Узимали лек за дијабетес како би смршали, сада се боре са парализом стомака

Многи су лек „оземпик“ намењен за лечење дијабетес типа два, поведени објавама познатих на друштвеним мрежама, почели да доживљавају као чаробни штапић који брише килограме само једним убодом недељно. Ова „пречица“ до витке линије у више наврата је изазвала и несташицу ових лекова и угрозила пацијенте којима је овај лек намењен.

Лек за дијабетес „оземпик“ и његов сестрински лек за мршављење, „вегови“ које производи холандска фармацеутска компанија „Ново Нордиск", у основи има исту супстанцу –  семаглутид. Ови и други лекови из ове породице, која укључује лекове као што су „тирзепатид“ и „лираглутид“, делују тако што опонашају хормон који тело природно производи – ГЛП-1. Једна од улога ГЛП-1 је да успори пролаз хране кроз стомак, што помаже људима да се дуже осећају ситима.

Међутим, ако стомак превише успори, долази до гастропарезе, односно парализе стомака. Доктори кажу да све више случајева излази на видело како је популарност ових лекова порасла.

Америчка агенција за храну и лекове (ФДА) већ је саопштила да је примила извештаје о људима који узимају лекове а који имају гастропарезу, наводи Си-Ен-Ен.

Америчко друштво анестезиолога прошлог месеца је упозорило да пацијенти треба да престану да узимају ове лекове недељу дана пре операције јер они повећавају ризик од повраћања током операције, чак и ако су узимали лек према упутствима. Повраћање под анестезијом понекад узрокује да храна и желудачна киселина доспеју у плућа, што може изазвати упалу плућа и друге проблеме након операције.

Све више „изузетака“

До сада се сматрало да су ови екстремни случајеви попут гастропарезе и синдрома цикличног повраћања ретки и да могу бити резултат тога што је лек само погоршао већ постојеће стање „спорог стомака“. Доктори кажу да људи могу имати стање које се зове одложено пражњење желуца, а да то не знају. Али на етикети лекова нема посебног упозорења да може доћи до гастропарезе.

У одговору на захтев Си-Ен-Ена за коментар, „Ново Нордиск“, произвођач „оземпика“ и „веговија“, истиче да се лекови ове класе користе већ 15 година за лечење дијабетеса и осам година за лечење гојазности, и да су опсежно проучавани како у редовној употреби, тако и у клиничким испитивањима.

„Гастроинтестинални проблеми су добро познати нежељени ефекти класе ГЛП-1. За семаглутид, већина ових нежељених ефеката је благе до умерене тежине и кратког трајања. Познато је да ГЛП-1 изазивају кашњење у пражњењу желуца, као што је наведено на етикети сваког од наших ГЛП-1 РА лекова. Симптоми одложеног пражњења желуца, мучнина и повраћање су наведени као нежељени ефекти“, наводи се у саопштењу.

Питање шта је узрок, а шта последица

Гастропареза може имати много узрока, укључујући дијабетес, али то се обично дешава само код људи који болују од те болести најмање деценију и имају хронично висок шећер у крви који је оштетио нерве који контролишу стомак, што и јесте разлог зашто уопште узимају ове лекове. Познато је да су и жене изложене већем ризику за ово стање. У више од половине случајева гастропарезе, лекари не могу да пронађу узрок.

„Можда једноставно немају среће“, каже др Мајкл Камилери, гастроентеролог на клиници Мејо.

С друге стране, лекови на овај начин делују, иако мало лекара и пацијената то разуме или проблеме који могу уследити, додаје доктор.

Принцип функционисања лека је успоравање пражњења хране из желуца

Камилери је добио средства од Националног института за здравље да проучи како један од првих агониста ГЛП-1, лек који се зове лираглутид, утиче на функцију стомака.

Он је ангажовао 40 гојазних одраслих особа и насумично их одредио да узимају све веће дозе лираглутида или плацеба, који нису имали активне састојке.

После пет недеља, испитаници су појели оброк са супстанцом која оставља радиоактивни траг како би могао да види колико дуго храна остаје у њиховим стомаку. Људи који су узимали лираглутид имали су драматично успорено варење у поређењу са онима који су узимали плацебо. Требало је око 70 минута да половина хране коју су појели напусти стомак, у поређењу са само четири минута у плацебо групи.

И то је било само просечно кашњење: код неких пацијената на лираглутиду, време потребно да половина оброка напусти стомак је 151 минут, или више од два и по сата.

Камилери је рекао да је група која је узимала лираглутид изгубила на тежини, а што је веће кашњење хране из стомака било, чинило се да су људи изгубили више килограма.

На срећу, чинило се да су се људи у студији временом прилагодили лековима. После 16 недеља, људи у групи која је узимала лираглутид избацивали су око половине хране коју су јели из стомака за око 30 минута, за разлику од седам минута у плацебо групи. Чинило се да су симптоми мучнине и повраћања такође попустили.

„Нажалост, није било довољно оваквих врста студија, тако да читава идеја да ова класа лекова заправо одлаже пражњење желуца није тако добро препозната“, напомиње Камилери.

„Могуће је да неки пацијенти имају гранично споро пражњење желуца и почетак једног од ГЛП-1 агониста може изазвати потпуну гастропарезу.“