С обзиром на то да је животни век све дужи, све је више жена које значајан део живота проводе после менопаузе, док су промене које се у том периоду дешавају у организму и даље недовољно истражене.

Ново истраживање на мишевима, које су Данкан са Универзитета Нортвестерн у Илиноису и сарадници из више америчких институција објавили у часопису Molecular Human Reproduction, указује на то да јајници после менопаузе нису неактивни.

Ови резултати надовезују се на још једно истраживање Франческе Данкан, спроведено на женама у постменопаузи, које још није прошло поступак рецензије. У том истраживању показано је да су се протеини које производи ткиво јајника код 28 жена у постменопаузи разликовали између старосних група.

Да су јајници после репродуктивног периода заиста потпуно „неактивни“, такве разлике не би требало да постоје.

Иако истраживања на мишевима не могу у потпуности да објасне шта се дешава у људском организму, због сличне еволутивне историје могу да пруже важне смернице.

Промене у јајницима током старења

У оквиру истраживања научници су уклонили јајнике мишева старих два, 18 и 24 месеца, при чему је свака старосна група представљала различиту фазу репродуктивног циклуса.

Код мишева репродуктивна функција јајника обично престаје око друге године живота. Њихова менопауза није праћена наглим падом нивоа естрогена као код људи, али има и одређене сличности.

Ткиво једног јајника сваке животиње анализирано је под микроскопом како би се утврдиле анатомске промене у различитим животним фазама.

Други јајник коришћен је за анализу методом масовног секвенцирања РНК, која омогућава не само утврђивање присутних гена у ткиву, већ и идентификацију оних који су активно укључени у производњу протеина.

Од репродуктивне ка имунолошкој улози

Како се и очекивало, резултати су показали да се са старењем успоравају механизми повезани са репродуктивном функцијом. Старији мишеви имали су мањи број фоликула, као и промене у организацији ћелијског ткива и колагена.

Ипак, то није значило да је читав „производни погон“ престао да ради. Напротив, резултати указују да јајници преузимају нову функцију.

„Транскриптомске анализе откриле су да се са старењем дешава прелазак са репродуктивне функције ка доминантном имунолошком потпису“, наводе аутори и додају. „Сходно томе, у јајницима након репродуктивног периода уочена је повећана инфилтрација Т-лимфоцита, макрофага и мултинуклеарних џиновских ћелија".

Иако су јајници старих мишева и оних који више нису били репродуктивно активни изгледали и функционисали знатно другачије од јајника младих животиња, имали су и посебне транскриптомске профиле, што је слично ономе што је Данкан уочила и код жена у постменопаузи.

То указује да јајници настављају да пролазе кроз молекуларне промене чак и након што се њихова репродуктивна улога угаси. Према тумачењу истраживача, они преузимају улогу органа са имунолошким, односно инфламаторним карактеристикама.

„Ови налази доводе у питање претпоставку да су јајници након репродуктивног периода неактивни и уместо тога указују да стичу имунолошки идентитет са потенцијалним ендокриним и паракриним утицајем на старење читавог организма“, закључују Данкан и њене колеге.

Према ауторима, ови резултати могли би да имају значајне последице за здравствену заштиту жена након репродуктивног периода, посебно за оне којима су јајници хируршки уклоњени.

Истраживање је објављено у часопису Molecular Human Reproduction.

Студија је показала да ове промене могу постати уочљиве већ у средњим годинама живота, смањујући менталну флексибилност, повећавајући вероватноћу повратка алкохолу у стресним ситуацијама и доприносећи обрасцима когнитивног пропадања карактеристичним за деменцију и Алцхајмерову болест.

Резултати, објављени у часопису Alcohol Clinical and Experimental Research, пружају ново разумевање начина на који алкохол и стрес заједно мењају мождане мреже. Истраживачи сматрају да би ово сазнање могло довести до развоја ефикаснијих терапија које ће се бавити дугорочним последицама конзумирања алкохола, а не само престанком пијења.

Како стрес и алкохол међусобно појачавају дејство

Научници већ дуго знају да стрес и алкохол могу да подстичу један други. Алкохол може привремено ублажити осећај стреса, али учестало пијење слаби природну способност мозга да сам регулише реакцију на стрес. Временом то може довести до тога да особа све чешће и у већим количинама посеже за алкохолом како би постигла исти ефекат олакшања.

Истовремено, прекомерно конзумирање алкохола може повећати ниво стреса јер доприноси лошим одлукама и њиховим негативним последицама. Тако настаје зачарани круг који постаје све теже прекинути, док се мозак постепено прилагођава сталној изложености и стресу и алкохолу. Управо су те дугорочне промене биле предмет овог истраживања.

„Моја лабораторија проучава неуронске мреже које стоје у основи доношења одлука. Сви знамо да алкохол често доводи до лоших одлука, али желели смо да сазнамо како конзумирање алкохола у раној одраслој доби, у комбинацији са стресом, утиче на те мождане мреже током старења. Ако разумемо како алкохол и стрес мењају мождане везе, моћи ћемо да развијемо боље начине помоћи људима“, рекла је Елена Вејзи, ванредна професорка биологије на Универзитету Масачусетс у Амхерсту и главна ауторка студије.

Комбинација стреса и алкохола изазива веће промене у мозгу

Уз подршку америчког Националног института за злоупотребу алкохола и алкохолизам (НИААА), Вејзи и њен тим спровели су истраживање на мишевима. Резултати су показали да комбинација алкохола и стреса има знатно снажнији утицај него сваки од тих фактора појединачно.

Истраживачи су открили да је интензивно конзумирање алкохола ради суочавања са стресом у раној одраслој доби повећало вероватноћу да ће се животиње поново окренути алкохолу када се суоче са стресом у средњим годинама живота, чак и након дугог периода потпуне апстиненције. То указује да стрес и алкохол заједно изазивају трајне промене у мозгу које опстају дуго након престанка пијења.

Занимљиво је да истраживачи нису уочили значајне разлике у способности учења између средовечних мишева који су раније пили због стреса и оних који су пили мање. Највећа разлика односила се на когнитивну флексибилност – способност да се особа брзо прилагоди променама и донесе нове одлуке када се околности промене.

„Средње животно доба је период када проблеми почињу да се нагомилавају. Знамо да је алкохол фактор ризика за рано когнитивно пропадање, а у нашем истраживању видели смо да комбинација алкохола и стреса изазива управо оне тешкоће у прилагођавању променама које се јављају и у раним фазама деменције“, рекла је Вејзи.

Трајно оштећење центра за доношење одлука

Како би открили због чега долази до ових дуготрајних последица, истраживачи су се усредсредили на малу област можданог стабла познату као locus coeruleus (ЛЦ), која има важну улогу у прилагодљивом доношењу одлука код људи и мишева.

Код здравог мозга, ЛЦ се активира током стресних ситуација, а затим се враћа у нормално стање када стрес прође. Међутим, код мишева који су били изложени и алкохолу и хроничном стресу, ова област изгубила је важне молекуларне механизме који јој омогућавају да се „искључи“ након престанка стреса. Због тога је њен рад остао трајно поремећен, што је умањило способност мозга да доноси ефикасне одлуке.

Тим истраживача открио је и висок ниво оксидативног стреса у ЛЦ-у. Овај облик ћелијског оштећења често се налази у мозгу особа оболелих од Алцхајмерове болести и може оштетити ћелије широм организма. Чак ни након дуготрајне апстиненције, мозак средовечних мишева који су раније интензивно пили није показивао значајне знаке опоравка од ових оштећења.

„Мозак се заиста тешко опоравља од комбинације хроничног стреса и интензивног конзумирања алкохола у раном одраслом добу. Верујемо да би оксидативна оштећења могла бити један од разлога због којих се људи враћају алкохолу чак и после дуготрајне апстиненције. Управо те трајне промене у мозгу нарушавају доношење одлука и доводе до раног когнитивног пропадања повезаног са деменцијом“, закључила је Вејзи.

Међутим, нова могућност лечења направила је значајан корак ка испитивањима на људима – у виду једноставне, једнократне инјекције.

На основу досадашњих експеримената на животињама, истраживачи су показали да убризгавање пажљиво осмишљеног система за споро ослобађање лека у оштећени зглоб може да подстакне сопствене ћелије хрскавице и кости да ефикасно обнове оштећено ткиво за само неколико недеља.

Према наводима тима са Универзитета Колорадо у Болдеру (UC Boulder), након само једне инјекције зглобови су се вратили у здраво стање у року од четири до осам недеља.

Прелиминарна испитивања на људским ћелијама у лабораторији, узетим од пацијената који су били подвргнути замени зглоба, такође су показала охрабрујуће резултате и указала да би ова терапија могла да подстакне регенерацију људског ткива.

Ипак, важно је нагласити да резултати још нису прошли рецензију независних стручњака, па их за сада треба тумачити са опрезом.

Једна инјекција покренула обнову зглоба

„За само две године успели смо да од идеје која је деловала готово неоствариво стигнемо до развоја ових терапија и покажемо да оне преокрећу остеоартритис код животиња“, наводи Стефани Брајант, стручњак хемијског и биолошког инжењерства са Универзитета Колорадо.

Пошто је завршена прва фаза испитивања на животињама, тим је спреман да пређе на другу, током које ће прикупити додатне податке о безбедности и токсичности, чиме ће бити постављени темељи за клиничка испитивања на људима.

„Наш циљ није само да ублажимо бол и зауставимо напредовање болести, већ да је потпуно елиминишемо“, истиче Брајантова.

