „То би био значајан, значајан ефекат за оне који су у ризику“, додаје члан тима Џеф Илиф са Универзитета у Вашингтону у Сијетлу.

Даља анализа је показала да ACX-02 изгледа делује тако што повећава број спорих можданих таласа током фазе сна у којој мозак прелази из лакше у дубљу фазу. Такође, изгледа да повећава проток течности кроз мозак, тако да се отпад може брже очистити. Коначно, изгледа да узрокује снажније ширење и сужавање крвних судова, што снажније потискује течност дуж глимпатичких канала, каже Илиф.

Ограничења постојећих терапија

Терапије антителима које уклањају амилоидне плакове, попут леканемаба и донанемаба, одобрене су у САД и Великој Британији, али немају велики утицај на симптоме и могу изазвати крварење у мозгу и оток. „Постоји огромна потреба за новим третманима – знамо да антитела која се тренутно користе за Алцхајмерову болест не делују заиста и могу изазвати озбиљне нежељене ефекте“, каже Натали Бешорнер из Немачког центра за неуродегенеративне болести у Бону.

У Илифовом испитивању нису примећени озбиљни нежељени ефекти. Јачање глимфатичног система не активира имуне ћелије мозга на начин на који то раде терапије антителима, што брзо повећава ризик од нежељених ефеката, напомиње Дагум.

Шира примена – и изван Алцхајмера

ACX-02 такође уклања и амилоид-бета и тау. То може значити да су његове когнитивне користи веће, додаје Дагум, а његов тим планира да ово провери у студијама које укључују људе са Алцхајмеровом болешћу у раној фази.

Професор Гу прихвата да су претходни напори да се уклоне погрешно савијени амилоид-бета и тау из мозга људи са Алцхајмеровом болешћу имали ограничене користи. Ипак, сматра да ако је нови приступ безбедан и ефикасан, могао би имати широку примену. „Могао би користити људима са другим можданим обољењима узрокованим накупљањем погрешно савијених протеина, као што је Паркинсонова болест.“

Можда би чак било могуће развити дексмедетомидин у облику пилуле за лечење губитака пажње након недостатка сна, додаје Илиф.