Циљ није само ублажавање бола, већ излечење болести

Тренутно не постоји лек за остеоартритис. Пацијенти могу само да ублажавају бол или да оштећени зглоб замене металном или пластичном протезом.

Истраживање које је у току указује на могућност да се сопствене ћелије организма подстакну да саме обнове оштећене зглобове.

Поред система за испоруку лека, истраживачи развијају и ињекциони „имплантат“ који се након убризгавања учвршћује у зглобу и привлачи ћелије организма да попуне оштећења у хрскавици. Крајњи циљ је развој различитих терапијских решења за различите фазе болести.

Различите терапије за различите фазе болести

Остеоартритис се иначе развија кроз четири стадијума – од почетног, благог губитка хрскавице до потпуног нестанка хрскавице, када долази до директног контакта кости о кост, праћеног јаким болом, укоченошћу, отоком и израженом упалом.

„Тренутно су могућности за многе пацијенте сведене или на велику и скупу операцију или ни на шта“, каже ортопедски хирург и професор Универзитета Колорадо, др Евалина Бургер.

„Између те две крајности практично нема много избора.“

Имајући у виду колико је остеоартритис чест, колико бола изазива и колико ограничава покретљивост и свакодневни живот, бројна истраживања широм света усмерена су на проналажење нових начина лечења.

Количина хрскавице у зглобовима природно се смањује са годинама, али је редовна физичка активност један од начина да се тај процес успори. Јачи мишићи смањују оптерећење зглобова, а кретање поспешује циркулацију течности богатих хранљивим материјама кроз зглобове.

Истраживачи са Универзитета Станфорд су раније ове године идентификовали специфичан протеин који је одговоран за губитак хрскавице повезан са старењем, а смањење његовог нивоа могло би да помогне у очувању здравља зглобова и у позним годинама.

У међувремену, семаглутид – активни састојак лекова као што су „оземпик“ и „вегови“ – такође је показао потенцијал у лечењу остеоартритиса, захваљујући томе што побољшава метаболизам ћелија и помаже очувању здраве хрскавице.

До испитивања на људима води још неколико корака

Иако ће бити потребно још времена да овакве терапије постану доступне пацијентима, досадашњи резултати уливају оптимизам.

Тим који развија терапију једнократном инјекцијом нада се да би клиничка испитивања могла да почну у наредних 18 месеци, али то ће зависити од резултата следеће фазе експеримената на животињама.

„Лек је у досадашњим истраживањима показао да је способан да преокрене остеоартритис“, рекла је Брајант у недавно објављеном видео-снимку.

„Надамо се да би једна инјекција заиста могла да омогући пацијентима да обнове своје зглобове и врате се здравом и активном животу.“

Истраживање финансира програм Novel Innovations for Tissue Regeneration in Osteoarthritis (NITRO), иницијатива Агенције за напредне истраживачке пројекте у здравству (ARPA-H), која делује у оквиру Министарства здравља и социјалних служби Сједињених Америчких Држава.

Начелник Службе ортопедије Ургентног центра УКЦС др Славиша Загорац истиче да је повећан број повређених очекиван и да се овај тренд понавља из године у годину. Најугроженији су мотоциклисти и старији суграђани, док лекарима највише посла задају саобраћајне несреће, падови са висине и повреде настале током сезонских радова.

„Више фактора доводи до тога да имамо повећан број пацијената. На првом месту су временске прилике, затим алкохол, непажња, умор. Сви негде журе, желе да заврше посао. Лето је време реновирања, грађевинских радова, сервисирања клима и радова на висини. Све су то фактори ризика који доводе до повећаног броја повреда“, наводи др Загорац.

Уочавају се генерацијске разлике

Према речима ортопеда, постоји јасна разлика у врсти повреда код млађих и старијих пацијената.

„Код младих су углавном повреде настале као последица дејства силе велике енергије. То су саобраћајне несреће и падови са висине, а најчешће је реч о веома тешким, вишеструким повредама – политраумама.С друге стране, код старијих особа доминирају повреде настале услед падова у кући или на улици, а најчешћи је прелом кука“, додаје доктор.

Мотоциклисти међу најугроженијима

Посебну пажњу, како истиче др Загорац, захтевају повреде мотоциклиста, које су често животно угрожавајуће и остављају дуготрајне последице.

„Мотоциклисти су посебно угрожена категорија. Њихове повреде захтевају вишенедељно лечење у јединицама интензивне неге, више операција у кратком временском периоду, а након тога и вишемесечну рехабилитацију. Летњи период доноси и специфичне сезонске повреде, попут падова са дрвећа и током радова на висини, што додатно оптерећује ортопедске службе", наводи ортопед.

Савремено лечење и минимално инвазивна хирургија

Упркос великом броју пацијената, Ургентни центар је, каже др Загорац, спреман да у сваком тренутку одговори на најтеже случајеве.

Према његовим речима, пацијентима су доступни савремени имплантати и хируршке методе које се примењују и у најразвијенијим здравственим центрима света.

„Све оно што би се уградило у Лос Анђелесу или Токију доступно је и нашим пацијентима. Трудимо се да што више примењујемо минимално инвазивну хирургију, како би се пацијенти брже опоравили, нарочито старији са преломом кука“, рекао је начелник Службе ортопедије.

Како помоћи повређеном

Грађанима који се затекну на месту несреће др Загорац саветује да пре свега остану прибрани.

„Најважније је да не дижемо панику. Треба ослободити простор око повређеног да има довољно ваздуха. Ако је особа свесна, али јој је позлило, могу се подићи ноге до доласка Хитне помоћи. Ако је без свести, треба је поставити у бочни, односно кома положај и одмах позвати 194“, објаснио је ортопед.

Најбоља превенција – умереност

„Једна реч – умереност. Умереност у свему: у раду, вожњи, забави, пићу, јелу. Треба да ослушкујемо свој организам и да се чувамо. А ако до повреде ипак дође, Ургентни центар је ту", саветује начелник Службе ортопедије Ургентног центра УКЦС, др Славиша Загорац.

Током двогодишњег, плацебом контролисаног, двоструко слепог клиничког испитивања, истраживачи су утврдили да високе дозе омега-3 суплемената нису побољшале памћење, когнитивне способности нити успориле губитак можданих ћелија у регионима повезаним са Алцхајмеровом болешћу.

„Сви бисмо желели да постоји једноставно решење за спречавање Алцхајмерове болести, али наши резултати показују да суплементи рибљег уља, изгледа, не штите здравље мозга. Иако омега-3 масне киселине имају важну улогу у формирању веза између можданих ћелија неопходних за когнитивне функције, наши резултати не подржавају употребу суплемената рибљег уља као мере за превенцију Алцхајмерове болести“, рекао је др Хусеин Наџи Јасин, директор Центра за персонализовано здравље мозга при USC-у и главни истраживач студије.

Рибље уље је стигло до мозга

У студији је учествовало 365 особа старости од 55 до 80 година које су ретко јеле рибу, главни природни извор омега-3 масних киселина. Истраживачи су све учеснике сматрали особама са повишеним ризиком од развоја Алцхајмерове болести. Скоро половина њих (47 одсто) носила је ген APOE4, најзначајнији познати генетски фактор ризика за касни почетак ове болести.

Учесници су насумично распоређени у две групе: једна је свакодневно добијала суплемент рибљег уља, а друга плацебо. Сваки суплемент садржао је 2.000 милиграма докозахексаенске киселине (DHA), омега-3 масне киселине која има важну улогу у функционисању мозга.

Један од првих циљева истраживања био је да се утврди да ли ДХА из суплемената заиста може да доспе до мозга.

Да би то проверили, научници су мерили ниво ДХА у цереброспиналној течности, која окружује мозак и кичмену мождину. После шест месеци, концентрација ДХА повећала се у просеку за 17 одсто, што је потврдило да је ова хранљива материја успешно стигла до свог одредишта.

Није дошло до побољшања памћења нити успоравања старења мозга

Иако је ДХА доспела до мозга, то није довело до мерљивих побољшања когнитивних функција.

Истраживачи су процењивали памћење и способност размишљања учесника на почетку студије и поново после две године. Особе које су узимале ДХА суплементе нису постигле боље резултате на когнитивним тестовима од оних које су добијале плацебо.

Сличне резултате показала су и снимања мозга. Скенирања су показала да суплементи рибљег уља нису успорили смањење запремине хипокампуса, дела мозга кључног за памћење, који се често користи као показатељ старења мозга и ризика од Алцхајмерове болести.

Зашто омега-3 нису помогле?

Ови резултати подстакли су истраживаче да испитају зашто омега-3 масне киселине могу да стигну до мозга, а да при томе не доведу до уочљивог побољшања његовог здравља.

На основу претходних истраживања, др Јасин и његове колеге претпостављају да омега-3 масне киселине могу бити делотворније ако се уносе као део укупног медитеранског начина исхране, а не као засебан суплемент. Медитеранска исхрана природно је богата омега-3 масним киселинама и повезује се са мањим ризиком од Алцхајмерове болести.

„Желимо боље да разумемо како мозак прерађује омега-3 масне киселине и да ли фактори као што су нарушено здравље, начин исхране, генетски ризик и старост мењају способност мозга да их ефикасно апсорбује и искористи“, рекао је Јасин. „Радимо на развоју лекова који би могли да помогну мозгу да боље користи ове хранљиве материје и тако очува когнитивне функције.“

Здрав начин живота и даље је најважнији

Иако фактори начина живота нису били директно испитивани у овој студији, истраживачи наглашавају да је очување општег здравља и даље један од најефикаснијих начина за подршку функцији мозга и смањење ризика од Алцхајмерове болести.

„Одржавање доброг здравља током читавог живота и даље је најмоћније средство које имамо за смањење ризика од Алцхајмерове болести. То подразумева редовну физичку активност, квалитетан сан и уравнотежену исхрану“, рекао је Јасин. „Здрав начин живота за мозак је оно што су редовно сервисирање и квалитетна замена уља за аутомобил. Ако се здравствени проблеми у другим деловима тела не решавају, већа је вероватноћа да ће мозак изгубити своју функцију, баш као што и мотор аутомобила престаје да ради ако се редовно одржавање занемарује".

Јелена Бојовић из Центра за четврту индустријску револуцију истиче да је највећи утисак оставио начин на који Данска повезује државу, науку и привреду.

„Успели смо да видимо како ти различити елементи друштва у Данској имају заједничку стратегију и у оквиру те једне стратегије свако има своју јасно дефинисану улогу и свако доприноси том неком кључном циљу који је држава поставила“, рекла је Бојовићева.

Према њеним речима, циљ Данске је да до 2030. године удвостручи извоз фармацеутске и медицинске индустрије, а том циљу доприносе сви – од научних института и истраживача до компанија и стартапова.

Каже да је за Србију посебно важно искуство сарадње различитих сектора.

„Некад нисмо могли да разликујемо да ли је у питању јавни сектор, приватни сектор или невладина организација, с обзиром на то како раде и како сви раде у интересу свог друштва и своје државе“, истакла је Бојовићева.

Говорећи о клиничким испитивањима, навела је да су Данци значајно скратили време за њихово одобравање.

„На нивоу ЕУ законски минимум је 106 дана да се одобри клиничка студија. Данци су сами себи поставили рок од 14 дана и ту су направили изузетне напретке“, рекла је Бојовићева, додајући да ни Србија „не заостаје у тој мери, чак ни мало у ефикасности рада саме Агенције за лекове“.

Вештачка интелигенција у медицини – од дијагностике до организације ресурса

Јелена Бојовић истиче да се вештачка интелигенција данас користи у готово свим сегментима медицине.

„Од саме дијагностике или селекције одговарајућег лека, развоја лекова, до тога да помогне здравственим установама да боље организују своје ресурсе – примена вештачке интелигенције присутна је од почетка до краја процеса“, наглашава Бојовићева.

Као пример домаћих решења издваја стартап који помоћу фотографија и вештачке интелигенције процењује закривљеност кичме код деце, чиме би се смањила потреба за рендгенским снимањем. Наводи и пројекте који развијају системе за прецизније одређивање количине течности која се уклања током дијализе код деце, као и примену вештачке интелигенције у анализи мамографских снимака.

„Циљ је да се адекватан лек у адекватној дози примени свакоме од нас“, истиче Бојовићева, објашњавајући да персонализована медицина узима у обзир генетске карактеристике и индивидуални метаболизам сваког пацијента.

Бојовићева наглашава да је за даљи развој пресудна сарадња са привредом.

„Привреда у Данској врло често финансира развојне пројекте и труди се да што више клиничких истраживања и иновација остане у њиховој земљи. То је, наравно, и нама циљ“, каже Бојовићева.

У Центру за четврту индустријску револуцију тренутно раде на пројектима дигитализације здравства, укључујући систем е-боловања, унапређење е-картона и припрему инфраструктуре за примену вештачке интелигенције.

„Радимо на томе да формирамо адекватне скупове података, како бисмо имали AI-ready болнице, односно здравствене установе које ће бити спремне да користе, развијају или тестирају вештачку интелигенцију“, закључила је Бојовићева.

Стручњак за сан, дерматолог и офталмолог дају одговоре на питања и недоумице.

Како светлост утиче на сан?

Светлост подстиче да останем будни интерагујући са мозгом путем посебних рецептора у очима који сигнализирају хипоталамусу и епифизи да сузбију хормон мелатонин.

„Једна од функција мелатонина је регулисање времена спавања, тако да светлост има тенденцију да одложи почетак спавања“, објашњава неуролог Крис Винтер, специјалиста за сан и домаћин подкаста "Sleep Unplugged". Другим речима, светлост говори вашем мозгу да је дан.

Сметају ли нам чак и мале количине светлости?

„Мале количине светлости и даље могу имати мерљив ефекат“, каже Винтер. Једна мала студија корејских истраживача, на пример, показала је да је излагање слабом вештачком светлу преко ноћи повећало учесталост буђења и количину плитког сна.

Сходно томе, стручњаци за сан кажу да максимална количина светлости која досеже посебне ћелије које регулишу циркадијални ритам у вашем оку треба да буде само један лукс преко ноћи (у поређењу са минималном препоруком од 250 лукса током дана).

То значи да спаваћа соба треба да буде што је могуће тамнија. Кристин Л. Дејли, доктор наука, лиценцирани психолог и члан Друштва за бихевиоралну медицину спавања, предлаже овај тест како би се проценило колико је спаваћа соба „попут пећине“: „Угасите светла, дајте очима неколико тренутака да се прилагоде мраку, а затим испружите руку“, саветује она. „Ако је и даље видите, ваша околина има превише светлости.“

Шта истраживања откривају о маскама за спавање?

Истраживачи су спровели низ студија о маскама за спавање, од којих је 31 укључено у мета-анализу из 2023. године која је упоређивала 11 различитих начина за побољшање квалитета сна, укључујући ароматерапију, слушање музике и вођену визуелизацију.

Резултати показују да су две најефикасније опције биле ношење маске за очи и ношење чепића за уши и маске за очи.

Шта лекари кажу о маскама за спавање?

Већина лекара заступа приступ да маске за спавање не могу да шкоде, а могу да помогну“. Америчка академија за медицину спавања, професионално удружење лекара који се баве медицином спавања, званично не подржава маске за спавање за општу популацију, али саветује спавање у мрачном окружењу, а маске за спавање могу помоћи у томе.

Винтер их препоручује пацијентима, посебно ако имају проблема са контролом количине светлости у спаваћој соби, морају да спавају у авиону или раде ноћу и приморани су да спавају дању.

„Предлажем људима да покушају да спавају са маском недељу дана и виде како ће реаговати на то. Маске могу донети невероватан преокрет“, каже Винтер.

Који је најпријатнији материјал за маске за спавање?

Не постоји један материјал који је најбољи, али неки су дефинитивно пријатнији за кожу од других.

„Замислите маске као чаршаве за лице: прозрачност и трење су важни“, наводи Мона Гохара, професорка дерматологије на Медицинском факултету Јејл. „Свила је најбоља: глатка је и мање упија, тако да не краде од вас креме које сте нанели на лице, а нежнија је и према кожи склоној акнама или осетљивој кожи. Памук је прозрачан и лако се одржава и пере, али више упија и мало је грубљи, што је битна разлика ако кожа више реагује на то.“

Синтетички метеријали попут полиестера могу задржавати топлоту и зној, што може зачепити поре.

Колико често треба да прати маску за спавање?

Замислите своју маску за спавање као мини-јастучницу која се налази директно на вашој Т-зони, предлаже професорка Гохара. Сходно томе, требало би да је перете барем онолико често колико перете јастучнице како бисте спречили осип, акне и инфекције ока. Идеално би било, међутим, прати маску после сваке две или три употребе или још чешће ако имате акне.

Они који сваке ноћи спавају са маском за очи, треба да имају више од једне маске како им сан не би зависио од укључивања машине за прање веша.

Како избећи бубуљице при употреби маске за спавање?

Ако вас брину акне, почните тако што ћете изабрати маску направљену од материјала који дише и редовно је перите. Умијте се пре спавања, јер шминка или крема за сунчање испод маске доводе до зачепљених пора, упозорава Гохара.

Дајте кожи неколико минута да упије производе које наносите на лице пре одласка у кревет пре него што ставите маску за спавање. У супротном, зачепљујете све, „што је одлично за хидратацију, али није увек добро за поре“, каже професорка Гохара.

Да ли маске за спавање могу помоћи у спречавању бора?

„Нема јаких доказа да маске за спавање спречавају боре. Оне нису магични алат против старења. Оно што могу да ураде јесте да смање трење и сведу на минимум стварање набора током спавања, посебно ако су направљене од глатких материјала попут свиле. Мање затезања коже преко ноћи може, у теорији, значити мање привремених бора које настају у контакту са јастуком и могуће је смањти број понављања савијања током времена. Али права превенција бора своди се на свакодневну крему за сунчање, добру негу коже – попут ретиноида, ако је потребно – и опште здравље коже. Маска за спавање је више споредни лик него главна улога“, поручује професорка Гохара.

Да ли маске за спавање могу вршити превише притиска на очи?

„Стандардна равна маска за очи која нежно лежи на капцима обично не врши довољан притисак на очи да би изазвала штету“, каже др Камат. „Контурисане маске могу бити удобније за неке људе јер смањују контакт са капцима и трепавицама. Али нема доказа да правилно постављена равна маска оштећује очи.“

Шта је боље, чичак трака или клизни подесивачи?

Обе опције имају своје предности и мане. Каишеви који се причвршћују чичак траком су обично шири и боље постављени, што неки више воле. Али чичак трака може временом изгубити своју лепљивост.

Клизни подесивачи, с друге стране, омогућавају прецизније приањање и потпуно су тихи. Каишеви са клизним подешавањем су обично ужи и стога је већа вероватноћа да ће оставити удубљење у коси и вршити мало већи притисак на потиљак.

На крају крајева овде је реч о личном избору – шта вам више прија то користите.

Треба ли носити маску за спавање сваке ноћи?

Ако имате дуготрајне проблеме са спавањем, маска за спавање или бела бука, чепићи за уши или било које друго помагало може се сматрати методом покушаја контроле сна, што понекад погоршава проблеме са спавањем, упозорава Кристин Дејли.

Али ако једноставно не можете довољно замрачити собу, а маску за спавањеперете редовно, нема физичког разлога да то не урадите. У ствари, чак и ако имате проблем са очима, „маске за спавање су безбедне за ношење сваке ноћи“, поручује др Камат.

Ко не би требало да носи маске за спавање?

Према наводима Америчке академије за педијатрију, безбедно окружење за спавање беба је оно које не садржи меке предмете, што укључује и маске за спавање. Мала деца – која обично не могу сама да ставе, подесе или скину маску, посебно усред ноћи – не би требало да их носе.

Старије особе са когнитивним оштећењима или оне које су у ризику од пада такође би требало да избегавају маске за спавање, закључује Крис Винтер.

Када је у равнотежи, овај систем помаже очувању зубне глеђи, здрављу десни, варењу, одржавању одговарајуће киселости у устима и заштити од штетних микроорганизама.

Међутим, када дође до поремећаја равнотеже, стања познатог као орална дисбиоза, могу се појавити проблеми попут каријеса, непријатног задаха, упале десни, крварења, гљивичних инфекција и других обољења усне дупље.

Сматра се да у просечним људским устима живи између 300 и 700 различитих врста микроорганизама. Орални микробиом је, после цревног микробиома, једна од највећих заједница микроорганизама у људском телу.

Како бактерије у устима утичу на здравље

Микроорганизми у устима нису само „добри“ или „лоши“. Важно је да постоји равнотежа између њих.

Корисне бактерије учествују у процесима варења, помажу разградњу хране, доприносе очувању минерала у зубима, штите од штетних организама и могу да утичу на смањење упала.

Проблем настаје када се та равнотежа наруши. Тада неке бактерије које иначе могу да постоје без последица почињу да доприносе настанку болести.

Знаци да орални микробиом није у равнотежи могу бити: наслаге на зубима које су густе, лепљиве и непријатног мириса, лош задах, крварење или повлачење десни. осетљиви зуби, ранице у устима, гљивична инфекција усне дупље, каријес и болести десни.

Неравнотежа микроорганизама повезује се и са неким стањима која не делују директно повезана са устима, јер поједине бактерије могу доспети у друге делове тела.

Шта нарушава равнотежу у устима

На орални микробиом утичу бројне навике и фактори из свакодневног живота.Међу најчешћим узроцима поремећаја су исхрана богата шећером и рафинисаним угљеним хидратима, недовољна хигијена зуба, сувоћа уста, пушење, алкохол, стрес, лош сан и нека здравствена стања или лекови.

Научници све више сматрају да каријес и болести десни нису само последица присуства „лоших“ бактерија, већ промене целокупне заједнице микроорганизама у устима.

Када се равнотежа помери у корист бактерија које стварају киселине, повећава се ризик од оштећења глеђи и упале десни.

Како очувати здрав орални микробиом

Циљ није потпуно уклањање свих бактерија из уста, јер здрав микробиом зависи од разноврсности и равнотеже микроорганизама.

Добра орална хигијена је један од најважнијих корака. То подразумева редовно прање зуба, чишћење простора између зуба концем или интерденталним четкицама, као и одржавање језика чистим ако постоје наслаге.

Важно је и пити довољно воде како би се подржало стварање пљувачке, јер она има значајну улогу у очувању здравог окружења у устима.

Исхрана такође има велики утицај. Намирнице које могу подржати здрав микробиом укључују поврће, воће, здраве масти, ферментисану храну попут јогурта и кефира, као и храну богату влакнима која храни корисне бактерије.

С друге стране, често узимање шећера и слатких напитака може подстаћи раст бактерија које доприносе кварењу зуба.

Пробиотици такође могу бити од користи јер могу помоћи у одржавању равнотеже микроорганизама. Ипак, њихово дејство зависи од врсте бактерија, количине и начина примене.

Стручњаци наглашавају да орално здравље није одвојено од остатка организма. Добар баланс микроорганизама у устима повезан је са здрављем зуба и десни, али и са варењем, имунитетом и контролом упала.

Укратко, орални микробиом није само прича о устима – већ о целокупном здрављу.

Колико год то необично звучало, потенцијални ефекат нема везе са психоделичним дејством овог једињења.

Прелиминарни докази указују на то да би псилоцибин могао да помогне у поновном успостављању равнотеже међу можданим ћелијама које обрађују звук.

Посебно је занимљив експеримент канадских научника из 2024. године, који још није прошао рецензију. Они су мишевима дали дозу псилоцибина, а затим пратили како звук утиче на мождане ћелије животиња.

Када су добили псилоцибин, мишеви су знатно слабије успевали да „искључе“ познате, понављајуће звукове, што указује на директан утицај на мождани пут за који се верује да је поремећен код тинитуса.

„Даља истраживања могла би да покажу како се утицај психоделика на чулне представе може искористити за лечење поремећене обраде чулних информација код стања као што је тинитус“, написали су истраживачи у свом раду објављеном на платформи bioRxiv.

Пре него што се донесу преурањени закључци, важно је подсетити се шта до сада знамо о тинитусу.

Иако је ово стање и даље у великој мери мистерија и не постоји директан лек, научници имају све више доказа да проблем није у ушима, већ у мозгу.

Истраживања су показала да је тинитус тесно повезан са сном, али и са неуротрансмитером серотонином, који је најпознатији по својој улози у регулацији расположења.

Кад се мозак заглави

Према садашњем разумевању, код особа са тинитусом мозак се „заглави“ тако што фантомски звук стално доживљава као нешто ново и важно, уместо да научи да га игнорише као небитан шум из позадине.

То нас враћа на истраживање спроведено у Канади, где су научници са Универзитета Мекгил показали да псилоцибин делује управо на тај мождани механизам.

У овом случају, псилоцибин је спречио процес који научници називају хабитуација – способност мозга да неки звук временом сврста у позадинску буку и престане да му посвећује пажњу.

Користећи генетски модификоване мишеве чији су се активни неурони могли пратити под специјалним микроскопом, истраживачи су уочили да псилоцибин спречава развој те хабитуације.

После примене псилоцибина, мишеви су сваки звук доживљавали као да га чују први пут, а њихова осетљивост на тихе звукове остала је висока. Насупрот томе, код мишева који су добијали само физиолошки раствор, мозак је постепено филтрирао понављајуће звукове и све мање обраћао пажњу на њих.

Важно је, међутим, нагласити да нема доказа да је псилоцибин суштински „превезао“ мождане путеве задужене за обраду звука. Изгледа да је његов ефекат ограничен на то којим звуковима мозак поклања пажњу, а које игнорише.

Шта даље?

Наравно, реч је само о једној студији на мишевима која још није прошла стручну рецензију. Ипак, она представља занимљив траг који заслужује даља истраживања, наводи се у недавно објављеном прегледном раду у часопису Hearing Research, који је анализирао десетине научних студија о могућем утицају псилоцибина на симптоме тинитуса.

Научници из Кинеске народноослободилачке армијске опште болнице разматрали су неколико механизама у којима се деловање псилоцибина и тинитуса преплиће у мозгу.

Један од најзначајнијих односи се на улогу глутамата – неуротрансмитера који подстиче активност можданих ћелија – и ГАБА (гама-аминобутерне киселине), неуротрансмитера који делује умирујуће.

Претходна истраживања повезала су тинитус са нарушеном равнотежом између ових система. Другим речима, нема довољно ГАБА да „смири“ мозак, па се прекомерна побуђеност неурона постепено појачава.

Као последица тога, неурони задужени за слух могу почети да се активирају и без стварног звучног надражаја, а мозак ту унутрашњу активност тумачи као прави звук.

Аутори прегледног рада истичу да је познато да псилоцибин такође делује на овај механизам.

Међутим, уместо да појача активност система, псилоцибин доводи до повећања нивоа глутамата, што потом подстиче ослобађање веће количине ГАБА. На тај начин, поједностављено речено, систем се поново доводи у равнотежу.

Све то доводи до тога да мозак постане мање „укочен“ у својим обрасцима рада – ефекат који би, према мишљењу истраживача, потенцијално могао да спречи да се мозак особа са тинитусом непрестано фиксира на фантомски звук.

Ипак, важно је нагласити да ниједно од ових истраживања није клиничко испитивање које доказује да псилоцибин сигурно помаже код тинитуса.

Реч је о свеобухватном прегледу досадашњих научних сазнања који охрабрује наставак истраживања ове могуће везе.

„Кроз оваква истраживања можемо боље разумети терапијски потенцијал псилоцибина“, наводе аутори, „чиме се ствара научна основа за развој нових терапијских протокола и пружање ефикаснијих могућности лечења пацијентима који пате од тинитуса.“

Лист боквице треба опрати, изгњечити и нанети на кожу, а за боље резултате препоручује се комбинација са невеновим уљем које садржи алантоин, супстанцу која стимулише стварање нових ћелија.

Невен је још једна биљка богата провитамином А, која делује снажно противупално и користи се за третман екцема, лишајева и розацее.

Посебно је занимљиво „ватрено уље“, истиче Антонијевић, добијено од пасјег трна, биљке која расте у подножју Старе планине, а позната је по интензивној наранџастој боји и снажним лековитим својствима.

Драгана Радоњић објашњава да пасји трн, познат и као вучји трн, има широку примену у традиционалној медицини Сибира и Кине. Уље ове биљке богато је омега-7 масним киселинама и користи се за негу коже, посебно код опекотина и кожних проблема.

Чај од листова пасјег трна препоручује се код псоријазе, екцема и витилига због детоксикационог дејства и стимулације меланоцита.

Садња пасјег трна захтева посебну негу, укључујући малчирање и редовно заливање, јер је корен осетљив на сушу. Такође, за плодове су потребне три женске биљке и једна мушка, а орезивање грана може одложити родност.

За унутрашњу негу коже препоручују се биљке богате силицијумом као што су раставић, дивљи дан и ноћ. Чај од ових биљака помаже код екцема, лошег квалитета ноктију и косе. Такође, корен маслачка, лист коприве и вероника су биљке са детоксикационим дејством које побољшавају стање коже код различитих проблема, укључујући пубертетске акне, екцеме и псоријазу.

Антонијевић наглашава да је важно третирати кожу и споља и изнутра, користећи природне биљне препарате за целокупну негу и заштиту коже током топлих дана.

Добра вест је да постоји више начина да се ове тегобе ублаже и да очи остану заштићене током топлих дана.

Шта током лета може да исуши очи

Постоји неколико фактора који током топлијег периода могу да утичу на сувоћу очију.

Сува клима један је од честих узрока. У подручјима са мало влаге тело производи мање суза, а оне које се створе брже испаравају.

Клима уређаји такође могу бити проблем. Усмерен ваздух из уређаја у аутомобилу, кући или на радном месту убрзава испаравање суза и може појачати осећај сувоће.

Дим и прашина током лета могу додатно да иритирају очи. Мирис роштиља и летњих активности можда су део сезоне, али дим може да исуши и надражи осетљиву површину ока. Исто важи и за честице прашине у кући, аутомобилу или канцеларији.

Базени су још један могући извор проблема. Хлор из воде може да наруши сузни филм који одржава око влажним и да изазове иритацију. Морска вода је обично блажа за очи од воде у базену, иако и она може да изазове пецкање ако доспе у очи.

Сунчева светлост такође може допринети сувоћи, јер прекомерно излагање сунцу може убрзати испаравање суза.

Како ублажити сувоћу и заштитити очи

Један од најједноставнијих начина заштите је ношење сунчаних наочара. Најбоље су наочаре које добро прекривају очи, јер могу да помогну у заштити од сунца, ветра и сувог ваздуха.

Код благих тегоба могу помоћи вештачке сузе и капи за очи које се могу купити без рецепта. Ако су симптоми израженији, лекар може препоручити јаче терапије. Неки лекови за суво око делују тако што смањују упалу, док други помажу телу да ствара више суза.

Постоји и спреј за нос варениклин, који се користи два пута дневно у обе ноздрве и може да подстакне производњу суза.

Особе које носе контактна сочива, а имају проблем са сувим очима, требало би да разговарају са офталмологом. Постоје посебне врсте сочива направљене од материјала који могу бити удобнији за осетљиве очи. Ипак, сочива не треба носити током купања у базену или мору.

За пливање могу помоћи заштитне наочаре, јер спречавају директан контакт очију са хлором. Особе које носе диоптријске наочаре или сочива могу питати лекара за одговарајуће моделе са корекцијом вида.

Вода, исхрана и једноставне навике могу помоћи

Довољан унос течности важан је за здравље очију. Суза има задатак да одржава око влажним, па је важно пити довољно воде током дана.

Неким људима могу користити и додаци исхрани са омега-3 масним киселинама, јер су ове масне киселине важне за стварање суза. Рибље уље је један од извора омега-3, али пре употребе додатака треба се посаветовати са лекаром.

Још једна једноставна метода је топла облога. Чиста крпа навлажена топлом водом може се ставити преко очију на неколико минута. То може помоћи ослобађању уља из жлезда које учествују у стварању сузног филма и ублажити сувоћу и иритацију.

Иако лето многима доноси олакшање за суве очи, одређени услови могу поново покренути тегобе. Правилна заштита, довољно течности и одговарајућа нега могу помоћи да очи остану здраве током целе сезоне.

Нова студија, коју су предводили истраживачи са Института „Фриц Липман“ (FLI) у Немачкој, доноси нова сазнања о томе како енергетске централе ћелија – органеле познате као митохондрије – почињу да успоравају током година.

Анализом модела црва, људског ткива и људских ћелија, научници су открили да се током старења смањује ниво једног посебног молекула масти – фосфатидилхолина.

Њихови експерименти показали су и да обнављање нивоа фосфатидилхолина, путем исхране, може да оживи ослабљене митохондрије.

„Наше студије откриле су пад синтезе фосфатидилхолина као до сада недовољно препознат покретач природног старења митохондрија, који се може превазићи додацима исхрани“, навели су истраживачи.

Липид који одржава енергетске центре ћелија

Једна од главних улога фосфатидилхолина је да одржава мембране које окружују митохондрије у добром стању. Као и ћелијске мембране, и мембране митохондрија састоје се од липида, међу којима је и фосфатидилхолин.

Када залихе овог липида почну да се смањују, то директно утиче на начин на који митохондрије функционишу, показали су резултати истраживања.

Међутим, додавање фосфатидилхолина или холина – хранљиве материје која се природно претвара у фосфатидилхолин – у исхрану црва вратило је митохондрије у млађе, флексибилније стање.

„И сами смо били изненађени колико снажно овај молекул утиче на структуру, повезаност и функцију митохондрија“, рекла је биолошкиња ћелија са FLI, Тетијана Полиежајева, прва ауторка нове студије.

На основу узорака људског ткива, нижи нивои фосфатидилхолина били су чешћи код људи са дијабетесом или гојазношћу, док су виши нивои били повезани са бржим ходом и бољим памћењем – знацима здравијег старења.

Истраживачи су поредили младе, средовечне и старе црве и открили да се количина фосфатидилхолина смањује током времена јер се производња протеина који стварају овај липид постепено успорава са старењем.

Због тога митохондрије имају мање материјала за изградњу својих мембрана, па постају све више фрагментиране и мање функционалне.

„Електрична мрежа“ ћелије која са годинама губи снагу

У раним животним фазама и код здравих ћелија, митохондрије могу лако да се спајају и стварају дугачке, флексибилне структуре које помажу ћелији да распоређује енергију и друге материје.

Ипак, експерименти су показали да са годинама и падом нивоа фосфатидилхолина митохондрије постају мање прилагодљиве и теже одговарају на енергетске потребе ћелије.

„Можете замислити цео систем као фино разгранату електричну мрежу која са годинама постаје све оштећенија: везе се прекидају, а струјање успорава“, објаснила је биолошкиња ћелија Марија Ермолајева са FLI.

„Иако се производња енергије наставља, она постаје мање ефикасна и мање одржива, а енергија више не може флексибилно да се распоређује", додаје она.

У подацима добијеним из људског ткива појавила се још једна занимљива разлика: пад нивоа фосфатидилхолина није исти код мушкараца и жена.

Код мушкараца је забележено постепено смањење, док је код жена пад био много наглашенији, нарочито у периоду око менопаузе, која се најчешће јавља између средине четрдесетих и средине педесетих година.

Истраживачи сматрају да би ове хемијске промене и последичне промене у раду митохондрија могле имати значајну улогу у овом животном периоду.

„Ово запажање је посебно важно јер се поклапа са периодом када многе жене пријављују значајан пад нивоа енергије и појаву трајног умора“, рекла је Ермолајева.

Старење митохондрија можда није неповратан процес

Смањење нивоа фосфатидилхолина није једини разлог због којег енергетске централе наших ћелија временом слабе, али се показује као значајан фактор који научници желе даље да истраже.

Иако су људи далеко сложенији од црва, сазнање да повећање нивоа овог недостајућег липида може да преокрене неке знаке старења митохондрија представља охрабрујући резултат.

Следећи корак за истраживаче биће детаљније проучавање начина на који пад нивоа фосфатидилхолина утиче на митохондријске мембране на молекуларном нивоу – односно како се њихова структура мења.

Неисправне митохондрије повезују се са великим бројем болести и хроничних стања, укључујући дијабетес, рак и неуродегенеративне болести попут Паркинсонове болести.

Ово истраживање указује на још један могући начин да се поправе неки проблеми повезани са старењем митохондрија.

„Наш рад показује да су и старење митохондрија и шире старење организма, бар делимично, процеси који могу да се мењају“, каже Ермолајева и додаје: „Ако разумемо основне процесе, можда ћемо моћи да применимо циљане мере за њихово успоравање".

Истраживање је објављено у часопису Nature Communications.

Она покреће брзу каскаду биохемијских промена које се крвотоком шире кроз организам и на мерљив начин утичу на тело.

Ново истраживање аустралијских научника са Универзитета Јужног Велса абележило је ову везу између ума и тела у реалном времену. Излажући здраве добровољце лабораторијском тесту стреса, открили смо да акутни психички стрес делује као директан хемијски окидач.

Већ за неколико минута повећава се производња високо реактивних молекула познатих као слободни радикали. Ти молекули затим мењају начин на који се стварају крвни угрушци.

Другим речима, психолошки стрес може физички да преобликује крв, чинећи је склонијом згрушавању.

Научници већ деценијама знају да је хронични стрес штетан за срце. Велике популационе студије више пута су показале да је емоционални стрес један од фактора ризика за развој кардиоваскуларних болести. Међутим, мање је било јасно како се једна емоција претвара у биолошку промену која повећава тај ризик.

Када доживимо психолошки стрес, нарушава се фино уравнотежен систем хемостазе – механизам који омогућава да крв нормално циркулише, али и да се брзо згруша када је потребно зауставити крварење. Крв тада прелази у стање које научници називају хиперкоагулабилност, што значи да постаје склонија стварању угрушака.

Међутим, механизам који стоји иза овог процеса дуго је био предмет научних расправа.

Неки стручњаци сматрали су да стрес активира имуни систем и изазива широко распрострањену упалу. Други су претпостављали да стрес повећава концентрацију крви услед пораста крвног притиска, што је познато као хипотеза хемоконцентрације.

Моје колеге и ја посумњали смо да је прави покретач нешто друго – оксидативни стрес. Реч је о наглом порасту слободних радикала изазваном основним одговором организма на стрес, који делује као својеврсни главни прекидач и директно мења структурна својства крви.

Стрес у лабораторији

Да бисмо испитали ову претпоставку, спровели смо насумичну контролисану укрштену студију у којој је учествовало осам здравих мушкараца старости између 18 и 30 година.

То можда делује као мали број испитаника, али експерименти који проучавају биолошке промене код људи у строго контролисаним лабораторијским условима веома су сложени, захтевају много рада и скупи су за спровођење.

За разлику од великих популационих истраживања, овакве студије осмишљене су како би откриле основне механизме који се одвијају унутар организма.

Сваки учесник посетио је лабораторију два пута, у размаку од једне седмице. Током једне посете мирно је седео и одмарао се, док је током друге био подвргнут Трирском тесту социјалног стреса, који се сматра златним стандардом за изазивање акутног психолошког стреса. Редослед посета био је потпуно насумичан.

Тест је намерно осмишљен тако да изазове нелагодност јер опонаша свакодневне друштвене притиске. Учесници су имали пет минута да припреме говор, који су затим морали да одрже пред камером и комисијом са потпуно безизражајним лицима. Непосредно пре почетка говора одузимане су им белешке.

Одмах након тога морали су да решавају задатак менталног рачунања – да од броја 2003 уназад одузимају по 17. Сваки пут када би погрешили, морали су да почну испочетка.

Узорци крви узимани су непосредно пре и после оба теста. За мерење слободних радикала користили смо веома осетљиву методу познату као електронска парамагнетна резонантна спектроскопија. Истовремено смо анализирали структуру крвних угрушака током њиховог формирања, што нам је омогућило да на микроскопском нивоу проучимо како стрес утиче на крв.

Биолошке промене

Резултати су били веома јасни.

Током периода мировања хемијски састав крви остао је стабилан. Међутим, након теста стреса догодиле су се две промене истовремено – повећао се ниво слободних радикала, а структура крвних угрушака потпуно се променила.

Забележили смо пораст аскорбатног слободног радикала, показатеља оксидативног стреса, што указује да емоционални стрес веома брзо повећава оксидативни стрес у организму.

Истовремено, крвни угрушци постали су већи, гушћи и чвршће испреплетени фибрином, протеинским влакнима која чине основну структуру угрушка. Такође смо пронашли доказе да стрес активира део система згрушавања крви познат као унутрашњи (интринзични) пут коагулације.

Можда једнако важно, нису пронађени никакви докази да стрес мења вискозност, односно густину крви. То доводи у питање теорију да стрес првенствено делује тако што крв чини концентрисанијом.

Наши налази, уместо тога, указују да стрес мења квалитет и архитектуру самог крвног угрушка. Тиме пружају нове доказе да чак и краткотрајни психолошки стрес може изазвати брзе биолошке промене повезане са повећаном склоношћу ка згрушавању крви.

Наравно, то не значи да ће стресна презентација или тежак дан на послу одмах изазвати срчани или мождани удар. Кардиоваскуларне болести далеко су сложеније од тога.

Налази пружају важне трагове о томе како психолошки стрес утиче на организам, али их треба тумачити са одговарајућим опрезом. Будући да је истраживање обухватило само осам здравих младих мушкараца, потребне су веће студије које ће укључити жене, старије особе и пацијенте са кардиоваскуларним болестима како би се утврдило у којој мери се ови налази могу применити на ширу популацију.

Резултати такође могу отворити пут новим приступима у смањењу ризика од кардиоваскуларних болести. Уместо да се фокус будућих истраживања задржи искључиво на психолошком доживљају стреса, могло би се испитати да ли усмеравање на биохемијске процесе који стоје у његовој основи може помоћи у заштити срца и крвних судова од физичких последица стреса.

Тело има софистициран систем за терморегулацију, али он понекад долази са ценом, посебно за оне чији је кардиоваскуларни систем већ склон ниским вредностима притиска.

Како топлота обара притисак

Људско тело је изузетно осетљиво на промене температуре. Када је споља вруће, мозак покреће механизам за хлађење познат као вазодилатација. Крвни судови, посебно они близу површине коже, почињу да се шире како би омогућили већи проток крви. На тај начин, тело ефикасно ослобађа вишак топлоте у околину, слично као радијатор.

Међутим, овај процес има директну последицу на циркулаторни систем: како се крвни судови шире, притисак унутар њих природно опада.

Додатни фактор је знојење, кључни део система за хлађење. Знојењем се не губи само вода, већ и есенцијални електролити, попут натријума, који су пресудни за одржавање волумена и притиска крви. Губитак течности доводи до дехидрације и смањења укупног волумена крви у циркулацији.

Када се смањени волумен крви креће кроз проширене крвне судове, долази до значајног пада притиска. Срце тада мора да ради напорније и куца брже како би компензовало и обезбедило довољан проток крви до виталних органа, што представља додатни напор за цео организам. За особу која већ има низак притисак, овај комбиновани ефекат може да обори вредности на критичан ниво.

Симптоми које не треба игнорисати

Док свако може осетити благу вртоглавицу на врућини, код особа са хроничном хипотензијом симптоми постају много интензивнији и чешћи. Најчешћи су вртоглавица и ошамућеност, нарочито приликом наглог устајања из седећег или лежећег положаја, стање познато као ортостатска хипотензија. Тело једноставно не успева довољно брзо да прилагоди притисак како би обезбедило адекватан доток крви у мозак.

Други знаци упозорења укључују замагљен вид, осећај умора и слабости, мучнину, хладну и лепљиву кожу упркос врућини, као и убрзан пулс. Ови симптоми су директна последица смањене испоруке кисеоника мозгу и мишићима. Игнорисање ових сигнала може довести до озбиљнијих последица, укључујући колапс и губитак свести (синкопа), што носи ризик од повреда приликом пада.

Ко је у највећем ризику

Иако свако може осетити последице пада притиска током врућина, особе са хроничном хипотензијом су природно у највећем ризику. Поред њих, постоје и друге групе које су посебно подложне. То су старије особе, посебно оне преко 75 година, које имају смањену способност терморегулације, а њихов кардиоваскуларни систем спорије реагује на промене.

Људи са хроничним болестима, као што су срчане тегобе, дијабетес или проблеми са бубрезима, такође су у већем ризику јер њихово стање већ оптерећује организам.

Посебну пажњу треба да обрате и особе које узимају одређене лекове. Диуретици (лекови за избацивање вишка течности) и бета-блокатори, који се често преписују за висок притисак, могу додатно погоршати хипотензију током лета. Њихов ефекат се комбинује са природним падом притиска услед врућине, што захтева опрез и понекад прилагођавање терапије у договору са лекаром.

Водич за превенцију и брзу реакцију

За особе са ниским притиском, кључ за преживљавање лета лежи у превенцији. Кључна мера је адекватна хидратација. Потребно је пити између три и четири литра воде дневно, не чекајући осећај жеђи. Вода обогаћена електролитима или благо слане супе могу помоћи у надокнади натријума изгубљеног знојењем.

Треба избегавати алкохол и прекомерни унос кафе, јер делују као диуретици и подстичу дехидрацију.

Исхрана такође игра важну улогу. Уместо обилних оброка који преусмеравају велику количину крви у систем за варење и тиме привремено снижавају притисак, препоручују се мањи и чешћи оброци. Фокус треба ставити на протеине, воће и поврће. Благо повећан унос соли може бити користан, али само за особе које немају проблем са хипертензијом.

Прилагођавање понашања је једнако важно. Избегавајте боравак напољу током најтоплијег дела дана, обично између 10 и 17 часова. Носите лагану, широку одећу од природних материјала која омогућава кожи да дише. Приликом устајања, чините то постепено како бисте телу дали време да се прилагоди.

Ако ипак осетите наглу вртоглавицу, примените правило „спусти се". Одмах седите или лезите како бисте спречили пад. Попијте чашу до две воде, а ако сте у могућности, подигните ноге изнад нивоа срца. Једноставне вежбе попут пумпања стопалима или стискања лоптице између бутина могу помоћи да се крв из ногу брже врати ка срцу.

Слушање сигнала које тело шаље током врелих летњих дана није знак слабости, већ мудрости, посебно за оне који се боре са хипотензијом. Док су ови савети моћан алат за превенцију, упорна вртоглавица или несвестица захтевају консултацију са лекаром како би се искључили озбиљнији узроци и лето провело безбедно и без непријатности.

„Један од најутицајнијих фактора ризика за добијање овог поремећаја је наследност, али, пошто на ADHD, као и на друге неуролошке развојне факторе утичу и други фактори, наше истраживање сугерише да на пример дојење може да помогне у превенцији развоја симптома ADHD-а код мале деце", изјавила је психијатар и истраживач Берит Скретинг Солберг.

Солберговаје додала даје откривено да „што је дете дуже дојено, то је нижи ниво симптома ADHD-а у узрасту од три, пет и осам година".

Поремећај хиперактивности с дефицитом пажње карактеришу константни обрасци непажње, хиперактивности и импулсивног понашања који код деце могу ометати развој  и напредовање током образовања, правити препреке у односу са другим људима и утицати заправо на свакодневни живот.

Kод деце се може манифестовати и кроз, на пример, губљење или заборављање предмета, грешке због непажње, импулсивне одлуке, нестрпљивост, претерано причање, проблеме с праћењем упутстава и изазове у слагању с другим људима.

Више повезаних фактора ризика

Истраживачи наводе да су утврдили повезаност између праксе дужег дојења и мањих симптома ADHD-а.

Иначе, сматра се да настанак овог поремећаја није условљен само једним извором, него да улогу имају и генетика, развој мозга и фактор околине.

Ранија истраживања су показала да мајке које су имале или имају поремећај хиперактивности и непажње, такође имају тенденцију да краће доје своју децу, и већу вероватноћу да се ADHD чешће развије код њихових наследника.

Научници са Харварда упоредили су шест различитих начина исхране и њихову повезаност са когнитивним здрављем током дужег временског периода. Иако су сви испитивани режими били повезани са одређеним здравственим користима, један је показао убедљиво најбоље резултате. Изненађујуће, то није била медитеранска исхрана.

Најбоље резултате остварио је DASH режим исхране (Dietary Approaches to Stop Hypertension), који је првобитно развијен као начин снижавања повишеног крвног притиска.

Данас га препоручује Америчко удружење за срце особама које болују од хипертензије или имају породичну историју срчаних обољења, али све више доказа указује да његове користи далеко превазилазе здравље кардиоваскуларног система.

Више од 159.000 испитаника праћено три деценије

Истраживање је обухватило 159.347 учесника, који су током скоро 30 година, отприлике сваке четири године, пријављивали своје навике у исхрани.

На основу тих података научници су процењивали колико се њихова исхрана поклапа са шест различитих нутритивних режима и потом анализирали повезаност са очувањем когнитивних функција. DASH исхрана доследно је показала најбоље резултате.

Особе које су се најдоследније придржавале овог режима имале су 41 одсто мањи ризик од субјективног когнитивног опадања у односу на оне који су га најмање поштовали.

На другом и трећем месту нашли су се здрави биљни режим исхране и режим који ограничава намирнице које подстичу лучење инсулина, а оба су била повезана са 24 одсто мањим ризиком од когнитивног пада.

Планетарни здравствени индекс исхране, који подсећа на медитеранску исхрану, али уз строжа ограничења црвеног меса, био је повезан са 20 одсто мањим ризиком, док је режим сличан медитеранској исхрани (AHEI-2010) смањио ризик за 16 одсто.

DASH исхрана надмашила је све остале режиме. Истовремено, учесници који су се најдоследније придржавали DASH режима на тестовима когнитивног старења постизали су резултате који су одговарали млађим особама. На пример, на тестовима радне меморије у просеку били 1,37 година „млађи“ од својих реалних година.

Највеће користи ако се здраво храните већ у средњим годинама

Аутори истраживања наглашавају да је позитиван ефекат DASH исхране био присутан чак и када су навике у исхрани анализиране до 26 година пре процене когнитивних способности.

„DASH исхрана је доследно била повезана са ризиком од субјективног когнитивног опадања чак и када је мерена до 26 година пре процене, а показала је снажну заштитну повезаност у различитим животним добима, нарочито у средњем животном периоду, од 45. до 54. године.“, наводе аутори студије.

То значи да се највеће користи постижу ако се здраве навике у исхрани усвоје већ у средњем животном добу, а не тек у старости.

Научници ипак наглашавају да ова студија показује повезаност, али не и директну узрочно-последичну везу.

Ипак, слични резултати понављају се у све већем броју истраживања. Недавно је показано да и MIND исхрана, која представља комбинацију медитеранског и DASH режима, има повољан утицај на здравље мозга, док друга истраживања повезују висок унос прерађеног црвеног меса са повећаним ризиком од деменције.

Промене треба уводити постепено

Вођа истраживања, епидемиолог са Харварда Кјетил Бјорневик, сматра да људи не треба преко ноћи да мењају начин исхране.

„Ако неко жели да побољша здравствену вредност своје исхране, требало би да уводи споре и постепене промене, јер је већа вероватноћа да ће их се дугорочно придржавати“, рекао је Бјорневик. Истиче да је охрабрујуће што су и други режими исхране показали позитивне ефекте: „Оно што охрабрује јесте доследност резултата код различитих начина исхране, што указује да не постоји само један исправан приступ и да различите стратегије исхране могу имати повољан утицај на когнитивно здравље".

Према његовим речима, без обзира на конкретан режим исхране, најбоље резултате дају они начини исхране који стављају нагласак на поврће, рибу и интегралне житарице, а истовремено ограничавају унос црвеног и прерађеног меса, пржене хране и заслађених напитака.

„У ширем смислу, сваки режим исхране који наглашава поврће, рибу и интегралне житарице, а ограничава црвено и прерађено месо, пржену храну и заслађене напитке, у складу је са оним што наши резултати показују као корисно", наводе истраживачи.

Научници закључују да све више доказа указује на то да оно што је добро за срце, највероватније је добро и за мозак, али истичу да су за коначне закључке потребна додатна велика истраживања и „рандомизоване" клиничке студије.

Београђани топлоту растерују лепезама, ручним вентилаторима, расхлађују се водом и купањем у базену.

Деца и кућни љубимци не смеју се остављати без надзора у колима, јер температура у возилу за кратко време може да буде и двоструко виша него напољу. На врућини смо уморнији, контрација слаби, а рад на високим температурама може да буде и опасан.

„Ако се ради о грађевинцима, путарима, ти тешки физички послови, њихови шефови, пословође да распореде у јутарњим и послеподневним часовима, да им се обавезно обезбеди неки мали одмор и чешће паузе“, саветује интерниста Зоран Ковачевић.

Сваких пола сата сваком би годила чаша воде, лагана одећа и што краће боравити на сунцу у најтоплијем делу дана. Тело само шаље упозорења кад се бори са врућином.

„Долази до вазодилетације крвних судова коже, али се та топлота преноси и на остатак организма, загревају се органи, а са друге стране имамо знојење, губљење електролита и то предиспонира, пре свега, падом крвног притиска – главобоља, вртоглавица, несвестица, умор, малаксалост“, објашњава професор доктор Небојша Тасић, помоћник министра здравља.

Клима пружа најбрже олакшање, али доктори упозоравају – разлика између спољне и унутрашње температуре не сме да буде већа од пет до седам степени. Нагли прелазак из топлог у хладно, није добар ни приликом уласка у воду, ако се расхлађујете на рекама и базенима.

„Расхлађивање пре уласка у воду, избегавање прекомерног уношења хране и пића, строго неконзумирање алкохола и психоактивих супстанци, непрецењивање својих способности“, наводи Драган Керкез из Удружења спасилаца на води Србије.

Вруће јесте, али није први пут. Многи ће се заувек сећати 2024. године, која је била најтоплија од када постоје мерања.

Тим је утврдио да је наклоност према мирису и укусу лука повезана са мањим ризиком од развоја дијабетеса типа 2 и повишеног крвног притиска. До тог закључка дошло се занимљивим путовањем кроз генетику, а истраживачи верују да би овај приступ могао да помогне у откривању поузданијих и прецизнијих веза између исхране и здравља.

„Наше истраживање показује да су гени задужени за укус и мирис обећавајући алати за проучавање везе између исхране и болести и да могу да ојачају доказе о узрочно-последичним везама у нутриционистичким истраживањима“, каже генетски епидемиолог Данијел Хванг са Универзитета Квинсленд у Аустралији.

„То је важно јер су нам потребни бољи начини да разумемо како исхрана утиче на болести као што су дијабетес, срчана обољења и рак“, додаје Хванг.

Истраживачи су започели рад анализом података више од 160.000 људи старости од 37 до 73 године из британске базе здравствених истраживања, која је обухватала и генетске податке и прехрамбене навике испитаника.

Анализа је открила стотине повезаности у оквиру 96 прехрамбених склоности. Међу њима су се нашли генетски варијанти повезани са склоношћу ка белом луку, грејпфруту, црном луку, рену или васабију, бобу и додавању соли у храну.

После анализе 325 гена повезаних са укусом и мирисом и 140 различитих намирница, једна веза се посебно издвојила: склоност ка луку и специфична варијанта гена рецептора за мирис ОР2Т6.

Ова повезаност је потом потврђена у мањој бази података млађих испитаника, старих око 25 година, што показује да ова варијанта гена представља добар показатељ наклоности према луку у различитим старосним групама.

То је важно јер су наши гени одређени рођењем и не могу бити измењени животним навикама или утицајима из околине.

На пример, развој дијабетеса може некога подстаћи да промени исхрану, али не може да промени гене које је наследио.

Након успостављања те везе, истраживачи су анализирали одвојене генетске скупове података како би повезали варијанту гена ОР2Т6 са здравственим исходима.

Ту се показало да је ова генетска особина повезана са мањим ризиком од повишеног крвног притиска и дијабетеса типа 2.

Овај поступак, у којем се непроменљиве генетске варијанте користе као замена за податке које испитаници сами пријављују, попут уноса хране, назива се Менделова рандомизација.

„Истраживања у области исхране заснована на Менделовој рандомизацији се шире, а студије разјашњавају узрочне ефекте конзумирања кафе, алкохола и млека“, наводи Хванг.

Овај приступ помаже у превазилажењу проблема који је поменут на почетку – чињенице да веза између исхране и здравља често није сасвим јасна.

„Упркос овом напретку, испитивање намирница и начина исхране методом Менделове рандомизације и даље је изазовно, јер је тешко пронаћи валидне генетске маркере који поуздано одражавају оно што људи заиста једу“, објашњава Хванг.

Фокусирањем на гене задужене за укус и мирис, истраживачи сматрају да се може успоставити јаснија веза између генетике и прехрамбених склоности, пошто управо укус и мирис у великој мери одређују шта волимо да једемо.

За сада, повезаност између љубави према луку и бољих здравствених исхода још не представља доказ директне узрочно-последичне везе.

Истраживачи наглашавају да резултате треба потврдити на већим и разноврснијим групама испитаника пре него што се донесу било какви коначни научни или клинички закључци.

Ипак, постоји нешто што свакако заслужује даље проучавање, а могуће је да су у питању биоактивна једињења присутна у луку.

Научнике, међутим, највише занима да покажу да њихов приступ заснован на генима укуса и мириса заиста функционише.

Иако се у анализи само једна намирница издвојила као снажан кандидат, то се у извесном смислу може сматрати предношћу, јер указује да је анализа довољно робусна да издвоји само заиста значајне повезаности.

Процењује се да нездрава исхрана сваке године доприноси око 11 милиона превремених смртних случајева, што је висока цена превелике количине заслађених напитака и недовољног уноса воћа и поврћа. Уз више оваквих истраживања, можда ћемо бити у могућности да то променимо.

„Још на јучерашњој визити он се припремао да гледа утакмицу између Босне и Херцеговине и Катара, и надам се да је сада задовољан, али је у страху да ли ће Босна проћи или неће, тако да радује се“, каже др Вукомановић.

Ипак, истиче да је реч о огромној промени за организам и да је период након уградње вештачког срца подједнако важан као и сама операција.

„То је вештачко срце, машина која мења функцију и леве и десне коморе. Многобројне компликације су могуће, од прихватања саме пумпе до рада других органа, пре свега плућа и бубрега. Он сад нешто слабије мокри. Функција плућа није баш оптимална, али све то, верујемо да ће у наредних седам до десет дана да дође на своје место“, наводи др Вукомановић.

Лекари су задовољни током опоравка, иако би, како каже, волели да је дечак већ сада потпуно самосталан. „Укупно јесмо задовољни и наравно да смо желели да он већ сада хода и да се самостално донекле брине о себи“, истиче др Вукомановић.

Објашњава да ће након изласка из болнице користити преносиву јединицу која омогућава рад уграђене пумпе. „То је мања јединица која, када буде изашао, тежи неколико килограма, портабилна је. Сада је тренутно то стационарни апарат који омогућава рад пумпе.“

Један од само три случаја у свету

Доктор напомиње да механичка потпора циркулације није новина у лечењу најтежих пацијената са срчаном слабошћу, али је вештачко срце код детета овог узраста и телесне тежине изузетно ретка процедура. 

„Ми смо и раније примењивали уређаје који преузимају функцију леве коморе. То је нешто лакше примењиво. Међутим, и та пумпа има своје специфичне компликације“, објашњава доктор и посебно наглашава значај подвига који је остварен у Београду.

„Ово је један од три случаја у свету, тако да јесте подвиг, пре свега кардиохируршки, али сада следи период опоравка који обухвата рад читавог тима“, каже др Вукомановић.

У лечење су укључене десетине стручњака различитих профила: медицинске сестре, техничари, перфузери, анестезиолози, кардиолози, кардиохирурзи, хематолози и трансфузиолози. Велики тим који се бори да дечак стане на своје ноге, објашњава др Вукомановић и изражава наду да ово неће бити усамљен пример, већ почетак развоја система за лечење најтежих облика срчане слабости код деце.

Циљ је национални центар за лечење деце са срчаном слабошћу

„Хоћемо да створимо један одржив систем за лечење такве деце. Њих није у толиком броју као одраслих са срчаном слабошћу, међутим јавља се неколико случајева годишње. Они захтевају правовремено препознавање болести, правовремену дијагностику и примену ове терапије.“

Очекује и подршку државе у формирању националног центра за ову врсту лечења.

Институт за мајку и дете већ данас има значајну регионалну улогу. У њему се лече пацијенти из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Северне Македоније, док српски лекари учествују у развоју кардиохируршких центара у региону.

Резултати су европски, али простор није

Иако су резултати лечења на нивоу најразвијенијих европских здравствених система, просторни капацитети Института све теже прате развој медицине.

„Неке наше медицинске дијагностичке и терапијске перформансе већ у значајној мери надилазе просторне услове које имамо у Институту за мајку и дете“, упозорава др Вукомановић.

Подсећа да је Институт и даље највећа дечја здравствена установа на Балкану, али да постојећи модел организације рада полако постаје превазиђен. „Надам се да ћемо ускоро бити у могућности да добијемо простор, онакву зграду коју заслужује реноме наших лекара и све оно што примењујемо у Институту.“

Истиче да су знање и резултати српских лекара већ данас на европском нивоу.
„Оно што радимо у Институту за мајку и дете у овом тренутку је у нивоу европских болница Италије, Немачке и Велике Британије.“

У томе им помажу и дугогодишње везе са водећим светским центрима, међу којима је и Фриман болница у Њукаслу, чији стручњаци активно подржавају развој програма лечења срчане инсуфицијенције и трансплантације код деце у Србији, наводи др Владислав Вукомановић на крају гостовања у Јутарњем програму.

Пре свега долази до ширења крвних судова у кожи и знојења. То су два начина на који се организам бори против високих температура. Знојењем долази и до губљења електролита.

„То све условљава пад крвног притиска, вртоглавице, несвестице – умор и малаксалост“, додаје Тасић.

Ако се не реагује на време може доћи до топлотне исцрпљености и топлотног удара.

Исцрпљеност је стање које многи људи ни не примете, не хидрирају се на време, губе електролите и врло брзо долазе у стање умора и малаксалости.

Хидратација је од изузетне важности, али и избегавање већих количина кафе, алкохола, газираних пића, већ само вода, чај и млеко.

У овим летњим месецима, код хроничних пацијената терапије често морају да се коригују, али то пацијенти никако не смеју на своју руку, већ само са лекарима.

Не улазити нагло у хладну воду

Јуче у послеподневним часовима је 27-годишњем младићу на Ади Циганлији позлило. По изласку из воде, он је изгубио свест. Екипе хитне помоћи су више од сат времена оживљавале младића, али без успеха.

„Нагла промена температуре може да доведе да се деси трагичан исход. Сада још не знамо шта је био главни узрок, то ће резултати обдукције показати“, каже Драган Керкез из Удружења спасилаца на води Србије.

И поред свих апела, дешавају се овакве ситуације.

Пре пар дана, у аква-парку у близини Београда, једно четворогодишње дете је извучено из воде и срећом успешно реанимирано.

Због тога саветује људима да се купају само на местима која су за то предвиђена, где постоји спасилачка служба, медицинска служба и неко ко може притећи у помоћ. 

Др Ковачевић саветује: Колико воде пити, када проветравати стан и ко је најугроженији

Током периода високих температура најважније је спречити дехидратацију и додатно оптерећење организма, упозорава интерниста др Зоран Ковачевић. Посебан опрез потребан је код најосетљивијих група – одојчади и мале деце, старијих од 65 година, као и хроничних болесника, пре свега оних који болују од срчаних, плућних и бубрежних обољења.

Доктор Ковачевић посебно истиче да особе које користе лекове за снижавање крвног притиска, нарочито комбинације АЦЕ инхибитора или антагониста АТ2 рецептора са диуретицима, треба чешће да контролишу крвни притисак, јер високе температуре и губитак течности могу додатно да га снизе.

Један од најважнијих савета односи се на унос течности. Препоручује да грађани током врелих дана попију између два и по и три и по литра воде дневно. Међутим, воду не треба уносити одједном у великим количинама, већ постепено – по пет до шест гутљаја више пута током дана. На тај начин организам лакше надокнађује течност изгубљену знојењем.

За особе које због лекова или дехидратације осете нагли пад крвног притиска, др Ковачевић наводи да може помоћи пола кафене кашичице соли размућене у води, што може допринети привременом порасту притиска. Истиче да је овај савет намењен управо особама код којих је дошло до пада притиска.

Када је реч о употреби клима-уређаја, препоручује умереност. Климу не треба држати укључену током целе ноћи, а температуру је најбоље подесити на 25 до 26 степени. Велике температурне разлике између спољашње средине и расхлађених просторија, упозорава, могу повећати ризик од прехлада и других здравствених тегоба.

За бољи сан саветује и правилно проветравање стана. Најбоље време за отварање прозора је између један и четири часа после поноћи, када су спољашње температуре најниже.

Посебне препоруке односе се на раднике који посао обављају на отвореном, попут грађевинаца, путарa и пољопривредника. Најтеже физичке послове требало би организовати у јутарњим и каснијим поподневним часовима, уз обавезне чешће паузе и одмор у хладу. Поред тога, особе које бораве или раде на високим температурама требало би да уносе од 150 до 200 милилитара воде, а према неким препорукама и до 250 милилитара, отприлике на сваких пола сата, како би континуирано надокнађивале изгубљену течност.